Kirbijev Četvrti svet (Jack Kirby's Fourth World)

[ridiculus]

Ova tema je začeta sa namerom da se predstave Kirbijevi Novi bogovi. Kako je sam koncept prepleten i utkan u neke druge priče još u nastanku, nemoguće je pričati samo o Novim bogovima a ne pričati o tim drugim stvarima, odnosno naslovima. I zato pričamo o Četvrtom svetu, što je kasniji naziv za čitav ciklus povezanih priča koji je Kirbi smislio dok je radio za DC. Tu ne spada sve što je radio za tu kompaniju. Dakle, bez Kamandija, Demona, OMAC-a (One Man Army Corps) i drugih, koliko god neki od njih bili maštoviti i zasluživali našu pažnju. Drugi put. Svi znamo za naviku američke Velike dvojke da se sve poveže u zajednički "kontinuitet", "deljeni svet" ili sl, ali povezanost priča umutar Četvrtog sveta je daleko prirodnija i čvršća od pukog deljenja zajedničkog univerzuma.


Kirbi je prešao u DC 1970. godine, i tada je prvi put predstavio publici nešto od koncepata i likova o kojima ćemo pričati ovde. To je bilo u serijalu Superman's Pal, Jimmy Olsen, počev od broja 133. Olsen je bio mlađani reporter koji je radio za Daily Planet i bio prijatelj Klarka Kenta, a samim tim i Supermena. Kirbi je i crtao i pisao priču koja se prostirala kroz brojeve 133-139, i 141-148, a istu je tuširao Vins Koleta. U februaru sledeće godine su pokrenuta tri nova naslova koja su izlazila dvomesečno, i bilo je potrebno čitati sva tri (kao i Jimmy-ja Olsen-a) da biste dobili čitavu priču, odnosnu sve ponuđene perspektive jednog istog događaja. A taj događaj je rat između dve grupe bogova modernog doba. Sve što se dešavalo u jednom serijalu imalo je efekta u drugom, i tek su zajedno otkrivali čitav metafizički i mitološki mozaik. Prvi originalni naslov je bio The Forever People, pa zatim The New Gods, i na kraju Mister Miracle.


Darkseid. Apokolips. Metron. Mobius Chair. Astro Force. Mountain of Judgment. Supertown. Beautiful Dreamer. Infinity-Man. Mother Box. The Source. Wonderstaff. Lightray. Kalibak the Cruel. Granny Goodness. Mark Moonrider. Boom Tube. Desetine i desetine imena, vezanih specifično za ovaj ciklus priča, pa ćemo stati ovde. Ko nije mnogo čitao DC-jeve glavne naslove će u najboljem slučaju prepoznati samo nekoliko. Protiv mišljenja da neka od ovih imena zvuče budalasto ili bar čudno nemam nikakav protiv-argument, ali skrenuću pažnju na mog omiljenog interpretetora Kirbijevih ideja, Voltera Sajmonsona, koji je rekao da ne zvuče ništa čudnije od drugih Kirbijevih imena koja su, iz nekog razloga, prihvaćena bez čuđenja. Recimo, Silver Surfer i Doctor Doom.


Iako Kirbi nikad nije bio pravi majstor na rečima, ovaj ciklus je, iz nekog razloga, dostigao poetske visine koje ni profesionalni pisci stripova nisu lako dostizali. The Forever People počinju rečima (ne bukvalno, ali tu su negde na početku):

They're from a place that men have sought, but never found
we've seen their like before
in different ages
in different guise
but never like this
yet, always like this
when man's civilization faces destruction.

Ili, početak Novih bogova:

There came a time when the old gods died!

Ni manje ni više nego direktno u suštinu! Danas bismo, u većini slučajeva, čekali bar dvadeset brojeva da se pisac uzmogne da piše o suštini, posle upoznavanja sa likovima, njihovim dnevnim rutinama, vremenom kada je toalet slobodan u vili Osvetnika, itd...


Scene koje predstavljaju te Stare bogove koji umiru dosta asociraju na nordijske bogove i njihove neprijatelje koje smo videli u Toru, Journey into Mystery i Tales of Asgard, na čemu je takođe Kirbi radio, iako za Marvel. Pretpostavlja se - a možda se i pouzdano "zna", ali nisam upućen, ili sam zaboravio - da je Kirbi zaista želeo da zameni Marvelove Asgarđane (Aesire) novom generacijom bogova, ali mu nije bilo dozvoljeno, pa je on kasnije poneo te ideje u drugu kuću.





Elem, ono što smo dobili nestankom stare generacije su dva sveta: jedan, New Genesis, svet lepote, radosti, i mira; drugi, Apokolips, svet ružnoće, mržnje, i rata. Prvim vlada Izaya the High-father, drugim čuveni Darkseid. Još davno su ta dva poglavara zamenili svoje mlade sinove: Izayin sin Scott Free je dat Darkseidu na vaspitanje, a zauzvrat je Izaya dobio Darkseidovog sina, Oriona. Ova dualnost prožima čitavu sagu, a pogotovo nit koja prati Nove bogove. Takođe je prožima i biblijska simbolika, kao i asocijacije na nacizam tokom Drugog svetskog rata. Izaya koristi moć Izvora (the Source) koji povremeno ispusuje svoje tajanstvene savete, ali ostavlja bićima slobodu izbora (to je jednačina života, Life Equation), dok, sa druge strane, stvar za kojom Darkseid najviše žudi i na čijem otkrivanju neprekidno radi je protivživotna jednačina (Anti-Life Equation), formula koja svom vlasniku daje vlast nad svom voljom u univerzumu.


Po rečima samog Sajmonsona, u predgovoru za drugi tom omnibusa koji sakuplja sve Kirbijeve priče, perspektive se mogu predstaviti na sledeći način:
- Novi bogovi su priča iz pozicije ratnika, onih na prvoj liniji fronta, koji znaju da je, uprkos svoj priči o časti i svoj pompi, taj rat samo "hladna igra koljača";
- Forever People su priča iz pozicije mladosti, dece bogova, željnih avanture, za koje je rat uzbuđenje a smrt samo apstraktni pojam koji se gubi u daljini;
- Mister Miracle je priča iz pozicije opozicije, Scott-a Free-a, za koga je rat egzistencijalni neuspeh, a nikako sredstvo društvenog inženjeringa. On se konstantno oslobađa stega sukoba, i konstantno ga vraćaju u njega;
- Jimmy Olsen je priča viđena "našim" očima i onim našeg šampiona (ili idola), Supermena. Zapravo, jedina stvar sa kojom konceptualno imam problem. Ne toliko sa samim Supemenom, koliko onim šta to znači. A znači i Betman, Wonder Woman, Legion of Superheroes... i još stotine i stotine bića iz tog univerzuma, koja donose svoje svetove, svoje ideje, i svoje probleme. Kao i kasniji "The Eternals" u Marvelu, mislim da ovakve Kirbijeve priče najbolje funkcionišu same za sebe. No, kasno je sada za to. 


Iako Četvrti svet nije nikada naišao na popularnost kod šire publike - razumljivo, monumentalne ezoterične i poetične pseudo-mitologije nisu sredstvo za komercijalni proboj - uticaj na kreativne ljude je u najmanju ruku zastrašujući. Bez njega verovatno nikada ne bismo dobili ni Zvezdane ratove ni Gospodare univerzuma u današnjem obliku (molim bez ciničnih upadica u zadnjim redovima!) Videli ste opis radnje u četvrtoj sezoni Farga? Vođe mafijaških sindikata menjaju svoje najstarije sinove da bi održali mir. Živimo u senci Novih bogova. A ipak, retki su oni koji su posle Kirbija učinili išta značajno sa originalnom pričom, koju Kralj, naravno, nikad nije završio, iako jeste planirana kao priča koja ima početak, sredinu, i kraj.*


Verovatno znate da Warner Bros planira film koji će režirati Ava DuVarnay. Ne znam šta da mislim o tome... Voleo bih da uspe, jer nema većeg fana ovog dela Kirbijevog stvaralaštva od mene, a ipak... Warner ima problema i sa svojim osnovnim superjunacima, a hoće da stavi na platno neuhvatljivu mitopoetiku? Naravno, ne sumnjam da će taj pristup biti napušten pre nego što se misao i rodi - svakako, danas su Novi bogovi uglavnom superheroji, a često i nepotrebni superheroji. U tom kontekstu ne leži njihov potencijal. No, daj što daš, kažem ja. Ali ne zavidim Avi. Ne zato što je prethodno režirala jedan neupadljiv film (A Wrinkle in Time) već zato što ne bih zavideo nikome na tom mestu. Kada budemo videli film, bojim se da će, kao što bi rekli stari pesnici, "žene naricati za njom, a muškarci obarati glave kad prolazi". Ili obrnuto, ako bude matrijarhat, "muškarci će naricati..."






*Imaginarno pismo od DC uredništva: A Middle? An End!!??  Madneeeess!!! THIS IS DC!!!

[ridiculus]

Lik koji povezuje sva 4 naslova nije niko od bogova Nove geneze ili smrtnika, već zapravo vladar Apokolipse, Darkseid. Iliti Dark Side, po Lukasu    . Jedan od najvećih negativaca u stripovima - a možda i šire - u smislu ikoničnosti ali i, originalno, karakterizacije. Kažu da je Kirbijeva inspiracija za njega došla od Hitlera i Niksona. Nažalost, retko kad je dobro korišćen posle Kirbijevog originalnog ciklusa, i pretvoren je u neku vrstu Supermenovog protivnika i intergalaktičkog tiranina, poput Minga iz Flaša Gordona ili kasnijeg Mongula iz DCU. Pretvoren je u nekog ko se pojavljuje često u nebitnim situacijama i dozvoljava sebi fizičku borbu sa inferiornim protivnicima. Povremeno je pretvaran i u pseudo-Tanosa. Originalni Darkseid je obično radio iz senke, sa nekoliko nivoa posredništva između sebe i svog cilja. A ako baš mora da se bori, njegovo oružje je najjače.






Sa obzirom koliko su filmski Osvetnici popularni ovih godina, i da je Tanos glavni pogon poslednjih filmova, to čini svaku pojavu Darkseid-a nezahvalnim poduhvatom. Publika koja nije upoznata sa stripom bi možda videla Darkseida kao kopiju Tanosa, dok je istina, barem u nastanku tih likova, upravo obrnuta. Starlin je smislio Tanosa po uzoru na Darkseid-a. Kasnije je Tanosov karakter dograđivan, i razlika između njih dvojice bi trebalo da je svakom očigledna - osim što Darkseid zapravo nije dobro upotrebljavan, kao što smo već rekli, što malo komplikuje situaciju. U zavisnosti kada je ko rođen, i na kojim stripovima ili crtanim serijama je "rastao" i čime je ostao impresioniran za čitav život, menja se i pogled na likove. Neki klinci koji su čitali samo njegova pojavljivanja u New 52 univerzumu imaju sigurno drugačiju predstavu od nekog odraslog na Kirbiju. Ili Starlinovoj i Minjolinoj Kosmičkoj odiseji.


Sledeća slika je namenjena svakom koga zanima mit o Novim bogovima, a zna engleski jezik. U jednom trenutku sam hteo sam da opišem priču, ali što bih se mučio kad je Sajmonson lepo opisao premisu, u eseju na kraju svog Oriona #3 (Orion se nastavlja na Byrne-ov Jack Kirby's Fourth World sa kraja 90-tih koji se nastavlja direktno na Kirbija):

[ridiculus]

Da bismo bili skroz pošteni, valja pomenuti da je pretposlednji pasus u gornjem opisu kasniji razvoj događaja. Na početku Kirbijeve priče, tj. u The New Gods #1, Highfather je živ i zdrav. Kao što ćemo uskoro videti.


Istorija publikacije Novih bogova - a kamoli čitavog Četvrtog sveta - je prilično komplikovana. Daću najvažnije primere, ali prvo nekoliko napomena:


Sam naslov The New Gods je tokom istorije imao 4 serijala koji su nosili to ime, i još nekoliko koji nisu, ali su suštinski bili to. Prvi je prvobitno izašao u 11 svezaka, ali nastavljen je krajem 70-tih (ne od Kirbija) od broja 12. Ponekad se taj drugi deo zove Return of the New Gods.


Drugi serijal, iz 1984, je uglavnom reprint početnog, Kirbijevog oblika prvog serijala, uz dodatak jedne priče; posle njega je izašao grafički roman The Hunger Dogs, koji je trebalo da završi sagu, ali u stvarnosti predstavlja kompromis između Kirbija i uredništva koje je imalo druge namere.


Tu se Kirbijev rad završava. Sledi mini-serijal Cosmic Odyssey, koji su radili Starlin i Minjola. Većina hardkor fanova Novih bogova (računajući i mene) imaju veliki problem sa ovim radom, kao i sa kasnijim Starlinovim radom, iz razloga koje ću naknadno objasniti. Iako mogu da preporučim priču svakom koga Novi bogovi ne zanimaju preterano, pa mogu da je čitaju kao nešto novo. A i Minjolin crtež je fantastičan.


Posle Kosmičke odiseje izlazi treći serijal Novih bogova, najduži (28 svezaka). Radili su ga Mark Evanier, koji je bio Kirbijev asistent na projektu, i Paris Cullins. Povremeno je Starlin "utrčavao" umesto Evaniera.


Četvrti serijal kreće 1995, a rade ga Tom Peyer, Rachel Pollack, i Luke Ross. Završava ga John Byrne, ali, zapravo, posle par njegovih brojeva, naslov se menja u Jack Kirby's Fourth World i numeracija kreće od početka (15 svezaka + 20 u drugom delu). Simonson radi na Byrne-ovim naslovnicama i bonus pričama koje čine Tales of the New Gods (po uzoru na Kirbijeve Tales of Asgard kao dodatka Thoru).


Simonson potom preuzima naslov, koji postaje Orion, zato što DC nije imao poverenja u uspeh tradicionalnog naziva i rešio je da malo promeni stvari. Njegov rad traje 25 svezaka (od kojih mnoge imaju Tales of the New Gods na kraju), i prekida se zbog slabe prodaje - uostalom, kao i većina prethodnih pokušaja. Šteta, jer je Simonson imao materijal za bar 5 godina pripovedanja, koji nikad nećemo videti. 


Onda sledi Starlinov Death of the New Gods - po običaju Starlin piše neku svoju priču, koja nema mnogo veze sa Kirbijevim idejama i temama...


