Omiljeni kadrovi/table

[ridiculus]

A lepo kažu da je zaborav blaženstvo! 


Samo da se ogradim za Frenka Milera. Chris i Matt sa War Rocket Ajax su voleli da se šale i pominju kako je John Byrne oko 1995. otplovio u zalazak sunca i više se za njega nije čulo. Za Milera su rekli nešto slično, ali manje slikovito i postavili trenutak nešto ranije. Ja bih mu ipak dao fore do 2000, ili, kao što neki misle, do čuvenog 11. septembra. Nije da ne obraćam pažnju i dan danas kad objavi nešto, ali mi je daleko od prioriteta.


Mada takve vremenske granice važe i za neke druge crtače, poput Ditka.

[milan]

Moje sveto trojstvo devedesetih americkog stripa, (ne racunajuci Dzim Lija koji je bog otac), recimo, jesu Dzo Madureira (jedan od prvih crtaca kod kojih se osecao jaki utica mangi), Kris Bachalo (uzasno nekarakteristican crtacki stil za superheroje, ali tako jebeno kul) i upravo Dzon Romita Mladji. Romitin Paniser u prvih nekoliko brojeva Punisher War Zone-a mi je toliko nenadjebiv da nemam reci.

Imao sam veliku srecu da sam tih nakaznih godina u Srbiji bio pretplacen na gomilu Marvelovih stripova, koji su mi, uprkos sankcijama, stizali postom - i to mesecne sveske, i dalje ih cuvam u kesicama - tako da sam iz prve ruke prisustvovao toj velikoj crtackoj promeni koja je pocela negde u prvoj polovini devedesetih. I pre toga je bilo ekscesa, ali nisu bili toliko deo mejnstrima kao tada.

Cini mi se da je redovni DC u tom crtackom pogledu malo kaskao za Marvelom. Na DC stripove nisam bio pretplacen, ali su iz nekog bizarnog razloga stizali redovno u jednu mali, skrivenu, knjizaru dole u Sremskoj, u onom trznom centru, pa sam ih tamo nabavljao.

[ridiculus]

Tom Šioli ili Meri Severin?

Neka bude Šioli ovaj put, iako je već jednom bio ovde. Severin je preminula pre mesec dana i želeo bih da joj posvetim više pažnje - više nego što mi umor i multitasking trenutno dozvoljavaju.

Šioli je karakterističan po nekoliko stvari:
1. Stilom podseća na Kirbija, koji mu je idol.
2. Priče su apsurdne, ali u tome jeste draž.
3. S pravom smatra da su ljudi danas navikli na obilje nepovezanih informacija, usled izloženosti internetu i video-igrama, i tako organizuje svoje table, koje često pršte od informacija;
4. Sve faze kreacije (obično) radi sam, računajući i crtanje u nekoliko slojeva. Jedan sloj crteža su raznobojne krede.

Evo, na primeru Super Powers možete videti koliko to lepo izgleda. Ovaj donji kadar na prvoj tabli mi je prelep! A to je priča u nastavcima koja je izlazila pre nekoliko godina kao dodatak za Cave Carson Has a Cybernetic Eye (izdavač: DC, što se vidi iz priloženog):

   

[ridiculus]

Marie Severin je među najzapostavljenijim Marvelovim crtačima ikada. Naravno, posle njene skorašnje smrti, čućete istu misao na mnogim mestima, ali nekad je bilo drugačije. Koliko puta se pominjala na ovom forumu ili drugim domaćim o stripu (stripovi.com, Darkwood)? Uštedeću vam trud: može se ukupno predstaviti prstima obe šake, ako odbacite ove moje postove o njoj.


Njena karijera nije bila posebno produktivna, u smislu koji nas ovde zanima, pošto je uglavnom radila kao kolorista ili tušer, još od starih dana kompanije EC. Međutim, krajem 60-ih i početkom 70-ih godina 20. veka je nacrtala neke izuzetno inspirišuće radove za Marvel, i to je ono što sledi. Otprilike jedna decenija kvalitetnog rada.


Prvo, Strange Tales (#154, 156):


 


Ovde se lepo vidi glavni adut, takoreći. Jedan prezenter na YouTube-u je rekao kako vidi uticaj zlatnog doba američkog stripa u njenom crtežu, u načinu kako crta figure i poze. Ako se misli na superherojski strip, moje znanje o tom periodu je vrlo skromno, pa ne bih mogao da komentarišem. Međutim, i pre nego što sam čuo to poređenje, imao sam jasan osećaj da me Merin crtež ovde (i u Kulu) podseća na Fosterovog Princa Valijanta. Osim toga, ove Čudne priče su iz vremena kada je Gospodar prstenova doživljavao neviđenu popularnost, i možda nije čudno što ona Umarin zamak crta kao Sauronov Barad-dur. (Nisam svestan kakve su bile ilustracije za roman u to vreme, ali ovo na slici je praktično i verzija iz Džeksonovog filma, malo jednostavnija.)


Drugo, Not Brand Echh (#7):





Ovo je nešto sasvim drugačije. Marvelov satirični časopis iz kasnih 60-ih, koji nije štedeo ni njihove likove, ni one iz Protivničke kompanije. Svaka sveska je sadržala nekoliko kratkih priča, i Meri je radila na svakom izdanju, računajući naslovne strane. Ovo je iz epizode o Supermenu iliti Stupormenu, koju je ona crtala. U stranicama tog serijala vidim preteču radova Akire Torijame, 15 godina kasnije. (Ima ovde zaista smešnih scena; recimo, Lijeva i Kirbijeva priča o Srebrnom Letaču i Doktoru Dumu, u kojoj Dum šapatom kaže svom slugi, posle neuspele akcije dotičnog, "Report to the torture chamber".)


Treće, Kull The Conqueror:


 


Dve susedne table, i, dok Meri blista na njima, Roj Tomas je mogao biti suptilniji, pogotovo na dnu druge table. To su oni čuveni (pre)opisi iz ranijih doba stripa, o kojima se danas često priča. Međutim, vidite kako na dnu prve table nema toga? Zato što je scena zahtevala tišinu, čak i od naratora. Problem je bio što su ljudi kao Tomas, Klermont, ili Gerber* voleli "zvuk" sopstvenog glasa, i zato su se raspisivali  naširoko i nadugačko. Dobra stvar je barem što je Tomas (i ovi drugi pomenuti, jašta) umeo da piše i da pogodi ton i rečnik za takav materijal, pa su meni zato ovi radovi još uvek čitljivi. Ovo gore je iz Kula Osvajača #2, epizoda koja prikazuje temu koja se često sreće u stripovima (i drugde): kraljevstvom (ili svetom) ne vladaju oni za koje mislimo na vladaju. Hauardova i Tomasova varijacija je bila u činjenici da su pravi vladari neljudski i neprijateljski nastrojeni, ali malobrojni, pa im održavanje statusa quo odgovara.


Na Kulu je tušer bio njen stariji brat Džon. Sve ostalo primere ovde je tuširala sama, kao i bojila. O njenom bojenju bi se mogla otvoriti posebna tema, ali nisam kompetentan za tu oblast. Valja reći i da je ona prva crtala Srebrnog letača posle Kirbija, u Tales to Astonish.




*ali bilo je scenarista koji su umeli da se uzdrže i puste crtača da iskaže što se iskazati može; Arči Gudvin je dobar primer

[ridiculus]

Starstruck.

Taj naslov gotovo da ima očigledan smisao. To je ono što čitalac oseća dok pokušava da protumači strip.   Strip od koga je zaista teško, ako ne i nemoguće, pronaći hermetičniji u istoriji američkog ogranka tog medija. Ali je zato bilo gotovo isto toliko teško pronaći neki koji izgleda lepše.

Ne umem na ovom ograničenom prostoru, i sa malo slobodnog vremena da objasnim šta Starstruck jeste. Naučnofantastični žanr, svakako. Mnogo ženskih likova, takođe. Pisala ga je Elaine Lee, ali nikad napisala, pošto se i ne završava. Izlazio je malo u Heavy Metalu, malo kao Marvelov grafički roman, malo u Marvelovoj biblioteci Epic, malo kao izdanje Dark Horse-a, malo kao izdanje IDW-a - stalno se menjajući, stalno se dopunjavajući. Nisam siguran ni da je u pitanju konsistentan narativ, pošto sam pročitao samo par Epic-ovih svezaka (1985-86).

