Prica za danas.....

[baggio]

Ма јок, него брзо гуглам.

xrofl xrofl xrofl

[slawen]

А иначе сам један од ратних профитера: негде у јуну, јулу 1991. од неког аквизитера који је заступа сарајевску Свјетлост купим збирку од шест књига Маркиза Де Сада. На личну карту, оно, као даће ми уплатнице за кредит.
Аха, важи...
Замисли те лудаке, пре неку годину ми писали на стару адресу, као, неће ми продати више ништа док не подмирим стари дуг.... Упишавање.

[Pijanista]

koliko dugujes? 500 milijardi dinara?

[slawen]

 :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

[baggio]

"I pocela je da mi prica o mladicu koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, ispruzao ruke i obozavao zvezdu, sanjao je o njoj i ka njoj upravljao svoje misli. Ali je znao, ili je mislio da zna, da covek ne moze da zagrli zvezdu. Smatrao je svojom sudbinom to sto voli zvezdu bez nade u ispunjenje, i na toj misli sazdao ceo jedan zivotni spev o odricanju i nemoj, vernoj patnji koju bi trebalo popraviti i procistiti. Ali, svi su mu snovi bili okrenuti zvezdi. Jednom je opet stajao nocu kraj mora, na visokoj hridi, i gledao ka zvezdi i izgarao od ljubavi prema njoj. I, u trenutku najvece ceznje, skocio je i bacio se u prazninu, prema zvezdi. Jos u trenutku skakanja, pomislio je munjevito: -Pa, to je nemoguce! I, pao je dole na obalu i smrskao se. Nije umeo da voli. Da je u onom trenutku kada je skocio imao dusevne snage da cvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, poleteo bi navise i spojio se sa zvezdom." Demijan

[E]

Meni se od svega svidela jedino prica osankanju.
Bila je jedna lepa prica o psu na starom 7 k mislimna emigrantskoj cergi, ostavio Tarance . Mozda je jos uvek ima.

[baggio]