Ima još pojedinačnih izdanja i raznih krosovera i sl, ali opisao sam glavne pojave do Morisonove Konačne krize. Evo primera iz (skoro) svake pomenute faze, a dodao sam i pojavljivanje u Legiji superheroja, vol.2, sa početka 80-tih. Ta priča obuhvata 5 svezaka i zove se The Great Darkness Saga. Ali, pazite, štampa je loša, ali to je najbolje što sam našao, i fokus nije na Novim bogovima, iako je glavni protivnik... pogodićete ko.


Kirbi, The New Gods #1 i Paul Levitz, Keith Giffen, Legion of Super.Heroes, vol.2, #290:



Cosmic Odyssey (Starlin, Mignola), #1 i The New Gods vol.3 #1:



The New Gods vol.4 #1 i Jack Kirby's Fourth World #1 (zapravo, Byrneov):



Orion #1 (Simonson) i Tales of the New Gods (iz Oriona #4, priča Simonson, crtež Dave Gibbons):

[ridiculus]

Sada dok gledam prethodnu poruku i prelepu simetriju Gibonsove table, žao mi je što i sam nisam primenio slično u odabiru šta da prikažem. Legija superheroja svakako odskače u ovoj ekipi - ako ni zbog čega drugog, zato što nema Novih bogova na prikazanoj tabli. Trebalo je da stavim neki primer iz Kirbijeve druge faze: The Hunger Dogs ili dodatak za drugi volumen. No, hteo sam da ukažem na Sagu o velikoj tmini zato što je mesto koje ćete često sresti kada se povede priča o Novim bogovima ili, preciznije, Darkseidu, iako je vrlo staromodna u svom pripovedanju. Nije neki spojler reći posle 35 godina da je u njoj Darkseid glavni, neverovatno misteriozni protivnik koji proganja Legiju, kao i čitav kosmos. Priča je građena tako da je verovatno u ono vreme i na tom mestu to otkriće bilo velika stvar, ali danas gotovo da nije nikakvo iznenađenje.

A Džim Starlin je sasvim druga priča.

Starlin je uneo dve bitne promene u mitos:

1. Drugačije poreklo bogova
2. Pokazao je prirodu anti-životne jednačine

Ovo drugo, da se razumemo, nije nadogradnja ili objašnjenje ili evolucija Kirbijeve ideje, već je ova nasilno otrgnuta od roditelja, naučena da treba da se ponaša drugačije i razvijena do svog logičnog završetka. Neću pričati ovde o tome, zato što mislim da Starlinova i Minjolina priča ima vrednost i ne želim da kvarim radost otkrića onom ko nije čitao. Ali mislim da je Starlinovo rešenje za antiživotnu jednačinu najtrivijalnije u istoriji i Novih i svih ostalih bogova. Možda nije nikakvo čudo što je DC izabrao baš Starlina da piše Smrt Novih bogova 2007, a ne recimo Sajmonsona, koji je disao i sanjao taj materijal. Trivijalizacija Četvrtog sveta je neophodna za DC univerzum da ga ovaj ne bi proždrao, i savim razumem taj potez iz njihove perspektive*. Ali kako je meni moje uživanje bitnije od razumevanja njihove perspektive, ne mogu reći da mi nije žao.  Moje pravilo bi bilo da nikad, nikad, nikad, ni u ludilu ne uzimam čoveka koji je kreirao Thanosa da piše Darkseida.

Evo za kraj (privremeni, naravno) jedna lepa pin-ap tabla, koju je Džon Birn nacrtao u Supermenu, 1987:







*mada je Morison posle toga vratio stvari na staro, nije bilo efekta na duže staze, s obzirom na prirodu materijala koji je pisao i ributa koji je usledio

[ridiculus]

O upotrebi Novih bogova posle Final Crisis (2008.) ne znam mnogo iz prve ruke, pa zato ne pričam o toj fazi. Ono u čemu se gotovo svi slažu je da je novi serijal Mister Miracle, od Toma Kinga i Mitcha Geradsa, odličan, a sve ostalo, manje ili više, slabo (u kontekstu Četvrtog sveta). Doduše, u nekim slučajevima, kao što je Orionovo pojavljivanje u Wonder Woman od Azzarella i Chianga, još se vode polemike. (Dakako, ja volim i Oriona i Wonder Woman i Azzarella i Chianga, ali nisam čitao dovoljno da donesem sopstveni zaključak. Ne znam da li je rezultat dostojan svojih gradivnih elemenata ili manji od njih.)


Iz tog razloga ću se uglavnom posvetiti vremenu pre poslednje Krize, za sada. Ako neko zna nešto o onome što je usledilo, i spreman je da podeli, tim bolje.


Ilustracija Novih bogova koju je Kirbi nacrtao za Who's Who (of the DC Universe) iz 1986:





Da biste stekli utisak koliko je to veliki svet u kontekstu onog što nam stripovi inače nude - ili, možda bolje rečeno, svet unutar sveta - pomoći će sledeći podatak: lista specifične terminologije Četvrtog sveta i njegovih tehnoloških pojmova na jednom posvećenom sajtu obuhvata preko 100 unosa. Sajt se zove The New Gods Library, i deo je većeg sajta, Cosmic Teams, koji se bavi timovima iz DC univerzuma. Na njemu se može naći preciznija istorija publikacije od ove koju sam gore izneo, i to sve sa novom fazom, New 52.

[milan]

Od novih stvari, znam samo da ce Darksajd biti deo Dzastis Lig tima koji se bavi, cini mi se, kosmickim pretnjama koje su nastale posto je tzv. "source wall" na kraju Metal iventa napukao. "Justice League Odyssey" krece valjda do kraja septembra. Pise Dzosua Vilijamson (odlican Nejlbajter za Imidz i veoma dobar Fles za DC) a crta Stjepan Sejic.

[ridiculus]

Kul. Hvala! 

[karven]

Iz tog razloga ću se uglavnom posvetiti vremenu pre poslednje Krize, za sada. Ako neko zna nešto o onome što je usledilo, i spreman je da podeli, tim bolje.

Suštinski, bez potrebe da se zalazi u detalje, eventove i pojedine priče, autori post FC ere, ili bolje od New52, ne kapiraju prirodu i narativne potencijale Kirbijevih Novih bogova. Sve što se od karakterizacijelikova od Kirbija na ovamo može uzeti kao izvanredan potencijal sa mnoštvom moralnih sivih zona i sveopšti badass pristup likovima, u novijoj fazi nije iskorišteno. Sve je sterilizovanu u okvirima crno-belo. Nema tu značajnih dela osim, naravno, upravo Kingovog "Mister Miracle". To je jedini tračak svetla koji koristi sve ono što mitologija Četvrtog sveta podrazumeva. Sve ostalo je sterilno, bezidejno i loše. Posebno zabrinjava filmski pristup koji je na primeru JL čvrsto prigrlio New52 inkarnaciju Novih bogova. Čeka se da se vidi Darksajd na platnu, ali ako se išta može izvući kao pouka od JL i Stepenvulfa, verovatno ćemo videti osiromašenu frankenštajnovsku verziju iz New52 Lige pravde (Darkwood 2017) Darksajda pre nego vešto manipulativnog, nezaustavljivog, 2-koraka-ispred-svih boga Apokolipsa Kirbija i sledbenika.

[ridiculus]

Da, koliko god neke stvari u novijim WB superherojskim filmovima bile loše, ono što smo videli od Novih bogova - Stepenvulf, Para-demoni, Mother Boxes - dostiže nove nivoe jadnosti. Mislim da je to prava reč, nikako neko moje preterivanje.


Nego, htedoh da kažem koju o Džonu Birnu, ili John-u Byrne-u, kako ko voli da piše.


Obično, kada se govori o američkom superherojskom stripu, kod nas se čuju neka druga imena: Frenk Miler, Alan Mur, Grant Morison, eventualno Brajan Majkl Bendis, Džef Džonz, i drugi. Međutim, kada se baci opšti pogled na ono što je Birn zapravo uradio, mogla bi se izgraditi teza kako je upravo on najznačajniji autor modernog doba u tom žanru. To ne znači da ću ja to uraditi - izgraditi tu tezu - jer se ne slažem sasvim s njom, ali mi ne bi izgledalo čudno ili nerezonski da neko drugi veruje u nju, ili čak da postane prihvaćena u širim razmerama. Da vidimo... crta Iks-ljude, najpopularniji superherojski naslov, u njegovom najznačajnijem periodu. Ne samo to, nego se vodi kao ko-autor sa Klermontom - dakle, ideje su zajedničke. Crta i piše Fantastičnu četvorku u jednom od najboljih run-ova 80-tih, i jednom od najboljih pod tim naslovom u njegovoj istoriji. Definiše Supermena za moderno doba. Supermen o kome danas pričamo i kome se vraćamo kada se Autoritetima ćefne da pokrenu stvari od početka je Birnov Supermen, ne Morisonov ili Džurgensov, a pogotovo ne Sigelov i Šusterov.


Zato, kada Birn preuzme Nove bogove, na to svakako treba obratiti pažnju. Ali, da li je taj period vredan čitanja danas? To je nešto čemu ću se posvetiti u budućnosti, između ostalog, samo kada završim sa čitanjem svega što sam započeo.


Džon Birn je preuzeo Nove bogove u jednom od njihovih najuzbudljivijih perioda, između Zero Hour i Countdown to Final Crisis. Prethodno je radio na krosoveru Marvela i DC-ja, koji se zove The Hunger i prikazuje susret Galaktusa i Darkseida. Sredinom 90-tih, DC je pokrenuo New Gods (četvrti put, rekli smo), kao i serijale Mister Miracle vol.3 i Takion (novi dodatak mitosu), a onda je shvatio da ne može sebi da priušti toliko relativno neuspešnih naslova. Birn je preuzeo Nove bogove kao kompletan autor sa izdanjem #12, i završio je sa #15, ali potom su sva tri serijala sakupljena u jedan bez ikakvog prekida u izlaženju, i taj je nazvan Jack Kirby's Fourth World, i na njemu je Birn nastavio svoj rad.


Kod Birna je značajno to što voli da polazi od "čistog stanja" ili originalnih ideja.

Byrne had a track record of instituting a “Back to basics” approach when he took over a book, having done so when he assumed the reins of Fantastic Four and Superman. His thinking in that area is taken to another level here. He stated in TJKC #12 that “since Kirby’s last issue of the first series was #11, and my first issue will be #12, I cannot quite resist approaching it more or less from the direction that mine is the ‘next issue’ after Kirby’s last.”

(TJKC je The Jack Kirby Collector, časopis posvećen Kirbijevom radu.) Dakle, Birn je svesno ignorisao skoro sve što se desilo posle prvobitnih serijala sa početka 70-tih, čak i Kirbijeve kasnije dodatke. (Da bismo bili pošteni i ovde, rećićemo da su Kirbijevu kasniju fazu ignorisali mnogi, ako već ne svi, računajući i njegovog bivšeg asistenta Evaniera.)


Birn se usudio da unese neke bitne promene i neka bitna objašnjenja, počev od toga šta znači "Četvrti svet", i bio ambiciozniji od svojih prethodnika u želji da se igra sa hronologijom bogova i kosmosa:





Ovo je iz specijalnog izdanja posvećenog Četvrtom svetu koje se zvalo New Gods Secret Files & Origins #1 (i jedini, 1998.) U istoriji ovih naslova bilo je puno materijala rasutog na sve moguće strane. Stranica desno je iz istog broja, jer nisam mogao da odolim da ne prikažem Darkseidovu Elitu (ili bar njen deo). Birn nije crtao taj profil, već Keith Giffen.


Elem, posle 20 brojeva zajedničkog serijala Birn se povukao. Koji su bili razlozi? Ono što je sam rekao u jednom intervjuu je bilo da je trebalo da dođe do zamene urednika (iako se to odužilo) i da se nije slagao sa idejom da Orion bude član tadašnje Lige pravde, što nije mogao da spreči.

[ridiculus]

Preneću deo Mehovog teksta sa "one teme", pošto se uklapa. (Meho, tu je negde i Monstress, našao sam prve utiske.)

Prvo je na redu bila kolekcija Legends, u kojoj je sakupljeno svih šest epizoda istoimenog miniserijala iz 1986./1987. godine, a što je prvo pojavljivanje modernog Suicide Squad u stripu i utemeljenje filozofije ovog tima. No, Legends je imao mnogo veće ambicije nego što je osnivanje ekipe sastavljene od kriminalaca koja je mogla i ne biti interesantna čitaocima u toj meri da trideset godina kasnije Warner snimi divizivni blokabster u kome igraju Freš Princ i Hopper iz Stranger Things. Legends je zapravo bio prvi veliki company crossover/ DOGAĐAJ nakon Crisis on Infinite Earths, DOGAĐAJA koji je ne samo prekomponovao krajolik DC-jevog multiverzuma već i uspostavio izdavačku filozofiju utemeljenu na čestim masivnim krosoverima i kontinuitetmenjajućim događajima, a u kojoj živimo i danas. Kao takav, Legends je nešto što ne mogu nazvati dobrim stripom jer su njegovi prioriteti bili najviše postavljanje osnova za nove serijale i kreiranje marketinškog buzza, a mnogo manje u domenu dobrog pripovedanja koherentne priče.

Ne može se reći da je DC ovde štedeo na talentu, doduše. Priču je osmislio John Ostrander, scenario napisao Len Wein a crtež je došao iz olovke samog Johna Byrnea, superzvezde kojoj je u tom trenutku poveren rad na post-crisis Supermenu. 1986. godine je ovo bilo veoma blizu konceptu stripovske supergrupe, međutim Legends pati od sindroma koji opterećuje i mnoge druge slične stripove: potrebe da troši vreme na mnogo likova jer se reprekusije DOGAĐAJA moraju osetiti u njihovim individualnim serijalima, iako oni nemaju bogznašta da rade u ovom stripu, potrebe da traje određen broj epizoda iako nema dovoljno priče da ih ispuni itd. Rezultat je jedna naivnjikava priča sa zanimljivom idejom i realizacijom suviše opterećenom filozofijom DOGAĐAJA da bi mogla da pristojno funkcioniše kao serijal za sebe.