Crtač, i razlog zbog kojeg sam sve to ispričao, je Michael William Kaluta. U svetu crtača stripova (ili bilo kom svetu, zaista), jedini ljudi koje ću makar i u šali ili hiperboli da nazovem "bogovima" su ljudi koji ili nisu među živima ili su vrlo stari. E pa, Kaluta je jedan od njih.
   


 


Ovaj kolaž "života posmatranog kroz medije" liči na Čejkinove radove, i napravljen je u vreme kada su ovi bili najaktuelniji (posebno American Flagg!). Kaluta je inače poznat kao neko ko ume izuzetno dobro da kopira stilove, i možemo videti i sličnost sa Mebijusom na mnogim tablama ovog stripa. No svejedno, mislim da su mu radovi uvek dovoljno prepoznatljivi.


Izdanje za Epic ima i rečnik pojmova na krajevima svezaka, koji stvara dodatne slojeve fiktivne sociologije i ekonomije više nego što pomaže dešifrovanju priče. Ako ta uopšte postoji. 

[Meho Krljic]

Ovaj kolaž "života posmatranog kroz medije" liči na Čejkinove radove,

Uprvo sam to pomislio gledajući table. Nisam ovo čitao a Kalutin rad poznajem površno iz ponečeg što je radio za Marvel i DC. Na primer, iz serijala Carson of Venus koji je izlazio kao dopunski strip u magazinu Korak Son of Tarzan. Koraka je crtao Frank Thorne a pisao Joe Kubert, ali bogami i Carsona je radio ozbiljan tim jer je pored Kalute na grafičkim dužnostima, ovaj naučnofantastični palp urađen na osnovu Barouzovog Pirates of Venus, pisao Len Wein u naponu snage. Evo par tabli da se vidi da je Kaluta bio ozbiljan zanatlija (na putu da postane bog    ):
 

 

 

 

[ridiculus]

Da, nisam čitao, ali dobro izgleda. Zainteresovao sam se za Kalutu još tokom 90-ih, kada sam, sa malim zakašnjenjem, video nekoliko njegovih naslovnica za Dragonlance. Sećam se kako sam se razočarao kada sam video da crtež u samom stripu nije bio ni izbliza toliko maštovit i egzotičan. Ako nađem te naslovnice, postaviću ih na odgovarajuću temu. A i radio je puno naslovnih strana za Kralja Konana. Mislim da ima mnogo više radova u domenu ilustracije nego stripa.

[Meho Krljic]

Da, mada, pregledajući njegovu wikipedija stranicu, ima tu i dosta strip tabli koje je uradio (recimo The Shadow iz 1972. pa onda House of Mystery i svašta još).
 
Evo da dam i malo originalnog doprinosa, a iz stripa koji nije star 45 godina i zapravo je aktuelan i trenutno izlazi    Naime, Javier Rodriguez je španski ilustrator koji za Marvel radi većinom kolorisanje, ali ponekada i crta i tušira. Na novopokrenutom serijalu Exiles, koga piše Saladin Ahmed, Rodriguez je glavni crtač - a to u prevodu znači da je nacrtao prvih pet od osam do sada izašlih epizoda - i radio je olovku i tuš i ponegde kolor. I imamo zanimljiv fenomen da Rodriguez ne osvaja toliko ekspresivnošću ili anatomijom likova koliko agresivno dinamičnim kompozicijama čitavih stranica. Ovo je u skladu sa Ahmedovim scenarijom koji Exiles gura, skoro do pucanja, u smeru skoro čiste farse, to jest piše ga skoro kao What if... magazin, sa likovima koji ne samo da su iz paralelnih univerzuma nego su to vrlo ekscentrične verzije likova. Za sada Exiles ima šarma, mada ostaje da se vidi da li šala ostaje smešna i na duži period, ali Rodriguezov crtež maestralno prati Ahmedova tonalna skretanja od svečano namrštenih scena sa Unseenom koji sedi zarobljen na Mesecu i meditira, pa do psihodeličnih toboganskih vožnji paralelnih univerzuma poput onog iz koga dolazi Wolvie, predškolskoj deci namenjena verzija Wolverinea.
 
Ja inače nisam ljubitelj agresivno natrpanih stranica i gomila panela u panelima, ali Rodriguez ovo radi jako dobro, uspevajući da vodi oko čitaoca logičnim putem i dajući svemu jednu dinamičnu i komedijašku energiju koja ovaj strip izdvaja iz Marvelove aktuelne ponude. Stilski ovo je skoro kao da Mike Allred sarađuje sa... recimo Acom. Videti za kulminaciju ovog pristupa četvrtu tablu koja je iz četvrtog broja i predstavlja završni sukob između pirata koje predvodi Ben Grimm, koji je ovde Crnobradi gusar i trgovaca robljem, a u šta su se umešali i Exilesi. Ovakve table mene generalno teraju u očaj, ali kod Rodrigueza ovo uspeva da profunkcioniše iako on vrlo drsko krši temporalna pravila:
 

 

 

 

[ridiculus]

Zapravo, jako mi se sviđa hiperaktivnost ove poslednje, duple spleš table, iako i ja mislim da su ovi manji, umetnuti kadrovi nepotrebno zbunjujući. Setio sam se nekoliko primera dobre upotrebe slične tehnike.

 

Prvi primer je iz legendarnog Byrne-ovog perioda na Fantastičnoj četvorci. Kosmičko suđenje Ridu Ričardsu, #262. Mislim da se ovde prvi put pominje da Galaktusa svaki oblik života vidi drugačije. Druga, dupla tabla je iz Uncanny X-Men #203, nekoliko godina kasnije, iz olovke Johna Romite Juniora. Siguran sam da ćemo sada dobiti komentare kako, eto, JRJ ne ume ništa dobro da nacrta ako nije besramna kopija, ali... to je život.   

Ovaj kriterijum (mnoštva umetnutih malih kadrova) zadovoljava i ona Sajmonsonova tabla iz Star Slammers (ne iz originalnog romana, već iz nastavka objavljenog 90-ih), i već sam je okačio na njegovom topiku, pa je neću ponoviti ovde, ali setio sam se da je nešto ostalo neizrečeno. Walt Simonson ima svoju grupu na Fejsbuku, a zahtev pri mom učlanjenju je bio da kažem koju scenu najviše volim iz njegovog opusa. Naravno, mogao sam da pomenem bilo koju od nekoliko desetina situacija ili primera, ali odlučio sam se za ono za šta sam mislio da drugi neće pomenuti (ili su barem šanse veoma male da hoće). I to je sledeća tabla, iz Tora #351:



Ovako se dobija rat!    Već sam rekao da je poslednja, glavna bitka u filmu Osvetnici, "inspirisana" velikom borbom u Toru, u kojoj horde demona napadaju Njujork, koristeći portal koji održava sprava prikačena za Empire State Building (ili neki sličan oblakoder, ne sećam se sa sigurnošću). Jedna od najupadljivijih razlika je način na koji je bitka dobijena. U filmu, Iron Man koristi atomsku bombu, a u stripu Balder koristi poljubac da pokrene lanac događaja koji će dovesti do odlučujuće prednosti u prilično ravnopravnom sukobu*. Ali to je potpuno u skladu sa mitskom atmosferom i temom! (Činjenica da je glavni okršaj bio negde drugde ništa ne menja.)I atomska bomba je sigurno jadna pomoć protiv personifikacije kosmičke entropije. Na tabli vidimo debeljuškastog, hedonističkog Baldera, i Karnilu, koja je verovatno bila (i ostala) modna kraljica Marvelovog univerzuma, pošto je u svakom pojavljivanju (kod Sajmonsona) nosila drugačiju odeću i kapu/kacigu/ukras/kako-god-zvali-ono-što-nosi-na-glavi.