Mali astal za dvoje

Odlomak





Zora se utopi a oranicom, debelo sunce, svoje kolo povede.
-Petre sine, diš' se, oči će ti pobeleti- umilnim glasom progovori starac, usput skloni zelene firange i pusti tople zrake u kuću.
-'Bro jutro bać Grga- podiže se u skoku, vojnički. Prvo što ga udari beše sećanje na jučerašnje, za njega katastrofalne dogadjaje i na mah mu se navuče magla na oči. Namršti se ko tmuran, jesenji dan. Pogleda u starca a ovaj se veselo kezi. Mudro sačeka.
-Imam dobre vesti. Baš dobre!
-Jel- pomisli- šta me još ,,dobro" može strefiti?
-Evo jabuka- pruži mu veliku, crvenu jabuku.
-Jabukaaaaaa?
-Pa viš' valjda, nije s' kruške pala!?
-Kak'a jabuka, 'bem ti jabuku, jel' Vama dobro???- nije mogao da veruje mladić.
-Eeee dragi moj...meni dobro, al' kanda će tebi biti još bolje. Drugar ti dov'o mladu. Bićeš kum! Hehehe...ta ti je želja još od pokojnog babe ostala...nego spremaj se, idemo na ,,rakiju".
-Drugar? Koji drugar? Kakvo kumstvo? Kakva rakija?- zabezeknuto podviknu.
-Vasa, tvoj drug. Bože Petre, znaš da ste se još ko deca zavetovali...
Ovaj sav pocrvene, pobesni i prekinu ga na pola:
-Jaaaaa da budem kum Vasi??? Ja???- a u sebi pomisli- ja da budem kum Milici???
Stisnu šake, napravi par koraka, zbunjen ko pile u kučini, pogleda u starca sa nevericom i prosikta:
-Pa dobro bać Grga, stvarno nemam reči...jeste l' Vi normalni?- nije mogao da veruje- pa ja ovog časa odoh i nikad', ali NIKAD' se više ne vraćam! Jel' to vama jasno?
-Eeee sine, jasno ko dan, ali...red je red!!! Nemoš' to tako?- umirivao je starac situaciju- kumstvo se ne odbija a...ti kako 'oćeš- klimnu glavom u znak neodobravanja- sem toga... i onda se zna red? Nosi jabuku nazad i zahvali se ko što Bog zapoveda.
-E i odneću je!- prosikta. Da ga zmija ujede, otrovala bi se.
Ulete u odeću i obuću i izlete iz kuće, starac ga jedva stiže.
-Idem s' tobom, napravićeš belaj.
Ovaj ga samo resko odmeri, stisnu zube, oćuta i nastavi put.
Na polovini sokaka, baš taman ispred Milicine kuće, ko da je Djavo režir'o...
-Jojjjjj meni, udari me šlag- zastenja starac, nasloni se nemoćno na kuću i uhvati se za grudi. Pognu se ko presečen.
Petra iznenadi ovo. Odjednom zaboravi gde je krenuo...ma mnogo je volio ovu starinu.
-Šta je bilo? Bać Graga...ma šta Vam je?
-Joj sine, gotovo je! Šlag!
-Ma kakav šlag? Pa što se za srce držite? Valjda infarkt?- nije mogao da veruje.
-Ne znam, jadan ja, il' šlag il' infrakt, al' nešto me lupilo...jojjjjjjj, vode...trči do apateke il' zovi pomoć- zavapi starac na samrti. Duša u nosu!
Petar sav zbunjen, okrenu se oko sebe, ne znajući gde će pre i mahinalno lupi na prozor:
-Dajte brzo vode!
Istog časa, ma iste sekunde, istrča Milica sa bokalom vode kao da se svi infarkti dešavaše ispred njene kuće.
-Bać Grga ne bojte se, evo mene i vode- umilno zacvrkuta i pridje starcu.
A Petar...pobele, skameni se, kao da utvaru vidi?
-Milice? Miliceeeeeee!- pogleda u pravcu Vasine kuće, pa nazad. Opet do Vase...pa nazad. Ček' malo? Ovde nešto ne štima...?
-Zdravo Petre.
Ovu muziku od glasa je godinama sanjao.
-Pa...- zamuca- ali kako...- pokaza rukom u pravcu nesudjenog kuma- ali...?
-Udji Petre- pokaza mu put kuće- imam nešto da ti kažem.
Ovaj kao poslušno kuče, omamljeno udje za njom. Nesvestan. Zaboravi na bać Grgu, ko da ga nikad' nije bilo. Prvo što ugleda...astal! Smrači mu se pred očima. Uredno postavljen. Beli djurdjevak.  Dva escajga i svećnjak, sa dve upaljene sveće. Krv mu udari u obraze...
-Čekaš nekoga- nastavi drhtavim glasom a u duši je tog' časa naslućivao željeni odgovor.
-Da čekam. Pet godina te čekam, crni Petre- i baci mu se u zagrljaj- pet dugih godina. Ljubavi moja!
U sekundi mu se sve razbistri. Sve je shvatio.
-Koja sam ja luda...Milice moja- zagrli je čvrsto. Padoše poljupci, to nemoš' izbrojati- koja sam ja luda...pa zar u tebe da posumnjam? Onaj skot mi reče...
-Znam! Sve znam srećo, pusti Vasu. Dobio je on svoje...nego sedi...večera se ohladi al' ručak samo što nije!
Eeeeee koja je to sreća! Sav njihov svet i prošlost i budućnost, komotno se smesti u mali astal za dvoje...
Ona guguče a on pupi. Onda on guguče a ona cveta!
I zemlja na tren, prestade da se okreće!


Radislav Sakic

[baggio]

Моја дечачка соба је била велика. На средини је стајао огромни орман, који је за мене тада представљао недостижни врх, нисам смиривао своју машту док га нисам освојио.
 
Тамо сам после често бежао кад би живот притискао и када нисам знао куда даље. Моја машта је била непресушна, а потрага за уточиштем неопходна.
 
Лежао бих на врху ормана и цртао разне животиње. Када сам одрастао моји родитељи нису никада прекречили моје цртеже. Знали су да су ми они необично важни.
 
На орману сам цртао своје срећно уточиште испуњено животињама, идилично и смирујуће, можда се тада и родила љубав према природи и жеља за њеним упознавањем. Још тада сам у дубини срца, али без свесне одлуке, знао да ћу се бавити неком биолошком дисциплином.
 
Јазавац је био главно биће, центар збивања на мом малом имању.
 
Не знам ни данас зашто баш јазавац? Али није ни битно. Битан је осећај, не морам баш све рашчланити и математички објаснити, иако је то моја наука изискивала...Настао би кошмар и вртлог у мојој психи ако све не бих ставио под окриље разума.
 
