Ok, koji vas je koncert poslednji odusevio?

[džin tonik]

šic s topika!

krasno, krasno. 
na sf-forumu moram gledati ljude koji imaju soc-zivot, pa nitko ne cita knjige, moj sf-topic nikako da ozivi.

[lilit]

crno vreme za sagitu kad si ti postao perjanica SF-a.  

[Dybuk]

Interpol, sinoć. Ne baš oduševio, ono, udario na emociju; ali jedna solidna, tehnički doterana svirka. Zvuče gotovo studijski.

Današnji rokeri baš zdravo izgledaju, zadnje vreme došlo

Uglavnom su izvodili stvari sa prvenca, Turn on the Bright Lights, sala krcata, oduševljeni francuzi (kod njih indi ima dobru prođu, pa je tako, recimo Muse bio rasprodat čak 3 večeri. Interpol 2) actually pevaju na engleskom Najbolja koncertna atmosfera dosad.

Interesantno da ovde koncerti počinju ranije, i na vreme. To kašnjenje i "fleksibilnost" su mi kod nas uvek smetali.
Interpol je izašao sa malo zakašnjenja, a publika je već oko dvadesetog minuta kašnjenja počela da zviždi i poziva na binu. Tako se to radi.
Sama svirka nije trajala dugo, mislim da su sa bisom nategli na nekih sat i dvadeset, u vr' glave.
Ovo je poslednja, i najžešće ispraćena pesma kojom su završili koncert, posle dužeg umoljavanja da izađu na bis. Malo mi je smešna cela ta predstava oko bisa, al dobro.

http://youtu.be/F0TJhw2s2SI

[lilit]

ako meho ima dve, ja imam 5 pesama od depeche mode koje mogu da slušam (i sve su iz mladosti, prokleta bila  ), al jučerašnji koncert ću pamtiti po tome što su i oni bend koji bolje zvuči uživo nego na snimcima plus imaju tako verne fanove koji rade sve što im the cat kaže i to je onako prilično fascinantno za videti. naravno, 100% je do njegove harizme, čovek je born da ubaci mase u euforiju.
kako god, izašla sam raspoloženija nego što sam ušla.

publika u delirijumu:
https://www.youtube.com/watch?v=i4Yt8g4tE7g


a martinov strangelove me pomazio po srcu, priznajem.

https://www.youtube.com/watch?v=l3JvhKCMTQk

[lilit]

GnR
Nijmegen, Goffertpark, 4. juli 2018.
taman kad sam mislila da ništa od gansa ove godine (jun bio zatrpan obavezama i svi koncerti u nemačkoj neodgovarajućih datuma), desilo se da baš tog 4. jula imam slobodno popodne, da sam u the netherlands i da mi je goffertpark na 45 minuta vozom od mesta gde sam morala da budem od 1-6. jula  .
sreća, radost. 
axl je kasnio na dejt 10 minuta, helikopter leteo sa shiphola do nijmegena. koncert počeo u 19:40, a poslednju stvar (paradise city) su odsvirali u 23:10. bez priče između pesama, bez pauza. svi snimci na jutjubu ne odslikavaju ni 10% zvuka in vivo .
na kraju smo imali i vatromet, mislim, jel independence day il nije? meni bi naravno sasvim dovoljna bila tema iz kuma (by slash) koja pređe u sweet child o' mine. i tako jedno 10x.

[Petronije]

Ne verujem da bih preživeo momenat kad Axl krene da vrišti "Du ju nou ver d fak ju aaaarrrr?!?!" a Sleš svira uvodne rifove.

Sent from my Le X626 using Tapatalk

[lilit]

ma preživeo bi, a i pivo definitivno pomaže u tim momentima 
evo recimo ovaj snimak, ni 2% ne prenosi ni zvuk ni atmosferu:

https://www.youtube.com/watch?v=kQUO-abgA0s&list=RDkQUO-abgA0s&t=4

[Meho Krljic]

Evo malo perspektive: prvi put sam Iron Maiden gledao sa petnaest navršenih godina u beogradskoj Hali Pionir Septembra 1986. godine, i zajedno se sa bratom čudio tome da je moja razredna iz osnovne škole sa našom nastavnicom fizičkog bila na koncertu. Njih dve su u svojim kasnim dvadesetim godinama bile među najstarijim pripadnicama publike i, po mom tadašnjem osećaju, žestoko odskakale od ove populacije koju su činili ljuti, čupavi metalci i njihove devojke u kožnim jaknama i sa redenicima.

Tridesetšest godina kasnije gledao sam Iron Maiden po peti put u prepunoj Beogradskoj Areni koju sada sponzoriše firma čije su prostorije bile vrlo blizu Hale Pionir u osamdesetim godinama prošlog veka i sa svojih pedeset godina nisam bio ni u gornjoj petini po starosti. Iron Maiden ne samo što je večeras gledalo bar 4-5 puta više publike nego onomad kada su Somewhere on Tour turneju počeli u Beogradu, nego je i ovaj drugi koncert ovogodišnje Legacy of the Beast turneje voditeljka Beogradske hronike Ana Manojlović najavila rečima da će biti odlično a najava je takođe pomenula da se radi o najvećem hevi metal bendu na svetu. Iron Maiden su kroz decenije postojanja i marljivog, doslednog rada od grupe za degenerike i sataniste postali mejnstrim fenomen kome više niko nikada neće poricati status jednog odnajvećih rok bendova u istoriji muzike.

