Walter Simonson

[ridiculus]

Da ne bude zabune, njegovo prezime se čita "Sajmonson", ali originalni oblik je bolji zbog pretraživanja. Ovo neće biti kompletan prikaz - nije vreme za to, a nemam ni znanja (bez podsećanja) da odradim nešto takvo. Ali par napomena i smernica nikad ne škode, a i uvek se možemo vratiti na temu.


Pravi razlog za ovo pisanje je sledeći (uz pominjanje Oriona na drugoj temi): na nekom domaćem forumu sam skoro naleteo na mišljenje kako je njegov Tor old-skul, prevaziđen, primer Bronzanog doba stripa, itd. Nažalost, Tor je jedina stvar od njega koju šira publika (pogotovo u Srbiji) zna, ali ja neću da pričam o jednom delu, već o opusu u celini. A svako ko zna išta o Sajmonsonu, zna da su gornje izrečeni stavovi netačni, blago rečeno. Faktički netačni, u granicama u kojima uopšte možemo pričati o "činjenicama" u estetici. Mogao bih - bez namere da uvredim ikoga - da objasnim takav stav kao izraz binarnog načina razmišljanja: mozak prepozna da njegov rad nije "moderan" ni u jednom smislu, i onda ga automatski smesti u "staru školu", jer je to kako binarni um funkcioniše. Ali istina je da je Sajmonson - do danja današnjeg - svoja sopstvena škola, koju nikad niko nije mogao da prati. Možda neka vrsta krajnjeg razvoja Kirbijeve škole u kojoj je on bio jedini učenik. Iz tog razloga smatram Sajmonsona najinteresantnijim američkim strip-autorom već duže vreme, i, u domenu kompletnih autora (dakle, ne računamo veličine poput Gejmana, Mura, Morisona, i drugih koji se ne bave vizuelnim aspektom) meni najdražim na engleskom govornom području. A par sličnih mišljenja od drugih, da neko ne pomisli da je ovo samo slučaj "ja protiv sveta".


Voren Elis je 2001. napisao, u svojoj kolumni o stripu na CBR (zbirno objavljenoj pod naslovom Come In Alone), sledeće:

I know Walt Simonson is as happy as a clam working the Jack Kirby Fourth World stuff, and I have to admit that his Orion is a beautiful book...but it kills me to see one of the most progressive storytelling artists in comics actively foregoing his own creations to keep the Kirby creations alive.

Michael Fiffe, relativno mlađi autor stripova (serijal COPRA), rekao je sledeće pre par godina:

Plenty of love and recognition from fans and pros alike is directed at Walt Simonson... but like I said, it's not enough, and not nearly enough for the right reasons. Ok, so "Uncle Walt" draws cool Thor stuff and he's the industry's Nicest Guy - those are the broad strokes - but he's primarily one of comics' greatest thinkers and has been for decades. Decades. This isn't a brief bout of beginner's luck or mid-career brilliance. His consideration within the scope of storytelling is highly measured and his skills as an artist are dizzying. Combined, they form a vision that transcends "cool drawings" or "well executed stories".

Simonson hasn't been studied or discussed with the same rigor dedicated to his peers Chaykin, Miller, and Moore. It's odd, considering Simonson applies the same level of craft and thought to his work, if not more, than those giants. One might incorrectly conclude that Simonson never toils in the realm of the Deeply Personal, perhaps making it easy for "scholars" to brush his work aside. Consider this: his interest in history, mythology, and sci-fi are indeed fuel for his profound expression. If you follow that train of thought, it'll be easier to see and accept why some of his best works were for corporate properties - a system of labor that held the keys to characters through which he could explore his interests and play with the form while making a living. "Creator-owned"... sure, that's nice, but Kirby creations seem to be the most powerful conduits for Simonson's personal vision. There's a clear buzz when he's been working on specific titles; compare his THOR to his X-Factor, ORION to any job he did before and after, or compare what you've seen above to anything going on then or going on now, with anyone.

OK, dosta sa tuđim mišljenjima. Mogao bih da citiram još nekoliko, ali mislim da ste stekli utisak. A sličan osećaj sam imao i sam kada sam prvi put naleteo na njegov rad - "pravi" rad, u smislu da ga je i crtao i pisao, pošto su neke epizode Tora koje je samo crtao izlazile u Stripoteci (a neke njegove adaptacije filmskih blokbastera možda u Zabavniku?). To je bio Thor #359, koji sam video sa skoro 10 godina zakašnjenja. "Manja" epizoda, u smislu da predstavlja neku epizodu predaha posle velike borbe. Scena u kojoj Tor kleči pred Lorelaj, u čijoj je potpunoj vlasti. A Lorelaj se okreće i poljubi Lokija, kome se to ne sviđa, jer ne zna kako će Tor reagovati. I "kamera" se polako približava Toru i njegovim očima, i vidimo kako se u ovima kupi neizmeran bes. I tu se stranica završava, ostavljajući toliku količinu neispražnjenje energije u vazduhu da sam se bojao da će se strip raspasti ako okrenem list. I sećam se da sam pomislio "Vau! Ovo je dinamičnije od svega što sam video u Marvelu ranije!" Naravno, kasnije su se svi trudili da crtaju Tora tako. I to je bio samo jedan mali detalj, među hiljadama sličnih u Sajmonsonovom opusu.

Između ostalog, iako nije izmislio Apokalipsu iz X-univerzuma (to su uradili njegova žena, Luiz i crtač Džekson Gajs), on ga je napravio onakvim kakvim ga je znala čitava generacija (opet, u saradnji sa ženom), uz dodatak 4 jahača. Rob Lajfild je poznat kao kreator lika Cable, ali taj je sumnjivo sličan jednom liku iz Sajmonsonovog rada na Zvezdanim ratovima, zvanom Valance the Hunter. Sajmonson je jedini za koga sam svestan da je nešto dodao Kirbijevom Četvrtom svetu što je sam Kirbi potom priznao kao kanon. Ovo su samo neke nabacane ideje, daleko od bilo kakve kompletne liste, ali možda je još zanimljivije to da je Sajmonsonov uticaj na uspeh Marvelovih filmova ove generacije prilično veliki. Ovde ne mislim samo na ideje i likove razbacane po tri filma o Toru, već na širi uticaj. Ona borba na kraju prvih Osvetnika je "uzeta" iz njegovog Tora, iako silno umanjena i uprošćena (i već sam rekao par puta koliko je ne volim). Nagoveštavanja Tanosove pretnje su...pa, da ne kažem "uzeta", jer je to nepravedno (ljudski mozak i inače barata takvim arhetipovima), ali značajno inspirisana prikazivanjem Surtura u toku godinu dana izlaska Tora, otkrivajući pretnju malo po malo. Mislim, nije slučajno da je Kevin Fajgi spomenuo BAŠ TO kad je pričao o Tanosu. Ponovo ću naći intervju, ako baš moram da dokazujem.

Uz sve to, Sajmonson ima, od 10 najboljih borbi u superherojskom stripu, bar 3. Ne, četiri. Kako sam mogao da zaboravim četvrtu!? Ako ništa drugo, zaslužuje mesto zbog koncepta i ludačke realizacije. Neću da otkrivam detalje, jer bi bili spojleri, ali mogu da kažem da su dve bile u Toru (pomenuta sa Surturom je jedna), jedna u Fantastičnoj četvorci (to je ova četvrta), i jedna u Orionu.

Ali, ono što posebno impresionira je njegov način razmišljanja, takozvano pravilo Čehovljeve puške. Dozvolite da objasnim.

Kada su Kirbi i Li radili Tora, uveli su ogromni mač, podoban za divove, koji se zvao Odinsword i ležao je u Asgardu. Bio je u koricama, i svaki put kada je neko pokušao da ga izvuče bar malo, neko je upadao sa komentarom "Neee! Ako izvučeš mač, to je kraj univerzuma!" I prvo što je Sajmonson pomislio bilo je: "Kul! Šta bi bilo kada bi..." I smislio je priču, još krajem 60-tih, kako je to u stvari Surturov mač koji je njegov deo u smislu u kome je Jedan prsten deo Saurona, oduzet mu u maglama vremena, i ovaj ga zato, zarobljen u svojoj dimenziji, kroz vekove i eone, priziva i priziva, sve dok se jednog dana mač nije izgubio iz Asgarda i našao kod njega. I tako počinje Ragnarok... Naravno, ova ideja je kasnije upropašćena kad je mač uništen na nezanimljiv način na kraju Tomasove priče krajem 70-tih, pa je morala biti donekle promenjena. Ali slikovito prikazuje način na koji Sajmonson gradi razmeru u svojim pričama.

