Grant Morrison

[ridiculus]

Pisali smo o Aztek-u ovde. A, pošto mnogo toga o čemu ćemo ovde pisati ne spada u skoro čitane stripove - barem ne od mene - hteo sam da izdvojim ovu temu, a ne da uvećavam onu i ovako preveliku.


Za početak, par reči o JLA, pošto temu o njoj sigurno neću ja otvoriti!

To je koncept koji ne volim preterano, što ne bi bilo teško pogoditi i da nisam izrekao. Prvo, zato što sam relativista po mnogim pitanjima, i ideja o grupi (ili pojedincima, svejedno) koji se bore u "ime pravde" mi je prilično nesuptilna i naivna. No, to bih još i mogao da podnesem, u određenim granicama, i fokusiram se na ono što smatram da je urađeno dobro u konkretnom stripu. Međutim, "Amerika" mi previše bode oči i dušu. Dakle, imamo super moćne osobe, od kojih većina nema nikakvih dodirnih tačaka sa United States of America - a tu spada i Green Lantern, koja god persona bila pod tim imenom, jer on je (bivši) član Kosmičke super policije, čija nadležnost i iskustvo daleko prevazilaze Belu kuću -  ali se ipak bore za njene ideale. Rešenje za ovaj "problem" nije preterano teško, dokle god ovaj ostaje samo u domenu imena. Animirane serije - koje su kanon za mnoge fanove - nemaju "Ameriku" u nazivu, dok su Giffen i DeMatteis posle Kriza pisali o Međunarodnoj ligi pravde (Justice League International). U poslednje vreme, serijal se zvao samo Justice League, ali to se može pripisati uzdržanošću iz straha zbog eventualne reakcije drugih nacija - na primer, Kineza (iz istog razloga je Mandarin u filmu Iron Man 3 Kinez koliko je to bio i Osama bin Laden) - a ne zato što se iznenada "pravda" ne poistovećuje sa američkim idealima i pravom.

Druga stvar je, u Ligi je i Betmen, za koga sam vrlo često imao utisak da tu ne pripada. U smislu da uspeva da dostigne, i ponekad prestigne, učinak drugih članova samo zato što ima protekciju...scenariste, režisera, ili možda urednika. Ali, u jednom slučaju sam zaista (gotovo) osećao da je Betmen ravnopravni član Lige pravde. To je period kada je Grant Morrison radio na naslovu, i, specifično, prva njegova priča, koja se zove New World Order. Ima tu i nešto ironije, zato što je Morrison pisac koji se bavi apsurdno grandioznim temama, i pravilno uključiti Betmena u zaplete te veličine i dometa je još teže. Setimo se da je Jim Starlin u Kosmičkoj odiseji takođe dao Betmenu ključnu ulogu u dešavanjima koja su uticala na sudbinu čitavog kosmosa. Ta priča me sigurno nije ubedila da je Betmenu mesto u rešavanju kosmičkih problema.

Morrisonov period na Ligi se sastoji od nešto više od 30 napisanih epizoda, koje su grupisane u 6 narativnih celina, iliti priča - na engleskom, story arcs. Kada sam pisao o Azteku rekao sam i da Morrison u to vreme nije bio šire poznat, ali je bio kultni pisac. Međutim, nije to sasvim tačno, pošto je bio poznat po Arkham Asylum, priči o Betmenu, a u Americi se teško može biti mejnstrim više od toga, nezavisno od stila konkretne realizacije. Ali ta priča je objavljena više od pola decenije ranije, a znamo kako javnost brzo gubi interesovanje. Morrison je sa naslovom visokog profila kao što je Justice League of America obznanio čitaocima stripa svoje postojanje, koje nikad posle toga neće više biti zaboravljeno.

New World Order obuhvata prve četiri epizode serijala, i na početku me podsetio na Marvelov Squadron Supreme (samo maskirana Liga pravde, zaista). Samo na početku. Kasnije priča ide u drugom pravcu. I sigurno bi bila jedna od najboljih priča koje je DC ikada objavio da je crtač bio jednako inspirisan kao i Morrison. Nažalost, sve što je Morrison pisao na naslovu je crtao Howard Porter, koji se vremenom jeste popravljao, da budemo pošteni, ali Novi svetski poredak je sam početak njihove saradnje i to se vidi. Iako Porter ne pokazuje posebni talenat za akciju i neumorno slaže kadrove jedne preko drugih do nivoa besmislenosti ili, eventualno, otežane "čitljivosti", povremeno pokazuje* talenat za dizajn stranih bića i tehnologije. (Ne i ljudskih bića. Ti će večno ostati u drugoj polovini 1990-ih, uprkos cikličnoj prirodi mode.) Jedna stvar koja mi je upala u oči je sledeće:



Dosta se pričalo o uticaju Invisibles na film Matrix. Jedan element Matrixa koji je često hvaljen je specifična tehnološka estetika. Ovi roboti sa prikazanog kadra me sasvim dovoljno podsećaju na Matriksove robotske lignje da me pitanje uticaja intrigira. Morrisonova i Porterova JLA je izlazila od kraja 1996, što je zapravo pravo vreme da bude aktuelna u trenutku preprodukcije filma, nekih godinu dana kasnije.




*pod uslovom da i to nije Morrisonovo delo, pošto on ume malo da crta i voli da skicira

[ridiculus]

- Yee'll never catch us now, copper!

- A Green Lantern: I won't have to. ...  Floozle Flem doesn't catch you... you catch Floozle Flem.

Tako ide jedna replika na samom početku. Floozle Flem je inteligentni virus, i jedan iz odreda Svetiljki. I ovo dobro pokazuje kakav strip nas čeka.



Morison se nameračio da radi čistiji SF, i da radi "cop procedural". Takođe, u planu je da serija u početku ima konzistentan izgled, tj. da Šarp radi bar prvih 12 epizoda, što je analogno prvoj sezoni. Sve ovo što je rečeno me raduje. Hal Jordan je ozloglašen kao lik, ali moje iskustvo sa Svetiljkama je prilično oskudno, pa mi to nije primarno.

[Meho Krljic]

U prvoj epizodi ti ne treba neko posebno poznavanje kontinuiteta. Dovoljno je da znaš da postoje Green Lanterni i da postoji tamo neki Hal Jordan.

[ridiculus]

Jasno. Ionako kažu da je Morison zaobišao sve iz poslednje dve decenije ili više, pogotovo fazu Geoffa Johnsa.

Ali, nisam želeo da kažem da ne znam baš ništa o njima, već da nikad nisam pratio priču o Svetiljkama (ili koji god pojedinačan lik bio u pitanju). A, naravno da sam čitao priče u kojima se Svetiljke pojavljuju, od Stewarta, preko Guy-a Gardnera, do Kyle-a Raynera - a moguće i Hala, ali ne delim mržnju, ili bar odbojnost, koju mnogi na internetu pokazuju prema njemu, jer, ako ništa drugo, nemam dovoljnu "kilometražu" u njegovoj priči.

Čak sam gledao i animiranu seriju Liga pravde, rađenu kao deo Timverzuma, gde se pojavljuju neke bitne stvari iz tog predanja. I znam onu nesuptilnu priču o smrti Kyle-ove devojke...

[Meho Krljic]

a moguće i Hala, ali ne delim mržnju, ili bar odbojnost, koju mnogi na internetu pokazuju prema njemu

Da, Hal uživa neproporcionalno mnogo mržnje pogotovo s obzirom da je on praktično glavni Green Lantern poslednjih trideset godina. No, ni ja ga ne mrzim, a Vendittijev šampionski rad na ovom stripu poslednjih sedam godina, završen pre nekoliko nedelja, je, mislim, odličan primer kako se Hal Jordan može napraviti da bude veoma simpatičan, sa svim "flawed hero" elementima potrebnim da lik profunkcioniše. Vendittijev i Hitchov aktuelni Hawkman serijal je jako hvaljen ali sam lik Cartera Halla nema onaj šarm koji je kod Vendittija Jordan imao naizgled bez napora.
 
A što se tiče prvog broja Morrisonovog i Sharpovog The Green Lantern, iako je to maštovito i rađeno sa očiglednim uživanjem, zapravo, kada ne bih znao da je ovo pisao Morrison ne bih odmah imao asocijaciju na njega. Naime, strip je mnogo bliži "normalnoj" superherojštini nego ono što je on poslednjih deset godina radio u DC-ju i, kao bonus, mnogo je manje "police procedural" nego što sam po najavama očekivao. Barem za sada.