„Svi pravi ljudi su tu“, rekao je neki momak dok smo ulazili u Arenu i dok to ne mogu sasvim da potvrdim – na kraju krajeva nisam video da li je Bane Lokner prisustvovao ovoj svetkovini – činjenica je da su tu bili skoro svi. I Splinter, i Jadranka Janković i Vlada Džet. Nisam imao nameru da dođem na koncert usred još žive i zdrave pandemije ali sam popustio pred ucenom pa sam se i ja zatekao na tribinama, u društvu grupice rumunskih bajkera uredno uniformisanih u kožne prsluke, među kojima je najmlađi imao možda devet ili deset godina. Uopšte, raspon godina, od dece koja su tek krenula u osnovnu školu do ljudi u osmoj deceniji žviota je svedočanstvo o statusu Iron Maiden u modernom ljudskom društvu, ali i podsećanje da ih, sasvim moguće, gledamo i poslednji put i da je par sati simulacije normalnosti koje smo večeras imali retka i dragocena anomalija u okeanu haosa u koji planeta tone iz sve snage.

Ušli smo dok su Lord of the Lost već pošteno i znojavo svirali i bend je za tih nekih pola čuke što smo ih mi gledali izudarao impresivnu količinu pesama. Zvuk možda i bolji nego što predgrupe mogu da se nadaju (unatoč zvaničnom statusu „specijalnih gostiju“) ali ipak sa naglašenijim udaraljkama i vokalima dok su gitare bile malčice u drugom planu. No, kako se muzika LotL najvećma oslanja na vokale šefa Chrisa Harmsa ovo je možda i normalno za njih. Harms je svakako dobra scenska pojava i vredan frontmen koji sa publikom komunicira taman koliko treba i izvlači reakcije koje su sasvim dopadljive s obzirom da smo ipak svi ovde zbog Mejdna. Naravno, i Lord of the Lost su verovatno raspamećeni što sviraju sa Mejdnima na turneji i nekoliko puta javno gikuju na veterane što će svirati kasnije te večeri, a i njihova izvedba je veoma energična i kao da bend nastoji da iz sve snage dokaže da je dostojan ovog radnog mesta. Mejdni i inače umeju da odaberu bendove koji s njima nemaju puno veze po zvuku ali su na pragu velike popularnosti. Prošli put su u Beogradu ispred njih svirali Ghost, a koji su, moglo bi se argumentovati, zvučno nešto bliži, no, Lord of the Lost su tipični Napalm Records ložači sa muzikom koja jeste krenula iz gotike ali je do danas to mišmeš gotike, onog nemačkog čobnskog kvaziindastrijala i sasvim solidne količine metalcore/ nu metal klecanja. Kao da su Type O Negative i Slipknot na nekoj žurci odradili orgiju sa ugašenim svetlom i posle devet meseci se rodilo ovo... Ne moja šolja čaja, razumećete, ali kao toplo predjelo Harms i drugovi su sasvim dobro poslužili.

https://www.youtube.com/watch?v=jrghKoSRq_0

Iron Maiden kreću nekoliko minuta pre devet i sledeća skoro dva sata su verovatno najuvežbaniji, najčvršće odsviran set Iron Maiden koji sam ikada gledao. Ovo je i koncert u kome je odnos muzike i ćaskanja sa publikom bio najnaglašenije pomeren u stranu muzike od svih njihovih koncerata kojima sam prisustvovao. Bruce Dickinson, inače sklon opširnim obraćanjima između i neretko raznim scenskim glupiranjima u toku pesama večeras se publici obratio samo dvaput, veoma šturo, jednom posle prvih nekoliko pesama da nas pita kako smo i još jednom da nas podseti da smo svi braća po krvi. Dem strejt.

Nije isključeno da je izvesna uzdržanost i puštanje muzike da priča umesto, jelte, reči, posledica i neprijatne, nezgodne globalne situacije, da ne pominjem svest o tome da je Srbija ipak percipirana kao Putinovo mezimče u ovom trenutku, a Putin percipiran kao moderni Hitler koji ruši harmoniju Evrope,* no ima i nečeg čistog, iskrenog u tome da Maideni ovde protrčavaju kroz svoj opus bez mnogo koketiranja sa strane, bez obećanja da ćemo imati ludo veče ili stalnih propitivanja da li se dobro provodimo kao da smo na nekom ispitu božemeprosti.

*Doduše, Dickinson kao stari bregzitaš možda i nema tako negativno mišljenje o Putinu kako bismo očekivali, ko zna...


Nije da ovde nema pauza između pesama, puštaju se tu razni introi škripanja i treskanja, ali ovaj set je, kako rekoh, jedan od najčvršće odrađenih koje sam ikada gledao. A što, kad se uzme u obzir da su Iron Maiden bend koji jeste uvek bio najjači uživo, ali je to uvek podrazumevalo i izvesnu meru brljanja i simpatične koncertne sirovosti, jeste prijatno iznenađenje. Ima i ovde tih nekih sitnih detalja koji čoveku donesu osmeh na lice, Gers par puta omaši žice jer se majmuniše unaokolo, Murray se više ne seća solaža koje je snimio pre 40 godina i boli ga dupe da ih rekonstruiše po desetohiljaditi put pa u nekim svojim sprintanjima kroz skale ume da izleti iz harmonije, ali bend svejedno zvuči tako stameno, tako sigurno da to prosto boli.

Boli i od zvuka, ovo je bio DALEKO preglasan koncert i zažalio sam što nisam poneo zaštitu za uši, mada je zvuk bio dobar. Preglasan ali dobar. No, čak i tako, reakcije publike na mnoge delove koncerta su bile glasnije od muzike. A što je impresivno i nema baš mnogo bendova koji se mogu pohvaliti ovakvom recepcijom.

