Sta citate

[E]

http://danielsilvabooks.com/the-books/a-complete-listing/

[Hate mail]

http://www.forum.hr/forumdisplay.php?f=243

[indie]

malu alu...

[Jelence]

Dan Kennedy

[indie]

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=pXnlg3Qx0NA

[E]

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=pXnlg3Qx0NA

" I onda je on, kao srecnik dobio dve pesme u ovoj knizi, posto sam njega prvo otkrio"  xrofl
Indie jel pise u knjizi koje su pesme orginali? Bas bih volela da znam koje pesme je Srbija Oskara Davica plagijat.
xyxy

[Ivan_D]

Is it only me, ili taj akcenat u kombinaciji sa "fizicki bih se obracunao", pominjaje Crnog Djordja, aga, pljackase banaka + novopazarski denim, stvarno ostavljaju utisak neozbiljnosti i sarlatanstva, nezavisno od mogucnosti da su njegove tvrdnje istinite?

[indie]

*
Милоје Дончић: Предговор антологијe плагијата РЕСАВСКИ ВЕНАЦ


Распадом Југославије није попуцала позлата са оклопа лажних величина у Југословенској књижсвности.И пре њеног распада било је професора, критичара. преводилаца ретких усамљених и посебно храбрих, који су истински реаговали као што су: Аница Савић Ребац, Никола Шоп и Петар Џаџић који је имао среће да истраје у тој борби, за разлику од Анице која је постала жртва немилосрдног система.
      Ово чиним да професоре ослободим обавезног страха, ово чиним да новинаре ослободим обавезног дрхтања Ово чиним да писце ослободим обавезног понижења.Ово чиним да многим књижевним критичарима дам до знања да литература није њихов монопол и да писци нису експонат под заштитом музејског стакла. Дошао је час да се сруши све што је партија једноумним идејама поставила и више од пола века пиштаљком контролисала.
Појава ове књиге означила је крај тврдњи многих професора, да сам ја тај, који без разлога напада теорију и историју књижевности.
     Сада се јасно види да се оне саме руше знајући од каквог су материјала прављене. Ово је морало да се догоди пре или касније.Овај венац исплетен је грандиозним песничким биографијама. Због многих у њему, до пре неколико година, био сам у стању да се физички обрачунам бранећи своје ставове о њима. Не постоји чаробњак који може помоћи дивизији доктора, и том мору титулара, који ће морати да промене наслове својих докторских теза. Некада су се лопате користиле за утовар угља, а сад нам служе за утовар докторских дисертација.

    На овај нимало лак посао потрошио сам нешто више од шест година, пробијајући се кроз паучину и трулеж полураспадајућих књига, дижући са полица вековну прашину.
     Уз техничку помоћ неколико значајних професора и њихових асистената са четири српска универзитета, бивших и садашњих професора Филозофског факултета у Сарајеву, професора Филозофског факултета у Подгорици, пензионисаних професора катедре светске књижевности у Загребу, Љубљани и Скопљу, као и књижевних критичара из ових градова, детаљно је обрађено 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 недељника, дневних новина и листова, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама.
     Кориштена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика и обрађен материјал из 17 земаља са 13 језика. Од 496 плагираних песама изабрао сам 31 (тешки плагијати, готово суви препис).
    Ово је можда први истраживачки рад са оваквом тематиком у историји литературе. Први пут је упаљена лампа у подруму духовног зла, чија су улазна врата и дан-данас под заштитом државних институција.
     Први део ове књиге обухвата песнике са простора бивше Југославије. То су песници свих књижевности на неколико језика, сврстани по хронолошком реду, рођени од 1900. до 1939. године, почев од Вјекослава Мајера па до Рахмана Дедаја. У овом првом делу има их 30, док ће други део обухватити песнике рођене од 1940. до 1980. године. Следеће године Ресавски венац биће комплетиран.