Сена јазавца ме је увек пратила. Некада би ми и засметала!
 
Јурио сам по свету тражећи начина да задовољим глад за знањем, али и бежећи од живота и везивања.
 
Љубио сам разне жене, лепе и ружне, згодне и дебеле, паметне и глупе...Али свака је појачавала јазавчеву сенку.
 
А онда је наступио пакао који је резултирао у мом коначном ослобађању од утицаја те животиње и који је на крају ипак донео добро.
 
Био је то пакао који је донео рај!
 
То се десило пре три месеца у Москви. Држао сам неко предавање на Ломоносовом универзитету, а после сам остао још пар дана у Русији изнајмивши малу кућу у једном лепом сеоцету чије сам име заборавио, услед ужаса који ме је задесио. Кућа се налазила на месту где ливада прераста у шуму.
 
У оближњој крчми сам и упознао ту девојку. Сијала је и зрачила неком необичношћу, била је веома згодна и лепа. А нарочито су њене сањалачке очи изазвале немир у мени. И сексуални и интелектуални!
 
Причали смо на руском језику, знао сам га доста добро, одувек сам и волео тај језик. Осећао сам од малих ногу да је мој!
 
Њена памет и знање су били беспрекорни, хумор луцидан, а мисао врцава и вијугава, многима је било тешко да је прате, важила је за чудака у тој херметичкој средини. Предавала је математику у сеоској школи.
 
Деца је нису волела, признала је...
 
Брзо смо завршили у кревету.
 
Ту је тек била мајстор!
 
Десетак дана смо летели вртоглаво једно ка другом. Али онда се у мени полако будио страх.
 
Те вечери је ушла у моју кућицу не рекавши ни реч. Скинула је све са себе и погледала ме очима које више нису биле сањалачке.
 
Биле су животињске, подсећале су ме на нешто...
 
Међутим и даље сам је желео.
 
Легли смо у кревет и отпочели игру...
 
Изненада ми је језа шибнула кроз тело. Осетио сам под рукама животињско крзно и скочио са кревета док се моја партнерка болно згрчила претворивши се у мени добро познатог јазавца.



               Срце ми је застало, разум је посртао и кретао се у неповрат. Последње чега сам се сећао је био њен гробни смех и речи:
,,Зар ти се сада не свиђам?"
 
Пронашли су ме ујутро како го лутам по шуми, тако ми је бар причао стари крчмар са којим сам се спријатељио. Он ме је напојио неким нектаром од којег ми се разум повратио...

               Погледао ме је брижно и рекао:
,,Купио сам ти карту за повратак. Иди у своју земљу, овде ћеш пропасти."
 
Вратио сам се у Србију, дуго нисам био кући...
 
Родна земља јесте лековита, истина је...
 
Боже!
 
Пољубио сам родитеље, ручао сам и окречио моју дечачку собу.
 
Убио сам јазавца!



Djuro Kosanovic

[baggio]

