The Crippled Corner

[crippled_avenger]

LEGEND OF THE WEREWOLF je Freddie Francis snimio 1975. godine i može se reći da ono što je pružio tada u ovom filmu, po scenariju Anthony Hindsa, nažalost nije bilo dovoljno.

Ako izuzmemo Davida Rintoula u naslovnoj ulozi koji je nama zanimljiv jer izgleda kao mladi Bora Čorba i mogao bi da mu prođe kao brat blizanac, ovaj film je u suštini pokušaj da se staromodna horor misterija malo, ali ne previše "isprlja", ali da ostane u okviru u kom radi Peter Cushing.

Naslovni junak je kao dete uzet od šumskih vukova i odgajen je u šumi. Posle boravka u cirkusu gde je služio za zabavu, posle pronalaženja u šumi, počinje da se socijalizuje i radi u propalom zoološkom vrtu.

Ubrzo se zaljubljuje a ne shvata - zbog manjka odgoja među ljudima i socijalne imaginacije - da mu je izabranica prostitutka, i usled razočarenja kreću da se dešavaju misteriozna ubistva koja izgledaju kao da ih je počinio vuk.

Misteriju pokušava da reši lokalni forenzičar kog igra Peter Cushing, ali niti realno ima misterije, niti Francis gradi priču kao da je misterija nešto što važi samo za lekara ali ne i za nas.

Efekti transformacije su korišćeni minimalno i prilično su slabi, naročito ako imamo u vidu da se ovo dešava u osvit antologijskih rešenja tog tipa. Ali, nije ovo film čiji je cilj da tehnički impresionira. Problem je u konstrukciji priče, film nas čak ni ne potcenjuje već izgleda kao da neke stvari treba da podrazumevamo i da se pomirimo sa time da nam na kraju ponudi vrlo malo.

Hindsov scenario u dijalozima i nekim situacijama među likovima ima solidnih detalja. Neke uloge, kao recimo Ron Moody koji igra erodiralog domaćina zoo vrta su dosta uspele, i ima ovde šta da se vidi tu i tamo. Ali, sve je nekako bajato i ruinirano, kao što je uostalom patina dosta uspešno primenjena u samom filmu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

DARK TOWER je film posle kod je Freddie Francis odlučio da više ne režira bioskopske projekte.

Uprkos brojnim teškoćama zbog kojih se na kraju i potpisao na filmu kao Ken Barnett, rekao bih da je ipak u samoj suštini problema ovog ostvarenja to što u njemu ništa ne valja, i ne može se krivica prebaciti na samo jedan segment.

Inscenacija je lenja. Glumci nisu preterano koncentrisani. Scenario je stupidan. Sve to ne bi ipak moglo da bude tako slabo bez očiglednog saučesništva reditelja.

Na ovom filmu radilo je više ljudi ozbiljne reputacije. Scenario je između ostalih pisao Robert J. Avrech koji je za De Palmu napisao BODY DOUBLE i još poneku bitnu stvar. Ken Weiderhorn je trebalo da režira ali na kraju on tvrdi da nije praktično snimio ništa a Dan Bradley koji je kasnije radio neke jako složene projekte je bio pomoćnik režije.

Naročito to ime kao Dan Bradley jeste znak da je film mogao biti mnogo ozbiljnije izveden.

DARK TOWER nažalost ostaje neslavna završnica Francisove rediteljske karijere i film izgleda kao da je označio njegovo potpuno odbacivanje i čas kada su mu bogovi režije okrenuli leđa.

[crippled_avenger]

Freddie Francis u THE SKULL radi po scenariju Miltona Subotskog i adaptira priču Roberta Blocha.

Premisa je zanimljiva, film se bavi kolekcionarima koji nabavljaju fetišizirane predmete iz života Markiza De Sadea, Kada nabave njegovu lobanju kreću da se dešavaju neke okultne stvari - međutim, tu film pada jer ono što se dešava jeste da posednici te relikvije polude i ubijaju okolo.

De Sade je voleo klanje, ali nečim drugim, ne nožem, i generalno nasilje u njegovom razmišljanju, kao iz sve ostalo polazilo je iz raznih seksualnih nagona iz kojih su se kasnije razvijali neki patološki varijeteti itd.

Otud, cela ideja da relikvija poput njegove lobanje dovodi klanja je bezveze, pa je i film, uprkos tome što su ga overili i Peter Cushing i Christopher Lee ostaje propuštena prilika i jedna rutinski izvedena nevažnost.

* 1/2 / * *.* *

[crippled_avenger]

John Valley je ostinski filmadžija koji je u ovoj vrlo poznatoj zajednici posle dužeg vremena osvetlao obraz vrlo zanimljivim filmom THE PIZZAGATE MASSACRE.

Tinus Seaux i Alexandria Payne su izvanredni u glavnim ulogama kao militiaman i afroamerička reporterka koji idu da vide da li je u lokalnoj piceriji na delu Pizzagate Conspiracy, odnosno da li reptilijanci tamo ritualno imaju sodomističke odnose sa decom.

On je tipičan militiaman, uveren u teorije zavere ali na nekom nivou bistar na naivan način, ona je pak bila saradnica oportunističkog conspiracy theory medija i evidentno ima tragova preppinga u njenom domaćinstvu ali svakako namazanija od njega i pre svega fokusirana na to da na neki način profitira.

Bistri naivac i profiterka polaze na road trip na kom će joj on pružiti dosta materijala da profitira na njemu, sve do krvavog ishoda kada vrag odnese šalu.

Film je prilično jasno postavljen protiv ljudi kao što je Alex Jones, protiv te kulture zavere koja je ušla među skromnije obrazovane ljude u teškoj materijalnoj situaciji, i u tom pogledu je satiričan. Međutim, isto tako John Valley je ipak na kraju krajeva umetnik tako da i on voli da se poigra tim elementima i da nas navede na ambivalentnost prema celom miljeu - ne u smislu konkretnih reptilijanaca i seksualne zloupotrebe dece u podrumima picerija - koliko u tome da nam nudi mogućnost da se identifikujemo sa ovim junacima koji nezavisno od zabluda ne moraju biti loši.

Film je vrlo snalažljivo izveden i odlično je glumljen. Nizak budžet je vidljiv ali nije uticao na to da se film uradi što je pedantnije moguće, sa dosta kreativnih rešenja i veoma uspelim ključem stilizacije. U tom pogledu, Valley pokazuje da je savladao neke bitne lekcije o niskobudžetnom filmu koji dobro izgleda, iz repertoara Roberta Rodrigueza.

Nadam se da neće kao Rodriguez preći na skupe filmove koji loše izgledaju

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam IT FELT LIKE A KISS, jedan od dokumentarnih filmova Adama Curtisa gde sa minimumom intervencija pravi zanimljiv kolaž arhivskog materijala iz kog onda proističe slika fenomena, u ovom konkretnom slučaju imaginarija koji su SAD proizvodile tokom šezdesetih i sedamdesetih gde su se bezbrižni život, tehnički progres i razni emancipacijski procesi u lokalu, van Amerike ogledali u brutalnim sukobima, pučevima i dovođenjem despota na vlast, a sve u interesu ovog blagostanja koje je fantazirano u tadašnjoj popularnoj kulturi.

Neko će reći da je sve ovo jedan sugestivni cirkus - i neće pogrešiti. Neko će reći da je ovo jedna preterana intelektualizacija gde film služi autorovoj tezi - i neće pogrešiti.

Međutim, šta ima loše u jednom veoma atraktivnom, intelektualističkom kolažu koji pretenduje da ponudi svoje viđenje nečega. Da li film prestaje da bude dokumentarni onda kada ideološki postane subjektivan?

Rekao bih da ne.

Kao što ne mislim da je Curtisova sklonost ka marginalnom, bizarnom i ekscesivnom nekako sporna.

IT FELT LIKE A KISS i petnaest godina posle premijere i dalje ima snagu koju sam onomad osetio.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nisam neki vernik, ali sa ovakvom opozicijom vladaćemo još najmanje tri hiljade godina,

HERETIC je slab film ali nezavisno od toga, ovo je jedna potpuna glupost koja samo u ovim okolnostima potpunog sunovrata svih filmskih vrednosti može da bude tretirana kao uspešan horor, i uopšte dobar film.

Iskreno, kada sam gledao ovaj film imao sam ozbiljan problem sa tom žanrovskom definicijom jer je ovo stvarno sve samo horor nije. U ovom filmu ima strave, pre svega hvatala me je strava od toga koliko je glup, ali za horor je potrebno ipak nešto više.

Međutim, i glup film može da bude prijatan, može da bude čak i dobar, kada bi u sebi nosio nešto drugo, neki čisto filmski kvalitet. Scott Beck i Bryan Woods nažalost to opet nisu uspeli da unesu, iako im je ovo verovatno najuspešniji ali i verovatno najgori rediteljski projekat uz HAUNT.

A opet pitanje je da li je i HAUNT gori od ovoga jer jeste bitno manje zanimljiv ali je i sasvim nepretenciozan.

Prvih sat vremena gledamo dve naivne mormonske misionarke u nekoj dijalektici sa namazanim, zlokobnim ali njima intelektualno uzbudljivim gospodinom sa engleskim akcentom koji ih je na supernaivan način namamio u svoj ekscentrični dom, i gde one od otprilike odmah mogu da shvate da nisu čista posla, i to kao shvate, ali opet kasnije nego što treba.

I od tada ovo postaje film u kome njih dve, neiskvarene misionarke imaju sukob sa "jeretikom", čovekom koji ima racionalnu opoziciju religiji ali jelte pogreši što je diveći se vlastitom intelektu izgubio dušu. I onda njih dve svojom čistotom, dušom, time da ne može čovek kontrolisati baš sve, nekako nadvladaju i spasu glavu.

Ali, spasu glavu od čega, koje pretnje, šta se tačno njima sprema u njegovoj vrlo ambiciozno napravljenoj scenografiji koju prevrtljivo naziva kućom?

Nisam baš ispratio. Možda oni to i kažu, ali nije mi pažnja bila na dovoljno visokom nivou. Ima neke veze sa time da on tlači žene, normalno. Koga drugo?

Na kraju sve biva dobro.

Topher Grace igra ulogu koja je toliko glupo i žanrovski nepismeno postavljena da na neki način moram da je smatram osveženjem. Sparingovao je on i ranije sa Hughom, ali ipak uspešnije u filmu AMERICAN DREAMZ.

Hugh Grant, glumac kog cenim od onog trenutka kada sam ga prvi put video, dakle i u onome po čemu je najpoznatiji a to su saradnje sa Richardom Curtisom, ovde igra jednu tipičnu rolu negativca datog engleskom glumcu. Dakle, sve je ovde u ravni nečega što su pre njega na industrijskom nivou igrali Vincent Price, Peter Cushing, Christopher Lee u početku kao žanrovski specijalisti pa sve do prestige actora kakav je Jeremy Irons.

Nažalost, materijal koji Grant ovde igra je više priceovsko-cushingovski nego a pozicija mu je ironsovska, no svakako je samo zaloupotrebljen kao "dobar špreher" koji može da savlada čak i najbesmisleniju govornu radnju.

HERETIC je ozbiljan kolaps na svim nivoima, pa čak i produkcionog dizajna gde je cela konstrukcija te jeretikove kuće apsurdna i naivna, vizuelno nezanimljiva, od nekih bezveze materijala - a ipak je bitna jer je sama za sebe lik.

HERETIC nije preveliko iznenađenje kao domet Becka i Woodsa kad ostanu sami. Ipak, oni su postali bitni zahvaljujući Krasinskom. Ali, da se ne lažemo, i ovo je poprilično dobro prošlo u ovim teškim vremenima.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Richard Linklater je bio značajan reditelj američkog nezavisnog filma kad sam ja bio dete, i pamtim kako su DAZED AND CONFUSED i tako nešto bili kul filmovi kad sam bio tinedjžer.

Isto tako, zapazio sam kako Linklater ima želju da se izrazi i u žanrovima koji podrazumevaju da reditelj ipak nešto zna. I od NEWTON BOYSa kreću primeri toga koliko je on operisan od sposobnosti da snimi ozbiljan film.

Posle SCHOOL OF ROCK i naročito BAD NEWS BEARS sam odustao od gledanja Linklatera, naročito jer me je ovaj drugi film jezivo razočarao zbog nedarovitog traćenja skripta koji su potpisali Requa i Ficarra i angažmana Billy Bob Thorntona, odnosno praktično ispuštenog reuniona ekipe iz filma BAD SANTA.

Linklater je nastavio sa radom, postajao je sve uspešniji, van mog vidokruga, i eto sad se pogodilo da od svih filmova baš onaj najpogrešniji među njima dođe meni na istinu.

Ovo je Linklaterov novi pokušaj da snimi žanrovski, repertoarski film, ii to sa dve veoma perspektivne zvezde. Glen Powell se već hajpuje kao neko ko će biti bitan. Adria Arjona se umnogome i dokazala, dakle imamo kriminalističku komediju sa veoma aktuelnim glumcima.

Međutim, izgleda da Linklater, kao deo ostinske scene ipak ima sličan problem kao njen rodonačelnik Robert Rodriguez. Prosto, snima izvanredno no budget filmove koji izgledaju sjajno i očajne skupe filmove koji izgledaju očajno.

Prosto, deluje kao da Linklater namerno želi da u mejnstrim unese taj neki postupak režiranja "s dve leve ruke" u kome on sa ekipom iz Doma kulture želi da nam pokaže kako snimiti film nije neka nauka.

I prvi rezultat nije film koji loše izgleda i sl. Prvi rezultat je to što ne znam šta gledam, a ako ne mogu da shvatim šta gledam, sva je prilika da ću imati teškoće u recepciji.

Naime, ovde imamo slučaj filma koji je napravljen sa jasnom "pričam ti priču" namerom i sama priča je dosta interesantna. Međutim, snimljen je metodom "kako padne" što bi bilo u redu da se u kadru dešava nešto što je samo po sebi sirovo, nesvakidašnje, autentično, nešto što se ne može inscenirati. Ipak, ne pred kamerom imamo scene koje su krajnje dramske, vrlo klasične, izvedene manje-više na nivou školske predstave, i snimljene užasno.

Zvezde koje ima u kadru - iako mene Glen Powell još uvek nije ubedio - prosto Linklater ne uspeva da u potpunosti iskoristi jer ih snima u nekim planovima gde ne uspeva da istakne njihov magnetizam u punoj meri (mada ga oni imaju dosta, možda i napretek), i onda nastupa konfuzija - jel ovo neka loše režirana bioskopska fikcija ili je ovo neka loše inscenirana kriška života?

I u toj dilemi da ne znam šta gledam, dolazim do toga da je Linklater lik koji je ipak operisan od režije, i da je najbolji u tim formama margine, da sad on nekako postavi stvari koje trpe te "alternativne" metode, ali da je ipak zalutao u ove forme koje već imaju formiran izraz, stil, i da on ne dobacuje čak ni do nekog vizuelnog žargona.

