FRESH OF WWW.BLICNEWS.COM
Piše: Dimitrije Vojnov
Loši momci 2 je film koji ispunjava sve predrasude srpske antiholivudske elite koja smatra da su američki repertoarski filmovi nasilno i neukusno eksploatatorsko smeće. Međutim, problem holivudskog repertoarskog filma je bio upravo u tome što odavno nije bio nasilan i neukusan, već je zabava na silu uvijana mašnicom usiljene pristojnosti.
Problem neprikazivanja nasilja nije žalba socijalno zapuštene publike kasapskih filmova, niti vapaj dekadentnih ljubitelja pikantnih žanrovskih sadržaja. To je upozorenje američkoj javnosti da su holivudski filmovi, kroz izostavljanje nasilja iz filmova, anestezirali publiku, konstantno izbegavajući da nagoveste izrabljivački odnos i sadomazohističku atmosferu raslojenog društva.
S druge strane, sižei su ostali slični onima iz doba kada je nasilje slobodno prikazivano. Stoga su filmovi i dalje govorili o ubistvima, obračunima i nesrećama a nisu smeli da prikažu ono čime se bave. Taj fenomen je postao najflagrantniji u trenutku kada više praktično i nije bilo kadrova u kojima se vidi kuda su otišli ispaljeni meci, niti je bilo prizora ulaska zrna u telo. Većina autora je pristala na takav metod rada. Neki od njih, poput Džona Vua, prilagodili su svoj osobeni stil prikaza krvoprolića novom standardu, dok su drugi, poput Džona MekTirnana, dočekali da im američka cenzura raspori filmove i izbaci sve kontroverzne delove.
Pored očigledne političke agende koja se krije iza odstranjivanja nasilja iz američkog filma, postoji i problem cene njihove proizvodnje. Filmovi su postali previše skupi. U pokušaju da što sigurnije stignu do zarade, pojavila se tendencija da se filmovi snimaju za što širu publiku. Širenje interesovanja je, naravno, usmereno na najmlađe posetioce bioskopa. Onoliko koliko su Stiven Spilberg i Džordž Lukas infantilizovali sadržaj i značenje filma, toliko je američka cenzura dezinfikovala samu filmsku sliku.
Film Loši momci 2 krši sva nametnuta pravila političke korektnosti i probija se kao skriveni favorit ove sezone. Konačno se suočavamo sa savremenom policijskom akcionom komedijom koja je kalorična i duboko uronjena u mrsnu ezoteriju marginalnih bioskopa.
Nastavak nas uvlači u dalje avanture detektiva Majka Lourija (Vil Smit) i Markusa Barneta (Martin Lorens) iz Majamija. Oni se ovoga puta bore protiv kubansko-rusko-kju kluks klanovskog sindikata vlasnika noćnih klubova, u čijoj se tami konzumira ekstazi sumnjivog kvaliteta.
Raduje to što Loši momci 2 prevazilaze nesnimljene karike žanrovske evolucije i pokazuju kako treba da izgleda eksploatacijski film 2003. godine. Naročito kada se uzme u obzir da je serijal o Barnetu i Louriju ukrštanje dveju mitologija - partnerskog duha Smrtonosnog oružja i etničke kontroverze Policajca sa Beverli Hilsa, i da s ovim nastavkom dobija vlastiti identitet.