U osnovi, zaplet je izuzetno prost: Darkseid, kosmička inkarnacija zla i naopaka želi da Zemljine heroje ne samo uništi već i simbolički porazi, da samu ideju heroizma koja inspiriše prost narod iskvari iznutra ne bi li se svetina okrenula protiv njih a sve te tako zemaljske (i američke) ideje o slobodnoj volji slobodnih ljudi bile bačene u prašinu. Da bi ovo postigao na Zemlju šalje agenta-provokatora koji će držati zapaljive govore na televiziji objašnjavajući kakva su zapravo opasnost po poredak superheroji. Reći da je Mark Millar malčice bio inspirisan ovim stripom kada je pisao Civil War znači biti mnogo suptilniji nego što je Mark Millar ikada bio.

Struktura Legends je neujednačena i džombasta – strip sadrži gomilu scena borbe superheroja sa onostranim entitetima ili samo prostim kriminalcima u kojim uobičajena destrukcija i rizik po javnu bezbednost dolaze u mnogo veću žižu pažnje javnosti nego što je bilo pre Darkseidovog plana i ove epizode su interesantne – pogotovo jer je Wein imao mnogo iskustva sa javnost-se-okreće-protiv-iznenađenog-heroja scenama pišući Spajdermena godinama – ali je kontrapunkt njima gomila tipično supeherojskog preterivanja i borbe radi borbe. Ispostavlja se da Darkseid nije najsuptilniji taktičar u univerzumu pa se njegova politička subverzija dopunjava invazijom Parademona i mehaničkih vukova na Zemlju, za svaki slučaj. Heroji, čija je reputacija komično uzdrmana komično kontroverznim situacijama u kojima su se našli u prvom delu serijala konačno dobijaju priliku da pesnicama povrate uzdrmano poverenje.

Naravno, nije Legends najgori strip koji sam čitao 1986. godine i akumuliran talenat njegovih autora daje mnogo simpatičnih trenutaka (i tu ne mislim samo na antologijsku scenu kad Betmen biva poražen bočicom parfema).  Byrneov crtež je tipično detaljan i arhetipski moćan, dinamičan do mere bola, a Weinove jednostavne moralne dileme su simpatične. Pored prvog okupljanja Suicide Squad koji moraju da reše elemente zapleta tipičnom metodom tupe alatke možda su najzanimljiviji momenti u kojima Ronald Reagan, u to vreme već u svom drugom predsedničkom mandatu, javno zabranjuje aktivnosti superheroja ne bi li primirio ustalasane narodne mase koje traže krv. Ostranderova sociopolitička interesovanja proziru kroz Weinovo pisanje pa je zanimljivo videti da ikona libertarijanizma – u vreme kada je u stvarnom životu bila na vrhuncu moći – u jednom suptilno satiričnom preokretu radi sve što može da aktom državne vlasti suzbije aktivnosti slobodnih ljudi koji simbolišu američku neoliberalnu filozofiju gotovo koliko i pisanja Ayn Rand.

Ipak, Legends nikako ne spada ni u najbolje DC-jeve DOGAĐAJE i ono što je dobro iz njega proizašlo – Justice League International i Suicide Squad serijali – daleko je po kvalitetu bolje od samog izvora. 

Ah, da, Legends. Ovde valja pomenuti da Novi bogovi nisu imali skoro nikakvu ulogu u Crisis on the Infinite Earths, osim jedne scene sa Darkseidom, zato što je Kirbi u tom trenutku radio na njihovom (nikad dostignutom) završetku i Volfman i Perez se verovatno nisu osećali nadležnim za te likove ili nisu znali šta bi sa njima.


U jednoj od starijih epizoda Every Story Ever (videti temu o podkastima) naleteo sam na pominjanje priče iz The Forever People #4, The Kingdom of the Damned. Taj serijal je možda najzapostavljeniji od svih početnih Kirbijevih delova mozaika, budući da se nalazio između kosmičke skale Novih bogova i humanističke skale Mister Miracle-a. (Naravno, Džimi Olsen i  Supermen su otišli svojim putem.) Kirbi je bio prisiljen na neke kompromise, među kojima je bilo i korišćenje Deadmana, i to je urađeno pri kraju Forever People. Tako da 11 prvobitnih epizoda tog serijala ne odišu koherentnošću ili značajem ona druga dva. Međutim, neke pojedinačne epizode, poput #3 i #4, su suvo zlato. #4 se događa u zabavnom parku na Zemlji, i tokom nje dobijamo definišuće portrete zlokobnog Desaada i njegovog gospodara, Darkseida. Ako se pitate šta će Darkseid i Desaad u zabavnom parku na Zemlji, pa, u tome i jeste suština  . Na ESE su lepo primetili da, ako želite da saznate zašto Darkseid nije Mongul ili Thanos, ova epizoda to jasno pokazuje. I ne bih mogao više da se složim.


Inače, priča počinje rečima:


"The Kingdom of the Damned is not a far place! It's not a hidden place! It's in full view of us all!"


Dođavola, zvuči kao da je Kirbi predvideo ovaj forum... 

[ridiculus]

Grant Morison i Paskal Feri - Seven Soldiers: Mister Miracle mini-serijal, prva sveska, Baka Dobrota* i njene Furije:





O Morisonovom doprinosu ovom ciklusu priča ćemo sigurno pričati detaljno u budućnosti.  Ovde se stvari dodatno komplikuju zato što je kontekst njegovih priča drugačiji - Novi bogovi su samo jedan njihov deo. Takođe, priče sa njima su rasute na nekoliko strana: Rock of Ages, prikazani Mister Miracle (kao jedan od Sedam vojnika), i Final Crisis. A, bogami, ima ih i u Betmenu.




I, specijalno za Milana, prva stranica jedne od kratkih Priča o Novim bogovima:




Ako ih je Džim Li crtao igde osim ovde, ja ne znam za to.


*za one koji ne znaju mnogo o Kirbijevim Novim bogovima, samo ćemo reći ovde da je njeno ime suprotnost njenom karakteru, što bi trebalo da je očigledno iz do sada priloženog

[ridiculus]

Za početak, pošto sam više puta pričao o razlici osnovnih koncepata kod Kirbija i Starlina, evo jednog solidnog osvrta na tu temu, od korisnika pod imenom Omar Karindu, koji je zavučen negde na Comic Boards forumu, pa ga nije lako naći ako prosto pretražujete net:

The thing is, Kirby and Starlin are fundamentally different in their basic outlook. Kirby was a real believer in Good and Evil as irreconcileable opposites. His Apokolips is a modernized version of classical, absolute evil: it takes the form of totalitarian technologies of mind-control, propaganda, ghettoization ("Armaghetto"), torture (Desaad), and remote-control mass murder. Ultimately, Apokolips was about the destruction of "life," which for Kirby was synonymous with free will.

New Genesis, on the other hand, is a realm of song, art, and imagination, tempered by an ethic that respects life and free will. Highfather is, in Kirby's stories, wise but not imperious, kind but not weak. The younger New Genesis types lack that wisdom, but share the creative and joyful goodness Highfather champions. Only Orion, Darkseid's son, really doesn't always value these things -- and Lightray constantly calls him on it. Orion is, in many ways, the closest thing to a *real* balance there is, the paradox that violence is sometimes needed to defend the goal of non-violence, and war needed to create peace. Metron's celebrated amorality is generally portrayed negatively in Kirby's stories; without him, Darkseid would not have managed much of what he does, and his passivity makes him a virtual non-player in the series' all-important central conflict.

Starlin, on the other hand, likes the idea that all oppositions are just disguised wholes, or are total complements: life/death are a balance, like chaos/order, purpose/tranquility, and so on. His cosmic stories are always about pairs. And the villains, the closest thing to actual evil in his stories, tend to be mere monsters, foolish and shortsighted, and defeated by the fatal confluences of balance and totality more than by Good Guys.

The great Starlin antagonist has been Thanos in his "DEATH TO ALL" mode -- he became an antihero once he, too came to appreciate balance and holism, recall. In those stories where he returns to the villain role, he tends to finish by recognizing that he's been shortsighted and absolutist again. Ussally some even more shortsighted villain like Nebula or the Magus or Mephisto takes over at that point and becomes a rallying point for Thanos to team up with everyone else to save the universe after all.

Once Thanos became a pseudo-protagonist, Starlin's villains became foolish creatures like the Goddess who stand for what Starlin considers invalid absolutes. Villains team up with heroes to protect the universal order, and even Death or Thanos or Adam Warlock prove willing to give up gains for one side over another. Good and bad alike surrender power when they truly understand that The Balance, the Whole, is all.

So when Starlin writes the New Gods, he does much the same: the undeniable absolutes like Anti-Life, the Source, and so on are revamped as dully one-sided monsters and villains, to the point that Anti-Life goes from being a mere abstract formula to being a literal monster that talks and smashes and so on. Darkseid, meanwhile, seems to team with the heroes (or at least fall aside) in Cosmic Odyssey and Death of the New Gods and the like, while heroes like John Stewart and Orion suddenly reveal they contain little dabs of evil amid the good: they all become ethically holistic characters, in other words.

That does violence to Kirby's vision almost by default.

Mogli bismo da diskutujemo o Metronovoj "pasivnosti", ali, sve u svemu, ovo je odličan opis.

Starlinove ideje o odnosu Reda i Haosa su takođe suprotne od Kirbijevih. Na neki način, originalno Darkseid predstavlja težnju za apsolutnim uređenjem, tj. Redom, a ne Nova Geneza, koja poštuje intuitivnu haotičnost života.

Naravno, bilo je još pokušaja da se spoje ova dva sveta suprotnosti, Nova Geneza i Apokolipsa. Džon Birn je, na kraju New Gods volume 4, napravio od ove dve arhetipske planete jednu, iako su se njihove karakteristike zadržale na različitim poluloptama. No, kao i svaka naknadna promena u ovom mitosu, to nije dugo trajalo, i već se kod samog Birna vratilo na staro, u Jack Kirby's Fourth World (by John Byrne).

[ridiculus]

A sada malo o praktičnim stvarima. Konkretno, šta od svega pomenutog može da se kupi?


Kirbijev materijal je uvek pristupačan, u nekoliko varijanti. Postoje kolekcionarska izdanja pojedinačnih naslova, a postoje i omnibusi čitavog ciklusa priča. Najvažnije je:


Jack Kirby's Fourth World Omnibus u 4 toma

Ovo je starije izdanje Kirbijevog materijala, i može se naći u mekokoričenom ili tvrdokoričenom obliku. Mark Evanier je napisao pogovor za sve tomove:
- tom I: predgovor Grenta Morisona; obuhvata Jimmy Olsen #133-139, i #1-3 sva tri originalna naslova, redom kojim su originalno objavljivani; Morisonov predgovor nisam uspeo da nađem na netu odvojeno (iako se nisam ni ubio od traženja), ali može se pročitati na Amazonu, ovde;
- tom II: predgovor Volta Sajmonsona; obuhvata Jimmy Olsen #141-145, i #4-6 tri glavna naslova, originalno objavljenim redom. Ovde su kultne epizode kao The Forever People #4, The Kingdom of the Damned, ili The New Gods #6, The Glory Boat!
- tom III: predgovor Glena Dejvida Golda; Jimmy Olsen #146-148, The Forever People #7-10, The New Gods #7-10, Mister Miracle #7-9; (esencijalni The New Gods #7, The Pact)
- tom IV: predgovor Pola Levica; ostatak Četvrtog sveta - The Forever People i The New Gods se završavaju sa brojem 11, Mister Miracle je izlazio do broja 18; sadrži i poslednju, originalnu priču iz reprinta Novih bogova, iz 1984, kao i Hunger Dogs, grafički roman kojim Kirbi završava svoj rad na ciklusu;

Prošle godine je objavljen Jack Kirby's Fourth World Omnibus u jednom tvrdokoričenom tomu, na gotovo 1500 stranica. Oprez! Prvi tiraž ima štamparsku grešku: jedna stranica je preskočena, a druga je štampana dva puta.


Osim toga, objavljen je trejd Tales of the New Gods, u kome su sakupljene dodatne priče iz Birnovog serijala Jack Kirby's Fourth World i Sajmonsonovog Oriona, plus još nekoliko. Na nekoliko mesta ćete naći ime Frenka Milera kao prvo na spisku autora, ali to je glupost. Miler je nacrtao epizodu od 6 stranica koju je Sajmonson napisao, i dok se može raspravljati da li mu je to najbolji ovomilenijumski rad, to nije dovoljno da se stavi prvi, čak ni u svetu gde reklame vode glavnu reč. Ovo izdanje sadrži:
- priču "No Escape from Destiny", objavljenu u Mister Miracle Special #1, 1987; napisao ju je Mark Evanier, nacrtali Steve Rude i Mike Royer;
- sve kratke priče iz Jack Kirby's Fourth World #1-20 (by John Byrne) - dakle, osim izdanja #1, 12, i 20, sve ostale sveske su sadržale ove bonus priče; radio ih je uglavnom sam Birn, na početku sve sam, a one kasnije je samo pisao, ne i crtao; 4 epizode su delovi Sajmonsonove priče o poreklu Kanta, Darksajdovog ubice;
- čitavu epizodu #20 iz Birnovog serijala, koja je jedna dugačka "Priča o Novim bogovima", i Birnovo prepričavanje susreta Supermena sa Forever People i drugim bogovima iz Kirbijeve originalne sage;
- sve kratke priče iz Oriona; pisao uglavnom Sajmonson, crtali razni crtači (stavio sam pun spisak u nekoj od prethodnih poruka); zamišljene su kao dodatak glavnoj priči u Orionu, i mogu da deluju čudno izvučene iz konteksta, ali nema loših, osim one koju su radili Loeb i Lajfeld  ...naravno;
- prvi put štampanu priču, koja je takođe rađena za Oriona, ali nije iskorišćena: autori su Stiv Ditko i Majk Milar; ako vas ta kombinacija ne uzbuđuje, ne znam šta da kažem... osim da priča nije baš dobra; ali, neka, zanimljiv istorijski kuriozitet - Ditko koji radi na najličnijoj Kirbijevoj kreaciji!


Od post-Kirbijevih serijala, mislim da je samo Sajmonsonov Orion objavljen, i to:
- prvih pet epizoda kao trejd Orion: Gates of Apokolips;
- kao Orion Omnibus, koji obuhvata čitav serijal, a i neke stvari koje je Sajmonson radio tu i tamo, ali ima problem da su kratke priče kolektivno štampane na kraju, a ne svaka posle pojedinačne epizode Oriona uz koju je rađena (i tematski vezana);
- u dva trejda, koji sadrže sve što i omnibus*, ali u nameravanom redosledu; do sada je izašao samo prvi tom. U svakom slučaju, ovo bi bilo preporučeno izdanje.