[ridiculus]

Naime, strip je mnogo bliži "normalnoj" superherojštini nego ono što je on poslednjih deset godina radio u DC-ju i, kao bonus, mnogo je manje "police procedural" nego što sam po najavama očekivao. Barem za sada.

Da, nema ovde mnogo istražne procedure, i sad se može postaviti pitanje da li će je biti kasnije u značajnijoj meri ili Morison jednostavno ne vidi taj žanr kao ostatak sveta. 


A za ovo što je radio "poslednjih deset godina u DC-ju" - nisam čitao previše od toga, pogotovo ne išta povezano sa Betmenom, ali nije valjda neko očekivao novi Multiversity? Pa jedan je sasvim dovoljan za čitav život ili nečiju karijeru! Ali zato ovaj Green Lantern nije preterano različit od JLA koje su Morison i Porter radili pre 20 godina. Osim, naravno, što je Liam Sharp neuporedivo bolji crtač, u čijem radu se prepoznaju 2000AD koreni.


Na poslednjem glasanju* za najbolje "ran-ove" stripa koje se obavlja svake četiri godine na CBR.com - onom iz 2016. - taj JLA je zauzeo 14. mesto. Što - kao apsolutni fan onog što Morison tamo radi - mogu reći da ne zaslužuje. Osim ako fanovi ne žele da kažu da vizuelna komponenta nije bitna, a to je po meni apsurdno. Kao kada bi film imao dobar scenario, ali lošu podelu uloga i glumu, i proglasili ga za jedan od najboljih u istoriji, s parolom: "Kakva podela... uloga? A gluma ionako nije previše bitna (u filmu)!"    Heh... Green Lantern od Geoffa Johnsa na 10. mestu mi deluje još nestvarnije, ali to nisam čitao, pa nemam realnih argumenata.




*iako je ovaj konkretni spisak pomalo "hendikepiran" jer su neka mesta preskočena

[ridiculus]

io9 je juče objavio sledeći članak, koji može biti od interesa fanovima Morisona ili Alana Mura:


Exclusive: Grant Morrison Opens Up About Feuding With Alan Moore and Why He Still Doesn't Like Watchmen

[neomedjeni]

Možda učitavam, ali imam izuzetno jak utisak da iz svake Morisonove reči o Nadziračima prosto isijava zavist. 

[ridiculus]

Moguće. Nisam još pročitao tekst, ali znam u kom pravcu će se kretati priča, pošto je odnos između Mura i Morisona dobro poznata i dokumentovana stvar. Pročitaću tokom vikenda.


Ali, ako bih lično morao da izaberem koje Murovo delo bih spasao iz požara, Nadzirače ili Stvorenje iz močvare - da izaberemo dva najuticajnija, u cilju jednostavnosti - izabrao bih ovo drugo. Shvatam da su Nadzirači značajni gotovo van poimanja za američki strip, ali to mi ništa ne znači. Nije svaka stvar koja se desila morala da se desi. Mnogo mi je bitnije što su Nadzirači rad izuzetne strukture i tehničke veštine, i od strane Mura i od strane Gibonsa, i to izuzetno poštujem. Ali sama tema mi ne znači puno. Nisam opsednut superherojskim stripom, a i čitav završetak sa Ozimandijasom mi je sasvim normalna i predvidiva stvar, i bila mi je to i pre čitanja tog stripa. Više me inspiriše intimnija i zlokobnija pozornica Sage o stvorenju iz močvare.

[ridiculus]

Da pokušamo malo da razmotrimo slavu koju Morison uživa. Formalni povod bi bio, osim novog* serijala Green Lantern, nova TV serija koja ide na DC Universe-u, Doom Patrol. A, kao što znamo , taj serijal je imao najikoničniji period kada su na njemu radili Richard Case i Morrison.

Naravno, do sada je valjda jasno da često - ali ne uvek! - volim njegovo pisanje, njegovo ludilo, njegov entuzijazam, njegovu megalomaniju. Čitam mnoga dela koja je on potpisao kao brutalnu zabavu. A uvek me je blago zabavljala i činjenica da se od njega pravi intelektualna gromada, i, po mnogima, vrhunac spisateljskog umeća u stripu.

Na primer: Chris Sims i Matt Wilson (podkast War Rocket Ajax) ga smatraju najboljim modernim scenaristom, rangirajući ga iznad Mura - jer kad je ovaj poslednji put napisao nešto epohalno? Patrick Hess (Nothing But Comics, sada neaktivan) je napravio listu 15 omiljenih autora u stripu, koja glasi ovako:

15. Garth Ennis
14. George Perez
13. Jerome Opena
12. Mike Mignola
11. Bill Sienkiewicz
10. Jim Starlin
09. Frank Quitely
08. Warren Ellis
07. Brian K. Vaughan
06. Jim Steranko
05. Walt Simonson
04. Alan Moore
03. Moebius
02. Jack Kirby
01. Grant Morrison

(Dajem čitavu listu zbog konteksta. Prosta izjava da je Morison na prvom mestu ne znači mnogo ako ne znamo ostalo, a meni govori da generalno ova lista donosi mnogo dobrog ukusa.)


Greg Burgas, koji je pisao impresivnu kolumnu Comics You Shoul Own, prvo na CBR-u, a potom za Atomic Junk Shop, kaže na jednom mestu:

Morrison and Millar are current [~2010.] gods of comic book writing

Ovog drugog "boga", koji ostavlja utisak da misli da je Tolstoj napisao Zločin i kaznu, ćemo preskoćiti, sada i zauvek. Ovaj prvi je možda bio bog šale, ali svet je postao jedno "šaljivo" mesto, pa je možda to razlog opsesivnog obožavanja koje ga prati.

Nebrojeno drugih medija, virtuelnih mesta, foruma, i blogova. Sajt Sequart je pun pametnih ljudi koji misle da je Morison nešto najbolje što se u američkom stripu (i, verovatno, svetskom) dogodilo u poslednjih 30 godina. Pametnih u smislu da se mnogi od njih akademski bave stripom ili drugim srodnim oblicima kulture i umetnosti, i da su neki od njih napisali doktorate iz tih tema. Odabrana nekolicina čak i na temu samog Morisona. Dakle, njegov uticaj na moderni diskurs o stripu je prilično... ogroman.

Međutim, pre nekih mesec dana, u epizodi podkasta Wait, What?** su pričali o pilotu TV serije Doom Patrol, i, prirodno, razgovor je skrenut na temu stripa. Graeme McMillan tvrdi da Doom Patrol od Morisona i Case-a nije strip od dugotrajnije vrednosti - posle skorašnjeg ponovnog čitanja, a u ono vreme, kada je napisan, mu je bio jedan od omiljenih. Takođe to tvrdi za The Invisibles. U to rano doba Morison nije imao veštinu i to se danas jasno vidi, osim ako niste zaluđeni JOLIREGIM. (To je pravo ime "religije", za one koje mrzi da povezuju stvari.)

A, naravno, neuporedivi John Kane (sa Savage Critics) je voleo da čita Morisonova pisanija - uglavnom - ali umeo je da se našali na njegov račun kao retko ko, kao u ovoj kritici epizode Ultra Comics Multiverzitija:

Anyway back at Grant Morrison, we can't talk about the artists more than Grant Morrison now, can we? He'll get in a right snit. So, yeah, really now, can we have a moratorium on whining about Internet criticism within the books themselves. This childishly one sided last-wordism is even more distasteful as it always comes from the writers  criticism can’t touch.  Like Elvis sang, why are writers always first to feel the hurt and always hurt the worst. Or was it children? Is there even a difference? Questions. Anyway, thanks, Elvis; see yourself out. Loves his Mum, you know. Also, for someone so keen to be understood Morrison is remarkably opaque about the nature of his eggy Evil here. It’s the critics; no, wait, it’s the comics companies; no wait, it’s the fans; hang on, it's Terry Blesdoe from next door but one to me Mum; no, wait, it’s poor people; no, wait, it’s rich people; no wait, it’s Alan Moore! (It’s always Alan Moore! That utter, utter shit! Look at him over there apparently minding his own business, but we know he’s really biding his time. Oh, we’ve got your (big) number, Alan Moore!)

