Čari neobjašnjivog
Artur Klark se obično pominje kao jedan od najvećih autora SF žanra; ređe mu se priznaje da je bio veliki pisac, svakako bolji od mnogih premudrih gnjavatora koje etablirana književna kritika neuporedivo više ceni. To je jedna nesumnjiva nepravda; ona druga je relativna i sastoji se u tome što se Klark uvek pominje kao autor romana Odiseja u svemiru 2001.
Pominjani naslov označava, pre svega, Kjubrikov film koji je jednom zauvek izmenio tok nekih mojih asocijacija. Od kako sam ga gledao, znači tokom ubedljivo najvećeg dela moga života, kada čujem zvukove Štrausovog valcera Na lepom plavom Dunavu ne vidim ni Dunav ni Beč, već svemirski brod koji se približava svemirskoj stanici. To je veliki film; ali kada je o literaturi reč, Klark je napisao i mnogo toga mnogo boljeg.
Pažljiviji čitalac primetio je da sam uz ovu drugu nepravdu stavio epitet „relativna“, i to bi trebalo objasniti. Klark je, naime, napisao i nastavak Odiseje, u kom je objasnio da je onaj čuveni megalit iz prvog dela i filma nekakav vanzemaljski kompjuter, te tako prilično oborio vrednost prethodno urađenog. Jer ono što je Klarku kao retko kome polazilo za rukom bio je opis strepnje u ljudskom susretu s neizrecivim i neobjašnjivim; a upravo je kosmos mesto toga susreta. Kosmos je mesto gde mi živimo, čega smo svesni retko i izuzetno, i nadajmo se da se neće desiti nešto što bi nas na ovu jednostavnu činjenicu podsetilo. Recimo, da se iz dubina kosmosa pojavi džinovski asteroid i uništi našu civilizaciju kako je svojevremeno uništio dinosauruse. Ova mogućnost, to malo ljudi zna, ne spada u naučnu fantastiku. Naučna fantastika je mogućnost da, ako bi se tako šta pojavilo, učinimo išta da katastrofu sprečimo.
U svojim knjigama Klark nam je dočaravao neizmernost kosmosa i, često, njegovu neobjašnjivost. Ove najbolje osobine njegove književnosti držao se Kjubrik praveći svoj film, i nije pao u iskušenje da neobjašnjivo objašnjava. Klarku se to dešavalo i inače, pa možemo nagađati da li je uzrok tome bilo povlađivanje izdavačima, uvek gladnim nastavaka i jasnih krajeva, ili je to zamka pozitivističkog uma koji živi u veri da se sve, na kraju krajeva, može i mora objasniti.
Kjubrik je znao da ne može, a nije do kraja bio uveren ni da treba. Zato njegov film i jeste, između ostalog, i najbolje tumačenje Klarkove literature, sažetak onog najboljeg u njoj.
Što nikako ne znači da treba da se zadovoljite gledanjem filma umesto da čitate Klarka. U umetnosti su sva tumačenja i sažeci, kao i sva objašnjenja ovog sveta, daleko i od dovoljnog i od mogućeg.
Radoslav Petković