Naravno, ovde nisam računao stvari poput raznih krosovera sa ovim Kirbijevim likovima (Legends, Cosmic Odyssey, Genesis, Seven Soldiers, itd.) Većina njih se može naći u obliku kolekcionarskog izdanja. Iako nisam siguran za Genesis! 


*nisam siguran, doduše. Moguće da sadrže i više kratkih priča i ilustracija koje je Sajmonson radio na ovu temu tokom godina nego omnibus. Ali razlika ne može biti dramatična.

[ridiculus]

Malo da osvežimo temu, ali ne novim informacijama, već da se podsetimo starog (koje opet može biti novo za mnoge, i verovatno jeste, budući da je ovaj svet i njegovi likovi prilično ezoteričan i egzotičan za širu stripovsku publiku).

Držim se podalje od Mister Miracle-a Toma Kinga i Mitcha Gerads-a zato što svi pričaju o njemu, i osećam kao da moram da potvrdim neka očekivanja. Naravno, to delo je i dalje 100% u mojoj zoni interesovanja - to se nije izmenilo - samo čekam da se graja oko njega utiša. Ionako imam hiljadu drugih stvari za čitanje, pa uzdržavanje ne pada teško.

Podsetio se nekoliko epizoda animirane serije Justice League, sa početka veka, u kojima se pojavljuju Novi bogovi. Gledao neke neke delove te serije davno, ali tek iz današnje perspektive vidim koliko sam koncept duguje Starlinovim prikazima Novih bogova. Čim vidim da se Lightray ponaša kao Starfox ("gori je od Flasha", kaže Wonder Woman) znam o čemu se radi. Konkretno, ovde pričam o prve dve epizode druge sezone, u kojima Darkseid traži pomoć od Supermena (i Lige pravde), a takav razvoj događaja je zapravo starlinovski do srži. No, ovaj serijal, i njegove veze sa Kirbijevim Četvrtim svetom, nisu nešto o čemu dublje želim da pričam u ovom trenutku.

Starlinove priče o Novim bogovima nisu po meni bile najlošiji doprinos njihovom nasleđu, bar ne direktno. One su samo bile najdestruktivnije po Kirbijevu mitologiju, jer su mnogi rasli na njima. Bruce Timm je bio pod njihovim uticajem, očigledno. Tom Fowler. Koliko sam uspeo da čujem, Geoff Johns. Siguran sam da bi ova lista bila mnogo duža, kad bih pokušao da uhvatim sve niti, ali već i ovo je dovoljno da pruži okvirnu predstavu o tome da su jedini Novi bogovi za koje mnogi iz mlađih generacija znaju zapravo Starlinovi, ili bar predstava nastala na njima. Što je šteta, ali kultura se razvija čudnim putevima, kao i uvek - pričao sam jednom davno kako se pogrešna interpretacija nekih japanskih stripova razvila u temelje fandoma, i samim tim je prestala da bude "pogrešna", na neki način - i tu se ne može ništa.

No, kao što rekoh, to nisu najgore priče, po sebi. Ta titula bi išla četvrtoj seriji Novih bogova, onoj iz 1995, pre Birnovog dolaska, koju su pisali Tom Peyer i Rachel Pollack, a crtali mnogi. Preskočićemo sad to, i otićićemo malo dalje u prošlost, do treće serije, iz 1989. Taj serijal je bio najduži, čitavih 28 svezaka. I taj serijal je bio najhaotičniji, u smislu kako je rađen, i kako su razni ljudi ostavljali svoj pečat na njemu. Ali bilo je dobrih ideja, i čak je njihova realizacija povremeno bila na zavidnom nivou. Nastao je kao nastavak Starlinove i Minjoline Kosmičke Odiseje, i, normalno, Starlin je doveden da piše. Ali je kao crtač doveden Paris Cullins, čovek koji je enormni fan Kirbijevog originalnog rada, i koji je imao svoje ideje kako je sve to trebalo da se radi. I Starlin je napisao nekoliko epizoda, ali uredništvo je odlučilo da je potreban neki uvod, pa je prva epizoda delo Cullinsa (i u smislu zapleta), i doveden je Mark Evanier - čovek koji je bio Kirbijev asistent ranih 70-ih, i koji je najbolje poznavao njegove namere - da napiše scenario. Potom Starlin preuzima pisanje, ali odlazi na pola svoje priče. Nećemo sad o razlozima. Svako ima svoju verziju. Evanier završava tu priču, veoma brutalno. Posle toga Cullins i Evanier rade zajedno, ali Evanier je više puta izjavio da je njihovo viđenje likova potpuno drugačije. Za mnoge epizode (ili narativne lukove, zapravo) Cullins smišlja zaplet. Onda i on odlazi sa serijala, posle #18, iako su u sredini priče koju je on pokrenuo. Dolazi Rick Hoberg, koji radi sa Evanierom na "Marvelov način", što će reći, samo na osnovu sinopsisa, sa velikom slobodom. Onda na nekoliko epizoda kao osnovni crtač (tj. olovkar) uskače Steve Erwin, pa se ponovo vraća Hoberg da završi serijal. Willie Blyberg je tuširao veći deo serijala, tako da je vizuelni identitet... ako ne očuvan, ono ipak ne suviše okrnjen.

Ipak, i pored ovog kreativnog haosa, meni neki delovi veoma prijaju, posebno Hobergov crtež.



Ovo je dupla spleš stranica na početku sveske broj 16, kada je Hoberg prvi put uleteo da privremeno zameni Cullinsa. Ovde vidimo temu koju je Cullins pokrenuo desetak brojeva ranije: ko su Stari bogovi koji se pominju kod Kirbija, još na početku sage? Odgovor je bio: to su bogovi Asgarda. To je nešto što je dokumentovano kao Kirbijeva namera, iako nikad nije dublje razrađivao tu ideju. Cullins je uveo i neke elemente Saint Saiye, enormno, enormno popularne borilačke mange u ono vreme, što se vidi u crtežu (po frizurama, recimo), ali i u konceptu da se različite grupe bogova bore među sobom. To je zapravo priča koja traje u brojevima 6-12, a veći njen deo je poznat kao Bloodline Saga, jer ima veze sa Orionom, njegovim roditeljima, i njegovim nasleđem. I Cullins ovde radi jednu sjajnu stvar. Svaka od epizoda 7-12 počinje splešom u kome vidimo Orionovo lice u krupnom planu. Ali svaki put je ono drugačije, i počinje sa najljudskijim izgledom, i nastavlja se transformacijama ka najzverskijem. Ili "najdarsajdovskijem", ako hoćete tako.

 

(Primeri iz prve i druge epizode sage, tj. svezaka #7 i #8.)

Ima tu još mnogo stvari koje su vredne priče, ali za sada ću se osvrnuti samo na poznatu činjenicu da je, u vreme kada je Paris Cullins otišao sa naslova, uredništvo imalo ideju da eventualno zameni i scenaristu. I Micheal Eury, koji je bio urednik naslova u to vreme, kaže da je alternativa bio Neil Gaiman, koji mu je jednom ranije poslao priču o Darksajdovom poreklu. No, Eury je prešao na drugo mesto, i zaboravio je na čitavu stvar. A, kako on kaže, Evanier je radio odličan posao, što bi ga menjao? Ostaje žal za izgubljenom mogućnošću da Gaiman radi sa elementima Kirbijeve mitologije... ili ne? Setimo se njegovih Večnika (Eternals, 2006). Nije to baš blistalo, osim što je bilo lepo za oko. Mada, opet, nisu to iste stvari. The Eternals blede u poređenju sa Novim bogovima i u originalnim verzijama.

[ridiculus]

Za večeras, mala lista! Skromno se zove "Nekoliko vrlo pogrešnih stvari u Birnovom radu na Kirbijevim Novim bogovima!" Konkretno, mislim na serijal koji se zove Jack Kirby's Fourth World. Iako je  Birn imao više različitih dodira sa pričama i likovima Četvrtog ciklusa, počev od Supermena, kog je modelovao prema Kirbijevom humanizirajućem pristupu iz Džimija Olsena, preko Legendi, Čudesne žene, kompanijskog krosovera The Hunger (Darkseid vs. Galactus), do rada na samom ciklusu sredinom 90-ih, u obliku četvrtog serijala Novih bogova koji se pretočio, zajedno sa druga dva savremena naslova (Mister Miracle i Takion), u pomenuti Jack Kirby's Fourth World. Nije imao jednaki stupanj učešća i odgovornosti na svakom od ovih naslova, ali mnoge - računajući i ovaj koji nas najviše zanima ovde - je i crtao i pisao, i snosi punu odgovornost za rezultat, barem koliko je to moguće u kompanijskim stripovima.

Najbolja stvar koju je Birn uradio kad je preuzeo Nove bogove je gotovo potpuno ignorisanje svega što je rađeno sa likovima posle Kirbija. "Gotovo". Nažalost, nije mogao da ignoriše i Takiona, američkog psihijatra koji je postao stvorenje čiste energije Izvora - kreacija Pola Kuperberga koja je u ovo vreme zaboravljena. I nek joj je sa srećom, jer i ne želim da se više podsećamo. 

Četvrti svet Džeka Kirbija od Džona Birna je objavljen u 20 svezaka, koje su često sadržale i dodatne priče. Što ne znači da su sveske bile duže, već da je broj stranica posvećen glavnoj priči bio manji. Što nas dovodi do prvog problema na listi:


1. Kadrovi su nigde...

Hoću da kažem, njihov broj simbolički gravitira ka nuli. To nema veze samo sa manjim brojem stranica, već i sa ukupnim dizajnom. U redu, reći će neko, možda to opravdava vizuelnom veličanstvenošću i spektaklom? Da bacimo pogled na nešto od te veličanstvenosti onda:

Dokazni uzorak br. 1:



Ovo niti izgleda divlje, niti izgleda lepo. Vizuelno, najbolji delovi ovog stripa su naslovnice, a njih je crtao Sajmonson.

Epizoda dva, u lucidnom bljesku ljudske mašte nazvana "A Clash of Titans", ima 17 stranica i 52 kadra. 52 kadra! To praktično znači 3 po stranici, a Amerikanci - za razliku od Japanaca - su imali i još uvek imaju vrlo ograničen ukupni prostor dat nekoj priči, i ovo je nedostojno bogova, braćo i sestre.


2. ... a tekst je svugde; tekst je prostor; tekst je Bog.

Dokazni uzorak br. 2:



Zapravo, i Stiv Ditko je radio nešto slično, ali njegov pristup je bio promišljen, ili bar dosledan. Ovde se čini da je Birna mrzelo da crta mnoge stvari, pa ih je samo objasnio.


3. Digitalni efekti i grafika su odurni.

Ovo nije toliko "moje mišljenje" koliko tužna, srceparajuća konstatacija. Ovaj aspekat je ostario onoliko dobro koliko i 3D grafički endžini za video-igre iz onog vremena - druge polovine 90-ih.

Dokazni uzorak br. 3:




4. mnogo toga je već viđeno...

Počev od uvoda, koji je prepričavanja stvari koje zna svako ko je već čitao Kirbijeve Nove bogove (prvenstveno epizode The Pact), pa do 20. sveske, koja je prepričavanja prve epizode Forever People, u kojoj se oni sreću sa Supermenom, samo ovaj put iz njegove perspektive.


5. ... a ono što nije, je nepotrebno objašnjavanje koje ubija svaku draž misterije i nepoznatog.

Ko su bili Stari bogovi, kako su (i zašto) nastali bogovi uopšte, šta znači "Četvrti svet", ko je Darkseid, zašto Darkseid... Pitanje Ko je ubio Gospođu Maštu? imalo je mnogo odgovora tokom istorije stripa - koja je istorija koja nas ovde zanima - a jedan od onih na koje upiru prstom je Džon Birn, potpuno zasluženo, u ovom konkretnom slučaju.


(Možda i 6. Možda. Ovo je objektivno najsubjektivnije od svega do sada izrečenog, ali Birn ne ume da nacrta (meni) privlačno žensko lice.)



Beautiful Dreamer izgleda kao i svaka druga Birnova ženska osoba u najboljim godinama, i moram da zamišljam da je oličenje lepote, jer znam, ali ne bih nikad bio siguran na osnovu prikazanog.


Samo 6 stavki  ? Sada se neočekivano osećam milostivo!  Ovaj serijal ima i dobrih strana, ali ta lista bi bila mnogo kraća.

Birn je bio jedan od kraljeva američkog superherojskog stripa dok je bio na vrhuncu crtačkih sposobnosti, ali ovo nije taj Birn, i ovo delo je bilo slabije od "nije baš dobro" - kako bi to opisali obzirniji među nama.

[Meho Krljic]

Hah... Mislim.. ne mogu da se ne složim. Naravno, dohvatiti Kirbija pa raditi u njegovom dvorištu nije lako i ako je iko zaslužio da pokuša to je svakako Byrne. Ali, za razliku od mnogih drugih uspešnih sličnih projekata koje je imao (Fantastična četvorka, Supermen), ovde jeste ispustio loptu i čak ni ja, osvedočeni ljubitelj, ne mogu da ga branim.

[ridiculus]

I ja volim Birna u mnogim momentima (od kojih si neke pomenuo, a dodajmo tu i Uncanny X-Men, naravno), i rečene zamerke se odnose samo na ovaj rad (i možda neke druge kasnije). Osim onog o ženskim licima, ali to je stilistička odlika koja ne znači puno u širem kontekstu. 

Sam Sajmonson je rekao, u predgovoru za knjigu Modern Masters 7: John Byrne, da ovaj, kada crta, ima izuzetan osećaj za prostor u kome se akcija događa, i to je uvek plus. A evo šta sam Birn kaže u vezi njegovog viđenja Darkseida, kako je preneto u časopisu BackIssue #104, koji za temu ima "Četvrti svet posle Kirbija":

“What struck me as interesting is that NO ONE wrote in to either praise me for my story, or condemn me for stepping on Kirby’s toes,” Byrne stated in his Byrne Robotics forum. “Apparently, I pulled it off in such a way people simply assumed I was reiterating something Kirby had already done!”