Odlazak

Pomno prateći liniju šava rukava koja je baš naumila da se završi negde ispod pazuha, rešila je da još jednom razmisli šta je to što bi mogla da obuče. Pa i to je stvar opstanka: obući se da preživiš. Pišeš da opstaneš, pišeš iz samoodbrane, pa onda se tako i obuci. Treba pokazati spremnost, onu baš koja tako začuđujuće plaši ljude, onu sposobnost da budeš ti, bez zadrške.
Ma, neće se ni obući. Ko je još smislio nešto dobro obučen, prave stvari rađaju se iz golotinje, iz tela koje je u razgovoru sa sobom, sa drugim telom, sa drugim telima. Neće se ni obući, eto prilike da zagrli samu sebe i da njena koža bar na taj način oseti dodir  i zagrljaj.
Ustaće? Da, pa to bi se već moglo uraditi, eto vreme prolazi, treba označiti nečim da je dan ipak počeo – popiće kafu u to ime.
U desnom uglu onoga što će silom prilika i danas nazvati svojom stvarnošću ona primećuje njegovo telo koje pomera disanje. On spava. Sanja nešto za šta ona nije sigurna da bi želela da zna šta je, sanja otvorenih usta iznad vlažne jastučnice. Nakon onolike psihoterapije trebalo je da izbegnem opasnost da postanem kao moja majka. Hm, u današnji raspored uneti da treba razmisliti o primamljivosti ideje da psihoterapeut treba da mi vrati pare.
Ostaviće ga danas! Pa već je sve ovo postalo dovoljno daleko od osećanja pripadanja, želje, iskrenosti, zainteresovanosti. Gde će naći novu žrtvu da se prilepi i otkrije joj da ona prosto umire sama, a živi tek sa po nekim. 
Možda  treba uzeti život i pretvoriti ga u nešto drugo. Odrediti okvire u kojima valja delovati, ponašati se, zadati sebi model života, jer ovo više ne ide ovako. Koliko puta treba obići ovaj isti krug da bi konačno shvatila da je život jedan a grešaka tako mnogo i da treba napraviti balans. Eto, to je možda prava reč, to je možda rešenje. Izbalansirati život, balansirati, balansirano.
A gde je balans u njenom pokušaju da mu zadrži glavu u uspravnom položaju onoga dana kada je dete imalo temperaturu. Detetova glava na njenom ramenu, dok se glava oca tog deteta bez kontrole pomera sa jedne na drugu stranu. Kao da se nećka za koju da se odluči. Pogled taksiste u retrovizoru čini da se stidi zbog drugog, zbog njega kome je priuštila ulogu oca mališe, a taj otac baš ne može sebi da priušti da drži oči otvorenima.
Shvatila je u tom momentu da bi sebe mogla da predstavi kao osobu koja u svakom trenutku zna koliko je sati i koje je vreme, ali ne zna koji je dan, a čini se ni godina. Svi ti trenuci slili su se u jedan bezličan tok vremena, dane bez imena, bez lica. Pa kad je tako zašto da se stidi običnog taksiste, treba da se stidi deteta, njegovog otežanog disanja, te astme koja ga jede. Treba da se stidi onih neuslovnih straćara u koje je pristajala da uvede dete i da ga tu podiže da bi ostalo dovoljno novca za svakodnevne količine, ali ne hleba, po koje će otac porodice krenuti kada ustane, popuši cigaretu i izgubi se nakon telefonskih razgovora. Dolazi naveče, možda sledećeg dana, češka lice i progovara nešto što je detetu pokušavala da predstavi kao očevu prisutnost, kao dokaz da postoji.
Ali zašto razmišljati o onome što je bilo, kad je to što je bilo i dalje tu? Treba samo otvoriti oči ujutro i pustiti da te prizor uzme pod svoje. Da, to je to o čemu razmišlja, trajanje bez promene, žalopojka, samosažaljenje a ništa od spremnosti da se odbrani. To je kao da pišem a onda sve izbrišem, to je kao da pišem i planiram dan kada ću sve spaliti, to je strah od promene i onoga što bi ona mogla doneti. Šta bi onda? Da li umem da živim bez narkomana, da li umem da živim normalan život, da li bih znala kako da živim bez straha? Voleću? Biću voljena? Ko će voleti ovo dete?A, da, deteta više nema.
Dete je umrlo, ugušilo se onoga dana na puteljku od pedesetak metara koliko joj je trebalo da pređe od taksija do doma zdravlja. Verovala je da je dete samo u nesvesti i uletela je u prvu ordinaciju. Pedijatar je pokušao oživljavanje tehnikom «usta na usta», a onda konstatovao smrt. Prišla je toj ženi u belom, zgrabila je za ramena i privukla sebi a zatim poljubila u usta.  Ponadala se da negde u doktorkinim ustima još uvek postoji detetov poslednji dah. I dalje se seća zabezeknutosti lekarke koja je držala ruku na usnama. Možda ju je prvi put u životu poljubio neko sa željom da isisa sve iz nje.Otac je i dalje sedeo na zadnjem sedištu i kljucao. Sad je glava nekontrolisano padala napred, da bi on delićem svesti uspevao da je vrati u početni položaj, tek na trenutak.
To je bilo toga dana a napustiće ga danas.
Dok je sedela ispred ogledala, njene šake su bile ispunjene njenim grudima. Zažalila je što nema još nekoliko ruku da bi uspela da uhvati i drži sve ono što je njeno telo i što je lepo. Boja kože učinila je da u jednom trenutku kao snoviđenje u ogledalu vidi pustinju i vidi piramidu. Kao piramida, umetničko delo na otvorenom, bez zaštite, ja ne moram imati krov nad glavom a i nemam ga. Lepota piramide je u trajnosti, sjaj koji je nekada imala davno je iščezao, pljačkaši i varvari skinuli su dragulje, ali, kažu oni koji su videli, pred tom građevinom uvek zastaje dah. Negde u magličastoj slici u ogledalu vidi i Pegaza. Stoji uz piramidu, nalazi spas u njenom hladu i utehu u njenoj veličini. Da nisam malo pobrkala mitologije? Svejedno, sada želim da sve bude moguće. Ali ne želim da budem umetničko delo, hoću da zadržim svoje pravo da  u jednakoj meri budem i kurva i svetica i kuvarica. Meni treba dodir, a ne pogled i divljenje.
Posmatrajući i dalje svoj odraz u ogledalu dodiruje vrat ne više zato što joj nešto već tako dugo ne dozvoljava da udahne duboko, već da bi proverila da li je ogrlica na mestu. Stavlja ogrlicu kao uzde u svoja usta i jezikom prelazi preko onog bisera u nizu na koji bi  volela da liči. Zatim navlači haljinu i baca pogled u nazad ne da bi videla šta se sve to desilo, već da proveri da li je nešto zgužvano, da li nešto treba popraviti. 
Neće mu ostaviti oproštajno pismo, uostalom nikada mu nije ni posvetila stihove. Jednom davno, naime, zaklela se boginji koja joj poklanja lepo sročene reči da će veštinu otkriti samo pred onim koji će to umeti da ceni. Ni tajna ne treba da bude dostupna svakome.


