Najbolje naslovnice

[Meho Krljic]

A onda malo klasičnog Džona Romite iz vremena kada su on i Sten Li stvarali magiju u Spajdermenu. Poznato je da je meni Ross Andru najvažniji crtač Spajdermena ikada, ali naravno da su Romita i Ditko samo za par molekula iza njega. Evo naslovnica od kojih su neke bile i na Eks Almanahu 
 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 
 

[Jerome Drake]

Ovakav izgled Spider-Mana meni je najljepši. Kasnije su počeli mu one oči na maski crtati preko cijele glave, a onda su ga crtali previše žilavim s tankim nogama i maskom poput ninđi iz Mortal Kombata, tipa Mark Bagley i ta bratija. Ovaj Spajdi je čista poezija.

[Meho Krljic]

Da, i kod mene je uglavnom tako, al to je valjda zbog godina,   

[Jerome Drake]

A možda je jednostavno dobro. 

[ridiculus]

Dobro je imati više razloga, za svaki slučaj.

[Meho Krljic]

Ma ja zapravo veoma volim kako je Bagley crtao Spajdermena a i na Toda MakFarlejna sam se vremenam navikao. Ali kako sam odrastao uz Andrua/ Romitu/ Ditka, tako mi je to "default" Spajdermen, jelte...
 
 
Nego, može malo Black Panthera sada? Čuo sam juče da Joe Sinnott dobija neku počast od rodnog grada za sve što je uradio tokom karijere a pred odlazak u penziju posle 69 godina rada, a kako je on tuširao Kirbija u ono vreme i, za razliku od Kirnbija, još je živ, ovo je dovoljno dobar povod da malo prošaramo...
 

(Sve naslovnice su iz kolekcija, dakle, verovatno digitalno malo osvežen kolor, čisto da bude jasno.)

 
Evo, ovde je počelo, Kirby i Sinnott, Fantastična Četvorka i "Senzacionalni Crni Panter". 1966. godina. Pa kome srce ne bi bar malo zaigralo na ovo:
 
 

 

 
 
Kasnije su Pantera crtali razni.
 
Rich Bukler sa Klausom Jansonom na tušu (primetimo da se negativac zove Venom, daleko pre Spajdermenovog Venoma):
 
 

 

 
 
Pa ponovo Janson na tušu ali ovog puta je crtež radio neprevaziđeni Gil Kane:
 
 

 
 

 
 
Ovde je samo Kane naveden kao autor naslovnice a i ne vidim Jansonov potpis pa pretpostavljam da je Kane i tuširao. Vrh:
 
 

 
 
A ovde su Kaneu pomogli Frank Giacoia i Gaspar Saladino. Mislim, šta se sve događa na ovoj naslovnoj, tri čoveka su morala da je rade:
 
 

 
 
Black Panther je u tom svom originalnom Jungle Action magazinu bio tako moćan strip jer je zaista beskompromisno radnju izmestio iz uobičajenih superherojskih mizanscena u prostor koji je bio divalj i egzotičan ali izbegao da poseže za uobičajenim kolonijalnim tropima. Afričko okruženje je predstavljeno bez patronizirajućih tonova, prikazujući moćnu kombinaciju nesputane virilnosti crnog kontinenta i futurističke tehno-utopije. Animalni totemistički motivi su delovali sasvim prirodno - uostalom Marvelovi superheroji su često bili njima označeni - a ulozi u borbama koje su vođene veoma uverljivi. No, Black Panther je kasnije sjajno profunkcionisao i u urbanom, američkom okruženju. Recimo ova naslovna strana Richa Bucklera i Dana Adkinsa (i Dannyja Crespija) je dobra kao i bilo koja Spajdermen ili Daredevil naslovnica koja mi pada na pamet:
 

 
 
A onda naredni broj, jedinstveni John Romita (i Danny Crespi) i podsećanje za savremene neznalice koje kmeče po internetu kako su superherojski stripovi danas politizovani i čeznu za vremenom kada su bili samo eskapistička zabava koja ih nije provocirala političkim sadržajem. Dakle, 1976. godina:
 
 

 
 
I vratimo se onda nazad Kirbyju (a u tušu koga je radio verni Mike Royer) jer je Kirby naredne godine, dakle 1977. uzeo da piše, crta i uređuje Black Panther magazin i pustio sebi na volju, kreirajući karakteristično OTT naslovnice:
 
 

 

 

 

[Jerome Drake]

Vidi, vidi. Venomm prije Venoma. Inače Killmonger je i u ta dobra bio zanimljiv negativac.
Animal Man je uvijek imao oku ugodne naslovnice, atmosferične i čudne.

[ridiculus]

A pošto sam (slučajno? ne postoji tako nešto kao što je slučajnost, tvrde neki) naleteo na podkast Comics Misremembered, koji u svojoj najnovijoj, skorašnjoj epizodi predstavlja Twilight - DC-jev strip, koji NIJE o tinejdžerima koji fantaziraju da su stvorenja Noći i Moći - evo naslovnice za prvi broj, koju je nacrtao (kao i sam strip) Jose Luis Garcia-Lopez.



Jednom sam pročitao izjavu da, kada ta osoba zatvori oči, zamišlja likove iz DC-jevog kataloga onako kako ih je Garcia-Lopez crtao. Dok to ne važi 1000% za sve njihove likove, za mnoge je sasvim tačno i u mom slučaju. Problem sa Garcia-Lopezom je taj što ne poseduje neko bitno autorsko delo, ili neko u dužem kontinuitetu koje bismo mogli da posmatramo kao vrhunac njegovog rada. E pa, Twilight je najbliži tome. I možda Cinder and Ashe ili Deadman... Svejedno, i to su relativno kratka dela. Twilight se sastoji od tri sveske, 3*48 stranica. Ali vidimo kako je naslovnica rađena drugačijim stilom od samog crteža (predstavljenim na drugoj temi), poput propagandnih postera iz prve polovine XX veka.