Byrne would go on to discuss Darkseid in Byrne Robotics and TwoMorrows Publishing’s Modern Masters: John Byrne: “Except where otherwise credited (a fan had given me the idea [SPOJLER!]for Darkseid’s brother becoming the Infinity Man) it was about 99.9% me. I did the origin of Darkseid! And oddly enough, I thought I was going to get crucified for it, and I didn’t get a single complaint about that. And I thought perhaps people saw the same thing buried in there somewhere. I remember the first time that I read the New Gods and Heggra, Darkseid’s mother, is introduced. And I sort of thought, ‘Darkseid had a mother? Darkseid was born?’ And I couldn’t wrap my brain around ‘Li’l Darkseid’ running around being a little stone baby! No! So he must have been something else. And that was how the whole origin of Darkseid came to be, and that is where I think on Fourth World I was able to take it to some different levels.”

No, Birn je došao posle Toma Pejera i Rejčel Polak (i gomile različitih crtača), čije ideje za nastavak priče me ispunjavaju radošću da nisu nikad realizovane, jer, kao što rekosmo, Birn je njihov pravac i samu njihovu priču jednostavno ignorisao.

Evo šta u istom pomenutom časopisu - ali drugom članku, onom glavnom, gde se opisuje istorija Novih bogova posle Kirbija - kažu o tome:

This finale to issue #11 signals the end of Rachel Pollack’s run on the title. She did not really mean for it to end there, but “John Byrne wanted to do it, and he was a big star.” Further to that, Pollack mentioned in an interview in TJKC #46 that “we weren’t given much time to wrap up our story and lead into what Byrne wanted to do.”

As for further plans Rachel had for the series, when the gods began to part with their sanity, Highfather had made the attempt to understand madness itself by going to a place where there were lots of examples to choose from—Arkham Asylum, on Earth. Though Highfather consulted a few of the inmates, and learned some about the nature of insanity, Pollack had in mind one storyline in particular using a few of the asylum’s more familiar residents, with “Orion having to rule both planets, and bringing Two-Face as his prime minister (and maybe blowing off steam with the Joker). Orion and Two-Face are such a perfect match.”

Ne znam za vas, ali meni ovo zvuči zastrašujuće.    Tako da je Birn ipak uradio nešto dobro, a i doveo je Sajmonsona. Moj glavni problem sa ovim Birnovim radom treba gledati u kontekstu činjenice da je on, po svim svedočastvima, želeo da radi na tome, i budući veliki Kirbijev fan i akolit, sve to je trebalo da ispadne mnogo, mnogo bolje.

Odlična sumacija mojih osećanja se može naći u opisu koji je jedan od meni omiljenih kritičara stripa, Britanac John Kane, napisao na sajtu Savage Critics (sada nefunkcionalnom). Radi se o Birnovim dodatnim, pozadinskim pričama, a ne ovoj glavnoj, ali sentiment je isti:

As origins for Darkseid go it’s not bad; there’s even a surprise - it turns out to be someone else’s origin too. Unfortunately, and fundamentally, I don’t think Darkseid needed an origin. I think Darkseid works better as a granite faced mini-skirted embodiment of the fascistic darkness ready to pounce when civilisation becomes complacent. Which, to be fair, none of which Byrne has changed, but after reading his origin the looming brute is forever after diminished by the thought of the henpecked sneak he came from. What’s important is (simply) that Darkseid IS not (convolutedly) who Darkseid was. Whether by design, sheer forward momentum, or a fortuitous combination of the two, Kirby left loads of spaces both within and around the Fourth World; spaces for the imagination of his readers to fill. Kirby’s creations invited reader participation because Kirby believed indiscriminately in imagination. John Byrne also believes in imagination, but only in his. Again and again, with a fixity of purpose that stifles any imaginative flex Byrne returns to the spaces within Kirby’s stories and starts filling them in, like graves.

[ridiculus]

28. avgusta u američkim striparnicama će se naći Orion TPB volume 2. To me raduje, jer neko vreme nisam bio siguran da li će DC uopšte objaviti ovaj završni tom naslova i, generalno, Sajmonsonovog rada na području Novih bogova i Četvrtog sveta. Znate, s obzirom na činjenicu da je prvi tom izašao pre više od godinu dana, i da DC - pogotovo u poslednje vreme - praktikuje otkazivanje planirane publikacije. No, Dan DiDio je bio dao Sajmonsonu neku vrstu obećanja (što se tiče redosleda dodatnog materijala), i ovim ga je časno ispunio.

Elem, pre neki dan naletim na neki video-kanal gde dvoje (vrlo) mladih pričaju o stripovima, uglavnom nezavisne produkcije, i muška polovina iznese Orionov omnibus kao jedan od svojih omiljenih stripova ikad. Opa!, pomislih. Ima nade za nove generacije. Pa me to podsetilo koliko je Orion zapravo cenjen među profesionalcima i kritičarima (onim koji su čitali, jelte). Da ne biste mislili da ja to sve pričam bezveze - iako i to može biti tačno, ali potpuno nezavisno i gotovo u paralelnoj realnosti - evo nekoliko mišljenja ljudi koji se bave stripom:


Old Man Kurt Busiek ima temu na forumu CBR-a na kojoj odgovara na pitanja, a jedno pitanje je bilo "What's your favorite comic ever?" Odgovor?

[Prvo ide pominjanje nekoliko priča od Kirbija i Totha.]

Leonard Starr's ON STAGE. Milt Caniff's TERRY AND THE PIRATES. Miller & Mazzucchelli's DAREDEVIL: BORN AGAIN. SANDMAN. Simonson's THOR and ORION. FABLES. Roy Crane's BUZ SAWYER. GIANT-SIZE AVENGERS #2. John Stanley's THIRTEEN (GOING ON 18)

Na sajtu 13th Dimension, Ron Marz je odabrao najbolje priče o bogovima u stripu, i na drugom mestu je:

2. Orion by Walter Simonson. Would it be heresy if I said I thought Walt’s New Gods is even better than Kirby’s? A brilliant, vastly underrated run (you need to go find a copy of the omnibus right now) that ended too soon, and for me feels like the proper continuation of what Kirby started. Confession: Walt told me over dinner where the series was headed had it continued, and what would have happened in an epic Issue #50. We’re all poorer that it never happened.

Michel Fiffe kaže sledeće (u jednom postu na svom sajtu u kome analizira borbe u stripovima):

Orion #5 by Walter Simonson. This is an All-Fight issue between father and son, Orion and Darkseid. It’s an incredibly paced fight, this one. I’ll say it here: Orion contains many instances of innovative action-storytelling. It’s some of Simonson’s best work, and his love for the material only strengthens it. Toward the end of the run it gets a little wonky (when he has to draw regular people eating hot dogs or walking), but the majority of this run is page for page forward-looking superhero comics.

Čovek lično:

Personally, some of my favorite work

John Morrow, izdavač i vlasnik kompanije TwoMorrows Publishing koja je napravila karijeru na analizi života i rada Jacka Kirby-ja, reče u uvodu za intervju sa Sajmonsonom za The Jack Kirby Collector #71, iz februara 2017:

...he has produced his remarkable Orion series, which I view as the finest post-Kirby take on the Fourth World...

Chris Sims za Comics Alliance, u odgovoru na pitanje "How immediately should we all be buying the new Orion by Walt Simonson omnibus?"

As much as people might talk about Thor, Fantastic Four or even Manhunter, Orion is the one Simonson masterpiece that always seems to get overlooked. And really, that in itself is surprising when you consider that it has one of the single best fight scenes in comics and gave us the greatest Green Lantern of all time.

Naravno, Sims bi sigurno stavio Thora iznad u vrednovanju Sajmonsonovog opusa, ali, neki drugi ljudi, recimo Graeme McMillan (polovina podkasta Wait, What? i izveštač i pisac za Heat Vision (deo Hollywood Reporter-a posvećen stripu)), smatraju da je Orion "amazing" i bolji od Thora.

Moram da pomenem i mišljenje Vincea Bonavogliae*, koji je negde rekao da "Simonson really gets Captain Marvel", koji se pojavljuje u Orionu u nekoliko epizoda. Valjda je očigledno da mislim na Shazama ovde? To je interesantno jer gospodin Bonavoglia je vrlo osetljiv na upotrebu pomenutog lika i gleda na većinu modernih interpretacija (posebno ovu najnoviju, od Geoffa Johnsa i "već nekog" crtača) sa fundamentalnim gnušanjem. To nije prvi put da nalećem na takvo mišljenje, i to od strane okorelih fanova tog lika. Nisam preterano upućen u njegov istorijat i upotrebu, pa prenosim ovo samo kao interesantan podatak, bez ličnog komentara. I Jerry Ordway, jedan od najpoznatijih autora koji su radili na Shazamu, je skoro tvitovao kako je ponovo pročitao Oriona, i "boy, it was good".

Ima još dosta ovakvih izjava (Jeff Lemire negde reče da voli tu priču, ali Jeff Lemire se može čuti kako voli mnogo šta, i verovatno je Izvor citata br. 1 za naslovne strane ili poleđine u industriji stripa, pa se nećemo mnogo obazirati), ali moj cilj nije bio da ih sve sistematski iznesem, već da ukažem na jedan dominantan stav među ljudima koji se ozbiljnije bave stripom.

A moje mišljenje bi išlo u formi koja više odgovara doktorskoj disertaciji, ili, da uklonimo suvoparne faktografske delove i uredno citiranje, dugačkom eseju, i ostaviću za neku drugu priliku. Samo ću da kažem da je u pitanju najbolja upotreba anti-životne jedna...ne, ništa neću da kažem. Prijatan dan svima! 


*ma, hajte, valjda već znamo ko je on? Domaćin za 11 O'clock Comics

[Meho Krljic]

Jeff Lemire negde reče da voli tu priču, ali Jeff Lemire se može čuti kako voli mnogo šta, i verovatno je Izvor citata br. 1 za naslovne strane ili poleđine u industriji stripa, pa se nećemo mnogo obazirati

Hahaha, jeste, tačno. U ovom slučaju Vinceov amin za Shazama je mnogo intrigantniji.

[Meho Krljic]

I mali dodatak na ovo:
 
 

[ridiculus]

Shvatio sam na šta me podseća ova sledeća scena:



Čuvena scena sa kraja Final Crisis #5, crtano od strane Jeffa G. Jonesa, i jedna od retkih prilika da postavim išta od tog njegovog rada ovde. Da li je strip čija nijedna tabla i nijedan kadar ne bih ikada stavio na temu "najboljih kadrova" može da se smatra dobrim? Ostavićemo to za drugi put, a za sada, evo na šta me podseća scena.

Na ovo:

https://youtu.be/-tJYN-eG1zk

Naravno, ovo je Darkseid SA anti-životnom jednačinom, ali to je suviše komplikovano za meme ili jednostavnost koju prosečni konzument očekuje od reklama, pa je postalo poznato nezavisno od konteksta. Ah, da, by the super-way, 3 milijarde ruku ili 3 stotine ruku - za vlasnika anti-životne jednačine to nema važnosti. Ovde Morison pokušava da nas impresionira brojevima na mestu na kojem brojevi nemaju značenje. Simpatično. 

[ridiculus]

Orion, deo I, u kome postavljamo istorijski kontekst.

Dok ponovo iščitavam celokupnog Oriona - da bih se podsetio svih detalja, iako mi to nije neophodno za prikaz - da postavimo neke osnove, iako će mnoge informacije biti samo ponavljanje već rečenog.

Serijal je objavljen od 2000. do 2002, u vidu 25 mesečnih svezaka. Postoji nekoliko kolekcija. Prva, zvana Gates of Apokolips, je objavljena još početkom veka, i sadrži samo prvih 5 epizoda, koje čine jednu narativnu celinu. Potom (2015) je objavljen omnibus, koji sadrži ne samo Oriona (iako se tako zove: Orion by Walter Simonson), već sve što je do tada Simonson radio sa tim likovima i konceptima. I, na posletku su objavljena dva trejda, koja sadrže sve što i omnibus, s tim što je ispravljena jedna omaška: dodatne priče iz Oriona su na svojim mestima, kako su izlazile hronološki, a ne kolektivno sabijene iza glavnih epizoda, što je bio slučaj sa omnibusom. Simonson je bio izrazio svoje nezadovoljstvo zbog takve prvobitne odluke i Dan Didio je obećao da će se to ispraviti u narednim izdanjima. I ispravilo se. Tako da sad imamo čitav Simonsonov rad na Četvrtom svetu u ispravnom obliku i redosledu. Još samo da ljudi počnu da ga čitaju!  Mislim, osim crtača i pisaca i urednika i ostalih ljudi koji se bave stripom, što čini Oriona na neki način radom kojem će se diviti kolege i ljudi iz branše, iako to sigurno nije bila glavna autorova namera. Ali to je već priča Simonsonove karijere, uz izuzetak Tora.

Kažem "čitav rad" je tu, ali jedna stvar nije. I za to nije kriv DC. Priča o Walteru Simonsonu i Novim bogovima počinje još početkom 80-ih, sa stripom koji je rađen pod pokroviteljstvom i Marvela i DC-ja: The Uncanny X-Men/New Teen Titans. Uloga tog stripa u promovisanju Novih bogova nije bila mala. Simonson se praktično nametnuo kao osnovni crtač (kojeg je tuširao Terry Austin) zahvaljujući činjenici da mu je supruga bila urednik. Razlog? Darkseid. Bio je pomenut kao mogući antagonista serijala i to nije smelo da se propusti! Ekipa koja je radila na stripu je bila Marvelova, jer je bio njihov red u naizmeničnoj realizaciji ovih projekata baziranih na vlasništvu obe kompanije. Ali DC je imao svoje ljude koji su nadgledali produkciju, i oni nisu bili srećni sa izborom Darkseida, tada još prilično opskurnog lika u široj panorami DC-jevog univerzuma. Osoba koja se najviše protivila njegovom izostavljanju iz ovog stripa (u korist Trigona, glavnog negativca iz New Teen Titans) je bio upravo Simonson. A, ispostavilo se kasnije, upravo će ovaj strip, kao i tada savremena priča o Velikoj tmini (iz Legije superheroja), biti sredstvo Darkseidovog uspona u svesti čitalaca popularnih superherojskih naslova.

Druga stvar po kojoj je ovaj strip značajan za mitologiju o kojoj pričamo je takozvani Source Wall, zid na kraju univezuma koji Kirbi nikad nije nacrtao, već samo nagovestio. Chris Claremont, pisac stripa, i Simonson su ovde postavili najbitniji element mitologije Novih bogova koji ne potiče direktno od Kirbija, i potrebno je primetiti da je taj element, dakle, potekao od stripa koji je napravljen u Marvelu. Jedna od velikih ironija iz istorije ovog medija.

