đoković je dokazao onu poslovicu o lepoti i upornosti - pametno je iskoristio vakum nastao odlaskom u penziju dvojice velikih tenisera koji su toliko dominirali scenom poslednje dve decenije, da su time ugušili svaku mogućnost razvoja i uzdizanja do vrha bilo kojeg mladog igrača u tom periodu (zbog čega se tek sad pojavljuju neki dvadesetogodišnjaci), jer je mehanizam postavljen tako da korist od njega imaju samo prvi, drugi i (u daleko manjoj meri) eventualno još trojica - četvorica, dok svi ostali okreću pedale... i pri tome ne mislim na novaka đokovića, on je čovek - koliko, šesnaest, dvadeset godina?!, ovo mu je valjda peta olimpijada - pokušavao da osvoji zlato i sad je osvojio, čime se izjednačio sa npr. nikolasom masuom ili jevgenijem kafeljnikovim (ko beše to?) - nadživeti konkurenciju, ili imati sreće da si rođen u međufazi, eto recepta (napisao sam ovo na "zidu" l. lukmana, samo da bih ga nervirao)
