skromna preporuka

[Deda]

http://www.vatican.va/various/basiliche/san_paolo/vr_tour/index-en.html


 

[Nocobdija]

Dobra preporuka.

[Deda]

ali i dalje skromna  xyxy


Da ne trošim novi topik, a i  Ljubicu Arsić, moju školsku drugaricu, takođe preporučujem (an ženeral):

Љубица Арсић
Српски колац
То што себе не поштујемо и што имамо дара да оскрнавимо свачији успех, да ли нам је и то остало од Турака?
Често кукамо. Не волимо да се хвалимо кад нам добро иде. Избегавамо да кажемо како смо добро зарадили, да уживамо у свом послу, како смо нешто урадили од мерака. А таман посла да похвалимо неког другог!

Мој познаник Енглез сматра да нам је то остало, поред јавашлука, сарме и кафенисања, од Турака. Кад би ондашњи Турчин чуо да је неком Србину добро кренуло, он би брже-боље дошао по харач. Од Турака су нам, како још живо народно предање каже, остале многе ствари по којима их радо помињемо.

На пример, радијатори у мојој школи ,,Мокрањац", најстаријој музичкој школи на Балкану. Изгледају старији од Мехмед-пашиног моста, изнутра су пуни турског кречњака, једва да су по цичи зими млаки, што, без обзира на љубав према уметности, делује обеспокојавајуће на београдској ветрометини.

И прозори су стари, османлијски. Извитоперени и не дихтују, у зазор може прст да стане. Наместили смо рајбер (немачки) да их ветар не отвара. Деца нагурају шалове да испод не дува.

Преко пута школске зграде у Крунској улици налази се турска амбасада па Турци изблиза могу да осматрају шта су нам у аманет оставили.

Ђаци на часу, обучени у скијашке јакне, са рукавицама да им се прсти не укоче за час инструмента, више личе на алпинистичко друштво него на ученике музичке гимназије. Немамо пријатне, светле кабинете са постерима и модерним училима, водоводна инсталација је очајна, паркет попуцао, у тоалетима (ако раде) нема над лавабоом топле воде. Немамо ни своју зграду већ је делимо са другим школама. Једино су деца лепа и весела.

То што не волимо Мокрањца, можда нам је и то од Турака остало. Не, сигурно га не волимо кад дозвољавамо да школа коју је основао изгледа овако, као што не волимо ни Црњанског, чија је задужбина смештена у ходничић-шпајз-клозетић зграде Удружења писаца у Француској. Као што не волимо ни многе друге Србе којима можемо да се похвалимо кад нас неко упита ко смо. То што себе не поштујемо и што имамо дара да оскрнавимо свачији успех, да ли нам је и то остало од Турака?

На једном путу у Истанбул, усред гунгуле од зурли и усплахирених келнера који су по безистану разносили пиће и мезе, угледала сам човека са свеском. Погодивши да је писац, позвала сам га за наш сто.

– Ви Срби много опасан народ, много суров – примети писац. – Како то мислите? – лецнух се у патриотском жару. – Кад смо ратовали, ви сте нас Турке набијали на колац. – Како то?! – пренеразих се. – Јесте, јесте, учили смо у школи, на часовима историје – помирљиво је закључио писац, посегнувши за ражњићем са шиш-кебабом.

Нема сумње да историја, учитељица живота, држи различита предавања на различитим језицима, а сасвим је сигурно да су нам Турци, поред алеве паприке, јоргана и чучавца, оставили и Србе, који сами себе набијају на колац. Што би рекао Басара: Били смо под Турцима, а кад су они отишли, ми смо постали Турци.

На турској амбасади прозори добро дихтују, а радијатори су усред зиме врели. Код њих је све у знаку напретка. Једино турске жене могу и даље да кукају како су још увек под Турцима.

Љубица Арсић
[објављено: 10/02/2010]

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Srpski-kolac.sr.html

[MalaKoala]

http://www.vatican.va/various/basiliche/san_paolo/vr_tour/index-en.html


 

odlicna preporuka.