Naravno, ja sam sve ovo već negde rekao, verovatno kada sam pisao o ovom stripu na nekom topiku ovde, ali valja se podsetiti. I istaći da je Četvrti svet, i posebno Novi bogovi, omiljeno štivo Waltera Simonsona od svega što je Jack Kirby ikada nacrtao. (Iako ne i najuticajnije - to bi bio Thor.) I, poput Kirbijevog magnum opusa, ovo što je Simonson uradio treba gledati u sopstvenom meta-kontinuitetu, a ne toliko u kontekstu ostatka DC-jevog univerzuma. I jedan i drugi su bili prinuđeni na neke kompromise - Kirbi da koristi Deadman-a u Forever People, na primer, ili da gleda kako drugi menjaju izgled njegovog Supermena, a Simonson da se povinuje nekim opštim događajima, kao što su bili Our Worlds at War, ili Joker: Last Laugh (kojem je čak morao da posveti jednu posebnu priču). I jedan i drugi koriste superherojski svet skromno, ali efektno - Kirby Supermena, Simonson Kapetana Marvela (danas poznatog kao Shazam).

Ali glavni kontinuitet koji je Kirbija zanimao je odnos starih i novih bogova. Stari bogovi - svi će se složiti - su oni koje je prikazao u Toru. A to nije nešto što može direktno da se kaže u stripu koji izdaje suparnička kompanija.

The new gods were formless in image and aimless in deed!!! On each of their two new worlds, their races have sprung from a survivor of the old!! The Living atoms of Balduur gave nobility and strengh to one!! And the shadow planet was saturated with the cunning and evil which was once a sorceress!!

Tako se kaže na početku čuvene epizode Pakt, iz Novih bogova #7, i time Kirbi jasno - ili manje jasno, ali ipak u krajnjoj analizi očigledno - stavlja do znanja da su novi bogovi nastali od Baldera i Karnille (psst! nisam vam ja to rekao  ). Takođe, u slučaju Simonsona, nezaobilazna referentna tačka je njegov rad na marvelovom Toru, i prirodnije mi je porediti Oriona sa tim nego sa bilo čim iz Četvrtog sveta što je urađeno pre i posle, ako izuzmemo Kirbija. A spona koja povezuje Kirby-jev i Simonsonov rad na tom materijalu je bio John Byrne.

Njegov doprinos nije bio u isporučivanju nekog kvalitetnog štiva vrednog moje ili vaše pažnje, i o tome sam već pisao na istoj ovoj temi. Ne, doprinos Johna Byrne-a je bio u tome što je odbacio sve između Kirbijeve originalne sage (čak i kasniji Hunger Dogs istog autora) i svog dolaska na dati materijal. To je bilo za New Gods (vol. 4) #12, a, kao što znamo, Kirbi je prekinuo svoju priču sa brojem 11. Ima li bolje podudarnosti?! Ništa između se nije desilo, naravno!  I Byrne je doveo Simonsona da mu radi naslovne strane, pa se to produžilo i na njegov novi serijal koji je objedinio sve tada raštrkane ogranke Četvrtog sveta, Jack Kirby's Fourth World.

Jedan od problema koji se javlja kada se moderni čitalac sretne sa Četvrtim svetom je možda haotično stanje samog materijala. I slutim da je to problem zašto Orion ne može da stekne pravu popularnost, iako je po uloženoj veštini i promišljenosti i entuzijazmu najmanje u ravni sa ranijim Torom. Ali, uzalud to, kada je rađen na osnovama koje danas nisu "plauzibilne". Čak i ne mislim na činjenicu da Kirbi svoju sagu nije završio u tim ranim godinama, dok mu je podsticaj još bio jak, već na specifičnu odliku ovog rada koja ga povezuje više sa mitologijom koja vuče inspiraciju iz superherojskog stripa nego sa superherojskim stripom koji vuče inspiraciju iz mitologije. Stvari nisu povezane, nisu koherentne - ne objašnjava se mnogo toga, a, kao što je Malinovski rekao, "mitologija ništa ne objašnjava, ona samo sve opravdava". Daje arhetipske modele za ponašanje i osnovu za verovanje. Racionalne konstrukcije su došle naknadno (Hesiod kod Grka, Sturlason na Islandu), i to je ono što je Byrne uradio, zapravo. Sve je pokušao da racionalizuje, i sve je preobjasnio, do nivoa da od prave mitologije nije ostalo mnogo. Kako su nastali bogovi? Šta će onda grčki bogovi u istom svetu? Zašto se celokupna saga zvala Četvrti svet? Itd. Simonson je negde između, rekao bih. On je pokušao da bude koherentniji od Kirbija a da ostavi začudnost i misteriju netaknutom. I, uglavnom uspeo, rekao bih. Što je razlog zašto se upoznavanje sa novim bogovima može početi od njega. (ILI, ako hoćete da upropastite svoju predstavu o toj neo-mitologiji za sva vremena, od Starlina.)

No, poznavanje Kirbijevog rada znatno pomaže. Kada se na početku Orion pojavi u stanu Dave-a Lincolna, svako ko je čitao Kirbijev serijal znaće razlog zašto je ovaj baš tu došao. A situacija koju zatičemo na početku Oriona je ona sa kraja Byrne-ove priče, tako da i znanje odatle pomaže, ali nipošto nije neophodno. High-father... nije prisutan, a Novom genezom upravlja određeni Takion, koji nije ni Kirbijeva ni Birnova kreacija, već samo neophodni element ovih priča iz sredine 90-ih.

Jedan od nedostataka ovog serijala (Oriona) sledi iz činjenice da je ukinut zbog slabe prodaje. U jednom od lepih presedana u istoriji korporativnog stripa, Simonsonov urednik (Joey Cavalieri), glavni urednik DC-ja, i izdavač su ga zajednički izveli na ručak da mu saopšte tužnu vest, i čak mu je bilo dozvoljeno da završi priču za nekoliko meseci - iako u zbrzanom obliku. Ovako napamet, bez podsećanja, rekao bih da se to desilo oko ili posle #18 (od 25, setimo se), dakle tačno pre pomenute epizode sa Džokerom. Stvari posle toga se odvijaju bržim tempom.

A, po svim svedočanstvima, takvim činom izgubili smo mnogo. Materijala i ideja za priče je bilo najmanje još za dve godine, po rečima samog Simonsona. Neke stvari prikazane u objavljenim pričama neće biti sasvim jasne, same po sebi, zato što je objašnjenje tih pojava odlagano dok ne dođe pravi trenutak. Koji nikad nije došao. Završiću ovaj uvod onim što je otkrio Ron Marz, kada je pisao za sajt 13th dimension, i napravio listu 13 najboljih priča o bogovima u stripu:

2. Orion by Walter Simonson. Would it be heresy if I said I thought Walt’s New Gods is even better than Kirby’s? A brilliant, vastly underrated run (you need to go find a copy of the omnibus right now) that ended too soon, and for me feels like the proper continuation of what Kirby started. Confession: Walt told me over dinner where the series was headed had it continued, and what would have happened in an epic Issue #50. We’re all poorer that it never happened.

A u sledećem postu ćemo da razmotrimo zašto smatram da je ovo, čak i u ovom obliku, jedna od najboljih serija koju je DC ikada objavio. Da, računam i Vertigo i ostale edicije. Ne mogu da pričam zašto Busiek, Marz, Fiffe i mnogi drugi misle tako (a misle, ili nešto slično), pa ću pričati samo u svoje ime. 

[ridiculus]

Orion, deo II, u kojem pričamo o snazi i lepoti bogova!


Prva stvar koje čitalac postane svestan je izgled stripa. I pod tim ne mislim na reprezentaciju likova i stvari i pejzaža, koja je više ili manje prepoznatljivo Simonsonsova, još otkako je donekle napustio svoj realističan pristup usled nemogućnosti tadašnje uobičajne štamparske tehnologije da stavi takav crtež na papir u neizmenjenom obliku. Tehnologija je napredovala i izmenila se i prevazišla pomenute nedostatke, ali stil je ostao u prepoznatljivim okvirima (iako ne u potpunosti isti). Ne, ja ovde mislim na vizuelnu strukturu stripa i tabli. Orion meni izgleda, čak i dan-danas, gotovo nepodnošljivo dobro u tom smislu kada uzmem strip i listam ga, bez čitanja teksta. Bolje od Planetary, bolje od The Authority, i drugih sličnih i čuvenih i uticajnih naslova iz tog istog doba. Bolje i od Prometheje, koja verovatno jeste eksperimentalnija, ali je manje raznovrsna i dinamična. Modernije i neobuzdanije od Moćnog Tora¹. Svaka tabla se zaista može nazvati lekcijom iz stripa, ali to nikad nije isforsirano, već je prirodno predstavljeno kao pripovedanje. Što će reći, nikad ne odvlači pažnju da bi odvratilo pažnju, već uvek ima narativnu funkciju. Skoro svaki "trik" koji postoji - ili je postojao u tom ranom digitalnom i pre-digitalnom dobu - nalazi svoje mesto negde u okvirima ove epske priče. Crno-bele stranice, nebrojeno kadrova na jednoj tabli ili spleš sa umetnutim manjim kadrovima i/ili simbolima, ili dupli spleš koji opčinjava, ili standardna, old-skool mreža od 6 kadrova (3*2), ili pogled iz prvog lica, ili praktično čitava epizoda bez izgovorene (ili zamišljene) reči, ili skoro bilo koja struktura ili kombinacija koju vam može pasti na pamet - sve ukrašeno umetničkom rukom John-a Workman-a i začinjeno (ili dopunjeno) izuzetnim colourtrackom^TM Sherilyn Van Valkenburgh i, kasnije, Tatjane Wood, koji spada među najbolje radove koje je stara, "analogna" tehnologija kolorisanja pružila nekom stripu (i razlog zašto ne bih bio mnogo zainteresovan za rekolorisanje, verovatno).

Zamislite neke prepoznatljive aspekte radova Filipa Drijea, Džeka Kirbija ili japanskog stripa generalno, sve ubačenih u kreativni lonac i posluženih na novi način, koji je prepoznatljivo Sajmonsonov, i dobićete predstavu kako otprilike ovo izgleda. Što se tiče japanske škole, davno sam uočio sličnosti sa Sajmonsonovim pristupom kompoziciji tabli, ljubavi prema zvučnim efektima i tipografiji (i kaligrafiji) generalno, i koriščenjem "linija pokreta". A Orion je pornografija linija pokreta, kako reče Mišel Fife, više nego Moćni Tor.

Orion počinje sekvencom koja predstavlja idealizovani oblik onoga što je "widescreen" škola stripa pokušavala da učini, uz tu razliku što se Sajmonson ne stidi svojih zvučnih efekata. Naprotiv. I to u vreme kada je ta škola počinjala - dakle, kraj 90-ih. Iako je Orion zvanično počeo da izlazi u aprilu 2000. (datum na naslovnici prve sveske je jun 2000.), sam rad je koncipiran više od 2 godine ranije. Znalo se da će Sajmonson preuzete štafetu od Birna dok je ovaj još završavao svoj Kirbijev Četvrti svet, a to je još bilo tokom 1998 (ako ne i ranije), kada na leto izlazi kratka priča od 3 stranice koja predstavlja neku vrstu uvoda i tizera za Oriona. Prva naslovnica nosi datum² februara 1998, a druga decembra 1999, što je relativno ogromna pauza, i sugeriše da je Sajmonson verovatno imao neke druge obaveze, pretpostavljam akademske prirode (recimo, predavanje u njujorškoj Školi za vizuelne umetnosti). Ako uzmemo u obzir da se naslovne strane rade posle samog stripa (pogotovo u slučaju da ih radi isti čovek kao i strip), kao i da je Voren Elis imao crno-belu kopiju prvog broja Oriona mnogo pre nego što je ovaj objavljen³, nameće se pitanje da li je i koliko Sajmonson uticao na taj "pokret" u stripu (osim toga, Bryan Hitch je njegov veliki fan).



Ovo je iz Oriona #1, i kako več volim da radim, brišem svaki tekst koji ne priča direkno o onom šta sam želeo da prikažem. Ovo je Source Wall, a - setimo se! - njega je Sajmonson vizuelno koncipirao gotovo 20 godina ranije. "Far beyond the fields we know" je fraza koja se može pročitati i u Moćnom Toru, ali je zapravo potekla od Lorda Dansenija. Za razliku od generacije koja je osnovala kompaniju Image, ona kojoj pripada Sajmonson - i kojom su Image-ovci bili fascinirani i pokušali da je imitiraju⁴ - je bila pošteno načitana. McFarlane, Liefeld and co. su pokušali da priđu stripu na sličan način, uvereni da crtač treba i da piše sopstveni strip, ali, nažalost, nisu imali potrebne preduslove za tako nešto. (I time su verovatno naneli američkom stripu nesagledivu štetu na duže staze, dajući otvoren prostor "kultu pisca".)

Sledeća tabla nam pokazuje ono što sam rekao o widescreen formatu - 6 jednakih, dugačkih kadrova, ponekad sa sličnim kadriranjem radi naglašavanja promena na njima - iako ovaj ima i dodatak odvijanja priča u dve ravni:



Ovde se može primetiti da priča ima jednu zemaljsku, ljudsku, gotovo svakodnevnu komponentu, ali o tome više u sledećem delu. 

A pogledajmo kako Sherilyn Van Valkenburgh daje auru stripu bojama koje se dopunjuju (prvi primer ispod) ili su u kontrastu (sledeći primer). Vidimo i kako Sajmonson koristi prazan prostor kada je neophodno, ili kako koristi kadriranje i kompoziciju da ubrza pokret i akciju.



Apokolipsa je prikazana odozdo. Ne baš uobičajeno. Mislim, ko još prikazuje "donju" stranu planete kada uvodi scenu u ovako mali kadar?! Ali to omogućava da se Justeen bolje uklopi u dati prostor bez remećenja redosleda čitanja. Inače, ona je Sajmonsonova kreacija, i lepo je videti kako njene crte lica podsećaju na egipatske predstave o ženskoj lepoti (ja lično vidim uticaj Nefertiti). (Justeen je roman Markiza de Sada, a ova Justeen je zamenica Desaada, desne ruke Darkseida.)

Za kraj, malo akcije, i magičnog dodira Johna Workmana!