Tatjana Jovanić

[baggio]

Greh gospodje Emilije

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889. posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.
         Gospodin Stefan je bio jedan od prvih marvenih lekara od kada je Magistrat u Novom Sadu to zanimanje stavio u spisak gradskih činovnika.  -Do skora su marvu lečili priučenikovači, a evo sada bez marvenog lekara ne mogu ni  jedan dan- razmišljala je gospođa Emilija, ali se nije baš mnogo ljutila što je ostala sama sa decom. U Trščari, novom banjskom hotelu gde su odseli, osoblje je prema njoj uslužnije od kad se proneo glas da je po njenog muža svoj dvopreg poslao lično veliki župan. Palić je tih godina, sa svojom banjskim kupalištem, jezerom i teniskim terenima postao poznato odmaralište, gotovo kao Karlove Vari ili Opatija, i zato nije bilo neobično da u njemu gostuju dame bez svojih muževa ili pratioca. Gospođa Emilija se osećala sasvim opušteno, udobno je namestila banjski ligeštul, proverila šta rade njene ćerkice i  nastavila da čita započetu knjgu. Već posle nekoliko redaka misli joj odlutaše, a preko njenog lepog lica prolete zagonetni osmeh. Razmišljala je o svom mužu i o razlozima zbog kojih je insistirao da odmor provedu sami na Paliću, a ne kako su običavali svih prošlih godina njihovog braka, kod njenog oca u Hodšagu. Naime, njen muž je žarko želeo da mu ona rodi još jedno dete i to sina. Zato je, pri hitnom odlasku u  Magistrat,
predložio da ona i ćerkice ostanu na Paliću, a on će gledati da im se što pre ponovo pridruži.
Gospođa Emilija i gospodin Stefan živeli su u uspešnomi zašto ne reći srećnom braku. Odrasli su u  maloj varošici smeštenoj na plodnim ravnicama pored Dunava sa bačke strane. U njoj su zajedno živeli Mađari, Švabe i Srbi. Madjari i Švabe su išli u jednu veliku katoličku crkvu, međusobno se udavali i ženili, a Srbi, koje su tamo zvali još i Raci, u manju pravoslavnu i brakove su sklapali samo u okviru svoje zajednice. Kada je njen otac, ugledni i bogati Švaba vlasnik najveće olajnice i mlina u Bačkoj, odobrio udaju svoje lepe jedinice, za tek svršenog marvenog lekara  gospodina Stefana, ta vest je odjeknula po čitavoj varošici i okolini, jer mladi gospodin Stefan je bio Rac. Najstarijm varošanima njihov brak i nije bio neko čudo. -Krv nije voda- govorili su i prepičavali kako je njen deda po ocu u njihovu varoš izbegao  iz Šumadije. Pravu istinu o tome zašto je napustio rodni kraj, znala je samo njena pokojna baka. Na samrti, o svom pokojnom mužu Peteru, njoj svojoj jedinoj unuci, rekla je –Emili, oću da znaš,tvoj deda u mladosti nije bio ni hajduk ni ubojica.-  Zatim joj je ispričala, kako je protinica iz njegovog sela, njega golobradog mladića, uvukla u svoju postelju i to baš onog dana dok je proto, njen muž, sve odrasle meštane vodio na litiju u atar da izmole kišu. –Omađijala ga veštica-  rekla je baka. Kad se to pročulo seoski knez je presudio: –Beli svet, ili robija.-. Tako se njen Peter, a onda se još zvao Petar, obreo u bačkoj varošici i našao uhlebljenje u olajnici i mlinu njenog oca. Naočit i vredan brzo je napredovao, a kada je jednog dana baka rekla svom ocu –Ili za njega ili u Dunav- ovaj nije imao kud. Tražio je samo da Petar promeni veru, kako bi venčanje bilo u crkvi Svetog Mihovila. Petru, koji je imao loše iskustvo sa svojom crkvom, to i nije bilo teško – promenio je i veru i ime, a u crkvene knjige je upisao prezime svoje supruge i tasta. Gospođica Emili, tada još devojčurak, bila je koliko iznenađena, toliko i ganuta, jer bakina priča joj je ličila na ljubavne romane, koje su joj rođaci donosili iz Beča i Pešte.
            Odmah nakon venčanja u skromnoj pravoslavnoj crkvi, gospodin Stefan je svoju lepu i bogatu suprugu odveo u Novi Sad, gde ga je u Magistratu već čekalo mesto marvenog
lekara. Pre njenog prvog porodjaja, otac joj je, kao miraz,kupio lepu i veliku kuću u Petrovaradinu, gde i sada žive.                               
          Dok su joj misli lutale nad otvorenom knjigom, odjednom je prenu vriska njene mlađe kćerke. U potrazi za  piljcima devojčica je zagazila u vodu i upala u omanji jazak u kome joj je voda dosezala do grla. Gospođa Emilija se silno uplaši, ali pre nego se i pomerila niodkud se stvori jedan mladi oficir, zagazi u vodu i visoko podiže devojčicu. On se sa nekoliko svojih kolega šetao pored jezera i prvi priskočio. Grupa oficira iz Prestonice bila je u inspekciji graničnih utvrđenja na Dunavu i sinoć su kasno stigli na Palić radi kraćeg odmora. Primajući svoju kćer u naručje, gospođa Emilija mu se toplo zahvali. –Husarski poručnik Konrad fonLandau, u službi Njegovog Veličanstva i uvek na usluzi vama gospođo- odgovori mladi čovek i pridruži se svojim kolegama, koji su do tada posmatrali čitav događaj. Gospođa Emilija je uspela samo da zapazi da je on najmlađi i najviši u grupi.