     За разлику од првог дела други ће бити обимнији, пошто је број модерних ресаваца знатно већи. Број градитеља овог венца је много већи, али предност имају само најславнији и најнаграђиванији песници. Систем књижевног вредновања, који је Комунистичка партија тадашње Југославије поставила. није се много променио до данашњих дана, осим што је разлика у начину контролисања, сада се иде преко малих клановских извршних одбора подељених у неколико група који одређују готово све значајне књижевне награде у Србији.
      После Другог светског рата на књижевној сцени Југославије извршен је незапамћен терор и духовни геноцид какав мало која земља памти. Прве жртве су најзначајнији српски писци, противници комунизма, који су проглашени државним непријатељима првог реда и, без права на одбрану, стрељани. Реч је о Драгиши Васићу и Григорију Божовићу. Григорије Божовић, иако рехабилитован, још није добио место које му у српској књижевности истински припада.
      Тадашња Југославија је била прва земља на планети која је основала Преки суд за писце који су се супротставили једноумљу. Колико је страшно толико је болно што славни писци из тог времена, а још живи, нису ни помислили да исправе овакву неправду.
      Има песника у овој књизи који се нису никада представљали као преводиоци, који су то вешто крили а савршено познавали стране језике. Они су највећа препрека за овај посао, они успоравају читав ток попут одрона на путу. Песме, које су они преводили и препеве задржали за себе, тешко су доступне и нема их у библиотекама. До њих се једва долази преко центара и клубова наших исељеника као и приватних библиотека, антикварница, кућних књижних фондова и других остава.
    Постоји група песника која на први поглед делује невешто, усуђујући се да присвоје песму познатих светских имена. Такви годинама красе школске програме и лектире.
     Ако су песме краће од две строфе, сумња је искључена. То се по мојим теоријама зове наметнутост, строфа до две, што је и граница моје принципијелности.
     У прошлом веку велики број преводилаца је убијен јер су ушли у траг духовним злочинима, крађи, као и бруталној отимачини књижевних дела. Било је случајева где су многи рукописи, материјално необезбеђених а добрих писаца, после дугог стајања по редакцијама издавачких кућа, завршили под именом нових власника.
     Радује ме што је наговештено отварање досијеа, иако многе жртве нису међу живима и не могу видети своје литерарне двојнике.
    И данашњи питомци преписивачке академије, иако живе у ери информативне технологије, морају знати да нова техничка савршенства иду наруку и онима који ову врсту криминала истражују.
      Од почетка југословенског постмодернизма па до данашњих дана у српској постмодерној поезији, јавља се огромна жеља за наглим променама. Постмодернисти потпомогнути слепим реформаторима не обазиру се да ли ће та поетска форма преживети, тек да се нешто мења. Она је и последњих година прошлога века све више личила на пренапрегнути бетон без елемената статике, и морала је прснути. Прве пукотине појавиле су се на самом почетку овог века када су се огласиле упозоравајуће сирене неких европских земаља које су обрадиле своје библиографије.
     Када говоримо о бланко превођеној литератури, реч је о писцима који су и дан-данас под неком заштитом а користе се као сигуроносна ложа за чување књижевних величина. Добро је што је за све те деценијске обмане време прошло. Добро је што је велики број младих професора заинтересован да се наша књижевност избави из вековног мрака и заблуда.
     Међународна размена преводилачких фондова је највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом. Службеници министарства, СИЗОВ-а за културу, културни аташеи, најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије а на штету поезије. Многи наши трећеразредни писци уврштени су у школске програме важних земаља света, а такве су нам у размени и слали.
     Аница Савић Ребац, Симо Пандуровић, а касније Петар Џаџић јавно су тражили да се заоставштина писаца, која се налази у Народној библиотеци Србије у Београду, објави и тако трајно заштити од оних који су први извршили преметачину рукописа тих несретних писаца. Аница Савић Ребац је, бранећи духовно благо тих писаца, и сама платила главом и то после њених препева Целана и Бахманове. После јавне полемике о препевима Целанове поезије, која у целости никад није објављена, Аница је у писму Црњанском тражила заштиту, а као одговор добила: "Ти си интелектуалка. Не буди сујеверна." Мистериозна смрт госпође Ребац је потврдила да Црњански није био у праву.
     Било је доста оштећене грађе која се није могла обрадити.
     За духовним криминалом није било ни потере а ни осуде.
    Израз плагијат је блага форма, чак по теоријама неких наших критичара и теоретичара књижевности дозвољена форма у поређењу са оним што ћете у овој књизи затећи.  
*

[Ivan_D]

Pre ce biti da je ovaj Italijan kopirao Davica nego obrnuto. Mi Srbi nikad nismo bili plagijatori.

Kinez se na italijanskom kaze 'Cinese', a zna se da Kinezi sve kopiraju.