[ridiculus]

Juče je bio rođendan Waltera Simonsona, i neću puno o tome, jer mislim da predstavljam ovde njegov rad barem kao da ima rođendan jednom mesečno, ako ne i češće. Ali, na sajtu 13th Dimension su ponudili 13 njegovih naslovnica u počast tome, a ovaj put (za razliku od prethodnih godina) tema je bila X-Factor.

Meho je već bio toliko dobar da je pokazao nešto od toga na samoj ovoj temi, ali sve to je bilo iz kasnije faze, pa ovo niste videli (ovde):



Ilustracije su uzete iz istog izvora, a opet nisu iste visine! No, neću da cepidlačim i tražim odgovarajuće verzije, iako je ovde bitno da se naslovnice stave jedna do druge jer čine deo iste slike. Slike na kojoj se neki motivi menjaju, u zavisnosti od sadržaja same epizode, naravno, ali neki se samo... fizički nastavljaju. Na primer, ogromni brod Apokalipse u pozadini. Ovo je jedan od prvih takvih primera u istoriji američkog izdavaštva (stripova), i može se reći da je Sajmonson (nesvesno) započeo i mnoge trendove koji nisu učinili stripu veliku uslugu kasnije. (Takođe, mnogo je uticao na Liefelda i McFarlane-a, koji su uzeli pojedinačne elemente i uvećali ih do apsurda. Izgled Dominatora u Invasion*? Čist Sajmonson.)

Drugo, poza tima na poslednjoj slici. Fenomenalno. Nema infant-manekenskog poziranja karakterističnog za kasnije crtače, već samo stav koji je stoički, ali istovremeno i više naturalističan. Kiklop je uvek bio pomalo ukočen, Jean Grey i Hank McCoy su opušteniji, a opet je stav herojski.

Kad smo već kod Apokalipse, Volter je jednom otkrio plan svoje žene (koja ga je izmislila) za njegovo poreklo: on je bio pra-čovek, neandertalac ili kromanjonac ili nešto slično, koji je uzimao mnoge identitete i imena kroz istoriju. En Sabah Nur iz drevnog Egipta je bilo samo jedno od njih. Ne znam gde se to kasnije izgubilo, ali ova verzija je bolja od aktuelne (tj. da je prvobitno bio En Sabah Nur).



*nisu tu prvi put prikazani, ali način na koji ih Mekfarlen crta, pogotovo zube...

[Meho Krljic]

Samo mali komad trivije vezan za poslednji pasus: pretpostavljam da (još) ne čitaš Hickmanov rad na X-Men ali se do sada iz ovog što je izašlo da naslutiti da je Apocalypse zaista stariji od starog Egipta. Ima jedno par mesta na kojima on sam za sebe kaže da je "stariji od sveta" a kako Hickman prilično očigledno retkonuje X-Men i unazad i unapred ovim radom, tako ćemo i za Apocalypsea verovatno dobiti novi, apdejtovan status.

[ridiculus]

Ne čitam. Ponekad proverim prvi broj nekog naslova koji mi nečim privuče pažnju, ali Hickman je nezahvalan za čitanje samo jednog broja. Čekam da se sve sakupi.

[Meho Krljic]

Fakat. I ja bih to tako i uobičajeno radio, ali evo ovaj njegov X-men iz nekog razloga čitam svake nedelje jer je vrlo uzbudljiv i nikad ne znaš šta će u sledećem broju da se desi i, da budemo iskreni, ni zaplet još nije sasvim jasan  Doduše, VEOMA mu koristi taj nedeljni tempo izlaženja, da ovo izlazi jednom mesečno ne bi to moglo da se tako čita i vapilo bi za kolekcijom.

[Meho Krljic]

Weird Fantasy je bio deo EC (Entertaining Comics) ponude pedesetih godina i izdao je 22 broja pre nego što je bio iskombinovan sa Science Fantasy da bi nastao Weird Science Fantasy. Kao i većina EC-jevog autputa onog vremena, ovo je bio antologijski magazin sa pričama koje su, u ovom slučaju, često bile inspirisane naučnofantastičnom prozom onog vremena. Zapravo, "inspirisane" je pomalo neprecizna reč jer se radi više o neautorizovanim adaptacijama Frica Lajbera, Dejmona Najta, Mari Linstera, Džona Kempbela A.E. VanVogta i drugih nešto manje poznatih magazinskih SF pisaca. Al tako se tad, jelte, radilo, ukradeš pa se izviniš ako te uvate. Rej Bredberi nije hteo da se zadovolji izvinjenjem kad su jednu njegovu priču tako uradili pa je pripretio tužbom, ali pošto su to bila gospodska vremena, postignut je dogovor da se, pretpostavljam uz kompenzaciju, uradi nekoliko autorizovanih adaptacija njegove proze. Tako je Bredberi bio praktično jedini SF pisac onog vremena čije su ime u Weird Fantasyju ponosno mogli da stave na naslovnu. Al, mislim, Bredberi, pa ništa drugo vam i ne treba.
 
 
Elem, crtači za magazin su bila uglavnom uobičajena imena za EC onog vremena, koja su ovde pominjana na ime drugih magazina u kojima su radili, dakle, sve okoreli profesionalci kao što su Reed Crandall, Al Williamson, Wally Wood, Joe Orlando, Harvey Kurtzman itd. a naslovne koje dole kačim sve imaju jasne potpise (Al Feldstein je onaj potpis koji možda nije odmah jasan) (Edit: Zaboravih da kažem: primetiti da je za broj 21 na naslovnici asistirao mlađani Frank Frazetta  ) . Sve iz kolekcije ove godine izašle za Dark Horse:
 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

[ridiculus]

Zaboravih da kažem: primetiti da je za broj 21 na naslovnici asistirao mlađani Frank Frazetta 
 

Baš me ne čudi!  To je jedina naslovnica na kojoj vidimo skoro golo ljudsko telo.

