Sledeće godine u Laguni, u mom prevodu:
Upravo sam pročitao završnicu trilogije Red Queen's War, koja bi mogla da bude veoma zanimljiva old school Sagitašima, pri čemu ne mislim na forumaše već na čitaoce Bobanove edicije. I ova trilogija se, baš kao i njena prethodnica, oslanja na sintezu tvrde naučne fantastike - naglašavajući kvantnu mehaniku - i fantazije. Prikaz trećeg romana uslediće za koji dan, a za sada evo obrazloženja preporuke koju sam dao Laguni za prva dva romana u trilogiji:
Za Marka Lorensa Prince of Fools je znak velikog spisateljskog napreka. Njegova prethodna trilogija je sjajan primer pretapanja žanrova i odbacivanja književnih klišea zarad novog pristupa pomalo istrošenom i izlizanom (pod)žanru epske fantastike. Po mom mišljenju, Lorens je iznašao savršenu ravnotežu između danas popularnog grimdark spisasateljskog stila, koji su popularisali autori poput Džoa Aberkrombija i pomalo šaljivo-posprdnog duha koji je odlika stare škole mača & magije i čitave lepeze pisaca, od Lajbera do Zelaznija.
Prince of Fools je napisan mnogo bolje od prethodne Lorensove trilogije, na koju se naslanja tek delimično. Odnosno, smešten je u isti svet, ali poznavanje događaja iz trilogije Broken Empire ne samo da je nebitno već bi možda moglo i da oteža čitanje ove trilogije, pa je svakako preporuka da se najpre čita Red Queen's War a tek onda Broken Empire. Jezik je u drugoj trilogiji britkiji i sveden na bezmalo ogoljene ali ipak prelepo sročene rečenice dostojne noar krimića ili urbane fantastike – žanrova u kojima nema mesta dugim i lirskim opisima. Lorens majstorski barata pripovedanjem iz prvog lica, a njegov protagonista je daleko uverljiviji i živopisniji lik od Džorga, protagoniste Broken Empire-a.
Takođe, svet u kojem se radnja odvija izgrađen je daleko detaljnije i podrobnije, ali mora se priznati da je tu po sredi samo nadgradnja već solidnih temelja prethodne trilogije.
Prine of Fools bih zdušno preporučio svim ljubiteljima Džoa Aberkrombija, s tim da mislim da je Lorens vanredno uspešno rastegao granice i epske i naučne fantastike (elementi naučne fantastike daleko su naglašeniji u prethodnoj trilogiji, što nije teško jer su o ovoj bezmalo neprimetni), a istovremeno mu je pošlo za rukom da ne oponaša ni Džordža Martina ni Džoa Aberkrombija, što je relativno teško za pisca koji bi da dela baš u ovom žanrovskom segmentu.
Liar's Key je drugi roman u trilogiji, a u njemu se takođe vidi piščev napredak u čisto zanatskom smislu. Autor je sada smeliji, stilski razigraniji i upečatljiviji, pa je jasno da je sada već sazreo njegov lični izraz, potpuno prepoznatljiv i jasno drugačiji od stilski srodnih pisaca, kakvi su recimo Aberkrombi, Ričard Morgan i Danijel Polanski (Polanski je objavljen u Hrvatskoj, u veoma lošem prevodu). Protagonista i sporedni likovi sada su složeniji i tananije crte njihovih ličnosti su istaknutije, a iako se likovi u suštini vode veoma prostim pobudama pisac ih je uspešno izgradio u potpuno razvijene i višedimenzionalne ličnosti, u kojima se veoma doslovno prelivaju svetlost i tama.
Liar's Key nije toliki kvalitativni skok u poređenju s Prince of Fools koliko je taj roman bio u poređenju s prethodnom trilogijom. Više je po sredi evolucija. Poslednja trećina knjige pati od izvesnih problema, ali veliko je pitanje da li bi to bilo očigledno prosečnom čitaocu, koji ne razmišlja sve vreme kako bi nešto preveo.
Bilo kako bilo, Lorens je jedan od retkih pisaca čije knjige mi se iskreno dopadaju i van onoga što mislim da bi bilo prihvatljivo za naše tržište.
Dodao bih da treća knjiga pati od izvesnih problema, pre svega usled veoma nekonvencionalne strukture, za kojom mislim da nije bilo realne potrebe. Takođe, u trećoj su SF elementi veoma naglašeni, pa može da bude odbojna nekim fanovima mača i magije. Po meni, Lorens je mogao da to reši malo bolje. Ali opet je više nego solidno i ova trilogija mi se najviše dopala do svega što sam čitao poslednjih nekoliko godina, a da mislim da je objavljivo na našem tržištu.