I think (and I didn’t think too hard) it ended up being just that nasty old Negativity; it’s Bad Thoughts that are Dragging Us All Down, Maaaaan! If You Can’t Saying Anything Nice…Then You’re Evil. Seems fair enough. That’s the world’s problems sorted out then; who’s for a cuppa! Maybe I’m wrong. No doubt a small Commonwealth of vastly more gifted bloggers will shortly refract their own intelligence through the prism of this comic to reveal its hidden intricacies which, naturally, were there all along! It’s a smart book but it's a canny sort of smart; it’s all surface and any depth is dependent on the willingness of the reader to muck in and add it. I mean, seriously, there’s a bit about what’s the difference really between soldiers and murderers (Maaaaan)? #BIKOBAR! So, yeah, everyone just be nice; the Corporations are coming to save us!  Which is about the level of connection with the real world I’d expect from someone who lives in a castle with a medal from the Queen. MULTIVERSITY thus far is a mixed bag; MULTIVERSITY is pastiche, capiche? And Morrison can do pastiche well (Thunderworld) and he can do pastiche badly (Mastermen) so it all tends to even out. Here Grant Morrison's pastiche is of Grant Morrison so, of course , it works really well. When you can no longer impersonate yourself it's time to turn off the lights. It's not that time yet.

Zaključujući da je Ultra Comics zapravo vrlo dobra epizoda (ali Multiversity je u celosti mešano meso). Naravno, Kane je jedan od malobrojnih koji jasno vide da su za uspeh "Morisonovih stripova" bili često zaslužni crtači, kao Doug Mahnke u gornjem slučaju.

Dakle, glavno pitanje ovde bi bilo zašto su ljudi toliko poludeli za Morisonom. Da li oni koji misle da je dotični Doom Patrol najbolji strip svih vremena misle da je dadaizam bio najveći pravac u umetnosti ikad? O, ne, kakve to ima veze...? Aaaa, ali ima! Da li se neko seća da su tada, pre otprilike jednog veka, postojale mlade, neobuzdane, talentovane osobe koje su smatrale da dadaizam jeste nešto najbolje što se dogodilo u umetnosti? Ne? Niko? Eto šta vreme radi ljudima.

Ili, da kažemo prosto, ko se ne slaže sa ovim šta sam rekao, jednostavno ne razume poentu... ne, nisam to hteo da kežem, to iz mene govori...

Ovo nije bio pokušaj da se odgovori, već više da se postavi pravo pitanje, što je ponekad već pola dobrog odgovora. Posvetićemo više pažnje ovom u budućnosti. Moram prvo i ja da se malo podsetim Doom Patrol (nisam nikad pročitao u celosti, zapravo), a i Multivesity zaslužuje pomniju analizu.


*ne toliko novog u kontekstu internet-vremena

**ovo je najbrutalnija i najciničnija emisija koju slušam, i pravi kontrast entuzijazmu sa kojim na 11 O'Clock Comics pričaju o mediju. Izgleda da je potrebno malo od oba.

[Meho Krljic]

Meni se Multiversity actually solidno dopao i to je ovde i detaljno dokumentovano, a ključni delovi su to gde kažem da sam Final Crisis praktično mrzeo kao i ovo:

Možda sam se ja i toliko navikao na Morrisona da mi ne smeta apsolutna oversaturacija gomilama i gomilama likova u masovnim scenama koje gube epsku dimenziju i pretvaraju se u salatu kostima i boja, jer ovo sam već navikao da očekujem, ne smeta mi sudar tonova u kome ultra-gritty Betmen iz postapokaliptične radijacijom okupane budućnosti ćaska sa chiby Betmenom, dok se Kapetan Marvel bori rame uz rame sa Captain Carrotom. Morrison je ove stvari nekada svakako radio elegantnije i manje bučno i Multiversity samo podseća na najsvetljije trenutke Flex Mentallo, ali ovo je daleko prijatniji strip za čitanje od Final Crisis (koga sam, kunem se, ponovo pokušao da čitam pre nekoliko meseci i bio zapanjen koliko me iritira), njegova "meta" dimenzija je razigranija, slobodnija, ton razbarušeniji pa je time i Morrisonovđtina, čini mi se, bolje kanalisana. Naravno, ne smeta ni što su crtači svi odreda vrhunski, od Reisovog uobičajeno epskog zahvata, pa preko Chrisa Sprousea i Franka Quietlyja do Camerona Stewarta, Morrison izvodi pred čitaoca reprezentaciju najboljih superherojskih crtača srednje generacije i ovo je u vizuelnom smislu baš onako jako kako bi se očekivalo od stripa ovog kalibra.

Hoću reći, meni je Morrison po defaultu zanimljiv i uvek odvajam vreme da čitam njegove stripove, ali uz svest da uvek postoji mogućnost da se meni to neće dopasti jer je isuviše uronjeno u metatekstualnost i reference  - čovek je sam za Final Crisis pričao da piše strip za ljude koji u drugom prozoru imaju wikipediju i diskutuju u komenarima na blogovima - ili jer je, naprosto esej koji je samo greškom univerzuma završio u formi (ilustrovane) proze.
Ja ne smatram da je Doom Patrol (iz Morrisonove faze) najbolji strip svih vremena kao što i ne smatram da je posle dadaizma sva umetnost postala besmislena, ali lagao bih kad ne bih rekao da su Morrisonovi Doom Patrol i Animal Man meni bili ekstremno zanimljiv dašak svežine i neka vrsta najave jedne nove, ambiciozne struje u američkom stripu. Naravno, nije Morrison tu bio sam, došao je, svakako, za Mooreom koji je iskrčio put, ali imao je svoja interesovanja, ton i osoben pristup. Flex Mentallo je meni i dalje jedan od najboljih Morrisonovih radova jer uspeva da spoji sva njegova dugoročna interesovanja, da bude ekstremno metatekstualan, da ima elemente farse izmešane sa elementima čiste naivnosti a što je kod Morrisona sasvim česta stvar, a da opet bude i character-driven priča koja na kraju ima i istinsku emociju. Animal Man je bio čvršće utemeljen u liku, a kasniji radovi (Infinite Crisis, Final Crisis, Seven Soldiers, Multiversity, pa i Batman...) su bili mnogo više zainteresovani za taj metatekstualni nivo a Flex Mentallo mi je nekako pogodio zlatnu sredinu.

Naravo, Invisibles i The Filth (kao neka vrsta njegove dajdžest verzije) su posebna priča jer nisu, zaista, superherojski stripovi, i sklon sam da kažem da mi istorijski dokazano prija kada Morrison malo odstupi od superherojskog predloška pa me čudi da to ne radi češće jer, koliko god da je opsednut mitovima i time kako su superheroji danas njihovi nosioci i zauzimaju mesta starih bogova i legendarnih heroja, zapravo je sjajan kada se mitovima i bogovima bavi ne trudeći se da ih ugura u superherojski kalup.

A opet, sa druge strane, njegov JLA je bio (meni) odličan a njegov New X-Men mi je i dalje jedan od najdražih X-Men serijala koje nije pisao Chris Claremont. U ova dva stripa je, ponovo, Morrison, čini mi se, bio na zlatnoj sredini između opreznog eksperimentisanja sa početka devedesetih i divljeg, nezauzdanog metatekstualisanja sa polovine i kraja prve decenije ovog stoleća. New X-Men je, pogotovo, bio strip u kome je Morrison, a što je za njega relativno atipično, pustio da likovi imaju svoje glasove i tu neku ljudsku dimenziju i nije dopustio da ih zaklone "veliki koncepti" koji su njegov trejdmark i imao sasvim potentnu dramu među dobro poznatim likovima što je, opet, kod njega actually retkost. Njegove drame su najčešće kosmičke, konceptualne, filozofske, a likovi su samo nosioci motiva i iskusioci tih drama, dok je u New X-Men drama zapravo bila u njihovim odnosima i unutarnjem životu.


I ne bih da ne kažem da je imao momenata i u solidno recentno vreme gde je uspevao da izađe iz 52/ Multiversity/  Final Crisis kalupa i ispiše superherojske stripove koji jesu imali svu tu besnu filozofiju ali su se držali i likova: njegov Action Comics možda neće biti upamćen po dobru onoliko koliko vaskoliki svet obožava All-Star Supermana, ali je Morrisonov jednogodišnji rad na njemu bio za mene potentan spoj podsećanja na originalne Supermenove motive i priče (gde se borio za urbanu pravdu neretko se šibajući sa predstavnicima nepravičnog, imperijalističkog sistema) i divljih kosmoloških ideja. Takođe, Wonder Woman Earth One jeste bila dočekana na nož zbog nekih elemenata ali opet, mislim da je ovde Morrison imao interesantan doprinos diskusiji o feminizmu u superherojskom diskursu, a koji nije išao niz dlaku ni jednoj od strana. I sa kojim ni ne mora niko da se složi, ali jeste interesantan i osoben.

Naravno, ona lista na kojoj je on na prvom mestu a Kirby na drugom - to je ipak bizarno i mislim da bi i sam Morrison, kada bi uopšte koristio Internet, rekao da to ne može tako.

