Preporučujem pre svega tekstove Zorana Đukanovića, na ovom linku
http://www.stripovi.com/index.asp?page=column-view&ColumnID=42 imaš gomilu njegovih eseja o raznim stripovima. Evo uzorka o Hermanu:
"Iako Hermannov rad na Jugurthi zadovoljava većinu strip standarda, teško da se može reći da je reč o sasvim uspešnoj stilizaciji. Figure su prenaglašeno izdužene, a fizionomije stilizacijom uravnjene, tako da smeta nedovoljna izdiferenciranost likova. Istovremeno, Vernalova se naracija zadržava u okvirima konvencionalno prepričane istorije. Potonje kreiranje Jugurthe od strane crtača Franza u drugoj polovini sedamdesetih godina proizvelo je jedan intenzivniji i fantazmagoričniji svet. Izgleda da Hermannov rad na Jugurthi predstavlja tek traganje za dorečenom promenom sopstvenog stila.
Western ugrađen u antiutopiju
Hermann, opet sa Gregom, 1969. godine započinje drugi veliki projekt, serijal Komanča (Comanche). Na redu je bio žanr vesterna. Rad na Komanči predstavlja prelaznu fazu u evoluciji Hermannovog stila. I dalje radi četkicom, a promene su u korišćenju krupnih planova - iako ih je i ranije koristio, sada to čini češće i sistematski. Takođe, intenzivira promenu kadrova, njihovo kontrapunktiranje, što doprinosi integraciji table u celovitu kompoziciju. S druge strane, Hermannov crtež postaje “prljaviji”, grublji i oporiji u izrazu.
Komanča je bila mnogo bolje artikulisano oneobičavanje Hermannovog vizuelnog “rukopisa” od Jugurthe. Hermann i Greg upustili su se u kreiranje tzv. “sumračnog vesterna” koji se oslobađa nekih od trivijalnih struktura tradicionalnog vesterna (vidi: “Spunk” br. 1. 1979. tekst Povratak Bluberija). Uzori su, nesumnjivo, već postojali. Međutim, u onoj meri u kojoj se Poručnik Bluberi ne može svesti na Džeri Springa Jijea, u toj istoj meri bilo bi pogrešno svoditi Komanču na Poručnika Bluberija. Ovi serijali postigli su samosvojnost i autonomiju stripovnog izraza. A što se tiče gustine atmosfere i visine dometa, neke od poslednjih epizoda Komanče u dramskoj tenziji i vizuelnom izrazu dostižu one mitske domete koji su postojali u vesternima Andrije Maurovića. Da li je ovo svođenje jednog inostranog dela na domaći etalon vrednosti? Ni govora o tome, reč je jednostvano o poređenju dva dela u stripskom univerzumu vesterna. U panstripskom raju nema opštinskih i nacionalnih granica. Jedina granica je kvalitet, a on drži one koji se nisu kvalifikovali ispred vrata raja.
Hermannov superheroj koji podseća na onog iz filma "Brazil"
Treću fazu evolucije Hermannovog stila, bez obzira što se poklapa sa završetkom rada na Bernardu Princeu i što joj pripadaju poslednje epizode Komanče, oličena je u Džeremaji (Jeremiah). Ovaj serijal zrelo je Hermannovo ostvarenje. Ranije započeti postupak oneobičavanja zahtevao je promenu društveno-istorijskog konteksta priče. Hermannu više nije bilo dovoljno otkrivanje neobičnog u svakodnevnici jedne već mnogostruko mitologizovane i demitologizovane sredine Divljeg zapada (Komanča). Sada se opredelio za antiutopijski kontekst, hipotetični svet nakon kataklizme urbane civilizacije. Ipak, teško bi se moglo reći da Hermanna podrobnije interesuje društveno-istorijski kontekst tog hipotetičnog sveta. Naprotiv, Hermann se njime služi pre svega kao sredstvom za promenu formalnog okvira priče. Novi, neispitani istorijski okvir neće postati poseban predmet istraživanja u Džeremaji. Ovaj kontekst je jednostavno odskočna daska za postizanje neobičnosti situacija kroz koje prolaze Jeremiah i Kurdy Malloy. Idući iz epizode u epizodu, mi ne akumuliramo znanje o svetu posle kataklizme. Naprotiv, svet se raspao na lokalne zajednice. Fragmenti mozaika postoje, ali sam mozaik više ne. Ako je Jugurthha bio ekskurzija u istorijsko pripovedanje, Džeremaja predstavlja upuštanje u jednu vrstu metaistorijskog pripovedanja.
Hermannov inače minuciozan crtež dostiže kulminaciju s pomeranjem težišta na rad tankim rapidografom. Kolorisanje Džeremaje, koje postaje integralan deo crteža, ima znatnu ulogu u stvaranju izuzetnosti atmosfere koja vlada u ovom stripu. Koloristička nestvarnost pejzaža ovde se ne može odvojiti od fantazmagoričnog dizajna dezurbanizovanih naselja. Tragovi razorene tehnološke civilizacije nalaze se svuda, te tako postaju deo izmenjenih pejzaža. Mnoštvo se predmeta koristi u izmenjenoj funkciji. Ono što se kretalo sada se koristi za stanovanje i samo naglašava privremenost i narušenu sigurnost ljudskih nastambi.
Sam doživljaj avanture je izmenjen. Avantura nije samo preživeti niti biti pobednik nego uočiti se sa razbijenim i onečovečenim svetom. Pronaći tragove ljudskosti i istovremeno pružiti je drugome, a opet biti bez izvesnosti ili makar nade da će se celina sveta ponovo uspostaviti. Na kraju epizode Usta puna peska, sećajući se hendikepiranog mladića kome je uništen bendžo, jednu stvar koju je još imao na svetu, Kurdy kaže Jeremiah: “...pomislio sam da bi trebalo da se jednog dana vratim ovamo”. Hermann završava epizodu naizgled ravnodušnim i skeptičnim epilogom: “Kurdy će verovatno zaboraviti... kao što i drugi zaboravljaju. A sta bi, uostalom to moglo da izmeni?...” Ipak, čitav Hermannov Džeremaja sugeriše čitaocu u suprotno. Kurdy će to nositi negde u sebi.
Hermann je odlično savladao i Caniffovu i Fosterovu gramatiku stripskog jezika
Ako se Hermannov opus može smatrati paradigmatičnim primerom kako klasična narativnost u stripu počinje da prerasta u modernost, serijal Džeremaja treba shvatiti kao prelomni period u kome će rezultati ovog prerastanja sve više dolaziti do izražaja.
Nema nikakve sumnje da je Hermann i u stripovima nastalim pre Džeremaje pokazao majstorstvo vizuelnog pripovedanja. Roman Polanski nije bez razloga u posveti za Hermannovu monografiju napisao da njegovi strip albumi jesu film. Nije baš toliko puno autora u svetu stripa koji su se u toj meri približili onome što nazivamo filmičnošću. Hermann i te kako umešno ume da se služi prostranstvom koje je ključni element u vizuelnoj naraciji filmskog vesterna. Karakteristično je za Hermanna da tačku posmatranja često postavlja nisko, bliže tlu. To čini da pojačano obraćamo pažnju na ambijent u kome se likovi nalaze, a on je opet uvod u pejsaž koji se nalazi u trećom planu. S druge strane, iz prvog plana detalj nekog predmeta (najčešće biljke) se izvija ka drugom planu u kome su smešteni protagonisti. Ova troslojna igra planovima snažno je sredstvo Hermannovog dočaravanja dubine prizora."