I, potpuno nepovezano  sa svim ovim iznad, ali, pošto sam već postavio ovu strip-tablu na server, evo je i ovde. To je još jedan primer iz Planetary, takođe u obliku spleš stranice, sa likovima koji izgledaju kao super-junaci iz nekog alternativnog zlatnog doba američkog stripa:





*ali, setimo se da u stripu Tor u sukobu ne učestvuju samo Osvetnici protiv mnogo hiljada zlih neljudskih bića, već su tu i Fantastična četvorka, američki specijalci, i kompletna vojska Asgarda i Valhale. I Beta-Ray Bill, naravno.

[Meho Krljic]

Valjano!!!
 
Od mene večeras Jim Aparo. Na Betmenu, naravno. Već sam negde pisao da je za mene ono kako je Aparo crtao Betmena praktično definicija kako Betmen treba da izgleda. Aparo je bio jedan od crtača koji su u sedamdesetima Betmena dovukli u realističniju ravan a magazin Brave and the Bold je u ovome učestvovao time što je Betmena stavljao u naturalističkije priče koje su maskiranog superheroja uvodile u direktne kontakte sa zajednicom gde se suočavao sa nekim od stvarnih pitanja koja su postojala u društvu onog vremena.
 
Primer dolazi u epizodi The Commune of Defiance iz Brave and the Bold 102 od leta 1972. godine. Pokojni Bob Haney koji je ovo pisao se zaista pozabavio jednim aktuelnim problemom koji je u ono vreme menjao lice Njujorka (čiji je Gotam, jelte, tamni alter-ego) - džentrifikacijom. U ovoj epizodi Betmen na početku šacuje lepe žene po gradu i uživa u proleću da bi ga sitan ulični prestup podestio da postoji deo grada u koji nije stupio već godinama. I da je, neiznenađujuće, u pitanju zapušten, depriviran kvart koji gradske vlasti smatraju, jelte, leglom zmija, pacova i narkomana i planiraju da ga poruše i tamo naprave moderne stambene objekte za platežnu klijentelu.
 
Naravno stanovništvo ovog kraja čini uglavnom radnička klasa, a gomila klinaca koji su različitih rasa i konfesija (Haney nam, recimo, prikazuje crne muslimane pored kavkazoida koji pričaju relativno neudobnim džajvom) prkosno pruža otpor ne samo vlastima već i kriminalu koji drži njihovu četvrt u strahu i beznađu.

 

 
Naravno, u dvadesetak tabli ovog stripa nije baš previše lako strpati svu kompleksnost fenomena koji je temeljito izmenio urbane mape velikih gradova na istočnoj obali, pogotovo Njujorka, ali Haney ima uz sebe majstora u liku Jima Aparoa i kada Betmen, ovde prikazan kao isprva klasičan pripadnik privilegovane bele rase/ više klase, shvati kako stvari stvarno stoje i svrsta se uz klince koji su, ruku na srce, delinkventi, a protiv policije, to je veličanstven momenat. Pogotovo što i Betmen krene da koristi džajv. "What's the beef?" Naši na Stejten Ajlendu bi rekli "Niga, pliz":
 

 
Elem, svašta se tu dešava i u jednom bljesku lucidnosti, Betmen shvata da je on ipak mator i nedovoljno kul da bi se produbljeno konektovao sa klincima koji bi samo da odbrane svoju zajednicu i daju joj šansu da opstane, pa dovede Teen Titans da pomognu ekipi iz kraja. Grad onda reši da krene u rušenje četvrti jer i Vesić na kraju krajeva kaže da su tako isto svi bili i protiv građenja grada i pre sto godina, i izveze bagere, samo da bi smeli klinci uz Teen Titanse polegali ispred mašina, a Betmen tu koristi verovatno najmanje suptilnu reverznu psihologiju da poseje seme sumnje u srca radnika:
 

 
Aparo briljira menjajući rakurse i dajući nam efekat kamere-iz-ruke, prikazujući grad kao nesigurno, nestabilno tlo koje se trese, dajući priči jedan opipljiv miris urbanog adrenalina, a ta priča dalje pokazuje kako dobri ljudi uspevaju da loše izopšte iz zajednice i time uspevaju da izbore šansu da zajednica živi i razvija se. Poslednja scena u kojoj Betmen sedi na buldožeru i utemeljuje ovu gradsku četvrt kao istorijski značajnu, ozvaničujući prepoznavanje od strane grada da se "inoviranju" i "progresu" ne sme žrtvovati baš SVE, pogotovo ako u to sve spadaju životi ljudi je dirljiva i, naravno, naivna. Ali ovo je nastalo pre više od 45 godina, pa tad se za Beograd na vodi još nije ni znalo 
 

[Meho Krljic]

The Brave and the Bold je za mene nepresušan izvor zabave. Danas smo u broju 106 iz 1973. godine u kome se Betmen udružuje sa Green Arrowom.
 
Postavka je sledeća: izvesna mlada pripadnica džet-seta je buduća bogata naslednica deset miliona dolara. Međutim, kako nju mrzi da čeka da napuni određeni broj godina da dobije deset miliona, ona je, čim je postala punoletna osnovala korporaciju u kojoj je kapital - ona sama i tražila pet akcionara da ulože po milion keša u nju sa znanjem da će kroz par godina zaraditi dva. Našlo se pet entuzijasta i sve bi bilo kako treba - ona živi na visokoj nozi i kocka se u ilegalnim kockarnicama, oni strpljivo čekaju dupliranje kapitala - da odjednom šerholderi ne počnu da ginu. Jedan za drugim.
 
Bob Haney ovo piše praktično kao farsu, jer prvo jedan akcionar gine u saobraćajnoj nesreći koju mu je očigledno smestio njegov šofer, a Komesar Gordon ubeđuje Betmena da je paranoičan iako je Betmen upravo nabrojao tri jasna indikatora da je vozač priču izmislio. Iste noći gine i drugi akcionar u podmetnutom požaru i kada Betmen ponovo dođe sa tezom da neko ubija akcionare, Komesar mu skoro uvređeno objašnjava da je u pitanju koncidencija. "Možda je pušio u krevetu." kaže on, nakon što je drugi čovek povezan sa neobičnom investicijom nasilno stradao iste noći. Imam saosećanje za Betmena kad vidim sa kim mora da radi. Pogotovo kad mu izmišljaju lažne Šekspirove citate.
 

 
 
Srećom, treći akcionar je Oliver Kvin, aka Green Arrow ali i on ubeđuje Betmena da su to sve koincidencije. DCjev univerzum je očigledno mesto gde se na nasilnu smrt gleda kao na nešto što se ljudima događa praktično sve vreme. Kvin, međutim uspe da preživi atentat pa se presvuče u kostim i on i Betmen kreću da istražuju slučaj. Evo kako to istraživanje izgleda:
 

 
Dakle, prvo Betmen odmah razbije svetlarnik i uleti u tuču iako su došli samo da razgovaraju, a posle... pa posle pokušava sopstvenim telom da zaustavi poletanje aviona:
 

 
 
Na kraju stripa su Betmen i Green Arrow u Švajcarskoj i na skijama jure Two-Facea koji pokušava Kvina da ubije snajperom. Betmen tu, par sekundi pre nego što Two Face sam od sebe sleti u ambis i liši heroje zadovoljstva da ga uhapse i pesnicama mu pročitaju njegova prava, dakle, Betmen tu, izbegavajući karabinski hitac sa boka  izgovara besmrtnu rečenicu:"Got to put a little zig in my zag".
 
 

 
 
Džim Aparo i Bob Hejni, braćo i sestre!!!!!!!!

[ridiculus]

Postavka je sledeća: izvesna mlada pripadnica džet-seta je buduća bogata naslednica deset miliona dolara.

Heh, ovo danas ne bi prošlo bez milijarde - u najgorem slučaju!

DCjev univerzum je očigledno mesto gde se na nasilnu smrt gleda kao na nešto što se ljudima događa praktično sve vreme.

