https://www.manastirklisina.com/skola-kao-bolest/*
» ШКОЛА КАО БОЛЕСТ
ШКОЛА КАО БОЛЕСТ
ПРЕДГОВОР
Првог пролећа после ослобођења био сам ђак гимназије у Сомбору. Као да је основни задатак наше школе у том тренутку био да нас изводи на уличне демонстрације и да нас учи да извикујемо пароле, попут ових: „Краља Перу о бандеру“ и „Краљ се женио, Тито се борио“. Научили смо и једну песму. Стравичну. Певали смо: „Ми смо млади скојевци, не пијемо вина, већ пијемо крви наших душманина“. Сећам се једног дугоње, старијег две-три године од моје генерације, (имали смо тада око 14 година), који је ту песму певао нарочито предано, сав зајапурен. Напрегнуте жиле на врату као да су говориле о напору да ту претњу добаци баш неком сасвим конкретном, који треба да је чује, на коме треба да се оствари.
Када се смирила сва та халабука око избора и озваничења нове власти и испраћаја совјетских трупа, што беху главне теме наставе, грађа коју је школа уносила у наш психички живот, наступило је једно друго време, са другом врстом напетости и стрепњи. Догађај који памтим из тог доба везан је, можда сасвим случајно, опет за оног дугајлију са демонстрација. Једном је друг из његове клупе предао разредном старешини оправдање за изостанак са наставе, које су написали његови родитељи.
Дугајлија је прво подигао руку, најављујући свој наступ, па се онда полако подигао те, надвисујући све важношћу и растом, изјавио да је то оправдање лажно. Он је био, каже, јуче код Радета у посети, и то по налогу разредне заједнице, и успео је да му се овај повери како у школу у ствари није дошао због писменог који је био тога дана. Бојао се да не поквари своју петицу. Жели да остане до краја године одличан те да буде ослобођен од велике матуре.
У разреду је настао тајац, током кога су се прегруписавала наша осећања и стврдњавало једно ново животно искуство. Као да смо коначно схватили да и ова школа, као и она окупацијска, које смо се још живо сећали, иде руку под руку са полицијом и да служи пуком одржавању „новог поретка“ или „нове власти“.
Skola kao bolest5
Повод да се свега овога поново присетим био је један изузетно занимљив разговор у Педагошкој академији у Београду, на који владајући људи у просвети уопште нису обратили пажњу, као што нису примећивали и све друго што се на том месту предузимало и раније. Један врстан педагог, али изван владајућег естаблишмента у педагошкој струци, упозорио нас је да у средњим школама нема више „дошаптавања“ и да нема другарства. Одлични ђаци се чак боје једни других, а све у тежњи да их буде што мање на конкурсима за упис у следећи степен школовања. Школа је, дакле, напала оно што је најдрагоценије у животу младог света. Подстичући међусобна потказивања и међусобно подозревање, напала је оно чиме младост дише. Почела је да наједа плућа не само тога младога света, него и нас одраслих који у свему томе учествујемо. Доживео сам је као болест друштва.
Тако је рађена идеја о овој књизи. Намењујем је мојим пријатељима, у ствари свима који су заинтересовани за квалитет живота и посебно за квалитет живота наше деце, за чију смо судбину одговорни без обзира на понекад тако злокобно мешање друштвених институција у њихово подизање на овим просторима, где још увек смртоносници фашизма прете својим матхаузенима, јасеновцима и погромима и смртоносници бољшевизма својим архипелазима гулага и голих отока. Морамо спашавати своју децу и њихову будућност.
Спашавајмо их нашим слободоумљем, слободоумљем наше деце и слободумљем школства, чија је улога у томе пресудна.
Фебруар, 1990.
Увод
ШКОЛА ЈОШ НИЈЕ НАШЛА СЕБЕ
1. Школа као болест
Skola kao bolest3
Школа је данас саставни део живота сваког здравог детета у свим друштвима модерног цивилизованог света и постала је један од најзначајнијих чинилаца у његовом менталном и психосоцијалном развоју. То што ћемо овде о школству – институцији савременог друштва, говорити као о болести не значи да се оно не може и друкчије посматрати, пре свега кад је реч о личним напорима појединаца запослених у школским установама, који покушавају да, упркос наопаким схватањима и програмима и притисцима надлежних служби да се они без остатка спроводе, ублаже институционализовано насиље над децом и омладином у школи. Нас, међутим, овде првенствено занимају узроци и последице тог насиља, то јест, на који начин школа као институција утиче на ментално здравље деце и омладине.
Наше непосредно искуство у Диспанзеру за ментално здравље младих представља основу за полазну тврдњу да је школа или главни узрок или један од узрока слома личности код деце или да она ништа не чини да спречи кризу менталног здравља или психосоцијалног развоја код својих васпитаника.
Разлози због којих деца и омладина траже помоћ у нашем диспанзеру могу се сврстати у неколико група:
– школске фобије (страхови од школе),
– слаб успех у школи,
– бежање из школе (као вид поремећеног понашања),
– специфични поремећаји учења,
– интелектуална инхибиција,
– повишена анксиозност у школи (трема која омета излагање наученог),
– развојни хиперкинетски синдром,
– покушаји самоубиства због проблема у школи (о извршеним самоубиствима због слабог успеха читамо повремено у новинама; на жалост, ту нема више помоћи).
Механизме и констелацију односа који утичу на стварање оваквих појава код деце и адолесцената илустроваћу исповешћу мајке која је дошла са супругом и дететом у наш диспанзер. Малишан се безбрижно играо предметима које сам му дао, мати је била напета, сва црвена у лицу и говорила је повишеним тоном, док је отац деловао одсутно, без наде.
