preface: poslednjih sedamnaest, osamnaest godina zastupam dva klijenta - tužioce u najstarijoj parnici u srbiji (tužba podneta 1985. godine, još nije završeno); zbog nenormalne dužine trajanja postupka već smo bili u strazburu 2005-te, ali je i posle toga nastavljeno po starom, tako da sam lane ili preklane podneo tzv. prigovor radi ubrzanja postupka (naša država je donela zakon o pravu na suđenje u razumnom roku kojim je pokušala da osujeti ovo pravo građana, ali za veštog advokata nema prepreka), a zatim i tužbe za naknadu štete i eto, očas posla, ovog septembra kragujevački sud presudi da kraljevački sud treba da plati jednom od ovih €3000 (za drugog još uvek čekamo); rok je bio 8 dana, ali zbog rebalansa budžeta nije bilo para i tu je bilo malo natezanja, dogovaranja i nagovaranja; konačno, juče ujutru stiže poziv od šefice računovodstva suda da će da uplate novac u toku dana...
u banci:
"samo da vidim jesu li legle pare"
"jel onih tri'es'?"
"kojih tri'es'?"
"pa €30 pomoći, ceo dan svi pitaju samo za to"
eto ti sad balkanskog ekonomskog tigra - najšire narodne mase opsedaju šaltere banaka, jer im reklo preko televizora da će da "dobiju" po tri'es' evrića na poklon od vučića, koji očigledno zna cenu prosečnom srbinu; jedino ja za iste ili čak i veće pare na mogu da kupim jednog ili dvojicu jakih, da mi freziraju kajsije, kose i krče vrzine, ali to je valjda zato što sam ja nisam sposoban, a vučić jeste, pa je zato predsednik, a ja nisam, niti ću ikad biti
enivej, hevingdet'nmajnd, ideja o bacanju staraca sa solitera mogla bi da dobije krila: onaj ko utamani penzosa, dobija njegovih €30
a ne mora ni da se vakciniše za te pare