Ali - kad smo već kod toga - mislim da je Marvel bio ispred po tom pitanju, barem kada se radi o glavnim likovima. Ne poznajem rane DC radove, a i one iz srebrnog doba vrlo slabo, i moje čitanje njihovih stripova je zaista počelo sa periodom koji ovde prikazuješ, pa možda grešim povodom toga, ali prva bitna smrt koje mogu da se setim je vezana za Crisis on Infinite Earths. To jest, ako ne računamo Manhuntera, još 1974. Ali to su bili Gudvin i Sajmonson, to se ne računa! Moraćemo eventualno da izuzmemo i Kirbija, on je takođe Marvelit! Svi pomenuti su samo slučajno prolazili kroz kancelarije Detective Comics-a! A i poginuli likovi nisu bili dovoljno poznati. Ali pod Marvelom, ako izuzmemo Ulisa Bladstona i slične egzotične i slabo poznate junake, dobili smo smrti Kapetana Marvela, Džin Grej, i Elektre, mnogo pre pomenutog "Smaka." Još se sećam koliko nas je pogodilo ovo poslednje, kad smo bili klinci, i drugar mi je rekao, vidno uzbuđen, "ubili su Elektru    ".  Sagu o Feniksu sam čitao sa 10-15 godina zakašnjenja, ali mislim da je bila prva od pomenutih. Posle je Starlin prešao u DC (kao i Miler), gde je ubijanje nastavljeno.

[Meho Krljic]

Da, da, ali ovde sam mislio na obične ljude, ne na superheroje. Mislim, ne jedan nego dva čoveka povezana investiranjem u istu korporaciju ginu u toku iste noći, treći se jedva izvuče da ne pogine i svi su u fazonu "Nema razloga za uzbuđenje, dešava se, majku mu."

[ridiculus]

Znam, samo sam iskoristio priliku da se nadovežem!  Ali napravio bih razliku i između "običnih" ljudi koji imaju ulogu u priči, i slučajnih prolaznika. Ove druge je mnogo lakše ubiti, u granicama kako je Comics Code to dozvoljavao. Još ako se piše farsa ili je pisac nezadovoljan i želi da iskali to nezadovoljstvo - ništa lakše. Bitne likove je teže ubiti jer je onaj ko ih piše dosta uložio u njih, i, ako već to radi, onda će uraditi kako dolikuje. Gwen Stacy je čuven primer. Prvi slučaj koga trenutno mogu da se setim je Al Harper, naučnik koji se pojavio u jednoj od prvih epizoda Srebrnog letača (prvi serijal, Sten Li i Džon Busema), prvi i poslednji put. Sudeći po pismima čitalaca, to je bio priličan šok, još uvećan činjenicom da je Harper bio crnac.

[ridiculus]

Htedoh sinoć da pokažem još nešto, al' nestade struja, pa moja poruka ode tamo odakle se poruke ne vraćaju.

Kad se pomene "farsa"* prvo ime koje mi padne na pamet (a da je crtač, normalno) je Kevin Maguire. Nesrećno sam ga izostavio sa onih mojih lista najinteresantnijih crtača, ali pravdam se time da nisam čitao ništa od njegovih stripova osim Justice League (International). Ispravićemo i to, pošto se ovih dana posebno interesujem za njegov rad. Koliko sam shvatio "momke" iz 11 O'clock comics, on ne voli davanje intervjua i učestvovanje u emisijama/podkastima? Ta povučenost bi bila pravo osveženje u odnosu na mnoge njegove kolege koji vape za medijskom pažnjom.

Kevin Maguire je i počeo karijeru (po mom skromnom znanju) praktično sa Ligom pravde, 1987. Njegov najveći talenat i prednost u odnosu na gotovu svu konkurenciju je sposobnost da prikaže reakcije i emotivna stanja pomoću govora lica i tela. Dakle, primeri iz "farsične" Justice League (koja od broja 7 dobija odrednicu "International"), pošto je to jedino od njega što znam (a ni to ne u potpunosti  ).

                 

Prvu epizodu, čiji primer vidite levo, je tuširao čuveni Terry Austin, koji gotovo uvek čini strip boljim. Na drugom i kasnijim brojevima je to radio Al Gordon, i zato vidite razliku u rezultatu. Ali, obratimo pažnju na treći kadar na desnoj strani (prvi u drugom redu), i na način kako su raspoređeni balončići. Kakvo maštovito pozicioniranje! I sada me je to podsetilo na neke primere u suprotnom smeru - kako ne treba postavljati balone ili "kameru". Gospodin N. Steven Harris, koga sam već pominjao kao crtača Azteka, je bio malčice nepažljiv:



Poslednji kadar na tabli (Aztek #2, sam početak). Poslednja rečenica dolazi sa leve strane, što ne vuče čitaoca ka okretanju stranice već ka ranije pročitanom. Što će reći, potpuno neintuitivno. Naravno, reči mogu da dolaze sa bilo koje strane, ali ko je zaista pažljiv u kompoziciji i dizajnu stranice, taj ih uvek postavlja u smeru čitanja - što ne mora uvek da bude sledeća stranica, već zavisi od položaja kadra na tabli.

Evo kako Sajmonson to radi, pošto niko od američkih crtača ne razmišlja više od njega o tim stvarima:



Poslednji kadar na stranici. Mala stvar, ali umetnost (ili zanatska veština) se sastoji od mnoštva takvih malih stvari.

No, hoćemo još Maguire-a ovde!!!



*videti drugu Mehovu poruku iznad

[ridiculus]

Prvo, da odgovorim sam sebi u vezi gospodina Maguire-a:

Koliko sam shvatio "momke" iz 11 O'clock comics, on ne voli davanje intervjua i učestvovanje u emisijama/podkastima?

Modern Masters: Have you always kept a low profile, Kevin?
Kevin Maguire: I guess so. What do you mean by that?

MM: I was looking for material about you, and I didn't find many interviews.
KM: Yeah. I don't go out and seek attention. I guess that means keeping a low profile.

(iz knjige Modern Masters volume 10: Kevin Maguire, 2006.)

Danas* imamo temu. Nemi stripovi! Ne, "nemo" nije prava reč. Nije ni "tiho". Nazvao bih ih stripovima bez reči. Neki od njih nemaju nikakav simbolički predstavljen zvuk. Drugi su puni buke. Biće malko varanja, ali samo toliko. Malko. U stvari, "stripovi bez izgovorenih reči" bi bilo bliže istini. (Postoje i gluvi stripovi, narafski. U njima se autor ne obazire na ono što muze šapuću. I o njima neću pisati.)

Mebijusov Arzach i Tanakin Gon su nemi stripovi, ali imam malo skenova francuskih i japanskih izdanja uopšteno, a nimalo od ova dva konkretno, tako da ćemo se usredsrediti na američki strip, dame i gospodo. I za mene su 80-te vrhunac eksperimentisanja u američkom stripu. I bez igranja dizajnom od strane Čejkina, Sajmonsona, i Milera, gde bismo drugde mogli naći izdanja poput Elektre: Assassin, Kalutinog Starstruck-a, ili kasnijeg Arkham Asylum-a u svetu glavnotokovskog izdavaštva? Odnosno, kada?

G.I.Joe: A Real American Hero je bio naslov koji je nastao duboko u tom vremenu i takvom okruženju. Izdavao ga je Marvel, ali danas prava drži IDW, pa neka vas ne čudi ako vidite njihovo ime na izdanjima. Taj konkretni serijal je preimenovan u G.I. Joe Classics. Pisao ga je Larry Hama, a, ako igde budete čuli ili pročitali išta o tom naslovu, verovatnoća je prevelika da će biti pomenuta epizoda #21. Silent Interlude. Za nju je Hama preuzeo i funkciju crtača, barem na nivou skica. Crtež je dovršio i istuširao Steve Leialoha. Elem, to je prva epizoda američkog mejnstrim stripa u kojoj nema izgovorenih reči. Znate na šta mislim - oblačići, balončići, i ostali zaklanjači kadrova. Nema čak ni zvučnih efekata, i u tome mi dosta liči na neke radove Bryana Hitcha, koji su mi uvek delovali kao da im nešto nedostaje - poput zvučnih filmova bez muzike i zvuka, ali sa govorom. Evo, uverite se sami (u sličnost kompozicije, a pretpostaviću da ste čitali The Authority ili The Ultimates):





Ovo liči na jednu Sterankovu scenu iz serijala Nick Fury, Agent of S.H.I.E.L.D. U obe priče se radi o upadu u neprijateljsku tvrđavu i spašavanju zarobljenika od strane visoko obučenog "ratnika", ali kod Steranka je zabrana zvuka bila omeđena na nekoliko stranica, u najboljem slučaju. A vidite i da u Silent Interlude-u postoje reči, makar u vidu autentičnog teksta. (Namerno sam izabrao deo koji nude kao primer i na ComiXologiji, zato što su table reprezentativne i idu jedna za drugom.)