[Meho Krljic]

I samo par dodataka:
Staviti Millara u istu ravan sa Morrisonom je bizarno. I to kažem kao neko ko zaista VOLI neke Millarove radove ali ko je svestan da je Millar već duže od decenije neko koga samo zanima kako da napravi filmljive proizvode i proda ih Holivudu za što je moguće više para. Millar i Morrison su, pisao sam to u svoje vreme na UPPS-u, u jednom momentu bili maltene istovremeno za kormilom "glavnih" priča u Marvelu i DC-ju, jedan upravljajući narativom Civil War, drugi, uređujući put kojim će ići Infinite Crisis. Ni jedan od ta dva stripa ne volim naročito, ali dok je Civil War za mene bio jeftina politička diskusija, izvedena na isforsiran načn i pripovedana preko kurca, Infinite Crisis je makar bio suludo ambiciozan eksperiment u pospremanju DC-jevog kontinuiteta sa više nivoa značenja i veličanstvenim motivima.


Drugo, da, Morrison je uvek profitirao od sjajnih crtača sa kojima je radio, ali tu zaista ne mogu ništa da zamerim, da nije imao dobre priče da ponudi i snagu da se rve sa izdavačima i urednicima, verovatno ne bi dobio te moćne crtače da ga crtaju.

[ridiculus]

Millar i Morrison su, pisao sam to u svoje vreme na UPPS-u, u jednom momentu bili maltene istovremeno za kormilom "glavnih" priča u Marvelu i DC-ju, jedan upravljajući narativom Civil War, drugi, uređujući put kojim će ići Infinite Crisis. Ni jedan od ta dva stripa ne volim naročito, ali dok je Civil War za mene bio jeftina politička diskusija, izvedena na isforsiran načn i pripovedana preko kurca, Infinite Crisis je makar bio suludo ambiciozan eksperiment u pospremanju DC-jevog kontinuiteta sa više nivoa značenja i veličanstvenim motivima.

Misliš, Final Crisis? Jer Infinite Crisis je čedo Geoffa Johnsa. Ali, da, ovo što si rekao za Civil War je sve što je potrebno reći o tom naslovu. Mislim da je konkretan citat gde se obojica pominju izvađen iz prikaza Azteka koji je Burgas napisao - a kao što znamo, Azteka su pisali Morison i Milar zajedno. Ili odvojeno, ali naizmenično. Svejedno. Slično kao i Swamp Thing nešto pre toga.

Kao što rekoh, volim i ja mnogo toga što je Morison potpisao, ali u pravu je John Kane kada kaže da ovaj nema dodira sa realnošću. Ne da je njemu (Morisonu) to mnogo bitno, ali me čudi da ima toliku podršku među intelektualcima. Kada Morison kaže da će da piše "cop procedural", budimo sigurni da nema predstavu šta to znači. Ili kada kaže da će stripovi opstati i bujati u svom štampanom obliku, zato što on to ... priziva, pretpostavljam? Ili kad tumači naše pričanje priča o Supermenu ili Betmenu kao put ka postajanju nalik na njih - u Svestvarnosti, ovoj našoj, mi pričamo te priče upravo da NE bismo bili poput njih. Ali meni taj njegov dečji optimizam prija. S druge strane, tu nema mnogo mesta za intelektualne rasprave, ne sa njim. Možemo da raspravljamo sami sa sobom, jer njegovo delo je poput ogledala, "all surface". Tu pre svega mislim na dela zasnovana na toj čuvenoj metatekstualnosti, poput Multiverziteta. Potpuni kontrast, recimo, od Warrena Ellisa koji uvek ima neku zanimljivu, ciničnu, ili inteligentnu upadicu, i može da priča o mnogim temama na ozbiljan način. Ne, Morison je više poput rok-zvezde ili duhovnog vođe neke sekte. Ili negde između.

[Meho Krljic]

Ne, actually mislim na Infinite Crisis, Morrison je tu imao nezvaničnu uredničku ulogu i bio posle same krize jedan od arhitekti One Year Later i 52. Infinite Crisis je, po stilu i tonu čist Johns, ali je po idejama i konceptima očigledan Morrison. 
 
 
I, tako je, on nema dodira sa realnošću, sam to priznaje - ne koristi internet, ne koristi mobilni telefon, žena mu je proksi za poslovne kontakte a on šeta po škostkom kantrisajdu i promišlja svet a onda sedi na tavanu i kuca. Nemam pojma kako uspeva da uređuje jedan ipak važan magazin kao što je Heavy Metal sa takvim stilom života, ali za sada kao da mu dobro ide. I, ovo da je poput rok zvezde ili vođe kulta je apsolutno pogođeno 

[ridiculus]

Ah, dobro, nisam znao to za Infinite Crisis. Kada mi se strip dopadne, ili mi je bitan iz nekog drugog razloga, istražim sve aspekte njegovog stvaranja, ali DC-jevi (ili Marvelovi) veliki događaji obično ne spadaju u tu grupu. (Jedini izuzetak su prva dva Secret Wars-a, zbog mog interesovanja za Jima Shootera i Marvel u tom vremenu.)

Što se tiče Morisona, nisam mislio samo na način života, koji je zapravo gotovo sigurno zdraviji od ovog koji mi vodimo. Gubitkom kontakta sa distrubuterima buke dobroćudno nazvanim "mediji" se ne gubi mnogo, osim aktuelnih informacija. Mislio sam na njegovu nemogućnost, ili nezainteresovanost, da se shvati kako društvo funkcioniše. Ako pogledamo neke druge mistike u savremenoj istoriji, kao što je Đidu Krišnamurti, videćemo da je on bio sasvim svestan realnih problema, i da se sa njim moglo pričati o raznim temama. Ako je Krišnamurtijevo rešenje za bolji život suviše ekstremno za moderna shvatanja - odbacivanje sitnih uživanja i "sklapanje prijateljstva sa smrću" - ono je iskreno u toj ekstremnosti. Morison sa jedne strane žudi za potpunom slobodom, a na drugoj strani ne može bez produkata te iste kulture koja sputava, ne može bez njenih stripova i njene muzike i njene palp književnosti.

A kad smo već spominjali Burgasa (onaj citat o Morisonu i Milaru) i pitanje da li je Doom Patrol najbolji strip svih vremena, na sajtu Atomic Junk Shop, on je skoro napisao (poduži) komentar o listi 50 omiljenih crtača i scenarista koju su izglasavali posetioci sajta CBR (postavio sam posebnu temu ovde.) I, između ostalog, kako bi on napravio tu listu. Treba li reći ko je bio na prvom mestu među scenaristima? Razlog:

Morrison wrote Doom Patrol, the greatest long-form comic ever, so that’s a good reason for me to put him on the top of my list. But he’s done so much other brilliant work, so there’s that.

Čak i Vince Bonavoglia, čovek koji nije preterano lud za Morisonom u globalu, jeste veliki ljubitelj Doom Patrol. E sad, koliko od tih mišljenja je zasnovano na nostalgiji ili sećanjima iz mladosti, drugo je pitanje. Što me dovodi do pozicije da želim da se bacim na tu građu iz ove sadašnje perspektive, i pokušam da shvatim zašto je to tako.

[ridiculus]

Što više razmišljam o tome, sve više stičem utisak da je preteča Morisona Roj Tomas, a ne Alan Mur, pogotovo ne Džek Kirbi. Kakav je ovde stav povodom Tomasa?

Elem, postoji jedna bitna razlika: Morisonov udeo u kreaciji je raznovrsniji. On ume da crta, ali prepušta to (daleko?) boljim tehničarima, dok je Tomas, barem dok je radio za Marvel, uglavnom, ili bar često, radio na "Marvelov način", ostavljajući crtačima veliku slobodu interpretacije. S druge strane, Tomas je dosta radio i za DC, gde je potpuni scenario bio uobičajena praksa, pa ovo ne mora da ima velikog uticaja na ukupnu sliku. Jedino što sam ja mnogo bolje upućen u Tomasov rad za Marvel nego u onaj za DC.

Svi standardni postupci koje Morison voli da koristi, on ih je upotrebio prvi.

Kirbi je nešto drugo - često se pominje zajedno sa Morisonom po konceptualnoj gustini i ludačkom broju ideja koja može da ubaci u jednu jedinu epizodu, ali ta sličnost je varka. Kirbiju ideje nikad nisu krajnji cilj, već samo sredstvo; Kirbi cilja na emocije. Drugo, Kirbijeve ideje su njegove lično ili bar izmenjene do te mere da vidimo njegov pečat; Morisonove uglavnom nisu. Naravno, jasno je da bi Morison - a njegovi fanovi posebno - najviše voleo da ga uporedimo sa Budom i Isusom Hristom po značaju za strip i sve ostale, manje bitne stvari, ali držaćemo se dokazivog!