Postoji dobar balans akcije i drame, spektakla i misterije. Neke epizode imaju više jednog, neke drugog, ali čak i najobičniji razgovori su učinjeni interesantnim za gledanje zahvaljujući odabiru uglova ili ponuđenih trenutaka za prikazati. Koketira se sa filmskim pripovedanjem, ali mu se nikad ne robuje. Orion je pre svega strip, i može samo kao takav da funkcioniše, u sprezi sa svojim konceptima, svojim temama, i svojom ikonografijom.

RRRR... Booom... ali direktno u svet mašte!⁵

I mogli bismo ovako još dugo, ali ostaviću čitaoce da polako otkriju stvari sami za sebe. Da završimo ovaj post rečima Mišela Fifea:

Simonson hasn't been studied or discussed with the same rigor dedicated to his peers Chaykin, Miller, and Moore. It's odd, considering Simonson applies the same level of craft and thought to his work, if not more⁶, than those giants.

Ali ta "veština" nikad nije na nivou perspektive ili anatomije (tu je Birn, recimo, bolji) već na nivou problematike kako da se vizuelizuje određena priča, scena, ili koncept, i zato je verovatno veči deo publike ne vidi, jer taj nivo je transparentan, ako se ne obrati pažnja. Kao i na nivou strukture čitavog stripa i zapleta, koji se smišlja dosta epizoda unapred, sa jasnom vizijom gde to vodi, ali i sa ostavljenim prostorom za improvizaciju, slično Čejkinu. Predstava da Mur smišlja svoje priče kompletno unapred je samo mit. Mur često nije imao viziju o kraju kada je započinjao serijale - čak ni i u često citiranom slučaju Nadzirača (opet: pogrešno!), koji se kasnije pretvaraju u Architects of Fear (epizoda američke TV serije Outer Limits), i navodni razlog zašto je Len Wein napustio mesto urednika. Sajmonson je onaj koji to čini, i to se nekako stalno previđa u fanovskim prepucavanjima o stripu, ali i u akademskim raspravama o mediju, što je i glavni razlog zašto pišem baš ovoliko o tome, jer ništa nije dovoljno dugačko za te potrebe. Vidimo se u trećem delu.


¹pričam o Sajmonsonovom radu na tom naslovu, naravno, kada ga pominjem ovde
²Sajmonson se uvek potpisuje, srećom!
³dokaz je ovde; skrolujte negde do sredine teksta
⁴OK, obuhvatio sam više generacija pod jednu, ali u korist sažetosti; mislim na crtače/pisce koji su bili aktuelni 80-ih
⁵Kirbijev svet
⁶ovo sam ja naglasio

[ridiculus]

Orion, deo III, u kojem pričamo o mudrosti i znanju bogova!


Iliti, prostim rečnikom, ono što većinu verovatno najviši zanima. O priči. O temama i likovima i zapletu.

Početak ne donosi ništa posebno novo u ovaj mitos, i predstavlja, na neki način, svojevrsni omaž originalnom Kirbijevom serijalu, ali, sa druge strane, od početne situacije koje mu je Birn ostavio u nasleđe - Takion kao upravnik Nove geneze, pitanje da li je Orion Darkseidov sin, i sl. - Sajmonson mora da dovede sve figure na polja koja je namenio za njih, a to je ono mesto koje se na mapama obično označava kao Terra incognita. I posle toga zaista ništa ne možete više da prepoznate, barem ne u kontekstu dotadašnje mitologije. Ta prekretnica je epizoda #5, Dan gneva. Dugo najavljivani sukob Oriona i Darkseida, koji je 30 godina golicao maštu fanova, i nikad zaista realizovan. Oh, bilo je nekoliko pokušaja, ali pravićemo se da nije, jer nisu bili ništa u poređenju sa ovim što smo dobili u Orionu. Ništa! U svakom slučaju, Kirbi nikad nije opisao taj sukob, osim u vidu proročanstva koje visi nad figurativnom glavom čitave sage. No, pre toga, Orion ima isti put kao u prvim epizodama Kirbijeve priče: ORION TO APOKOLIPS, THEN TO EARTH, THEN TO WAR. Tako je glasilo proročanstvo mističnog Izvora, i tako je i bilo.

Epizoda 5 sadrži jednu od najboljih borbi viđenih u američkim stripu. Kod Sajmonson nikad nije glavna privlačnost u koreografiji - u tom aspektu postoje veštiji crtači od njega. Ne, kod njega se (vrlo često) radi o moćnom i originalnom centralnom konceptu, o monstruoznoj skali, i neobuzdanoj, nezaustavljivoj energiji koja skače sa stranica i obeznanjuje čitaoca i koja odgovara "duhu haosa" kakav je Orion u suštini. Strogo kontrolisani haos, fokusirani gnev. Ali, vratimo se na "originalne koncepte". Ovde ih ima 2, zapravo. Prvi je činjenica da, posle uvodne scene u kojoj Orion kaže "Vreme za priču je prošlo" više nema reči do samog kraja. To ne znači da je ovo "nemi strip", jer su zvučni efekti svugde! Nikad zvuk nije bio toliko intruzivan u nekom skorašnjem stripu! Drugi koncept na delu je sledeći: Sajmonson shvata, poput Taike Waititija pri realizaciji filma Thor: Ragnarok, da je borba veći spektakl ako se ponudi dodatni sloj: publika koja gleda borbu, a čije reakcije mi gledamo, ravnopravno sa samom borbom. Naravno, to zna svaki fan sporta, posebno fudbala. Ali retko se viđa u američkom stripu (japanski često ima turnire sa publikom, ali Japan ima veću tradiciju tih stvari). Dakle, iako je ova epizoda jednostavna na nivou samog zapleta, ova dva koncepta je čine daleko kompleksnijom, i vrednom višestrukog čitanja (čak i bez konteksta ostatka priče).

Naravno - a ovo mogu da kažem čak i bez oznaka za spojlere - Orion ostaje na nogama posle borbe. I, budući da je uvodni deo završen, u sledećoj fazi dobijamo Oriona koji vlada. Međutim, sada sledi zastrašujući spojler^TM*:uprkos dobrim namerama (ili možda baš zbog toga?), Orion uspeva da nanese više štete univerzumu nego što je njegov otac ikada mogao. Jer takva je priroda moći i anti-životne jednačine, koja se, jednostavno, ne može koristiti za dobro. To je ono poslovično "put ka paklu je popločan dobrim namerama" u svojoj najuverljivijoj realizaciju u stripu. I ka paklu nas priča i vodi. Iliti Smrti, a posle toga i prvobitnom Bezdanu.

Postoji jedan aspekat Kirbijeve sage koju niko drugi, osim Sajmonsona, nije uspeo da prenese. Priča se vodi na dva nivoa, među bogovima i među ljudima, i njihove sudbine se prepliću, i to na vrlo uverljiv način. Arhetipsko i svakodnevno, ruku pod ruku. Ostali pisci i crtači su se bavili uspešno samo ili jednim ili drugim.

Nije sve Sajmonsonov rad ovde, iako je on glavni stožer svega. Dva epizode u središnjem delu je crtao John Byrne (uz tuširanje Terry-ja Austina), a poslednji deo je tuširao Bob Wiacek, kao i par epizoda u sredini. Naravno, teško je mesec za mesecom sve raditi sam, tokom par godina, pa ovo ne iznenađuje. No, tekst je uvek Sajmonsonov, kao i velika količina nacrtanog, i ovo možemo opravdano smatrati njegovim delom. Ili njegovom interpretacijom (i nastavkom) Kirbijevog, svejedno. To je več neka druga, generalnija tema. Ah, da, da ne zaboravimo da pomenemo i Cliffa Chianga, koji je bio pomoćnik urednika tokom Sajmonsonovog rada na Michael Moorcock's Multiverse, a ovde je bio u funkciji povremenog crtačkog asistenta u ranoj fazi serijala. Treba li reći da je Paper Girls neka vrsta modernog reinventovanja Newsboy Legion?

A onda, tu su i dodatne priče. Sajmonson je doveo mnoštvo poznatih imena iz sveta stripa (osim Byrne-a, s kojim je izgleda, samo još on bio u prijateljskim odnosima  ): Franka Millera, Dave-a Gibbonsa, Arthura Adamsa, Howarda Chaykina, svog bivšeg učenika Johna Paula Leona, Erika Larsena, Jima Leeja, Eddie-ja Campbella, pa čak i Liefelda i Loeba (kojima je dao posebnu priču, jednu od retkih koju on nije pisao - kao da nije hteo da ima ništa više sa njima!    ) Postoji čak i priča koju su zajednički uradili Ditko i Mark Millar, ali nije bila objavljena tada, već naknadno u posebnom trejdu koji sakuplja sve te kratke priče iz svih serijala (i zove se Tales of the New Gods). Videti Ditka na najličnijoj Kirbijevoj kreaciji je... fascinantno, ali nije posebno vredno pažnje. U svakom slučaju, te priče čine mnoge glavne epizode kraćim od standardnih, budući da zauzimaju dragoceni prostor u mnogim sveskama, ali ne pojavljuju se više posle broja 19, od trenutka kada je Sajmonson znao da mora da privede serijal kraju i više nije imao vremena ni za glavnu priču, a kamoli sporedne. Sve te priče nisu slučajno tu gde su i uvek imaju veze sa epizodama posle kojih se pojavljuju.


(kadar iz priče Nativity, nacrtane od strane F.M.-a, kako je bio najavljen pogodićete ko u prethodnoj svesci, budući suviše kul da mu navedu ime u potpunosti!)

A odnos Sajmonsona prema prirodi ovih bogova? To pitanje je donekle pomenuto na samom kraju serijala, ali ovde ću istaći samo da se NE OSLANJA na ideje Artura Klarka o "dovoljno naprednoj tehnologija koja nama izgleda kao magija". Bogovi nisu vanzemaljci. Čuješ li, Jamese P. Starline?  Poslužićemo se metaforom: kao što Zevs "baca" munju, poput oružja, jer je to nešto što su Grci mogli da vizuelizuju, ili kao što Hermes ima krilate sandale, tako novi bogovi imaju svoju tehnologiju (kao što je "ion tracer", koji može da ubije boga, ili Metronova Mebijus-stolica) koja se ne može reprodukovati od strane nas smrtnika. Prosto zato što su sve to metafore, a ne odgovori na tajne univerzuma.



Što je potpuno u suprotnosti sa (meni ionako promašenom**) idejom koja se proširila naširoko i nadaleko u popularnoj kulturi, a to je da je postojanje bogova zavisno od ljudske vere. Naravno, Sajmonson ne bi bio to što jeste da razmišlja kao i svi drugi, ali možda vrede istaći da je njegovo poznavanje fantastike, posebno ono epske ili herojske, vrlo široko, kao i da poznaje radove naučnika koji se ne zovu samo Džozef Kembel, gde se često američko znanje o mitologiji i završava.


Sve u svemu, iako nije elementarno delo u smislu da je postavilo trendove i da ga svi kopiraju (niko zapravo ne može), Orion je jedno od najvećih dela američkog fantastičnog stripa i možda najveći domet karijere Voltera Sajmonsona.

Bolje da završim nego da počnem da razmišljam šta sve nisam napisao! Neka ostane nešto i za drugu priliku! 

 
*ono, ko pogleda, kajaće se, ko ne pogleda, kajaće se još više!
**doduše, zavisi od konteksta. Ponekad to može da funkcioniše, ali postala je jedna zamorna tropa fantastične fikcije

[ridiculus]

Da zaokružimo:

- Fiffeov tekst je o Sajmonsonovoj Fantastičnoj četvorci, i prvobitno je bio napisan za njegov blog, ali kasnije je objavljen i za The Comics Journal, ovde.
- pomenuti tekst Rona Marza o najboljim pričama o bogovima (američkog stripa; neizrečeno ali podrazumevano!) je ovde.

Nisam pričao o pristupu likovima i kako je Orion bio totalno degradiran u odnosu na Kirbijev koncept na svim drugim mestima, osim kod Sajmonsona, Marka Evanijera/Parisa Cullinsa, i, donekle, Birna (kakav god njegov rad bio u drugim aspektima). Degradiran. I kod Konveja, i kod Starlina (taj je najveći "krivac"), i kod Morisona, i kod Džonsa (samo prelistao, ali očigledno), i kod Az-arela (uprkos prisustvu Chianga), i kod Toma Kinga/Mitcha Geradsa, čak, koji imaju odličan strip po mnogo čemu. Ali King se oslanja na Morisona (tj. Starlina, u krajnjoj liniji), ne na Kirbija i Sajmonsona - šta god nam virtuelni (i viralni) marketing govorio - jer piše za generaciju koja je odrastala na stripovima ovog prvog, i zato ja ne mogu da shvatim ozbiljno poređenje Mister Miracle-a sa Kirbijevim delima. Kada bi izmenili imena i kostime - trejdmarkove, internete, samo trejdmarkove, nikakve esencije! - niko to ne bi nikada povezao sa Kirbijem. Ali nisam pričao o likovima zato što bi onda bilo bolje da sam napisao članak za knjigu... a i pominjao sam te stvari na više različitih mesta.

[Meho Krljic]

Bogami, druže Ridiculuse, vi kad napišete, onda napišete. 

[ridiculus]

Dobro, imao sam godine za razmišljanje o ovome. 

U jednom pismu objavljenom u Orionu je izraženo negodovanje zašto Orion i Darkseid ništa ne govore tokom dvoboja. Ne može se svima ugoditi!  U odgovoru je dobio i grupu balončića sa nekim uobičajenim pretnjama i povicima, koje je mogao da iseče i zalepi na mesto gde mu odgovara.

A evo šta je Sajmonson rekao kako posmatra neke od glavnih Kirbijevih likova, u intervjuu pre nego što je Orion počeo da izlazi:

Orion--represents the old pagan virtues-- faithfullness, pride, heroism. Along with a tragically divided nature and a berserker's fighting prowess. Lightray or someone once referred to him as chaos personified. He is clearly not, however, chaos unbound in Jack's work but chaos directed. Something various versions of Orion have often overlooked or ignored. Lightray--represents the Christian virtues of pity, charity, mercy. So Orion and Lightray in a sense, together make up a whole or unified individual. And he is the planner that Orion generally isn't. Highfather--like Generalissimo Francisco Franco--still dead (that's an old joke for your older readers). Darkseid--a great warrior--a complex and rather wonderful if terrifying mind--completely unscrupulous--his goal is the total subjugation of the free will of the universe. The Source--always mysterious--always unknowable--providing occasional bursts of enlightenment. The Source probably likes anagrams.

