prate poslednje dane zivota coveka koji je iz Amerike dosao u Svajcarsku kako bi izvrsio eutanaziju. Dosao sa zenom a sina i cerku ostavio kod kuce.
Covek je potpuno priseban, ima neke cevi za disanje i ne moze da se krece. Prica kako se na to odlucio, zasto, zasto nije hteo da ga i deca prate...
tezak dokumentarac i jos teza odluka...
Quote from: AFord on March 23, 2011, 02:42:47 AM
prate poslednje dane zivota coveka koji je iz Amerike dosao u Svajcarsku kako bi izvrsio eutanaziju. Dosao sa zenom a sina i cerku ostavio kod kuce.
Covek je potpuno priseban, ima neke cevi za disanje i ne moze da se krece. Prica kako se na to odlucio, zasto, zasto nije hteo da ga i deca prate...
tezak dokumentarac i jos teza odluka...
zasto gledas tuzne stvari :(
Taj плаћа некоме да га убије?
Ето, кад ћемо ми да постанемо Швајцарска.....
Quotetezak dokumentarac i jos teza odluka...
Zasto mislis da je teska odluka? Mislim, ja ne tvrdim da nije, ali ne znam ni da jeste. Covek je verovatno stariji i verovatno je bolestan i nepokretan duze vreme. Zivot ima drugaciju perspektivu iz tog ugla. Mislim makar.
Ja znam da ja sada (a imam "samo" 40) gledam na zivot mnogo drugacije nego pre 15-20 godina. Nemam vise skoro nikakvih aspiracija, ambicija, vecih zelja, samo zelim da prozivim ostatak zivota mirno, bez vecih stresova, da budemo zdravi mali, zena i ja i da mi dete bude srecno.
Moj zivot za mene nema toliko veliku vrednost kao sto je imao pre 15-20 godina. Njegov za njega verovatno vise nema nikakvu.
Ivane u dve recenice si dao dve sasvim kontradiktorne izjave. Kazes da tvoj zivot danas ima manju vrednost, a pre toga si izjavio da zelis da ti dete bude srecno. Zar detetova sreca izmedju ostalog ne zavisi i od toga da li ima oca.Tvoj zivot za njega, pa prema tome i za tebe kao njegovog oca, tek sada ima neprocenjivu vrednost. Ja imam 38 godina i nemam ni oca ni majku. Znam vrlo dobro koliko mi to u zivotu silno nedostaje; mojoj deci takodje koja rastu bez bake i deke. Godine znaci nemaju veze sa tim.
Fizicka i mentalna bol kroz koju covek mozda prolazi u terminalnoj fazi bolesti imaju veze sa odlukom koju je ovaj covek doneo. Odluka mora da je teska i da predstavlja moralni distres i za njega i za njegovu porodicu.
ne volim da razmisljam na tu temu pa mi je mozda i zato emisija bila zanimljiva.
covek je imao 63 godine, nesto mu se desilo (neka bolest) pre godinu dana i vidim da je od tada jedva pokretljiv i sa cevima u nosu da dise. Imao je odraslu decu.
On se na taj cin odlucio jer kaze moze da umre sada, ili da i on i porodica prodju kroz ko zna kakve muke i na kraju da opet umre. Deci nije dao da ga prate u Svajcarsku jer kaze pricao bi sa njima i ne bi hteo da prestane.
Na kraju ga snimaju par svajcaraca koji 'odradjuju' posao kako bi bili cisti pred zakonom.Pije nesto sto ce ga uspavati za 5 minuta i zaustaviti srce za 30 minuta. Grci se jer je gadnog ukusa, ali nastavlja da pije. Treba imati dozu hrabrosti jer posle toga nema vise nista.
И баш морао да запуца чак у Швајцарску?
Није могао да им случајно испадне из кола тамо back home или нешто слично?
Кад размишљам на ту тему, мени се увек укаже из сећања филм Folks са Томом Селеком и оним чичом коме никад доста хамбургера.