Dobro je ovo. A i potpuno (edgar-)barouzovski.

[ridiculus]

   

Sterankove naslovne strane za nekoliko džepnih izdanja naučnofantastičnih proznih romana.

Steranko je održao javni govor o počecima svoje karijere u stripu na nekoj skorašnjoj konvenciji, i jedna od lepih stvari koje je tu rekao je:

Svet stripa je pun dobrih ilustratora, ali oni obično nisu i (grafički) dizajneri - dok crtaju stvari dobro, često ih ne stavljaju na pravo mesto.

Takoe! To važi i dan-danas - niste valjda pomislili da pričamo samo o kasnim 60-im godinama prošlog veka? Znam jer sam se trudio da pregledam radove mnogih popularnih modernih crtača. Neko bi mogao da primeti da deo odgovornosti snose scenaristi - da npr. Yanick Paquette crta drugačije kada mu se da sloboda nego pod stegama krutog scenarija koji određuje opšti izgled stranice  - ali retki su slučajevi u praksi da se ta veština (dizajna) ne da primetiti u bilo kom slučaju. Steranko je jedan od otaca tog pristupa u američkom stripu. (Alex Toth je možda drugi, al' sa njegovim radom sam relativno slabo upoznat.  )

[Meho Krljic]

A ja za kraj vikenda nudim Rafaela Albuquerquea. Jeste Brazilac ali mu Aljaska odlično ide:
 

 

[Jerome Drake]

Travel Foreman se kratko zadržao na Animal Manu ali i to što je odradio jer bilo vrhunski. Lijepa naslovnica za strip u stripu.
Ali nikako ne uspijevam postaviti sliku...

[Meho Krljic]

On je i inače sjajan. Mislim da sam ga prvi put zapazio kad je radio Aresa sa Oemingom pre nekih 13 godina. Opasan je bio.

[ridiculus]

Dve nepovezane stvari. To jest, nepovezane ako ne računamo osećaj strahopoštovanja pred ovim primerima ilustracije kao vezu.

Jose Luis Garcia-Lopez sa drugim brojem Twilighta:



Ljudska figura je definitivno nastala od grčkih bogova, a Garcia-Lopez je ukrao to znanje od njih i podelio ga sa nama! Odnosno, sa mnom, pošto ostali ne obraćaju pažnju! (Ovo je jedna od retkih situacija u kojoj bi trebalo da se osećam privilegovano.  )

A sledeća figura je mnogo više demonskog tipa. Pošto sam skoro pominjao Gabriela Hardmana, a on ume da stvori atmosferu pretnje i užasa i da vas zarazi njome, evo naslovne strane jedne njegove kratke priče objavljene za Image:

[ridiculus]

Nekoliko meni interesantnih naslovnica za Legends of the Dark Knight:


Jose Luis Garcia-Lopez:




Gil Kane:




Mike Mignola, godišnjak broj 1, u prepoznatljivom stilu (pre Helboja):



Ne znam ko je radio kolor ovde sa Minjolom.

Nastavićemo sa kasnijom fazom ovog serijala...

[ridiculus]

Ova naslovnica Garcia-Lopeza je jedna od najboljih koje je Batman ikad imao, i niko to da potvrdi?  Još jedna kap u moru dokaza da je on najpotcenjeniji crtač stripova na kugli zemaljskoj!

Pošto su se slike koje sam davno postavio izgubile, obnovićemo gradivo, uz dodatak nekih novina. Najbolje od Marvela poslednjih godina... u ovoj deceniji, zapravo.

Idemo u vrtoglave visine, daleko iznad Koapela, više, više, iznad Nika Klajna, iznad Ribića, više čak i od Skotija Janga - tamo gde obitava legendarni Kralj Marvelovih naslovnih strana: Majk del Mundo.

I naslovnica za prvi broj Elektre iz 2014, koja predstavlja najbolju upotrebu negativnog prostora još od najboljih radova Sinkeviča i Aleksa Ninja, i mog kandidata za jednu od naslovnica decenije američkog stripa:



Del Mundo je potom radio na Weirdworld sa Džejsonom Eronom, i takođe je crtao i naslovne strane tog mini-serijala:



I treći primer neka bude iz serijala Vision, kojeg su radili Gabriel Walta i Tom King:



Ovde moram da primetim da je ovaj plastični logo odličan! Sve čestitke osobi koja ga je smislila, ko god da je.

Obratite pažnju da je Del Mundo i kolorista, i vrlo često radi i taj deo posla, ali njegov kolor je osoben i odmah prepoznatljiv.

[ridiculus]

5. oktobra je u njujorškom Udruženju ilustratora (Society of Illustrators) održana lepa promocija knjige Masters of Comics, koja je predstavila umetnike čiji spisak mnogo više liči na listu najboljih od većine aktualnih lista sa tom specijalnom namenom. Doduše, opseg interesovanja je malkice širi, i zato ovo i pomenjem na ovoj temi.

Elem, to veče su bili prisutni - uz autora knjige, Britanca Joel-a Meadows-a - neki od crtača i ilustratora kojima je knjiga posvećena, kao što su Walter Simonson i Bill Sienkiewicz. Rafael Albuqueque je trebalo da bude prisutan, prema prvobitnom planu, ali je odustao zbog nedostatka vremena. Takođe, Yuko Shimizu, Dan Panosian, i Dave Johnson su bili tamo (valjda... nemam zapis sa događaja). Ali, pogledajte ovu najavu za događaj:

Tripwire's editor-in-chief Joel Meadows has spent the last three decades covering the best in comics and genre, and Masters Of Comics is a book that takes a look at the studios and work practices of the world's finest comic artists and illustrators. This talk and signing will feature a selection of the artists featured in the book including Rafael Albuquerque (American Vampire, Eight), Bill Sienkiewicz (Legion TV show, Elektra Assassin), Yuko Shimizu (The Unwritten, New York Times) and Walter Simonson (Ragnarok, Thor, Manhunter), Dan Panosian (cover artist 100 Bullets, The Punisher), and Dave Johnson (artist, X-Men, Logan) talking about their working practices and their studios.