Metron--a seeker who would betray his own grandmother for a scrap of knowledge but who may not be as completely unscrupulous as he appears. However, you'd be foolish to bet on that. Mister Miracle--still waters run deep. Big Barda--what you see is what you get. The Forever People--young New Gods for whom the world is yet unstained, a joyful place in spite of Apokolips.

"You're Orion of the JLA, right?"
"I am Orion of New Genesis."

[ridiculus]

Tek skoro sam primetio jednu veliku sličnost Četvrtog sveta sa Zvezdanim ratovima. Dosta toga je već rečeno o toj temi, i, dok je Lukasova inspiracija došla sa raznih strana - često se pominje Valerian, recimo, pa i Dina - sa ovim Kirbijevim delom postoji jako puno bitnih sličnosti - najbitnijih! - što nikako ne može biti samo slučajnost. Naravno, to otežava svaki pokušaj šire popularizacije Četvrtog sveta, i većinskoj publici će se ovaj verovatno učiniti kao kopija Lukasovih priča.

Pričam o majčinskoj kutiji (mother box) - ili njenom parnjaku sa Apokolipsa (nećemo reći šta je) - elektronskom izvoru čudesa koji se obično nalazi prikačen na Orionovu opremu i komunicira sa njim, tako što mi čujemo "ping, ping, ping", a Orion zapravo razume šta to znači. Zvuči poznato? Verovatno zato što jeste jako poznato. 

Inače, koja reč o likovima.

U poslednjih 10-15 godina suviše se ističe Darkseidova figura, do te mere da je progutao i apsorbovao mnoge karakteristike svojih poručnika. Osim možda Granny Goodness, koja je dobro predstavljena u novom Mister Miracle-u, većina drugih je postala puka prisutnost na stranicama. Gde nestade Kalibak? I, što je najvažnije, gde nestade Desaad? Apokolips je poprište Igre prestola, potencijalno jedne od najvećih u univerzumu, i većina Darksajdovih zapovednika bi želela da vlada umesto njega. Njegov sin Kalibak neosporno. Desaad svakako, ali se ne usuđuje da reaguje zbog svoje kukavičke prirode - ne dok je Darkseid očigledno najjači. Desaad je inteligentan koliko i Darkseid, a u nekim pitanjima "tehničke" prirode (nazovimo to tako) je i veštiji, jer to je njegova specijalnost. Izrada planova i "uređaja". Špijuniranje. Spletkarenje. U odnosu na aktuelnog vladara hendikepiran je svojim kukavičlukom i svojim specifičnim strastima. Kada bismo pisali ove likove u nekom realističnom modu, Desaad bi bio kombinacija Beliša i Remzija Boltona iz Martinove Pesme leda i vatre. Naravno, većina scenarista ne ume da ga piše tako, jer onda bi morali da se potrude da osmisle zaplet sa inteligentnim planom u poleđini. Što je daleko, DALEKO, daleko-daleko, predaleko, i super-daleko van dometa sposobnosti većine modernih scenarista. I tako nam ostaje sama "prisustvo", i da zlobno zrači iz podnožja Darksajdovog prestola... (Možda grešim što uopštavam, ali ono malo što sam čitao od ovog iz ove decenije potvrđuje taj stav sa sadističkom radošću.)

Čak i Chris Sims greši tu u svojoj analizi. Kada je negde - verovatno na Comics Alliance, ali mrzi me da sad tražim - pisao o Happylandu, pomenuo je to kao Darkseidovo dostignuće. Happyland je projekat koji smo videli u Kirbijevom stripu The Forever People, u kome se gradi luna-park - mesto sreće i radosti! - sa mračnim planovima u pozadini, koji se tiču eksperimentisanja nad ljudskim dušama. Što je bila Kirbijeva metafora za industriju zabave u tadašnjem društvu. (Ništa se tu nije izmenilo!) Ali, poenta je da je Happyland Desaadov projekat po svim pojedinostima. Darkseida mučenje ne zanima. Da, on će ga primeniti smesta i odmah, bez ikakvih skrupula ako je to neophodno, ali neće uživati u njemu. Samo Desaad može da osmisli i dizajnira nešto tako ironično.

Da ne bismo ostali samo na tekstu, evo jedan kadar iz Oriona, koji prikazuje Kalibaka u najboljem izdanju:



A kako je tek njega lako pogrešno pisati! Samo glupi, divljački snagator! Osim što Kalibak predstavlja divljačku brutalnost u nama i u suštini je lukav, iako ta lukavost nema mnogo suptilnog u sebi.


"The night was made for screaming. This will be...exquisite!" (Desaad, Orion #1)

[ridiculus]

Dark Knight Returns: Golden Child ima za antagonistu Darkseida. Nije to neka novina među temama i motivima koji se mogu naći u novijoj produkciji DC-ja (Darkseid Comics?), i nije ovde upotrebljen na način koji je meni najdraži - više je entitet čistog zla, poput Sivog krvnika iz Hronika Tomasa Kovenanta* - ali njegova pojava ima određenu težinu, i to cenim a i priča je i ovako izvan konti-tuti-nuti-nuiteta (šta god to bilo).

Elem, nije mi bila namera da pričam o Darkseidu - to bi bio krupan zalogaj za umornog mene, s obzirom na njegovu istoriju i značaj za kompaniju u kojoj ima većinu deoničara u šaci. Pošto smo pričali o liku Oriona, evo šta je naš prijatelj Starlin radio sa njim:

 



Prvi primer je iz završnice Kosmičke odiseje, a drugi iz Novih bogova koji su joj usledili (dotičnu epizodu pisao takođe Starlin, a crtao Paris Cullins). Treći primer je iz Jack Kirby's Fourth World - prepoznajete Byrne-ov stil, naravno, koliko god isti bio ružan ovde. I dok još (donekle) i mogu da razumem udaranje Metrona, s obzirom na okolnosti, Starlin - već po starom, dobrom običaju - ide predaleko. To ne bi bio nikakav problem da nije inspirisalo sve buduće generacije, i to više nego originalna Kirbijeva predstava. (Moguće preko Bruce-a Timm-a, jer TV serije su doprle do šire publike od stripova. Sve to je samo moje nagađanje, ali MOJE NAGAĐANJE JE (generalno, ali posebno u vezi ove teme), tako da je to to.)

Sledeća dva primera su iz JLA, sa kraja 90-ih:





Crtač je isti, Arnie Jorgensen, ali prvu epizodu je pisao Morrison, drugu Waid. Vidimo Oriona kako se razmeće (tl;dr pročitati 4. kadar), kao da je Nova geneza bila bez ikakvih pravila i svako je radio kako mu se prohte i kako misli da treba, a Orion je, naravno, najseljačkiji od svih. No, Waid me više iznenađuje, s obzirom na njegovo čuveno poznavanje tradicije i predanja. Barda nikad ne bi rekla "Orion's Apokolips" s obzirom da je to njena planeta, na kojoj je živela daleko duže od Oriona, a on je već dugo, dugo vremena bio na Novoj genezi. Moguće je i da Waid ovde samo pokušava da kanališe Morisona. S treće strane, ne pokušava da imitira kompoziciju tabli kada radi sa istim crtačima kao Morison - što daje jednu specifičnu notu čitavom stripu - tako da verovatno to nije to, i Waid je samo nevejdovski u ovom slučaju.

Naravno, ništa od toga ne bi bih previše zamerio da se nešto supstancijalno dobilo banalizacijom Oriona, ili da bar nazirem humor (kao u Azarelovom scenariju za Wonder Woman vol. 4), ali dobili smo jedno malecko i tunjavo NIŠTA.

Jer pravi Orion je ovo:



A besni Orion - zaista besni Orion, Crveni Orion, ne onaj kosplejer koga često uzimaju (u Darkseidovoj kompaniji? Konture zavere polako dobijaju oblik!)  - je ovo:



... i verovatno bi samo pogledom istopio Betmenov logo, kostim, i trejdmark; kritičari i akademici bi zaboravili šta je ovaj bio simbolisao, a korporativni pravnici šta je tu čije. Ali ni takav Orion ne bi udario Highfathera, to bih mogao da se kladim sa Starlinom. Barem u nekom od trenutaka kada ovaj nije u stanju povišene svesnosti.


* to vam je ona knjiga gde se to zlo na kraju pobeđuje smehom. Jel' vidite šta sam uradio ovde?! 

[ridiculus]

Juče sam jednom drugaru opisivao premisu Novih bogova, i njegov prvi komentar je bio "pričaš o Američkim bogovima?" 

Pa neka mi neko posle kaže da se Kirbi i Gejman nisu bavili istim stvarima!

[ridiculus]

Gospodin Graeme McMillan, za Newsaramu/GamesRadar, pre dva meseca:

How jack Kirby's New Gods was (and is) a story about the world today

Exploring the creativity and poignancy of Jack Kirby's Fourth World Saga

By the end of the '60s, Jack Kirby was guaranteed a place in any potential comic book hall of fame, with a career that had already spanned decades and resulted in the creation (or co-creation) of characters including Captain America, the Challengers of the Unknown, the Fantastic Four, the Hulk, the Avengers, the X-Men, Black Panther, and many more — not to mention helping to essentially create the entire romance genre of comics in the United States. By any standards, by the time he left Marvel in late 1970, his was a career that would never be matched. And yet, his greatest work was just around the corner.

Sure, calling what would become known as the 'Fourth World Saga' Kirby's greatest work is the kind of thing that is likely to be the subject of countless fan debates, especially when you consider the rest of his work. But the four titles at the heart of the Fourth World — New Gods, Forever People, Mister Miracle, and Kirby's short run on Superman's Pal, Jimmy Olsen — are easily some of the most ambitious not only of Kirby's career, but mainstream superhero comics history, even almost a century later, filled with material that has kept creators and fans alike returning over and over again to re-read, re-examine, and expand upon what was there in the first place.

According to Dan Abnett, who's currently using a number of the Fourth World characters in Justice League Odyssey, the Fourth World material is "such a pure celebration of Kirby's genius," with concepts "that have a unique and monumental flavor of their own, and provide a epic mythology to underpin the DCU.

"All sorts of mythologies lace the DC Universe, but many are drawn from, or derive from, external and real-world sources. The Fourth World is a kind of primordial myth, fettered only by Kirby's imagination, that is unique to DC and, while seeming ancient and universal, is uniquely 'DC Universe.'"

An extension of — and, in many ways, re-imagining of — his work on Marvel Comics' Thor, the Fourth World Saga sets out to do nothing less than create a new mythology for modern times, telling the story of the war between New Genesis and Apokolips, with Earth and all of humanity caught in the middle. With colorful characters like ultimate escape artist Mister Miracle, the optimistic and effervescent Lightray, the sadistic Desaad, or the silver-tongued devil Glorious Godfrey, it was flashy and exciting enough on a surface level to appeal to audiences of all ages, but it's what underneath that made it quite so important.

With the Fourth World, Kirby was writing about more than just the superheroes that fans were used to reading about; there's a clear subtext to the original Fourth World comics that Kirby was writing about the world as he saw it, whether it was Darkseid as the ultimate metaphor for fascism — he does want to control all free will, after all — or the Forever People's optimism and youthful hopefulness being a stand-in for the flower children movement that Kirby was clearly enamored with.

Sometimes, it went beyond subtext: in one of Kirby's most beloved Fourth World stories, 'The Glory Boat,' characters talk about the Vietnam War and the value of being a conscientious objector on-panel. (Notably, many of the protagonists of the 'Fourth World Saga' tried to abandon the war between their two planets; it's just that it followed them.)

Modern comic book fans familiar with the Fourth World primarily through Tom King and Mitch Gerads' Mister Miracle or Cecil Castellucci and Adriana Melo's Female Furies might have thought that those series' emotional complexity and depth was something contemporary creators had brought to the old characters, but that's not the case; it's been there all along. The Fourth World, as Kirby envisioned it, has always been a story about the world today, seen through an exaggerated lens.

"When you read the whole of the Fourth World stitched together, you really see a master world builder at work," Castellucci says. "The Fourth World stories resonate I think because they are very flexible and like all great mythologies or fairy tales can withstand being cracked, reinvented and told from all angles in order to comment on the time that they are retold in."

"The themes resonate in our world today, perhaps even more than they once did, and the sheer magnitude delivers drama," Abnett agrees.

The Fourth World survived Kirby's time at DC, although it didn't seem that way at the time; each of the four titles were cancelled due to lower-than-expected sales after less than two years. In the years since his 1975 departure, the Fourth World has been revived a number of times by a number of different creators — including Kirby, whose 1985 The Hunger Dogs graphic novel was an attempt at a final chapter that didn't quite stick — with each subsequent appearance building off what Kirby achieved, if never quite capturing the complexity of what those first comics offered.

Nonetheless, fans have had the chance to enjoy a more superheroic version — Gerry Conway and Don Newton's 1977 revival Return of the New Gods; and a more mythological version — Walt Simonson's amazing 2000s series Orion, too.

There have been takes deeply enamored with their own mythology — John Byrne's Jack Kirby's Fourth World in the late '90s — and those that use that mythology as backdrop to make social commentary, like King and Gerads' Mister Miracle. Each revival adds something new to the whole, while underscoring just how multi-faceted, how full, Kirby's original creation and comics actually were, all along.

For a collection of comics where villains describe themselves as being "the tiger-force at the core of all things" and rely on literal deus ex machinas called, knowingly, "Mother Boxes," the Fourth World was far more complex and intricate than it looked on first glance — a by-product, perhaps, of the unmistakable dynamism of Kirby's '70s artwork, especially as inked by Mike Royer.

Why does the Fourth World continue to have power, nearly a half-century later? What makes it the masterwork of man who had, elsewhere, laid the foundations for the entire Marvel Universe…? The answer lies in the fact that no-one since Kirby has been able to encompass all of what the Fourth World is about — because, at its core, the Fourth World is about everything, and has something to offer every reader that comes in contact with it, no matter what they're looking for, and taken as a whole, it's one of the greatest achievements of American comics.

Not bad for a comic where a character called "Orion" actually attempts to go undercover by calling himself "O'Ryan," unaware that the two names sound literally identical, thereby rendering the pseudonym meaningless.

Ovde bih mogao da potpišem gotovo sve što je rekao, pa nema potrebe da komentarišem.