Drugi slučaj: Kirbi je za Marvel sredinom 70-tih smislio rasu svemirskih bogova - iliti mehaničkih, divovskih anđela, ako tako želite - zvanih Celestials. Bili su na Zemlji nekoliko puta i odgovorni su za mnogo štošta u istoriji (i mitu). Jedan od njih je postao toliko opasan da su ga ostali zarobili u stanju sna. O njemu su sve rase u kosmosu govorile šapatom i bio je poznat samo kao Dreaming Celestial. I tako su ga pisci i crtači ostavljali na miru u njegovim arkanskim snovima dok nije Sajmonson došao da radi na Fantastičnoj četvorci. I šta je on uradio? Probudio ga, naravno.

I tako dalje. Opet kažem, daleko je ovo od potpune liste ovakvih primera, a to mi nije ni bila namera. Cilj mi je bilo da ukažem na značaj i izvučem jednog genijalnog autora možda malo više na svetlost dana. Možda on nikad nije zaista prevazišao žanrove u kojima je radio (to je tema za raspravu), ali je - po meni svakako - kada je istinski voleo da radi u nekom žanru, postavio takvu lestvicu da je niko nikad nije prešao, a retko ko je dostigao.

A jedan od elemenata zaslužnih za takav status je njegova kompozicija i način kako organizuje kadrove:



O čemu ćemo više drugom prilikom.

[Meho Krljic]

Jesi li čitao Simonsonov Ragnarok? Izlazio je 2014. i 2015. za IDW i to je njegov strip o Toru i Asgardu bez veze sa Marvelom. Ako te zanima, samo je 12 epizoda izašlo, pa dojavi ako treba da se doturi.

[ridiculus]

Znam za Ragnarok, naravno. Čitao sam samo početak, i podrazumeva se bez zadrške da želim sve da posedujem. Ali, nekako sam postavio Orion za prioritet, s obzirom da je to završeno a Ragnarok je tekući i izlazi sporo. Drugo, zbog filma bi moglo da bude prilično aktuelno.

Ali što se tiče samog čitanja, naravno da bih voleo da vidim Ragnarok!

Poslednje što je objavljeno od Volta je adaptacija Američkih bogova - onaj deo na početku kad Vikinzi stižu u Ameriku, taj je njegov.

[ridiculus]

Ona tabla u uvodnom postu je iz Star Slammers - to je praktično njegov prvi rad, kome se povremeno vraćao tokom godina, i ova konkretna tabla je iz prve polovine 90-tih.


U svakom slučaju...pretpostavljam da ljude najviše zanimaju preporuke. Ili možda slikoviti primeri? Za razliku od, recimo, Frenka Milera ili Majka Minjole - dvojice autora koje mnogo cenim i volim - Sajmonson je bio mnogo konsistentniji tokom godina, i ovo što je radio poslednjih godina se ne razlikuje mnogo (po tehničkoj veštini ili inspiraciji) od onog što je radio bilo kada od početka 70-tih. Ima uspona i padova, svakako, ali uzmimo u obzir da su mu u mnogim slučajevima ruke bile više ili manje vezane, radeći uglavnom na svojinama drugih ljudi, odnosno, entiteta. Najdraži su mi radovi na kojima je i crtao i pisao, a onda neki na kojima je radio samo kao crtač. Takvih drugih ima dosta, i ne znam ni gde bih počeo. Adaptacija filma Alien, možda (pisao je Arči Gudvin)? Manhunter, iz prve polovine 70-tih, takođe sa Gudvinom? Bili su dobar par, njih dvojica. Ali dobar par su bili i Volt i njegova žena Luiz krajem 80-tih (ne, nisam na to mislio, već u umetničkom smislu!    ) na X-faktoru. Ili RoboCop vs. The Terminator koji je radio sa Frenkom Milerom 90-tih? Ili Multiverse, krajem iste decenije, ali sa Majklom Murkokom? O, da, Multiverzum je neviđeno lep i interesantan - tu je Sajmonsonova imaginacija podivljala na najbolji mogući način.




A onda, zamalo da zaboravim ovo:



što je krosover (iz 1982) Iks-ljudi i Novih mladih titana, koje je pisao Voltov prijatelj Kris Klermont. Nazvao sam to već najboljim krosoverom Marvela i DC-a ikada, iako nisam pročitao baš svaki (nije da ih ima mnogo!), ali na osnovu glasina i onog što znam mogu da stvorim približnu sliku. Ovo je bio uspešan krosover zato što nije bilo pritiska. Obe strane su ispoštovane, niko nije uvređen, ali to se desilo potpuno spontano, zato što su Klermont i Sajmonson voleli materijal. Niko nije razumeo Iks-ljude bolje od Klermonta na vrhuncu kreativne snage, i niko nije voleo Nove bogove (Darkseid je protivnik ovde) više od Sajmonsona - nisam siguran čak ni za samog Kirbija! Danas bi sve to bilo mnogo više proračunato na planu kompanijskog prestiža i shodno tome dezinfikovano. (Sledeći planirani krosover, JLA i Osvetnici, se nije dogodio po planu zato što su u Marvelu bili gotovo zgroženi pričom koju je DC ponudio - na koje je bio red - i nisu dali pristanak.)

Od onog što je radio sam, tu su Star Slammers i Ragnarok (kao originalne kreacije), Tor i Fantastična četvorka za Marvel, Orion i The Judas Coin za DC (ovo poslednje je suviše eksperimentalno za širu publiku). Tor i Orion su bliski po duhu - ko voli jedno, verovatno će i drugo - i postoji šansa da se nekome Orion svidi čak i više, pošto je on lično zanimljiviji lik od Tora, i daleko tragičniji. Tor je duži: 44 epizode + Balder the Brave 4 epizode kao side-story prema Orionovih 25 (plus mnogo vrlo kratkih priča). Ali na Toru je Sal Bjusema crtao čak 14 epizoda od tih 44 (+ čitavog Baldera), a na Orionu je Džon Birn radio samo 2, i, mada su obojica uradili dobar posao, nijedan od njih nije Sajmonson - ne na ovakvom materijalu, koji izmiče standarnoj superherojskoj klasifikaciji. Kad smo već kod nje, najviše mi je žao što Sajmonson nikad nije radio na Strejndžu, na osnovu ne samo svega do sada rečenog, već i jedne epizode Dr. Fate-a koju je crtao sredinom 70-tih. Elem... na oba gore pomenuta naslova je imao praktično odrešene ruke (uz izuzetak nekoliko relativno sitnih - za današnje pojmove - krosovera), i za oba naslova praktično nije potrebno nikakvo predznanje.

Moram priznati, ako sam ikada bio ljubomoran na nekog fana, to je bio onaj koji je od Sajmonsona dobio ovu skicu na nekom festivalu:



 

[neomedjeni]

Samo da kažem da pomno sve beležim iz prikrajka, javiću se da doprinesem raspravi kada se jednom lično upoznam sa Sajmonsovim delom.

[ridiculus]

Za početak, mala ispravka. Moram da pomerim godinu citata Elisovog članka iz prvog posta na 1999. A čitava kolekcija je objavljena 2001.


Evo još nekoliko zanimljivosti, dok pokušavam da se prisetim svega što sam čuo i video u nekoliko decenija koliko pratim Sajmonsonov rad.