Šta je ovde problematično? Pa, Panosian je predstavljen kao crtač naslovnica za 100 Bullets, a ne Dave Johnson, koji ih je u stvarnosti crtao. Besmisleno je da ovde gubim vreme ukazujući kako je to golemi propust za tako respektabilno udruženje - onaj ko je sastavljao tekst je samo prepisivao podatke, verovatno, bez znanja ko su ti ljudi - ali Howard Chaykin je jednom rekao da je Dave Johnson jedan od najznačajnijih "naslovničara" u istoriji stripa, pa hajde da malo pričamo i o njemu. Ili bar da gledamo primere njegovog rada, ako baš hoćete da budete precizni (a znam da hoćete).



Ovo je za tvrdokoričenu luksuznu kolekciju mini-serijala Superman: Red Son (2009), gde je Johnson radio i u svojstvu vizuelnog pripovedača.

Chaykin kaže da je Johnson najzaslužniji za promenu paradigme po kojoj se crtaju naslovnice, a ja, pošto ne znam bolje, moram da mu verujem. Pre Johnson-a su bile crtane uglavnom situacije (neke najreprezentativnije ili najspektakularnije u vezi sadržaja koji sledi), a potom se fokus pomerio na predstavljanje simbola i motiva (računajući i likove). Doduše, ja bih rekao da je i sam Chaykin imao dosta primera ovog drugog, a takođe i Steranko pre njega, ali ovde pričamo o pomeraju u praksi širom čitave (mejnstrim) industrije (u Americi, naravno).

Evo primera iz 100 Bullets, #33:

[ridiculus]

Uskoro Teenage  Mutant Ninja Turtles #100! I, povodom toga, jedna od specijalnih naslovnica je sledeća:

[peregrin_tuki]

[peregrin_tuki]

[ridiculus]

Ovo sam već stavljao, ali se link izgubio padom Tinypic-a. Fenomenalna naslovnica. Vaughn Bode, ako me sećanje ne vara.

[ridiculus]

James H. Williams Treći:



Kao što rekoh, nisam čitao ove Betmene koje je pisao Morison, ali ova naslovnica mi je privukla pažnju. Većina crtača bi prikazala pogled odozgo, ali Williams Treći nije kao većina crtača... (Iako ne znamo odakle je došao koncept za ovu ilustraciju; ne mora da znači da je od Williamsa.)

[ridiculus]

Steve Rude. Thor: Godstorm, mini-serijal koji je pisao Busiek, a tuširao Mike Royer, "najbolji Kirbijev tušer"^TM, ali za ovu naslovnicu se kredituje samo Rude, koji je, inače, poznat kao veliki Kirbijev sledbenik (ma, dokle više!?  ) i njegov stil je neka kombinacija Kirbijevog dinamizma i Tothovog osećaja za dizajn. Neki bi rekli da je već samo pominjanje ovih imena u istoj rečenici dovoljno da se uzdrma estetska realnost.

[Meho Krljic]

Znam da smo već kačili Sakaija, ali pred kraj prošle godine Dark Horse je izdao luksuznu tvrdo ukoričenu kolekciju naslovnih strana Usagija Jođimba i, mislim, pravo je blago imati ovoliko naslovnih strana bez logotipova:
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
 
 
 

[ridiculus]

Sjajno! Ali...   

... moram da primetim da su neke od ovih ilustracija primetno rađene sa svrhom da završe kao naslovne strane (= puno praznog prostora u gornjem delu slike), i zato nemam mnogo zamerki na račun logotipa. A postoje naslovnice koje čak ne funkcionišu bez njega. Na primer, video sam negde onu za Thora #337 bez logotipa, što je zaista besmisleno. Mislim da je u pitanju bilo neko crno-belo, "umetničko" izdanje Thora od IDW-a. Ima još takvih stvari, kao ona Sterankova ilustracija sa Hulk-om koji posrće pod težinom masivnog naslova (Incredible Hulk Annual #1). Tu je logotip neizbežni deo ilustracije.

Najbolji logoi u stripu? Neću ja otvoriti tu temu, nema šanse!    Živeo Usagi! I Sakai!

[Meho Krljic]

Legitimne primedbe. Ja sam svejedno zadovoljan kompozicijama većine ovih slika i volim što je sad knjiga dostupna svima.

[Meho Krljic]

I hajde pred spavanje još i da dodam nekoliko drugih dragih naslovnica, ali ovog puta sa sada pokojnog Vertiga. Gangland je bila antologija krimića iz 1998. godine, izašla su samo četiri broja ali su za njih radili ljudi koji su krem (ne samo) krimi-stripa našeg doba: Azzarello, Brubaker, Quietly, Hollingsworth, Žeželj, Macan, Constanza... kao i četiri čoveka koji su uradili ove naslovne. Urednik je bio sada bivši Marvelov Glodur Axel Alonzo:
 
 
Tim Bradstreet:
 

 
 
Brian Bolland:
 

 
Glenn Fabry:
 

 
I na kraju Dave Gibbons:
 

 
 
Šarmantno!!!!!!!!
 
 

[ridiculus]

Legitimne primedbe. Ja sam svejedno zadovoljan kompozicijama većine ovih slika i volim što je sad knjiga dostupna svima.

O,da, ilustracije su odlično zamišljene - tu nema sumnje.

Ne mogu da se setim da li smo već nešto stavljali od Bollanda, a nije lako ni proveriti, s obzirom da se većina mojih slika izgubila, ali naslovnice koje je radio za kolekcije Doom Patrol-a su fenomenalne.

[Meho Krljic]

Mislim da nismo, ali bar to je "problem" koji je lako rešiti.
 