*ako ne stignem danas, nastaviću sutra

[Meho Krljic]

Da, to je posebna veštona. Marvel je svojevremeno imao "'Nuff said" inicijativu gde su svi* magazini jedan broj izdali bez teksta:
 
 
http://marvel.wikia.com/wiki/%27Nuff_Said
 
 
 
* Well, neki.

[ridiculus]

Znam. Sledeći primer je iz te grupe    . Frank Quitely i Grant Morrison, New X-Men #121:


     


Ovo je jedna od najadekvatnijih i najprirodnijih upotreba nedostatka zvuka. Odsustvo naratora se uvek može objasniti ličnim stilom ili modom vremena, odsustvo dijaloga nedostatkom nužnog razloga za iste, ali odsustvo svakog zvuka? To je generalno problem u mediju koji želi da prati neki tok događaja, ali ovde jednostavno leži jer 1) sve se događa u svetu snova; 2) Quitely ovde ne koristi onomatopeje*! (Kao ni Hitch i neke drugi crtači koji su se kalili u tom periodu razmeđe vekova.) Iako, ovaj početak (na tabli levo) se tu pomalo nespretno uklapa, odnosno, vidi se da je čitava ideja gimik, nametnut spolja, a ne organski izrasla iz potreba priče. Što i jeste bio slučaj. No, Morrison i Quitely su svakako jedan od najznačajnijih kreativnih parova u novijoj istoriji superherojskog stripa, i siguran sam da je ovo urađeno bolje od verovatno svih drugih rezultata dotične uredničke odluke.


Ono o čemu ne znam ništa, osim da postoji, to je nema epizoda Betmena, negde oko 1990-e, koju su radili Birn i Aparo. Birn, po običaju, među prvima.    Čitao si, verujem?


Sajmonson je uradio nemu epizodu Manhuntera, krajem prošlog veka, ali nemam je pri ruci - čak ni pri produženoj, piratskoj, sharing-happy ruci! Objavljena posle smrti Arčija Gudvina, u njegovu počast. Pošto je planirana nova epizoda Manhuntera izgubila svog pisca, ostalo je samo da crtač uradi svoj deo posla. I to je bila logika iza objavljivanja te priče.


Ima tu još dosta stripova, andergraund ili sa visokoumetničkim pretenzijama, koji spadaju u ovu grupu. Radovi Shaun Tana, recimo, ali nisam preterano upućen u njih.




*kao i u većini radova. Mislim da sam ih tu video par puta, al' više nisam siguran da to nisam sanjao

[Meho Krljic]

Ono o čemu ne znam ništa, osim da postoji, to je nema epizoda Betmena, negde oko 1990-e, koju su radili Birn i Aparo. Birn, po običaju, među prvima.    Čitao si, verujem?

Iz 1989. godine, Batman 433, prvi deo trodelne priče The Many Deaths of the Batman.
 
Ali, zanimljivo je i da je Byrne kasnije iste godine sam uradio božićni Betmen specijal, Silent Night (ne treba ga pomešati sa starijim "The Silent Night of the Batman" iz 1970. godine) koji je bez teksta jer... pa, evo, neka Byrne sam kaže:
 
 

 

Bit of backstory on this one – I had long wanted to do something with Hans von Hammer, but no real opportunity presented itself. Then I was asked to contribute something to this Xmas issue, and for some reason the ol’ Enemy Ace sprang immediately to the front of my brain. But there was one problem, given the nature of the story I wanted to do: no one at DC could tell me if von Hammer could speak English!
Hence, a silent night!

 

 
Evo prve tri strane da se okusi majstorstvo:
 
 

 

 

[ridiculus]

Lepo! Nisam znao da je Mark Waid bio urednik na naslovu. 

Ovo sledeće se nadovezuje na neme epizode stripa, iako je vrlo bučno, zapravo. Ali, prvo mala digresija.

Opšte je poznato i prihvaćeno u fandomu da Kurt Busiek ne ume da piše Tora. Zapravo, Busiek je napisao neke od meni omiljenih superherojskih stripova (mnogi od njih su u serijalu Astro City), ali neki likovi mu jednostavno ne leže. Neki kao primer jedine scene u kojoj pogađa suštinu lika navode sledeće:



Ovo je crtao čuveni George Perez, 1999. (tuširao Al Vey). Osvetnici #22, Ultron Unlimited, priča daleko bolja od Age of Ultron. Ali, ne deluje mi kao nešto što bi Tor uradio, barem kako ga ja zamišljam u takvoj situaciji, iako čini scenu dodatno zabavnom. Ono što bi Tor, ako ne izrekao, ono izrazio svojim ponašanjem, je sledeće:



Ovde neću puno da govorim o Novim bogovima i Orionu, pošto čuvam to za posebnu temu. Ali Sajmonsonov Orion #5 je poznat iz nekoliko razloga. Prvo, borba Oriona i Darkseida je nešto što je dugo najavljivano, prvo od strane Boga (tj. "Izvora" u mitologiji Novih bogova), a zatim od strane Kralja, Džeka Kirbija lično, ali nikad je nismo videli* do ove epizode... koja isporučuje 30 godina nagoveštavanja i golicanja mašte. Zaista isporučuje, u jednoj od najspektakularnijih borbi u superherojskom žanru ikada. (Novi bogovi su mitologija u superherojskom ruhu, ali formalno još uvek superherojski strip, iako čudan, jer tim jezikom je Kirbi najbolje govorio.) Sad, neko će pomisliti da su žanru potrebni duhoviti razgovori i moralne dileme, ali ne bih se stvarno složio, iako ne bih ni protivurečio. Žanru su potrebne mnoge stvari, ali bez akcije, bez spektakla, nema superheroja. Ostala bi samo drama, u kojoj su superheroji više ili manje nepotrebni, i koja može savršeno dobro da funkcioniše i bez njih. Dakle, ne mislim da su borbe samo za decu, i da bi superherojski strip trebalo da ih prevaziđe. Ono što bi trebalo poboljšati je način izvođenja, koreografiju, kontekst.

Sledeće, posle ove Orionove rečenice, pa sve do poslednje table, nema dijaloga. Nema ni naratora. Postoji samo borba, pokret, snaga. Ali to ne znači da The Letterer Extraordinaire, John Workman, nije imao pune ruke posle, jer onomatopeje su SVUDA. Neko je ovo, ne u šali, nazvao "najbučnijim nemim stripom ikada".

Treće... vidite dve trake, kod gornje i donje ivice table? One se provlače kroz čitavu epizodu. To je publika. Čitav božanski svet se skupio na Apokolipsi da posmatra legendarni obračun, stari bogovi i novi i neki gosti. Gornja traka predstavlja Novu genezu, donja Apokolipsu. Momci sa kamerom koje vidimo na ovom primeru su Newsboy Legion i Jimmy Olsen (prepoznaćete ga po pegama na licu). Onaj bradonja u pozadini dole sa naočarima - to je Sajmonson. Svaka traka je nova i drugačija i puna iznenađenja i dešavanja, i zato ću ostaviti eventualnim čitaocima da sami otkriju ostalo.

Ovo je izašlo sredinom 2000, dakle pre pomenute Marvelove inicijative Nuff Said, u koju spada i prethodni primer, iz Novih Iks-ljudi.

Naravno, Novi bogovi su mnoge stvari, ne samo borba i spektakl, i nivo i bogatstvo simbolike i značenja odabranih epizoda prevazilaze sve slično što većina stripova, superherojskih ili ne, ima da ponudi, ali pokazivanje tih elemenata ostavljamo za neki drugi put, jer nisu deo (jučerašnje) teme.