I onda se to oseća na svim nivoima. Prosto, film ima problem ritma. Nije spor i nije tempo nevolja ali svaka scena je po intenzitetu izraza ista. Rešenja se ponavljaju, kao i situacije, a sve snimljeno kao BEOGRADSKA HRONIKA.

Dakle, HIT MAN je bio prilično užasno iskustvo za mene.

Međutim, za mnoge ljude nije. Kritika ga slavi, IMDB nudi neke visoke proseke ocena, Glen Powell treba da nasledi Arnija u RUNNING MANu kog režira Edgar Wright.

Demantuje me kultura, a demantuju me i autori i kritičari koje cenim.

Otud, deluje mi da je ovo možda film za neku publiku koja je do te mere too cool for school da je u stanju da se iznese sa jednim fassbinderovskim bolom u intimnoj regiji za tehnologiju naracije i okreće se samo onome što je u ovom filmu "novo",  a to bi možda mogla biti priča, ne znam.

Očigledno je Linklater previše velika neznalica a ja sam previše old school da bismo on i ja našli sponu. Međutim, on je put svoj našao, tako da nema razloga za brigu.

Definitivno je do mene.

[crippled_avenger]

Simon Wells je unuk H.G. Wellsa i jedan od najbaksuznijih reditelja svoje generacije.

Imao je dosta otvoren ulaz u Amblin i ImageMovers, radio je neke manje ambicioznije animacije a onda je sa svoja dva najambicioznija projekta doživeo krah. Prvo je THE TIME MACHINE uz teškoće na snimanju propao u bioskopima, povukavši sa sobom i Guy Pearcea kao potentnu bioskopsku zvezdu. Potom je MARS NEEDS MOMS još radikalnije propao u bioskopima.

Razlika između ta dva filma je u tome što je MARS NEEDS MOMS bio je jedna od najboljih non-Pixar animacija snimljena u poslednjih dvadeset godina. Zemeckis ga je producirao a Wells je zarobio taj duh na najbolji mogući način, porodičnu pustolovinu sa spooky edgeom.

THE TIME MACHINE je s druge strane užasan film. Tokom snimanja je Hadži Wellsov unuk i zanemoćao pa ga je tri nedelje odmenio Gore Verbinski, dakle već mu se tu nije verovalo, i na kraju ono što smo dobili je sjajan primer kako izgleda neuspeo ali agresivan studio damage control.

Naime, imamo film koji je u toku snimanja prepoznat kao slab. Otud je prvo izmontiran na više nego efikasnih sat i po vremena, sa ciljem da to nekako "prođe". Zatim su specijalni efekti evidentno pojednostavljeni i pojeftinjeni, svodeći kvalitet slike na nivo TV filma svog vremena.

Da li su imena Wellsovog unuka, scenariste Johna Logana, snimatelja Donalda McAlpiena i Guya Pearcea u glavnoj ulozi obećavala više?

Svakako. Ali studio nije imao milosti i ostavio ih je sve zajedno u nečemu što izgleda lošije od bajkovitog Hallmarka, da bi se uštedeo novac studija i vreme gledalaca.

Otud, iz ovog materijala vidimo da nismo bili na putu da dobijemo dobar film, ali smo dobili nešto što ipak nije referentno kao opis Wellsove namere.

[crippled_avenger]

Annick Blanc režirala je kanadski arty triler JOUR DE CHASSE kao jednu konfuznu estetizovanu eskapadu u šumi gde striptizeta u nevolji pokušava da postane deo grupe lovaca kako bi se oslonila na njih za povratak kući sa nekog propalog puta.

Bazična premisa je jasna, žena sa tržišta seksa, uplašena ali snalažljiva, pokušava da se izbori za mesto u grupi muškaraca, okolnosti kako se ona među njima našla su meni bile mutne i usiljene a kasnije kako stvari tonu u konfuziju i neke nemotivisane "lepe kadrove", dobijao sam sve manje i manje od ovog ostvarenja.

U tom smislu, JOUR DE CHASSE nije slučajno prikazan na festivalima, sigurno je imao dosta koristi od toga što te tema kao "muška" (s tim što sam ja jedva pohvatao šta se dešava a nekmoli šta je tema) a režirala ga je žena.

Ovom filmu se ipak za moj ukus previše progledalo kroz prste, uprkos tome što barem tehnički ne izgleda kao neko totalno neznanje.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Martin Campbell je veliki profesionalac angloameričkog filma i sada već u devetoj deceniji i dalje režira prilično aktivno, i istini za volju, ja i dalje gledam njegove filmove sa određenim očekivanjima.

Čovek koji je u karijeri snimio jedan takav masterpis kao što je serija EDGE OF TOMORROW, započeo čak dve nove ere u cenjenim Bond filmovima GOLDENEYE i CASINO ROYALE, uspevao da u vrlo osetljivim uslovima savremenog B-filma snimi nešto odlično kao THE FOREIGNER, da sačuva decentnost i preciznost rukopisa, uvodeći nove elemente, on je svakako jedan od onih Britanaca (iako on dolazi rodom s Novog Zelanda, karijera mu kreće u Britaniji) koji su ostavili veoma dubok trag u dužem kontinuitetu žanrovske produkcije.

Čak i u poslednje vreme, zanimljivo je da u ovim godinama i dalje uspeva da animira zvezde - videćemo kako se snašao kao kućni reditelj Daisy Ridley dok pokušava da se otme iz kandži slave STAR WARSa.

U filmu DIRTY ANGELS, čiji naslov evocira uspomenu na rani soft-core s kojim je započeo karijeru, Campbell snima jedan rutinski akcijaš u kom se ponovo susreće sa Evom Green koju je lansirao u CASINO ROYALE.

Dvadesetak godina kasnije, Eva i Martin su oboje sigurni u naručju Avija Lernera, a ovaj se opet sve više vraća korenima, danima kada je bio prodavac kod Menahema Golana, navodno zadužen kako za filmove tako i za "stingere".

Scenario su pisali Campbellova dakilografkinja sa CASINO ROYALE Alissa Sullivan Haggis i Justin McCord a on je sa McCordom osmislio priču i sve ovo je generic - kao ISIS je oteo razred devojčica moćnih ljudi iz privatne škole u Pakistanu, a onda Evu Green motivišu osvetom da kao special ops veteranka okupi tim koji će ih spasiti.

Ponovo je snimao David Tattersall ali nažalost film prilično loše izgleda, Osim što nam sama priča baš ne pomaže da shvatimo gde se dešava, biće da je u Avganistanu, snimanje u Bugarskoj i Grčkoj svakako nije pomoglo. Tako da rezultat je film u kome nema ništa naročito od one Campbellove ubojitosti. Film je jedino old school, to je jasno, ali opet to je neka vrsta old schoola koju je on reformisao a ne afirmisao.

Film je bezličan, ali je opet zanimljiv utoliko što je izašao bez najave skoro ikakve, sa smandrljanim VFXom i tonom što sugeriše da je Avi osetio kako ne bi bilo loše iskoristiti ovu situaciju oko Sirije da se možda malo pojača ovaj inače besperspekivan akcijaš smešten na Bliski Istok.

Na kraju, Avi ide Cannonovim putem prodaje "imena" umesto kvaliteta a ovde je trenutno najjače i najživlje ime zapravo Maria Bakalova koja valjda nije znala koliko će biti btina kad je prihvatila da igra ovo.

DIRTY ANGELS je old school ali više u pogledu da je bajat nego da je fundamentalno jak.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Brian G. Hutton je mogao da snimi samo WHERE EAGLES DARE i da, što se mene tiče, zlatnim slovima bude upisan u istoriju filma.

Ima drugih ljudi koji misle da bi isto to moglo da se kaže za KELLY'S HEROES.

Malo ko je snimio dva takva kultna filma sa odanim sledbeništvom.

I druge stvari koje sam gledao od Huttona, kao recimo FIRST DEADLY SIN imale su određeni nivo.

Sada sam po prvi put pogledao SOL MADRID, jedan jako loše postavljen krimić, za koji mogu da kažem da je veoma negativan eskces u Huttonovom opusu.

Naime, ova ekranizacija romana Roberta Wildera u glavnoj ulozi detektiva ima Davida McCalluma koji je zaista bled u odnosu na Telly Savalasa, Stellu Stevens i Ripa Torna koji ga okružuju. Iako cenim McCalluma i to ne samo kao Ilyu Kuryakina, pošteno govoreći on je ovde ne samo najmanje harizmatičan nego je i njegov lik za standarde detektiva koji vodi neki složen slučaj trgovine drogom i najmanje protagonističan.

Huttona nije izneverio instinkt da stavi ove jače glumce u jaču minutažu u odnosu na ulogu njihovih junaka u celini ali potopio je time film.

Kada se na to doda da nema one propulzivnosti u inscenaciji opštem sklopu filma, da nema scena napetosti ni u pokušaju ni u izvedbi, da je priča istovremeno jednostavna i teška za praćenje, ovaj film je težak promašaj za reditelja Huttonovog renomea.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ADRESI OLMAYAN EV Hatice Askin je stvarno nešto posebno odvratno.

Ova grčko-turska koprodukcija je kao takmičenje u lošem shvatanju Kafke i Lanthimosa.

Pritom, nisam Lanthimosov fan, da se razumemo. Ipak, bilo mi je teško da zamišljam tog čoveka koji dakako nije za potcenjivanje, kako se jednog dana suočava sa ovim filmom i shvata da je ovakvo nešto proisteklo iz njegovog (poštenog) rada.

No, moraće Yorgos da živi sa tim.

Isto tako teško je zamisliti nedužan svet koji ode da gleda ovo jer u opisu piše da je reč o distopiji, da je to nekakav SF a film sa time veze nema.

Film se dešava u nečemu što izgleda kao bezlična sadašnjost i ima jednu društvenu okolnost koja je izmišljena i distopijska. To je sve.

Ostatak je snimljen kao osrednja turska sapunica a odglumljen bitno slabije od bilo koje serije tog tipa.

[crippled_avenger]

Collet-Serra doktor Jaume je na Netflixu udario praznično sa namerom da pokloni nešto svima onima koji su dovoljno dobri da smatraju DIE HARD pravim božićnim filmom.

Nekada je pošten DIE HARD rip-off bio temelj bioskopske ponude, ali sad su neka druga vremena, tako da hvala strimerima što danas i dalje gaje ono što smo nekada voleli da gledamo u bioskopu, i da za to platimo kartu. A CARRY-ON je baš muški DIE HARD derivat koji uživa u svakoj ideji koju je uzeo iz njega i iz svakog drugog filma o psihopati koji drži snalažljivog i neustrašivog junaka ucenjenim i preti njegovoj porodici.

T.J. Fixman, inače scenarista kompjuterskih igara, pokazao je da je u stanju da donese oba potrebna elementa - dozu tehnološke svežine u domen tehnotrilera paklenog tempa i zatvorene situacije, i zanimljive likove koji su u jednoj jasnoj životnoj situaciji bačeni u napetu trilersku mašineriju. Jedno vreme se pominjao Michael Green kao neko ko je čačnuo scenario, mada ga više nema u potpisu, pa to onda ne čudi što je dinamika među likovima dobra, što su energični, duhoviti, naprosto zanimljivi.

Taron Egerton je fizički dovoljno kompetentan da iznese izazov kakav bi u svoje vreme morao da reši mladi Mel Gibson i Bruce Willis, ali istovremeno donosi nešto svoje jer je manje personality actor iako ima i toga, i uspeva da izgradi lik "iznutra" kroz igru. Može se reći da je on možda apgrejdovani akcioni heroj nove generacije, a možda i ne, naročito jer je pitanje da li taj žanr ima budućnost i da li su mu potrebne nove zvezde ili su dosta i stare. Međutim, Taron je od KINGSMANa pa nadalje pokazao da ima holivudsku magnetičnost kad se uključi kao britanski glumac koji odlično razume stvari i to radi i ovde.

Ta dinamika Taronove igre je jako zanimljiva jer zaista gradi lik, nije kao McClane od prvog sekunda, dok avion sleće, jedna fabrika harizme, ali to postaje kako se film razvija i početak raspleta dočekuje spreman da "jašemo" s njim.

Jason Bateman kao harizmatični negativac radi do u nijansu ono što treba - dodaje taj neophodni šarm i smisao negativcu koji potčinjava našeg junaka ali je efikasan - donosi glumačku bravuru, osećaj za komiku ali je efikasan i opasan, nema gubljenja vremena, nema iživiljavanja i suvišnih monologa. Njegov nemilosrdni profi plaćenik koji želi da unese "novičok" na avion je baš takav kakav je i lik u samoj igri - efikasan i toliko pametan da se desi da se preigra.

I na sve to Jaume Collet-Serra, ovde u prvoj saradnji sa Lyle Vincentom koji je radio neke vrlo solidne fotografije, među kojima je Troyanova KATE i Kirbyjev LAST LOOKS, prvo uspeva da odradi diplomski za novog direktora fotografije kog ćemo rado pratiti nadalje. Collet-Serra je postavio zahteve a Vincent je pružio onu jaku saturisanu fotku koja prija strimingu a opet ispratio njegov propulzivni stil i estetizaciju, nudeći film koji je sve vreme u jednom veoma uspelom i koherentnom povišenom realizmu.

CARRY-ON ide, gazi, ne zaustavlja se, akcija je maštovita uvek, Collet-Serra je naučio kako se radi posao i ne stidi se da to pokaže. Trud svih sektora ekipe je na visokom nivou i ako je neko ispunio moje predviđanje (on konkretno da će dostići Harlina u prajmu) onda je to upravo ovaj čovek. Dakle, ovo je onako znanje, zanat, veština, sve to na jednoj lepoj izložbi.

CARRY-ON je ona vrsta filma koju najviše volim, oni koje uzimamo zdravo za gotovo, i ne cenimo koliko su dobri, dok ne vidimo koliko mogu da budu slabi u manje veštim rukama, i dok se ne uverimo koliko nam je život sada prazniji kada ih nema u bioskopima.

Čekao sam dugo ovaj film, i ekipa koja se okupljala je sugerisala da ili imamo razloga da se radujemo ili da treba da se brinemo i da će se mnogo praviti pametni. Desilo se ovo prvo, mada ni ovo drugo nisu izbegavali.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Bogami će tu morati da padne overa s moje strane.

[crippled_avenger]

Bogami će tu morati da padne overa s moje strane.

Slajdovao sam ti u DM.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Dobro je da sam se istuširao i obrijao, da se ne brukam   

[crippled_avenger]

NIGHT WATCH je film koji je po drami Lucille Fletcher snimio Brian G. Hutton. Reč je o adaptaciji koja je dosta stylish u izvedbi, Elizabeth Taylor i Laurence Harvey su zvezde, u to nema sumnje, ali nažalost sama priča je suštinski loše realizovana.

Problem je u tome što je ovde reč o bračnoj melodrami u koju se uvodi horor element, i onda mi shvatamo nameru autora odmah - i ne deluje da su je oni krili od nas - da je ideja prilično očigledna - dakle horor je tu da nam iskaže taj bračni problem. Praktično dvadeset minuta pratimo bračne odnose i neke međuljudske priče pre nego što se desi prva horor manifestacija, i to je u redu.