Reći da su Maiden sastavili set listu od samih hitova je besmisleno. Oni bi mogli da odsviraju koncert od pedeset pesama i da nikada ne dođu u opasnost da im ponestane hitova. Večeras dobijamo laganu šetnju kroz četrdesetdve godine evoluirajuće diskografije, a koja, ta šetnja, samouvereno i sigurno počinje sa čak tri pesme sa recentnog albuma, objavljenog prošle jeseni. Album se meni prilično dopao, pa mi se dopao i ovakav početak koncerta. Senjutsu je bio odličan otvarač za album pa je njegov ratnički ritam i poletni refern i odličan otvarač za koncert. Dickinson sa vezanom kosom deluje ozbiljno, McBrain udara ekonomično a nikada teže (ipak je to čovek koji sedamdeset godina puni za nekoliko dana), a gitaristi deluju raspoloženo. Stratego, pa onda Writing on the Wall dovode publiku u željeno raspoloženje sa potonjom koja potvrđuje svoj status uspešnog hit singla koji meša narodnjačku poskočicu u glavnoj temi i himnični, dostojanstveni društvenokritički refren.

Naravno, publika dobija podsticaj da zaista participira kad krenu neke starije pesme. Revelations je UBITAČNA i potvrđuje se kao dragocen deo živog seta ovog benda. Dickinson, to sam već više puta primetio, posle raka grla i operacije peva ne bolje nego IKAD ali bolje nego ikad u poslednjih 35 godina, pa Sign of the Cross – originalno ju je pevao Bailey – dobija njegov raskošni tretman. Fear of the Dark pravi haos u publici, kao i obično, a Flight of Icarus je tako jako, tako moćno zakucana da sam ostao bez teksta.

Iron Maiden, treba se setiti, u istoj postavi sviraju duže od dvadeset godina a ako se ignoriše Gersov dodatak (a i on je u bendu duže od trideset godina), bend je u postavi u kojoj je bio 1983. godine. Ako je za očekivati da se u muzici oseti rutina, možda i pomalo dosade, to se večeras ne događa. Dickinson, kako rekosmo, malo priča, malčice se blesavi (mačevanje sa Eddiejem na The Trooper, zbog koga i propušta dva stiha, bacači plamena na Flight of Icarus) ali peva sa nestvarnom lakoćom i dominira jednom novom ozbiljnošću i posvećenošću bendu i pesmama koja je osvežavajuća. Jeste u pitanju jedan od najvažnijh frontmena u metalu i rok muzici ali i jeste u pitanju čovek od 64 godine. Harris se mumificirao i ne menja se već decenijama, svirajući i skačući jednako napaljeno kao uvek. Murrayjevi podvaljci su dobili sopstvene podvlajke, ali on je i dalje genijalan gitarista, Smith je kao i uvek namršteni tajni adut, a Gers i pored svog blesavljenja povremeno istrese solažu od koje se trgnete.

’Arry, što je najvažnije, ne preteruje sa svojim tradicionalnim prog-folk opsesijama i pored pomenute Sign of the Cross tu je još i The Clansman koju ja ne volim i radije bih nego da je petstoti put čujem, voleo da je bend možda odabrao nešto sa The Book of Souls, ima se tu šta probrati, no, moram da priznam da kada Dickinson ne razvodnjava ovu pesmu i kada bend pogodi pravi tempo i dinamiku, ona pogađa svoju metu. Cela sala koja urla „FREEDOOOOOM“ je ipak nekakav obred, ma koliko ljudi koji u ovim trenucima dizali rogove u vazduh i ljudi koji u vazduh dižu po tri „srpska“ prsta imali različite definicije slobode u svojoj glavi.

Pesma Iron Maiden zatvara zvanični deo koncerta zakucavanjem u stilu Miroslava Pecarskog ali bisevi su ono gde bend pokazuje da će vrlo krvavo i pošteno zaraditi pare. The Trooper je neobična pesma za današnji istorijski trenutak sa Bruceovim mahanjem Junion Džekom koje nije čin patriotizma nego  očaja koji oseća britanski vojnik što umire sam i zaboravljen na bojištu krimskog rata. Naravno da cela Arena peva onaj refren bez reči, zaglušujući sam bend. Da ovde nema MNOGO ptriotizma podseća i to da odmah posle ove pesme ide The Clansman, pesma napisana decidno PROTIV Engleza, a posle nje razaračko izvođenje Run to the Hills, pesme koja ukazuje na genocid počinjen od strane evropskih kolonista u Americi. Aces High koja koncert zatvara jeste patriotska na jedan old school način ali i ona podseća da je najveći deo ’Arryjevih inspiracija dolazio iz bioskopa. Na kraju krajeva i The Number of the Beast koju bend izvodi sa apokaliptičnom energijom danas nije nikakva zastrašujuća satanistička himna nego samo kolekcija horor scena iz filmova tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka koje je Harris voleo kao dete.

