Najbolje naslovnice

[ridiculus]

Ok, ovo se više odnosi na ilustracije nego na grafički dizajn (koji je verovatno sve prominentniji kako se krećemo od svezaka ka skupljim proizvodima).


Pre neki dan sam pogledao naslovnice za Tora vol. 3, Marvelov serijal iz 2007. koji je pisao Straczynski, a crtao Coipel. 12 izdanja, a Coipel je crtao većinu, računajući i alternativne (Marko Djurdjević je takodje dao doprinos). Utisak je bio poražavajući: nisam skoro video seriju naslovnica toliko nemaštovitih i, u nedostatku boljeg termina, praznih. Tor leti, Tor priziva munju, Tor skače, Tor udara, Tor kontemplira... od 12 osnovnih naslovnica, 8 su iz Torovog porodičnog albuma, a 4 sadrže i neke druge likove - samo na jednoj je direktno nacrtan lik (Iron Man), a na ostalima su u senci (iako ih prepoznajemo po siluetama). To je, u proseku, mnogo ničega. Nemam želje da ih linkujem pojedinačno - možete ih videti ovde.


Poredimo to sa naslovnicom koju je Art Adams skoro nacrtao po porudžbini, i koja je zamišljena kao alternativna verzija za Fantastičnu četvorku #100 (vol. 1):





Možda je Art Adams lud, ali to je vrsta ludila koju želim da vidim. 


Jednom sam slušao neke likove kako raspravljaju o tome koga bi "spasli" za buduće generacije, John-a Byrne-a ili George-a Perez-a, kada bi morali da izaberu samo jednog. Većina učesnika je bila na strani Byrne-a, i jedan od argumenata je bila prevelika gustina, komplikovanost, iliti detaljnost Perezovog crteža, što smeta njegovom pripovedanju. To mogu da razumem - iako zapravo više volim Pereza (kao crtača) - ali to nije mana ili slabost kad pričamo o ilustraciji. Mislim da isto to važi za Artura Adamsa.


Toliko od mene za sada. Imam ideje šta bih još mogao da stavim ovde, ali moram da dobro razmislim i pažljivo proberem. Nadam se da drugi posetioci imaju čvrste favorite.

[ridiculus]

Dok gledam naslovnice koje imam pri ruci - fizički ili digitalno - primećujem veliku razliku između starijih (pre-Image, rekao bih) i onih radjenih od 90-tih naovamo. Govorim o proseku, i moguće je da nemam dovoljni uzorak,  ali postoji upadljiva razlika između naslovnih ilustracija za bilo koji Marvelov naslov 80-tih (u kojima se naglašava akcija) i onih iz 90-tih (u kojima je naglasak na likovima). Rekao bih da je razlog za ovu promenu činjenica da je naslovnica u starijem dobu bila glavna reklama - bila je osnovno orudje da se privuče potencijalni kupac. Morala je biti uzbudljiva i otkrivati nešto iz dešavanja unutar same sveske. Kasnije je ta uloga izgubila na značaju i danas je praktično nepostojeća, pošto se svako može informisati o željenom naslovu na mnoštvu mesta.


Naravno, gore rečeno se odnosi na sveske (par desetina stranica), koje su bile osnovni format američkog stripa, i uglavnom deo serijala koji su obuhvatali desetine i čak stotine pojedinačnih izdanja. Grafički romani imaju drugačiji pristup toj problematici.


Evo male demonstracije, na primeru jednog od najboljih (po meni) ilustratora američkog stripa, Bill-a Sienkiewicz-a:





Prvi primer je sa kraja 80-tih, drugi petnaestak godina kasnije. Svakako, bilo je primera druge vrste i na početku Sjenkjevičeve karijere (Defenders, Moon Knight, pogotovo Dazzler), ali primeri prve vrste se ređe sreću u novije vreme, čini mi se (osim možda kod crtača starije generacije). Grešim li?

[ridiculus]

Gledam naslovne ilustracije za dva od mojih omiljenih serijala američkog stripa - B.P.R.D. i Astro City - i ne vidim ništa što bih posebno izdvojio za ovu temu. Izvini, Alekse Rose! Kada pričamo o naslikanim naslovnicama - za razliku od nacrtanih olovkom - imam neke druge favorite.


Ali zato ovo obavezno ide ovde:





Ljudi-ajkule jesu iz Astro City-ja, ali, nažalost, ne izgledaju ovako dobro na naslovnoj strani!

[ridiculus]

Zašto mi niko ne kaže da ova tema već postoji? 

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=4123.0#top


Ah, večno ciklična priroda savremenog superherojskog stripa foruma!




Ali, razmišljam, nemoguće da Minjola nema ništa što zaslužuje mesto ovde (po meni, naravno). Ili Gaj Dejvis, ili ko god je već radio na naslovima iz Minjolaverzuma. Dobre su to naslovnice, nemam ništa protiv njih, ali nijedna me nije dojmila na način kao određeni kadrovi koji slede. Teško mi je da se odlučim za njih verovatno iz razloga što su gotovo sve apstraktne, u smislu, "evo, to su likovi, i to je tema, a stvarno kul scene čuvamo za glavni sadržaj."


Ipak sam probrao nešto. Evo (Minjoline) naslovne ilustracije za prvi broj B.P.R.D.: The Universal Machine:





Ova druga je za Fafhrd and the Gray Mouser #3 (Marvelov mini-serijal sa početka 90-tih).

[Meho Krljic]

Evo da doprinesemo, ovim sjajnim radom Artura Adamsa:
 
 

[Meho Krljic]

A evo ga i Mike Ploog:

[ridiculus]

Sajmonson, Zvezdani ratovi #53, dok je franšiza bila pod Marvelom (pre-Dizni faza):





Još jedan klasik, Kaluta, Marvelov Epic illustrated #4:





Nešto novijeg datuma. Džon Pol Leon, novi Detective Comics #36:

[Meho Krljic]

Uvek sam voleo naslovne koje prikazuju scenu iz stripa koji ide iza naslovnice, sa sve tekstom (iako u 99% slučajeva ta scena ne bude kao na naslovnoj). Veliki, potcenjeni Ross Andru koji će par godina kasnije nacrtati neke od najboljih Spajdermen epizoda ikad:

[ridiculus]

Uvek sam voleo naslovne koje prikazuju scenu iz stripa koji ide iza naslovnice, sa sve tekstom (iako u 99% slučajeva ta scena ne bude kao na naslovnoj).

Pa da, to sam i ja pokušao da kažem. Delovalo mi je uzbudljivije dok sam na naslovnicama dobijao deliće zapleta i akcije iz samog broja koji sledi. Ima i danas toga, ali je vladajući model, čini mi se, da se prikažu likovi kako stoje i gledaju se. Ili samo stoje u kul pozama.


Nego, evo jednog klasika, koji sjajno "hvata" koreografiju:

[Meho Krljic]

Da, ova Millerova naslovna je fenomenalna. Još imam Eks Almanah na kome je takođe bila 

[Meho Krljic]

A evo sad nešto malo starije (prevrćem neke stripove iz sedamdesetih trenutno    ). Kad je Ditko umro onomad, pominjali smo ga kao čoveka koji je Doktoru Strejndžu udahnuo taj element psihodeličnosti i halucinantnosti, ali naravno, nije Ditko jedini fenomenalan crtač koji je radio Doktora. Sedamdesetih ga je crtao i Frank Brunner koji je zaslužan za ovu genijalnu naslovnu stranu:
 
 

 
 
Kad sam kao klinac u sedamdesetima počinjao da čitam stripove ovakvi prizori su bili skoro prejaki da se izdrži 
 
 
A ove naslovne sam se setio jer je bila stavljena na kraj drugog stripa koji sam gledao, kao reklama. A taj drugi strip je Warlock, drugi serijal, druga epizoda, iz osamdesetih, a što je radio, naravno, Jim Starlin (uzgred, Brunner i Starlin su rođeni iste godine, 1949., očigledno odlična sezona za crtače). Starlin je i inače dobar crtač ali naslovne strane za ovaj serijal su mu SPEKTAKULARNE, pogotovo u ovim special edition verzijama. Mislim, ovo izgleda skoro kao diorama:
 

 
 
I sad nešto iz 1984. godine. Verovatno sam već negde pominjao kako je meni Claremontov Uncanny X-Men bio fenomenalan, ali kako je, kad je kreirao New Mutants to bilo skoro pa još bolje jer je imao potpunu(ish) slobodu da kreira svoje likove i priče. Ali kad je Bill Sienkiewicz počeo da ga crta (kako je i Ridiculus gore ukazao), to je postalo potpuno transcendentno. Sienkiewicz ne samo što je jedan od najboljih, najosobenijih crtača ikad u superherojskom stripu nego je i sjajan lik inače, a u New Mutants je kreirao neke od najupečatljivijih primera dizajna u superherojskom stripu uopšte. Na primer to kako je crtao Warlocka, (koji nije onaj Warlock odozgo).
 