Nevolja je u tome što je Elizabeth odigrala ulogu u maniru high campa. Njena igra je smešna i prenaglašena u ključnim momentima. Harvey je prekaljena supporting faca pa se on bolje snalazi, i ima neki integritet ali nedovoljno dobro da postavi njenu igru u neki prihvatljiv ključ. Naprosto, njeno preglumljivanje bi se moglo - i možda je i trebalo - da se čita kao odraz njenog narušenog psihičkog stanja, ali nažalost je više u domenu promašene intonacije.

Hutton je ovde očigledno imao vremena i sredstava i realizuje sve na jednom dosta solidnom nivou estetizacije i inscenacije. Međutim, to naprosto nije dovoljno da opravda čak i skromnih stotinak minuta trajanja u kojima dobijamo višak melodrame i manjak supstance bilo da je ona horor ili ne. Čini se da bi ovaj film bio bolji da možda nema tog ovako prilično naivnog horor sloja, ili pak da je direktnije stukturiran kao triler.

Ovako je verovatno išao u smeru nekog prestige horora kakav bi recimo tada radio Polanski, ali daleko je od toga.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kanski pobednik ANORA će nad sobom zauvek imati senku filma EMILIA PEREZ kome je uzela Zlatnu palmu.

Ne može se odabrati preciznija reč od te, "uzela". Audiardovom filmu je ona pripadala jer je EMILIA PEREZ baš sve ono što bi jedan kanski pobednik trebalo da bude - inovacija, vrhunski art, bioskopsko iskustvo koje ljudi masovno da vide i iz koga svako nešto može da dobije, prosto ono najbolje što film u toj godini nudi. Poslednji put takav pobednik bio je Bongov PARASITE.

ANORA je s druge strane u delikatnoj komparaciji i sa THE SUBSTANCE. Oba su jasno artikulisala svoje uticaje, oba imaju oslonac u tradiciji iz koje prave nešto što je apartno i izgleda novo, ali je Fargeat radikalnija u izrazu i uzorima. Otud, možda je i njen film "kanskiji".

Ova poređenja nisu neophodna niti prijatna ali filmovima su nalepljene neke etikete i moramo ih barem pročitati.

ANORA nikada neće biti film oko kog se mogu skroz zanemariti ova druga dva - što se mene tiče.

Sama za sebe - ANORA je odličan film. Sean Baker je snimio nešto što nije delovao da je u stanju da napravi. I imao je sreće da mu film ne skonča kao BLACK FLIES koji je u Kan prošle godine doneo mnoge slične stvari i završio na VODu promenjenog naslova.

Dok je BLACK FLIES kanalisao ozbiljan film sedamdesetih godina kada su se holivudske zvezde u produkciji velikih studija bavile velikim temama i postavljale sebi umetničke izazove, Sean Baker proslavlja četvrt veka od filma GO Douga Linana koji je ne izvestan način bio među rodonačelnicima tog hiperkinetičkog, duhovitog indie filma u jednoj uzbudljivoj noći.

Dakle, ako je otac filma ANORA bio Limanov GO, deda mu je Brickmanov RISKY BUSINESS u kom je Tom Cruise krenuo uvis, toliko uzletevši da danas ima i samog Douga Limana u svojoj posluzi.

ANORA je u prvoj polovini Cruiseov vehicle a u drugoj proboj Cruisevog reditelja, samo sve to prilagođeno eri trampizma.

U maniru reditelja blokbastera po stripovima, Baker uzima eskapizam prošlih decenija i tretira ga ozbiljno što rezultira vrhunskim filmom jer je transformacija forme i sadržaja inteligentno izvedena.

Naime, danas fini dečko koji šokira porodicu vezom sa kurvom nije reganistički dobri dečak iz suburbie, već raskalašni sin ruskog tajkuna koji želi da se provodi kao debilizovana američka omladina sve dok ne bude morao da se vrati u Moskvu da radi (sic!).

Amerika je izvezla kapitalizam u Rusiju i on se vratio kući u svojoj nepročišćenoj formi. Sad Rusi jebu a Amerikanci se kurvaju, sad su Rusi ti kojima je gadno kad se dete spetlja s Amerikankom a ne obrnuto, ne privlači ih čak ni Zelena karta.

Tako je za mladu striptizetu koja je za posebne klijente spremna da ode dalje od lepdensa, na mah sklopljen brak sa sinom ruskog tajkuna bajkoviti ishod ali na putu da postane princeza, stoje zla braća, da ne kažem Bratva, jermenska familija bodigardova zaduženih da kanališu provode mladog princa.

Sa ruskim kapitalom je stigla i doza patrijarhalnosti.

ANORA je priča o mladoj Amerikanki koja uči zašto se kurve ne ljube i o Rusima koji ne mogu bez toga.

Baker je režirao ovaj film u saradnji sa veoma rasploženom glumačkom podelom, praktično na dva jezika, i glumačka ekipa je izvanredna.

Međutim, ključnu transformaciju Bakera iz darovitog amatera u kanskog pobednika obavio je direktor fotografije Drew Daniels koji je u seriji EUPHORIA definisao izgled korozije američke omladine i ovde napravio koherentan spoj dve polovine jedne celine koja ide od glamuroznih noči do mamurnih dana a deluje kao isti film.

Sam Levinson je baš u ovogodišnjem Kanu i kroz Audiarda i kroz Bakera kanalisao svoj uticaj na savremenu kulturu ali obojica su uzeli njegovu estetiku i otišli korak dalje. Moguće je da on ostao tu gde jeste baš zato što je mislio da nema kud dalje a itekako ima.

Rusi sada prolaze kroz onu vrstu filmskog obrazovanja koje smo imali i mi devedesetih zbog sankcija kad nije bilo majora ali jeste nezavisnih i Evropljana. ANORA i SUBSTANCE su tako razvalili u Rusiji a to je posebno logično za Bakerov film jer u njemu ruski identitet nije puka slučajnost.

U izvesnom smislu, ako bi se konspirološki gledala kanska odluka, Putin je imao sve razloge da kupi Palmu ANORI jer ovaj film zanimljivo mapira ruski identitet u dijaspori danas.

* * * 1/2 / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Jedan od problema koje sam imao gledajući film THE ORDER jeste poznavanje teme i prethodno čitanje više knjiga o tome pa i one po kojoj je Zach Baylin napisao scenario.

U knjigama sam se upoznao sa životnošću te situacije, sa tim ljudima koji su činili Order i fantazirali da po romanu TURNER DIARIES naprave pobunu u Americi i rasni rat, i ako bih fantazirao neki film o njima to je nekako više mistični vestern.

Vestern je žanr kome uostalom ne manjka mističnih elemenata i raznih vrlo osobenih antagonista.

THE ORDER je s druge strane jedan dosta klasičan policijski film po istinitoj priči koji nije bitno ubedljiviji recimo od Frankenheimerovog DEAD BANGa koji je svakako inspirisan između ostalog i ovim miljeom.

E sad, DEAD BANG je fikcija, Don Johnson kanališe Sonny Crocketta, ovo je istinita priča, Jude Law igra FBI agenta koji dolazi da vidi ko pljačka banke u nekoj vukojebini, Tye Sheridan je mladi lokalni policajac koji ima teoriju u koju niko ne veruje, Nicholas Hoult je harizmatični vođa Ordera koji u sebi kombinuje nekog Western revivalista i Charlieja Mansona. Tu su rasističke crkve kao front koji povezuje establišment i "legalni svet" sa ilegalnim milicijama, tu su skrovišta sa podzemnim tunelima.

Dakle, to je DEAD BANG, samo manje okrenut zabavi i uozbiljen. I to funkcioniše.

"Realizmu" doprinosi i Justin Kurzel koji nije naročito maštovit reditelj tako da su sve situacije izložene dosta onako konkretno, bez pokušaja da se ostavi neki "umetnički dojam".

Ne želim da otpisujem film jer nije ono što bih ja pravio, to ne bi bilo u redu. Isto tako ne osporavam da me je zabavio i da mi je bilo prijatno da ga pogledam. Štaviše, dopalo mi se da je neko snimio ovako klasičan cop movie danas, čemu je sigurno doprinela i epoha.

Ali, nisam siguran da su autori baš ovaj moj utisak imali na umu. Rekao bih da su svi oni, znajući recimo Tye Sheridana, gađali više. Ali, dobro, tu smo gde smo. Nema se ovom filmu mnogo šta zameriti ovakvom kakav je.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

DRAŽEN je morao biti svetski film. Ne samo zato što je Dražen Petrović kao sportski velikan najvećeg sportskog kalibra to zaslužio već i zato što bi takav pristup bio jedini razuman ako imamo u vidu temu koja nudi velike događaje, velike lomove, lične i sportske, profesionalne i političke, i prikazuje ličnost koja je imala globalni odjek.

Nažalost, DRAŽEN je u najboljim delovima na nivou jednoipočasovne specijal-epizode CRNO BIJELOG SVIJETA.

Da se razumemo, ja sam hardkor fan CRNO-BIJELOG SVIJETA, tako da ne bih olako otpisivao taj domet, ali ne samo da onda nema govora o svetskom filmu, onda nema govora ni o bioskopskom ostvarenju, te ne treba da čudi što će ovaj naslov posle propasti u bioskopima svoj život verovatno imati na malim ekranima, i to sa više uspeha.

Ako ulazimo u činjenice, onda je ovaj film jedna potpuna papazjanija i dovoljno je reći da u njoj Dražen nema nijedan nastup u dresu reprezentacije SFRJ, ali da budemo skroz pošteni nema ni nastup u dresu Hrvatske na Olimpijadi u Barseloni. Zaista je potrebno biti poseban mentalni patuljak, pa ne prikazati kapitalni događaj kakav je igranje Hrvatske u Barseloni, čak i ako smo se odlučili da Dražen nije igrao za SFRJ, i ako mu se otac i u filmu zove Jole, sin Jovov, policijski službenik - dakle textbook Srbin.

Mislim da Danilo Šerbedžija koji je istaknut kao reditelj - ali zapravo nije jer se na odjavnoj špici javlja i Ljubo Zdjelarević kao ko-reditelj - čak dosta namerno kempira situaciju oko toga da je Dražen Srbin jer Dragan Mićanović igra Joleta. Naravno, u filmu nema eksplictnih razrada ovih traumatičnih istina, štaviše ima tu tradicionalnih okupljanja za Božić i to u Šibeniku, koji je bio poprište bitke, ali u septembru 1991.

No, dobro, kako kaže Magazin, "možda zavrtiš film devedeset i neke, kad su ljubav i rat na srcu pomakli sat".

Danilo Šerbedžija se iscrpljuje u visokoestetizovanim nostalgičnim i budžetski domišljatim rekonstrukcijama prošlosti, po čemu takođe podseća na CRNO-BIJELI SVIJET. Nažalost, možda je trebalo da stavi malo veći fokus na likove, na njihove probleme, jer ovako sve što preostaje je jedna hiperdizajnirana dramedija koja je bolja od Disneyeve hagiografije Yanisa, jer je Draženova priča prosto smeštena u jedan specifičniji imaginarij, ali opet i s tom razlikom što je domet ovoga HRT, a možda se dese Netflix ili Max, a Disney je ipak Disney, uvek i svuda.

Prosto, film se ne bavi nijednom istinski dramatičnom situacijom, Dražen nema nijednu ozbiljnu dilemu, ne donosi nijednu bitnu odluku na gledaocu opipljiv način, sve se svodi na slikovnicu.

Kada film dođe u Ameriku, a u njoj provodi znatan deo vremena - bez naročitog razloga jer nam zapravo o njoj ne kaže ništa bitno, i to je slabiji deo filma, producenti propuštaju priliku da internacionalizuju stvar. Umesto da su doveli neko ime, nekog sadašnjeg mladog NBA asa da igra nekadašnje zvezde, ili bar da su prikazali Stepha Curryja kao bebu dok gleda Dražena u nadmetanju za tri poena, oni su tu smestili svoju neubedljivu ljubavnu priču i neka opšta mesta o Draženovom nesnalaženju u NBA i nepoverenju na koje je naišao.

Rick Adelman je kultni trener kod nas kao strateg koji je vodio Peđu i Divca duboko u plejof ali počeo je kao negativac koji nije dao priliku Draženu u Blazersima. Njega na ekranu ima dosta a igra ga neki građanin. Čak je i Darko Bajić, iako etalon nerazmišljanja, imao Johna Savagea u BILI SMO PRVACI SVETA a isti glumac se posle pojavio i kod Rusa u njihovom filmu o Minhenu 1972., samo u drugoj ulozi.

Ovde imamo deonicu u Americi, masu američkih uloga, a nemamo čak ni Željka Ivaneka ili Gorana Višnjića što je nedopustivo i gubi se jedna potencijalna kopča koja bi ljubitelje košarke iz NBA sfera mogla zainteresovati za ovaj film.

Ako ste očekivali masnoće iz naše lige, nažalost nema ništa od toga - ni Moke, ni Vlade Đurovića, ni oduzete Šibenkine titlule koja dobija tek jedan flešbekčić i od svega toga se vidi jedno finale Kupa šampiona i trpanje Olimpije sa 114 poena - oba događaja su uvezana sa odnosom prema Renati.

Film ne propušta kliše da počne sa Draženom koji drema na suvozačevom sedištu "golfa dvojke" na nemačkom autoputu, a završava se jednim tear jerking ishodom koji je pomalo neukusan jer "na onom svetu" Dražen sreće žive ljude i na čudan način se uvezuje sa Renatinom replikom "da će možda ponovo biti zajedno u svetu sa manje košarke":

Dakle, u toj sentimentalnoj završnici autori poprilično gube konce i granicu dobrog ukusa, negde u ravni drugog MONTEVIDEA u kom se takođe zaigra lopte na nebu, ali barem je sve pre toga imalo fizionomiju srpskog imperijalnog blokbastera.

Domagoj Nižić kao odrasli Dražen Petrović ima dobru volju, ali nije baš toliko veliki glumac da bi prevazišao jezivo isprazan materijal i šuplje odnose koje mu potura scenario Ivana Turkovića Krnjaka.

Scenario deluje kao da bi ga svaki drugi košarkaški fan iz Srbije kog iole zanima film mogao skucati za noć posle par Red Bullova, samo malo lošiji.

No, Domagoj Nižić kako rekoh ima dobru volju, i na neki način on donosi nešto milo u lik Dražena, a to je nešto što Dražen nije baš imao i važio je za ozbiljnog fanatika, trash talkera i takmičara koji ne pušta ni babu na pešačkom prelazu a ne brata na terenu. Nižićev Dražen je jedan dobroćudni goofy lik koji je workaholic ali jasno utemeljen u žanru normalnih i toplih ljudi.

Rečju, film je apokaliptično loš kao bioskopsko iskustvo, i težak je promašaj u odnosu na potencijal, ali ima tog nekog old school TVZG šarma pedantno urađene hagiografije, i toliko je nekako skroman i po ambiciji i po dometu, da je istovremeno i simpatičan.