Skola kao bolest4
„Тако смо се дивно слагали“, говорила је жена бришући сузе, „док овај млађи није пошао у школу. Са старијим нисмо имали проблема. Нисмо знали ни где му је школа, такорећи. Али сада је код нас пакао. Он (показује оца) брани учитељицу, а ја знам да моје дете није криво. Он наређује малом да учи, самостално, а ја знам да он не уме да учи. Превише је детињаст. Кажњава га, а ја седим сатима с њим, и плачем, и смејем се, свашта радим, само да би бар нешто схватио. Он (отац) ми каже да сам га размазила и да га тиме уништавам, а ја њему кажем да је груб и сиров, да га мрзим зато… Школа је главна тема од јутра до вечери. И устајемо и лежемо с тим проблемом… Шта ће бити од овог нашег детета?“
Читав живот ове породице, која је иначе богата могућностима и интересовањима, свео се на проблем школе. Свео се на школу као муку која их чини несрећним, која им онемогућује да живе свој живот као породица и као јединке у њој. Ова породица је изгубила могућност самостварења, слободу и отвореност ка свету. Она се „разболела“ због исте ствари као и дете, које је, иначе, нормалне интелигенције и, у ствари, здраво дете.
Они који су одговорни за обесмишљавање и онако недограђеног школског система код нас остају недодирљиви и прикривени и не обазиру се на упозорења стручњака. Њих чињенице не занимају, а оне су следеће:
– У школи се тумачи, испитује, класификује, одабира, али се не учи. Учи се код куће. Одабирање у школи значи одбацивање, обележавање, понижавање великог броја успешних, чак талентованих појединаца.
– У школи се може доживети страх који паралише сазнајне моћи појединаца.
– Знање се мери оценом. То је, истовремено, и одабирање. Међутим, када су наставници и школски колективи почели да се вреднују према броју одличних ученика које „произведу“, слаби ђаци и понављачи напросто су нестали, или су нестали већим делом. Оцена као мерило вредности личности остала је и даље.
– У школи се губи креативност која је карактеристична за детињство.
– Услови за идентификацију које нуди школа крајње су сиромашни, они најчешће не могу да покрену ни дечју машту, а камоли да подстакну децу да се идентификују са понуђеним узорима.
Skola kao bolest2
Другим речима, егзистенција деце постаје скучена кад се подвргне мерилима и прописима школе, она се своди на стрепњу због могућности одбацивања, а све се то одражава и на породицу, онај други миље живота детета у коме оно треба да нађе сигурност. Дететова егзистенција постаје одређена садржином и захтевима које школа нуди. Школа, дакле, данас заиста тера дете да се граби за оцену, за награду која му обезбеђује привилегије и могућност за даље школовање. Она му омогућава да уобличи властиту визију будућности и да открије знање као мотив свог ангажовања у школи. Млади стрепе и страхују над оним што желе у животу, па и сумњају у могућност да то остваре. Тако се ствара сумња у себе, што је услов за прихватање компромиса и за приклањање потребама политике којој таква школа служи.
Вршећи насиље над појединцима, школа се заиста изметнула у извор болести. Она их дочекује лепим речима и племенитим намерама, а онда им нуди програме који нису у складу с могућностима деце и њиховим мотивима, дисциплинске оцене, а наместо правих људских вредности, скучену слику човека и света прилагођену политичким потребама.
Школа је извор болести и школа је болест нашег времена. То се не може порећи и с тим се треба суочити. Али, они најодговорнији за јадно стање једне тако значајне друштвене институције као да се уопште не узбуђују, као да немају никакве ни психичке ни етичке дилеме. То не говори ништа добро не само о њима, него о друштву у целини.
Указујем на егзистенцијалну скученост друштва и једне институције тог друштва не зато да бих подигао оптужбу. Моју критику школе као извора болести и друштва у коме је настала треба схватити као позив да се и школа и друштво извуку из егзистенцијалне беде и крену ка остварењу пуне слободе личности и њених креативних могућности.
Skola kao bolest1Чудно је то колико све заблуда о себи негује школа, колико на њима настоји бранећи своје достојанство тамо где га нема, а не хајући за њим тамо где би се оно могло наћи. Школа је у служби друштва, како се то каже, а каже се још и да је класна, али све то не представља њену суштину. Ипак, она често служи као средство којим се власт намеће уму и осећањима младих једног народа. Кажем једног народа зато што у школу, откако она постоји, иду деца свих сталежа и класа једног народа. Ретко се наилази на „чисте“ школе у којима, поред богатих нема и сиромашних (одличних ђака – стипендиста) или у којима се међу сиромашном децом са неке периферије не би нашло и понеко дете из „боље“ куће које због нечег није могло да се упише у елитну школу. Осим тога, школе су најчешће (а најочитије у фашистичким и бољшевичким земљама) служиле само као средство за спровођење и учвршћивање одређене структуре власти, тако да је позивање на класу или нацију служило само као изговор.
Основни проблем који треба да сагледамо у овој књизи јесте колико школа кроз сазнајни процес служи ослобађању духа и социјализацији личности, а колико заправо представља исходиште послушника и чиновника владајућих режима којима служи. Овај раскол постоји већ миленијумима и он је главни разлог због којег се а приори сумња у ваљаност ове институције. Ову контроверзу везану за школу можда најбоље одсликавају две крилатице. Једна је потекла из народа: „Збогом школо, нисам те ни вол’о“, а друга је изашла из пера песника: „Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба“. Она прва и данас се може чути на крају сваке школске године у разним варијантама и представља спонтан израз једног актуелног осећања, док друга представља сентиментално сећање зрелих људи везано за младост која је прошла.
Светомир Бојанин – дечији психијатар
извор: Књига ШКОЛА КАО БОЛЕСТ
*
Topic: Knjige (Read 93787 times)