- crtao je Tora krajem 70-tih, i taj deo je izlazio u Stripoteci (pisao ga je Len Vin). Dobro se sećam toga, ali kasnije sam zaboravio činjenicu i nisam povezao stvari. Ali, kad profesionalac poput Minjole ne može da prepozna stil, verovatno je ovaj zaista neprepoznatljiv. A to je verovatno zato što je Toni DeZuniga tuširao te epizode, i to prilično napadno. Sajmonson je najspecifičniji kad sam tušira svoj rad;


- kada crta ženska lica, često koristi foto-reference, jer mu je tako lakše. Recimo, model za Sif u Toru (kasnijoj, poznatoj fazi) je bila Sigurni Viver, a za Lorelaj (jedan od glavnih ženskih likova) je to bila Debi Hari;


- kad smo kod Sigurni Viver, to nije bio prvi put da je Sajmonson crtao. Krajem 70-tih je objavljena grafička novela Alien (sa Arčijem Gudvinom), grafička interpretacija Skotovog filma, koja je bila prvi grafički roman koji se pojavio na listi bestselera Njujork Tajmsa. Frenk Miler je jednom izjavio da je to jedina vredna filmska adaptacija u stripu. Iako svi znamo da je Miler pomalo luckast zadnjih godina decenija, nije predaleko od istine (samo nepošteno prema nekim drugim radovima);


- najvažnije pravilo kad koncipira tablu je kako najefikasnije iskoristiti grafičke elemente da se ispriča priča; recimo, u Toru je namerno bio relativno uzdržan jer takav pristup odgovara tradicionalnoj tematici, ali u Fantastičnoj četvorci, pola decenije kasnije, se bukvalno razulario;


- često radi sa Džonom Vorkmenom koji upisuje tekst i zvučne efekte (kako se dođavola na srpskom prevodi letterer?), i koji ima vrlo specifičan stil u okvirima svog zanata; ali, kada njih dvojica rade na istom projektu, taj deo posla rade zajedno;


- pomenuo sam ranije da ima 4 od 10 najboljih borbi u superherojskom stripu. Pod "najboljom" ne mislim na crtanje maksimalno nadrkanih likova koji se udaraju sve jače dok se planete ne zatresu (to smo viđali još u Zmajevoj kugli),  već na nešto zanimljivo u pripovedačkoj ili crtačkoj tehnici ili konceptu i toku bitke. Jedna od njih je prikazana kompletno u spleš stranicama (kako se dođavola prevodi splash page na srpski?) - mnogo pre Supermenove smrti, i kao daleko prirodniji koncept u toj prilici - sa odlomcima iz poezije umesto pravog narativa; druga je bitka kroz vreme koja se mora čitati dvaput: jednom po redosledu kako je štampano, drugi put hronološki, da bi se razumela;


- posao crtača na X-Men i New Teen Titans krosoveru je dobio, takoreći, slučajno. Pošto je bio red na Marvel da napravi tu epizodu, tadašnji editor Iks-ljudi je bio zadužen za projekat (ako se dobro sećam, njegova žena, Luiz Džons). Ona je dovela Klermonta na projekat, i drugi crtači nisu mogli ili nisu hteli (Kokrum, Birn). I Volter je prolazio pored njene kancelarije kad je čuo: šu-šu-šu- Darkseid-šu-šu-šu... našta je odmah uleteo i upitao "Mogu li ja da crtam?" Hvala ti, sudbino! (Sporedna beleška: današnji klinci uopšte ne znaju Darkseida. Onaj koga su viđali u animiranim serijama i modernim stripovima nije pravi Darkseid, već senka njegove senke. Par pisaca i crtača ga je pravedno predstavila - čitaj: kako je originalno zamišljen - što će reći da planovi njegovih planova imaju planove. Ali to zaslužuje posebnu temu, temu o Novim bogovima, koja će eventualno biti pokrenuta, kako već proročanstvo nalaže.)


- u rubrici za pisma čitalaca u njegovom Orionu, neki su izrazili nezadovoljstvo povodom činjenice da Darkseid i Orion tokom svoje epske borbe ne progovaraju. Ti čitaoci su naknadno dobili komade papira u vidu balona u kojima je pisalo "OOF!" i "Ah! He punched me in the head!" i "Why I oughta!",  koje su mogli po želji da zalepe u problematični broj 5;   


OK, dosta za danas.

[ridiculus]

Evo još malo mojih misli o Marvelovom bronzanom dobu.


Generalno, za tri najklasičnija ili možda najuticajnija rana iz tog doba i iz te kompanije se smatra sledeće:
- Claremont, Byrne i Austin: Uncanny X-Men
- Frank Miller i Klaus Janson: Daredevil
- Walt Simonson (i Sal Buscema): Thor


Sva tri ćete naći na poslednjem glasanju za 100 najboljih ranova stripa na sajtu Comic Book Resources, i to među prvih 10. Neki bi u grupu najuticajnijih iz tog perioda još dodali Byrne-ov ran na Fantastičnoj četvorci, ali ostavimo stvari ovakvim kakve sam gore opisao u cilju jednostavnosti.


Od tri pomenuta, Sajmonsonov je najbliži singularnosti. Sal Busema se praktično ne spominje kada se uopšteno priča o tom dobu Tora, ali ja sam to ipak uradio da bismo iskazali dužno poštovanje tamo gde je ovo potrebno. Klaus Dženson ne samo da tušira Milerov rad, već i završava crtež olovkom na većini epizoda Derdevila. Nasuprot tome, Sajmonson sam piše, crta i tušira barem pola opusa, i radi u bliskoj saradnji sa Džonom Vorkmenom na tekstu i onomatopejama (kako i gde će biti nacrtane). Čak je i novi logo Tora uglavnom njegova ideja.


Drugo - što jednim delom verovatno sledi iz prvog - Sajmonsonov rad je najotporniji na vreme. To, naravno, ne znači da mora svakom da se svidi najviše, jer sigurno postoje osobe kojima se ne bi svideo njegov Tor čak ni u ono vreme - postoje fanovi tog serijala kojima se njegov doprinos na naslovu nije svideo. Ali, hoću da kažem da, od pomenuta tri rana, njegov boluje najmanje od viška teksta, što je svakako najveći problem za modernog čitaoca da prihvati grafičke priče iz tog vremena i mesta. X-ljudi su tu najveći "prestupnici", a glavni razlog je verovatno podela uloga na scenaristu i crtača. Pošto sam imao prilike da se skoro podsetim Milerovog Derdevila - ili bar početka njegovog rana - mogu da kažem da ni on nije najbolji u tom kontekstu, uprkos tome što je scenarista i crtač ista osoba - jednostavno, mnogo šta što slika prikazuje se takođe nepotrebno prenosi i kroz reči. Sajmonson, u 90% slučajeva nije takav. Da, ima dosta teksta, ali taj obično opisuje stvari koje čitalac ne bi lako mogao da nasluti iz slika, s obzirom da su najčešće u pitanju okruženja i pravila koja nisu sasvim jasna i intuitivno poznata čitaocu. Rezultat toga je da je njegov rad toliko "gust", toliko "nabijen" informacijama i poetikom, da pojedine stranice mogu biti izvor inspiracije ne samo za pojedinačne stripove, već čitave serijale. Naravno, ništa od ovoga rečenog nije sprečilo upravo pomenute X-ljude da pobede na pomenutom glasanju, sa ubedljivom prednošću. Nostalgija nema cenu.     


Što se tiče crtačkog stila, mislim da je najlepše, najrečitije objašnjenje bilo da Sajmonson koristi stilizaciju nalik na pop-art 60-tih, da je vrlo apstraktan i vrlo letimičan kada posmatra scenu iz pristojne udaljenosti, ali vrlo realističan u intimnijim trenucima. Kombinujte to sa ekstremno modernom kompozicijom i kadriranjem (čak i za današnje pojmove) i, gle, dobijamo vrlo specifičan vizuelni identitet. Ne pada mi na pamet ko iole podseća na njega. Ok, možda Erik Larsen, pomalo. Art Adams, još pomanje, i samo u početnom periodu.




Slede naslovnica koju je radio za Torov godišnjak iz 1978. (sa Rojem Tomasom) i prva iz njegovog solo-rana na tom serijalu (1983.), jedna od najuticajnijih u istoriji medija:





Kompozicija zaslužuje posebnu pažnju, kao što sam pomenuo u uvodnom postu. Ali ne bih se na tome dugo zadržavao, pošto postoji čitava knjiga koja se bavi time, i koja se zove Panel Discussions: Design in Sequential Art Storytelling, u kojoj je Sajmonson jedan od 15 crtača stripa koji su prezentovani i intervjuisani. Kada se poredi sa današnjim crtačima, lako se vidi da ima u proseku više kadrova po stranici, što je, za razliku od mnogo teksta, po meni nedvosmislena prednost, jer stvara osećaj razmere koji nije lako dostići. Drugim rečima, kada nacrta kadar preko čitave stranice, budite sigurni da je njegov sadržaj stvarno bitan.


Već sam pomenuo da se u Toru prilično uzdržavao, jer je smatrao da Toru ne odgovara previše moderan pristup, ali i tu imamo table poput ove (sa divnim, divnim predstavljanjem budalastog takmičenja u zurenju sa zmajem):





(Zmaj je Kirbijeva i Lijeva (?) kreacija, Fafnir, iz Priča o Asgardu (Tales of Asgard), dodatku serijalu Tor tokom 60-tih.)