Dražen Petrović je bio velika ikona mog detinjstva, i bio mi je zaista najdraži košarkaš. Postigao je toliko da kad je poginuo u 28. godini delovalo je kao da je to isključivo životni gubitak, kao da mu košarkaški opus nije prekraćen, a itekako jeste jer je čak i za standarde tog vremena još uvek bio u Peak sezonama. Ništa od toga se ovde ne oseća, i film je nedovoljno dobar čak i da bude gateway za istraživanje Dražena. Pa ipak film je nešto što ćemo voleti da mrzimo i samim tim podstaknuti njime gasirati o njegovoj "pravoj priči".

* * / * * * *

[crippled_avenger]

U svom poslednjem filmu HIGH ROAD TO CHINA, Brian G. Hutton uspeva da zarobi malo one snage svojih najboljih filmova.

Sad kad sam ga reprizirao bio mi je bolji nego kada sam ga inicijalno gledao, a za to je dosta bitan kontekst.

Naime, poznato je da je Tom Selleck razmatran da bude Indiana Jones. Ostalo je istorija.

Međutim, Golden Harvest koji je u to vreme imao aranžman za distribuciju sa Warnerom došao je na ideju da od Sellecka napravi bioskopsku zvezdu i to istorijskog spektakla, i proizveo je dva filma na toj liniji - HIGH ROAD TO CHINA i LASSITER, oba u epohi, ali sa malo drugačijim predznakom.

LASSITER je špijunac smešten u doba Drugog svetskog rata a HIGH ROAD TO CHINA je avanturistički smešten između dva rata.

Čim se završi prva mutacija na špici koja nam predstavlja da je ovo koprodukcija Golden Harvesta i Jadran Filma, kreće rip-off Indiana Jonesa, dosta ambiciozan i mišićavo urađen čiji je osnovni problem što, nažalost, Indiana je remek-delo žanra i nedostižan nivo.

Tom Selleck odlično igra alkoholičara koji je nekada bio vazduhoplovni as u Velikom ratu, ali sada progonjen traumatičnim sećanjima. Bogatašica koju vrlo simpatično igra Bess Armstrong ga pokreće na ekspediciju da joj pomogne u potrazi za ocem koji je nestao u Avganistanu, a put će ih odvesti sve to tamo gde naslov kaže.

Brian G. Hutton radi po pristojnom skriptu koji je pisao komitet među kojima su i Scorseseove drugarice, sestre Weintraub, ćerke čuvenog producenta Freda. Tom i Bess izvlače dosta iz bantera koji im je ponuđen, lagano potonuće u romansu je fino izvedeno, Fred Weston je comic relief - stvari su na visokom profesionalnom nivou. Međutim, isto tako, sve to je opet sub-Indiana nivo.

Akcija je u pojedinim aspektima impresivna, naročito ona sa avionima koja mi je bila veoma visceralna od čega smo se odvikli u savremenom filmu. Sve to bi danas bilo crtano a onomad se letelo na olupinama, i ja volim te filmove o pilotima koji su leteli, morali da maltene pogledaju neprijatelja u oči i svojeručno ga ubiju, a usput su u epohi sa kojom poistovećujemo taj duh "visokog avanturizma".

Situacije na zemlji su u akcionom pogledu konvencionalnije ali sasvim korektne. Pogađate, opet se ne mogu porediti sa Indianom.

Ipak, dovoljno je vremena je prošlo da ova starinska avantura koja je možda 1983. bila arhaična i potisnuta Spielbergovim remek-delom, danas bude sasvim kvalitetna old school zabava.

HIGH ROAD TO CHINA nije ništa kapitalno ali je veoma časno zaključenje Huttonove rediteljske karijere koje bi verovatno u svoje vreme zaslužilo * * ali danas bez problema dobija i * * *.

[crippled_avenger]

William VanDerKloot snimio je film DEAD AIM u produkciji ozloglašenenog Double Helixa, kuće čiji logo generalno sugeriše da se film najradije zaobilazi u širokom luku.

Međutim, DEAD AIM je snimljen po scenariju Michaela A. Simpsona i predstavlja zanimljiv spoj buddy cop krimića, erotskog trilera i Red Scare hladnoratovskog zapleta.

Treba imati na umu da su ovo vremena kada su reditelji B-akcijaša unosili dosta elemenata horora u svoj postupak, pa su tako i ovde serijska ubistva prostitutki ali i lovaca na ubicu primarno artikulisana kao horor po načinu inscenacije, dočim su mirne scene u stanici iz klasičnijeg buddy cop registra.

Najjača glumačka imena su u epizodnim ulogama - Isaac Hayes igra vođu crnačke bande koji je u dilu sa narko bosom koji svojim prihodom finansira trećesvetske revolucionare preko bugarskog ambasadora koji diplomatskom poštom donosi džank, a Corbin Bernsen je one of the other guys, u nomenklaturi policijskog filma.

Naslovnu ulogu (alternativni naslov bio je MACE) igrao je Ed Marinaro, jedan beefy lik koji nije totalno drvo javorovo ali nije ni harizma, međutim konstruktivan je u ulozi fizički spremnog inspektora. Za dedukciju zadužen je kolega kog pak izvanredno igra Darrell Larson.

VanDerKloot u neuslovima Double Helixa ima teškoće da uspostavi dinamiku, međutim to što nema ritma ne znači da nema jedne 80s melase u kojoj se fanovi mogu valjati.

Ovo je film iz vremena kada za dobru svinju nije bilo loših pomija, a ove su retko pedantno nasute.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SIRENS je Showtimeov policijski film iz 1999. koji je pisao i režirao doajen američkog pre svega televizijskog scenarija, a pomalo i režije John Sacret Young.

Film je prilično sahranjen u vreme kada se pojavio a čini mi se da je pomalo i pogrešno shvaćen. Kao fan televizijskog filma kao forme, moram da kažem da ovde imamo neke zanimljive inverzije obrazaca, pomognute glumačkom podelom koja to može da iznese.

Dugo sam tražio ovaj film i samim tim delovalo je da postoje razlozi zašto je zaboravljen jer su ove produkcije iz tog perioda generalno dostupne, ovako ili onako. Međutim, rekao bih da ovo ne samo da nije televizijski film za zaborav, iako je taj format obično tretiran kao potrošna roba.

Film govori o uspešnoj ženi iz korporativnog sveta, belkinji koja se sa bivšim mužem afroameričkim profesorom književnosti prepusti strasti u kolima ispod nekog nadvožnjaka i upadne u nevolje sa policijskom patrolom čiji alfa pripadnik ubije njenog bivšeg ni krivog ni dužnog.

Iako su sinopsisi u kritikama filma govorili da je policajac rasista, čini mi se posle gledanja filma da su motivi nešto zanimljiviji - da, jeste ubio čoveka jer je crnac pa je lakše to opravdati ali zapravo njegovo uživanje i dokazivanje je vezano za samo ubijanje i to je njegova patologija. U tom smislu, SIRENS nije tek angažovani triler o bogatoj ženi koju su bahati panduri loše procenili i izložili je rasističnom nasilju, mada jeste i o tome, već jedna malo dublja studija perverzije i zločina.

Kada se junakinja suoči sa time da je sistem toliko inertan i naštelovan u korist policajaca, odlučuje da se sama infiltrira u njihov svet i sprovede osvetu. I tu film dobija jednu perverznu dimenziju jer kreće u pravcu transgresivnog ponašanja u kom se javlja potreba za nekim vidovima sadizma, mazohizma i pa i ponovnog odigravanja iste situacije.

John Sacret Young dosta hrabro izlazi iz okvira trilera o nepravdi u jedan dosta perverzan triler o nekonvencionalnoj osveti i tu naravno glumačka podela ima priliku da zasija. Dana Delany sa svojom suspregnutom seksualnošću fine gospođe srednjih godina koja samo čeka erupcija, Justin Theroux kao beta partner i slabić koji toleriše teror i zločin alfa kolege sve dok mu se ne smuči i Keith Carradine kao alfa pandur, frojdistička figura oca koji poseduje sve žene, radi šta god poželi.

John Sacret Young ima idealne glumce i ima fotografiju danas vrlo poznatog televizijskog reditelja Eagle Egilssona koji se maksimalno potrudio da estetizuje ova dešavanja.

Jasno da sve ovo što opisujem više liči na De Palmin bioskopski film nego na nešto pravljeno za televiziju, dakle nije se sve baš moglo ni realizovati u punom kapacitetu. Međutim, za okvire produkcije i ciljne grupe, SIRENS je priličan domet.

[crippled_avenger]

Kod nas je uvek vreme za spiskove.

U to ime evo godišnje liste filmova -

http://starikadar.blogspot.com/2024/12/stari-top-10-2024.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

CABOBLANCO J. Lee Thompsona iz 1980. godine je poprilično čudan vehicle za Charlesa Bronsona u kom on igra neku naivnu parafrazu Ricka iz Curtizovog klasika, ali CASABLANCA suštinski baš i nije pravi put za ovoliko oslanjanje.

Naime, ovo svakako nije velika ljubavna priča i romansa koja se desila pre početka priče jeste ipak veća od svega što Chuck i Dominique Sanda post festum generišu jer je on ovde u jakom Željko Samardžić gasu rezignacije. Fernando Rey je već toliko razgažen u ulozi lokalnog peruanskog policajca koji u Cabo Blancu 1948. korumpirano rukovodi da maltene uspeva da pokrije Jasona Robardsa u ulozi odbeglog naciste koji zaista veze nema sa takvim likom i ne veruje mu se nimalo.

Thompson nije uspeo da napravi romansu. Nije uspeo da replicira čak ni elementarnu dinamiku iz prvog filma ali što je najgore od svega - ni ono što je dodatak a to je intriga oko potonulog blaga za kojim svi ovi junaci tragaju, niti je zanimljiva, niti je triler koji se oko nje zbiva uzbudljiv.

CABOBLANCO nije jedini užasan film u Bronsonovom opusu ali je jedan od neobičnije loših.

[crippled_avenger]

THE GYPSY WARRIORS je mogao biti zanimljiv televizijski film iz 1977. godine.

Jedan od scenarista je čuveni Stephen J. Cannell, jednu od glavnih uloga igrao je Tom Selleck, i u osnovi je reč o Guys on a Mission priči o američkim komandosima koji uz pomoć francuskih Cigana kradu biološko oružje na kom rade Nemci u francuskoj provinciji.

Nažalost, reditelj Theo James nije uspeo da učini da sve ovo prodiše. Sve je sabijeno, preopterećeno zanimljivo postavljenim ali na kraju preteranim voiceoverom i prosto elipse su nevešte i prevelike. I to je šteta jer i priča i podela i milje nude veći potencijal od ovoga što smo na kraju dobili.

[crippled_avenger]

ONCE UPON A SPY je bio pilot za seriju koja nije zaživela i onda nam je ostao televizijski film.

Jedan od autora je legendarni Jimmy Sangster, a režirao je Ivan Nagy, plaćenik koji je kasnije ne samo radio pornografiju već bio i protagonista afere Heidi Fleiss kao njen saučesnik.

Ted Danson igra kompjuteraša kog zapošljava NASA ali silom prilika sa tajnom agenticom mora da izađe na teren i pronađe ukradeni superkompjuter svog mentora.

Ispostavlja se da iza svega stoji negativac u kolicima kog igra Christopher Lee, sa sve zrakom koji može da minijaturizuje ljude i mašine, i specijalnim gedžetima, kod kojih doduše ne zaostaje ni agentica poslana da ga ulovi.

Ima nekih simpatičnih dizajnerskih rešenja. Ted Danson je perspektivan atipični akcioni junak carygrantovskog tipa. Međutim, ono što je Sangster napisao i ono što je Nagy režirao, nažalost ne dobacuju dovoljno daleko ni u jednom pogledu, pa ne čudi da ni serija iz ovoga nije zaživela, iako je svakako u Dansonu imala perspektivnog glumca

[crippled_avenger]

Jonah Hill i Christopher Storer su možda mogli da preskoče potpisivanje kao producenti na filmu Y2K. Kyle Mooney je snimio film o vremenu kog se dobro sećam, o junacima koji su tek dve godine mlađi od mene, o novogodišnjoj noći na prelasku iz 1999. u 2000. što je - uslovno rečeno - neko "moje vreme".

Gledajući ovaj stupidni film nažalost nisam osetio ni trunku nostalgije, pa čak ni verne rekonstrukcije epohe od pre četvrt veka što bi trebalo da bude neki minimum kod ovakve vrste filma.

Živimo u periodu fetištisitčke rekonstrukcije epoha, koja ponekad deluje kao neka fetišistička seksualna igra sa ciljem da se kroz epohu nekako prizove i duh dobrog filma iz tog perioda. Nekada to i uspe. Zanimljivo je da Y2K ne liči ni na dobre, ali ni na loše filmove svog vremena - iako je 1999. godina poznata kao začuđujuće uspela sa nizom kultnih naslova.

Likovi su ipak previše besmisleni. Kreću iz nekog glumljenog debiliteta ali trećerazredne izvedbe a onda nažalost to prestaje i kreće autentičan besmisao.

Ideja da bi Y2K bug mogao da se manifestuje kao rip-off Kingovog MAXIMUM OVERDRIVE dao mi je ideju da repriziram taj film iako ga ne pamtim po dobru, ali čini mi se da ima više integriteta nego ovo.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

John Sturges je snimio bitne filmove u nekoliko žanrova, među kojima je vestern a snimio je i nekoliko bitnih filmova sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi.

Njegov poslednji vestern CHINO nažalost ne spada ni u jednu od ove dve grupe, nije ni bitno delo u žanru a ni u opusu ovug glumca. No, ne treba ga olako odbaciti.

CHINO je atipičan vestern o usamljenog uzgajivaču konja koji prima dečaka lutalicu da radi sa njim na ranču koji će ubrzo doći pod udar lokalnih pohlepnika. Ipak, film se nikada ne razvije u punu borbu za odbranu imanja. Ostaje prilično defetistički i easygoing, uprkos retkim ispadima u vidu humora ili nasilja.

Čini se da je Sturges ovde sa Bronsonom pokušao da odstupi od formule, ali ovaj je ipak preslab glumac da bi izneo priču sa tako malo dešavanja, a o akciji da ne govorimo. Prosto, ovde se nisu pogodili materijal i glumac, a istini za volju ne bih rekao ni da je Sturges baš idealan za ovakve stvari. I on kao redielj bolje radi u delima konvencionalne dinamike.

CHINO je proizveo Dino De Laurentiis. Kako se film ubrzo pokazao kao irelevantan za tržište na kom su Sturges i Bronson imena, nastavio je da živi van Amerike, gde je samo Bronson marquee ime, pa je tako prisutan u nizu verzija i sa različitim imenom reditelja na špici.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Anson Williams režirao je horor komediju ALL-AMERICAN MURDER sa bitno većim akcentom na omladinsku komediju nego na stravu.

Charlie Stattler igra vragolastog studenta koji na studijama, posle raznih vidova delinkvencije kojim se odavao, biva optužen za ubistvo mlade i veoma visoko cenjene i čedne koleginice. Christopher Walken igra no-nonsense policajda koji zna da ovaj nije kriv, ali u maniru slashera se nakupljaju leševi i sve teže je dokazati da ovaj nije ubica.