Sicilia - Schmicilia

[Daisy]

Детективска посла у поезији

Нишки песник Милоје Дончић објавио је антологију плагијата тврдећи да су неке од најпознатијих песама српског језика, ,,покрадене", НИН-ови извори тврде да се ради о дилетантској превари. Читав случај добија на бизарности кад се прочита списак финансијера


Вирус мегатрендизма се незадрживо шири Србијом. Након раскринкавања Миће Јовановића, Небојше Стефановића и осталих политичких фигура, на ред су дошли песници. Широј али и упућенијој књижевној јавности мало познат, нишки песник Милоје Дончић недавно је објавио антологију плагијата Ресавски венац (Лестве, Косовска Митровица, 2014), у којој је наводно показао да су водећи српски и југословенски песници попут Попе, Давича, Мике Антића и Цесарића практично од речи до речи плагирали редом Целана, Павезеа, Драгишу Васића и Рембоа. Вести и чланци о поменутој књизи и интервјуи са њеним аутором су последњих дана протутњали локалним телевизијама, Твитером, Фејсбуком и осталим каналима јавне комуникације и изазвали стотине коментара. Један од најрепрезентативнијих био је коментар извесне професорке књижевности у пензији у коме каже да јој је жао што није умрла дан раније и тако избегла прилику да сазна да су песници којима је посветила цео свој радни век заправо – лопови!

Међутим, већ сам наслов књиге буди извесну сумњу, како је др Александра Манчић приметила за НИН, пошто је у најмању руку неприлично коришћење појма ,,ресавски" у пејоративном контексту, јер упркос општем мишљењу, ресавска преводилачка радионица је од непроцењивог значаја за средњовековну српску културу и изузетно цењена у словенском свету, што би Дончић као књижевни стручњак морао да зна. Такође, Дончић као плагиране наводи неке од најпознатијих песама српског језика, које се деценијама налазе у читанкама, као што су и они који су ,,покрадени" најпознатији светски песници. Дакле, са обе стране наводних плагијата налазе се аутори о којима постоје стотине библиографских јединица и чији је сваки стих анализиран уздуж и попреко, па је чудно да нико до сада није уочио макар неки од тридесет Дончићевих примера, који су, узгред, само најрепрезентативнији избор од око 500 плагијата, како аутор каже у предговору. Дончић каже још и да су му у овом детективском послу помагали разни професори универзитета широм бивше Југославије, међутим, нигде не наводи њихова имена, али зато говори о стотинама и хиљадама прочитаних књига и часописа.  

Након увида у садржај књиге, ,,из авиона" се види да је реч о потпуно дилетантској превари, будући да су наводни оригинали, чије скениране насловне странице Дончић даје као прилоге, готово сви штампани истим фонтом, иако је реч о ,,књигама" које су објављиване у последњих век и кусур у земљама од Аустралије до бивше Југославије. А свако ко је држао у рукама нпр. Нолитове или Просветине књиге из тог времена, зна да ови издавачи нису никада користили такав фонт.

Као пример за овакве и сличне брљотине може се навести било који Дончићев оригинал. Тако, рецимо, чувени Антонио Маћадо греши у писању сопственог имена и то на насловној страници своје књиге Soledades, јер уместо Machado на Дончићевом ,,оригиналу" стоји Mashado, као што и покрајина у којој књига излази није Castilla, већ Kastilla, што је јединствен пример у историји светске књижевности. Разуме се, свако може једноставном претрагом помоћу Гугла да види оригиналну насловну страницу ове Маћадове књиге и увери се о каквом је аматеризму реч. Такође, могао би се навести и пример великог хрватског песника Антуна Шољана, који је за прилику Дончићевих ,,оригинала" себе прекрстио у Антона.  

Ипак, због узнемирења које је књига изазвала у јавности, НИН је консултовао неколицину наших водећих преводилаца и тумача књижевности како би проверио истинитост Дончићевих навода и после истраживања од свега дан-два лако утврдио да ни песме ни књиге које су наводно плагиране - не постоје! Дејан Илић, угледни песник и један од наших најбољих познавалаца и преводилаца савремене поезије са италијанског језика, између осталих и Павезеа, замољен да за НИН потврди постојање Павезеове песме Моја Сицилија, коју је Давичо ,,преписао" и пренасловио Србија каже: ,,Песма Моја Сицилија не може се наћи у Еинаудијевом издању сабране Павезеове поезије из 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), које је до данас десетак пута поновљено и окупља 125 објављених и 35 за живота необјављених песама."

Када је реч о самом издању које Дончић наводи као свој извор, Бруно Крагић, директор Лексикографског завода ,,Мирослав Крлежа" из Загреба, каже да књига под насловом Неореализам сјеверне Италије, коју је наводно објавио 1948. Накладни завод Хрватске, не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Загребу, као што не постоји податак да је Мате Балота, што је иначе књижевни псеудоним економисте Мија Мирковића, икада преводио Павезеа. До истог закључка дошао је и проф. др Гојко Тешић, један од наших највећих стручњака за међуратну књижевност и приређивач низа најузорнијих критичких издања писаца овог периода као што су Драинац, Винавер, Краков, Коча Поповић и други. Подстакнут написима у медијима, Тешић је истражио неке од навода из Дончићеве антологије и није пронашао ништа. Тешић је 1990. приредио до данас једино издање дела Драгише Васића, чију је песму наводно плагирао Мика Антић. Антологија коју Дончић наводи као свој извор не постоји ни у једној библиографији, нити библиотеци у Београду, Новом Саду и Загребу, нити је игде могуће пронаћи макар и назнаку да је Драгиша Васић икада писао поезију", каже Тешић за НИН.