Bitne stavke u vezi Roja Tomasa, tj. stripovi ili koncepti na koje treba obratiti pažnju, i na kojima zasnivam celu ovu tezu:
- Squadron Supreme, prva kopija Lige pravde, i u toj podeli su se jasno ocrtali superherojski arhetipovi;
- Kree-Skrull War i pobednički potez Ricka Jones-a, kada dovede superjunake zlatnog doba u tekuću realnost snagom svoje mašte;
- inkorporacija Kirbijevih koncepata i likova iz Večnika (The Eternals) u glavni svet;
- ideja o cikličnosti Asgarda (i bogova uopšte), što je razlog zašto ovi Marvelovi nisu isti kao oni iz nordijskih mitova;

Možda ću se naknadno setiti još. Nego, stav povodom Tomasa?

[Meho Krljic]

Kakav je ovde stav povodom Tomasa?

Ja ga obožavam. Neomeđeni ga neomeđeno mrzi.

[ridiculus]

U stvari, možda je Squadron Sinister stariji od Squadron Supreme, ali to je praktično ista stvar... mrzi me da proveravam u ovom trenutku.

Ja ga obožavam. Neomeđeni ga neomeđeno mrzi.

Heh, to onda sigurno ima veze sa Konanom... 

[ridiculus]

Mark Gruenwald je imao slične opsesije kao i oni i bio solidan scenarista, ali on mi je nekako Morisonova suprotnost po mnogo čemu, kao Red naspram Haosa.

[neomedjeni]

Kakav je ovde stav povodom Tomasa?

Ja ga obožavam. Neomeđeni ga neomeđeno mrzi.

 


Zapravo mi je drag. Donekle. Flejšera mrzim.


Roj Tomas je za mene bio čovek koji je uradio najbolje stripovske obrade Hauardovih priča. I priča nekih drugih ljudi koje je iskoristio za stripove o Konanu Simerijancu. Teško mu je naći ravna kada je potrebno izvući srž već zgotovljene pripovesti i preneti je na stripovske table.


Ali njegove orginalne pripovesti su mi retko bile zanimljive. Ne mogu da se setim nijedne priče o Konanu koju je sam napisao, a da mi je postala draga. Nije slučajnost da je pad DH Konana počeo s njegovim uskakanjem u scenarističku stolicu nakon što je Truman okončao svoj trk.


Opet, verovatno nisam dovoljno kompetentan da dajem neki sveobuhvatan sud o Tomasovoj zaostavštini, jer njegove superherojske stripove uopšte nisam čitao. A svestan sam da toga ima mnogo.

[ridiculus]

Povodom Roja Tomasa (da ne otvaram novu temu, jer ne mislim dugo da pišem o tome):

Ne vidim ga kao velikog strip-scenaristu (na osnovu onog što sam čitao), ali je neosporno da je bio velik kao urednik i konceptualni arhitekta korporativnih univerzuma.

Prvi rad Voltera Sajmonsona za Marvel je bila adaptacija eseja Roberta Hauarda, Hyborian Age, koja je izlazila u nastavcima u Savage Sword of Conan sredinom 1970-ih.  Roj Tomas je dao instrukcije kako da podeli esej po epizodama - tipa, prva epizoda će biti do kraja ovog pasusa i sl. - i to je to. Same reči su Hauardove, naravno. Sve u svemu, čista urednička funkcija za Tomasa ovde, i ništa više od toga. Možda su i "njegove" adaptacije Hauardovih priča rađene na sličan način? Znam da je koristio Hauardove dijaloge a ponekad i čitave pasuse. Uzmite u obzir da je sve to rađeno "Marvelovom metodom", i vrlo je verovatno da su crtači (Buscema, ali i Smith i drugi) vizuelizovali Hauardove priče direktno, a ne  preko nekog posrednog scenarija. Ono što je Roj Tomas umeo - a to sam čuo od Busieka, i slažem se - je da postavi balone i narativne kutije na prava mesta. Takođe tradicionalno zaduženje urednika ili njihovih pomoćnika. Nema ničeg u bilo kojem serijalu sa Konanom koji je "pisao" što nam nagoveštava da je talentovan pisac. A da je pismen - jeste.

Primer njegovog pisanja: kako je Odin izgubio oko (u stripu Mighty Thor). Otišao je negde na konju sa dva oka u glavi, a kada se vratio imao je jedno. Kad su ga pitali šta se desilo, rekao je da se trampio sa Mimirom... i više se o tome nije pričalo.  Znam ljude koji bi digli veću frku za novčanik i to prazan. Naravno, jednooki Odin je vizuelno moćnija pojava nego dvooki, i hvala Tomasu na tome, ali mislim da gubljenje oka zaslužuje u najmanju ruku dobru scenu. Nažalost, Odin nije bio jedan od junaka zlatnog doba američkog stripa i zato ga nije posebno interesovao. Očigledno, bilo bi najpravednije suditi na primerima onog što ga jeste interesovalo, a to su ti junaci generalno, a JSA specifično, ali ja te njegove radove nisam čitao.

Predlog da bi DC trebalo da koristi Kirbijeve likove je došao od njega, i Konvej je nakon toga to iskoristio. (To je prema Konvejevom svedočenju iz jednog intervjua u časopisu Back Issue.) Stara Tomasova fora: ako on to ne uradi, neko drugi će. Što je sasvim tačno, naravno, i, sa poslovne tačke gledišta ima savršenog smisla. Slično je bilo sa Kirbijevim radom za Marvel i The Eternals, koje je direktno inkorporirao u Marvelov svet. Ali, tu je i Gruenwald imao ulogu (kao i Ralph Macchio) i teško je danas saznati šta je tu došlo od koga. (Za ono rešenje - zašto su celestials odlučili da je Zemlja vredna i otišli - skoro da mogu da se kladim da je Gruenwaldova ideja.) Danas je Tomas urednik časopisa Alter Ego, koji se najviše bavi američkim stripovima zlatnog i srebrnog doba, i tu ima dosta o ovim stvarima, i dosta njegovih tekstova, ali 1) nemam mnogo poverenja da od Tomasa slušam o njemu samom, i 2) mora se voditi i neki život i, između ostalog, čitati neki stripovi!

[ridiculus]

Evo dokaza za nešto što sam pričao na drugom mestu, o tome da Morrison često, ako već ne isključivo, improvizuje pri pisanju (što nije uopšte loše, ali nije u skladu sa onim što mnogi njegovi fanovi misle o njemu).

Za mene je Seven Soldiers najambiciozniji Morrisonov poduhvat ikad. Što, naravno, ne znači da je i najuspešniji. Drugi će verovatno pomisliti na Final Crisis ili Multiversity, ali oni su ambiciozniji samo u smislu nemogućnosti postavljenih zadataka. Ciklus odvojenih-ali-ipak-potpuno-povezanih priča poznatih kao Seven Soldiers ima veće umetničke ambicije, prvenstveno u smislu forme.

Ovo sledeće je najava za drugi broj Zatanne (a, da vas podsetim, svaka pojedinačna priča je izašla u 4 sveske):



Objavljeno u Seven Soldiers: Guardian #2, koji je bio u prodaji 18. maja 2005. Zatanna #2 je bio sledeći broj u čitavom ciklusu Sedam vojnika, očekivan da se pojavi 1. juna. Dakle, pola meseca razmaka. Ono što smo dobili u broju 2 nema veze sa ovim rečenim. Poslednji deo, sa Alijem Ka-Zoom-om, odigrava se u broju 3, ali ovaj prvi deo (Amazonke i magični šou) se ne pojavljuje nigde. (U stvari, za Amazonke sam siguran; za šou bih morao da ponovo pročitam detaljno, što mi sada nije želja, ali poenta ostaje). Čitav drugi broj je priča o dolasku Zatanne i one gotik cure što je prati do radnje magične opreme Zatannine stare prijateljice, Cassandre Craft, gde pokušavaju da uhvate elementala koji prati Zatannu.

Naravno, da je u pitanju samo ovo, mogao bih da otpišem kao pogrešnu najavu ili uredničku grešku, ali ovo se pojavljuje na mnogo mesta. Zatanna mi je ostala u sećanju kao najočigledniji primer, ali, recimo i:



Kakva Morgayne? Kakvo nezaustavljivo čudovište? Čitava epizoda je o tome kako je [SPOILER!!!] kraljica mračnih vilenjaka, Gloriana Tenebrae, došla na Zemlju prerušena.. Ovo iz sinopsisa se čak ne pojavljuje ni kasnije.