Iron Maiden ne možemo optužiti da nikada ništa ne žele da kažu, oni nisu bend bez stava i mišljenja o nekim stvarima, ali Iron Maiden već decenijama najpre govore o Iron Maiden. Nikada nisam bio na mestu sa većom koncentracijom Iron Maiden majica pa je njihov brending, jasno, veoma uspešan. Ali nije stvar samo u brendingu, iako je ovo definitivno bend koji je užasno profitirao od jasno dizajniranog logotipa, prepoznatljive maskote i tematske povezanosti omota ranih albuma. Iron Maiden i dan danas sviraju pesme od pre četrdeset godina sa takvim uverenjem i energijom da skoro nemam sa kime da to uporedim. Prošli put nisu svirali Hallowed be Thy Name, ali ovog puta jesu i ponovo, ovo je jedno od najčvršćih, najubedljivijih izvođenja ovog velikog komada koji sam ikada čuo. „Life down there is just a strange illusion“ je zaključak koji zvuči mnogo ubedljivije kada ga čujete punih četrdeset godina kasnije od čoveka osedele kose koji je u međuvremenu naučio da leti. 

Trebalo je biti u Areni večeras jer, iako sasvim mogue poslednji put da ih gledamo u Beogradu, nemoguće je posle ovakvog koncerta ne zapitati se da li će imati snage i volje da dođu ponovo. I gde je sada moja razredna iz osnovne?

https://www.youtube.com/watch?v=oP35dLXLvgw
 

[Petronije]

Brkovi su sinoć odsvirali jako dobar jubilarni koncert na kalemegdanu. Da ne bude sve savršeno, potrudili su se zajednički organizatori i raja iz publike, koja je probila ogradu na jednom mestu negde kod druge pesme, i prepunila fan-pit, pa je bila prilična gužva napred. Ni zvuk nije bio savršen, ali daleko od lošeg, čak je možda bio i čistiji malo dalje od bine, što sam shvatio tek kasnije. Brkovi su odsvirali muški, bili su maksimalno spremni za događaj i ispoštovali brojnu publiku, tu nemam zamerki, atmosfera je bila više nego sjajna i mogu da kažem da je ovo jedan od boljih koncerata u ovoj deceniji koji sam posetio.

Inače sam posetio još jedan jubilarni koncert malo ranije, to je bio 30 godina benda Eyesburn, koji je bio potpuna suprotnost ovom, a održan je na dorćol platzu. Neću da detaljišem iz poštovanja prema svim dobrim stvarima koje je Eyesburn uradio do sada, gledao sam ih više puta kada su bili u punoj snazi i pamtiću ih tako, a ovaj debakl ću zauvek izbrisati iz sećanja.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

Stvarno? Mislim, ja Eyesburn baš, ono, ekstremno respektujem, manje samu muziku koja nikad nije bila baš moj stiyle, ali njih kao ljude i generalno njihove koncerte kao uvek sjajne. Šta nije valjalo?

[Petronije]

Nije valjalo to što se Kojotu "slošilo" na pola svirke, pa su se snalazili i improvizovali dok se on oporavljao. Na kraju se kao vratio i odradio par pesama na silu, ali daleko od njegovog standarda. Ljudi su već na pola počeli da izlaze jer su mislili da se neće vratiti, pa se sve pretvorilo u jedno prilično mučno iskustvo. Pritom je pivo bilo u plastičnim čašama, koje su šankeri dodatno razblaživali, što je meni lično dodatno pokvarilo utisak. Jer, da se ne lažemo, neće na 30 godina Eyesburna doći mlada publika koja pije sve što im sipaš (da se ne uvrede mladi, svi smo bili takvi), već je većina ljudi bila 40+, a oni baš i ne vole da piju razblaženo pivo. Za tako ozbiljan jubilej, sve je organizaciono delovalo vrlo loše. Zvuk je bio odličan, ali nisam ni očekivao ništa manje, a i prostor je relativno mali i zatvoren pa je akustika odradila svoje.

Treba naglasiti da je predgrupa očajno zvučala, ne svirka već kvalitet ozvučenja. Jasno je da predgrupa treba da zvuči malo slabije i jadnije, ali ovo je bilo katastrofalno, ne znam zašto, toliko da sam jedva čekao da završe da odmorim glavu i uši.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

O... baš mi je žao. Mislim, za pivo ne znam šta da kažem, ja sam svirao u Dorćol Placu ali ne pijem pivo pa nema iskustvo sa njim, ali baš mi žao Nemanje... Jebiga... Godine su to i, još gore, kilometraža...

[Petronije]

Očigledno je da Kojot živi rockstar life pa dokle izdrži. I meni ga je u neku ruku žao, iako ga ne poznajem lično kao ti, ali sam istovremeno razočaran i donekle revoltiran, i nisam bio jedini. Jebiga, nismo više deca, sad smo nadrkani matorci, i nije mi prijatno kad neko ne poštuje moje vreme, i to što sam došao da ga ispoštujem na njegov jubilej i čujem šta ima da isporuči. Novac namerno ne spominjem jer on ovde apsolutno nije bitan, samo vreme i trud oko organizacije da se dođe. Ovako ispada da njega boli paja za sve to, pa druže, ako tebe boli, mene boli još više, više se nikad ne vidimo, želim ti lep život.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Meho Krljic]

Da, jasno, vrlo opravdano razočaranje. Jebiga, ima više od deset godina otkako se on skidao i zapravo i skinuo sa većine stvari ali... izgleda da nije lako i ostati skinut...

[Meho Krljic]

Najbolji death metal koncert u mom životu, a i jedan, da se ne lažemo, od najboljih događaja u mom životu bio je prvi nastup Suffocation 2007. godine u maloj sali SKC-a. Nije bilo strašno mnogo ljudi, taman toliko da prostor bude popunjen, uvodnih bendova nije ni bilo ali se sećam da sam, kada je Suffocation krenuo sa svirkom, pomislio da je neko Abomination Reborn pustio sa CD-a. Zvuk je bio toliko dobar i čist, bend je svirao tako moćno i disciplinovano a opet živo i strastveno da bukvalno ništa drugo u mojoj pređašnjoj, a bogami ni potonjoj istoriji gledanja death metala nije moglo da se poredi.

