ГОВОР ЗАМЕЊЕН КУЦАЊЕМ
Масовна електронска комуникација доминира код младих, што ствара специфичан новоговор и ставља у други план инкриминисане мас-медије
Може се чути дефиниција да је језик „основно средство комуникације”. Ово обично подсети на примордијалне облике људског споразумевања. Језик људи је савршено средство комуникације и једино као такав постоји. То савршенство би требало да почива на нормираном коду, а уколико се норма не поштује језик људи губи своју особину тј. савршеност. Ако нема савршености, нема ничега, рекао би Јован Дучић.
Када се сусретнемо са текстом који се бави проблемом језика у медијима, обично се као главни дистрибутери језичке јереси прозову новине и телевизија. Често поновљање садржаја на ову тему ствара навику, навика узрокује досаду, досада узрокује језичку амнезију. Фраза уништава значење. Иза полифоније огорчених, дакле немоћних, повика лингвиста, по принципу „држите вука” појављује се један нови и, можда, по језик разорнији феномен.
Једном, у неким новинама, у тексту који се бавио језичком проблематиком, прочитао сам израз: „…девалвација језичке културе…”. Аутор је уочио везу између урушавања језичке културе и опадања економског стандарда. Ипак, евидентна је масовна употреба мобилних телефона и рачунара што код младих ствара један специфичан новоговор и истовремено ставља у други план инкриминисане мас-медије.
Електронска комуникација доминира код младих. Мислим на Интернет и СМС. Говор је замењен куцањем. Наводни недостатак подршке за ћирилицу у информатичкој технологији је већ одавно минимализовао употребу овог писма, а сада нам је повратак мучан. Још једном се доказало да се лако одричемо позитивних навика зарад негативних. Ипак, то је још најмањи проблем. Формира се нови „славеносербски” тј. макаронски језик. Меша се ћирилица и латиница; уместо малог „и” пише се велико, што узрокује аутоматика енглеског правописа; писање великог слова се такође врши по овом правопису – вишечлани називи се пишу почетним великим словом тамо где је то неправилно – и, што је најгоре, то је општеприхваћено из „естетских разлога”. Овакве се грешке сврставају у тзв. штампарске грешке, али како их назвати када постају навика?
Занимљива су дешавања на пољу транскрипције. Ћирилични текстови су прошарани латиницом, што је последица транскрипције страних речи – негде је то нужда , а негде навика. Интересантно је писање страних имена у латиничним текстовима. Изворним именима додају се наставци за облик карактеристични за српски књижевни језик: Shakespeare, Shakespearea, Shakespeareov, Shakespeareu... Званични правопис ово дозвољава, али се овакво писање противи добром језичком осећању, а подсећа на некадашњи славеносрпски језик.
Изузетно интересантна ситуација је на пољу СМС комуникације. Мобилни телефони, првенствено намењени разговору, код нас се углавном користе за слање порука. Корисници, претежно млади, труде се да у што мање текста кажу што више. Оваква тенденција је позитивна и требало би да доведе до лапидарности израза и експресивности стила. Међутим, шта се дешава у пракси? Порука формално бива кратка, а семантика прелази у домен тзв. места неодређености, како би се то казало у књижевности.
Тако, дописују се две сестре и договарају се шта ће ручати. Једна је у граду, а друга ленствује у кући. Прва предлаже да ручају ћевапе, које иначе треба купити, а друга одговара да ће је чекати кући „са ћевапима”. Погодите ко је купио ћевапе? (Наравно, остале су без ручка!)
Други пример ћу преузети из рачунарског часописа “PC–PRESS” бр.93, који озбиљно схвата проблем деформације језика. Један корисник СМС се пожалио у неком форуму да ћирилична слова из неког разлога заузимају више места, а и куцање ћирилице на латиничној тастатури није лако, те је на крају поздравио: „Хриctoc ce podu”.
Техника омогућава много: брзу и функционалну комуникацију у естетски прикладној форми. Овде под комуникацијом подразумевам сваки проток информација које су садржане у тексту уопште. Међутим, поново се показује наша стара бољка – аљкавост. Лакоћу идентификујемо са конформизмом. То потврђује тезу немачких филозофа да је развој цивилизације обрнуто пропорционалан развоју културе, где се под цивилизацијом подразумева технички, а под културом духовни развој.
Иван ЈЕВЂОВИЋ, Глас