Williamsova režija je efikasna. Film je dinamičan, Stattler donosi dosta energije u glavnoj ulozi iako mu fali prvoligaškog šarma, pa ne čudi zašto je vremenom ostao samo "cenjeni" epizodista. Walken s druge strane donosi svoju rutinu i energiju koje čine da gledalac poželi veći protagonizam njegovom liku.

ALL-AMERICAN MURDER ne pravi prevelike greške ali nažalost ne uspeva da baš postigne nešto kapitalno.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Bernard Girard snimio je film THE HAPPINESS CAGE, poznat još i pod naslovima THE MIND SNATCHERS i THE DEMON WITHIN. Meni je konkretno zapala kopija s naslovom THE MIND SNATCHERS, iako ne znam da li različiti naslovi znače i da se razlikuju verzije.

Elem, Giradov film je zanimljivo postavljena priča o agresivnim američkim vojnicima koji posle nekih delinkventnskih ispada bivaju odvedeni na eksperimentalnu elektrokonvulzivnu terapiju u maloj zapadnonemačkoj psihijatrijskoj klinici.

Priča je to što sam opisao, dakle ovo je film stanja, sa rudimentarnim zapletom, oslonjen na glumce među kojima su Christopher Walken, Joss Ackland i Ralph Meeker. Ackland je rutinski ali dobar ja psihijatar - kako bi se i očekivali a Walken donosi naravno izuzetnu energiju kao neprilagođeni vojnik koji ne može da nađe mir i svoje mesto, da bi na kraju morao da to dobije na drastičan način.

Sam prikaz elektrokonvulzivne terapije je zanimljiv. Ona ne dovodi do zombifikacije junaka, naprotiv, i taj njen "blag" ali "vidan" efekat je svakako najzanimljiviji segment ovog filma.

THE MIND SNATCHERS nije snažna socijalna kritika kao Formanov NEST, nije ni scijentistička ili SF priča, i uprkos tome što je izraz filma konkretan i no nonsense, imao sam malo problem da shvatim "šta gledam" jer su me ovi filmovi kondicionirali da nude "nešto više". Čini mi se, mada možda grešim, da je ovaj film "to što jeste" a meni to na kraju priče uprkos solidnoj izvedbi i odličnoj glumi nije bilo dovoljno.

* *. 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Sad kad malo poslovično "premotamo film", Todd Komarnicki je imao priliku da sarađuje sa Melom na Safinijinom PROFESSOR AND THE MADMAN tako da nije njemu Angel Studios toliko dalek. Ipak, Komarnicki je jedan studio-adjacent reditelj koji orbitira oko mejnstrima već decenijama ali u njemu ne nalazi sigurno mesto.

Ipak, BONHOEFFER. PASTOR. SPY. ASSASSIN je film koji u ponudu Angel Studios donosi nesumnjivi prestige polish, u jednoj kombinaciji nemačkih i američkih glumaca, sa pričom koja bi bila Oscar-bait u nekoj još "povišenijoj" produkcionoj formi. No, i ovakav kakav jeste, BONHOEFFER ima mejnstrim fizionomiju, i pored nemačkih glumaca koji govore engleski u glavnim ulogama ima nekoliko jakih sporednih aduta - dva HBO afroamerička veterana Davida Jonssona i Clarkea Petersa plus nemačke zvezde Augusta Diehla i Mortza Bleibtraua sa holivudskim renomeom.

U pogledu podele, BONHOEEFER je jak i ubedljiv. Nažalost, najslabija karika jeste Jonas Dassler koji igra samog Bonhoeffera. Kod njega je dobro to što je odabrao da ga igra kao čoveka koji je pomalo osobenjak a ne kao hodajućeg sveca koji isisava energiju iz kadra, međutim čini se da mu maska nije baš legla i iako nije nevešta, smeta njegovoj igri. Dosta je krupan problem kada naslovni junak nije izvrsno odigran, a ovde moram reći da pored velikog truda nije. Srećom, sam Bonhoeffer je nošen raznim bujicama pa ga onda "igraju" likovi iz okruženja. Iako je Komarnicki snimio neuporedivo značajniji i bolji film o televizijske verzije, tamo je ipak glumac u glavnoj ulozi bio ubedljiviji - Ulrich Tukur je uspeo da objedini dve role "dobrih Nemaca" odnosno "dobrih nacista" - Kurta Gersteina i Boenhoffera.

Todd Komarnicki ne uspeva da prevaziđe generalni problem koji se javlja u filmovima u Drugom svetskom ratu a to je prikaz života u Rajhu u kom se podrazumeva da su nacisti ili bili glupi kao točak (to nije bio režim pametnih ljudi, na čelu je bio moler, ali daleko od toga da su bili glupi) ili da su članovi pokreta otpora bili superinteligentni, i da niko pristojan nije bio za naciste. Teško je reći šta je istina, ali biće da je to društvo ipak bilo razočaravajuće korumpirano za današnje standarde - i u pogledu nefunkcionalnosti ali i u pogledu erozije morala ljudi. BONHOEFFER polazi od jedne ironične premise kada u Harlemu mladi teolog zgrožen rasizmom konstatuje da se tako nešto ne može desiti u Nemačkoj. Pa ipak, kad se desi, film ne ulazi u malo dublje ispitivanje šta se to desilo, kako je to tako masovno i efikasno zaživelo već se odmah fokusira na religiozne ljude i pošteno sveštenstvo koji su smatrali da je Reichkirche blasfemija, da je Hitler bezbožnik i da su Jevreji istog religioznog kruga.

Dakle, Komarnicki uz pomoć Johna Mathiesona vrlo solidno evocira epohu, ali se ne upušta u njene kontradikcije u socijalnom pogledu. Stvari drži crno-belim u pogledu odnosa među likovima - ima belih, crnih i sivih, kod kojih prevlada "filmska ljudskost", u funkciji priče.

Otud, film vrlo brzo preraste u jednu dosta klasičnu priču o okupaciji i pokretu otpora, i sad tu ima nekih stvari gde ta crno-bela podela malo smeta estetici jer ima nekih detalja, kao što su Bonhoefferovi odlasci u Englesku ili prelazak da radi za Abwehr koji se dese prelako.

Za razliku od televizijske verzije, ova uspeva da napravi jednu urednu celinu oko toga šta je Bonhoeffer konkretno vrednosno a i praktično doprineo u toku Drugog svetskog rata i ovaj film je bez sumnje jedna uspela hagiografija. Međutim, ima nekih neverovatnih promašenih prilika. Recimo, film sugeriše da mu se cimer u logoru bio Sigmund Rascher, manje poznata verzija Mengelea, sa kojim on ima jedan mali razgovor i samo history buffovi uopšte mogu da prepoznaju o kome se radi. Teško mi je da poverujem kako Todd Komarnicki nije u ovoj okolnosti prepoznao penal jer imamo susret nemačkog teologa koji je za povratak čistoj veri, kojoj pripadanje nije nužno, i nacističkog naučnika čiji je kredo bukvalno pravljenje Ubermenscha kroz eksperimente na ljudima nižih rasa. Ipak, među njima se ništa ne razvije, pa jedino mogu da naslutim da te scene nisu uspele ili su usporavale film.

Ne znam da li je ovaj susret istorija potvrdila sem da su Bonhoeffer i Rascher pohađali isti logor u isto vreme ali maltene je čitav taj deo mogao biti izbačen umesto da nas "izaziva".

Jedna od glavnih tema filma je to kako teolog i pacifista, praktično "prigovorac" dođe do toga da bi ubio Hitlera. Sad to je onako malo dato kroz neko naivno teološko nećkanje ali Bonhoeffer hrabro muški prelomi, i onda od tog atentata ne bude ništa.

Taj detalj je bio doživljen kao predmet kontroverze. Naime, još je u Nemačkoj kad se uključio Angel Studios prepoznato da bi ovaj film mogao biti plasiran "hrišćanskim nacionalistima" kao delo koje bi legitimisalo političko nasilje.

Moram odmah da kažem da od toga u ovom filmu nema ništa. Nema šanse da bi neko pogledao ovaj film i nadahnuo se da ubije recimo Bidena, od čega se strahovalo, ili da fantazira o ubistvu Trumpa, kao što je to radio kritičar Varietyja Joe Leydon kog je film izgleda malo jače "pukao".

U suštini zaplet oko tiranoubistva je manje važan i ne zauzima mnogo prostora, sam pokušaj atentata ne uspe, i u toj celoj propasti i tim (lažnim ili ne) dilemama nema ništa seksi što bi blagotvorno delovalo na ideaciju političkih atentatora.

Jedina dnevnopolitička stvar jeste to što na kraju filma ima poruka protiv holokausta i genocida u kojoj se stavlja akcenat na antisemitsko raspoloženje koje je krenulo u svetu posle oktobarskog napada Hamasa. Dakle, film je otvoreno na strani Izraela i to je jedina njegova politička provokacija, pa mi je teško da zamislim da bi ikoga van Trećeg Rajha mogao uznemiriti oko bilo čega.

BONHOEFFER je navodno koštao 25 miliona dolara a u američkim bioskopima je zaradio 12 miliona što je odlična "organska" cifra za film ovog profila, i ako imamo u vidu striming i eventualnu prodaju po svetu, to je priličan uspeh Angel Studiosa i njihovog poslovnog modela.

Uveren sam da je ovom filmu mesto na televiziji, a zašto ne i u bioskopima, pod uslovom da ima publike receptivne za ovako nešto. Angel Studios je pipava firma jer je "value based" ali ovaj konkretan film je zaista univerzalan, uprkos tome što na odjavnoj špici dobijate QR kod nekome poklonite kartu.

Angel Studios nije prvi prepoznao faith based film kao potentnu stvar ali je zaista uspeo da ga digne na viši nivo. BONHOEFFER je za njih definitivno korak napred u smeru punokrvnog mejnstrim proizvoda.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

A REAL PAIN napisao je i režirao Jesse Eisenberg, kao jednu od onih komedija koje nisu smešne, o upadljivo neurotičnim junacima koji pokušavaju da se igraju Woody Allenovog filma i ne uspeva im.

Ove godine imali smo dva filma o mušičavim junacima koji posećuju spomenike Holokausta u Poljskoj. Dogovoreno je da je A REAL PAIN bolji a TREASURE sa Lenom Dunham i Stephen Fryem slabiji.

Iskreno, ja ipak biram TREASURE, velikim delom jer su mi Dunham i Fry bili prijatnije društvo od Eisenberga i Culkina.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Da 2024. godine nije izašla EMILIA PEREZ, pa čak i da se nije pojavio JOKER - JOLIE A DEUX, verujem da bi zahvaljujući filmu THE END, ona bila smatrana godinom mjuzikla.

Ovo je prvi igrani film, mada ne i prvi igrani zahvat Joshue Oppenheimera, i reč je o ambicioznom i veoma zrelom filmu koji je višeslojan, u intelektualnom pogledu blizak vrhunskom savremenom pozorištu ali u egzekuciji apsolutno sinestetičan. Film je neobičan, i svakako po mnogo čemu jeste eksces, međutim ovo ni u kom slučaju nije neko nesputano iživljavanje čuvenog dokumentariste koji je toliko daleko otišao u svojoj osnovnoj formi da je dobio carte blanche u najekskluzivnijoj, a to je igrani film.

Naprotiv, THE END je film koji ima svoje mesto i apsolutno korespondira sa nečim što već postoji, a potom donosi mnogo toga svežeg.

Ako bismo smeštali THE END u okvir nekih postojećih dela, recimo da je to SNOWPIERCER iz pera Dušana Kovačevića.

Reč je o postapokaliptičnoj priči visoke vizuelne ekspresivnosti i estetizacije koja se fokusira na naizgled "malu" i gotovo prozaičnu porodičnu melodramu, a onda iz toga gradi jednu veliku osudu sveta, pre svega kapitalizma, klasnog poretka i drugih odnosa dominacije.

Priča je kako rekoh vrlo jednostavna u odnosima - porodica koju čine bogati otac, mentalno načeta supruga i sin, sa dvoje sluga već četvrt veka živi u podzemnom skloništu u jednom rudniku soli i tamo su preživeli apokalipsu, čije detalje ne znamo u potpunosti ali shvatamo da je reč o ishodu uništenja prirode u kom je učestvovao sam otac. Porodica se zavetovala da nikoga ne prima više jer je svako pre ili kasnije pokušao da ih ubije, ali kada nađu jednu uplašenu mladu afroamerikanku, otac predloži da se prekrši zavet jer bi, jasno, ona u perspektivi mogla biti nevesta za njegovog sina. Ulazak nove žene u već postavljenu dinamiku, sa ludom majkom, naravno dovodi do očekivano visokih tenzija, ali i mnogih drugih neočekivanih stvari.

Kovačevića sam baš pomenuo zbog toga što scenario koji potpisuju Joshua Oppenheimer i Rasmus Heisterberg (inače vrhunski danski stručnjak i gospodin koji je potpisao neke od njihovih najboljih filmova u proteklih dvadesetak godina) umnogome podseća na njegove svetski priznate komade, ne samo po toj strukturi porodičnog zapleta iz kog se crpi kritika sveta, već i po tom odnosu gde se tipskim likovima pridaju atributi karaktera, odnosno karakterima svojstva tipskih, ali sama mehanika razvoja priče gde se kreće od apsurdne premise a onda se ona razvija krajnje racionalno, sa vrlo blagom dozom apsurda.

Ovo nije komedija, mada je film izuzetno duhovit, i u tom aspektu je takođe kovačevićevski, s tim što smo mi malo zaboravili na taj aspekt njegovog rada. Ni mjuzikl kao žanr u stvari nije izvan opsega njegovih interesovanja jer ovde imamo ono što su kod njega u dramama songovi samo izvedeno kao klasični holivudski mjuzikl.

Porodicu igraju Michael Shannon, Tilda Swinton i George Mackay i nasuprot njiihovoj izafektiranoj igri grupe ljudi koji su izolovani i okrenuti sami sebi, stoji Moses Ingram u ulozi devojke koju su prihvatili i donosi opet jednu izuzetno harizmatičnu rolu, sa jednom dozom životne topline zahvaljujući kojoj vrlo sugestivno deluje kao uljez iz drugog sveta.

THE END funkcioniše na jako mnogo nivoa, on jeste uspela melodrama o porodičnim odnosima u neobičnim okolnostima, jedna priča zatvorene situacije, ali je istovremeno i dekonstrukcija klasnih odnosa kroz pitanje pripadnosti, kao i kapitalizma kroz definisanje tačke u kojoj tačno fazi stoji drumski razbojnik - da li samo na početku ili kroz celo trajanje tog sistema na čijem kraju stoje veoma bogate elite.