 

 

 

 

 

 

 
 
Protivno onome što kaže na petoj naslovnoj: You CAN judge this book by its cover

[ridiculus]

Eh, da nisi ti bio revnostan jutros, sam bih stavio neke naslovnice (ne sve!*) u toku dana.  Nego, nisam stigao sinoć.

Protivno onome što kaže na petoj naslovnoj: You CAN judge this book by its cover

Ali Bolland jeste bolji crtač od Case-a - to je gotovo naučna činjenica! Ali, ok, znamo da nisi na to ciljao! Mogu misliti kako bi Doom Patrol izgledao sa njegovim crtežom!     On je bio Morisonova želja za Arkham Asylum, ne Dave McKean. Ali, opet, ne znam koliko je Morison uticao na izgled stripa. Pretpostavljam mnogo, jer da nije bilo njega (stripa), nisam siguran da bih čuo za Case-a uopšte.

*sezona kreativne štednje! Neki bi rekli "život kreativne štednje", doduše... 

[Meho Krljic]

Bolland je svakako bolji crtač od Casea a ja sam dosta siguran da je Morrison imao priličnog uticaja na izgled tog stripa.No, u svakom slučaju, drago mi je da je na novom serijalu crtač bio Nick Derrington jer je on veoma drugačiji od Casea a vrlo primeren toj Morrisonovštini koju Way provlači. Naravno, Jeremy Lambert koji radi aktuelni serijal je dobar ali opet na svoj način.
 
No, proveravajući da li na ovom topiku imamo Gabriela Rodrigueza i Locke & Key, utvrdio sam da je i ono što je bilo, nestalo sa odumiranjem Tinypica, pa onda, da učinimo svetu uslugu i pokačimo nekoliko naslovnih, povađenih iz kolekcija a to znači - bez logotipa.
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[ridiculus]

Odlično, naravno. Ja sam veliki fan Rodrigueza, ali to je valjda do sada bilo jasno. Kod njega je velika draž prilagodljivost stila zahtevima tema kojima se bavi. Veoma promišljen crtač, i precizan, jasan, budući arhitekta po struci. Čak i likovi u Locke & Key su specifični samo za taj njegov rad, u smislu reprezentacije, a to važi i za kompoziciju, način pripovedanja, i izgled svega u stripu.

[Meho Krljic]

Završimo ovaj dugački dan uz... Teenage Mutant Ninja Turtles? A zašto da ne? Iz IDWove kolekcije broj 6, naslovne strane Mutanimals miniserijala i još po nešto:
 

 

 

 

 

[ridiculus]

Michel Fiffe se još drži starog etosa da naslovnice treba da se bave temom ili akcijom iz date epizode, a ne da budu zamenjivi pin-apovi ili visokokonceptualni set pisovi:



i to na najbolji način. Sve je ovde njegovih ruku delo, čak i kolor.

[Meho Krljic]

Htedoh i ja neke Copre da okačim al vidim da smo to već pokrili 
 
 
Umesto toga - Power Man and Iron Fist 
 
 
Jedan od kvintesencijalnih Marvelovih serijala sedamdesetih godina, a što vidimo tek u retrospektivi, Power Man and Iron Fist je, naravno, prvo bio samo Power Man i Iron Fist, svaki sa svojom trajektorijom u odvojenim magazinima. Oba lika su, svaki na svoj način, demonstracija velikih trendova koji su zahvatili (ne samo pop-)kulturu u SAD i šire na zapadu tokom sedamdesetih godina. Nominalno, bili su na posve različitim pozicijama na spektru, jelte, te kulture i pop-kulture.
 
Iron Fist je bio inspirisan istočnjačkim borilačkim veštinama (i pripadajućim misticizmom) i, dakako, američkim interpretacijama istih kroz televizijsku seriju Kung Fu. U toj seriji sa početka decenije je Dejvid Karadin igrao, jelte, Kineza koji zna kung-fu i Iron Fist je u neku ruku odjek ove ideje da se "našima" sav taj orijentalizam ipak mora servirati u malo blažoj formi. Tako da je to bio strip o plavokosom Amerikancu Danijelu Randu koji je igrom bizarnih slučaja odrastao u tibetanskom manastiru gde je naučio i ovostrane i onostrane elemente drevnih borilačkih veština. Pisaću uskoro malo o magazinu Deadly Hands of Kung Fu u čijim sam pričama prvi put i došao u kontakt sa Iron Fistom, ali za sada je dovoljno da kažemo da, dok je Marvel imao i "autentičniji" strip o istočnjačkim borilačkim veštinama (Šang Či je makar bio Kinez iako je, naravno, prevashodno bio oslonjen na danas uveliko prokazani rasistički stereotip mističnog orijentalnog negativca Fu-Mančua), Iron Fist je bio veoma arijevski beo, plav i lep muškarac PLUS bogati naslednik koji, je eto, vreme provodio boreći se, uz primenu mističnog kung-fua, protiv loših ljudi.
 
S druge strane, Power Man je bio inspirisan blacksploitation kulturom i stavio u svoj centar Luka Kejdža, energičnog, asertivnog i veoma "alfa" muškarca iz afroameričke zajednice koji je, bez obzira na određene stereotipe koji se nisu mogli izbeći, imao vrlo interesantnu trajektoriju od nevino osuđenog pop-kafkijanskog stradalnika u američkom pravosudno-kaznenom sistemu do preduzimljivog uličnog pravednika koji se ne krije iza tajnog identiteta i sređuje stvari u lokalnoj zajednici usput pokušavajući da zaradi neki dinar time što će biti, praktično privatni detektiv/ telohranitelj/ baunser po potrebi.
 