No, njegova naslovna za broj 19 na kojoj se prikazuje Demonski medved, to je fenomenalno, te proporcije, ta dinamika:
 

 
Poređenja radi evo slike iz prethodnog broja (u kome je, uzgred, Warlock prvi put prikazan) koja je možda još bolja:
 

 

[Meho Krljic]

Inače, u ovom nekom savremenom trenutku sam valjda postao jako razmažen pa mi retko koja naslovna zapadne za oko. Ipak, nađu se. Andrea Sorrentino je za moj ukus više ilustrator nego strip-crtač, to jest, crtež mu je fantastičan ali pripovedanje mu nije nužno baš najjača strana, tako da je IDEALAN za naslovne strane. Na Lemireovom Old Man Loganu je prvo bio glavni crtač a posle je radio samo naslovne i tu je stvarno bilo apsolutnih bisera:
 

 

 

 
I iz istog serijala, malo kasnije, kad je crtež preuzeo MDJ. Znam da Ridiculus ne voli Mikea Deodata Juniora, ali ova naslovna je, priznaćemo, odlična:
 

[ridiculus]

I iz istog serijala, malo kasnije, kad je crtež preuzeo MDJ. Znam da Ridiculus ne voli Mikea Deodata Juniora, ali ova naslovna je, priznaćemo, odlična:
 

Priznajemo! Što jes', jes'. 

[Meho Krljic]

OK, u to ime, vraćamo se malo Doktoru Strejndžu. Ovo je iz trećeg serijala, koji je počeo krajem osamdesetih (kasnije, u devedesetima, pisao ga je jedno vreme i Warren Ellis), a ovo je naslovna petog broja iz 1989. godine, koju je radio tadašnji crtač, Jackson Guice. Naravno, motiv naslovne je očigledno muškošovinistički wish fulfillment, a što je u skladu i sa crtežom u samom stripu (unutra je Strejndž crtan kao krupan, mišićav, alfa muškarac) ali kompozicija i osvetljenje su mi odlični:
 

 
Evo, dalje nečeg iz 1980. godine. Dick Giordano se taman vratio u DC i počeo svoje urednikovanje ali imao je vremena i da radi naslovne strane, pa i cele epizode tu i tamo. Legija Superheroja je u to vreme bila pod Lenom Weinom i ova naslovna strana je, mislim, sjajan primer kako je taj strip nastojao da naslovnicom praktično da ne samo osnovu zapleta epizode (skoro sve naslovnice iz tog perioda su bile rađene kao scene iz samog stripa) već i atmosferu i dinamiku koje nas unutra čekaju:
 

 
Pa onda da se bacimo još više u prošlost sa ovom naslovnicom Detective Comics broj 330 iz 1964. godine. Ovo je bio period kad je superherojski strip već počeo ozbiljno da se menja, srebrno doba je dobilo šut u dupe revolucionarnim radom Stana Leeja i Marvela pa je i DC reagovao i u ovoj epizodi, jelte, Betmen, sudeći po naslovnoj strani postaje prognanik, omražen od strane celog Gotama i svojih najbližih saradnika (naravno, posle saznajemo da je to bila samo forma specijalnog rata kroz korišćenje posebne droge od strane lica koja su kršila zakon a danas bismo ih nazvali teroristima...). Enivej, naslovna je sjajna, vrlo evokativna, a radio ju je legendarni Carmine Infantino. DC poslednjih godina objavljuje zaista neprocenjivo vredne kolekcije radova nekih ključnih autora u prilično luksuznim edicijama i mnogo mi je drago da danas možete da kupite Infantinove ili Aparove Betmene i divite se klasičnom crtežu u printovima dobrog kvaliteta:
 

 
I povratak u osamdesete, ponovo sa Jacksonom Guiceom, ovog puta 1987. godina i DC, naslovna strana novog Flash serijala koji je bio značajan jer je dolazio nakon Crisis on Infinite Earths u kome je dotadašnji Flash, Barry Allen, junački položio život za otadžbinu multiverzum i sa novim serijalom uveden je Wally West kao novi Flash. To je bila prilično riskantna odluka za ono vreme i Guiceova naslovna strana je očigledno imala zadatak da komunicira optimizam, energiju, brzinu i herojski senzibilitet koje će novi serijal doneti. Nepotrebno reći, Guice je više nego isporučio:
 

[Meho Krljic]

Da opet ne ispadne da su naslovne valjale samo u stripovima starijim od 30 godina, red je da dokačimo i nešto novije. Već sam mnogo puta nesnosno trubio o serijalu Sleeper za Wildstorm i koliko je to dobro blablabla, a njegove naslovne strane su meni teški (neo) klasici. Naravno, iz njih se vidi da bi Brubaker i Philips da rade klasičan krimi/ noar a da superherojština plaća račune ali Sleeper je zato i tako dobar jer uspešno spaja dve estetike i daje nešto nabijeno novom energijom:
 
 

 
 

 
 

 
 
A devedesetih, dok je Marvel implodirao pod teretom mnogo loših uredničko-izdavačkih odluka, DC je imao njuha da objavljuje irsku superherojsku satiru u formi Hitmana. John McCrea je prilično neuredan crtač ali njegova nervozna energija je bila primerena za ovaj strip, plus, nekoliko naslovnica koje je uradio su apsolutno izvrsne. Na primer:
 

 
 

 
 

 
 

[Meho Krljic]

I još nekoliko primera novih (well, novijih) a meni odličnih naslovnica.
 
Prva je za prvi broj relansiranog Guardians of the Galaxy iz 2009 godine. U to vreme Marvel još nije ni znao da će film rađen po motivima stripa za koju godinu biti megahit, i to utemeljen upravo na ovoj inkarnaciji tima koju su pisali Dan Abnett i Andy Lanning, ali je fakat da je uredništvo posle vrlo uspelog Annihilationa dalo dvojici Britanaca (koji su ne malo doprineli tom uspehu) dosta prostora da rade šta hoće. Naslovne je radio Clint Langley, takođe Britanac iskaljen crtajući za 2000 AD i veliki broj njih bih ja odmah stavio na zid. Ova varijanta, bez logotipa je iz kolekcije i prilično uspelo sugeriše akciju i dinamiku koje su karakterisale ovaj strip:
 

 
 
Bill Sienkiewicz (da, opet) je uradio nekoliko naslovnica za aktuelni Deathstroke serijal (o kome smo onomad pisali na drugom topiku), i sve su izvrsne, ali ovu sam odabrao jer uspeva da istovremeno bude blago komična a da opet bez greške nosi Sjenkjevičev artistički senzibilitet, a što se opet uklapa uz Priestov nadahnuti rad na stripu:
 

 
Aktuelni Scarlet Spider serijal je interesantna antiherojska priča iz pera Petera Davida koju crta (najvećma) odlični Irac Will Sliney, ali ova naslovna koju su radila trojica (Mark Bagley, naravno, Andrew Hennessy i Jay David Ramos) je meni tako dobra... Vrlo klasičan '70s senzibilitet sa junakom koji je povređen, u parteru i očigledno nebranom grožđu, i sa pretećim negativcem koji se sprema da ga dokrajči, a opet sve urađeno savremenim tehnikama senčenja i kolorisanja. Meni sjajno:
 