          Istog dana, posle večere, gospođa Emilija i njene ćerkice potražile su osveženje, na terasi hotela Trščanik. Orkestar je svoj program započeo Radecki maršom, verovatno u čast grupe oficira koji su nedaleko od njenog stola pili dobro rashlađen rizling. Kada su kapelnik i njegovi muzičari nastavli sa Štrausovim valcerima, husarski poručnik priđe njihovom stolu. Gospođa Emilija na trenutak pomisli da će je zamoliti za ples, što ona nikako ne bi mogla prihvatiti. Poručnik, međutim uz elegantan naklon poljubi njenu ruku i uz osmeh upita kako se oseća devojčica posle današnje velike avanture.Pre nego se ponovo naklonio i udaljio, obraćajući se njenim ćerkicam reče, da  ukoliko bi mlade gospođice i sutra poželele da plivaju, on će biti na jezeru u isto vreme i rapoložen je da ih poduči. Gospođa Emilija, bez razmišljanja i prilično neoprezno odgovori, da će oni svakako biti na plaži ukoliko bude sunčan dan. Dok joj je ljubio ruku, osetila je blagi miris mošusa, a
pogledi su im se sreli. Gospođa Emilija nije mogla a da ne zapazi nejgove čeličnoplave oči na  lepom preplanulom licu. Na desnom obrazu imao je dubok ožiljak sakriven ispod guste i
kratke brade. To je njegovom mladom licu davalo muževniji izraz. Dok je husarski poručnik te večeri plesao sa malađim gošćama hotela, pogledi su im se još nekoliko puta sreli.
          Noć je bila sparna. Devojčice su mirno spavale. Gospođa Emilija je pred ogledalom, u košulji za spavanje, odsutno i po ko zna koji put provlačila četku kroz dugu raspletenu kosu. Sećala se vremena dok je, kao mlada devojka, u internatu Medhenšule u Gracu, provodila noći i noći maštajući o svom princu na konju. Nehotice zaključi da je njen princ, kog je svake noći dozivala, bio daleko sličniji husarskom poručniku, nego marvenom lekaru. Ne bez izvesne sete, gospođa Emilija  ugasi lampu, i dok se ušuškavala u široku hotelsku postelju, učini joj se da u tami njene sobe svetlucaju dva čeličnoplava oka.
          Nedugo zatim, iako je bila mrkla noć, sasvim jasno je videla njega, husarskog poručnika, kako stoji kraj njene postelje i mirno je posmatra. Umesto da se uplaši, čula je sebe kako mu govori: -Hoću bebu i to sina. Ti mi napravi bebu, neka moj sin liči na tebe.- Istovremeno je bestidno, sve više i više, širila bedra. Husarski poručnik Konrad fon Landau je lagano skidao košulju, čizme, pantalone... i čitavo vreme prodirao u nju svojim čeličnoplavim pogledom. Kad joj je konačno prišao njenim telom se razli milina i ona jecajući izgubi svest.                                                                                           
           Razbuđena oseti telo joj gori, bradavice na grudima ukrućene, medju bedrima vlažna, nije uplašena, samo se pita gde je on?  Tek onda je obli ledeni znoj. U panici ustaje i u mraku pritrčava vratima –zaključana, zatim prozorima - zatvoreni. Pali lampu i  vidi da je potpuno naga. Krsti se tri puta. Pije naiskap času vode, prska se po grudima i čelu, oblači spavačicu i nešto smirenija, zaključi da je to ipak bio samo san. Odmah potom oseti da je čitava soba ispunjena mirisom mošusa.
            Sledećeg jutra naložilla  je da im se doručak servira u 
sobi i da je odmah posle doručka čeka otvoreni fijaker. Od
kočijaša je tražila da je što brže i najkraćim putem odveze u Petrovaradin.
          Daleko od Palića i događaja iz prethodne noći u sigurnom okrilju svog doma, gospođa Emilija je bila potpuno  mirna. Po povratku kući iz Magistrata, prijatno iznenađen, gospodin Stefan je zatekao svoju lepu ženu kako u bašti zaliva ruže. Te večeri su rano pošli na počinak. Kad joj je muž, u zajedničkoj bračnoj postelji, prišao na svoj uobičajeni način, bila je sretna što može predvideti gotovo svaki negov pokret. A onda odjednom u nozdrvima je osetila miris mošusa, a umesto muževljevog glatko izbrijanog lica, čekinjastu bradu husarskog poručnika. Nemoćna da se suprostavi silini strasti koja ju je obuzimala, pomisli: –Ako je ovo greh, Gospode, neka budem prokleta.-

