Анални карактер транзиционе дипломатиje
20. februar 2010. u 19.45психоанализи Др. Мила Алечковић Николић говори о деформацији данашњег начина живота, који се и у Србији брзо инсталирао, бар у новим квазиелитама
Анални карактер транзиционе дипломатије
~~Анални карактер:...у психоанализи дефинисана структура себичне, похлепне, грабљиве, садистичке и агресивне личности која срећу налази једино у згртању (симболичном трпању у анус), док за искрену љубав и давање није способна. Такве особе увек су сурове према подређенима, а понизне према надређенима, и читав њихов свет одвија се у динамици: ,,горе-доле". Сурови капитализам посебно је развио ову карактерологију, иначе нимало блиску традицији српског народа.~~
Српски народ није чекао Сигмунда Фројда, Ото Фенихела или Вилхелма Рајха, да би схватио психосексуални карактер сваке световне власти и отимачине. Ове данашње посебно јер је показала све доминантне црте искључиво аналног карактера
Зато је и тешко у наслову ове анализе рећи српске дипломатије. Немогуће је жигосати појам српског, јер психосексуална патологија о којој је овде реч уопште није специфично српска. Ентопсихологија српског народа, у историјским цртама, како би анализирала и казала психоанализа, не показује доминантне аналне, већ, насупрот овоме, управо оралне психофизиолошке црте.
Вековна српска потреба за давањем, за давањем и када се нема, црта орално-матријархалног корена и карактера (гостопримство је једна оваква помало преживела особина), претвара се данас, у свету психопатског тврдокошца-гуштера са праисторијским балканским женским фалусом на коме гамижу ,,кругодвојкашки" београдски скоројевићи (које народ с правом зове ,,демократска гологузија") у нове агресивне вирусе.
Међутим, у медијском догађају пљачкања буџета сиротиње-раје који ових дана управо гледамо, реч је о аналном карактеру утилитарних скоројевића, којима је узор вулгарни филмски англоамерички модел живота и протестантска норма згртања древног Мидиног злата. Али без етике штедње коју су протестанти вековима изграђивали и поштовали. Није потребно ни рећи да такве мутантне креатуре у друштву српске демократско-финансијске елите, немају у себи више ништа хришћанско по угледу на западно хришћанство коме наизглед, кроз Европу и ,,европске вредности (које ни не схватају)", теже, а камоли ишта свето, или било шта из архетипа древног источног хришћанства деобе и милосрђа. Нису те фигуре ни лево, ни десно, него се у болесном тремору тресу час на једну, час на другу страну, зависно од тога колико се златника на тас једне или друге стране положи. Њихов Weltanschauung носи дубински, најдубљи мотив који они икада у својој земаљској каријери пуној каријеса могу да достигну, а који слови у само две просте речи: Отми и укради! Ова бића мутирала су последњих година у непознатом правцу, док вакцина против њихове инфекције још није пронађена, иако српски народ има прилично јак имунитет на заразу коју она својом овоземаљском похлепом доносе.
Управо зато, народ, који политички аналитичари обично потцењују или говоре у његово име, тј. у име његове ,,неме већине", све ово схвата и дијагностикује. Отуд савршене дијагнозе које данас, пишући на интернет сајтовима, кроз преко милион плебисцитарних порука, оваквим феноменима даје српски човек: ,,cool-тур-олоргија...у Паризу где дупе гризу..." (цитати), и слично, а које само наизглед поседују карактер комичног и вулгарног. Реч је заправо о савршеној дубинској дијагностици Мидине похлепе и посртања Санчо Пансе (у мушком или у женском облику, свеједно) без духовног газде, јер када Духа нема, остану само огољене зјапеће задњице и од државе (прахорде) украдене паре које се у њих присилно гурају.
Каква може да буде дубинска психологија особе женског пола за две главе више од мушког пола, динарских вилица и зглобова са физиологијом и психологијом великих ципела, а жеље да се на отекло стопало навуче Пепељугина ципелица. Избезумљеног погледа и безбројних трзаја, неиживљеног крика које би негде да одјаше, а не зна где, без сублимације или са недовољно успелом сублимацијом, а уз златнике које се таквој структури рањене психе нагло пред ноге проспу? Аналност се буди истог тренутка: угурати у анус што више, зграбити, отети, спречити да било која друга лепша и мања нога уђе у ципелицу. Навући златну ципелицу на стопало макар уз највећу бол, макар уз искривљене од бола чељусти, навући, само навући изгубљени химен, у потрази за мушкарцем, већим од себе мушкарцем кога наравно нема. Нарочито га нема у граду светлости, али пронаћи га, пронаћи га што пре, пре него што откуца поноћ!
Џабе сиромашан народ опомиње, упозорава: није то за тебе, велика ти је нога! Хоће имагинарна удавача из снова и бајки, хоће, хоће и хоће, за седам хиљада евра да навуче тесну ципелицу, јер што је ципела тешња, морао би, по закону компензације, и замак да буде већи и већи и што већи! И наћи ће се евнуси, или мазо-мушкарци, мали духовним растом, да ову претенденткињу на Принца са ноћног бала одбране. Они морају да одбране од њих вишу Амазонку, а да ударе бичем оне малобројне, бедне који су растом од њихове нискости нижи. Али, Принц јој неће доћи, јер Принц зна да она не зна ни шта је Лепота, ни шта је Култура, ни шта је Свето, ни шта је Отето. Принц зна да се она ни за шта не бори, да у њој љубави нема. Прави принц тражи праву Пепељугу, и наћи ће је.
То је крај бајке и крај Молијерове и Нушићеве анализе. И то је цела динамика аналног карактера динарског од Цвијића описаног склопа психе, ако Психе у старогрчком смислу ту уопште има. Који на добром полу даје Јунаке, а на злом галофакс превртљиве ликове што завладаше опустошеном Србијом, и отеше оно што је народ у немаштини увек делио. Који хтедоше да отму и парчиће историје, али успеше да отму само демократске брабоњке транзиционе садашњости.
То је неуспела освета сирове хормоналне бахатости и андрагошке незграпности тела неолибералног капитачистичког женског нус-производа над истанчаном Божјом душом српских мајки, кћери и сестара, на Косову и по читавом свету, које се лишавају и гладују да би им деца живела. Које су при том мирне, складне и лепе, и не хрле на коктеле лажи и симулакрума, него живе на путу доброте и скромности, у огромном духовном богатству Искрености и Правде, које анални карактер никада неће схватити, али ни доживети.
Др Мила Алечковић Николић
Јеботепатак!
И све је ово изашло из једне жене?
Sredio si ju u dve recenice !
Svaka cas, maistore.
Оно прво чак и није нека реченица.....
Nije ??
Jes...i to PROSTA.
Простопроширена, пошто има и субјекат (патку), и објекат (тебе/те) и предикат (карање).
Nisam ja nigde ni tvrdijo da ti nisi zavrsijo 5 osnovne (legalno).
Хехехехе.... ви'ш како је сад боље. Још двапут да ти дам по ушима и има да ме волиш к'о Слобу.
Aha...uvek me zajebes..
Ма јок, тебра, тебе је само Биба Струја зајеб'о...
Nije mi krivo sto mene zajeba al mi zao sto si i autorku
ove pisanije.
Nju si satro.
Totalno.
670
Пријатељ је установио шта нам је Југославија крива. Ниједна друга источноевропска земља није толико повлађивала лумпенпролетаријат као Југославија где је исти уздигнут на пиједестал елите, где су му чак додељена ограничена права и слободе и где је постао размажено дериште од задовољена чијих базичних потреба је изграђен једини национални интерес.
Зато је тај облик тоталитаризма био лукавији непробојнији од оног који су практиковале неотуђени кракови КГБ од Пољске до Бугарске. Из тог разлога је СФРЈ последња у Европи, изузев НР Албаније (1991), увела вишестраначки систем.
Инфективне последице по умове плебса, чији су изузетнији чланови десетковани масовним (добровољним) остракизмом од отварања граница 1965. су учинили негативну селекцију најефикаснијом у Европи а можда и свету. Из тог разлога је борба са тејлесима, који су декадама узгајани као меродавне судије за сва друштвена питања, тако исцрпљујућа.
У том својству и текстови на НСПМ, Аписгрупама, Истини и сајтовима сличног гласоразумског садржаја имају једну веома површну црту. Посвећују исувише пажње зависти коју лумпенпролетаријат (коме по стању свести припада ова жена) гаји према екипи која је запосела власт.
Прича о Зорици Томић је код мене изазвала љутњу, бес и подсмех који су трајали пар сати, евентуално дан, док ће то њих хранити најмање месец дана. Шта рећи о психолошкињи која томе посвећује цео један текст (чију мета открива тек при крају), услед чега и нестручно лице препознаје завист због удавачког потенцијала мете напада. Да је Зорица ружнија од ње и мање присутна у медијима, Мили би била потаман, коштала куд коштала. То је поражавајуће.
drago mi je da si se vratio...mada ti je tekst hehe ;)
Ova budala je "Dr"?
LOL!!!
Ne znam dal je Dr. al se ovuda prestavlja kao advokat.
Sobzirom kako i koliko laze....izgleda da ne laze.
Опет време да храним Мишка.... поч'о сам да једе говна.
Теби бре човече тога никад доста.
Pravi se na Tosu...
Ne znam zasto ali taj njegov gimmick podseti me na nesto sto je moj cale pricao jednom.
Bio u posleratnom Kragujevcu neki lik, malo opicen, gradska maskota. Zvali ga Civosh.
Sad, komunisti organizovali parade kroz grad, ne secam se koja bas ulica je bila kada je kolona razdraganim mitingasa isla od zeleznicke stanice uzbrdo; nose se plakati i masa vice: "Dol' kralj! Dol' kralj!". Ide tako kolona uzbrdo a Civosh se polomi trceci u kontra smeru.
Pitaju ga: "Sta je bre Civoshe, 'de trcis?"
A on ce: "Pa vi vicete 'Dol' kralj" a ja mislio on stigao na glavnu stanicu"... :mrgreen:
Змај Јовина.
Ууупс!
Мало после рата?
Маршала Тита.
On je '38-mo, pamti taj dosta.
Kudos i za ovaj tekst ispod broja 670 u Parezinom postu od 24. februara 2010. :mrgreen:. Ko je to pisao?