Исти случај је са наводном Целановом песмом Сјај зеница твојих коју је, по Дончићу, плагирао Васко Попа. Др Саша Радојчић, преводилац Целана и Гадамерове студије о Целану, каже да наведену песму није успео да пронађе ни у једном од издања Целанове поезије. У ауторитативном издању чувене куће Suhrkamp из 2005, у којем је педантно наведена свака верзија апсолутно сваког стиха које је Целан написао, не постоји песма са овим или сличним насловом, као што не постоји ни књига Седам немачких песника објављена код Нолита 1953. коју је Дончић навео као свој извор. Такође, тешко је поверовати да би наводна преводитељка ове Целанове песме Аница Савић Ребац, велики познавалац немачке културе и бечка студенткиња, направила такву грешку да на насловној страни име познатог песника Јоханеса Бобровског, наведе као Јохансен, што је скандинавско презиме, а још је невероватније да би књигу посветила госпођици Десанки Максимовић, која је 1953. већ 20 година у браку. Најневероватнија је, међутим, могућност да је уопште могла чути, а камоли преводити Бобровског, када је овај песник своју прву књигу објавио осам година касније!

Иако Дончић јесте у свој ,,пројекат" уложио некакав труд, заправо свако ко је иоле писмен уопште није ни морао да тражи све наведене оригинале, односно у неколицини случајева плагијате, јер је јасно да су сви настали у његовом компјутеру. Читав случај додатно добија на бизарности када се прочита поговор мр Душана Стојковића, који сам каже како ни у једној библиотеци није успео да пронађе књиге које Дончић наводи, упркос чему остаје у уверењу да их Дончић поседује. Не мање бизаран детаљ је рецензија ове књиге од стране познатог песника, професора Учитељског факултета у Јагодини и пре две године председника конкурсне комисије Министарства културе за књижевне манифестације, награде и периодику – Тиодора Росића, који саучествује у овој опскурној обмани пошто недвосмислено тврди да је реч о чистим плагијаторима, или једноставним језиком речено – лоповима.

Дончић би за целу ствар могао и кривично да одговара јер је очито да је он сам плагирао оне које је навео да су плагијатори, било по тужбама живих песника, било носилаца ауторских права. Такође, треба испитати одговорност Росића, али још више и институција које су финансијски помогле издавање ове књиге, међу којима су Ј. П. Електрокосмет, Градска општина Пантелеј у Нишу и Студентски центар Приштинског универзитета, сада у Косовској Митровици, јер нема ниједног разлога да грађани својим новцем плаћају овакве подвале. А медији шокирани Дончићевим открићима ,,после којих ништа неће бити исто", као и сви други који су насели на превару, могу ипак да одахну и да се врате свом очигледно омиљеном хобију - читању поезије.



Марјан Чакаревић

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=90039

U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija.

Vikipedija - Oskar Davičo

[E]

Zavrsila pre par dana Natczhez burning. Odlicna knjiga.
Sada tragam za necim novim za citanje. Ova ce izgleda da bude sledeca
http://www.amazon.ca/Man-Called-Ove-Fredrik-Backman/dp/1444775790

[E]

The girl in the train
Danas sam je kupila, pre nego je stigao moj voz ;). Ima neki Indigo bookstore odmah tu. Javicu vam kad zavrsim kakva je , za sada je ok.

[Pijanista]

[indie]

http://www.maticasrpska.org.rs/%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA%D0%B0/



и ништа ми није јасно...

[E]

All the lights we cannot see

http://www.goodreads.com/book/show/18143977-all-the-light-we-cannot-see

Odlicna *****

[mui]

Glenn Greenwald's "No Place to Hide" ... po treci put.

[E]

Glenn Greenwald's "No Place to Hide" ... po treci put.

Po treci put!? Mora da je dobra :)

[E]

The girl in the train
Danas sam je kupila, pre nego je stigao moj voz ;). Ima neki Indigo bookstore odmah tu. Javicu vam kad zavrsim kakva je , za sada je ok.

Ispravka, knjiga se zove The girl on the train  :x