                                         * * *
          Idućeg proleća gospođa Emilija je rodila lepog i zdravog sina. Sve strine i tetke su odmah zagraktale da mali nimalo ne liči na oca. Kada je dečak izrastao u visokog i vitkog mladića sa čeličnoplavim očima, sličnost sa husarskim poručnikom je bila više nego očigledna. Svih godina njegovog odrastanja gospođa Emilija je pitala i sebe i Boga kako je to moguće. Kao dečak, njihov sin nije voleo oca, a kao mladić bio je s njim u stalnom sukobu. Za inat ocu uzeo je majčino nemačko prezime i upisao se u vojnu školu u Beču. Rat ga je zatekao u činu poručnika.
          Dok su zvona na NotrDamu oglašavala prvu pobedu savezničkih snaga u velikom ratu, koju je izvojevala Srpska nad Austrougarskom vojskom, na kućnu adresu gospođe Emilije u Petrovaradinu, stigao je telegram sa potpisom generala Poćoreka.  Njen sin, poručnik Peter Grečl hrabro je poginuo jurišajući sa svojim eskadronom na srpske položaje kod Tekeriša, dana 21. augusta 1914.godine. Od tog dana, pa sve do svoje smrti, gospođa Emilija je stalno ponavljala iste reči: - Greh, greh, prokleta sam, prokleta...- 


Vojislav Stojković