Ja imam veliko postovanje za ovog coveka. Velika je stvar biti toliko priseban i odlucan i prihvatiti sire razmere, odnosno efekte ovakve odluke.
Inace, smatram da svaki covek treba da ima pravo na odluku i svoj izbor, kako da zavrsi svoj zivot.
Ja sam pazila svoju majku koja je dozivela masivan stroke i pored moje ogromne zelje da joj pomognem, da budem od koristi i da joj sto je moguce vise omogucim normalan zivot, posledice sloga su bile ogromne, te je ona sama odlucila da njen zivot nema nikakvog kvaliteta. Prestala je da prima hranu i tu je bio kraj. Toga momenta to nisam mogla da shvatim, danas, da. xjap
Ne znam da li bih sama bila spremna na odluku ovakve vrste, ali da se divim ljudima koji mogu, to stoji. xjap
Withdrawal of food nije isto sto eutanazija. Kada neko ko je bolestan na tom nivou da se nalazu u vegetative state postoji opcija , bar u Kanadi i USA da oni koji vode brigu o toj osobi (deca ili sto je jos gore roditelji) donesu odluku da se prestane sa terapijom i sa hranom, a da se toj osobi pruzi sve sto moze da da nekakav komfort ( kiseonik, lekovi protiv bolova, etc). Citav taj proces je uvek emotionally draining za sve one koji su u to ukljuceni. Benefit je to sto znamo da je ucinjeno sve da osoba koja vise nije imala nikakve izglede za neki ile normalan zivot, ode sa ovog sveta u miru i medju ljudima koji je vole. Eutanazija sa druge strane je davanje supstance koja zaustavlja zivot. Tu se sav taj proces odlaska sa ovog sveta skracuje , ali se takodje se cini nesto sto se po mom misljenju kosi sa svim moralim kodeksima.
Ne podrzavam eutanaziju. Withdrawal of treatment & nutrition je nesto sasvim drugo i to mogu da razumem.
Quote from: E on March 23, 2011, 05:29:14 PM
Withdrawal of treatment & nutrition je nesto sasvim drugo i to mogu da razumem.
То са изгладњивањем и мени звучи достојанствено.
:!:
:)
Quote from: Ivan_D on March 23, 2011, 10:39:16 AM
Moj zivot za mene nema toliko veliku vrednost kao sto je imao pre 15-20 godina.
ovo me bas cudi. Moj zivot je potpuno drugaciji od onog od pre nekoliko godina ili nekoliko desetina godina ali mislim da sto se vrednosti tice je na istom nivou. Mozda se ne odusevljam malim stvarima kao kada sam bio mali ali uzivam u zivotu - zdrav sam prav, pun snage. Ako bi se stavljala neka novcana vrednost, sto volis da radis, mislim da sada cak vredi i vise nego pre jer sam bogatiji za raznorazna znanja i iskustva koja ranije nisam imao a i dalje sve mogu da uradim.
Moj zivot uvek ima vaznost, ne samo zbog mene vec i zbog covecanstva. "Genije nema pravo da umre" rece Salvador Dali kad se vratio iz bolnice ziv i (uglavnom) zdrav a svi su ocekivali da ce da umre tamo.
Quote from: AFord on March 23, 2011, 08:52:39 PM
Quote from: Ivan_D on March 23, 2011, 10:39:16 AM
Moj zivot za mene nema toliko veliku vrednost kao sto je imao pre 15-20 godina.
ovo me bas cudi. Moj zivot je potpuno drugaciji od onog od pre nekoliko godina ili nekoliko desetina godina ali mislim da sto se vrednosti tice je na istom nivou. Mozda se ne odusevljam malim stvarima kao kada sam bio mali ali uzivam u zivotu - zdrav sam prav, pun snage. Ako bi se stavljala neka novcana vrednost, sto volis da radis, mislim da sada cak vredi i vise nego pre jer sam bogatiji za raznorazna znanja i iskustva koja ranije nisam imao a i dalje sve mogu da uradim.
Da bi razumeo Ivana, moras da pogledas kroz njegovu paradigmu. Covek je voleo kocku, rizik, neizvesnost i kosekventno high returns & thrill koji su donosili sa tim. Sad ga je to proslo; sad ga zanima miran, risk-free zivot, takoreci penzija od avantura. Samim tim, zivot /bez rizika/ ima manju upotrebnu vrednost.
Quote from: Ivan_D on March 23, 2011, 10:39:16 AM
Zasto mislis da je teska odluka? Mislim, ja ne tvrdim da nije, ali ne znam ni da jeste. Covek je verovatno stariji i verovatno je bolestan i nepokretan duze vreme. Zivot ima drugaciju perspektivu iz tog ugla. Mislim makar.
Ja znam da ja sada (a imam "samo" 40) gledam na zivot mnogo drugacije nego pre 15-20 godina. Nemam vise skoro nikakvih aspiracija, ambicija, vecih zelja, samo zelim da prozivim ostatak zivota mirno, bez vecih stresova, da budemo zdravi mali, zena i ja i da mi dete bude srecno.
Moj zivot za mene nema toliko veliku vrednost kao sto je imao pre 15-20 godina. Njegov za njega verovatno vise nema nikakvu.
Ti kad preseces na panju... gori si od mene, keve mi.
Meni je tek sad zivot sladak, ali to verovatno zavisi od toga kako je kome tekao zivotni put. Porodicnu nirvanu sam dozivela tek u svom braku, kao i dnevnu dozu mira i spokoja kad dodjem kuci. Mada se sa 20 godina nisam ni setila da vrednujem zivot na ovaj nacin, jednostavno sam zivela onako kako su dani dolazili.
Na zivotnom share-marketu danas je moj zivot daleko vredniji jer imam jos dvoje ljudi cija sreca zavisi dal sam jos uvek na tom marketu ili sam bankrotirala. Ne znam da li su tvoji roditelji jos uvek zivi, Ivane, i da li imas utisak da je za tebe bolje da su na ovom svetu sto je duze moguce.
Zivotu raste vrednost sa godinama, ja bih rekla. Ukoliko tece nekim regularnim putem, znaci bez nekih velikih trzavica i tragedija koje ga obezvrede.
Inace, TV emisiju o kojoj Alan govori ne bih gledala ni da mi plate. Ma ni uz peglanje.
Јебеш Швајцарску (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Zivorad-Kovacevic-izvrsio-samoubistvo.sr.html)
Ja se secam kako sam razmisljao sa jedno 14-15 godina da kad bih ne-daj-boze ostao bez ruke da bih morao da verovatno izvrsim samoubistvo jer zivot ne bi imao smisla.
Da se tako nesto i desilo najverovatnije se ne bih bio ubio ali to bi za mene tada bila tragedija skoro ravna gubitku zivota. Bila bi tragedija i sada, naravno, ali daleko manja i ne bih ni pomisljao da se ubijem. Ne samo zbog klinca. Ostavimo decu sad po strani, naravno da zivot na nekom nivou ima sad vecu vrednost zbog dece koja zavise od nas i kojoj smo potrebni, ali na nekom drugom nivou, ako ostavimo decu po strani, moze da ima drugaciju vrednost.
Da, ziva su mi oba roditelja i moja mama kaze da joj je ovaj period zivota najbolji i ja joj verujem.
Kad dodjes u te neke starije godine relativno zdrav i kad su ti zdravi deca i unuci, zivot zna da bude ok.
To nije slucaj sa tim bolestnim i nepokretnim covekom, kome su verovatno vec davno saopstili da nema nade za oporavak.
Slicno kao sto se klincu od 15 godina koji ostane bez ruke ceo svet i opcije za buducnost sruse. Tesko je iz ove nase perspektive shvatiti sta znaci gubitak ruke kad ti je 15. Pomislis dobro, tragedija, ali zivot ide dalje. Da, nas zivot u ovim godinama bi isao dalje, bez nekih vecih promena, ali ne i zivot klinca od 15. Citva niz aktivnosti, tako vaznih za njegove godine i njegov razvoj, vise jednostavno nije moguc, ili je duboko poremecen.