*mislim, bilo je pokušaja, ali se pravim da nije, inače bih bio tužniji čovek 

[Meho Krljic]

Evo malo legendarnog Herba Trimpea za večeras. Čovek najpoznatiji po crtanju Hulka sedamdesetih godina prošlog veka je imao i kratak stint na Ant-Manu a u okviru magazina Marvel Feature. Zapravo, on je tu nacrtao samo prvih nekoliko brojeva, jer već od sedmog je otišao na Hulka, ali je do tada već pokazao zašto je u pitanju idealan crtač za akcijom nabijene, moćne stripove. Evo nekoliko primera iz reprinta od ove godine (original je izlazio 1971.):
 
 

 

 

 

 

[Meho Krljic]

Ponekada ne tražimo ništa sofisticirano ili pametno, već samo krv, akciju, sise i dekapitacije, sve urađeno u pseudorealističnoj, pseudoslikarskoj tehnici.
 
I Joe Jusko je, sa Vampirelom, baš to isporučio. Njegova saradnja od pre dve decenije sa Jamesom Robinsonom je bukvalno onako kako ja mislimd a su stripovi izgledali kada sam ja bio klinac (ali ne kako su i zaista bili). I mada ništa od ovoga nije suptilno ili inteligentno, sve je nekako baš efektno, dođavola. I prenaglašena erotika i prenaglašeno nasilje i fantazmagorično okruženje... Kao da su Ričard Korben i Džon Busema otišli zajedno na žurku i onda se toliko napili da su zaboravili ko je ko pa na kraju zajedno crtali strip tripujući da su sigurno Segreljes...
 

 

 

 

 

 

 

[ridiculus]

Kada se priča o "lošim devojkama" stripa, Vampirella mi uvek prva padne na pamet, naravno. (Ne, Lady Death, izvini!) Ali nemam ništa od tih stripova, a čitao sam davno i sporadično, pa nikako da izaberem nešto za ovu temu. Ovim si popunio jedan bitan propust...

[ridiculus]

Dok razmišljam šta da stavim od (pogodite kog) Adamsa ovde, evo malo Semnija (plus koloriste Metju Vilsona):


   


Dve strane istog, prvog lista.

[neomedjeni]

[ridiculus]

Simon Bisley...na francuskom?  Pretposlednji kadar mi liči na nešto što bi Sinkevič nacrtao, ali generalno više volim njegov rad od Bizlijevog. I obojica se lagodnije kreću kroz svet ilustracije nego stripa.

Nisam rekao u prethodnoj poruci, ali nadam se da ljudi prepoznaju da se radi o Toru. Thor: The Mighty Avenger je pun naslov serijala koji je bio zamišljen u 12 epizoda, ako se dobro sećam, ali je negde na dve trećine nasilno prekinut.    Nisu mogli ni toliko da se strpe u Marvelu.


A sada, dame i gospodo, Gil Kane! I ultimativna, "originalna", i zapravo jedina priča o borbi heroja i zmaja:



Stranice nisu savršeno uklopljene, ali nisam našao drugi sken, osim crno-belog. Iako bi crno-bela verzija Kejnovog crteža danas sigurno delovala impresivnije od one opterećene uskom paletom boja sa početka 70-ih, slaba je rezolucija. Inače, ovo je iz Supernatural Thrillers #3, 1973, po priči Roberta Hauarda "The Valley of the Worm", tekst napisali Roj Tomas i Džeri Konvej, i tuširao Erni Čen.

Kao što znamo, Ričard Korben je zaslužan (između ostalog) za Bladstara, jedan od najstarijih američkih grafičkih romana, koji je adaptacija iste priče Roberta Hauarda (i izlazio je i u našoj Stripoteci, u nastavcima). Ali, priča se da je Gil Kejn bio zaslužan za dovođenje Korbena na taj materijal, i da su neke osnovne ideje njegove.

[Meho Krljic]

Dobro je ovo, naravno. Kejn je baš veliki bio.

[ridiculus]

Kod Kejna prvo upada u oči muskulatura. Nije preterana ili čak neprirodna kao kod mnogih kasnijih crtača, već daje predstavu savršeno gipkih tela, koja se kreću poput gimnastičarskih. Ljudi pamte Džona Busemu kao crtača Konana, ali Kejnova reprezentacija samog varvarina je sigurno bliža viziji koju je Hauard imao.

Artur Adams je postao poznat sredinom 80-ih, radeći za Marvel*. Njegov doprinos je bio mini-serijal Longshot, ali, otprilike u isto vreme je radio na par naslova koji spadaju u ciklus priča o Iks-ljudima zvani Asgardian Wars. Sa Klermontom, naravno. U pitanju su New Mutants specijal i X-Men godišnjak #9. Moj prvi susret sa Adamsom je bilo ovo:

 

...gde ima dosta Terija Ostina. Jebi ga, ko će razumeti ove Marvelove opise u podeli posla? Kada piše "breakdowns" i "embellisher", to znači da je tradicionalni tušer bio malo vredniji nego obično, pa je završio i posao olovkom gde je bilo potrebno, i to se plaćalo više. Ali ovde za Adamsa stoji "illustrator", pa ne mogu biti siguran da se misli baš na to. Kako god... zamerio sam Silvestriju nešto što je zapravo bila i karakteristika Adamsa u tim ranim danima: neverovatno mnogo linija (da ne kažem detalja). Međutim, Silvestri je gravitirao ka tom stilu kako je bio stariji, a Adams se menjao u suprotnom smeru - iako je i danas poznat po pozadinama sa besomučnim nivoima detaljnosti, likove crta drugačije, jednostavnije i svedenije na bitne crte, kako smo već videli na drugim mestima na ovom forumu. Drugo, Adams je mnogo veći majstor u domenu vizuelnog pripovedanja, pa je svako poređenje besmisleno.

Elem, meni su već oni skeletni ratnici oko naslova bili pobudili pažnju, jer nisu izgledali kao nešto iz tipične Marvelove superherojske ponude, ali su ličili na nešto iz tadašnjeg (Sajmonsonovog) Tora, sa kojim se ova priča prepliće. A na drugoj tabli vidimo i ono što se smatra najvećom Klermontovom manom: potrebu da se sve preobjasni. Ali pominje (i prikazuje) se Hlidskjalf, što niko osim Sajmonsona nije uradio do tada!** Sve u svemu, Adams mi je bio ostavio utisak velikog talenta za mitsko i fantastično, i to je bilo dovoljno da mi zadrži pažnju.

A nećemo zaboraviti ni kako je predstavio Karmu, posle traumatičnog susreta sa Kraljem senki:




A sledeće što je bilo zaista bitno u njegovoj karijeri je danas jako teško naći. Gumby Fun Specials - postojala su dva broja, letnji (iz 1987.) i zimski (1988.), a izdao ih je Comico. Prvi je rađen u prostom stilu crtanog filma i tu Adams nije mogao da se razmahne, ali zato je drugi - koji je pisao Steve Purcell - bio zaista dobar, i tu vidimo dosta od Adamsa koga znamo i danas. Što će reći, nekog sposobnog da nabije isto likova i (prepoznatljivih) detalja i asocijacija u kadar kao i Perez, a da sve ipak bude kristalno jasno.





*a za koga bi drugog? Niste valjda pomislili da su tada ljudi postajali poznati crtajući za DC? 
**iako su potpuno pogrešno prikazali Enchantress - "oni", Klermont i Adams, su jednako krivi ovde, ali to je priča za drugu priliku

[ridiculus]

Palo mi je na pamet šta bi Koapel uradio da je morao da nacrta kadar sa Lokijem koji sedi na vrhu planine i gleda u kuglu.

Adams se mučio sa crtanjem kamenja, ali Koapel bi "nacrtao" k'o od šale prazno nebo sa možda par oblaka da zauzima ako ne polovinu, ono bar trećinu kadra! 