Reklo bi se da ova dva lika nemaju mnogo zajedničkog, ali kad je TO moglo da spreči Marvel u bilo čemu? Iron Fist je krajem sedamdesetih bio već nedovoljno solventan da ima sopstveni serijal jer je kung-fu pomama lagano zamirala (naročito nakon Leejeve smrti 1973. godine) a Power Man je ipak bolje gurao, ali nedovoljno dobro da opstane solo, pa je njegov serijal, Power Man, sa pedesetim brojem preimenovan u Power Man and Iron Fist a ova dva lika koja su se sretala i ranije, su sada postali poslovni partneri i, pokazaće se, ostali najbolji prijatelji sledeće 42 godine, jelte.
 
Još jedna od stvari zbog kojih ovo jeste kvintesencija sedamdesetih je da je - pored činjenice da su ovo bili superherojski stripovi ali bez "pravih" superheroja, sa ozbiljnim naklonom etničkim i kulturnim manjinama u američkom društvu - na ovim stripovima radio sam krem Marvelovog talenta sedamdesetih Chris Claremont, Dave Cockrum, John Byrne... Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin. Evo par naslovnica:
 
 
Prvo broj 48 dok je ovo još bio samo Power Man, ali sa gostovanjem Iron Fista koje je najavljivalo skoro spajanje. Radili Gil Kane i Joe Sinott:
 

 
 
 
 
Onda broj pedeset, i prvi sa punim Power Man and Iron Fist brendingom. Ikonički crtež iz pera Davea Cockruma (tj. iz olovke. Tuš je radio Irv Watanabe):
 

 
 
 
Pa broj pedesetjedan gde, i pre nego što vidite potpis znate da je ovo crtao ko drugi do omiljeni Filipinac Ernie Chan (Chan je tuširao i crtež u samoj ovoj epizodi a koju je crtao Milanov omiljeni crtač Mike Zeck):
 
 

 
 
 
Chan je tušer i na sledećoj naslovnici ali je olovku radio Ron Wilson. Može se videti koliko je Chan bio "agresivan" tušer jer ko god da je radio olovku prepoznaje se njegov rad:
 

 
 
Skačemo na broj 55 koji su radili Bob Layton i Joe Rubinstein:
 

 
 
 
Pa opet Bob Layton u sledećem broju, sa atmosferom i kompozicijom negde između Tentena i Jamesa Bonda:
 
 

 
 
I opet Layton u broju 58 sa Johnom Constanzom na tušu:
 

[ridiculus]

Jim Shooter je imao i ovakvih i onakvih odluka u svom uredničkom stažu ali ovde nije štedeo na talentu, pogotovo jer je urednik samog magazina bio sam Archie Goodwin.

Ovo je ključno jer je Goodwin bio poznavalac i poštovalac mnogih žanrova, a pogotovo palp akcije tog tipa.

Koliko me sećanje služi, dve najznačajnije pojave u (američkom) stripu koje su uticale na popularizaciju žanra ili bar samo elemenata istočnjačkih borilačkih veština su bili Manhunter i Shang-Chi, tj. Deadly Hands of Kung-fu, kako Meho kaže, i nekako su se pojavile u isto vreme, tako da je teško odrediti ko je tu šta uzeo od koga. Mada... ako bih morao da nagađam, naravno da bih rekao da je Veliki pozajmitelj lično, Roy Thomas, uzeo inspiraciju od Archie-ja Goodwin-a, koji je bio veći ljubitelj i gotovo sigurno veći poznavalac svega što nisu superheroji. (Recimo, Goodwin je u ono vreme, prvoj polovini 70-ih, imao do tada objavljene zbirke japanskog stripa Kozure Okami (Lone Wolf and Cub), kao i knjigu o egzotičnom hladnom oružju Istoka - da ne pominjemo njegovu dugogodišnju vezu sa hororom preko Warrena, gde je jedno vreme čak i pisao većinu priča, i bio glavni urednik tokom njihovog najboljeg doba.) Ali moguće da je ideja za Shang-Chija bila pre svega Englehartova, koji je bio dobro upućen u istočnjačku spiritualnost, i koji je bio vrlo minuciozan u svom pristupu temama, i da nema mnogo veze sa Thomasom, koji je bio "samo" urednik na naslovima gde se ovaj pojavljivao.

Posle toga se i u Senci i u Betmenu pojavljuju ti elementi, plus dobijamo i Gvozdenu pesnicu, Belog tigra i još neke likove ulične kulture tog doba. Ali, kao što rekoh, Manhunter i Shang-Chi su bili prvi. I tek sa Frankom Millerom i Daredevilom dobijamo drugi talas.

[Meho Krljic]

Da, Millerov uticaj je došao iz Japana (za razliku od prvog talasa koji je bio uglavnom pod uticajem Hong Konga), a to se dalje u osamdesetima poklapalo sa generalnim prodorom japanske pop-kulture u SAD, kroz Cannonove nindža filmove sa Šoom Kosugijem, dalje kroz Karate Kida pa Američkog nindžu i, naravno, kroz anime serije oje su bile puštane na raznim televizijama, vrlo često u bizarno osakaćenoj formi (da bi se ispunili američki uslovi za sindikaciju, na primer, spajane su po dve japanske serije u jednu, pa su tako recimo Sengoku Majin Go Shogun i Aku Daisakusen Srungle, dve sasvim nezavisne serije jedna od druge, emitoivane kao jedna serija, Macron 1, a Voltron je u prvom emitovanju bio sklopljen od GoLion i Dairugger XV). Onda je krenulo i sa OVA filmovima, pa i sa mangom...

[ridiculus]

Nisam siguran odakle je došao Millerov uticaj, jer ja sam uvek pravio razliku između uticaja originalnih japanskih priča, tradicija, žanrova, stilova... čega god, i američke, tj. zapadnjačke adaptacije istih. Razvijati svoj ukus na ovom prvom nije isto što i razvijati ga na ovom drugom. Ali Archie Goodwin je bio čovek u dodiru sa originalima (iako ne znam da li je znao jezik - verovatno nije, ali zbog vizuelne prirode stripa to nije bilo najbitnije), i sigurno više naklonjen japanskoj tradiciji nego hongkonškoj, ako ćemo da sudimo po rezultatima. Ninđe su iz Manhuntera; tajna zaverenička udruženja su iz Manhuntera; Stick je iz Manhuntera, iako se tamo drugačije zvao! 