 
I da ipak malo pobegnemo od superheroja, valja se, evo nečeg iz Dark Horse/ Minjoline kuhinje. Moj kum se inače često vajka da Minjola umesto da crta, u čemu je nenadmašan, u poslednje vreme uglavnom piše, u čemu nije jednako sjajan, i to je okej, ali mora se priznati da za sve te svoje Dark Horse proizvode, Minjola makar bira izvanredne saradnike koji razumeju njegovu estetiku i isporučuju adekvatan crtež. Ovu naslovnu stranu radio je Duncan Fegredo, Britanac sa dosta iskustva sa Hellboyjem, pa nije ni čudo što ovo ovako dobro izgleda:
 

[ridiculus]

Bill Sienkiewicz (da, opet) je uradio nekoliko naslovnica za aktuelni Deathstroke serijal (o kome smo onomad pisali na drugom topiku), i sve su izvrsne, ali ovu sam odabrao jer uspeva da istovremeno bude blago komična a da opet bez greške nosi Sjenkjevičev artistički senzibilitet, a što se opet uklapa uz Priestov nadahnuti rad na stripu:
 

Uuu, ovaj Sjenkjevič me oduševi svaki put, iako znam šta da očekujem!

[Meho Krljic]

Da, sjajan je i danas. Pritom, iako je ova slika i simbolična, ona i prikazuje scenu koja se fizički dešava u samom stripu 
 
Evo u to ime još jedne Sjenkjevičeve naslovnice za aktuelni Deathstroke:
 
 

[Meho Krljic]

Pre nego što krenem na daleko putovanje do srca Šumadije, evo još koja najbolja naslovnica za vreli avgustovski dan.
 
Master of Kung Fu je serijal sa verovatno najjačim '70s vajbom koga u ovom trenutku mogu da se setim i mada su naslovne strane ovog magazina često umele da budu u tehničkom smislu nesavršene (proporcije, izrazi lica, nemoguća anatomija...), najbolji primerci su uvek nepogrešivo nosili eksplozivnost akcije i dah egzotičnosti koji je i trebalo da nam proda ovakav strip. Na primer ova naslovna koju je Al Milgrom (sa Klausom Jansonom na tušu) uradio za broj 23 iz 1974. godine. Mislim, Šang Či ne samo da na ovoj naslovnoj strani pada unazad kroz ogradu koja se lomi i u tom padu po jednom rukom nokautira po jednog ćaletovog siledžiju, nego ga u vodi u koju će pasti čeka i gladan krokodil. Kako, KAKO da ovako nešto ne poželite da progutate u jednom dahu?
 
 

 
 
Samo dva broja kasnije, Keith Pollard crta fantastičan Yoko-Tobi-Geri od koga se lomi i solidnoizgledajući kameni stub, tu je i nunčaku, ali i oskudno obučena žena. Mislim, šta JOŠ bi iko mogao da poželi u 1975. godini?
 

 
 
Pa onda još par brojeva kasnije, Paul Gulacy. Kada sam prvi put video Razor Fista imao sam manje od deset godina i bogami sam bio impresioniran nasilnikom koji nosi gimnastičarski triko a umesto šaka ima mačeve. Ovaj broj MOKF je njegovo prvo pojavljivanje u stripovima:
 

 
A kad su počele osamdesete, promenio se i, jelte, vajb. Marvel je uvek ganjao popularne trendove, pa je sedamdesetih to bio kung fu jer su Green Hornet i Kung Fu bile popularne serije na televiziji, a početkom osamdesetih, sa solidnim zakašnjenjenm bacili su se na disko    Ovo je rezultiralo nekim bizarnim negativcima (Hypno Hustler, jelte), ali i iznenađujuće sjajnim serijalom o disko pevačici Alison Bler koja je pritom i mutant. Dazzler je bio iznenađujuće uspeo spoj dobre sapunice sa prilično ubedljivim karakterima i potpuno over the top superherojske akcije (Dazzler već u prvoj godini karijere sarađuje sa Galaktusom i ide u crnu rupu da nađe odbeglog Teraksa...), a njen dizajn mi je uvek bio sjajan i žalio sam što ga u novijim inkarnacijama nema. Elem, naslovna strana prvog broja, od strane Boba Larkina. Bila bi još bolja bez portretića superheroja po njoj, ali valjda se moralo:
 
 

[ridiculus]

Još malo 80-tih, pošto odatle imam neiscrpnu kolekciju! 

Kratko prikazano na temi o Sajmonsonu, ali ovde zaslužuje posebnu pažnju.

Jedna od najčešće kopiranih naslovnica, ona koju u Marvelu pokušavaju da dostignu već 35 godina, je ona za Thora #337:





Niko do tada nije koristio Torov čekić osim Tora i Odina (i onih kojima je Odin dao dozvolu), kamoli ko-je-bre-ovaj-sa-glavom-konjske-lobanje? Ali, s obzirom da dotični ne samo da impersonalizuje Tora, već mu i uništava logo, podtekst je "menjamo list, zaboravite sve do sada..."


"...osim ovog":





Sa leve strane je naslovnica sledećeg broja, Thor #338, a sa desne Thor #126, zapravo prvi broj časopisa do tada zvanog Journey into Mystery koji je poneo naslov "Thor". Dakle, budimo sigurni da Sajmonson ne želi da se odrekne Kirbija. Primetimo i novi logo na levoj strani, po meni najlepši, a i u Marvelu mu se stalno vraćaju posle povremenih kratkih izleta u nepoznato.


Dalje, jedna od najboljih priča o Spajdermenu - koju potpisuju Džon Romita Džunior i Rodžer Stern - daje nam na naslovnoj strani sledeće:




Ne verujem da čak i Meho može da nađe mnogo bolju priču o Spajdermenu od ove.

Treće, proto-Nadzirači, ovaj, originalni Squadron Supreme!



Da ne bude zabune, Nadzirači nisu otkrili točak - samo su ga usavršili. Ovo nije toliko dobar strip grafički roman, jer Grunvald i Hol nisu Mur i Gibons, ali točak je već postojao pre Nadzirača, samo je bio grublji, i pomalo kockast. Imam utisak da se to prečesto zaboravlja. I kakvo je to pominjanje Građanskog rata na ovoj naslovnici desno, dvadeset godina pre Milarovog ponovnog otkrivanja točka, ovaj, Amerike? 

[ridiculus]

A evo i malo Čejkinove satirične mešavine erotike, politike, i naučne fantastike, zvane American Flagg!, bez koje bi dela Vorena Elisa bila gotovo nemoguća jer, pogodićete...ima veze s točkom!






I za kraj malo Minjole. Kosmičku odiseju sam već pominjao ovih dana, i evo naslovnice za poslednji, četvrti broj. Sa desne strane je prvi broj adaptacije Kopolinog filma o Drakuli sa početka 90-tih, koju je pisao Roj Tomas:

[Meho Krljic]

Jaki izbori, druže Ridiculus (koje, naravno, crtaju jaki crtači). Čajkin je posle karijere u kojoj je smatran praktično božanstvom (ne zaboravimo da su on i Tomas bili odabrani da rade Star Wars stripove kada je Marvel originalnodobio licencu, pokačiću ovih dana neke od upečatljivijih naslovnica ovde) od prošle godine prilično na tapetu naročito levlje struje u strip-zajednici a na ime "transfobičnih" elemenata njegovog stripa The Divided States of Hysteria. Chaykin je sa ovim serijalom praktično postao novi Frenk Miler, u smislu da ga novija generacija sada smatra matorcem koji je izgubio kompas i politički se potpuno diskvalifikovao, osim što, za razliku od Milera koji je u tu poziciju stigao s desna, kod Chaykina, zanimljivo, u pitanju više sukob "stare" levice sa novom levicom.
 