Scenario je radila eminentna ekipa predvođena Ronom Šeltonom, ozbiljnim autorom, najpre sportskog filma, koji je u poslednjih godinu dana isporučio jedan odličan i jedan zanimljiv policijski film. Odličan policijski film je Dark Blue, triler o nervozi korumpiranih losanđeleskih policajaca u osvit protesta povodom prebijanja Rodnija Kinga. Zanimljiv film je Holivudski panduri, film sa greškom, u kome Harison Ford i Džoš Hartnet magnetično lutaju kroz meandre žanrovski neopredeljene akcione komedije. Partnersku vibraciju je dodao doprinos scenarističkog para Viberli. Viberlijevi, Kormak i Marijen, napisali su sjajan scenario za akcionu komediju Ja, špijun, u kojoj je komični aspekt nadjačao akcioni. Nažalost, u filmu Beti Tomas neosmišljena akcija pritiska komediju i zato Ja, špijun prija samo sladokuscima. Konačnu vradžbinu na scenariju je učinio Džeri Stal, ezoterični bivši narkoman koji je posle niza autobiografskih komada postao scenarista Džerija Brukhajmera (serija CSI). Policijskim filmovima je bitan doprinos pisaca koji su dugo živeli na ivici, o čemu svedoči slučaj Šejna Bleka koji je napisao Smrtonosno oružje u vreme duboke depresije. Džeri Stahl je bio na ivici i u Loše momke 2 unosi kredibilitet.
Akcija je impresivna, bez nametljivih digitalnih efekata, i realizovana je nadahnuto i inventivno, kao uspeli pokušaj da se starinskom mehanikom prevaziđe novi kompjuterizovani metod filmske iluzije. Gledaoci su oduvek više verovali konzervativnom prikazu razbijanja nego skupu jedinica i nula. Majkl Bej, ozloglašeni korisnik prebrze montaže, u ovom filmu spušta loptu i smišlja duže kadrove. Oni, pak, komplikuju realizaciju ali povećavaju uverljivost akcionog prizora. Veliku pomoć dobija od iranskog direktora fotografije Amira Mokrija, koji tačno zna u kom kadru da se istakne a u kom da se podredi celini.
Komedija je prljava, i vicevi su uglavnom efikasni, no čak i kad nisu, ne ostavljaju utisak neprijatnosti. Dok je prvi film serijala (kao i pozni nastavci serijala Smrtonosno oružje) patio od glomaznih komičarskih deonica, nastavak je efikasan, zato što humor proističe iz radnje, a pokušaji zasmejavanja su aktivni i vezani za postulate crnog humora.
Dizajn junaka je neomitski i autori definitivno uspevaju da 144 minuta (zlatno pravilo iz osamdesetih - nema akcijaša bez 130 minuta) očuvaju iluziju sveta u kome su sve žene top-modeli, u kome su kola luksuzna i brza, meci lete na sve strane, stradaju brojni slučajni prolaznici, i svi policajci su nabildovani do stripovskih dimenzija. Taj element je neizmerno važan, zato što su pokušaji da se upristoje repertoarski filmovi doveli do toga da sasvim presahnu pomalo infantilne ali nezamenljive pubertetske fantazije čija kaloričnost pokreće ovu vrstu filma. Takav postupak se može etiketirati kao socijalno neodgovoran, kao pokušaj eskapizma, kao povlađivanje prizemnim nagonima, međutim, Loši momci 2 upravo na tom nivou i treba da zadovolji gledaoce.
Film je otvoreno desničarski opredeljen. Na svaki način je suprotan Žeđi za nasiljem Majkla Mura, jer bez ikakvih ograda, u iluzionistčkom maniru, slavi mačizam i fetišizam oružja. Pored toga, Loši momci 2 donosi strah od stranaca, komunista (negativci su Rusi i Kubanci) i domaćih izdajnika (Kju kluks klan prodaje drogu), odnosno prezir prema birokratiji i građanskim slobodama iza kojih se kriju zločinci. Invazija na Kubu, u finišu filma, stavlja konačni osmeh na lice svakog poštenog desničara.
Dolazak Bušove administracije na vlast je svakako pomogao povratku nasilja u američke filmove. Desno opredeljenje uvek podržava ovaploćenje izvesnih antagonizama. O povratku desnice svedoči i beskompromisni Terminator 3. Međutim, kao što Bušova administracija nema dovoljnu podršku, tako ni filmovi u kojima se nasilje vraća na velika vrata, poput Loših momaka 2 i Terminatora 3, još uvek nemaju bezuslovni odziv publike. Međutim, publicitet horora Cabin Fever Ilaja Rota i novog Tarantinovog filma Kill Bill čini da povratak nasilja bude pretvoren u novi holivudski trend.
