Zima superheroja: satire i parodije

[ridiculus]

Primetićete da sam izbegao "dekonstrukciju". Često zloupotrebljavana reč, ili bar pogrešno upotrebljavana. Uradio sam to da bismo izbegli sličnost sa ovom divnom Pirarovom karikaturom:



što se u praksi često dešava. Ruganje nečemu i ispitivanje gradivnih elemenata su dve različite stvari. Većina takozvanih dekonstrukcija uzima superheroje i smešta ih u koliko-toliko realistični kontekst, ali upravo se gubitkom originalnog konteksta gubi naš Sneško Belić.

Ovo je nastalo iz mog neodobravajućeg i nesrećnog odnosa sa stripom The Boys, koji uživa novu - ali potpuno nezasluženu! - slavu zahvaljujući televizijskoj adaptaciji. Postoji neki bag u ljudskoj svesti, izgleda, koji nas tera da razmišljamo u tom smeru: serija je odlična, dakle, njen izvor mora takođe biti odličan. Ne, naprotiv. Suština "umetnosti" je u izvedbi, ne u konceptu, koji je ionako vrlo često samo plagijat. Za publiku sa nešto slabim pamćenjem, ili - ideal modernog kapitalizma - potpuno bez njega. Uuu, kako je divno moći prodati istu stvar 20 puta!

I to je ono što televizijska serija ima, a strip nema: IZVEDBA. Najbolja stvar u njoj, seriji, su izgled, neki efekti, i karakterizacija koju neki glumci daju svojim likovima, a ništa od toga ne postoji u stripu. Sve ostalo što je bitno postojalo je i ranije.

Daleko od toga da ne volim Gartha Ennisa kao scenaristu, ali ovde je samo na ciničnom autopilotu. Takođe, Robertson nije u krugu meni posebno dragih crtača, ali na Transmetropilitanu je bio daleko zanimljiviji, sa svojim okom za detalj. The Boys izgledaju ružno - ne stilski, to je stvar ukusa, već u smislu kompozicije. Da neće branioci stripa sad reći da je to satira na račun kompozicije? Strane i strane koje se sastoje od dve glave sa buljavim očima, prikazanih iz različitih uglova i u donekle različitoj veličini nije nikad bio dobar primer... bilo čega. Ah, da, ta konverzacija u modernom stripu! Tako TV-like!!!

Evo šta je John Kane rekao o Ennisu (i Ellisu), na svoj neponovljiv i duhovit način, jednim delom u šali, a drugim delom pogađajući suštinu:

You know who hates super-heroes? No, not Warren Ellis and Garth Ennis! Their hatred of super-heroes is more like when you you’re 15 and you see your best mate down the shops with his girlfriend and when she’s looking in a window he rolls his eyes and sticks his tongue out before snapping to attention and putting his arm back around her when she turns round. It’s more like irritation that they have to write these capes things to pay for their more personal masterpieces consisting as they do of New Scientist articles espoused by the same snippy character in a number of different wigs or rape and dismemberment jokes legitimized by industrial levels of sentimentality. No, that’s less like hatred than the low level resentment of any thermo-dynamic miracle who spends their life behind a desk having to actually work for a living. Pat Mills, however, Pat Mills has a hard-on for super-heroes as big as a Riot Squad Cop’s night stick and he knows how to swing that sucker to inflict maximum dental reconstructive surgery. Swing away, Pat Mills. Swing away!

Kane je odlično svestan na kojoj strani da traži prave satire, pardon, dekonstrukcije, superheroja.

Ali ovaj topik nisam zamislio kao prikaz nečije doktorske disertacije, već kao konverzaciju. Perpetualnu. "Ova tema se nikad neće završiti!" Sad očekujemo odgovor branitelja stripa, pa nastavljamo.

[Meho Krljic]

Ja The Boys nikad nisam pročitao do kraja i to, verujem, dosta govori o svemu...

[ridiculus]

Ah, pardon onda. Pretražio sam forum da bih našao šta se kaže o The Boys - vrlo malo toga - i tu je neka rasprava gde jesi zastupao njihovu stranu, ali tema je vrlo stara, pa ima smisla ovo što kažeš.

Podsmevanje idealima na kojima se zasnivaju superheroji ili njihovo izvrtanje ide daleko u prošlost, sve do Harvey-a Kurtzmana u ranim 50-im godinama prošlog veka.

80-e godine tog istog veka su bile plodno tlo za dalji razvoj satire i parodije, kada su se pojavili Alan Moore, Howard Chaykin, i Rick Veitch. Pat Mills i Kevin O'Neill sa Marshal Law. Ben Edlund sa The Tick. A - što da ne pomenemo? - i Keith Giffen sa mnogim svojim projektima, od Ambush Bug-a preko Bwa-ha-ha doba Justice League do Loba. Neka od tih dela su dobroćudne i duhovite parodije, poput The Tick, dok su druga mnogo nepoverljivija i manje nežna prema superherojima. A postoje i druge stvari, "privatni" i neobjavljeni stripovi, koji nikad ne bi ni mogli da budu objavljeni jer prikazuju intelektualnu svojinu drugih u sramnim, bezobzirnim, i nemoralnim činovima. Fenomen nalik na japanske dođinšije. Čak i ja znam za te stvari; verujem da i Garth Ennis zna za njih.