Što i nije redak sukob, dvadeset-trideset godina unazad sam slušao anarhiste kako gunđaju da su Bakunjin i Kropotkin bili seksisti itd. pa me nije mnogo začudilo kada je Chaykin koji je ubeđeni socijalista bio izložen pravom bombardovanju po tviteru na ime ovog stripa. Poligon ima nekakav sažetak kontroverze koju je Chaykinov serijal izazvao:
 
https://www.polygon.com/2017/7/18/15960690/howard-chaykin-divided-states-of-hysteria-image-comic
 
A ja, kao stariji čovek koji pritom nema, jelte, konja u toj trci, isprva nisam shvatao otkud toliki odijum. Mislim da je Chaykin, zapravo, imao sasvim dobru nameru i strip se i završava jednim očigledno pro-trans razrešenjem, ali veliki broj ljudi koji su reagovali u prvom trnutku ostao je ukopan u stav da je Chaykin potpuno pogrešno uhvatio da se bavi temom transrodnih osoba, eksploatisao njihove muke itd.
 
Elem, odoh u neplaniranu tangentu, a htedoh da kažem da je Sternobva Spajdermen priča o Juggernautu zaista s pravom smatrana jednim od najvažnijih i najlepših momenata u Spajdijevoj istoriji (uz, recimo, smrt Jean DeWolfe Petera Davida) ali da ja, pošto sam ZAISTA tako star, u stvari najviše volim period iz vremena kada je Amazing Spider-man pisao Stan Lee pa posle Gerry Conway pa Len Wein. Meni je verovatno najomiljenija priča o Spajdermenu originalna Klon-saga koju su uradili Conway i Andru.
 
Kačiću uskoro neke od meni najomiljenijih naslovnih strana iz tog Spajdermen perioda. Tu ima zaista teških klasika.

[ridiculus]

Mislim da je Chaykin izabran da radi stripovane Zvezdane ratove zato što se Lukasu dopao njegov prethodni rad na Ironwolfu, koji ima neobičnih sličnosti sa Hanom Solom. Bar mi je tako ostalo u sećanju iz sada zaboravljenih izvora.


I, da, znam za njegove probleme sa javnošću, ali nisam čitao ništa od Divided States of Hysteria, pa i ne pokušavam da raspletem klupko. Znam kako funkcionišu moderne društvene mreže.


Ali, čekamo obećane primere! 


P.S. Mislim da će neomeđenog zanimati da je Chaykin radio grafički roman po Murkokovom Večitom šampionu: Swords of Heaven, Flowers of Hell.

[Meho Krljic]

Evo nekoliko obećanih primera.
 
Prvo je iz nešto starijeg perioda, broj 103 Amazing Spider-man, iz 1971. godine. Ovo je načelno vreme kad je strip još pisao Lee a crtao Romita, ali ovu priču je napisao Roy Thomas a nacrtao legendarni Gil Kane i kod nas je bila objavljena u Eks Almanahu i predstavlja zanimljivu tangentu u Spajdermen biografiji. Hoću da kažem, Spajdermen je u ono vreme bio prevashodno definisan kao urbani heroj - ulice, soliteri, borba sa protivnicima koji su manje-više kriminalci (mada je i on imao povremeni susret sa vanzemaljcima, naravno, i natprirodne neprijatelje), a ova priča je pastiš džungla-eksploatacije koja je u stripu i na filmu bila popularna još od tridesetih godina. Tomas ubacuje očekivane trope, džunlgu, čudovište, mladu ženu u opasnosti, plemenitog belca koji džunglom vlada, ali uspeva da to odradi prilično elegantno i ne odluta predaleko od sapunice karakteristične za Spajdermena. Kaneova naslovna strana, naravno, perfektno hvata vajb stripa:
 

 
E, onda stižemo u 1974. godinu i  period kad je serijal preuzeo da crta Ross Andru. No, naslovna strana koju vidite ispod je ipak delo Johna Romite koji je Andruu predao strip na staranje ali se još malo zadržao na naslovnicama. Meni je ovo remek-delo kompozicije i "najavljivanja" čega sve unutra ima:
 

 
Romita je na dužnostima naslovnice i za broj 147 iz 1975. godine gde je klon-saga već u toku. Ova naslovna bila je i na Eks Almanahu i dan-danas mi je genijalna, sa scenom koja je istovremeno potpuno naturalistička (zgrade, vozila, policajci) a onda su na njoj i jarko obojene kostimirane figure koje se bore. Ništa drugo mi nije jače sugerisalo tu neku tanku liniju koja razdvaja "naš" svet od sveta superheroja:
 

 
Za broj 150 Arči Gudvin je napisao priču u kojoj Spajdermen mora da sam shvati šta čoveka razdvaja od klona a to se dešava kroz jednu paklenu noć u kojoj se on susreće sa nekim starim neprijateljima i shvata ko je njegova prava ljubav. Naslovna strana u izradi opet Gila Kanea je, naravno perfektna:
 

 
I posle toga opet Romita u narednom broju i ovde nema šta da se priča, ovoje naprosto majstorstvo:
 

[ridiculus]

Za broj 150 Arči Gudvin je napisao priču u kojoj Spajdermen mora da sam shvati šta čoveka razdvaja od klona a to se dešava kroz jednu paklenu noć u kojoj se on susreće sa nekim starim neprijateljima i shvata ko je njegova prava ljubav. Naslovna strana u izradi opet Gila Kanea je, naravno perfektna:
 

 

Ovaj tvoj komentar je "kriv" što sam se setio Manhunter-a (videti na temi o Sajmonsonu)! Arči Gudvin je bio prirodan izbor za Spajdermena u to vreme, s obzirom na temu koju je već obradio u Manhunter-u.


Kad smo kod toga, i budući da Manhunter nije imao sopstvene naslovnice (bio je samo jedna od priča unutar Betmenovog izdanja), evo onih koje su Nil Adams i Džim Aparo radili za Detective Comics #439 i #442, respektivno:

[Meho Krljic]

Ah, Džim Aparo, jedini bog kome bih podigao crkvu kad bih imao mnogo para.
 
Aparo je sedamdesetih MNOGO crtao Betmena i kada pomislim na betmena meni je pred očima upravo njegov Betmen. Evo nekoliko naslovnica za The Brave and the Bold - timski serijal u kome je u to vreme Betmen uparivan sa drugim herojem u svakom broju. Nisu to esencijalne priče ali jesu zabavne a Aparo sa ovim naslovnicama takođe pokazuje da nije bio ni tako tehnički savršen kao Romita (pogledati besmisleu putanju udraca nogom na broju 127) ni tako perfektan u kompozicijama kao Kane, ali da mu skoro nije bilo premca u dinamičnosti i moćnosti akcije (takođe, primetiti da je Betmen na praktično svakoj od ovih naslovnica, a izabrao sam ih praktično nasumično jer sa Aparom nema potrebe da se bira, da je, dakle, Betmen, na svakoj u podređenom položaju):
 

 

 

 

 

[Meho Krljic]

Nego, da iskoristimo temu o naslovnicama da ilustrujemo (!) taj neki Marvelov prelazak iz "normalnog" izdavača u tu neku savremenu "SJW" formu koja je se jedne strane hvaljena na ime diverziteta 'n' reprezentacije, a sa druge napadana zbog priklanjanja teroru političke korektnosti i uništavanja tradicionalnih vrednosti na ime brzog udvaranja feminstkinjama i drugim modernim stegonošama borbe za uklanjanje belog strejt muškarca sa pozicije difolt protagoniste popularne kulture.
 
Ja, kao - već napomenuto - star čovek, sasvim lako mogu da vidim obe strane i da shvatim i zašto se neko plaši kad vidi kako se kultura oko njega menja i sve što je smatrao za nedodirljive vrednosti biva propitivano i neretko bez dobrog obrazloženja proglašavano za zastarelo i nepoželjno, ali i zašto neko oseća ogromno olakšanje i, dakako, oduševljenje kada vidi da se stereotipi sklanjaju u stranu za račun nečeg što predlaže drugačiju perspektivu. Ponovo, naravno da nije svaka promena po definiciji pozitivna, uvek treba stvari ocenjivati pojedinačno, od slučaja do slučaja, kao što ni sve što je dugo trajalo nije po definiciji dobro i nedodirljivo. Nadam se da se tu razumemo.
 
Ali da bismo ilustrovali zašto je promena nekada potentna i osnažujuća, uporedimo naslovne strane serijala Ms. Marvel iz 2006. godine sa naslovnim stranama serijala Ms. Marvel iz 2016. godine. Naravno, oba serijala su masivnija (ovaj prvi je trajao do 2010. godine, ovaj drugi počeo 2014. i i dalje traje) ali namerno uzimam raspon od približno deset godina da pokažem kontrast.
 
Jer, razlike su ogromne. Serijal iz 2006. u glavnoj ulozi ima Carol Danvers, tradicionalni Marvelov lik Ms. Marvel, ženu koja je u neku ruku feministička ikona, jedan od najmoćnijih likova u aktuelnom Marvelu (a koja danas i nosi ime Captain Marvel) i pisao ga je Brian Reed koji ne samo da je napravio dobar serijal nego je i sasvim na liniji te neke politike emancipacije i ravnopravnosti koju vezujemo za "SJW" krilo industrije. Ali, ove naslovne strane koje je radio Greg Horn su, kad sam im se sada, posle 12  godina vratio, skoro šokantno eksploatativne. Da ne bude zabune, pošto sam ja nominalno heteroseksualan muškarac, u meni one izazivaju sasvim prijatnu nagonsku reakciju ali na intelektualnom planu prva pomisao je "Pobogu, ovakva naslovna strana danas ne bi mogla da se pojavi na Marvelovom stripu!" A opet pričamo o nečem iz prošle decenije, ne o nečem iz šezdesetih.
 
Greg Horn je Ms. Marvel crtao onako kako je ona crtana godinama, samo je njegova tehnika još više naglasila njene ekstremne obline, frizuru supermodela, prenaglašene usne, vitke, mišićave udove i California-bimbo-spray-tan. Nema mnogo konfuzije ovde, Ms. Marvel u stripu jeste inteligentna, preduzimljiva, moćna žena koja donosi važne odluke, štiti slabije i bori se protiv nepravde, ali Ms. Marvel na naslovnim stranama je kostimirani seks-objekat mnogo bliži WWE rvačicama kada prestanu da se bave rvanjem i krenu sa turnejama po lasvegaskovskim striptiz barovima nego, jelte, Supermenu. Naslovna strana devetnastog broja na kojoj se Tigra i Ms. Marvel bore na tlu praktično izgleda kao promo-poster za veče starog dobrog mud-wrestlinga sa kostimiranom temom. Naravno, Tigra je jednako snažno seksualizovana - njen kostim je bikini - ali ona je zahvaljujući svojoj osnovnoj temi ipak u suštini furry pa bi se moglo reći da je u njenom slučaju možda reč o reprezentaciji jedne manjine, ali treba i primetiti kako se kostim Carol Danvers (koga nije dizajnirao Horn, da ne bude zabune) praktično sastoji od jednodelnog kupaćeg kostima, samodržećih čarapa, (bespotrebne) crvene marame oko kukova kakvu bi nosila neka egzotična plesačica i operskih rukavica. Sad, ja naravno apsolutno prepoznajem i pozdravljam činjenicu da su mnogi superheroji dizajnirani da budu fetišistički artefakti, nikako ne mislim da od njihove seksualizacije treba bežati ili se nje gaditi, naprotiv, mislim da je ona važan mada uglavnom neizgovoren deo superherojštine generalno, ali nema sumnje u to da je kontrast između onog što Ms. Marvel u ovom stripu predstavlja kroz svoje činove i onoga kako je naslovne strane prikazuju dramatično veliki i da ne treba biti previše iznenađen ako čujete da pogled na ovakve naslovne strane od čitanja stripa odbija devojke, žene i slične profile čitalaca koji bi možda zapravo samim stripom bili u dobroj meri zadovoljni. Da ne bude da je tu Greg Horn jedini kriv, da je šovinistička svinja, itd., poslednja naslovna, za broj 45 je urađena od strane Sane Takede, dakle, 1) žene, 2) Japanke i 3) crtačice koju smo hvalili do neba za suptilni rad na serijalu Monstress što znači da naprosto pričamo da je pre deset godina ovo bila norma:
 

 

 

 

 
 
E, a onda, s druge strane, u novom Ms. Marvel glavna junakinja je pakistanska tinejdžerka, imigrant u islamskoj dijaspori u Nju Džersiju, Kamala Khan, cura koja je odrasla ložeći se na Carol Danvers, pišući Avengers fan-fiction i igrajući MMO igre na internetu. Već sam detaljnije pisao o ovom serijalu na topiku o tome šta čitamo pa ovde samo da sažmemo:
 
G. Willow Wilson je sa ovim serijalom uspela da postigne ono što je Marvel generalno želeo sa novom generacijom heroja - da kreira lik koji je smisleno vezan za decenijski legat i ikone ali koji je savremen, životan i relatabilan za savremenu omladinu koju Marvel želi da privuče stripu. Notabilno, ne samo belu, strejt, mušku WASP omladinu i Ms. Marvel je praktično udžbenički primer kako možete da uzmete klasičan superherojski strip (dakle, Loki, Wolverine, tuče sa negativcima u kanalizaciji, the whole nine yards) i u njega unesete svu silu "diverziteta" i "reprezentacije" i da to leži sasvim organski. Ms. Marvel je stip u kome se islam partikularno ali i religija generalno humanizuju i pokazuju u toj nekoj pozitivnoj formi koja daje koheziju (manjinskoj) zajednici (nota bene: sama Kamala zapravo nije religiozna), u kome se "braon" imigranti i njihova kultura prikazuju bez patronizirajućeg zaslađivanja ali sa osvežavajućim razumevanjem njihove bogate folklorne tradicije. Tu su i seksualne manjine i feminizam i sve ono čega se "tradicionalna" publika navodno gadi ali sve uvezano izuzetno elegantno i bez "propagandne" trapavosti tako da strip odiše životom i pozitivnošću i svoju didaktičnost provlači neosetno.
 
E, sad, naslovne strane to generalno vrlodobro posreduju. Počev od Kamalinog kostima, koji ne beži od ženstvenosti ali sugeriše praktičnost i omažira kostim Carol Danvers (naravno i sama Carol danas nosi mnogo praktičniji kostim koji vidite na naslovnoj broja 9), nova Ms. Marvel deluje znatno bolje utemeljeno u savremeni trenutak i mentalitet hipotetičkih tinejdžerki koje bi čitale ovaj strip. Sama Kamala je, pominjao sam to u onom tekstu, sa svojim setom moći koji podrazumeva uvećanje delova tela - prevashodno udova - praktično hodajući simbol puberteta i kao takva uspeva da istovremeno komunicira i narastajuću moć ali i nezgrapnost, navikavanje na novo, rastuće telo i proporcije (videti naslovnu broja 4, David Lopez). Ona je neko ko je zreo jer mnogo čita i ima mnogo socijalnih interakcija - kao što gikovi među današnjim tinejdžerima umeju da budu - ali je i klinka koja ima sasvim proste, naivne emotivne reakcije (videti br.9, Cameron Stewart).  Konačno, br. 13 je demonstracija da možete imati sasvim očigledno seksualizovan tinejdž ženski lik na naslovnoj strani a da to ne deluje kao eksploatacija već da deluje oslobađajuće, sasvim u skladu sa tim da mlada žena otkriva u sebi snagu koja počiva na, između ostalog, i erotizmu. Ovu naslovnu radile su - neiznenađujuće - žene: Joelle Jones i Rachelle Rosenberg. Rosenbergova je sa Nelsonom Blakeom Drugim radila i broj 16 koji podseća na "klasičnije" akcione naslovne strane kakve danas prilično upadljivo nedostaju superherojskom stripu (čime hoću da kažem da i najizrazitije "SJW" orijentisani superherojski serijali umeju da budu do vrha ispunjeni poštovanjem za tradiciju i rade na njenom oživljavanju):
 

 

 

 

 
 

[Аксентије Новаковић]

Стално употребљаваш ову новокомпоновану идеолошку фразу

proglašavano za zastarelo i nepoželjno

а неретко и сам ствари које ти се не свиђају проглашаваш за застареле и превазиђене.

Но, та фраза није твоја умотворина, већ користећи ту фразу ти, заправо, парафразираш изјаву Веслија Кларка, а сви знамо о каквом осведоченом злочинцу се ради.

There is no place in modern Europe for ethnically pure states.
That’s a 19th century idea and we are trying to transition into the 21st century, and we are going to do it with multi-ethnic states.
– Wesley Clark, Retired General who commanded Operation Allied Force in the Serbia/Kosovo Aggression

Према томе, изгледа да и ти осећаш

ogromno olakšanje i, dakako, oduševljenje kada vidi da se stereotipi sklanjaju u stranu za račun nečeg što predlaže drugačiju perspektivu.

Само, питање је какву то другачију перспективу нуди пројекат који заступа и промовише осведочени злочинац Весли Кларк?
Мени је одговор познат, јер злочинац може да понуди искључиво злочиначку перспективу, какву (тренутно и отворено) према својим грађанима не заступа ни државни врх Републике Србије.

[Meho Krljic]

Vidi, razumem da ti je zabava da me jašeš po forumu i naravno da ne mogu to da ti zabranim, ali poštuj malo to što ti je Boban dao slobodu iako je nisi baš zaradio svojim ponašanjem ovde pa ako se već oglašavaš na ovakvim temama, napiši nešto smisleno i konstruktivno, nije fer da zbog tvoje zajebancije zagađujemo sve teme.

[Аксентије Новаковић]

Знам да није пријатно кад те неко провали за подметање агенде Веслија Кларка, али имај мало поштовања према нашим читаоцима, и немој у сваки свој упис да гураш злочиначке парафразе.

[ridiculus]

Pazi, kad smo kod žena, Kapetan Marvel/Kerol Denvers mi nije ni blizu omiljenih. Tako da ne znam koliko su te naslovnice zapravo reprezentativne kao primeri u promeni reprezentacije ženskih junakinja.


Bio sam siguran da mogu da pronađem nešto zanimljivo sa Ororo, ali nije lako naći reprezentativnu  stvar u moru Iks-naslova, pa sam pomislio na Big Bardu, pa nisam našao pravu naslovnicu ni za nju, pa sam na kraju krenuo lakšim putem. G. Willow Wilson će raditi na Wonder Woman, tako da:





Ovo je Wonder Woman, vol2, #192, a takođe će biti i naslovnica za trejd koji je DC najavio za iduću godinu: kratki ran koji su Sajmonson i Ordvej imali na naslovu, nekih 6 epizoda. Međutim, te priče su digle veliku prašinu u glavnotokovskim medijima u ono vreme (2003...mislim?), zato što je Wonder Woman skratila kosu!!!    Kredit za naslovnicu ide gospodinu Adamu T. Hughes-u.



Otprilike u isto to vreme, Batgirl: Year One, koju je crtao Marcos Martin:





Kul devojka.




I, malko varam, ali ok, ovo je Frank Cho, isplati se. Naslovna stranica za časopis o stripu, Back Issue #43, iz 2010, ali ko još ne prepoznaje Šanu, Đavolicu?

[Аксентије Новаковић]

Извињавам се што сам промашио тему, али кад је о конструктивности реч, домаће је најбоље.

[Meho Krljic]

Dobro, Frank Cho je prakktično napravio karijeru od crteža u pin-up stilu.
 
Ali ova naslovna Marcosa Martina, pa taj čovek je... neviđen.
 
I sada si me sa kratkom kosom podsetio na to kako je Darwyn Cooke, crtajući za Eda Brubakera napravio novu Catwoman, ništa manje privlačnu ili erotičnu od stare, ali mnogo emancipovaniju. I ona je imala kratku kosu.
 
Evo poređenja radi kako je izgledala kod Jima Balenta: erotična, dominantna ali očigledno prilagođena "muškom pogledu", dakle, prenaglašenih oblina, kostima koji deluje pre svega kao muški fetiš jer ženu predstavlja kao da ima na sebi samo kožu:
 
 

 

 
A onda kod Cookea, erotična, dominantna ali prevashodno samovlasna, i dalje fetišistički obučena ali tako da kostim njoj daje moć i kontrolu. I kratka kosa, naravno:
 

 

[milan]

Kako se bese kace naslovnice ovde - mozda bih nesto okacio, ali sam zaboravio kako...

[akhnaton]

Стално употребљаваш ову новокомпоновану идеолошку фразу

proglašavano za zastarelo i nepoželjno

Politička korektnost Aksentije. Raduju se "promeni kulture" Čak je i taj Vesli Klark koga pominješ najobičniji military representative P.C  SAD. Uz to, proguglaj malo o njegovom poreklu.

No da se vratim na temu. Stripovi poslednjih godina ne liče na sebe, naslovnice takođe. Ženski likovi (ne ženske junakinje, jer to je pleonazam, osim ako ne postoje muške junakinje, ali ko će ga znati danas kada ludilo vlada svugde) su posebna priča. Ako smo nekada imali tačno vidljivu razliku između evropske škole stripa, američke škole, i azijske škole, danas je ta razlika skoro pa ne vidljiva. Skoro svi stripovi su svedeni na nekakav miks sve tri škole, crtež je sveden, uticaj anime je vidljiv na svakom koraku. Umetnost se prvo izgubila u moru ne talentovanosti i konzumerizma, tehnologija je učinila svoje, i naravno politika, tj narativ promene svesti. Ženski likovi o kojima je ovde reč, ne samo na naslovnicama prikazani su skoro pa pornografski, feministički superiorno, i naravno sa anime look-om.

[Аксентије Новаковић]

Ženski likovi o kojima je ovde reč, ne samo na naslovnicama prikazani su skoro pa pornografski, feministički superiorno, i naravno sa anime look-om.

Све зарад боље продаје.
Жуту штампу продају исто такве слике певаљки и старлета.
Ако желиш добру продају, онда разголити женски лик у стрипу.

[akhnaton]

Ženski likovi o kojima je ovde reč, ne samo na naslovnicama prikazani su skoro pa pornografski, feministički superiorno, i naravno sa anime look-om.

Све зарад боље продаје.
Жуту штампу продају исто такве слике певаљки и старлета.
Ако желиш добру продају, онда разголити женски лик у стрипу.

Prodaje i uticaja na mozak čitalaca. Nije problem samo u razgolićavanju. 90% ženskih likova u stripu bi i bez razgolićavana hladno moglo da "glumi" u filmu za razgibavanje desnice ruke. Posebno u onima nastalim nakon 1985. 

[Meho Krljic]

Kako se bese kace naslovnice ovde - mozda bih nesto okacio, ali sam zaboravio kako...

Odeš na imgur.com, odabereš new post, prevučeš slike sa računara i onda iz menija odabereš get share links i iskopiraš donji levi, tj. BBCode(Forums) i njega pejstuješ ovde.

[ridiculus]

@akhnaton


Frenk Čo i... feministička superiornost? 

Ne, prodavci inače vole da slabo prodaju svoju robu, i ka tom cilju srljaju bez kompromisa vekovima. 
A ovi iz zlih korporacija koji bi da prodaju sve što mogu, nisu znali kako da poboljšaju prodaju stripova koja je u Americi silno opala od 90-tih, pa im je sad na ovoj temi otkrivena Velika tajna. 

Jedino ono za "ženske junakinje" je tačno, i to je bio previd, verovatno usled naknadne promene konstrukcije rečenice, što često radim. (Iako se pleonazam može koristiti u smislu naglašavanja ili stilske figure.) Ali pravio sam i veće greške...

[akhnaton]

@akhnaton


Frenk Čo i... feministička superiornost? 

Ne, prodavci inače vole da slabo prodaju svoju robu, i ka tom cilju srljaju bez kompromisa vekovima. 
A ovi iz zlih korporacija koji bi da prodaju sve što mogu, nisu znali kako da poboljšaju prodaju stripova koja je u Americi silno opala od 90-tih, pa im je sad na ovoj temi otkrivena Velika tajna. 

Jedino ono za "ženske junakinje" je tačno, i to je bio previd, verovatno usled naknadne promene konstrukcije rečenice, što često radim. (Iako se pleonazam može koristiti u smislu naglašavanja ili stilske figure.) Ali pravio sam i veće greške...

Kako da prodaju robu kad im je ciljna publika zablentavljena? Još većim blentavljenjem

Bez obzira na sve, Boneli I Max Bunker su the ćaća za ove, o Haroldu Fosteru da ne govorim


Sent from my HUAWEI VNS-L21 using Tapatalk

[Meho Krljic]

Ja ne mislim da je Akhanton u pravu da je danas crtež previše nalik na anime (ili manga) estetiku među Evropljanima ili Amerikancima (i Južnoamerikancima i Azijatima koji crtaju za jedne i druge). Postojao je period početkom veka kada su Amerikanci pokušavali da imitiraju mange ali je to uglavnom napušteno. Naravno, ne kažem da nema nikakvog uticaja koji su Japanci izvršili na američki strip - razume se da toga ima, ali nije tačno reći da je anime-look ikako preovlađujući na ijednoj od naslovnica koje se vide na ovom topiku (uključujući onu koju je nacrtala Japanka). Što se Evropljana tiče, evo skoro nasumičnog izbora boljih naslovnica francuskih albuma iz poslednjih 7-8 godina. Ne samo da ne deluju "američki" ili "japanski" nego ni među sobom mnogo ne liče:
 
Verdun je, naravno, istorijski strip o velikoj bici iz prvog svetskog rata koji crta Iñaki G. Holgado, baskijski ilustrator i animator, ovo je naslovna strana trećeg albuma iz ove godine:
 

 
 
Les Mystères de la Troisième République odnosno The Mysteries of the Third Republic je strip koji pokriva Drugi svetski rat ali i period pre i posle njega i zapravo je detektivski triler. Crtač je veteran Pierre Wachs i možete mi verovati na reč da kompozicija stranica i dinamika pripovedanja nemaju nikakve veze sa Japanom, a sa ove dve naslovne strane se vidi i kakav je Wachs majstor atmosfere i kakva je estetika stripa:
 

 

 
Dalje, imamo romantizovan istorijski serijal Shi Xiu koji govori o istoimenoj bivšoj kineskoj prostitutki koja je postala "kraljica gusara" i strip i crta kineski crtač Wu Qing Song. Ponovo, ni kompozicija ni dinamika pripovedanja nemaju previše veze sa azijskim stripom, a likovi svakako ne izgledaju na bilo koji način "anime", a što se vidi i iz ove izvrsne naslovne strane:
 

 
 
Da završim sa dvojcem koji je radio i američke stripove a dolazi iz naših krajeva: Macan i Kordej i njihov serijal Nous, les Morts koji je nešto najbrutalnije što je Kordej ikada nacrtao (bar da sam ja video) i svakako nije "anime". Četvrti album:
 

[Meho Krljic]

Ako je neophodno, okačiću sutra desetak naslovnica savremenih manga serijala da se vidi kako to zapravo izgleda kada Japanci rade za svoje tržište pa će razlike biti očigledne.
 
Ali evo samo jedne, serijal Until Death Do Us Part, koji spada u akcioni triler, dakle, relativno uobičajen žanr i za zapad. Evo naslovnice sedme kolekcije:
 

[ridiculus]

Ma, naravno, postoji upijanje elemenata od strane nekih crtača, ali reći da ne postoji različitost među modernom produkcijom je kvazifilozofsko preterivanje. Materijala ima toliko da neko ko nema smernice može lako da se izgubi u njemu, ili primeti samo one karakteristike koje želi da primeti.

Postoji uticaj japanske škole - ne "azijske", jer tako nešto ne postoji - na američku, ali on je u dekompresiji akcije, tj. narativnom ritmu, a možda nešto manje na nivou raznovrsnosti tematike.

Ali, zanimljivo mi je da se koristi motiv besramnog konzumerizma na temi koja se bavi naslovnim stranama stripova i časopisa, dakle, nečemu što je reklama po definiciji. Ako smo uopšte na ovom mestu, to valjda znači ili da nas problem konzumerizma ne zanima, ili da ga ignorišemo za naše potrebe. Koje bi bile: naći inventivnije ili sugestivnije primere naslovnih strana u tim okvirima, kojih smo vrlo svesni. I još smo pomenuli na početku da te naslovnice danas nemaju značaj koji su imale pre 20-30 godina, pošto generalna publika više ne kupuje stripove na osnovu njih. Oni gimici sa različitim naslovnicima za istu svesku su danas namenjeni sitnoj ciljnoj grupi, a mnogi misle da su čak bili uzrok (ili jedan od uzroka) Marvelovom padu u 90-tim.

[Аксентије Новаковић]

Verdun je, naravno, istorijski strip o velikoj bici iz prvog svetskog rata koji crta Iñaki G. Holgado, baskijski ilustrator i animator, ovo je naslovna strana trećeg albuma iz ove godine

Les Mystères de la Troisième République odnosno The Mysteries of the Third Republic je strip koji pokriva Drugi svetski rat ali i period pre i posle njega i zapravo je detektivski triler.

Аканатон је говорио о порнографском приказивању женских ликова из неких СФ серијала, а не о историјском и детективском стрипу.
Још би само фалило да се историјски и детективски стрипови претворе у блаже видове порњаве.

[ridiculus]

 

Istorijski:







Detektivski:







Manara i Čejkin. Dobar izbor! Ali oba romana stara skoro 30 godina, pa ne znam što bismo sada dizali frku oko toga.


Ali svakako očekujemo pojavu duha pokojnog doktora Werthama na ovom forumu... 

[Аксентије Новаковић]

Модести Блејз на насловницама није приказивана као девица Марија, ал није приказивана ни као дама из улице црвених фењера.
Ако су женски ликови из стрипа приказани на насловницама као благо порнићарски, немојмо онда да се чудимо паровима и задругама.

[akhnaton]

Модести Блејз на насловницама није приказивана као девица Марија, ал није приказивана ни као дама из улице црвених фењера.
Ако су женски ликови из стрипа приказани на насловницама као благо порнићарски, немојмо онда да се чудимо паровима и задругама.

Blago? Možda. Serpieri i njegova DRUUNA, pa magazin Heavy Metal. Oduvek je žena bila inspiracija umetnosti. Posebno nakon seksualne revolucije. Ubaci u jednačinu i to ko predstavlja publiku tj kupce stripova i dobićeš ni manje ni više nego razlog zašto. Pornografija je na mala vrata ušla u strip krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Naime, kupcima stripa nije više bilo interesantno da zamišljaju kako recimo izgleda gola Modesti Blejz, pa su se primili na radove objavljivane u Heavy Metalu, što će uticati i na Marvel. Ženski likovi moraju da oslikavaju ideal, vizualni ideal koji prodaje robu. Što znači prenaglašene obline i poziv na seks bez obaveza, baš kao u porno filmovima, gde je radnja svedena samo na seks. Akteri su, posebno žene konstantno goli, izgledaju "savršeno" i svaki milimetar njihovih tela poziva na seks. Prosto, zarada od iskorišćavanja nagona. To što skoro ni jedna žena realno ne izgleda tako nije bilo bitno, jer se na to nakačila industrija plastične hirurgije. E zato danas imamo Farme, Zadruge, Velikog Brata. Ne zbog stripova kao takvih, nego zbog ljudske gluposti i pohlepe.

[Meho Krljic]

Mislim da se ovde malo priča napamet, bez uvida u stanje na terenu.
 
Na primer, Modesti Blejz je izrazito loša referenca prvo jer je u pitanju britanski serijal, drugo jer je taj strip naglašeno erotizovao protagonistkinju. Još dok je strip crtao originalni crtač, Jim Holdaway svaka epizoda je imala po jednu sekvencu u kojoj se protagonistkinja presvlači ili tušira (odete na Holdawayjevu stranicu na wikipediji i jedina ilustracija njegovog rada koja je tamo postavljena je kaiš nakome se Modesti i Vili posle tuširanja polugoli brišu peškirima, dakle nema ništa iz Romea Brauna ili nekakva druga sekvenca iz Modesti Blejz), a kada je Holdawayja zamenio Romero, serijal je sasvim vidno prešao u eksploatacijske vode. Romero je Modesti a i druge žene uvek crtao sa mnogo većim oblinama, jačim usnama i većim očima, po ugledu na mediteranski tip lepote popularan u ono vreme, a njegove epizode su, recimo, redovno pokazivale žene sa obnaženim grudima. Epizoda koja se događa u Australiji, na primer (The Stone Age Caper iz 1971. godine) je u Politikinom Zabavniku bila "ispravljana" tako što su ženama koje idu unaokolo golih grudi docrtavani grudnjaci. Romero je, naravno poznat i po svom postapokaliptičnom serijalu Aksa koji je bio još više eksploatacijski nastrojen, ali poenta koju hoću da napravim je da je Modesti Blejz bila mnogo više erotizovan strip, koji je primetno više eksploatisao žensko telo od američkih superherojskih radova iz iste epohe, a što je i po prirodi stvar moralo da bude tako jer su Amerikanci za vratom imali CCA sertifikate koji nisu ograničavali Britance.
 
E, sad, Modesti Blejz nije imala "naslovnice", pošto je ovo, jelte, bio strip koji je izlazio u novinama, po jedan kaiš po broju, tako da je bespredmetno da o njima vodimo raspravu. Ali ako pogledamo, recimo, naslovnicu treće kolekcije koja je izašla u SAD nije baš teško da primetimo šta je stavljeno u fokus pažnje posmatrača (hint: sise). Naravno, ostale kolekcije su bile čednije, to je tačno, ali opet, to su kolekcije koje su izlazile u SAD dvadeset godina nakon objavljivanja stripova u izvorniku i nisu nužno reprezentativne. Ono što je zanimljivo je da je Peter O'Donnell napisao i nekoliko romana o Modesty Blaise između šezdesetih i osamdesetih i njihove korice su bile izrazito eksploatacijske. Evo nekoliko primera:
 

 

 

 
Hoću reći, meni je Modesti Blejz uvek bila primer feminističke ikone u smislu samostalne, preduzimljive žene koja u muškom poslu biva bolja od muškaraca uprkos naglašeno lošoj polaznoj poziciji, ali ne treba smetnuti sa uma da je ona uvek imala vrlo primetne elemente seks-eksploatacije.
 
Drugo, na ovom topiku sam i pokazao da je u poslednjih deset godina, upravo sa usponom "SJW" struje koju Akhanton toliko napada, primetan određeni pomak u tome da se u američkom stripu manje eksploatacijski nastupa sa prikazom žena i da se upravo dešava suprotno od "pornićarskog" prikazivanja. I iskoristio sam Ms. Marvel i Catwoman kao primere.
 
Kad već pričamo o tome, Ket Klou Baneta Keraca je upravo primer eksploatacije koja se ovde kritikuje. Kerac je ovaj serijal započeo kao strejt imitaciju američkog superherojskog stripa koji je on u ono vreme gutao, sa blagim parodičnim elementima, ali pošto nije morao da se brine zbog cenzora i moralne policije (YU Strip je u ono vreme objavljivao mnogo toga što bi u Americi bilo kvalifikovano kao pornografija ali je kod nas vladala mnogo liberalnija klima i stripovi su bili pod većim uticajem franko-belgijske škole), vrlo brzo je od stripa koji je svoju protagonistkinju erotizovao uporedivo američkim uzorima (Ket Klou je nosila štikle, mrežaste čarape i minijaturan bikini) prešao put do praktično soft-porn komedije. Najkasnije epizode, objavljivane u Eks Almanahu su imale, recimo scene u kojima se lutka Spajdermena u prirodnoj veličini ruši i pada među raširene noge protagonistkinje u tipično eksploatacijskom ključu.
 
Kerac je i inače išao trajektorijom da isprva ozbiljni(ji) žanrovski stripovi pređu u parodiju sa elementima erotike - Kobra je bio klasičan akcioni/ martial arts strip u sedamdesetima sa sve više kinematskih momenata kako je vreme prolazilo, onda je osamdesetih, nakon dostignutog vrhunca sa "Anđelom pakla", krenuo sa uvođenjem humorističkih i erotskih elemenata da bi završio praktično kao parodija sa mekim pornografskim elementima (videti "Papan").
 
Ovde samo da napomenem da ja, naravno, nemam ništa protiv erotskih elemenata u stripovima, da mi ne smetaju elementi fetiša u prikazu ženskih ili muških likova, kao i da nisam protivnik ni pornografije ni eksploatacije u žanrovskim radovima, već da ovde samo pokušavam da razgraničim fenomene i kulturološke trendove.
 
 

Postoji uticaj japanske škole - ne "azijske", jer tako nešto ne postoji

Naravno, ali namerno sam ovako napisao jer je crtač pominjanog serijala - Kinez. Kineski i korejski strip (manhua i, jelte i manhwa) je pod velikim uticajem mange u pristupu i mada ima jasnih razlika mislim da je legitimno reći da ove tri nacionalne strip-tradicije međusobno imaju više sličnosti nego što ih ijedna od njih ima sa evropskim ili američkim stripom.
 
E, ako sam dvoljno smorio sa ovim, da prikažem i neke lepe naslovnice. Pošto je pomenut SF strip to je dobrodošao šlagvort da se malo prisetimo da nisu superheroji baš SVE u američkom stripu. Kurt Buisek je godinama radio Astro-City koji je pre par meseci konačno završen 52. brojem a u skladu sa Vertigovom planiranom rekonstrukcijom. Biće novih Astro-City priča od iduće godine (u formi pojedinačnih grafičkih romana), ali u međuvremenu, evo kakve su naslovnice rađene u poslednjih par godina za ovaj serijal, a od strane Alexa Rossa. Rossa naravno mnogi obožavaju ali mnogi ga i kude za njegov slikarski pristup stripu, ali mislim da nema dileme da li je on prigodan za naslovne strane. Sa Astro-City je imao prilike da radi svašta na koricama i mislim da se vidi da je uživao pošto je, u skladu sa Busiekovim pristupom setingu i priči, imao mogućnost da se igra raznim žanrovskim tropima, od krimića, preko horora do spejs opere:
 

 

 

 

 

[Аксентије Новаковић]

Лепи текстови Мехо, али се не бих сложио са твојом тврдњом да по једна сцена пресвлачења или туширања представља наглашену еротизацију главног женског лика, јер то није експлоатација сексуалности.
Као пандан томе имаш сличне сцене у Џејмс Бонд стриповима, па са тим не иде никако прича о еротизацији главног лика.

Такође

Ali ako pogledamo, recimo, naslovnicu treće kolekcije koja je izašla u SAD nije baš teško da primetimo šta je stavljeno u fokus pažnje posmatrača (hint: sise).

има разлике, сложићеш се са тим, јер Жена мачка (и поред костима) делује вулгарно у односу на Модести.





 

[milan]

Pokusao sam da stavim naslovne, kako mi je Meho objasnio, ali sam suvise glup pa mi nije uspelo, a posto ne znam kako da obrisem post, onda ga sad modifikujem ovim jos glupljim objasnjenjem zasto ga modifikujem...........