Muzičke numere je kao ko-autor radio sam Oppenheimer i vrlo su uspele, mada nemaju pop dimenziju i funkcionišu isključivo unutar narativa i celine. Moses Ingram verovatno najbolje peva od cele podele, ali iz svih Oppenheimer izvlaču uverljivu izvedbu pesama i emociju što je na kraju krajeva najvažnije. Pesme iz ovog filma neće živeti među onma koji ga nisu gledali ali hoće među onima koji jesu.

Joshua Oppenheimer da nije snimio sve ono dokumentarno, sa ovim igranim filmom bi se mogao nametnuti da autor sa jednim veoma značajnim delom. Naravno, ko je gledao Joshuu zna da on nije neki talking heads televizijski ispovednik i da su njegovi dokumentarni filmovi imali u sebi razne "igrane" intervencije na mestu traume itd. Dakle, daleko je on debitanta, međutim, u jednoj ovako ipak klasičnoj strukturi pokazao je zavidnu zrelost.

Svaki novi Oppenheimerov film je praznik, u kojoj god formi da se izražava. Svakako da bih posle ovog voleo da ga ponovo vidim sa ambicioznim igrenjakom koji se savršeno uklopio u big cinema trend na festivalima ove godine, ali je morao da se skloni s puta Audiardu. Ipak, vratiće se on na put i naći svoje mesto.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Možda nekoga zanima šta o filmu MEGDAN - IZMEĐU VATRE I VODE, srpskom MMA fight movieju misli autor JESENI SAMURAJA.

Iskreno, bio sam pomalo zbunjen zašto se u kritikama MEGDANA ne pominje praktično nikad JESEN SAMURAJA iako je to bio upečatljiv film od pre osam godina koji je jednim delom takođe bio MMA fight movie. Međutim, kada sam pogledao MEGDAN shvatio sam razlog - iako vrlo slični, ti filmovi su fundamentalno različiti.

Naime, JESEN SAMURAJA je film koji uzima strukturu MMA borilačkog filma i onda je dekonstruiše u raznim aspektima uvodeći čitave nove slojeve kao što je film o odrastanju, porodična komedija, socijalna kritika, psihološka studija mačizma dovedenog do apsurda, da bi konačno i samu strukturu izneverili i završili je porazom u ringu i pobedom u ljubavi.

JESEN SAMURAJA "is about a lot of things" što bi rekle slavne kolege kad su ih pitali o čemu je GAME OF THRONES i može se percipirati da je film o borcu koji nalazi život van ringa ali i o man childu koje će sada preuzeti brigu o tuđem detetu i time perpetuirati lanac infantilnog mačizma koji nosi oz svoje kuće.

Rečju, JESEN SAMURAJA je ono što bi srpski MMA film trebalo da bude, uključivanje sa nekim srpskim amandmanima u kulturni dijalog koji na globalnom nivou omogućuje bavljenje žanrovskim filmom.

U tom smislu, JESEN SAMURAJA je A-film za naše uslove koji u sebe delimično integriše obrasce B-filma ali ih onda reinterpretira na A-nivou.

MEGDAN međutim nije to, iako ima jedan određeni broj praktično istih scena koje su iste - da se odmah razumemo - jer su tropey a ne zato što je neko nešto od nekoga video.

MEGDAN je MMA fight movie u jednom klasičnom B-ozračju, bez ikakve namere da vrši dekonstrukciju žanra, da ga subvertira i sl. Naprotiv, scenarista i producent i praktično osnovni autor filma Aleksa Balašević uložio je snagu u to da napravi pravi VOD film sa svim zakonitostima i u tome je uspeo što nije nimalo lako.

Otud je zanimljivo da je kritika prepoznala da JESEN SAMURAJA i MEGDAN nisu filmovi iz "istog sveta" ali da nije ipak dovoljno cenila njegovu DTV ortodoksiju.

Ono što "iz lokala" Balašević unosi jesu glumci, lokalni etno-ornamentalni milje i u izvesnom smislu možemo reći da je MEGDAN karakterno "bolje glumljen" nego tipičan DTV ali likovi su tipski i trojica glavnih protagonista - Viktor Savić, Enis Bešlagić i Vojin Ćetković donose - u najboljem smislu posrbljenu - varijaciju na likove koje bi inače igrali Scott Adkins, John Cusack i Sylvester Stallone u nekom filmu koji bi Avi Lerner producirao danas.

Da li sad nama teško pada da nešto što bismo bez problema prihvatili na engleskom slušamo na srpskom, jeste isključivo naš problem i ispit da li smo baš tako estetski otvoreni kao što se pravimo da jesmo.

Film je na nivou kreacije briljantno produciran. Režirao ga je Todor Čapkanov, prekaljeni bugarski pomoćnik režije kome je Avi Lerner odavno dao ključeve nekih projekata i učinio ga rediteljem, između ostalog i solidnog četvrtog filma u serijalu o BOYKI. Dovođenje Čapkanova je moram reći idejni masterstroke najvišeg ranga jer on je pravi čovek za ovaj zadatak i lako bih mogao zamisliti da ovaj film radi i u "pravoj" odnosno američkoj varijanti.

Čapkanov donosi tu propulzivnost naracije, čini da se stvari prosto kreću od tačke A do tačke B, nema nikakve filozofije osim onda kad žanr nalaže da je ima i jedino gde je podbacio jesu scene borbe gde sam iskreno očekivao više. Mada, istini za volju, ni Čapkanov nema uporediv solo rediteljski opus vrhunskih borbi u odnosu na one kad je bio pomoćnik.  No, te scene ipak jesu polje njegove ekspertize i ovde je mogao da pruži više s tim što nemamo sve informacije o teškoćama koje je imao - počev od toga da je Viktor Savić, inače odličan i ubedljiv u ovoj ulozi ipak četrdesetogodišnjak kome je ovo realno prva ovakva uloga.

Naprosto, akcija zavisi od ljudi kad je o borbama reč, i od onih ispred kamere i od onih iza. Pošto ovde ipak nije radio sa kadrovima poput Scotta Adkinsa ili pak fizički izuzetno spremnog Petra Strugara u mladim godinama, Čapkanov sigurno nije imao onoliko opcija na koje smo kao gledaoci navikli.

Ključna stvar koja razlikuje moju percepciju ovog filma jeste to što sam ga ja gledao onako kako se DTV gleda, na malom ekranu. I to Toško tako i snima i on svoje filmove kad je solo reditelj uglavnom ni nema u bioskopima. Film je kod nas imao solidan skor na blagajnama ali verujem da sada zapravo kreće njegov život.

Naša industrija nema još uvek kapacitet da se postavi prema ovoj vrsti žanrovskog filma, zato je moguće da jedan potpuni kolaps i ruženje publike kao što je napabirčena VOLJA SINOVLJEVA bude percipirana kao ozbiljnije ostvarenje od MEGDANA koji je narativno i produkciono izmislio film za to.

Slično POSLEDNJEM STRELCU od kog je MEGDAN bolji i žanrovski tačniji, svedočimo nastanku vrlo zanimljive B-scene kojoj ne pripadaju recimo naslovi kao KO ŽIV KO MRTAV jer je to parodija žanra, iako bi se lako omaškom mogli grupisati, ali za tu vrstu produkcije mi još uvek nemamo izgrađene kriterijume pošto smo navikli da nam naši autori prikazuju isključivo remek-dela, jelte?

MEGDAN u tom smislu istupa iz primordijalne supe zvane srpski film u kojoj je svaki film teorijski za svakoga i zapravo čuva žanrovski ekskluzivitet. To jeste iskorak koji je zbunjujući za našu kritiku i deo publike može se osetiti prevarenom ali to je iskorak koji treba da se napravi.

Ne mislim da u MEGDANu ima samo po sebi nešto neshvatljivo ili odbojno čak i najširoj publici kojoj kameo Remy Bonjaskog ne znači ništa (ali je vrlo subverzivno da 1.1.2025. na Telekomovom kanalu Superstar u dijalogu iz filma bude pomenut Bačulov) ali svakako je može zbuniti kada vidi tipičan DTV imaginarijum Istočne Evrope sa sve Kišinjevom kao poprištem ključnog turnira.

Product-placementi uključujući i sam Balaševićev turnir Megdan mi nisu smetali jer je ovo film o sportu i potpuno mi je u redu da junaci nastupaju na turniru koji zaista postoji i da se sve umešaju stvarne ličnosti. UFC je igrao ulogu u Limanovom ROAD HOUSE, kao brend, ne vidim razlog da Megdan ne zaigra u ovom - sticajem okolnosti istoimenom filmu.

Pišući o ovom filmu stavio sam akcenat na ono što je dobro jer sve ostalo što nije ljudi očekuju unapred zbog raznih negativnih predrasuda koje su iz raznih razloga formirane.

BLINK TWICE Zoe Kravitz i MEGDAN su negde u slično vreme stigli u bioskope. Zoe se pokazala kao izvrsna rediteljka ali bogami i Aleksa Balašević se pokazao kao vrlo interesantan producent za kog se nadam da će na tom putu istrajati.

* * 1/2 / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Whitney Horn i Lev Kalman snimili su film DREAM TEAM, jednu underground parafrazu krimi procedurala iz devedesetih smeštenih na plaži kao što su bili TROPICAL HEAT ili BAYWATCH NIGHTS, sa zapletom u kom par detektiva Interpola istražuje da li je moguće sa postoji globalna zavera otrovnih korala. Morao sam malo da se kaznim posle gledanja MEGDANA i da se podvrgnem ovom naslovu sa prošlogodišnjeg roterdamskog festivala ali nažalost po ko zna koji put od underground filma nisam dobio ništa. Autori se trude da izbegnu "veštinu" da bi se opirali "konvencijama" ali na kraju ako išta drži film na okupu jeste ta banalna struktura kojom su uzeli da parodiraju žanr, a ni o čemu na kraju nisu imali šta da kažu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

John Kincade je 1987. godine snimio film TERMINAL ENTRY, zanimljiv B-film u kom deluje kao da su autori odlučili da sa malim budžetom pomešaju WAR GAMES i INVASION USA, i u tom pokušaju su napravili nešto što nije dobro ali je zanimljivo.

U pionirskim danima interneta, klinci igraju online igre i nailaze na jednu neobičnu, koja nema pravila i deluje neobično, kao da se u njoj vodi neka pobuna. U stvari, to je kanal preko kog se koordinira veliki napad džihadista samoubica prebačenih iz Meksika u SAD.

Za to vreme Nacionalna garda pokušava da izađe na kraj sa napadačima i nemoćno prati razmenu na internet kanalu, dok klinci nehotice samo rasplamsavaju haos.

Nažalost, film je zanimljiviji kad se prepričava i deluje potentnije nego što zaista jeste pošto se mnogo toga o čemu ja ovde pričam ne vidi ili je vrlo skromno urađeno.

Otud, nema ovde zapravo mnogo toga da se vidi, sem jedne interesantne hibridne idele i Yapheta Kottoa i Kabira Bedija u manjim ali važnim ulogama.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nekada čovek može da kaže u gnevu kako mu ništa jasno, kako nešto ne razume, i da iza toga sakrije zapravo svoj prezir ili naprosto loš animus prema nečemu.

Dok sam gledao film ZA DANAS TOLIKO Marka Đorđevića, međutim, zaista sam počeo da osećam jedno snažno nepripadanje zajednici koja je ovaj film prihvatila, razumela i glorifikovala, i pritom statistički je nemoguće da sam u svemu tome ja u pravu jer bi to zaista bio jedan od onih "svi su oni budale samo sam ja pametan" slučajeva kojima nisam sklon.

Otud, u slučaju ZA DANAS TOLIKO čak ne mogu da kažem da je reč o nekom slučaju mog snobizma gde mislim nešto što niko drugi ne misli. Zaista sam sklon da verujem kako me je vreme pregazilo, ako ne u potpunosti, a ono bar u slučaju ove poetike.

Kad govorimo o filmu ZA DANAS TOLIKO, deplasirano je pitanje da li je on "dobar". U izvesnom smislu, nema nikakve sumnje da jeste. Ima jedan koherentan izraz, ima unutrašnju logiku, ima glumu koja je ujednačena, rediteljski koncept koji sve to uspešno artikuliše, dakle sve su to atributi jednog uspelog dela.

Međutim, ja sam imao jedan drugi problem. Gledajući ovaj film, sve vreme sam bio upitan nad time šta ja to zapravo gledam. Uopšte mi nije bilo jasno šta je ovo. Delovalo je kao jedan quirkfest kakav sam ponekad viđao u američkom filmu, u nekoj Sundance poetici, samo sada prenet kod nas gde to sve ima neki drugi predznak. I sad, dok je u izvanrednom prvom filmu Marka Đorđevića MOJ JUTARNJI SMEH, ta poetika bila urađena u pogledu inscenacije kao radikalniji indie, kao slow cinema čak, razlika je bila u tome što je samo jedan lik bio frik a ovde su svi, i meni je to izvrsno funkcionisalo tamo a ovde je proizvelo haos i gurnulo film prema nekom frikšouu u kom se nisam snašao.

Ljudi ovo razumeju kao priču o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji ga okružuju i pomažu mu da je prevaziđe. Ovo je film koji je istovremeno popunjen "dobrim" ljudima, dakle ne gradi dramu na sukobu dobrih i loših, već na događajima koji su se desili van ekrana i gurnuli život tog "dobrog čoveka" u smeru problema. Dakle, naizgled drama nije postavljena konvencionalno ali je konvencionalnija nego ikada, reč je o epizodičnom filmu "stanja", to znamo, videli smo i nema ništa loše u tome. Problem je samo to što onu ideju da je ovo film o čoveku koji je doživeo tragediju i ljudima koji mu pomažu ja nisam uspeo da dekodiram gledajući sam film koji se iscrpljivao u nekim raznim vidovima blesavljenja junaka, koje je delimično opravdano njihovom histrioničnošću (dolaze iz miljea amaterskog teatra), i paradoksalno zaključke sam više donosio razmišljajući o svemu nego gledajući.

Činjenica da drugi ljudi poseduju nekakav, ne nužno generacijski, ključ za razumevanje a ti ga nemaš, pokazuje da prosto nisi deo te relativno masovne grupe.

Dakle, film je jednostavan, ali sve ono što je svima oko mene jasno iz prve, i percepcija da je ovo feelgood film o tome kako su ljudi dobri i pomažu jedni drugima, do mene nije doprlo.

Ono što sam ja video jeste dosledno izveden ali loše shvaćen američki indie modus glumljenog debiliteta koji na našem jeziku, u našem miljeu itd. prosto deluje kao greška. Ipak, izgleda da je izrasla generacija autora i gledalaca koji su se senzibilizirali na tu poetiku i spremni su da je prihvate i u našem miljeu što je jako lepo, i dovodi nas do prirodnog generacijskog raskoraka.

Dakle, ako pođemo od pretpostavke da je ovde reč o generacijskom raskoraku, i da je greška u meni a ne u svima ostalima, onda o ovom filmu može da se kaže puno toga pozitivnog.