[Meho Krljic]

Pa, dobro, Koapel shvata da broj crtica na tabli nije nužno merilo kvaliteta crteža. Mislim, ja volim da vidim superdetaljan crtež, ali volim i crtače koji sa par linija naprave sliku kojoj se nema šta oduzeti ali ne treba ništa ni da se dodaje. Ponovo ću pomenuti Mikea Allreda na X-Statix: minimalna senčenja, minimalni ali efektni pozadinski detalji, facijalne ekspresije i telesne poze koje govore sve, skoro be potrebe da čitate tekst:
 

 

[ridiculus]

Mislim da mi govorimo o različitim stvarima. Ja sam zamerio preveliku težnju ka detaljima nekim crtačima i ne bih čitao ništa sem francuskih stripova da mi je to glavno. Koapelov crtež u Toru (na čiji prikaz sam se faktički nadovezao ovom šalom) nudi premalo supstance za skalu koju je odabrao. To bi, onako odokativno i grubo neki mogli da povežu sa mangama, ali japanski strip ne koristi isti "jezik". Drugim rečima, Koapel je koristio suviše prevelikih kadrova koji nemaju dovoljno "supstance" da to zasluže. Ovo što Allred radi na prikazanim tablama nema nikakve veze s tim. Da li neko crta ili ne crta pozadine nema veze s tim - mnogi meni omiljeni crtači ih često izbegavaju.

Ima jedan kadar u Koapelovom Toru - čitava spleš-strana, zapravo - kada vidimo udar munje, i time se završava čitava epizoda. A videti sličnu scenu gore, gde sam pokazao dve table iz Semnijevog Tora. Takve scena ne zaslužuje čitavu stranicu, osim ako ne želimo da kažemo da je baš svaka upotreba moći izuzetno i neverovatno važna, ali onda bi čitalac već poludeo od tolike važnosti čitajući superherojske stripove.


Mada, na kraju krajeva, to je ono što i Strazinski radi na nivou priče, pa ko sam ja da kvarim to umetničko jedinstvo?

[Meho Krljic]

Mislim da mi govorimo o različitim stvarima. Ja sam zamerio preveliku težnju ka detaljima nekim crtačima

Sasvim smo se razumeli, ja sam se samo na to nadovezao.

[Meho Krljic]

I apropo te priče o detaljima vs. suštine, hajdemo malo Leinila Yua iz vremena dok se još cimao oko tuširanja. Strip je Ultimate Wolverine vs. Hulk, ozloglašen po tome što je nastajao godinama zbog obaveza Damona Lindeloffa na TV seriji Lost, a sve slike su iz prve epizode u kojoj je Yu, pa, recimo, crtao za SVE pare. I ovde se jako dobro vidi kako Filipinac ima savršen osećaj kada treba da ekonomiše i ostavi samo bitne detalje u kvadratu a kada da se uleti u raskoš i eksces. Scene razgovora sa po devet i sedam panela po strani na kojima su bitni izrazi lica, sa nula/ vrlo malo pozadine i krupnim planovima, to su scene kroz koje se čitalac vodi brzo i pažnja mu je usredsređena na tenziju između likova.
 

 

 
 
A onda imaju scene poput ovih, establishing shotovi koji pokazuju mesta i njihove priče, prepune detalja, širokih planova i prizora koji imaju dubinu:
 

 

 
I, naravno, spektakularan spleš akcije, praktično pornografski (da ne kažem korbenovski) u svojoj detaljnosti i "statičnoj dinamici":
 

[ridiculus]

Možda izgleda da sam preterano negativan prema Coipelu, ali to je samo stvar konteksta. Naravno da je on odličan ilustrator, koji najviše blista na spleš stranicama kada ima pravog razloga za njih. I nisam pisao nikakav detaljan prikaz njegovog rada, samo nekoliko usputnih komentara o stvarima koje sam odmah primetio, čitajući Tora, a potom i razmislio o njima. Te epizode koje su on i Strazinski radili su na velikom glasu, ne samo u Srbiji. I, drugo, Coipel je neka vrsta zvezde, jer, kako neslavno reče Alex Alonso prošle godine:

We can hype our artists all we want, but I don’t know if we know how many artists, besides maybe [Steve] McNiven and [Olivier] Coipel, absolutely move the needle on anything to be drawn.

Na tablama iz specijala Novih mutanata koje sam prikazao gore vidimo 5 kadrova. 5 kadrova na tri table. Ali, iskorišćeno bukvalno, to bi bila statistička varka. Adams zapravo koristi veći broj kadrova od prosečnog za celu epizodu.

A evo ko je zaista vrhunska svetska klasa. (Posvećeno kolegi neomedjenom, pošto sam iščitao nekoliko poslednjih godina teme "Strip album koji upravo citam" i zadivljen sam njegovom upornošću da pronikne u svet superheroja!  )

   



Ovo nije pomenuto kada smo pričali o modernoj herojskoj fantaziji zato što nije jasno smešteno u taj žanr.

A Yu, naravno, deluje odlično, i mnogi ga hvale, i moraću da upoznam njegov rad bolje.

[Meho Krljic]

Evo mene ponovo sa Niheijem, ovog puta iz kultne mange Blame! Nihei je kralj spleš strana, ali nije to sve što ume da uradi:
 
 

 

 
 

 

 

[ridiculus]

Da, Nihei ume da bude baš impresivan sa interijerima, kao retko ko, i u tome je njegova draž. Nasuprot njemu, Kengo Hanazawa ima drugačiji pristup, koji podjednako poštujem. Evo vam najdosadniji, najobičniji, realni svet, prenesen do najsitnijih detalja - ali nezanimljiv, bez fetišiziranja zato što je mehanički stvoren, bukvalno precrtan sa fotografija - a onda ću da ubacim nešto čemu tu nije mesto. Vrlo efektno, i uglavnom uspe da zapanji čitaoca, a ponekad mu donese i ružne snove. Podsetiću se I Am a Hero pa ću staviti neke primere.


Ali ja sam u stvari došao da postavim par tabli iz Mammona, pošto se pojavio na piratskim sajtovima. Neću ništa reći, osim da je autor Michael Hague, i da je to luksuzno izdanje izašlo za Dark Horse... i da me boje dovode do ludila, u pozitivnom smislu. Ah, Steve Oliff i digitalno bojenje...   (Što nema veze sa ovim, da ne bude zabune, i u tome je problem. Ovo je sve rađeno rukom i malo olovkom, malo vodenim bojama.) Hague je ilustrator i slikar, ne crtač stripova, i zato vrednosti treba tražiti prvenstveno u vizuelnom aspektu.


 


 

[Meho Krljic]

Odličnih tabli ima u Mammonu (evo, dodajem još ovu jer je ovde treći kvadrat praktično umetnička slika koju bih odmah stavio na zid), ali ima i ono zbog čega često škrgućemo zubima kad slikari rade stripove: statičnost, ukrućenost, odsustvo fluidnog stripovskog vremena itd. Mislim, ovaj strip je tako pripovedan da to ne smeta mnogo, pošto nema puno, jelte, dinamičnih scena u kojima bi se ovo primetilo, i velikim delom su crteži zaista ilustracije uz tekst a ne primarni pripovedački alat, tako da je okej. Na kasnijim stranicama kad krenu fantazmagorični prizori, Hague stvarno demonstrira majstorstvo, al to ne bih da spojlujem.
 

[neomedjeni]

Samo da zahvalim drugu Ridiculusu na posveti.


Poslednjih mesec dana malo ređe se pojavljujem na forumu jer više nisam sam u kancelariji pa moram veći deo svoje energije da usmerim na blefiranje kako za vreme radnog vremena zaista radim. 

[ridiculus]

Samo da zahvalim drugu Ridiculusu na posveti.

Nema na čemu, druže neomeđeni. Nema na čemu.

Doduše, propalo mi je malo iznenađenje, jer sam hteo da pričam o delu u celini (tj. kad pročitam kraj prvog ciklusa), ili da se nadovežem na priču koju započne neko drugi. Za one koji ne znaju, krajem prošle godine, IDW je započeo objavljivanje serijala koji se zove Sword of Ages, a radi ga Gabriel Rodriguez. Da, taj Gabriel Rodriguez. I, da, samo on. Ok, Lovern Kindzierski dodaje divne boje, ali znate na šta sam mislio.

[Meho Krljic]

Poslednjih mesec dana malo ređe se pojavljujem na forumu jer više nisam sam u kancelariji pa moram veći deo svoje energije da usmerim na blefiranje kako za vreme radnog vremena zaista radim. 

Posebna vrsta pakla.. Suosećamo.
 
 
A kad smo već kod pakla, da večeras odemo malo u horor. I u Japan.
 