[neomedjeni]

Druže Ridikulus, kome biste dali prednost kada ocenjujete kvalitet priča koje su pripovedali kroz svoje runove - Mileru ili Simonsu?


Interesuje me jer se mišljenja ljudi koje sam pitao što još vredi da se čita od Tora sem Aronovog runa prilično razlikuju kada govore o Simonsu - jedni ga hvale kao autora jedinog dobrog runa na Toru pre Arona, drugi tvrde da su mu priče beznadežno zastarele i da bih se samo dosađivao čitajući ih.

[milan]

Evo još malo mojih misli o Marvelovom bronzanom dobu.

Mali oftopik - meni je recimo Shang Chi Master of Kung Fu koji je Dag Manc preuzeo da pise negde posle 40ak brojeva od starta (ako ne gresim) pa do kraja (do 120 i nekog broja, opet ako ne gresim, davno sam ovo proveravao) jedan od vrhunaca tog Marvela. Savrsen spoj necega sto je tad bilo moderno (borilacke vestine I Dzejms Bond) iznedrio je za mene strip koji se mnogo dobro drzi i posle svih ovih godina, posebno epizode koje je crtao Majk Zek, poreklom inace sa nasih prostora.

[Meho Krljic]

O, nisam znao da je Zeck naš (na vikipediji ništa ne pominju). Ali on je crtao i Kraven's Last Hunt, veliki udarnik.

[ridiculus]

Druže Ridikulus, kome biste dali prednost kada ocenjujete kvalitet priča koje su pripovedali kroz svoje runove - Mileru ili Simonsu?


Interesuje me jer se mišljenja ljudi koje sam pitao što još vredi da se čita od Tora sem Aronovog runa prilično razlikuju kada govore o Simonsu - jedni ga hvale kao autora jedinog dobrog runa na Toru pre Arona, drugi tvrde da su mu priče beznadežno zastarele i da bih se samo dosađivao čitajući ih.

Evo, da odgovorim na brzinu, pošto nemam vremena, a uveče ću detaljnije, ako bude trebalo.


Nema pravog odgovora, tj. potpuno su drugačiji, Miler i Sajmonson. Prvi blista u noaru, drugi u epskoj fantaziji. Drugačiji ritam, ton, skala pripovedanja, itd. Ali, ako hoćeš moje mišljenje, i ako pitaš samo za priču, tj. veštinu pravljenja zapleta (a ne, recimo, analizu likova), stavio bih Sajmonsona iznad, jer to je, praktično, njegov glavni adut, uz vizuelni aspekt i čistu imaginaciju. Sve ima posledicu, i sve što se desi sledi iz nečeg što se desilo ranije.


To podeljeno mišljenje je verovatno sa Darkvudovog foruma, jer nema podeljenih mišljenja na Zapadu. Ok, sigurno ima individualnih, ali ako pogledaš, recimo, Watch Mojo sa preporukama za najbolje Tor priče u stripu, videćeš da Sajmonson zauzima polovinu liste.


https://www.youtube.com/watch?v=wY6XsUgVE7w&t=5s


Nisu oni sad neko zlatno merilo za stripove, ali u ovom slučaju dobro prezentuju ono što ćeš naći na drugim mestima. Zaista, kad ljudi govore o "zastarelosti", ne razumem na šta misle. Thought balloons? Razumem da to nekome mladom smeta, nenaviklom na taj pristup posle Bendisovih dijaloga, ali vi i ja smo malo stariji, druže neomedjeni, pa ne bi trebalo da nam je problem. Poetika teksta se zasniva na nordijskim Edama, Danseniju i sličnim klasicima, pa možda to ima prizvuk arhaičnosti koji ljudi spominju. U stvari, neko je rekao na Darkvudu (ili stripovi.com, ne sećam se) da je jedva pročitao Tora od Roja Tomasa, a Sajmonsonovog nije ni mogao koliko je to arhaično. Tomas je daleko, daleko tehnički arhaičniji, tako da zaista ne znam na šta se misli kada se "arhaičnost" izbaci kao primedba.


Na kraju krajeva, odgovor je na vama, druže neomedjeni...


P.S. nisam ni ja znao da je Zek odavde 

[neomedjeni]

Sasvim dovoljno, hvala druže Ridiculuse.


Povremeno popijem pivo se nekim ljubiteljima devete umetnosti* u kavani, pa otud podeljeni utisci.






*Velikodušan naziv za skupinu odurnih marvelovaca, ali danas se osećam milostivo


P.S. Ni ja nisam znao da je Zek odavde, ali mene je Krejvenov poslednji lov ostavio ravnodušnim.

[Meho Krljic]

To je bila supermračna faza Spajdermena - što je i normalno jer ju je pisao DeMatteis. Meni je bilo fascinantno do koje mere je taj strip išao u dehumanizaciji svojih likova. Naravno, danas mi je draže da to ne rade 

[milan]

O, nisam znao da je Zeck naš (na vikipediji ništa ne pominju).

Pazi, sam mi je to napisao na Fejsbuku, kada sam ga startovao jednim poduzim pismom u praskozorje ove drustvene mreze. Njegovi preci su sa ovih prostora, verovatno Zekovici. Ali se nije izjasnio da li je Srbin, Hrvat ili nesto trece, cetvrto ili peto.

[milan]

Evo, iskopao sam prepisku sa Zeckom - opet, izvinite zbog offtopica, ali je zanimljivo. (i sad vidim da se izjasnio odakle je, prepiska je od pre 6 godina, pa sam zaboravio)

"I see you're living in Serbia which is where my grandparents are from. They immigrated to the US in the early 1900s. Nice to hear from comics fans in that area of the world." i jos ovo "I know the borders have changed in that part of the world. In what is now Montenegro, near the coast is a town called Budva. That is the area my grandparents came from. So there would still be some distant relatives in that area. In Serbia the family name was "Zec". They added the "k" to americanize the name when they came to the US."

[ridiculus]

@milan
Nemam ništa protiv objavljivanja informacija za koje niko od nas nije čuo na ovoj temi. Slobodno nastavi. 

Inače, da, ima još mnogo manjih i većih serijala iz tog doba koji su vredni pažnje, i verovatno odgovaraju nečijem ukusu više od ova tri koje sam pomenuo. Voleo bih da jednog dana pročitam Mehov prikaz Squadron Supreme...čovek još uvek može da se nada. 


@neomedjeni
Još nešto sam hteo da dodam jutros, nešto što se nadovezuje na pitanje koje si postavio, ali sam batalio usled nedostatka vremena. Ta tematika prevazilazi granice ovog topika i postaje nešto mnogo šire i univerzalnije, ali nije na odmet da pomenemo.


Vidiš, Thor od Sajmonsona je najmanje Marvelov strip - u duhovnom smislu - od svih Torova i verovatno od svih većih Marvelovih naslova ikada. Onoliko je Marvelov koliko to mora biti da bi uopšte mogao da nastane. Sve ostalo je...nešto drugo. U osnovi toga leži Sajmonsonov pristup world-buildingu, koji je antiteza superherojskom pristupu, onako kako ga možemo konstruisati iz nebrojenih primera mnogih izdavača.


Dozvoli mi malu digresiju koja će ilustrovati poentu. Cenjeni Mark Waid - a ovde nisam ciničan ni malo - je početkom ove godine napisao nešto na zadnjim stranicama Osvetnika #679, vezano za problematiku podizanja Torovog čekića. Kažem "cenjeni" zato što ga tako javnost vidi, a moram i sam da priznam da je njegova Fantastična četvorka prilično okrepljenje. Dakle, nije problem u tome dokle god Waid radi unutar svoje zone udobnosti, a to je superherojski žanr, sa ovom ili onom aromom, svejedno. Ali, kada Waid piše Doktora Strejndža kao da piše o petom članu Fantastične četvorke koji, eto, samo ima okultne supermoći a ne neke druge, onda mi to deluje kao pogrešno uparivanje. A sa svojim "objašnjenjem" kako Mjolnir zapravo emituje gravitone i povećava masu kada neko nedovoljno vredan pokuša da ga pomeri - sa tim se zakucao na dno liste pisaca koji bi trebalo da se bave tom tematikom. Pokušaj da se takvi fenomeni naučno objasne su nalik na borbu sa hidrom - za svaki problem koji se prividno reši, dva druga skaču negde u daljini. Dakle, ako Tor ostavi čekić na stolu (videli smo mnogo puta), i Hulk pokuša da ga podigne, čekić će polomiti sto i povući Hulka do centra Zemlje? Ili neće? Šta ako ga istovremeno uhvate Tor i neko drugi? Gravitoni se emituju ali se istovremeno ne emituju?


Dakle vidite, nema izlaza iz ovoga. Ono što mene "brine" (ne stvarno, ali nazovimo to tako) je da se pisac njegovog kalibra uopšte zamara time da naučno objasni magiju. Artur Klark, čuveni pisac fantazije i, povremeno, magičnog realizma*, nije bio u pravu. (Ili je shvaćen suviše bukvalno.) S druge strane, problem svakako postoji u srcu i Marvelovog i DC univerzuma dokle god ovi dozvoljavaju da nauka i magija postoje uporedo (što bi reko naš narod, hoće i jare i pare). Ali, zahvaljajući prirodi ovih franšiza, uopšte se ne dvoumim ko će da pobedi, ili bar stekne ogromnu prednost, i to će uvek biti na štetu veće raznovrsnosti u pričama.

Tako da Sajmonson može sebi da dozvoli da piše o svetu mrtvih, a da ovaj ne bude samo alternativno boravište (i vrlo često samo privremeno) za duše poginulih, već neka vrsta svetinje ili prokletstva ("ratnik umire jednom u bici; umire hiljadu puta u Helu"); može da dozvoli sebi da Bifrost, Dugin most bude zaista "samo" duga; može da dozvoli sebi da se, pri susretu Tora sa njegovim najljućim neprijateljem, samo vreme zaustavi da ispoštuje bitku; ili da pretvori Tora u (plemenitu, priznajmo) žabu i drži ga tako tokom rata žaba i pacova; ili da pusti sunčevu svettlost na mraz-divove, stvorenja mržnje i zime, dok ovi ne počnu da se smanjuju; i još mnogo toga, što verovatno nećemo videti više nigde u Marvelovim stripovima, zvali se oni "(ubaciti pridev po želji) Thor" ili ne. Mislim da je samo ovde, tokom Voltovog boravka na naslovu, mogla da bude uvedena stvar kao što je Casket of Ancient Winters, koja izgleda kao da je zalutala iz nečijih originalnih mitova u Marvelove stripove (i snosi odgovornost za jedan od najboljih krosovera u Marvelovoj istoriji. Još se sećam Spajdermena koji jurca Njujorkom po snegu u sred leta.  )


Sa foruma (sad nepostojećeg) o Novim bogovima:

The DCU, like the MU, is all about answers - everything has to be explained, catalogued, and classified until it's drained of all mystery - and thus of all dramatic power as well, IMO. The Fourth World really was an attempt to bring a mythological approach to comics, and that approach can not be sustained in a DCU that is by its very nature completely antithetical to it. The "superheroes" of the DCU are its "gods" and its gods - whether their original source is Greek mythology or Jack Kirby's brain - are thus reduced to nothing more than superheroes.

To je bilo u odgovoru na Sajmonsonov komentar da su Novi bogovi više poput pitanja nego odgovora (početno pitanje je bilo "da li su oni vanzemaljci sa naprednom tehnologijom?)


Završimo ovo Orionovim rečima upućenim Arnikusu Volframu:

No WORSHIPPERS? FOOL!!! LOOK ABOUT YOU! Each time a mortal turns on a computer, puts a piece of bread in the toaster, opens a door, strikes a match, or wonders at the stars...he WORSHIPS at the altar of the New Gods.

Sa ovim već prelazimo na pitanje "šta su bogovi u modernom svetu?" ali ostavimo to za neki drugi put.


*treba li reći: ne zaista 

[neomedjeni]

Da, deluje da je Sajmonsonov Tor nešto što bi mi fino leglo.


I zbilja krupna greška u koracima Vejda, ali čoveku koji je podigao Derdevila iz mrtvih nakon onog raspada sistema koji su mu ostavili u nasleđe njegovi prethodnici mogu i krupnije da oprostim.

[ridiculus]

Evo još nekoliko ilustracija i kratkih stripova koje je radio:


- naslovnica za The Marvel Guide to Collecting Comics (1982):



- najava za Tora, u Marvel Age Annual #1 (1985):



- She-Hulk #50 (1993):



Ova epizoda je puna gegova od različitih crtača. Vidimo da ljudska opsesija za ženama koje vole čekiće postoji odavno i nije proizvod Aronovih priča, kako neki naivno misle (plus What If...Jane Foster, Storm, Thor Girl kod Jurgens-a... svašta nešto).


U vezi toga, evo alternativne naslovnice za Tora #706, od ove godine, na kojoj prvi put Sajmonson crta Mangoga:



- naslovnica za Konana (1982):





Radove za DC i ostale izdavače ću ostaviti za drugi put.

[ridiculus]

Kao što sam rekao, ne želim puno da pričam o Toru ovde, jer to je moguće uraditi na posebnoj temi. Ima još mnogo stvari koje znam o Sajmonsonovom kreativnom procesu, inspiracijama, i namerama tokom tog run-a, koje sam pokupio iz brojnih intervjua i članaka, ali to bi potpuno zagušilo ovaj topik kada bih želeo tome da se posvetim. Ovde pokušavam da oslikam širi profil.


Recimo samo još to da niko nikad (u Marvelu) nije pisao Odina kao Sajmonson. Ili Baldera (i Karnilu). Ili Hajmdala. Gejman ume da piše Odina - iako je to drugačiji lik, ono što je zajedničko za sve ("prave") Odine u pričama je da nikad nije glup, i nikad nije ništa manje nego neverovatno opasan, kakva god bila njegova moralna mapa. Nisam pročitao baš sve što obuhvata pojavljivanja ovih likova - a ni mnogo toga posle 2000. - ali video sam dovoljno da se uverim da je zaista tako. (Osim toga, tri gospodina iz 11 O'Clock Comics se slažu sa mnom, a oni su pročitali sve Torove i srodne naslove ikada).


Elem... sudbina se poigrava sa mnom. Ili su to suđaje, možda? Možda vole ovu temu, tako naklonjenu mitovima? U jednom postu sam rekao da mi je žao što Sajmonson nikad nije radio na Strejndžu, ali samo nekoliko dana posle te izjave, naletim na intervju sa Dejvom Gibonsom u kome on priča kako je uvek više bio naklonjen DC sadržaju, ali nacrtao je par stvari za Marvel među kojima je priča o Doktoru Strejndžu koju je napisao njegov prijatelj, Volt Sajmonson! Ta je objavljena 1988. u Marvel Fanfare #41.


Prećiću ovaj put na brzinu preko Voltovog rada na X-faktoru, pošto bi, iskreno, prvo trebalo da ga se podsetim. Počeo je da crta taj serijal od broja 10, dok je još pisao Tora (ali nije ga više crtao), pa sve do broja 39, sa povremenim jednoepizodnim prekidima.





Ali druga ideja na kojoj je radio mnogo godina se provlači kroz nekoliko naslova, i to je razlog zašto ne deluje konzistentno ili esencijalno kao njegov rad na Toru. Osim toga, nije uvek bio crtač na tim naslovima, a data uparivanja nisu mu uvek išla u prilog. Počelo je sa The Eternals iz 1985, za koje je nacrtao prve dve naslovnice i napisao poslednje 4 epizode (od 12), pošto je Piter Gilis "oslobođen" odgovornosti. Nastavilo se sa The Avengers #291-300, koje je, takođe, samo pisao. I završio je tu priču u Fantastičnoj četvorci. Njegove epizode su #334-354, ali nije ni njih sve crtao. Još jedna bitna razlika u odnosu na Tora je nedostatak potpune slobode koju je tamo imao. Neke stvari su nametnute, i neki događaji. (Za razliku, na primer, od Mutantskog masakra, za vreme rada na Toru, koji je smislio Kris Klermont i razradio sa bračnim parom Sajmonson - dakle, događaj koji su smislili pisci bez ikakvih obaveza, a ne nametnut od uredništva.)


Sajmonsonova Fantastična četvorka je čudna zverka. U jednom smislu, nije tako lako preporučljiva kao njegov Tor, ali u drugom jedna od najesecijalnijih stvari u Marvelu ikada, čije se posledice osećaju još uvek - bili ljudi svesni toga ili ne. Na podkastu Wait, what! - na kome inače jako cene Sajmonsona kao autora, i koji se dosta bavio diskusijama o Fantastičnoj četvorci - su bili razočarani posle ponovnog čitanja, kada su odvojili kritički diskurs od nostalgije. Osim, naravno, epizode #352, koja je bila "stunning" (i jedna od najboljih svezaka u istoriji Marvela, što mogu da potpišem). Ali, mislim da je ovde problem u očekivanjima i pristupu. Ako se prilazi kao realističnoj priči - ili nečemu što to pokušava da bude - imaćemo problem, očigledno. Samo što se čitav taj ran može čitati kao priča o priči, meta-komentar o Fantastičnoj četvorci kao primeru za Marvelove stripove u celini. I, u tom smislu, niko nikad nije napisao takav komentar - takav epitaf, ako hoćete - za čitav imaginarni univerzum. Postoje ljudi - vrlo ozbiljni, učeni ljudi - koji su odlično objasnili simboliku i strukturu tog rana, ali i tome bi bilo mesto tek na posebnoj temi. Ti ljudi smatraju da se Fantastična četvorka (i time Marvelov univerzum) završila 1989, a Sajmonson je opisao proces cikličnosti i napisao alegoriju o ributu koja sve druge ributove čini viškovima, u najboljem slučaju jedva išta bolje od ontološki nepotrebnih, iako ponekad vredne čitanja.


Ali vratimo se kratko na #352. Ta epizoda je borba između Doktora Duma i Rida Ričardsa, a pozornica je vreme. Ništa nije u ovoj epizodi "hronološki" u smislu u kome je čitalac navikao i mora se čitati više puta. Kao i obratiti pažnja na detalje poput naslovnice od pre nekoliko epizoda.





"The World's Most Confusing Comic Magazine!"

I, završetak rada na FF, 1991, je i efektivni završetak rada za Marvel.


P.S. Sajmonson je priznao da mu je ideja za tu borbu (u #352) došla od Zelaznija.

[ridiculus]

Dupla spleš stranica na početku X-faktora #10, gde em Sajmonson preuzima crtanje naslova (samo olovka, Bob Wiacek ga je uglavnom tuširao), em se uvodi događaj poznat kao Masakr mutanata.


Sada vidim i da Marvel Unlimited* nema mnoge epizode X-faktora na raspolaganju, što je veliki propust, ne samo istorijski gledano.






*služba za čitanje Marvelove digitalne kolekcije

[ridiculus]

Dok sam u prilici i raspoloženju da kačim table...






Ovo je iz DC-jevog 1st Issue Special #9, epizoda Doctor-a Fate-a "The Mummy That Time Forgot" (koju je pisao Martin Pasko), i za koju je Sajmonson izmislio vizuelni jezik koji će ubuduće biti korišćen u tom naslovu, za šta je bio inspirisan Ditkovim radom na Doctor-u Strange-u. 1975, pre nego što će doći u Marvel. Pre ovoga je inače radio na Manhunter-u, koji je bio štampan u obliku kratkih priča posle Batman-a u Detective Comics, i kasnije sakupljen više puta kao trejd, ali trenutno nemam te table pri ruci.







Već pominjano, ali ovoga nikad dosta...


Mislim da sam rekao i da je Sajmonson smislio nešto što je Kirbi prihvatio kao kanon, i time sam mislio na Source Wall iz Novih bogova, koji nikad nije bio prikazan do zajedničke avanture Iks-ljudi i Novih titana. Klermont je pisao epizodu, i verovatno je i on imao udela u kreaciji, ali vizuelna realizacija je sigurno čisti Sajmonson. Source Wall je zid na kraju univerzuma, iza koga je "izvor" svega što postoji.







Kratka priča o Orionu, štampana prošle godine u The New Gods Special #1, koji je bio neka vrsta posvete Kirbiju.


A sam Orion... ah... sigurno jedna od 10 (u najgorem slučaju) najboljih priča koju su Marvel i DC ikada objavili. Ali prihvatanje toga se zasniva barem na pretpostavci da vas Novi bogovi ne odbijaju kao ideja. Nije neophodno čitati Kirbijevu sagu da bi se shvatila Sajmonsonova, ali je potrebno voleti tu viziju ili takav pogled na modernu mitologiju. Daleko je ezoteričnija nego Thor, koji kod Sajmonsona i sam ima mnogo ezoteričnih elemenata, ali jezgro priče je jako poznato prosečnom čitaocu superherojskih stripova. Ali, kao što sam rekao već nekoliko puta - sigurno ne bez razloga - New Gods su toliko kompleksna ideja da se ne usuđujem da se bavim njome u nekoliko rečenica. Desetine i desetine novih likova i elemenata. Oni su, zapravo, samo jedan od četiri naslova Kirbijevog Četvrtog sveta, koji daju četiri različite perspektive u pripovedanju istog narativa. Ostala tri naslova su Forever people, Mister Miracle, i Jimmy Olsen. Suludo ambiciozno, i praktično nezavršeno za Kirbijevog života. E, pa, Sajmonson na neki način jeste završio Nove bogove - barem jednu nit od 4 - kao spiritualni nastavak Kirbijeve zamisli, nezavisno od toga da li je DC to korporacijski priznao kao kanon u kontinuitetu ili ne. Sigurno ne završio kako je zaista nameravao, pošto je serijal prekinut zbog slabe prodaje, pa je morao da otvorene niti priče privede kraju i ne započinje nove, ali je to svakako nekakav kraj. Orion je dobio svoj poseban naslov samo zato što je "New Gods" bio skoro korišćen pre toga, i u DC-u su mislili da ne treba da ga diraju neko vreme. I Orion je na neki način uspeo da "out-Kirby Kirby", što je fraza koju sam pozajmio iz jednog članka koji me mrzi da ponovo tražim, ali je stvar koja mora da se vidi sopstvenim očima da bi se verovalo.

Zanimljivo je da je na Orionu malo pomogao Chris Chiang - iako bi on to pre nazvao "smetnjom" ili "dosađivanjem" Voltu u njegovom studiju. Crtanje nekoliko pozadina i slično. Učenje zanata...

Još jedna stvar: sredinom 90-tih, kad je već bio u DC-ju, Sajmonson je dobio ponudu da uradi krosover Tora i Oriona. Stavio je ideju na papir i ova je odbijena, zato što je imala neke slične elemente kao Jurgens-ov Zero Hour, vrlo svež u tom trenutku (nešto oko veze sa putovanjem do nastanka univerzuma, ako se dobro sećam). Ovo me je dovelo do toga da se sa klinačkom zrelošću  durim na Jurgens-ov rad čak i kad ne treba!   



(Prva naslovnica je iz Byrne-vog serijala o Četvrtom svetu, koji prethodi Orionu, ali je njen crtač naziv ove teme  )

[ridiculus]

*Cliff Chiang, ne Chris. Crtač Wonder Woman i Paper Girls. Izvinjavam se...    

[ridiculus]

Sajmonson je nekoliko puta rekao u intervjuima da je na njega uticao britanski crtač Džim Holdavej. Evo naslovnice za Modesti Blejz koju je Darkvud objavio, i na njoj možete videti koliko je uticaj u stilizaciji očigledan (pogotovo kod ženskih likova).





Pomenimo i da je Sajmonson, zajedno sa nekoliko drugih crtača, 1978. osnovao studio Upstart Associates. Čejkin, Starlin, Majerik i on su na početku delili studijski prostor u Njujorku, a kasnije je Frenk Miler zamenio Starlina. Zamislimo situaciju kako Čejkin, Sajmonson, i Miler razmenjuju ideje! Američki strip u tom trenutku nije mogao biti bolji od toga.


Ova imena su nekoliko puta sarađivala na stripu u budućnosti, i već sam pomenuo Robocop vs. Terminator, koji je Sajmonson crtao, a Miler pisao.





To je objavio Dark Horse u prvoj polovini 90-tih, u 4 sveske, a nekih 10-15 godina kasnije je Sajmonson pisao Hawkgirl za DC, a Čejkin ju je crtao. (Mada, iskreno, nisam lično čitao, ali Sajmonsonovi fanovi to svrstavaju u manja njegova dostignuća. S druge strane, Robocop vs. Terminator je esencijalni rad za ljubitelje franšiza, ali i fanove akcije generalno.)





Još jedna saradnja je bila na Orionu, koji je često kao bonus imao kratke priče na kraju svojih mesečnih sveščica, rađenih u saradnji raznih crtača sa Sajmonsonom. Potpunio spisak imena bi bio: Frenk Miler, Dejv Gibons, Erik Larsen, Hauard Čejkin, Rob Lajfeld (Sajmonson nije pisao scenario za ovu pričicu!*), Art Adams, Džim Li, Džon Pol Leon, Al Milgrom, i Edi Kempbel, a već sam pomenuo i da je dve epizode osnovnog serijala crtao Džon Birn (dok je Sajmonson sam radio bonuse na tim epizodama) - zaista, zaista impresivno društvo.




A stavimo ovde i članak koji je magazin Time objavio početkom veka, u vezi ni manje ni više nego baš one epizode Fantastične četvorke o kojoj smo pričali (#352, vremenska borba).

Issue 350 stands out as a top example of classic superhero-genre comic making: story surprises, dynamic action scenes told in clear yet exciting layouts, and characterizations that have life while remaining iconic. But really it just sets up issue 352, as radical a comic as Marvel ever put out.

Rekao bih da se do danas ništa nije promenilo, jer niko nije pokušao išta slično. (A nisam siguran da uopšte može da pokuša, sve dok scenaristi vode glavnu i poslednju reč, o čemu imamo posebnu temu ovde  .)

If there were professors for such a thing, they might call this work a "pure comic" — induplicable in any other medium. You must use the visual clues to read the full sequence of events, sending you physically back and forth through the work.

Chris Tolworthy, koji ima najobuhvatniji sajt** posvećen Fantastičnoj četvorci u čitavom multiverzumu (ovom našem, realnom), kaže sledeće:

Simonson entered in the middle of yet another enforced cross over. This clearly made no sense, so he had fun with it, pitting the characters against enemies who were obviously inferior. Every cover is a variation on the title "Alone against the deadliest villains in the universe" and the team says "you're kidding, right?" While intended as a joke, this reflected the reality: swapping enemies for the sake of variety (or any other intrusive cross over) makes no story sense. When a story is so obviously contrived then you can't take it seriously any more.

...

FF337-341: the stories cannot move forward
The nest story is about all-powerful beings (good metaphors for Marvel editors) who prevent the world from moving into the future. It ends with Galactus, using the editor's authority - sorry, the ultimate nullifier - to turn everything back to the way it was....

...

Simonson's final arc is a parody of what Marvel had become: a Time Variance Authority that interfered in tiny areas but was unable to have any lasting effect or see the bigger picture. it was all done in good humor: every middle manager in the TVA was a clone of Mark Gruenwald, Marvel's resident continuity expert.

*

**više o ovom sajtu na posebnoj temi o Fantastičnoj četvorci. Marvelov prvi tim prvi put na stranama Znaka Sagite!!!

[ridiculus]

Issue 350 stands out as a top example of classic superhero-genre comic making: story surprises, dynamic action scenes told in clear yet exciting layouts, and characterizations that have life while remaining iconic. But really it just sets up issue 352, as radical a comic as Marvel ever put out.

Rekao bih da se do danas ništa nije promenilo, jer niko nije pokušao išta slično. (A nisam siguran da uopšte može da pokuša, sve dok scenaristi vode glavnu i poslednju reč, o čemu imamo posebnu temu ovde  .)

U stvari, samo jedna stvar mi pada na pamet, u smislu korišćenja prednosti medija. Fraction i Aja, Hawkeye vol. 4, #11. Priča napisana iz perspektive psa, sa sopstvenim vizuelnim jezikom.


Čak i da ima još takvih pokušaja u mejnstrimu, mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

[ridiculus]

Ovo je naslovnica za Manhuntera, reizdanje iz 1984. Obuhvata kratke priče o tom liku koje su Sajmonson i Arči Gudvin radili 1973-4. u časopisu Detective Comics kao dodatke Betmenu. Klaus Dženson se pominje kao kolorista ovog zbirnog izdanja.


Manhunter je avanturistička palp priča, u duhu Džejmsa Bonda, čija je pozornica čitav svet, a čije je gorivo osnova svih teorija zavere. U njemu se pojavljuje kloniranje (malo) pre nego u Konvejevom Spajdermenu, i pojavljuju se istočnjačke borilačke veštine pre nego u Milerovom Derdevilu (na koga je ovo verovatno uticalo).


U jednom intervjuu, negde krajem 90-tih, pitali su Sajmonsona na koja svoja dela je najponosniji. Odgovor je bio: Manhunter, Thor, Michael Moorcock's Multiverse. Zanimljivo, ali ova tri dela su ukratko Sajmonson u 70-im, 80-im, i 90-im. Tada još nije radio Oriona (Sajmonson u 2000-im), naravno, ali u jednom skorijem tvitu je rekao da smatra da mu je to jedno od najboljih dela. Među njegovim fanovima se često može čuti mišljenje da mu je Orion najbolje i najkompletnije delo (mada je lako zamisliti da neko stavi Thora umesto njega), a da je crtački bio najjači u Murkokovom Multiverse-u.




Inače, ne pričam mnogo o njegovom za sada poslednjem velikom delu, Ragnaroku (Sajmonson u 2010-im) - istina, jedva da smo ga i pomenuli - zato što je svež, nezavršen, izlazi tek povremeno, i uvek postoji mogućnost da se nikad ne završi, a imamo dovoljno materijala za priču i bez njega.

[ridiculus]

Po tom scenariju je napravljen strip...

[ridiculus]

Volt je na društvenim mrežama pokazao nekoliko tabli iz grafičkog eseja* zvanog The Hyborean Age, koji je radio sa Rojem Tomasom sredinom 70-ih za Marvel. Objavljen je u Savage Sword of Conan, u nekoliko delova, i predstavlja adaptaciju Hauardovog pseudo-istorijskog eseja. To me je potaklo da stavim ovde par tabli iz prvog poglavlja, jer, kao što znamo, nema dovoljno Konana na ovom forumu. A Kula ima još manje!

 

*jes, ako imamo "grafički roman", onda je ovo "grafički esej"

[ridiculus]

IDW i Sajmonson su obelodanili da u julu kreće u prodaji treći deo Ragnaroka, The Breaking of Helheim. Zvanična najava je ovde.



Kolor radila Laura Martin. Postoji i specijalna naslovnica koju je crtao Stan Sakai, koja će biti na neki način povezana sa naslovnicom koju je Sajmonson crtao za Usagi Yojimba. (Inače, nismo prijavili da Usagi sada izlazi pod IDW-om, i to u boji.)


Takođe, Sajmonson je otkrio preko tvitera sledeću zanimljivost:

Michael Moorcock and I had an idea to do a Captain Marvel limited series, but it turned out that DC already had something else in the works so it never happened.  I can't even imagine what it would have been like with Mike's concepts.

Pomenuti Kapetan Marvel je originalni Kapetan Marvel, poznatiji danas kao Shazam.

[ridiculus]

Humakta mu, ni jedna jedina slika nije ostala na ovoj temi! 

Ajmo onda o nečemu što sam do sada samo nagoveštavao. Elem, za razliku od, recimo, Scotta McClouda, Simonson nije teoretičar, a nikada nije ni sistematizovao svoj pristup izradi stripa, već je primenjivao spoj intuicije i razmišljanja za svaki konkretan problem, tj. strip. McCloudove podele su ionako deskriptivne prirode, a ne normativne. U suštini, svaka tabla bi trebalo (kod Simonsona) da predstavlja vizuelnu i strukturnu celinu, a da ipak doprinosi ukupnom zapletu na neki način. Svaki pojedinačni kadar se komponuje sa svešću o toj celini, kao i susednim kadrovima.

U ranoj fazi svoje karijere, Simonson je dosta razmišljao o toj problematici i eksperimentisao sa raznim rešenjima. Table po uzoru na arhitekturu, gde donji kadrovi daju potporu onima iznad. Kontrola prezentovanja informacija - tj. kako će oko pratiti dešavanja i taj "tok" informacija. Inače, to je nešto na šta sam ja naučio da obraćam pažnju zahvaljujući mangama, i problematika kojoj su u Japanu poklonili daleko više vremenskih i mentalnih resursa, zahvaljujući potrebama njihovog pristupa stripu i njegovoj sintaksi. Simonson je do toga došao potpuno nezavisno. Evo kako to izgleda na jednom primeru.

Biću savršeno predvidljiv i postaviću tablu iz Thora #360, Into the Valley of Death. Inače, ta sveska je početak verovatno najbolje priče (u smislu story arc) u Thoru ikada, o putovanju Thora i ratnika Valhale (i drugih) u Hel. Dvoje likova koji se pojavljuju (u priči, ali i na tabli), Amora the Enchantress i Skurge the Executioner, nikada nisu bili ovoliko dobri, ili - da kažemo preciznije, pošto je reč "dobar" izgubila svoju suštinu odavno - toliko verni svojim premisama, a opet tako nepredvidljivi. Primetićemo i da su njena stopala u jednom kadru nekih pet puta manja od njegovih, ali Simonson na Thoru nikad i nije težio vizuelnom realizmu, osim u specijalnim trenucima. Uklonio sam tekst koji nam nije potreban za ovaj primer (nećemo spojlere!), a treba pomenuti i da je ovo stari, originalni kolor, od Christie Scheele (jedne od najvećih koloristkinja američkog stripa 80-ih).



Da se razumemo: John Workman je upisivao tekst i zvučne efekte (kojih nema u ovom primeru), ali Simonson je taj koji UVEK određuje položaj tekstualnih balončića, jer oni diktiraju pravac "čitanja" stranice. I to radi u ranoj fazi produkcije, dok postoji vrlo gruba skica table. Više puta je primetio da, što je crtež potpuniji, to će crtač manje želeti da ga briše. A baloni zaklanjaju deo crteža. Prema mnogim svedočanstvima koja sam čuo, ranije je takvu odluku donosio urednik, ili njegov pomoćnik. (Uzeti u obzir da su u Marvelu u ranije vreme često scenaristi bili i urednici: Stan Lee, Roy Thomas, Len Wein...) Svakako, između Simonsona i Workmana postoji jaka sinergija, i imaju vrlo sličan - da ne kažem isti - senzibilitet, i rezultati bi bili jako slični i da je Simonson sve radio sam, s tim da Workman ipak ima više finese u tom poslu. Vidite balončiće koji razbijaju granice kadra i utapaju se u prostor izvan margina. Vidite balončiće koji se nalaze na razmeđi kadrova (i zato nije uvek lako kod Simonsona postaviti izolovan kadar).

Ali obratimo pažnju na kadrove 3 i 4, one postavljene horizontalno. Prvi se "čita" normalno (za nas sa Zapada  ), ali drugi ne. Čitav par se zajedno sa parom ispod prati poput latiničnog slova Z, grubo rečeno. Skurge-ovo iznenađenje služi kao spona između kadrova, pa potom sledi prikazana akcija - Amorine čini inicirane dodirom preko usana - pa potom slede njene reči. Baloni su postavljeni tako da čitalac mora da pređe pogledom preko najbitnijih vizuelnih detalja čak i ako samo hoće da na brzinu pročita tekst.

Simonson i Workman se smatraju jednim od najboljih parova crtača i ispisivača u stripu, kojem, istorijski gledano, jedino Chaykin i Bruzenak mogu da pruže dostojnu konkurenciju. Neki drugi ispisivači, kao Todd Klein, postižu uspehe nezavisno od crtača, doduše, a ja bih čak rekao da je Klein najznačajniji za vizuelni aspekat Sandmana - više od bilo kog crtača, uzimajući u obzir njegovu konstantniju ulogu. Jel' to kontroverzno mišljenje? 

[ridiculus]

Heh, ovo moram da podelim sa drugima! 

Stvar koja mi danas najviše nedostaje kada se sadržaj originalnih svezaka objavi u nekom vidu zbirke su objavljena pisma čitalaca. (I, ponekad, reč urednika koja je umela da nam pruži korisne infomacije nedostupne drugde.) Evo jednog iz Thora #360 (koji nosi datum oktobra 1985, ali to je u praksi značilo nekoliko meseci ranije):

Dear Mr. Simonson,
People say to me that your work stinks! They say your panels are cramped, your pictures messy, and that it's impossible to follow the action. They say your characters have all got kids' faces and that your idea of anatomy is a box with limbs.
I say, you're the most exciting thing to happen to the Mighty Thor since Jack Kirby left. Long may you THUNDER!

(Potpisano kao Dougal Dubash iz Južnog Devona u Engleskoj.)

[Meho Krljic]

Simonson pokazuje na tviteru u šta se izrodio tokom pandemijske izolacije:
 
 

 
 
Carski.

[ridiculus]

Kao što rekoh:

Čak i Simonson, koji je u karantinu evoluirao u Deda Mraza

On sam kaže da pokušava da izgleda kao Charles Darwin. Gledao sam ga takvog u 3 ili 4 intervjua. Onaj za Drink and Draw Social Club je bio najduži, ali bih prvo preporučio ovaj, budući da tamo priča o odnosu medija stripa i vremenske dimenzije, o tome zašto najviše voli Kirbijev Četvrti svet, šta se može lako uraditi u stripu, a u filmu ne, i slične stvari koje ga ne pitaju često.

A i Chaykin je pustio bradu. Sienkiewicz se još odupire.

[ridiculus]

2. septembra je bio čovekov 74. rođendan, pa u to ime, kratko podsećanje i večno proslavljanje:



Donji deo table iz Oriona #10, i genijalna vizuelizacija "plamtećih slova" antiživotne jednačine.


Sledeće je dupla tabla iz The Path #5, serijala koji je Ron Marz pisao za CrossGen, počev od 2002. Simonson je bio gostujući crtač (kompletno sa tuširanjem) za taj peti broj. Odgovarajuće, jer se tu susreću vikinška i srednjovekovna japanska kultura, dve strasti koje je Simonson gajio godinama. Za centralni deo epizode je upotrebljena tapiserija iz Bajea kao model, a to znači da su slike postavljena kao na dugačkoj horizontalnoj traci, nalik na japanske rukopise iz 12. i 13. veka.




I treće, iz Michael Moorcock's Multiverse #2, The Existential Price of Fish. Pisao sam Murkok, naravno, i sav ovaj giberiš je njegov izum (mada to ume i Simonson, kad hoće - slični senzibiliteti su ovde u pitanju)!



Sve ovo prikazano je bilo u periodu 1996-2002, koji je meni najdraži u njegovom opusu, a moglo bi se i objektivno dokazivati da je bio najbolji... ali to je u slučaju Simonsona ionako zaludan posao.

[Jerome Drake]

Počeo sam čitati Simonsonovog Thora i odmah natrčim na Supermana. Nađoh ovu sliku na netu. Eh sad, je li ovo neki omaž ili samo zdrava zezancija na račun Clarka Kenta?

[ridiculus]

Oba, rekao bih. Zezancija je više na račun tajnog identiteta - kako neko samo stavi naočare i odmah ga niko ne prepoznaje.

Ne verujem da bi tako nešto prošlo danas, da se tako koristi IP druge kompanije.

[Jerome Drake]

Meni se baš dopalo. Od fazona sa naočarima, do ovog sudara na vratima. U par kadrova. A nije usiljeno. A možda i putokaz da se ne treba sve ozbiljno doživljavati.

[ridiculus]

Intervju koji upravo (20:00 kod nas) kreće u realnom vremenu:

https://youtu.be/Fo_qJYqFVdc

Sagovornik je Scott Dunbier, nekada davno art dealer, kasnije urednik u Wildstormu, gde je bio saradnik Alana Moore-a na ABC-u, pa urednik u IDW-u, gde je pokrenuo neke projekte koje su široko odjeknuli u čitavoj industriji, poput prvog izdanja kopije originalnih tabli (AE).

[neomedjeni]

Ortak me upravo pitao znam li gde su Simonsonovi Star Slammersi objavljivani u Srbiji i kako je preveden naslov stripa. Ja nemam blagog pojma da su igde izlazili. Druže Ridiculus? Meho? Bilo ko?

[neomedjeni]

Super Strip Maxi, rešena misterija.

[ridiculus]

Hoćemo još misterija, neomeđeni! Misterije su gorivo kulture.

Ali nisam video tu domaću verziju, samo sam čuo za nju.

[neomedjeni]

Ja ni video ni čuo. Ali nije ni čudo, u pitanju je hrvatski, a ne srpski strip časopis.

[5ypo]

Da objavljeni su u Maksiju u dva dijela. Prevod je Zvjezdani udaraci.