Na tom nivou sam mislio da je moj zivot za mene imao vecu vrednost pre 20 godina nego sad. Deca po strani.
Idi Ivane u dupe na vasar. Vec sam spominjala coveka kojem je voz presao preko nogu kada je imao 9 godina. Obe noge iznad kolena je izgubio. Taj covek je bio firmopisac (penjao se na merdevine da ispisuje izloge). Bio je sa ekspedicijom na Himalajima, i to ne u invalidskim kolicima (nemoguce je da se penjes kolicima).
Pa onda Stephen Hawking, recimo? I niz slicnih primera.
A onda naravno imas i primere sa drugog kraja spektra.
Attitude is everything :mrgreen: As always. Ljudi nauce da zive sami sa sobom. Ne mozes znati kako bi ti bilo bez ruke, kad je nisi izgubio.
I ne znam zasto ostavljas decu po strani. Od kako ti se prvo dete rodi to "po strani" si izbrisao iz svog zivota. Nema nazad, kao sto se ne mozes vratiti nazad u mamin stomak da promenis boju ociju. Takve su ti od sada pa nadalje i ubuduce.
Quote from: Ivan_D on March 24, 2011, 09:38:01 AM
Ja se secam kako sam razmisljao sa jedno 14-15 godina da kad bih ne-daj-boze ostao bez ruke da bih morao da verovatno izvrsim samoubistvo jer zivot ne bi imao smisla.
Без јуначке деснице у тим годинама зна да буде прилично зајебано.
Са друге стране, можда би то и позитивно утицало...
QuoteБез јуначке деснице у тим годинама зна да буде прилично зајебано.
Nekoliko puta sam kroz detinjstvo pokusao da ga bacim levom rukom i nikad nije uspelo. Nije da sam se nesto preterano trudio, ali pokusavao sam u vise navrata.
:mrgreen:
QuoteTesko je iz ove nase perspektive shvatiti sta znaci gubitak ruke kad ti je 15. Pomislis dobro, tragedija, ali zivot ide dalje. Da, nas zivot u ovim godinama bi isao dalje, bez nekih vecih promena, ali ne i zivot klinca od 15. Citva niz aktivnosti, tako vaznih za njegove godine i njegov razvoj, vise jednostavno nije moguc, ili je duboko poremecen.
Evo da probam da odzivim svoj zivot: Mogao bih jednom rukom da se bavim svime sto sam se inace bavio, skolu bih zavrsio, verovatno opet bio u Kanadi, ali ne bih sluzio JNA. Jebote, jos ispade i pozitivno. Verovatno manja prodja kjod riba.
Sta da ti kazem, evo pod stare dane sam primoran, na privremeno, da se sluzim levom.
Dozivljaj je kao i sa novom devojkom - prvih nekoliko sastanaka oboje smo uzbudjeni i trapavi ali vremenom se radja zrela veza.
QuoteSta da ti kazem, evo pod stare dane sam primoran, na privremeno, da se sluzim levom.
Dozivljaj je kao i sa novom devojkom - prvih nekoliko sastanaka oboje smo uzbudjeni i trapavi ali vremenom se radja zrela veza.
E ovo ti nije trebalo... :mrgreen:
Ned'o bog nikome od vas da se zateknete u situaciji da vam neko (i to rodjeni) boluje od ne izlecive bolesti, a da ste vi ti koji sve to bespomocno posmatrate. Mislim da bi tada dosta vas promenilo svoj stav po ovom pitanju.
Niko ne zeli da umre. Zivot ma koliko da je usran, ipak je lep, ne zelimo od njega da se odvojimo.
Medjutim, ako neko (bolan bolesnik koji bukvalno u svakom momentu zavisi od necije pomoci i nege, a zivi u konstantnim nesnosnim bolovima) izrazi zelju da "ode" sa ovog sveta, to treba ispostovati. Svi mi imamo neka svoja PRAVA (da ne kazem demokraCka), ili barem smatramo da ih imamo, pa, po kojoj logici onda ne bi trebali da imamo PRAVO na odluku ove vrste?