Primera ima još, ali ovakvih najava nema u svakom broju - nema čak ni u mnogo brojeva - pa se ne može primeniti na sve (a neke epizode se ionako slažu sa najavljenim). Možda je i uredništvo shvatilo lekciju, pa ih je kasnije izbacilo?

[Meho Krljic]

Da, vidiš to sam i zaboravio, mislim da je ovde Morrison namerno išao na poigravanje sa očekivanjima čitalaca.
 
Inače, teško je reći šta je njegovo "najambicioznije" delo jer, planirano ili ne, mnogi njegovi radovi se povezuju jedni sa drugima preko decenija i otkrivaju nove slojeve kada ih ponovo čitaš. The Green Lantern iz prethodne godine ima u sebi određena razrešenja za stvari koje su zapletene još u JLA koji je Morrison pisao pre više od dvadeset godina. Tako da... njegova cela karijera je njegovo najambicioznije delo, reklo bi se.

[ridiculus]

Da, vidiš to sam i zaboravio, mislim da je ovde Morrison namerno išao na poigravanje sa očekivanjima čitalaca.

Može se smatrati i da je to bio slučaj, ali jednostavno nije bilo potrebe za tako nečim. Većina tih epizoda je bila čak relativno nepovezana - recimo, Guardian #2 sa podzemnim gusarima, a #3 u zabavnom parku sa robotima - i nije imalo šta da se time dobije. Retko koja epizoda se završila klifhengerom koji je učinio iščekivanje nastavka izuzetno napetim biznisom. Tako da je u smislu iščekivanja bilo gotovo svejedno koju kombinaciju elemenata priče će da upotrebi.

Što se tiče Zelene svetiljke, to mi više liči na planiranje unazad, a ne unapred. U stvari, sasvim sam siguran da je to bio slučaj. Ali, sve to nema veze. Larry Hama, legenda u svetu stripa, je na pitanje "koliko unapred smišlja zaplet", odgovorio "najviše dve ili tri stranice".    A to nije uvek lako prepoznati iz samog čitanja, ili se bar je ne sećam (moraću jednom da pročitam G.I.Joe ponovo).

A što se tiče čitave karijere kao dela - pa, čuj, po Nortropu Fraju, to se može reći za svakoga. Sve što postoji u literaturi se u književnoj (i svakoj ekvivalentnoj) kritici tumači u odnosu na celokupnu dotadašnju tradiciju, na svet arhetipova razvijan do tada. Nije mi potrebno da uvodim još jedan dodatni sloj (DC-jev univerzum) u taj proces. Sve što se ne tumači tako je samo stvar trenutnog (javnog) ukusa ili potreba. A ionako je čitava poenta sile koja pokreće ovaj svet (ili Boga, ako ste religiozni) da postane Grant Morison - nema potrebe za lažnom skromnošću i ograničavanjem na tako sitnu stvar kao što je "karijera"! 

[Meho Krljic]

Upravo izašla epizoda podkasta Someone Who isn't me je intervju sa Grantom Morrisonom:
 
Puna je bisera:
 
 
https://play.acast.com/s/someonewhoisntme/7ccb43cd-d628-4a33-b688-409f1ba3b7c3

[Meho Krljic]

Svež intervju sa Grantom.
 
 
https://youtu.be/OqDvSqxcDCQ

[ridiculus]

Eh, moram li ja da ukazujem na intervjue sa Morrisonom? Pa ja ispadoh jedan od njegovih najvećih omaložavača ovde! (Što objektivno ne bi trebalo, jer ja nisam protiv Morrisona u stripu, već protiv Morrisona u realnom životu. Da, znam šta on misli o odnosu to dvoje, ali poenta i jeste u neuobičajenom neslaganju naših mišljenja.)

Dakle, više od dva sata razgovora koji su vodili David Macho i Morrison. Ima tu i prijateljskog ćaskanja, suviše ezoteričnog za nekoga ko bi samo suve informacije o kreativnom procesu, navikama, tehnikama, idejama, inspiraciji, drogama, orgijama, neorgijama, savesnošću ludila, i sličnom, ali ipak su to čitava 2 sata!

https://www.youtube.com/watch?v=G5Hht5ENGgc

[Meho Krljic]

Samo što sam pre nekoliko meseci dosta sumorno natuknuo da izgleda da je Grant Morrison „diplomirao“ stripove i da mu je kombinacija dobrih para i uzbuđenja rada u novom medijumu* praktično potpuno odvukla pažnju na drugu stranu te da novih stripova iz njegovog pera, pogotovo superherojskih, više možda i neće biti, a DC je kao da su samo mene čekali najavio da je u pripremi miniserijal Superman and the Authority koga će Morrison napisati, a koji je, već i iz imena vidljivo, neka vrsta njegovog eksperimenta sa jukstapozicioniranjem dva veoma različita koncepta, jednog bliskog njegovom srcu u ogromnoj meri, drugog prema kome je sa godinama razvio možda i dosta neprijateljski stav.
* TV Serije za Netfliks, delom po njegovim autorskim stripovima

Prva epizoda ovog stripa izašla je prošlog meseca i meni je prijala – Morrison ovde koristi mnoge sebi svojstvene motive ali uspeva da postigne svež ton i tempo pripovedanja – pa sam pomislio da je svakako ljudski da ovde ostavim i prikaz njegove do sada jedine „prave“ knjige, pre deset godina izašlog publicističko-memoarskog naslova, a naslov je to poprilične mase: Supergods: What Masked Vigilantes, Miraculous Mutants, and a Sun God from Smallville Can Teach Us About Being Human. U daljem tekstu, valjda je jasno, samo Supergods.



Supergods nisam, zapravo čitao kada je izašao i razlog za to je bilo možda što sam se osećao pomalo kao da overdoziram Morrisonovim pisanjem. Bio je to period njegovog vrlo ozbiljnog angažovanja na DC-jevim glavnim propertijima, od gigantskog krosovera Final Crisis koji je kompletiran 2009. godine, preko sa njim paralelno stvarane ultimativne priče o Supermenu u All-Star Superman, prevratničkog rada na Betmenu u nekoliko serijala, pa do rada na prvoj godini relansiranog Action Comics u kome će se Morrison ponovo dohvatiti originalnog DC—jevog superheroja i umesto „poslednje priče o Supermenu“ koju je napisao u All-Star Superman dati nam svoju verziju prve priče o Supermenu. Da bude jasno, sem Final Crisis koji dan-danas nalazim teškim za svariti i doživljavam ga više kao poetski-esej-u-stripu nego kao uspešan narativ, sve ovo ostalo, zaključno sa pomalo kontroverznim Action Comics radom, spada u meni najomiljenije stripove koje sam čitao u ovom veku. Posebno je zanimljivo da je Morrison, čovek sklon gotskoj estetici – vidljivoj koliko u njegovom oblačenju toliko i u neprebrojnim kultnim stripovima o Betmenu koje je napisao – i njenim htonskim korenima, da ne pominjem evropskom utemeljenju, zapravo možda još izdržljivije nego Betmenom fasciniran Supermenom i da je, nakon fascinantnog rada na dva serijala o Green Lantern, ponovo odabrao „velikog plavog“ za svoj sada zaista možda poslednji rad u superherojskom stripu.

No, ako ste čitali Supergods, koji sam ja poslednjih nekoliko nedelja sa velikim zadovoljstvom gustirao, ovo ne bi trebalo da bude iznenađenje. Uprkos svom pažljivo kultivisanom imidžu čoveka koji se rado bavi mračnijom stranom magije i njenih obreda, koji inspiraciju za rad pronalazi u konzumaciji narkotika i koji je, kada je pre više od tri decenije došao u DC, odmah raspalio sa pričom o evropskom ekspresionizmu i avangardnom filmu iz istočnog bloka kao glavnim svojim nadahnućima za te, jelte, njihove superherojske stripove, Morrison je iznenađujuće veseo, optimističan čovek, čak, moglo bi se reći, hedonista sa neverovatnom verom u bolje sutra ne samo za sebe već za čitavu ljudsku rasu pa i opšte postojanje. Supergods sadrži vrlo detaljnu deskripciju magijske vizije koju je autor imao na Tibetu, u finalu putovanja usmerenog ka otkrivanju sveta i sebe koje je Škot preuzeo devedesetih godina prošlog veka, i ovaj opis priča o petoj dimenziji i bićima što stoje izvan vremena i univerzuma i koja su mu pokazala da, zaista, sve što postoji ima srećan, zadovoljavajući, zapravo euforičan kraj (a koji, s obzirom da vreme nije ništa do iluzije potrebne nama još ne progledalim da ikako pripišemo smisao postojanju – i nije, tehnički, kraj) i Morrison svoj život od te tačke nadalje živi sa jednom opipljivom radošću i optimizmom koje se vide ne samo u njegovim stripovima – ako dobro zagrebete ispod često konfrontativne površine – već i u intervjuima koje povremeno daje a koji su puni entuzijazma i volje da se diskutuje o često vrlo ezoteričnim temama.