E sad, ništa od toga nema dužinu* The Boys, i u tom smislu, za mrzitelje superheroja to je dušu dalo. Kome nije stalo do originalnosti ili estetskih vrednosti moralnog nipodaštavanja, taj će radosno da pliva u tih 70 svezaka poput Baje Patka u svom trezoru. I nije da u tom stripu baš ništa ne valja.  Ima efektnih scena i momenata. Moglo se saseći tih 70 svezaka i napraviti, recimo, 7 korektnih.


Skoro sam čitao Chaykinov Hey Kids! Comics, prvi deo. Ima taj strip svojih prednosti i mana, ali jedna od pomenutih prednosti su kratke epizode na kraju, dodate glavnoj priči, koje su tačno ono što je The Boys trebalo da bude. U kontekstu Chaykinovog stripa, to su priče iz (u odnosu na glavnu priču) fiktivnog sveta superheroja koji su pomenuti u toj glavnoj priči kao intelektualna svojina. Hey Kids! Comics je inače o razvoju industrije stripa u Americi i postoje ekvivalenti za Marvel i DC, samo bez već poznatih imena, pa Chaykin smišlja svoj, ekvivalentni svet superheroja, nalik na ono što smo videli u The Boys, i posebno u trenucima kada se tamo (u stripu) priča o (fiktivnim) stripovima rađenim kao propaganda za superheroje iz tog sveta. Eh, da, treba reći da Chaykin ove dodatke nije sam ni pisao ni crtao. Crtači su se menjali, ovaj primer ispod je radio Jerry Ordway:



Athena-X je, naravno, ekvivalent Wonder Woman, to jest, Queen Maeve.

Moglo bi se pomisliti da Chaykin (ili njegovi saradnici) kopira The Boys ovde, ako izuzmemo maltene činjenicu da je njegov napad estetski uspešniji i smisleniji, pa sama ideja kopiranja postaje nebitna. Istina je verovatno suprotna, pošto je Chaykin bio poznat kao neko ko prezire američku opsesiju superherojima mnogo pre nego što je Ennis - koji zna Chaykina dobro, radio je kasnije sa njim, nema na čemu da mi zahvaljujete - pomislio da piše prvi strip. Chaykinovi radovi iz 80-ih se nisu mnogo bavili direktno superherojima: njegova vizija za novog Superman-a nije zaživela (usvojena je Byrne-ova); American Flagg! nema veze sa njima, kao ni Time Squared ili Black Kiss; Blackhawk je više ratni strip, ali ono što je uradio sa The Shadow ili kasnije Twilight bi se moglo povezati sa tim. Elem, uzeo je već postojeće likove iz popularne kulture i obrnuo je perspektivu - evo kakvi bi oni bili "stvarno", a ranije priče o njima su idealizacije zaluđenih romantika. Možda Twilight duguje nešto Nadziračima u tom smislu, ali The Shadow: Blood and Judgment je nešto stariji od Nadzirača, a ima sličan motiv.

Međutim, glavni Chaykinov adut na ovom polju je strip koji ja nisam čitao, pa nažalost ne mogu da pričam mnogo o njemu. Power & Glory, mini-serijal u 4 sveske, za izdavača Malibu, 1994.



Liči na Homelander-a, zar ne? Power & Glory jesu satira na račun superheroja, iako pre svega Supermana, koji nije onakav kakvim ga mediji prikazuju, već vrlo nesposoban za herojska dela (iako ne nužno i zlonameran).


*ne znam, doduše, koliko dugačak bi bio Marshal Law u svim oblicima i inkarnacijama i spin-ofovima uzetim zajedno

[ridiculus]

Zaboravih da pomenem Marvelov časopis Not Brand Echh, koji je izlazio krajem 60-ih, i bio humorističko-satirične prirode. Tu su se Marvelovi urednici-scenaristi i crtači podsmevali svojim sopstvenim junacima, ali i drugima, posebno iz protivničke kuće. Na kraju krajeva, Stan Lee se uvek rugao Supermanu i drugim junacima sa "nerealističnim" moćima poput letenja. ("Ništa ga ne gura kroz vazduh" ili tako nekako.) Međutim, to je bila tradicija u kojoj je MAD bio najbolji, i ovaj Marvelov časopis nije doneo mnogo novog po tom pitanju, ako uopšte išta.

A ovo ispod, da je potpuno nepoznato u Americi i/ili da nije bilo pre, bilo bi verovatno smatrano plagijatom Bojsa:



Iz prologa za Marshal Law, objavljenog na početku raznih kolekcija, pre glavnog serijala.