Loši momci 2 su povratak estetici pokojnog Dona Simpsona, koji je sa svojim partnerom Džerijem Brukhajmerom osmislio mešavinu testosteronske akcije i gej-estetike (disko, advertajzing, lepi dečaci) koja nije pokušavala da zavede gledaoca, već ga je uzimala na silu. Zato je i lepo što film najavljuju ujedinjene munje na logu Simpson-Brukhajmerove kompanije, iako se odavno na filmovima vidi samo Brukhajmerova munja. Posle Simpsonove smrti, Brukhajmer je umekšao raniji stil, odvukavši je dalje u pravcu gej-estetike. To je postalo flagrantno u Bejovom filmu Perl Harbor, gde Ben Aflek i Džoš Hartnet postaju intimni, na jedan neobičan način.
U rukama Majkla Beja (Loši momci, Stena, Armagedon, Perl Harbor), sa Vilom Smitom i Martinom Lorensom u kadru, Loši momci 2 polaze u susret korenima Dona Simpsona. Simpson bi voleo da vidi ovakav film.
Majkl Bej je sve svoje filmove radio u saradnji sa Simpsonom i Brukhajmerom. Ove godine debituje kao samostalan producent sa rimejkom kultnog horora Touba Hupera Teksaški masakr motornom testerom, u režiji Markusa Nispela, kultnog nemačkog reditelja video-klipova čiju je nesnimljenu simfoniju Poslednji dani, sa Švarcenegerom, kasnije kastrirao Piter Hajms. Loši momci 2 i saradnja sa kontroverznim Nispelom nagoveštavaju Beja kao izuzetno lucidnog holivudskog moćnika, pod čijim će skutima nastati još puno uzbudljivih diverzija.
Ako na nebu postoji bioskop, Simpson je đavolski uživao u Lošim momcima 2. Jer on bi voleo da vidi kako je njegov štićenik prevazišao status nižerazrednog pronalazača agresivne montaže, i postao punokrvni autor koji s ovim filmom dostiže zrelost i isporučuje jedan od najhrabrijih i najautentičnijih blokbastera u poslednjih deset godina.
Američka "B" produkcija i cenzura
Američka cenzura je omela razvoj nasilnih policijskih filmova i vrhunci sa kraja osamdesetih, poput Smrtonosnog oružja ili Zavere u San Francisku, i početka devedesetih, poput Poslednjeg skauta ili Zločina na talasima, sezonama su samo unazađeni. Najpre je iz navedenih klasika isceđena formula, potom je kroz tu formulu obesmišljen podžanr, da bi na kraju klišee praktikovali sa umekšanim žanrovskim gradivom. Holivudski producenti su oduvek znali da je u ponekim filmovima krvavo žanrovsko gradivo tu radi priče, ali i da su neke priče tu radi žanrovskog gradiva. Kada je krv isceđena iz tih prizora, ostale su prazne ljušture nazovipriča koje su izvorno imale smisla samo kad su služile kao opravdanje za izvesne kinestetičke zahvate.
Eksplozivni uspeh Kventina Tarantina 1994. godine uneo je mogućnost da se ikone razore i renoviraju, i Holivud se potom upinjao da pojedinačnim repertoarskim filmovima usadi neku vrstu kinematografskog dostojanstva. Međutim, ta vrsta repertoarskog filma je najpre proizvod, pa tek onda autohtono delo. Holivud je želeo da istovremeno snima proizvode koji se lažno predstavljaju da su ozbiljni filmovi. Kinematografsko dostojanstvo se ne kupuje. Ono se stvara. Stvara se u radu velikih autora poput Kamerona, MekTirnana, Verhovena i Zemekisa, koji su svojom hrabrom interpretacijom žanra podigli B-film na pijedestal ozbiljnog, nezaboravnog ostvarenja. U tom procesu je duh B-filma sasvim nestao, kao i sam B-film.