Od filmova Miroslava Momčilovića nismo imali ovu vrstu rado gledanog "narodnog umetničkog filma." Ne bih rekao da je ZA DANAS TOLIKO art house u klasičnom smislu jer nije bio na stranim festivalima, ali sasvim sigurno uvodi dosta elemenata indie estetike pre svega i posle dužeg vremena donosi publici nešto što možemo nazvati artom u nekom smislu. To je sjajno i još bolje je to što imamo etabliran film koji ne samo da je prepoznala publika nego je i primarno snimljen za Srbiju i za našu zajednicu.

Teško da ima išta lepše od naslova snimljenog za zajednicu koja ga prihvata a to se u slučaju ovog filma desilo.

Uprkos tome što sam ja ovaj film s naporom ispratio, ispunjen nevericom, kada sam o svemu razmislio shvatio sam da ipak treba da budem ispunjen optimizmom što ovako nešto postoji i funkcioniše kod nas, kao i da je Marko Đorđević čiji mi se debi izuzetno dopao ovde napravio jedan faktički korak napred u etabliranju svoje poetike i pronalaženju publike, praktično bez presedana u savremenom srpskom filmu, pa se samim tim nadam da će u jednom jakom tempu nastaviti sa svojim stvaralaštvom.

[crippled_avenger]

Posle gledanja filma THE SLAMS odlučio sam se da temeljnije repriziram ili premijerno pogledam rad Jonathana Kaplana, reditelja kog umnogome uzimamo zdravo za gotovo iako je reč zapravo jednom vrlo zanimljivom Cormanovom učeniku koji je na ovaj ili onaj način bio oslonac raznih žanrova i produkcionih okvira proteklih 50 godina.

11th VICTIM je televizijski film koji je snimio po scenariju svog redovnog saradnika Kena Friedmana, poznat još i kao LAKESIDE KILLER. Ipak, ovaj televizijski film po svemu ima atmosferu i izgled jednog malog i dobrog B-filma, obiluje dramskom ironijom, pouzdanom i preciznom glumom, i ima zanimljivu varijaciju na poznatu priču osobe iz unutrašnjosti koja dolazi u veliki grad da istraži sudbinu svog izgubljenog rođaka.

Ovog puta imamo mladu novinarku iz unutrašnjosti koja dolazi u Los Anđeles da ispita sudbinu svoje sestre koja je bila jedanaesta žrtva serijskog ubice a prethodno je već posrnula u svet pornografije i prostitucije. Dobrodušna novinarka ulazi u svet devojaka koje su okruživale njenu sestru, nespremna u potpunosti da se suoči sa tim šta je to u stvari i dolazi u opasnost kada krene da istražuje sama.

Kaplan i Friedman prave sirov i atmosferičan film, sa ciničnim detektivima i jednim među njima koji ima zlatno srce, ali i izbegavaju onaj ključni kliše da junakinja kao sama uspe da reši slučaj, što ne znači da ne upoznaje niz opasnih ljudi i situacija u korodiralom noćnom Los Anđelesu.

Bess Armstrong donosi tu svežinu provincijalke koja je potrebna da obnovi krvnu sliku losanđeleske razvratničke scene, i reakcije prevejanih magupa koji svakodnevno navode došljakinje na stranputicu su zahvaljujući tome uverljivo, i njoj se veruje kada uspe da privuče pažnju nasumnjivijeg tipa, inače porno glumca.

Kaplan sve režira sa dozom dokumentarističkog zarobljavanja atmosfere ali vrlo precizno i efikasno u ritmu. Otud je ovo propulzivan i vešto izveden rad koji umnogome prevazilazi čak i prilično visoke standarde televizijskog filma svog vremena.

[crippled_avenger]

James Lemmo je bio nekakva spona između njujorškog underground filma i exploitationa pa je samim tim njegov film TRIPWIRE delo posebne reputacije.

Nastao po scenariju BJ Goldmana po priči čuvenog kaskadera Spira Razatosa i velikana exploitationa Williama Lustiga, ima zanimljivu ideju koja je nažalost ostala potpuno nerazvijena i na papiru i na ekranu.

U tom smislu, TRIPWIRE zaslužuje rimejk jer ova priča može da se napravi mnogo bolje. Naime, imamo agenta FBI koji u jednoj akciji ubija sina ozloglašenog terorista i onda ovaj otima njegovog sina i brejnvošuje ga da mu postane sledbenik, a agent pokušava da ga spreči.

To je iz gledanja TRIPWIRE jako teško čak i shvatiti da je zaplet filma.

Terence Knox u glavnoj ulozi ima puno problema da se iznese sa harizmom svojih partnera - David Warner igra teroristu a Yaphet Kotto ballbusting šefa i to je temeljni problem filma. S druge strane, akcija je prilično uspela i uprkos tome što je nema puno, ima par jako dobrih automobilskih potera a naročito je efektno prvih deset minuta filma koji su praktično čista akcija, bez dijaloga.

U suštini, akcija jeste osnovni razlog da se ovaj film pogleda ali kako je nema puno, realno ovo sve je baš za hardkor fanove.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Peter Maris nije baš velikan B-filma ali bio je aktivan.

U filmu MINISTRY OF VENGEANCE okupio je vrlo solidnu glumačku ekipu.

John Schneider igra sveštenika kome teroristi na aerodromu u Rimu pobiju porodicu. Možda to ne bi uradili da su znali da kad je zadremao dok je čekao avion iznova proživljavao jednu bitku iz rata u Vijetnamu. On se vraća kući i muči ga osveta. George Kennedy igra dobrohotnog sveštenika koji mu da neki savet. Yaphet Kotto diplomatu iz čijeg stava shvati da niko neće pomoći da se nađu počinioci. Ned Beatty igra sveštenika misionara u Libanu koji će kolegi pružiti utočište dok traži teroristu da mu se osveti.

Kome su ovi glumci keyword koji će ih privući, njihove uloge su povezane rutinskom, u najboljim trenucima korektnom pričom o potrazi za počionicem i osveti, od ruke čoveka čiji je život obilovao nasiljem a onda ga se on odrekao i okrenuo veri, ali nije mogao skroz da pobegne od njega.

Dakle, ovo je acquired taste, ne bez tog retro šmeka koji nude odlasci u Liban radi osvete.

Ipak, najzanimljiviji detalj za našu publiku je avion JATa kojim se junak doveze do Evrope.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Film je prevashodno tehnički pronalazak, zatim zabava a u najređim instancama umetnost.

LAZAREV PUT tehnički izgleda dosta skromno, svakako pri dnu tehničkih dometa svog direktora fotografije Simona Tanšeka, zabavan sasvim sigurno nije, dakle mora biti da je reč o umetnosti.

Međutim, umetnost se ne dešava odlukom autora da je proizvedu već proizlazi iz dometa dela, a kada autori unapred krenu s idejom da je snime, onda može nastati samo parodija određenih stilema nečega što kolokvijalno nazivamo umetničkim filmom.

Dakle, LAZAREV PUT je parodija, što on i sugeriše u svom slojevitom izrazu i bogatoj vizuelnoj metaforičnosti - recimo, košulja koju nosi glavni junak iste je boje kao košulja u kojoj na memi sa snimanja Mel Gibson nešto objašnjava izranjavljenom Hristu.

Ivan Bosiljčić, glumac izuzetne životne energije koju unosi u svaki svoj lik, dodatno podcrtava to svojom ulogom u kojoj kroz hrpe nekih pretenciozno sročenih replika jedino što podseća na život i može da se gleda jeste upravo on sam. On zarobljen u lošem materijalu najsugestivniji je element ovog filma o čoveku zarobljenom na nekom lošem mestu.

Drugi glumac koji me je obradovao da ga vidim je Žarko Radić. I dalje smatram da je on jedan od najpotcenjenijih i najmanje iskorišćenih glumaca u regionu. Nažalost, on nije dobio veliku minutažu ali me je njegova energija održala u životu pred kraj zaustavnog vremena.

Čuvena scena kad iz jednog kadra diskutuju Dugalić i Bosiljčić mi je bila toliko mučna da sam na kraju morao da legnem i da je slušam do kraja, pa da se onda uspravim kad sa čuo da je počelo nešto novo. Tu sam poklekao, priznajem, i to mi nije svojstveno ali prosto celo telo je počelo da me boli posle nekog vremena u toku te scene.

Dragan Marinković je do sada bio zadužen za ovu vrstu pseudo-literarnog treša u našoj kinematografiji i možda je najsnažniji efekat koji je LAZAREV PUT imao na mene jeste spoznaja koliko je on zapravo veliki autor, kada čovek vidi ovako nešto. VIZANTIJSKO PLAVO u odnosu na ovo deluje kao Bertolucci, Antonioni i Coppola zajedno, ali opet, ipak on ima i prednost da se uvek oslanjao na prozu čuvenih pisaca - u slučaju tog filma Milorada Pavića, i koliko god ona bila foliranje, ipak je on čovek koji je nekakav akademik, i to su različiti svetovi u odnosu na školski sastav koji ovi likovi izgovaraju.

U tom smislu, kad govorim o tome kako je neka scena mučna, tu ne zalazim u domene neke estetike preterivanja gde eto ja nemam strpljenja da izdržim umetničku zamisao. Ovo su prosto neke greške i neznanja koja se prevazilaze u studentskom filmu. Otud ako već ljudi imaju hrabrost da nešto ovako nestručno puste pred ljude, imam i ja pravo da jedan deo poslušam odmarajući leđa.

Film je možda imao demijurga ali dramaturga svakako nije. U suštini ima strukturu sitkoma. Ide jedna scena neke kafkijanske kao teskobe na lošem engleskom i u objektu koji je vidno metaforičan i ne podseća na pravu administrativnu zgradu čime nam autori odmah sugerišu da ovo što gledamo nije "stvarno" (pomislio bi neko da je sve ovo neka alegorija, recimo, da ovo mesto u stvari ima neku eshatološku dimenziju), pa onda neka ilustracija ostrva u moru od koje udaraju talasi - kao metafore celokupne situacije junaka, pa onda sledeća scena tog tipa, pa eventualno neka fantazija, san, pa malo neka pokrivalica u kojoj se glavni junak bavi svojom profesijom "žive skulpture", dakle smenjuju se dijaloške scene i atmosferični pasaži na krajnje mehanički način. To pokazuje da je na putu ka umetnosti struktura u kojoj jedna stvar proističe iz druge i ima nekakav narativni zamajac poptuno zaboravljena.

Struktura na jednu stranu ali tehnologija na drugu. Materijal u kom se snima ostrvo, taj prirodni ambijent izolovanog ostrva i ono što su dramske scene deluje kao da je iz dva različita filma. Dramske scene izgledaju bitno slabije osvetljeno, i prosto ne uklapaju se sa ovim visokoestetizovanim prikazima prirode. To su isto neke elementarne stvari i pitanja ukusa koja se rešavaju u najranijim fazama interesovanja za film.

Naravno, "umetnički film" trpi nepostojanje pripovedačkog zamajca i nema potrebu za propulzivnošću koju ima klasičan narativni film. Međutim, LAZAREV PUT naprosto nema koncept i on je previše konvencionalan u zamisli, koliko god nevešto bio realizovan, da se bi može da dozvoli manjak strukture - naročito jer nas film vodi kroz nešto što u ovoj ili onoj formi, čisto pojmovno gledano jeste nekakav narativ, a značenjski jeste neka dosta evidentna promocija religije - premda ko izdrži do kraja do filma, suviše je rastrojen da se posveti značenjima.

Ipak, nema sumnje da film ima religijsku poruku jer sam se ja po završetku uzeo da se krstim i levom i desnom rukom.

Appendix -

Ovo je vreme velike ekspanzije faith-based filma. Čak je i kod nas film o Svetoj Petki dobro prošao a u globalnim okvirima vidimo i sami kako veliki biznis pravi Angel Studios. Nažalost, iako je skoro pola filma na engleskom, doduše lošem, a druga polovina nažalost nije, mislim da ovaj film ne može naći svoje mesto na tom tržištu koji je gladno novog produkta, ali ovakve stvari tamo više ne prolaze. Prošla su vremena serijala GOD'S NOT DEAD i verska publika sada očekuje visok kvalitet proizvoda, čak i neki prestige domet. No, kao što u svakoj produkciji postoji A i B nivo, u teoriji je ovaj film mogao otići na neke margine tog tržišta da mu je ta verska dimenzija malo jasnija, i malo više zasnovana na nečemu što je verski kanon. Ovako to deluje malo kao religija sa "švedskog stola" gde se biraju samo pojedini elementi, što naravno ne uzimam kao problem ovog filma, i o tome polemišem čisto kao jednom tržišnom potencijalu na koji sam pomislio gledajući naše glumce kako natucaju engleski.

[crippled_avenger]

Jonathan Kaplan je prvi uspeh za studije snimio za Orion, tada u distributivnom aranžmanu sa Warnerom, u filmu OVER THE EGDE.

Ovaj film iz 1979. godine okupio je Kaplanove najbolje momke, pre svega Andy Davisa kao direktora fotografije, i izgradio je jednu vrlo zanimljivu priču o nezadovoljstvu tinejdžera u kraju gde je napravljeno plansko naselje bez sadržaja za mlade.

Tema je jako zanimljiva, za početak jer je film postavljen kao problemska društvena kritika i govori u suštini o jednom psihološkom i kulturalnom problemu delinkvencije koji proizlazi iz urbanističke greške.

Dakle, napravljene su stambene jedinice i doseljen je narod kome nije obezbeđen život. Mladi se socijalizuju u lokalnom "centru za rekreaciju" koji im zapravo postaju hub iz kog kreću u vandalizam i politoksikomaniju.

Kaplanov film želi da nas ubedi u svoje mlade junake i njihove roditelje, ali se završava jednom katarzičnom scenom rušilačkog protesta dece protiv roditelja koja odvodi sve u domen "povišenog realizma".

Kaplan se odlično snalazi u svim zadacima koji su ovde postavljeni pred njega. Ima ubedljivo iskazanu kontrakulturu, sa dobrim skorom Sola Kaplana i soundtrackom na kom se čuju od Ramonesa do Carsa. Izraz je propulzivan - Kaplan i Davis se kreću sa junacima i uprkos raznim nepodopštinama koje klinci rade, uspevaju da očuvaju taj duh mladalačke avanture. Ambijent je dočaran sugestivno, i taj povišeni realizam pomešan sa određenim naturalističkim detaljima daje dobre rezultate.

Scenario na kom je učestvovao i čuveni Tim Hunter je vrlo zanimljiv ali reklo bi se čak i konvencionalan spram onoga što u filmu Kaplan sprovodi sa mladom podelom u kojoj debituje Matt Dillon, recimo.

Ako imamo u vidu da je različiti film u svakom pogledu, zanimljivo je da mi je iz nekog razloga ovaj rad evocirao uspomenu na WILD IN THE STREETS Barry Sheara koji je naravno potpuno drugog usmerenja jer je to upozoravajuća satira a ovo ipak problemski film sa jednim upbeat duhom unutar depresivnog problema. Čini mi se da je ključ evokacije uspomene (pod tim zaista mislim na krajnje ličnu emociju koju mogu da ispoljavam ovde u dnevniku ali ne bih da pišem konvencionalnu kritiku) u tom stvaranju osećaja raslojavanja društva u kom deca ustaju protiv odraslih. E sad, Shear odlazi u jednu nadgradnju toga koja nije stricto sensu životno uverljiva i iskoračuje iz realizma kao projekcije odnosa, a Kaplan ipak ostaje u širim okvirima toga, iako definitivno odlazi u povišenje.