Da se razumemo, gledao sam solidan deo onog što smatram nekom važnom postavom prvoboraca death metala, od Morbid Angel, Cannibal Coprse i Deicide, preko Malevolent Creation, Dying Fetus, Krisiun i Grave, do nešto mlađih superheroja kao što su bili su na primer Nile, Obscura ili Gutted i odgovorno tvrdim da NIKO nije zvučao onako dobro kao što su Suffocation zvučali u toj maloj sali, u postavi u kojioj su još uvek bili Mike Smith, Guy Marchais  i Frank „The Tank“ Mullen.

Suffocation u 2024. godini je naravno sasvim druga ekipa. Smith je otišao sam posle tada aktuelnog albuma, Frank je poslednjih nekoliko godina u bendu bio samo formalno, spremajući se da pređe na glumačku karijeru sa punim radnim vremenom – pa ga je na turnejama menjala reprezentacija sjajnih death metal pevača iz raznih američkih bendova – a Guy je konačno digao ruke 2016. godine i čuo sam mnogo, ali baš mnogo komentara da je Suffocation danas puki tribjut bend, ekipa plaćenika koju Terrance drži na uzici da svira obrade starih hitova i okreće keš.

Osim što, naravno, ovaj bend danas zvuči UBITAČNO. Album iz 2017. godine, ...of the Dark Light, bio je više rutinirana demonstracija da se bend u tranzicionom periodu neće odricati starih pozicija, ali prošlogodišnji Hymns from the Apocrypha je, što se mene tiče, bila ploča jednog zrelog, patiniranog autora koji je zasluženo prepoznat kao jedan od utemeljivača čitavog žanra, oplemenjena apsolutno razjarenim, nadahnutim izvođenjima osvežene, mlade postave.

Tu postavu gledali smo i večeras u KST-u a u koji ja nisam ušao možda i pune dve decenije, verovatno ne nakon koncerta koji je Acroholia tamo imala neke 2003. godine. Štaviše, jesam se začudio da Suffocation danas sviraju u prostoru koji je, tačno je, pre dve i pogotovo tri decenije bio najvrelija tačka beogradskog, ajde da kažemo, andergraunda, ali je u međuvremenu transformisan u mesto na kome se pušta „muzika osamdesetih“ i prave žurke sa vodenim pištoljima. 

Momci na ulazu, iz organizacije koncerta verovatno su rođeni otprilike negde u vreme mog poslednjeg pohođenja ovog prostora. Ljubazni su i vidi se da ovo ne rade jer haluciniraju da tu ima para. Takođe, niko me nije pretresao na ulazu što podseća na jednu važnu životnu činjenicu: death metalci su gospoda. A malograđani koji su se čudili što je Gojira svirala na otvaranju Olimpijskih igara u Parizu su, da razjasnimo, malograđani.

Sa grupicom starih drugara razmatramo tezu da je prvi koncert Suffocation u Beogradu, pre sedamnaest godina možda zaista bio najbolji death metal nastup ikada viđen u ovom gradu. Neki se i slažu sa ovom ocenom. Svi smo sada MNOGO stariji i niko od nas ne očekuje da se nešto slično ponovi.

Naravno, i ne ponavlja se. Suffocation danas JESU preduzeće kojim rukovodi Terrance Hobbs i sva muzika koju oni danas prave dolazi iz njegove glave. Sad, Hobbs je jedan od najvažnijih, najboljih autora u svom ekstremnom metalu i metalu uopšte, čovek koji je kodifikovao mnoge žanrovske postulate koje danas uzimamo zdravo za gotovo, ali stoji i da kada Hobbs dovodi nove ljude u bend to je da bi oni svirali kako on kaže a ne da bi imali svoje ideje i interpretacije žanra. Utoliko, iako Suffocation u 2024. godini ni slučajno ne doživljavam kao tribjut bend, oni JESU grupa fanova Suffocation koja daje sve od sebe da ispoštuje legendarne pesme uz koje su odrasli.

Ricky Myers je svakako najupečatljivije gikovski zaljubljen u ovu muziku; čovek već godinama nastupa uživo sa ovim bendom i kada je prošle godine konačno ušao i u studio sa njim, to je za njega bila važna inicijantska tačka. Njegovo apsolutno poznavanje svakog, pa i najsitnijeg detalja svake pesme može da dođe samo iz pozicije diehard fana kome se ostvario neverovatan san. On, da se razumemo, NIJE Frank the Tank niti pokušava da bude Frank, ali jeste jedan od najupečatljivijih death metal pevača u ovom trenutku, sa jakom fizičkom prezentnošću, pa i kada izgovara uobičajene fraze (pita nas da li bismo još posle svega 20 minuta svirke, govori nam da smo „sick motherfuckers“ IAKO NEKI OD NAS UOPŠTE NEMAJU MAJKU, naručuje circle pitove i wall of deathove...) to je nekako šarmantno.

Naravno, ja sam zaljubljen (platonski) u Erica Morottija koji me je fascinirao još svirajući bubnjeve u Killitorous i čije je dodavanje JOŠ nota na ionako strahovito guste aranžmane koje su mu u amanet ostavili Mike Smith i Doug Bohn ume da bude na granici karikature ali uvek nekako sa prave strane. U njegovoj svirci i naglasci imaju naglaske a to da tonac ubacuje reverb na NEKE od udaraca u doboš pri sporim delovima svemu daje jednu zaista burleksnu, dobrohotnu makabr dimenziju.

Charlie Errigo je svakako dobar izbor za drugog gitaristu, sa svojom navežbanom, disciplinovanom tehnikom i sposobnošću da prati Terrancea kroz modalne harmonije, ali je on i na bini jako solidan, sa entuzijazmom koji govori da, iako je ovo POSAO, on taj posao mnogo poštuje.

O Dereku Boyeru ne znam šta bih rekao. Čovek je NEVEROVATAN i kao svirač i kao scenska pojava, jedna avetinjska prikaza koja verovatno nije sa ovoga sveta. On i Terrance kao stara garda su stub benda i ni malo ne zaostaju za „novajlijama“ u fizičkom, telesnom proživljavanju muzike.

Oko mene su, gledam, uglavnom old school majice: Monstrosity, Carnage, Deranged, čak i, uh, Massacra??? Ne poznajem nikoga ko je njih slušao ni 1991. godine, ali čovek mlađi dvadeset godina od mene stoji metar ispred u baš njihovoj majici. Ovo je žurka za ljude koji ZNAJU i količina UPUĆENOSTI u muziku Suffocationa kojoj svedočimo je strahopoštovanja vredna. Publika zna svaki brejk, svaku promenu tempa, svako Terranceovo prelaženje na tanje žice da sa malo melodije osveži brutalno denflovane rifove. I kada se zasvira, ispred bine je bojno polje. Ako biste doveli „normija“ na ovaj koncert, on bi verovatno zvao policiju i hitnu pomoć već na Thrones of Blood jer je količina kilodžula koji se emituju iz mošpita zastrašujuća. Na sve strane lete ruke noge i glave i NIKO tokom čitavog koncerta nije ni posrnuo, kamoli pao. Bezbedno, razdragano, gospodski. To je death metal.

Zvuk je... ne dovoljno dobar. Eto, to se nije promenilo u bašti KST-a za sve ove decenije. Derek se čuje samo i isključivo kada bend stane da on svira bas-brejkove, ali i inače, kada se krlja iz sve snage, rifove čujete samo ako baš dopro znate opus Suffocation. Većina ljudi oko mene ga zna.

Sviraju se četiri pesme sa novog albuma, a sve ostalo (do bisa) je iz devedesetih. Seraphim Enslavement otvara svirku bombardovanjem iz mesta i kada posle nje dobijemo Thrones of Blood, kreće ršum. Ricky treba samo da zatraži i ljudi uleću u circle pit kao da su za ovo trenirali šest meseci. Funeral Inception je posebno krvoločna, sa ONIM delom kada Ricky kaže „Help us deny this so called god. FUCK HIM“ a ceo KST udara u beton vrišteći „GOD FORBID“.

Set lista je festivalska – bend i svira skoro isključivo festivale po Evropi na ovoj turneji i samo su dan ranije u Zagrebu i kod nas svirali solo koncerte – i traje jedva malo više od sat vremena, ali ovo je dovoljno s obzirom na brutalnost muzike. Uostalom, dobili smo Breeding the Spawn kojoj se nismo nadali i ovo je bio momenat strahovite katarze, a bend svira Pierced from Within negde oko sredine koncerta, sasvim svestan reputacije ove pesme kojom su nekada završavali nastupe jer posle nje malo ko ostaje na nogama.

No, ima Suffocation sa čime da završi. Štaviše NISU svirali naslovnu pesmu prvog albuma, a što je svojevrsni greh i zločin protiv čovečnosti ali jesu svirali Jesus Wept u prvoj polovini. Pred kraj, naravno, stiže teška artiljerija: Catatonia i Liege of Inveracity, pesme kojima je bend utemeljio zvuk brutalnog death metala i zadao domaći zadatak sledbenicima za decenije unapred. Kada u Liege of Inveracity krene onaj rif kojim je Terrance izmislio slamming death metal, ovo je najteži zvuk koji su mnogi u ovom betonskom dvorištu ikada čuli u životu.

Za kraj ostaje, iznenađujuće, Clarity through Deprivation, mada, kada je čovek čuje ovako, na koncertu, posle sat vremena masakra, jasno mu je da njeno nemilosrdno prebijanje blastbitom a zatim mlevenje najsporijim ritmom na svetu obuhvata kompletno Suffocation iskustvo i na pravi način zatvara koncert. To je to, sestre i braćo. Vidimo se ponovo za sedamnaest godina.

https://youtu.be/VMcWKwwSJkA

[Meho Krljic]

Pogledali smo prvi ikada nastup grupe Bohren & der Club of Gore u Beogradu a ujedno i prvi od njihova dva nastupa u našem glavnom gradu, u do sada relativno neiskorišćenom, ali reklo bi se za određene postavke IDEALNOM koncertnom prostoru Teatar 78 u Resavskoj ulici u Beogradu. Naravno da se radi o prostoru onog što se nekada zvalo Radničkim univerzitetom Đuro Salaj (danas Poslovni sistem Đuro Salaj AD) i ova vrlo pristojna, stara ali smisleno projektovana dvorana sa starim ali PRISTOJNIM sedištima i zapravo neočekivano dobrom akustikom je podsećanje da su komunisti koje poslednje tri i po decenije toliko blate iza sebe ipak ostavili i mnogo toga ne dobrog, nego esencijalnog za kulturnu istoriju društva u kome mi danas živimo, da su oni u kulturu namenjenu, dakle, radnicima, zbilja INVESTIRALI.

Otkada je Beograd prepun Rusa dinamizovana je i njegova kulturna ponuda. Koncertni promoteri koji su zapalili iz Putinove sankcijama opterećene Rusije su ovamo počeli – pored naravno mnogo ruskih izvođača, zabavljača, muzičara, komičara itd. – da dovode i ljude koje nikada nismo videli. Tako su stigli i Bohren & der Club of Gore, sastav koji duže od tri decenije predstavlja neku vrstu deljenog tajnog aduta među ljubiteljima ekstremnih formata metal i hardkorpank muzike, kartu koju vadite iz rukava kada se zateknete u finijem društvu što ga treba impresionirati nečim suptilnijim od nabrajanja unatrag naslova svih 28 pesama sa prvog albuma Napalm Death. Dovoljno „jazz“ da budete ubedljivi i pred sagovornicima koji Milesa Davisa zovu samo „Miles“, kao da su se lično poznavali i lomili pogaču nad stočićem sa kašikama, špricevima i upaljačima, a opet dovoljno ekscentrično mračni da se vidi da ovo nije samo pokajničko bekstvo od tinejdž grindcore ekscesa u akademski legitimisanu muziku, Bohren & der Club of Gore još od 1992. godine spajaju emotivnu ekspresivnost džez muzike sa monomanijačkom usredsređenošću i reduktivnošću ekstremnog metala, praveći pesme koje su iz albuma u album skoro pa varijacije na jednu istu temu, kao nekakva mašina zadužena da pravi odlivke topljenog metala, sipajući usijanu leguru u jedan isti kalup, i uvek, bez ostatka, sa jednakim oduševljenjem pokazujući posmatraču kako je gotovi produkt SAVRŠEN.

To da na koncertu održanom u Petak uveče sa početkom oko devet časova skoro nije bilo moguće pogoditi iz kog je perioda benda koja kompozicija je, dakle, deo plana a ne nekakav nedostatak Bohren & der Club of Gore. Ovo nije bend koji je kreiran da evoluira ili revolucioniše formate već da večno – ili bar do smrti svojih članova – taj jedan format koji je sam za sebe napet, apsurdan, ne toliko revolucionaran koliko skoro teorijski neodrživ, istražuje sa jednakom posvećenošću, budističkom mirnoćom, diveći se svaki put iznova kako je zvuk čudesna stvar, kako su akordi nešto najbliže magiji što ljudska kultura poznaje, kako je ritam, kad malo bolje razmislite, samo prazan, ničim ispunjen prostor između dva jedva čujna šušnja kontračinele razdvojena provalijom vremena.

Bohren & der Club of Gore su iznikli iz nemačke hadrkor scene osamdesetih godina, sa korenima u bendovima 7 Inch Boots i Chronical Diarrhoea. Uticaji evropskog, notabilno britanskog mračnog hardkor panka, doom i death metala, grindcorea i nadirućeg industrial metala su bili deljeni širom evropskog andergraunda pa su i ova dva benda jednim spontanim eksperimentalnim gibanjem evoluirali prvo u Bohren, koji je bio više gitarski i ambjentalno orijentisan (sa sve pozivanjem na Black Sabbath i američki death metal instituciju Autopsy), a onda, 1993. u Bohren und der Club of Gore pa konačno u Bohren & der Club of Gore i, sa dolaskom Christopha Clösera 1997. godine u postavu, konačnom solidifikacijom zvuka benda u ono što smo slušali i sinoć.



Clöser je ne samo jedini član benda za koga možemo da posvedočimo da ume da govori (ali jedva) već i možda najupečatljiviji kao scenaska pojava. Naravno da govorimo o bendu koji je od statičnosti, neaktivnosti, jedne radikalne uzdržanosti napravio čitavu karijeru, pa im je takav i scenski „nastup“ ali Clöser makar ima dugu kosu, pomera se po bini kada treba da ostavi saksofon i stane iza vibrafona, pije pivo i komentariše da je „lager“ „tasty“ i generalno priča možda i više nego što bi se očekivalo. Ima nečeg dirljivog u tome što je, na molbu benda čitava publika odustala od snimanja i slikanja koncerta (uključujući vašeg izveštača) pa Clöser onda može da vidno tronut kaže kako je ovaj prostor predivan i kako on sa bine vidi samo apsolutni mrak. Za bend čiji članovi nastupaju pred publikom skoro četiri decenije, pogled u tamu iz koje ne sijaju lampe mobilnih telefona mora delovati kao neka vrsta psihodeličnog vremeplova.

A što je dobar opis i za muziku koju bend isporučuje. Bohren& der Club of Gore su sinoć imali neopisivo – i neočekivano – izvanredan zvuk, sa dubokim, nežnim (a definisanim) vibracijama kontrabasa, prozračnim naricanjem Moog sintisajzera, toplim kapima Fender Rhodes dirki, psihodeličnim, kiselim vibrafonom i lelekanjem tenor saksofona koje gotovo da verbalizuje „poruku“ benda. Naravno da Bohren & der Club of Gore nemaju tekstove i pevanje (mada jesu radili sa vokalima u najranijoj fazi) ali Clöserovo sviranje saksofona je – već činjenicom da prati ritam i intenzitet njegovog izdisanja – aktuelizacija ljudske emocije na način na koji to električni klavir i sintisajzer, kontrabas i činele naprosto ne mogu da urade. Bez saksofona, ovo je i dalje emotivna, evokativna muzika ali sa Clöserovim razradama tema – odnosno te jedne teme koju bend varirta preko trideset godina – ovaj se sastav zaokružuje i spasava rizika da zazvuči samo kao grupica Nemaca koji Monkov ’Round Midnight sviraju JAKO SPORO.

Jasnije rečeno: „doom“ komponenta ovog benda je najočiglednija u glacijalnom tempu kojim se pesme izvode a koji se nalazi negde između najekstremnijih radova ’90s doom vedeta poput Cathedral i My Dying Bride i modernijih funeral doom predvodnika poput Ahab i Bell Witch, ali još više u tvrdoglavo svedenom formatu koji kompozicije benda prate. Kao i većina „pravih“ hardcore muzičara u ekstremnim krilima metal i pank muzike, Bohren & der Club of Gore su savršeno srećni da jedan isti tematski i stilski okvir istražuju iznutra, bez ambicija da napuštaju utvrđene pozicije, znajući da, ma koliko njihova muzika delovala jednostavna, čak prostačka, u njoj ima još mnogo neotkrivene teritorije.

I ima. Čuje se. I isto onako kako nikada niste kritikovali Electric Wizard, Sleep ili Winter što ne probaju nešto novo i ne ubace kalipso, mambo ili fjužn elemente u svoju muziku, kao što niste gunđali kako australijski The Necks u svom kontemplativnom džezu nikada ne pređu u makar nekakav sving, tako i Bohren & der Club of Gore nemaju ni najmanji dug da oduže ikome sem samim sebi i njihov spoj džez teksture, doom metal tempa i spore, kontemplativne ekspresije i u 2025. godini deluje kao nešto čemu se nema šta oduzeti ili dodati. Čak i kada prepoznate da Robin Rodenberg (kontrabas i udaraljke) i Morten Gass (električni klavir, sintisajzeri, udaraljke) svaku pesmu sviraju identično kombinujući spore, odmerene, meke a mehaničke gestove – čak i ako nisu sve pesme BAŠ identičnog tempa i ritma – i da Clöser na vibrafonu i saksofonu solira skoro stalno krećući od istih fraza, ta kombinacija harmonije, teksture, ritma, sinkopa i melodije uspeva da opstane kao znatno više od proste sume svojih činilaca i ovaploti se kao praktično magičan, trodimenzionalni zvuk, bilo da slušamo četvrt veka staru On Demon Wings ili Karin iz 2008. godine.

Clöserova komunikacija sa publikom je razoružavajuće neuvežbana. On će pitati slušaoce da li im se dopada ono što čuju ali njegov stidljivi, blago izlomljeni Engleski sa jakim rurskim naglaskom je miljama daleko od „you motherfuckers having a good time?“ prozivki koje će nam statistički 100% death metal frontmena uputiti pre dvadesetog minuta nastupa. Kada napravi šalu čekaće da publika reaguje pa ako se to ne desi on će je uputiti da se očekivao aplauz (pa onda kada aplauz usledi slavodobitno dobaciti „PREKASNO!“), samo da bi svaku njegovu kasniju pauzu u govoru – a praviće ih mnogo jer očigledno ne može da se seti pravih reči na Engleskom a i, realno, nema pojma šta je počeo da priča – pratili ohrabrujući aplauzi. Pomenuće Trampa jer je 2025. godina i mada on to NE ZNA, oseća da imamo i mi svog Trampa koji u tom trenutku putuje od Jagodine ka prestonici. Dodaće da ćemo se ponovo videti „a tada će Tramp biti mrtav“ što je valjda najnihilističnije ohrabrenje koje bend može da ponudi publici na koncertu, bez obzira da li svira džez, metal ili kao u slučaju Bohren & der Club of Gore i jedno i drugo odjednom. Čak će i objasniti da kad odsviraju poslednju pesmu, neće da se prave da silaze sa bine, da ne bi trošili ničije vreme i da publika samo treba malo da zapljeska pa će bend da odradi još dva komada. ALI KAKVA!

Ovaj „inside baseball“ ne pati od cinizma i zapravo je samo iskrena, ranjivo otvorena predstava same predstave koju Bohren & der Club of Gore rade već tolike godine, a kakva im je i muzika. Jednostavna, repetitivna, uvek ista, ali uvek toliko savršeno ista da dok je slušate shvatate da čujete zvuk koji bi nastao u boljem svemiru od ovog u kome su Miles Davis, Thelonious Monk, Black Sabbath, Mournful Congregation, Tangerine Dream i Thomas Köner imali dete i da je to dete kupilo saksofon u Atini, pre svega dva dana, nazvalo ga Nicolle i priznalo pred beogradskom publikom da Nicole ne zvuči baš sjajno ali da IZGLEDA DOBRO. Clöser naprosto sebe i bend dekonstruiše tako nemilosrdno da kada kaže da je njima veliko zadovoljstvo da sviraju u „Belgradu“ vi morate da mu verujete. Ovde nema naučenih fraza i kurtoazije i muzika Bohren& der Club of Gore je i sama takva, sa svakom sledećom notom za koju se legitimno pitate da li će doći, sa zveketom kontračinele i akordom na klaviru koji stižu iza dugih momenata praznine, jeke, prisećanja. Nastup Bohren & der Club of Gore je lišen sentimentalnosti ali je duboko melanholičan jer vam daje vreme i prostor da razmišljate o onome što vam muzika radi i da se pitate koliko ste jedno drugo zaslužili. Pa nek večeras bude jednako dobro.