Vrlo se dobro secam sledeceg slucaja u ovoj zemlji:
http://www.cbc.ca/news/canada/story/2009/02/09/f-assisted-suicide.html (http://www.cbc.ca/news/canada/story/2009/02/09/f-assisted-suicide.html)
Obratite paznju na treci komentar ispod ovog teksta.
Interesantan, zar ne?
Можда би требало да се уведе посебна професија, као што је некад постојао градски крвник, неки чова са утокаром који би имао licence to kill, па лепо замолиш да те уканта, платиш прописану таксу.... или, ако си баш излапео, то ураде уместо тебе твоји ближњи.
Slawene, moze samo izbegavaj da razgovaras sa tom osobom na zurkama i drugim neformalnim skupovima. Mogu pogresno da protumace da se zalis na zivot, pa da slucajno ne odluce da ti pomognu...
А, не, убиВа само у радно време...
Lepo je to jos davni' dana reseno.
http://vukajlija.com/lapot (http://vukajlija.com/lapot)
Quote from: slawen on March 24, 2011, 07:02:33 PM
Можда би требало да се уведе посебна професија, као што је некад постојао градски крвник, неки чова са утокаром који би имао licence to kill, па лепо замолиш да те уканта, платиш прописану таксу.... или, ако си баш излапео, то ураде уместо тебе твоји ближњи.
Ovde doneli zakon da ako stari ljudi koji su u domu za starce ne mogu da plate tu uslugu, nemaju penziju (ili imaju a nije dovoljna), nemaju imanje koje moze da se proda, onda njihova deca moraju da plate. Trenutno ima ves 35 takvih slucajeva, ali sad kad se ozakonilo ocekuju par stotina. Ako deca odbiju da plate posalju im egzekutora kao za bilo koji drugi dug.
Jos bizarnije mi je bilo, ovo sam cuo u Srbiji na tv kad sam bio jednom, da ako se roditelji razvedu, pa otac ne placa alimentaciju, ili nema od cega da plate onda babe i dede sa obe strane
moraju da pomognu.
Quote from: Ivan_D on March 24, 2011, 08:23:15 PM
posalju im egzekutora
That's an unnerving choice of words. :mrgreen:
Quote from: Ivan_D on March 24, 2011, 08:23:15 PM
Jos bizarnije mi je bilo, ovo sam cuo u Srbiji na tv kad sam bio jednom, da ako se roditelji razvedu, pa otac ne placa alimentaciju, ili nema od cega da plate onda babe i dede sa obe strane moraju da pomognu.
Pa to je sasvim normalno. Svi su Srbi (svi i svuda) tek izdrzavana lica: nema veze koliko su matori, koliko su i sami nekakve dece ispumpali na ovaj svet i koliko dugo cekaju da im umru mama i tata pa da uzmu stan. Dok su "in care of" mame i tate te dok ih "svak bije, nikad nemaju svoj dinar" red je da njihovi zakonski staratelji snose te neke dugove i slicno (dzaba im hyper-smesna odricanja preko novina i lokalnih radio-postaja srBskoga krugovala).
Quote from: Hate mail on March 24, 2011, 08:26:43 PM
Quote from: Ivan_D on March 24, 2011, 08:23:15 PM
posalju im egzekutora
That's an unnerving choice of words. :mrgreen:
tako se to ovde zove, je l' nije u Srbiji isto? Egzekutor, ne?
tzv debt collector
Referent za obavljanje vrsenja naplate.
Quote from: Jelence on March 24, 2011, 03:57:22 PM
QuoteSta da ti kazem, evo pod stare dane sam primoran, na privremeno, da se sluzim levom.
Dozivljaj je kao i sa novom devojkom - prvih nekoliko sastanaka oboje smo uzbudjeni i trapavi ali vremenom se radja zrela veza.
E ovo ti nije trebalo... :mrgreen:
ne znam na sta si mislila...ja sam pricao o pecenju palacinki.