Naravno da nama, racionalnim, „normalnim“ osobama ponovljene Morrisonove deskripcije magijskih rituala koje je izvodio u različitim momentima u životu i rezultata koje su ovi obredi proizvodili deluju – u najnaklonjenijem tumačenju – kao halucinacije bogatog scenariste koji se zaneo pri konzumaciji psihodeličnih narkotika, ali Supergods je razoružavajuće iskren tekst u kome Morrison sam kaže da je magija stvar tumačenja stvarnosti koliko i verovanja i da je i on sam istoj isprva pristupio kao skeptik uzgojen na kulturi poštene radničke, proleterske i pomalo i siromašne škotske porodice gde su mu otac i majka bili socijalni i politički aktivisti što su protestovali protiv nuklearnog oružja i bili hapšeni zbog radničkog angažovanja, kao i da je bio u potpunosti straight edge kada se zainteresovao za magiju. Utoliko, njegov pristup, tretiranje rituala kao pukih tehnoloških postupaka gde B uvek sledi iza A i sve redom je, po njegovim rečima dao tako nesrazmerno spektakularne rezultate da mu je postalo potpuno jasno da ne može da nađe drugo objašnjenje do da je magija stvarna i da, iako demone on doživljava kao puke personifikacije loših ljudskih strana, ovo ne čini ni jednu interpretaciju legitimnijom od druge.



Ateista, posvećeni socijalista – koji je uspeh našao u surovom kapitalističkom svetu američkog mejnstrim stripa – decenijski strejter koji je pod „stare“ dane otkrio psihodelike, a posle njih ekstazi i plesne klubove, te magiju što ga je upoznala sa demonima i višim bićima za koje se usteže da iskoristi termin „božanstva“, Morrison je mogao da završi kao tek dekadentna figura škotske strip-scene (preseljene u SAD), dendi kontrast Marku Millaru, drugom poznatom škotskom scenaristi koji je pokorio američki strip dajući Amerikancima TAČNO ono što im je trebalo: nasilje, „realističnost“, trijumf geek kulture. I sam Morrison kaže da je oko polovine devedesetih smatrao da je prerastao superherojski strip, da su mu pare koje je zarađivao garantovale kreativnu (i drugu) slobodu dovoljnu da se bavi samo onom što ga interesuje, a to su bili bizarni, psihodelični i intenzivno simbolični radovi poput The Invisibles. No, Supergods je svedočanstvo da se Morrison nije superherojima vratio samo zato što je DC-ju bio potreban neko ko ume da piše i što su iz očajanja zbog padajućih tiraža Justice League of America potpisali opsceno visok ček za njegove usluge – Morrison ne veruje u bogove, to smo već utvrdili, ali veruje da su koncepti bogova, koje su ljudi osmislili u modernom dobu najintenzivnije ovaploćeni u superherojima i da njihovo postojanje – na papiru i u boji – oblikuje (zapadni, ali i drugi) svet u toliko opipljivoj meri da ih treba tretirati kao božanstva. Ili, makar, da je nemoguće njima ne biti fasciniran.

Supergods nije bila baš sasvim shvaćena niti prihvaćena knjiga kada je izašla. Recimo, prikaz u Njujork Tajmsu od pre deset godina žali se da je ovo neusmeren, rasplinut narativ u kome nije jasno koja je centralna teza knjige od gotovo petsto strana, koja ide u previše detalja na mnogim mestima, a sam autor, koji bi trebalo da je neka vrsta njenog glavnog junaka, ni ne figuriše u tekstu prvih osamdeset strana. Ovakvi prikazi su verovatno i doprineli da kažem sebi da ću malo sačekati sa Supergods i da možda treba da se još odmorim posle Final Crisis pre nego što uletim u tekst koji bi obećavao sličan nivo haosa samo bez lepih crteža. I, naravno, možda bih zaista pre deset godina bio u problemu sa Supergods, pitajući se kada  će konačno knjiga da „počne“, ali, nekako mi deluje da nije tako. Supergods je divan tekst. Svakako ekstravagantno dugačak i svakako, zaista i malo rasplinut pri kraju gde autor praktično ponavlja zaključke nekoliko puta, opijen spoznajama do kojih je došao i žudeći da prenese entuzijazam na čitaoca, ali bez sumnje divan i izuzetno poučan tekst ne samo za Morrisonove poštovaoce već i za svakog koga interesuje superherojski koncept.

Problem Supergods je, zaista, što nije baš sasvim jasno šta je ova knjiga: je li u pitanju analitički istorijat superherojskog žanra u stripu sa opširnim tangentama kojima se obuhvataju film i televizija, ili je u pitanju Morrisonova intelektualna – i, er, manje intelektualna – biografija, sa sve nabrajanjem u koje je škole išao, kako je počeo da radi stripove, kako je dobijao koji ugovor, kako je postao panker*, kako je postao rejver, kako je kad je video Matriks video sebe, kako je razgovarao sa kosplejerom obučenim u Supermena u vreloj noći Comic Cona u San Dijegu 1999. godine i ovo je bio presudan, možda i magičan momenat iz koga će skoro deceniju kasnije izroniti All-Star Superman, kako je otkrio magiju i droge, kako je držao za ruku oca dok je ovaj umirao a onda izveo tibetanski ritual da proveri treba li njegovoj duši ikakva podrška u pronalaženju puta u zagrobni život…** Sasvim je legitimno reći da Supergods deluje kao da su dve knjige slepljene u jednu, na silu i bez dovoljno uredničkog intervenisanja, ali ovo je, kao i mnogo drugih kritika koje sam u vezi sa Morrisonom pročitao tokom svog života, promašivanje poente.
*tako što je video ovu pesmu na Top of the Pops
**spojler: ne, stari levičarski borac se savršeno snašao



Jer Supergods je pre svega priča o pronalaženju smisla u svetu koji ga, jelte, imanentno nema, pronalaženje vere iako ste dete posvećenih socijalista i levičara, pronalaženja ne samo razbibrige u medijumu stripa – i šire, popularne kulture – već i ključnih istina vezanih za moderno doba. Morrison kroz Supergods ne samo da izvanredno metodično i detaljno prolazi kroz istoriju superherojskog stripa, pruža opširne i promišljeno analitičke osvrte na mnoge važne autore i radove*, već i celu tu priču prirodno ugrađuje u sopstveni svetonazor. Rezultat je da ne dobijamo „objektivnu“, akademsku publikaciju o istoriji superherojskog žanra koja teži nekakvoj nepristrasnosti već vođenu, sasvim eksplicitno ličnu istoriju koja ne pretenduje da ikako bude konačna, ali dolazi od strane čoveka koji je o ovim stvarima razmišljao pola veka a u mnogima i sam učestvovao, koji je potpuno fasciniran mnogim elementima superherojske kulture a ima alat da ih raščlani na elemente i „objasni,“ te strastveno pokazuje zašto su – za njega – oni tako važni.
*da ne pominjem i povremeno vrlo nestašne žaokice na radove Briana Bendisa i Marka Millara, dok Alan Moore dobija ništa sem poštovanja bez obzira što Morrison vrlo jasno pokazuje da je, u vreme njegovog izlaženja, Watchmen smatrao neprihvatljivim drekom
Morrison je odavno poznat kao „meta“ pisac stripova, kao neko ko je u američki strip uveo ne samo teme i estetiku zaista vezane za prevashodno evropsku „visoku“ kulturu već i sebe uveo kao lik u neke od narativa, ali ovo nikada nije bilo puko pronalaženje originalnosti u jednom po definiciji reciklaži posvećenom medijumu. Supergods metodično pokazuje zašto Morrison superherojske stripove – medijum izvorno namenjen srednjeklasnim adolescentima sa previše slobodnog vremena – legitimno vidi kao deo istog kontinuuma kulture sa delima „visoke umetnosti“, ali i kako ih doživljava kao „stvarne“ svetove samo na drugoj ravni postojanja od naše i kako je umetanje sopstvene „dvodimenzionalne projekcije“ u ovaj svet bio način da istinski komunicira sa njim.