Beyond my fondness for obscure heroes, I liked the title [Simon nad Kirby's Manhunter] and I liked the concept of a hunter who turns his skills to hunting other men (originating, I believe, with Richard Connell's The Most Dangerous Game). Still, at the start, I had no particular inclination to follow or pick up on the earlier strip. I'd had a long fascination with Japanese comics featuring samurai and ninjas; with the martial arts boom just getting underway, I hoped to incorporate some of that into my version of the Manhunter character (I wasn't the only one thinking along these lines; at Marvel, Roy Thomas, Jim Starlin, and Steve Englehart were developing Master of Kung Fu).

Archie Goodwin, u predgovoru za zbirku Manhunter, iz 1984.

I, kasnije:

...that our man [Paul Kirk, the Manhunter] would sort of be a modern day ninja...

Gudvinov uticaj je daleko veći nego što današnja publika sluti.

[Meho Krljic]

Ja ponovo pregledam stare brojeve magazina The Flash (začetog brojem 105 1959. godine, jer je izrastao iz magazina Flash Comics) i nalazim brojne lepe naslovne stranice. Naravno, Supermen i Betmen su bili etablirani u to vreme i imali svoj stil naslovnica, a Flash je bio srazmerno nov i uzbudljiv i... ovo su sjajne naslovnice koje su radili sjajni ljudi.
 
Carmine Infantino je, nažalost, crtačko ime koje se danas pominje manje nego što bi trebalo iako je šezdesetih bio vrlo važan za kreiranje novog izgleda DC-jevih stripova (recimo, redizajn Betmena). Moguće je da je njegov legat pod hipotekom odluka koje je donosio kao izdavač početkom sedamdesetih a koje su dovele do problema sa prodajom. Opet, dok je bio u fotelji izdavača, Infantino je zaposlio Dicka Giordana, a u prethodnoj ulozi gde je bio direktor uredništva, Neala Adamsa i Dennyja O'Neila, dakle, ljude koji su bukvalno bili identitet DC stripova u sedamdesetima.
 
Infantino je i kreirao novog Flasha sa Robertom Kanigherom i ovo je bio prvi heroj Srebrnog doba koji je nosio ime starog heroja iz Zlatnog doba a da je bio zapravo drugi lik. Dakle, Infantino je na određeni način (ko)kreator Srebrnog doba u DC-ju i njegove naslovne stranice sa kraja pedesetih i početka šezdesetih su bile fantastičan spoj urednosti i akcije. Evo primera tri njegove naslovnice koje pokazuju široki raspon od horor/ fantazje, preko komedije do akcije:
 

 

 

 
Kao kontrast evo ove naslovne iz 1967. godine koju je radio sa Murphyjem Andersonom i ona je kompleksnija i likovno i koncepcijski:
 

 
A ovo je  naslovnica jubilarnog dvestotog broja, ponovo Infantino i Murphy i fantastična drama i jedan skoro nealadamsovski realizam za novu deceniju
 

 
Iako je već bio ozbiljan budža u DC-ju, Infantino je nastavio da radi naslovnice za Flasha jedno vreme, pa je, sa ovim mračnim temama i uznemirujućim kompozicijama praktično uveo DC i u bronzano doba:
 

 

 
Kasnijih šezdesetih je Flasha radio Ross Andru a poznato je da je on meni jedan od najomiljenijih crtača ikad na ime njegovog ikoničkog rada na Spajdermenu. Naravno, i na Flashu je ostavio značajan trag i ove naslovnice sa Mikeom Epsositom su sjajan primer Andruove zaljubljenosti u anatomiju, akciju ali i nadrealistički pristup sa komičnim ili ozbiljnim implikacijma:
 

 

 

 
Naravno, sedamdesetih su došli neki novi klinci, kao što je bio, eh, Gil Kane:
 

 

 
Dick Giordano:
 

 
I Neal Adams. Pogledajte genijalnost kompozicije na četvrtoj slici:

 

 

 

[Jerome Drake]

Ove naslovnice Flasha prosto mame na čitanje.

[Meho Krljic]

Vaistinu. Ali evo sad nečeg svežijeg.
 
 
Da bismo uneli malčice optimizma - ili barem eskapizma - u ove mračne trenutke po planetu, vredi se setiti da, makar, strip-autori, navikli da rade od kuće, za malo para, i dalje sede i rade od kuće, za malo para. Aktuelna epidemija će verovatno vrlo negativno uticati na stripove u papirnoj formi ali ćemo, makar u doglednoj budućnosti barem imati digitalne stripove koji je prave, za sada, bez zastoja. Uostalom, njihova digitalnost je i zaslužna što danas možemo da pogledamo izbor najlepših naslovnih stranica američkih stripova izašlih ove nedelje. Mislim, moj izbor. Koji ne mora da bude i vaš, ali evo ga:
 
 
 
Krenimo s nečim što treba da zaista bude simbol nade iako, jelte, mnogi Ameriku vide samo kao simbol imperijalističke opresije. Pošteno, naravno, ali kada je nastajao, Kapetan Amerika je trebalo da bude, kako sam to već negde rekao, ono kako Amerika vidi sebe: snažnom, ponosnom, humanom, etički ispravnom, voljnom da se bori za pravdu. To da je Kapetan Amerika na naslovnoj svog prvog broja pesnicu položio na Hitlerovu bradu je važno, kao i što je važno da osamdeset godina kasnije on i dalje u ruci nosi štit, jer, Amerika, bar kako su je videli Kirby i Simon, treba da ŠTITI. Ovonedeljnu naslovnu stranu uradio je Alex Ross i potvrdio se kao i dalje jedan od najboljih ilustratora na sceni.
 

