Контраверзни Patrick J. Buchanan, некадашњи кандидат за председника САД и аутор неколико књига, говори о тренутним односима у свету и демократији
Демократија – још једно липсало божанство
Патрик БЈУКЕНЕН је конзервативни амерички политичар и публициста који је објавио своју нову књигу ,,Churchill, Hitler, and The Unnecessary War" (,,Черчил, Хитлер и непотребни рат") говори о демократији из чисто америчког угла и интереса. Он у овом тексту апстрахује да САД у Свет не уводе демократију, већ инсталирају квази демократију која је искључиво у правцу реализације њихових интереса – што са суштином демократије и нема много додирних тачака.
Америка губи слободни свет
Ако демократија у целом свету, од Латинске Америке до Африке и Блиског Истока доводи на власт партије и политичаре који из религиозних, расних или историјских разлога мрзе "богати бели свет Запада", зашто смо ми онда дужни и ангажовани да ту демократију проповедамо и помажемо је у тим регионима?
Такав наслов аутора Гидеона Рахмана, који се појавио на страницама ,,Фајненшел Тајмса" (линк), привукао је пажњу читалаца. Ево краћег приказа чланка: највеће демократске земље Јужне Америке, Африке, Блиског Истока и Азије у лику Бразила, Јужноафричке Републике, Турске и Индије изилазе из америчке орбите. "Претпоставке о томе да демократске земље привлаче једна другу испоставиле се као неосноване".
Председник Бразила Лула да Силва "закључио је са Кином повољан уговор о испорукама нафте, затим се топло изразио о председнику Венецуеле Хугу Чавесу", па је честитао Махмуду Ахмадинежаду "победу" на изборима, а такође је и указао част иранском председнику државном посетом. Јужноафричка Република је у Савету безбедности стала је на страну Русије и Кине иступивши против резолуције о људским правима у заштиту Зимбабвеа и Ирана. Турска ради на успостављању контаката са Хезболахом, покретом Хамас и Техераном, и за то време се са презиром окреће од Израела. Анкете показују да се у Турској драстично појачава антиамеричко расположење. Индија стаје на страну Кине када је реч о најразличитијим питањима – од трговине до санкција против Ирана и Бурме.
Солидарност обојених
Владајуће партије у све четири државе су демократски изабране. Међутим, у тим земљама над демократском солидарношћу узима превагу она старија солидарност – солидарност обојених људи трећег света против "богатог белог света Запада".
На страницама часописа ,,World Affairs" Џефри Веткрофт наводи речи Арона Дејвида Милера, који је написао књигу ,,Much Too Promised Land" (,,Превише обећана земља"), који каже да Америку на читавом Блиском Истоку "не воле, не поштују је и не плаше је се".
"Плаши то", тврди Веткрофт, ,,што многи амерички политичари и коментатори још увек нису свесни те реалности. Такво незнање налази одраз у веома егоцентричним и чудним представама које су владале још пре доласка на власт Џорџа Буша. Према тој тачки гледишта, Америка не само да може и да је дужна да шири демократију у свету већ такви потези наводно кореспондирају са њеним националним интересима. Одакле су настале такве представе?"
Даље Веткрофт поставља питање: "Ако САД не воле и не поштују их ни у једној од арапских земаља, из ког би разлога Американци требало да их демократизују?" Питање је одлично. Неки од нас деценијама постављају то питање неоконзервативцима, за које је "демократија изнад свега". Али ти поклоници демократије не само да су преобратили у своју веру Буша већ су захтевали и добили слободне изборе у Либану, на Западној обали реке Јордан, у Гази и Египту. И ко је од тога био на добитку? Хезболах, Хамас и Муслиманска браћа.
Веткрофт наводи речи аутора историје арапских народа Јуџина Рогана, који пише: "На било којим слободним и поштеним изборима у арапском свету исламисти би данас однели убедљиву победу... Непријатна истина о арапском свету данас своди се на то да би на свим слободним изборима у њему највероватније тријумфовале оне партије које су непријатељски расположене према САД".
Ако би се слободни избори са народним учешћем одржали у Саудијској Арабији, Јордану и Египту, велика је вероватноћа да би наше савезнике бацили на сметлиште, а на власти би се нашли они изабрани лидери који су одлучни у намери да нас протерају са Блиског Истока, а Израелце да баце у Средоземно море. И у чему је онда смисао тога што Национални фонд за демократију и даље користи паре америчких пореских обвезника агитујући за такве изборе?
Протеривање доминирајуће мањине
У својој књизи "World on Fire" (,,Свет у огњу") Еми Чуа пише да у земљама трећег света скоро увек постоји "доминирајућа етничка мањина". То су Индуси у Источној Африци, белци у Јужноафричкој Републици, Кинези који живе у иностранству. Ове мањине у условима слободног тржишта остварују веће приходе и владају непропорционално великим делом националног богатства. Међутим, доласком демократије етничка, племенска или расна већина лишава власништва и имовног стања те етничке мањине које доминирају на тржишту.
Када је у Источној Африци докрајчен колонијализам, почели су крвави обрачуни са Индусима. Године 1965, када је пао Сукарнов режим, у ужасним погромима настрадали су Кинези. Још једном су настрадали када је пао Сухартов режим. У Родезији је живело 250 хиљада белаца када је на власт дошао Роберт Мугабе. До сада је две трећине њих напустило земљу, а да нису са собом понели ништа осим оног што су имали на себи. Из Јужноафричке Републике у периоду владавине Џејкоба Зуме побегла је половина Бура и Британаца. А у Боливији је Ево Моралес одузео имовину од Европљана како би наградио "матичне народе", који су га довели на власт. У Венецуели то исто чини Хуго Чавез.
Питање гласи: ако демократија у целом свету, од Латинске Америке до Африке и Блиског Истока доводи на власт партије и политичаре који из религиозних, расних или историјских разлога мрзе "богати бели свет Запада", зашто смо ми онда дужни да ту демократију проповедамо и помажемо је у тим регионима? Наши очеви оснивачи нису патили од таквих инфантилних мана. Џон Винтроп, чији је "град на брежуљку" одушевио је Роналда Регана, када је изјављивао да се у цивилизованим земљама "демократија... сматра једном од најружнијих и најлошијих облика државне владавине".
"Упамтите, демократија никада не траје дуго", говорио је Адамс, ,,она брзо пустоши, изнурује и уништава себе. Још није било ни једне демократије која није извршила самоубиство". С њим се слаже и Џеферсон: "Демократија није ништа друго до власт руље, када 51 проценат људи може да одузме права од осталих 49 процената". И Медисон се слаже са Џеферсоном: "Демократија је најодвратнији облик владавине".
Ова питања крајње су важна. Ако расни и религиозни окови, а такође и давнашње непријатељство према Западу, доминирају над демократском солидарношћу са тим Западом, зашто је онда Америци потребна демократија у земљама трећег света? И ако демократија, која се у вишенационалним земљама проводи по принципу "један човек, један глас", води у експропријацију својине и богатства од мањине која преовлађује на тржишту, зашто бисмо онда били дужни да је промовишемо у тим земљама?
Зашто смо дужни да тај систем гурамо у свету у коме се појачава антиамериканизам ако он даје власт нашим непријатељима и доводи у опасност наше пријатеље? Шта је онда то демократија – наш спас или идеологија самоубиства Запада?
Превод: Рајко Досковић