Naravno, neki od najuzbudljivijih stripova koje je Morrison napisao, poput fantastičnog Flex Mentallo* ili recentnijeg Multiversity su opsednuti ovim idejama, a Supergods detaljno pokazuje zašto i zašto je legitimno da i sami postanemo u razumnoj meri opsednuti istima.
*u kome se spaja tako mnogo njegovih životnih interesovanja da je gotovo u pitanju Morrisonova lična karta, od posveta ocu, preko savršene kondenzacije magijskih vizija i Morrisonove stvarne i moguće rokenrol karijere do izvanredno višeslojnog – i emotivnog – rada na pokazivanju strip-univerzuma kao stvarnih i važnih na istoj ravni sa našim

Hoću reći, ova knjiga je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom žanru ali napisano tako da ne samo objasni autorovu ljubav prema njemu do najsitnijih detalja, već da je zbilja razgori i u samim čitaocima i da istovremeno i kod možda neiniciranih probudi želju za čitanje superherojskog stripa generalno ili Morrisonovih radova partikularno.

A delom taj efekat se postiže i jednim iskrenim, neposrednim tonom. Svakako, Morrison je razuzdan pisac sklon kićenom izražavanju, dugim rečenicama, neretko sumanutim komparacijama, ali Supergods je tekst nabijen energijom i entuzijazmom koji ne oduzimaju na metodičnosti i analitičnosti i zapravo rade u sinergiji sa njima. Knjiga na taj način ima brojne tekstualne bravure koje ispisuju Morrisonove poente značajno snažnije nego što bi „suvlji“ akademski tekst mogao, stavljajući nas ne samo u autorovu glavu već i u njegov endokrini sistem, dopuštajući da osetimo ono što i on oseća.

Ovo nisu samo opservacije vezane za same superheroje – a ovde ima suvog zlata kada se priča o Sueprmenu ili Betmenu, ali i uvida o tome da je pre svega Hermes, a ne Zevs predložak za SVE superheroje – ili za razliku između DC-ja i Marvela, za distinkcije između „doba“ superherojskog stripa ili za razloge što su Image stripovi (a i sam je Morrison pisao Spawna jedno vreme) u devedesetima bili to što su bili, već, neretko, za kulturu uopšte, ljudsku (mada prevashodno zapadnu) civilizaciju generalno, za kulturne trendove i životne stilove. Recimo da ovaj deo pokazuje gde je Morrison bio 2011 godine, precizno pogađajući kako će se sledeća decenija u zapadnoj kulturi odvijati, istovremeno zastupajući poziciju levičarskog cinika ali i iniciranog optimiste: „One day, someone thought, consumers will all be geeks, chained to computer screens, entangled with enthralling game worlds, surfing porn or squirreling through eBay as the seasons turn outside. One day soon, we would all be cyborgized by a rapidly evolving communications network of iPhones and iPads and their descendants, these portable exo-minds bonding like prostheses to more and more of us at a younger and younger age. Soon they’ll be implanting phones and cameras in the womb, to get us addicted to the ads early on. In a world-to-come like that one, we might all be persuaded to buy into the fantasies of geeks. A growing population of “kidults” could be sold on boys’ toys and the new, improved on-screen adventures of Batman, Spider-Man, the Hulk, and Green Lantern, helped along by books like this one—which would suggest some hidden value in the smeary power fantasies of the disenfranchised. And so it was.“

Ako ste čitajući ovaj pasus pomislili da je sve to malko previše za vas – možda i jeste. Ako ste, pak, u sebi osetili žalac prepoznavanja, familijarnosti, bliskosti – Supergods je štivo koje ćete verovatno polapati iz sve snage. Morrison je čovek skoro savršene biografije, sa idealnim odnosom trezvenog levičarskog morala i hedonističkog, dekadentnog šarma, zaključno sa stalnom kritikom kapitalizma dok radi u njegovim toplim njedrima, pronašavši sopstvenu slobodu (uključujući i nedavno otkrivanje da se rodno identifikuje kao ne-binarna osoba) ali i radeći godinama i decenijama da nam pokaže da smo ipak u svemu ovome zajedno i da će, iako to ne izgleda uvek tako i Darkseidova anti-životna jednačina uvek radi na tome da nam smrsi konce, na kraju sve biti dobro. Možda neće, naravno, ali Mesija koji ne veruje da bogovi postoje a demone prepoznaje u ljudskim slabostima i koji nam ne šalje ni upozorenje da treba da se kajemo – iako se i sam kaje zbog mnogo čega – niti kritike za grešnost i slabost, već poruku da smo, zapravo, mi, koji smo stvorili bogove, po definiciji nešto iznad njih – Superbogovi – pa, to je mesija sa kojim biste rado lomili pogaču od heljde i pili sojino mleko. Čim Superman and the Authority bude najesen gotov pisaćemo o njemu, a do tada, čitajte Supergods.


 

[ridiculus]

dendi kontrast Marku Millaru, drugom poznatom škotskom scenaristi koji je pokorio američki strip dajući Amerikancima TAČNO ono što im je trebalo: nasilje, „realističnost“, trijumf geek kulture.

Otprilike se ne slažem ni sa čim što si napisao o Supergods, a da nije puka činjenica, ali ne javljam se zbog toga. Nemam vremena da toliko duboko zalazim u priču o Morrisonu ovaj put, ali u ovoj gornjoj rečenici mislim da je odgovarajuća reč infantilnost (bez navodnika), ne "realističnost" (makar i sa navodnicima). Bavljenje ozbiljnim pitanjima i temama na površan i priprost način, uz višak emocija i nesalomivu veru u moralnu superiornost.

Drugo, ovim si straobalno potcenio Amerikance. Millar jeste popularan u određenim krugovima, ali oni nisu isključivo američki.

Ni hipertrofirano nasilje nije specifično njegov način izražavanja. Praktično svi noviji scenaristi ga koriste, na primer Ennis, Ellis, Aaron, čak i Lapham, itd. Mislim da je reč "šok" ili "preokret" bolji opis onoga što Millar specifično radi.

[Jerome Drake]

Morison mi je jasan na Animal Manu, pored toga što je tamo sjajan i fino završava priču. Ali je jasan. Zato i imam taj omnibus. Vidim šta hoće, kuda ide i lijepo se voziti tom cestom.
Za ostalo bih morao pisati eseje.

[ridiculus]

Animal Man je jedan od onih radova koje je on potpisao a ja nisam čitao. Mada, ne verujem da bi mi mogao nešto strašno promeniti mišljenje o Morrisonu, s obzirom da dosta toga od njega jesam pročitao. Još uvek najviše volim Doom Patrol, a Seven Soldiers su objektivno slabiji rad, ali meni drag. A najbolji morisonovski rad - po postupcima i tonu, pre svega - je još uvek Transformers vs. G.I.Joe. Blizu je i Michael Moorcock's Multiverse, ali Moorcock - koji je ionako često primećivao kako ga je Morrison pokrao - je radio sa tri crtača, i kvalitet radova jezivo varira, što se ne odražava dobro na celinu.

Ovde je problem konkretno u Supergods, i zanimljivo bi bilo napraviti prikaz koji je totalna suprotnost od onog što je Meho napisao*, ali morao bih duboko da zađem u ideologiju, a sad nemam ni vremena ni interesovanja za to. Neki drugi stripovi i teme mi privlače pažnju i bavio bih se njima, dok interesovanje traje. Jedino što bi me moglo odvući na drugu stranu je pitanje satira i parodija superheroja ili tog žanra, i, u kontekstu toga, pokušaj da se odgovori na pitanje zašto neki ljudi (Meho, zosko, ima ih sigurno još ovde) pogrešno misle da je The Boys odličan strip, kada jedva da je prosečan. To više nije pitanje ideologije - koja će uvek da se svede na subjektivno - već strukture. Možda i istorije žanra i teme.


*"Nabavite odbačeni primerak Supergods, i iskoristite ga kao toalet-papir! Jej!"

[Meho Krljic]

Grant Morrison trenutno koristi Substack kao platformu za blogovanje, radije nego onako kako je namenjena da se koristi, tj. za distribuciju njuzletera, uglavnom za pare. Tako da, dok se on ne opasulji, valja ovo čitati jer ima suvog zlata u ponudi:

https://grantmorrison.substack.com/

[Meho Krljic]

Zorro in Arkham: Reflecting on a Legendary Batman Saga With Writer Grant Morrison, Part 1

[Meho Krljic]

Grant Morrison in conversation with Amy Nicholson at Live Talks Los Angeles