 
 
 
Dark Horse je procvetao otkada tamo radi Karen Berger i mada ovaj serijal ne uređuje ona (već Daniel Chabon), vidi se ta neka revitalizacija na sve strane. Bang crta Wilfredo Torres a ova naslovna je sjajan primer stripovske kompozicije kakvu je pop-art žudeo da imitira:
 

 
Iako nepotpisan, ovaj kaver je očigledno radio Steve Lieber. On i Fraction prave haos sa Džimijem Olsenom trenutno, a što smo APSOLUTNO i očekivali spajajući jednog od najboljih crtača u američkom stripu ove decenije i jednog od najtalentovanijih scenarista prošle i ove decenije. Fraction se spektakularno vratio superherojštini posle odmora od nekoliko godina a Lieber ponovo podseća da nema tog superherojskog stripa koji on ne može da pretvori u indie ekstravagancu:
 

 
 
 
Skottie Young postojano nastavlja sa svojim Middlewestom. Čovek je kompletan autor, ali ovo crta Jorge Corona koji je uradio i naslovnu. Sjajna je. Plus, topično - Corona!
 
 

 
 
 
Donekle slična ideja za kompoziciju naslovne, Arjuna Susini je odličan (mladi...) italijanski crtač sa karijerom koja sada obuhvata i američki strip:
 

 
 
Phil Hester samo da se zapljune i podseti zašto je kralj. Pomagali su mu Eric Gapstur i Mark Englert ali kompozicija je njegova i, pa, sjajna kao i uvek.
 

 
 
 
Phil Hester sa Gapsturom crta i ovaj strip koji piše Lemire. Lemire je verovatno dao i ideju za naslovnu jer veoma liči na njegove kompozicije:
 

 
 
Juan Doe radi SVE u ovom stripu, uključujući letering, pa je i naslovna strana njegovo delo i deo njegove vizije. Moćna:
 
 

 
 
Za kraj, omiljeni Takeshi Miyazawa (sa Ianom Herringom) i Gwen Stacy koja svira bubnjeve. Mislim, ima li lepšeg prizora da se s njim ode na spavanje?
 

[ridiculus]

Iako nepotpisan, ovaj kaver je očigledno radio Steve Lieber. On i Fraction prave haos sa Džimijem Olsenom trenutno, a što smo APSOLUTNO i očekivali spajajući jednog od najboljih crtača u američkom stripu ove decenije i jednog od najtalentovanijih scenarista prošle i ove decenije. Fraction se spektakularno vratio superherojštini posle odmora od nekoliko godina a Lieber ponovo podseća da nema tog superherojskog stripa koji on ne može da pretvori u indie ekstravagancu:
 

 
 
 
Skottie Young postojano nastavlja sa svojim Middlewestom. Čovek je kompletan autor, ali ovo crta Jorge Corona koji je uradio i naslovnu. Sjajna je. Plus, topično - Corona!
 
 

Za ove dve ćemo se posebno složiti. Ali, moram da napomenem da je Matt Fraction (bar meni lično) najnepouzdaniji od svih izvikanijih ili poznatijih američkih strip-scenarista novijeg doba. Tako da od njega APSOLUTNO ništa ne smem da očekujem. Ima on pozamašnu količinu đubreta u svom opusu... samo što se te stvari ne pominju često. No, priznajem da je u Olsenu našao pravi ventil za svoj izraz. Isto kao i Lieber.

A Skottie Young - nezavisno od toga što je ovo gore crtao Corona - ima vrlo sličan stil (njegova ideja?) i jedan je od najpriznatijih crtača naslovnih stranica poslednjih godina.

[Meho Krljic]

Jeste, ja sam prvo morao da proverim ko je crtao tu naslovnicu jer je kompozicija, ali i osvetljenje, vrlo Jangovska.
 
Što se tiče Fractiona - čovek je napisao Fear Itself koji je meni osetno umanjio ljubav prema životu (i Toru) tako da se slažem. Zato sam upotrebio reč "najtalentovanijih" jer Fraction bez ikakve sumnje ima užasno mnogo talenta, samo je pitanje koliko je inspirisan da radi.

[Jerome Drake]

Znači Olsen valja. Valjalo bi to ovjeriti.

[Meho Krljic]

Trebalo bi. Ali imaš još vremena, još nekoliko meseci do kraja serijala.
 
 
A za laku noć, naslovne stranice serijala Axel Pressbutton iz 1984. godine u izdanju Eclipsea mada su u pitanju bili reprinti epizoda iz magazina Warrior dve godine ranije. Scenario je radio Steve Moore pod pseudonimom Pedro Henry a crtač je bio - mladi Steve Dillon i vredi videti kako je njegov stil tada izgledao. No, to sada nećete videti jer su naslovne za ovo reizdanje radili drugi autori, u ovom konkretnom slučaju tri ozbiljne vedete: Brian Bolland, Dave Gibbons i Alan Davis i jedan nešto manje poznat ali ne manje dobar ilustrator, a danas slikar Mick Austin (radio za Warrior, 2000AD itd.).
 
Axel Pressbutton je, lik koga je uz Stevea Moorea kreirao Alan Moore (koristeći pseudonim Curt Vile) krajem sedamdesetih i u pitanju je kiborg sa licem Ernesta Borgnina i dugmetom na grudima koje, kada se pritisne izaziva orgazam. Njegovi stripovi su izlazili povremeno i za sasvim različite izdavače, od ipak renomiranog Warriora, preko muzilkog magazina Sounds, pa do Atomeka Pressa. Nije u pitanju, dakle, neki čudesan izgubljeni klasik ali jeste zanimljiva crtica u biografijama nekih čuvenih strip-autora i satirični naučnofantastični akcijaš na tragu Metal Hurlant senzibiliteta ali sa tipično britanskim naklonom: