Upravo poslao ovoj zeni 150$. The kids did it. Da nisam video da ima dva cetvorogodisnja decaka, verovatno bih se samo sazalio nad njom i to bi bilo to.
http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/2005/EXploziv+11.07./5481.html (http://www.prva.rs/sr/video/info/explosive/mediaSet/2005/EXploziv+11.07./5481.html)
Description
Ovo je pismo koje će Vam oduzeti malo vremena, ali Vas molim da imate u vidu da ono što je za vas malo, za mene je mnogo.
Moje ime je Mirjana, imam 31 godinu i imam leukemiju. Udata sam i majka blizanaca Velimira i Vukašina, koji imaju četiri godine. Samo četiri godine, a ja već osam meseci više nisam sa njima nego što jesam.
Sada ću Vam reći kako je biti bolestan, kako je bodriti sebe; i sve strahove gurati pod tepih. Sada ću Vam reći kako je kada misliš da je sve gotovo, a u stvari, tek počinje.
Kada sam se razbolela, imala sam simptome kao i milioni ljudi na ovoj planeti. Umorna, malo iscrpljena, ali budući da su moja dva dečaka i više nego aktivna, mislila sam da su svakodnevne obaveze uzrok mom umoru. Ali, ne. Vest o leukemiji sam primila koliko/toliko mirno, spremna da pretrpim sve što se istrpeti može, samo da ozdravim, da živim. Moja porodica, muž i prijatelji su podrška, da bolju ne mogu zamisliti.
Bogu hvala na divnim doktorima i medicinskim sestrama, na Drugom odeljenju hematologije, jer bez njih ni sada ovde ne bih bila. Divne sestre, koje vam bezmalo postanu kao rod rodjeni, vadile su i mene i ostale iz kriza koje normalno nailaze. A bilo je svega. Od jake hemoterapije; opala je kosa, bilo je mučnina, visokih temperatura, čega sve ne. Postojali su trenuci kada sam se pitala da li ću se mučiti ovoliko, a ipak ne uspeti, i to me je plašilo. Ali, vera i snaga su se uvek vraćale. Bila sam dežurni pozitivac u bolnici. Onda sam završila lečenje, došla kući svojoj deci i čekala rezultate za mesec dana. Osećala sam se odlično, ponovo
pravila planove za more, i sve ono što svi rade svakoga dana.
A onda, šok. Bolest je i dalje tu, lečenje je nije pobedilo, i sada kreću nove terapije, još teže, a onda transplantacija koštane srži. Nažalost, još nešto mi ne ide na ruku- moja sestra ne može biti davalac. Kako mi je bilo, ne može se ni opisati. Obuzela me je tuga, osećaj izdaje, jer ja sam verovala, i bila pozitivna.
Dani, skoro sati su bili u pitanju, za odluku kako i šta dalje. I evo, idem u Nemačku, u Flensburg, kliniku sa vrlo velikim procentom uspešnosti u lečenju te bolesti. Transplantacija i lečenje koštaju oko 180.000 evra. Mi nemamo taj novac, odnosno, imamo jedan mali deo, ali verujem da mi je dato da živim. Svi ljudi koji dolaze, prijatelji, familija, podržavaju me, i pomažu koliko mogu, vraćaju mi snagu i veru u život.
NE ODUSTAJEM, JER ŽIVOT NEMA REPRIZU!
Molim Vas da mi i vi pomognete, ukoliko ste u mogućnosti.
Jer ja samo želim malo, želim da ostanem među vama- želim da živim! Želim i dalje da budem majka, ćerka, sestra, supruga, tetka. Želim da ih gledam kako rastu, da ih naučim da u životu ne treba mnogo za sreću, da vidim kako rastu u dobre ljude.
Šaljem Vam brojeve računa, otvorenih za ove svrhe na moje ime, kod Vojvodjanske banke:
Dinarski
355000000553253596
Devizni
RS35355000320010813187
Hvala Vam, svima, koji ste ovo pročitali do kraja
Mirjana Erceg Mihailović
Мој пријатељ је умро од тога.
uplaceno i od mene.
Nista ti nije bilo nego si samo dobar covek i otac pa se saosecas sa ovom porodicom i zelis da pomognes koliko mozes.