OVER THE EDGE je film koji je u svoje vreme sigurno zasluživao najveće pohvale. Nije ga vreme toliko osporilo koliko su mu razni slični filmovi koji su se pojavili u međuvremenu otupili emocionalni efekat. Tako da je meni realan utisak bio oko * * * ali istorijski gledano ovaj film ne zaslužuje manje od * * * 1/2.

[crippled_avenger]

Kao fundamentalista Kathryn Bigelow, meni je uvek zanimljivo da gledam ili čitam nešto o njoj.

U tom pogledu, televizijski dokumentarni film KATHRYN BIGELOW - HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE koji potpisuje Michele Domenici ne nudi ništa izrazito novo u smislu razumevanja njenog rada. Ali, opet i nudi mnogo toga novog jer imamo priliku da o njoj slušamo razmišljanja legendarnog Jaya Cocksa koji je pisao STRANGE DAYS, Barry Ackroyda sa kojim je radila HURT LOCKER i DETROIT, Michaela Oblowitza sa kojim je studirala i još niz vrlo relevantnih sagovornika.

U tom smislu, naglasio bih i da imamo jako dobru arhivu njenih intervjua u ovom jednočasovnom filmu, tako da možemo da vidimo Kathryn u raznim fazama života i rada. Plus, možemo da vidimo i dosta krupne komade filma THE SET-UP iz 1978. koji je snimala na studijama.

U tom smislu, vrednost ovog filma je neprocenjiva i zaslužuje pohvale jer je veoma dobro izveden, snimljen estetizovano, izuzetno dobro montiran, sa jako vešto postavljenom arhivom i nekim lepih zahvatima kojima prevazilazi svoju suštinsku konvencionalnost koja leži u temelju.

E sad, kažem, zaključci na kraju, i ono što se može naučiti o Kathryn je u domenu kanona. S tim što je put do tog zaključka veoma ispravan i popločan referentnim izvorima i arhivom.

[crippled_avenger]

Ida Lupino je režirala tvrdi noir po istinitoj priči THE HITCH-HIKER i taj naslov se smatra jednim od naslova preteča rada rediteljki kao što je Kathryn Bigelow koje su iskoračile iz okvira spavaće sobe/ kuhinje kao miljea koji je dopuštan ženama da režiraju.

Idu Lupino izuzetno cenim kao filmmakerku, iz mnogih razloga, ne samo zato što je bila vrlo efikasna rediteljka već je bila i zanimljiva scenaristkinja i producentkinja. Koliko god da je Don Siegel bio nezadovoljan iskustvom rada na filmu PRIVATE HELL 36, po scenariju nje i njegog supruga, nema sumnje da mu je to jedan od najuspelijih filmova u toj dekadi.

Znači, Ida Lupino je jedna jako ozbiljna i respektabilna autorka iako je faktički najpoznatija i najplodnija bila kao glumica. Otud sam se na nju podsetio gledajući HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE i odlučio da je repriziram i dopunim šta nisam gledao.

THE HITCH-HIKER je producirala njena kuća Filmakers, pisali su ga njen muž Collier Young i Ida, a nepotpisan priču je radio blacklistovani Daniel Mainwaring kog znamo kao izuzetno bitnog Siegelovog saradnika na nekim od njegovih najčuvenijih ali isto tako i najpotcenjenijih filmova.

I film je pre svega efikasan, bez praznog hoda i viškova. Priča o serijskom ubici koji otima dvojicu ribolovaca i koristi ih da ga prevezu do Meksika je data dinamično i ubedljivo, sa dosta propulzivnosti.

Ovakvi filmovi su kao što znamo vremenom često snimani, i samim tim sada THE HITCH-HIKER ima pionirsko mesto u toj tradiciji, i u odnosu na najbolje kasnije naslove je možda passe, ali u stvari on je osnov na koju su se mnogi nadovezali.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! Ide Lupino je pionirski problemski film o temi profesionalnog sporta.

Još je zanimljivije da je tema ovde ženski tenis, i da film polazi iz jedne patrijarhalne vizure gde mlada devojka koja je zainteresovana za tenis, ali životno situirana i "utemeljena", sa porodicom i verenikom, biva iskorenjena kako bi prošla na profesionalni tour, odnosno njegovu preteču.

Film je snimljen u fazi kada je tenis primarno bio amaterski sport ali je donosio prihode u revijalnoj formi pa je vrlo zanimljivo videti kako su predstavljeni pionirski primeri tajnih profesionalnih angažmana koji se kriju jer su zabranjeni među amaterima te začeci sponzorskih ugovora - u ovom filmu junakinja dobija ponudu da kreira tenisku odeću, ima reket sa svojim imenom i promoviše šampon za kosu.

Intrigantne ideje mahom nisu razrađene, i film započinje mnogo raznih stvari za svoje vrlo sažeto trajanje od 77 minuta. Ida Lupino sve režira efikasno i dovoljno je vešta da njene scene uspevaju da otvore pitanja, međutim, onda im scenario i ostatak izvedbe ne daju priliku da se razrade jer se odmah prelazi na sledeći događaj.

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! ima formu B-filma ali ima A-ideje, i za razliku od "filma u filmu" koji pravi rediteljka u filmu MAXXXINE, svi vide da je zaista tako, ali meni se čini da neke A ideje zaslužuju prostor koji im B format ponekad ne može dati.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

OUTRAGE Ide Lupino je veoma zanimljiv film, provokativan za svoje vreme, a ni za današnje nije naivan.

Glavna junakinja je mlada devojka koja posle silovanja više ne može da se iznese sa stigmom koju je dobila u rodnom kraju i beži od kuće. Nalazi u početku mir daleko od doma ali i tu kreću da je progone traume koje je doživela.

Film je vrlo zreo, režiran jasno i mišićavo. Scena u kojoj glavna junakinja bila napadnuta izvedena je u vrhunskom suspense maniru sa dosta stila.

Iz današnje vizure, naravno, osećamo određene razlike u pogledu na svet, pre svega jer kod Ide Lupino imamo i "dobre" muškarce, koji nisu dobri samo zato što su sažaljivi i pitomi, već su u stanju da suštinski utiču na oporavak junakinje. To bi se u današnjem filmu mnogo teže videlo, recimo.

Ovo je u osnovi jedna vrlo uspela studija karaktera, izvedena u noir maniru, ali je i problemski film, pa je zanimljivo da je u ovom trećem segmentu možda ponajmanje uspeo jer je tu najmanje diskretan.

U svakom slučaju, OUTRAGE je hrabar film svog vremena koji uprkos tome što se senzilitet vezan baš za ovu temu menjao, može gledati i danas.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Duboko sam se nadao da će PORED NAS biti genijalan film jer je to ipak projekat zbog kog je Stevan Filipović ispao govno prema meni.

Ipak, ima autora kojima se spremnost na sve zarad filma može oprostiti jer niskost njihovomih sredstava može da opravda visok domet cilja.

PORED NAS je nažalost film za žaljenje zbog kog ne vredi ispasti govno prema bilo kome, pa ni prema meni, čoveku koji mu je valjao i koji ga je stvorio.

No, najtragičnije od svega je što na tom putu ubijanja svih dotadašnjih autoriteta u svom životu ne bi li sazreo, Stevan Filipović nažalost i dalje nije uspeo da savlada elementarnu veštinu pravljenja filma o odraslim osobama. PORED NAS je film koji je bizarno infantilan u svom ubeđenju da je jako ozbiljan, s tim što za razliku od dece u njemu nema mašte, nema nijedne nove ideje i čovek ne mora biti filmofil pripravnik opterećen prepoznavanjem referenci pa da shvati kako nam je ovde poslužena hrpetina polovnih rešenja, nekritički i bez ikakve intervencjje poslaganih kao u nekom fan fictionu. Kao jedini reditelj verovatno na svetu kome je Filmski centar Srbije podržao fan fiction o STAR WARSu, možda je Filipović umislio da je tako moguće napraviti autorsko delo, ali na kraju ne samo da su svi filmovi na koje referiše superiorni u odnosu na ovo - to je i očekivano jer srpski reditelj koji počne film kao Kinji Fukasaku a završi ga kao David Fincher nema čemu ni da se nada - već su i reality igrači koje želi da kritikuje izvodeći svoju političku tezu da je reality način da se objasni Srbija, zapravo mnogo duhovitiji i neuporedivo inteligentniji od njegovih junaka ali i od samog autora.

Reality show kao poseban koncept pasivizacije dela populacije zamenio je sapunske opere smeštene u sadašnjost i omogućio je tim ljudima koje drže zatvorene da budu delimični autori svojih melodrama koje proživljavaju. Poražavajuće je da polupismene seksualne radnice umeju da smisle bolju melodramu od profesionalnih filmskih autora.

Dijalozi "rijaliti igrača", a o odnosima da ne govorimo, neuporedivo su dovitljivijj od ove salate od izgovorenih rečenica i naređanih radnji s kojima se zlopatimo preko dva sata.

Ograničenja glumačke ekipe sa Akademije umetnosti gde je cela klasa igrala u filmu PORED MENE i sad se pojavljuje zajedno u još jednom TV i dva bioskopska naslova potom, evidentna su jer malo njih su u međuvremenu postali zvezde, neke nije baš jednostavno ni prepoznati u odnosu na ranije filmove niti ih razlikovati kako film odmiče.

Na bazi čega je uopšte jedan film s funkcijom u obrazovanju grupe glumaca postao osnov za franšizu, i kako se moglo pomisliti da će to biti održivo, pitanje je za sebe. Film bi bilo teško pratiti kad se ovoliko likova pojavi džumle čak i da ih igraju glumci koje razlikujemo. Kada su glumci koje viđamo retko, praktično samo kad Filipović režira, onda smo dovedeni na sam rub gledalačke percepcije.

Junacima filma od početka do kraja nije jasno šta im se dešava, ali nije ni publici, i to je možda inovacija u odnosu na uzore koje Filipović ovde krčmi jer to mahom jesu bilo filmovi o dominaciji i kontroli sa jasnim restriktivnim pravilima. Sa trajanjem od 130 minuta od čega efektivno 125, film je nemilosrdan, predug je, istovremeno mu nedostaje sadržaja a da sve što postoji može da se izbaci jer je višak.

Propast na blagajnama koja je usledila otud je potpuno očekivana pošto je teško zamisliti gledaoce koji su ovo izdržali do kraja a nekmoli nekom preporučili bez zle namere.

Jedina dobra stvar koja bi se za ovaj film mogla reći je istovremeno i veoma loša. Naime, ovo jeste pokušaj da se kroz tropey žanrovsku priču, baziranu na jakom filmofilskom ekscesu, kaže nešto o društvenim problemima. I to bi kao koncept zasluživalo podršku da nije do te mere kontraproduktivan sam rezultat. PORED NAS se u tom pogledu može takmičiti sa VOLJOM SINOVLJEVOM po tome koliko je unazadio ideju žanrovskog filma koji želi da bude nešto više od toga u našoj sredini.

Na tom derbiju začelja, u toj komparacij promašenosti VOLJA SINOVLJEVA i PORED NAS svakako vode dvoboj ali me on ne zanima previše jer nikada nisam bio zainteresovan za pravljenje top lista najgorih filmova.

Stevan Filipović je sa ŠEJTANOVIM RATNIKOM delovao kao svetlo na kraju tunela kojim je bauljao srpski film. Četiri bioskopska i jedan televizijski film kasnije deluje kao da je njemu potrebno neko svetlo u ćošku gde je sam sebe saterao. To svetlo je možda činjenica da je ovim filmom konačno uspeo da iscrpi tu loše zamišljenu tetralogiju o jednom razredu i da proba da nastavi dalje. Za tih osamnaest godina, njegova karijera je postala punoletna, pa se nadam da će prema njoj postati odgovorniji.

Ljudi su ispadali govna u raznim režimima, ali ovaj film ipak nosi jednu autentično naprednjačku dimenziju u sebi - Filipović je pored toga što je ispao govno ispao i glup.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Carl Weathers pokušao je da kanališe Jima Browna u filmu HURRICANE SMITH, kao crni uber mensch koji odlazi u Australiju da reši slučaj misterioznog nestanka svoje sestre koja se uplela sa sumnjivim ljudima.

Nažalost, ovo više nisu sedamdesete već početak devedesetih, nema više te aktivističke dimenzije, niti reditelja koji žele i mogu da se dokažu kroz exploitation.

Otud ni Colin Budds kao reditelj, ni prilično generic scenario ne nude Weathersu materijal da postigne jimbrownovski domet. Ali, HURRICANE SMITH je jednostavan i efektan old school akcijaš osamdesetih, sticajem okolnosti još uvek moguć i aktuelan kao bioskopski film 1992. godine.

Carl Weathers je ove uhvatio poslednje trzaje Ozploitationa, i snimio je film koji je izašao u pipelineu Village Roadshow - Warner Bros. ali sa australijskim autorskim temeljima. Otud, iako ovde nema mnogo karakterističnih australijskih obeležja kao što su egzotične lokacije i potere automobilima, ipak ima stvari po kojima su poznati, najpre sirovijih stuntova od onih na koje smo navikli.

HURRICANE SMITH mi je možda bolje legao nego što bi trebalo jer me je podsetio na jednostavnija, da ne kažem srećnija, vremena u kojima je bilo dovoljno Carla Weathersa i Jurgena Prochnowa da se oko toga izgradi film.

Uz veliki rizik da verovatno učitavam, ima par scena koje su me podsetile na rimejk ROAD HOUSE, što nema neke naročite logike jer Weathers iako jeste Silverov čovek, ovaj film nije radio za njega. Ako zaista ima nečeg u tome, stvari su zatvorile krug snimanjem filma PLAY DIRTY po skriptu Mondryja i Baggarozzija u Australiji, sa Shane Blackom i Marky Markom.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Iskusni televizijski poslednik Victor Lobl režirao je neuspeli backdoor pilot za seriju BRAKER, sa Carlom Weathersom u ulozi iskusnijeg detektiva u jednom buddy cop paru koji istražuje tačku ukrštanja pop scene i tinejdžerske pornografije u velikom gradu.

Ovo je televizijski film iz 1985. kada je ovaj format bio u zenitu a Carl Weathers je bio rado viđen sporednjak sa kapacitetom do postane protagonista kod Joela Silvera i sličnih znalaca.

Weathersovog partnera igra Joseph Bottoms koji takođe fino koristi svoj prostor a Ian McShane igra negativca u pilotu i daje mu solidan gravitas.

Izuzev zavšnog obračuna koji je bukvalno smandrljan, ovaj televizijski film ima solidnu atmosferu. Sama priča ne nosi naročitu misteriju jer gledamo detektive kako pokušavaju da saznaju nešto što već znamo, ali ovo je jedan od solidnih primera nečega gde je svima sve jasno ali se dobro prave da nije.