Junji Ito je jedan od uspelijih japanskih mangaka koji su dočekali da se veliki broj njihovih strip-radova adaptira u druge medije. Ito je možda najveći pečat na žanr ostavio serijalom Uzumaki (Spirala) koji je - neki bi rekli tipično japanski - horor smestio u svakodnevno okruženje koristeći onostrano i jezovito da iz drugog plana podcrta neke od društvenih, jelte, protivrečnosti i tenzija. Klasičan strip, a evo nekoliko moćnih tabli iz istog:
 

 

 

 

 

 

[Meho Krljic]

Ostanimo za večeras u Japanu, ali dosta je bilo horora za sada. Umesto horora, hajdemo na jednu istorijsku mangu. Mislim, istorijsku fikciju, naravno.
 
Takehiko Inoue je najpoznatiji, naročito na zapadu, po svojoj košarkaškoj mangi Slam Dunk, ali iako je ovo verovatno njegov najpopularniji serijal, čovek zapravo najduže od svih (od 1998. godine pa do danas) radi samurajsku mangu Vagabond. Vagabond je priča o životu legendarnog mačevaoca Musašija, a onako kako je on fikcionalizovan u romanu iz tridesetih godina prošlog veka, Musashi, iz pera Eijija Yoshikawe. Yoshikawa je, naravno, Musašijev život prilično romantizovao kroz svojih sedam knjiga, a Inoue je onda sve to još više "žanrovizovao" u svojoj mangi. No, Vagabond je svakako jedan od najuspešnijih manga serijala u poslednje dve decenije sa sopstvenim glasom i estetikom, bez straha da će nestati u senci serijala poput Lone Wolf & Cub, Berserk ili Blade of the Immortal. Jedan od razloga je i Inoueov moćni crtež koji Sengoku period Japana predstavlja taman onoliko romantizovano i žanrovski da to prija, a da opet očuva dašak istorijske autentičnosti. Pritom, ovo je očigledno strip za odraslije čitaoce sa manje stilizacija nego što je prosek za mange, disciplinovanijim tonom i mnogo istinski atraktivnih kompozicija. Inoue generalno posvećuje više pažnje svakoj stranici nego što biste očekivali od mange koja izlazi nedeljnim tempom, a ovo je možda i jedan od razloga što je poslednjih godina strip usporio sa izlaženjem. Ipak, svaka epizoda Vagabonda je praznik za oči, pa ćemo sada izabrati neke table koje ovo na lep način ilustruju:
 

 

 

 

 

 

[ridiculus]

Uzumaki je pun grotesknih kadrova i stranica i svakako je vredan proučavanja.


Problem sa stavljanjem stranica iz japanskih stripova ovde - barem onih modernih, i barem moj problem - je to što imaju manje kadrova po stranici/tabli, koje time nužno "hvataju" kraći vremenski period, u nekim slučajevima ne više od delića sekunde. Što znači da neko ko nije upućen u strip neće makar ni površno shvatiti o čemu se radi na izolovanoj stranici. Taj problem sam imao dok sam probirao šta da stavim iz I Am a Hero, koji je prilično moderan strip, i vizuelno i tematski. I konstantno sam imao osećaj da u rezultatu nešto nedostaje i da bi bilo bolje kada bih stavio nekoliko susednih stranica u nizu. Možda ću to i da učinim... videću još. Ionako trenutno imam par desetina ideja šta da stavim ovde, a mogućnosti za samo jednu poruku dnevno, a i to je maksimum.


I upravo je u gornjem pasusu ključ za sledeća tri primera koja ću postaviti. Priče koje su cele stale u 8 stranica, ili se sastoje od poglavlja koja su te dužine. Što znači da pripovedač mora da kompresuje priču, što, opet, povlači za sobom veći broj kadrova od prosečnog.


Hronološki, prvo imamo legendarnu priču koju je nacrtao Berni Krigstin, objavljenu u časopisu Impact #1, 1955, čiji izdavač je bio čuveni EC, koji je tražio puteve za razvoj stripa posle pojave ozloglašenog Comics Code-a.




Ovde vidimo možda prvi primer, u američkom stripu, razbijanja scene na vremenski bliske trenutke, koje nas podseća na gledanje filma. Veliki uticaj na Frenka Milera.


Sledeće, Manhunter od Arčija Gudvina i Sajmonsona. I, pošto sam o Sajmonsonu već dosta pričao, fokusirajmo se ovde na Gudvinovu uzdržanost. Iako pod kapom DC-ja, Manhunter je zapravo rađen na Marvelov način, i dobio je sve moguće nagrade tih godina (1973-4). Ovo treba svakom ko poistovećuje stripove iz bronzanog doba sa mnogo nepotrebnog teksta staviti na plafon iznad kreveta da gleda svako veče kad legne i da bude prva stvar koju ugleda kad se probudi.



Još veći uticaj na Frenka Milera, koji se provlači kroz svaki kadar njegovog Derdevila. A pomenimo ovde kao taj uticaj i priču Temple of the Spider, koju su Gudvin i Sajmonson radili nešto kasnije, i koja je o samurajima u srednjevekovnom Japanu. Treći primer te legendarne saradnje bi bio Alien: The Illustrated Story.

Kao što je neko već rekao, Arči Gudvin bi bio jak kandidat za stripovski Rushmore. Savršen urednik i odličan pripovedač, umeo je i da crta. (Ili ne, u zavisnosti kakve standarde prihvatate. Ali, htedoh da kažem, umeo je da razmišlja vizuelno, za razliku od mnogih pisaca stripova, kojima je jedini referentni model bio i ostao film.) Videh jedan njegov kratki strip u andergraund časopisu Witzend iz 60-ih.

Treće, neko o kome do sada nismo pričali, i na koga sam pomalo zaboravio. Moja krivica, ali ni on se nije trudio poslednjih deset-petnaest godina i praktično je potpuno napustio strip. Pričam o Barry-ju Windsor-Smith-u. I ovde stavljam primer iz najpoznatije priče o Vulverinu ikad, koju smo čitali mnogo puta, ali niko je nije napisao i nacrtao tako ubedljivo kao Windsor-Smith u obliku kratkih poglavlja u Marvel Comics Presents, 1991. Priče danas poznate kao Weapon X.



Jednom je Džejson Vud (11 O'clock Comics) rekao za njega da je anti-Birn, i taj opis je vrlo dobar. Tamo gde je Birn čist i jednostavan, Vindzor Smit je kompleksan i haotičan. Ali to se sasvim lepo slaže sa tonom ove priče, poslednje koju je ikad uradio za Marvel.

[ridiculus]

Ah, sad vidim da nisam napisao naziv Krigstinove priče (koju nije on pisao, ali ova tema je uglavnom o crtačima). Master Race. To je i podnaslov poslednjeg Milerovog Mračnog viteza. Priča ima vrlo zanimljiv i neočekivan obrt na kraju, koju ovaj moj primer donekle spojluje, ali ne verujem da će se neko buniti u vezi nečeg što je starije od 60 godina i proteže se na 8 stranica.

A povodom Džona Birna i Berija Vindzor-Smita... imali su oni i sličnosti. Bilo je vrlo teško, često i nemoguće, raditi s bilo kim od njih dvojice. Tako se priča. A, drugo, otišli su iz Marvela iz sličnih razloga. Nisu bili zadovoljni kako su njihove ideje tretirane ili su mislili da im nije dato dovoljno priznanja. I oba slučaja uključuju Halka. Birn je otišao u DC da revolucioniše Supermena, a Vindzor-Smit u više izdavačkih kuća, ali se nigde nije dugo zadržao. Njegova ideja za priču, koja je nastala u kontekstu Halka, je na kraju bila odbijena od Karen Berger uz opravdanje da je preterana, i da Vertigo negde mora da povuče liniju.    Oduvek smo znali da je ta biblioteka bila namenjena prevashodno adolescentima.   

[Meho Krljic]

Problem sa stavljanjem stranica iz japanskih stripova ovde - barem onih modernih, i barem moj problem - je to što imaju manje kadrova po stranici/tabli, koje time nužno "hvataju" kraći vremenski period, u nekim slučajevima ne više od delića sekunde. Što znači da neko ko nije upućen u strip neće makar ni površno shvatiti o čemu se radi na izolovanoj stranici.

Tako je. Ja dosta vremena provedem tražeći šta bi zaista iz mangi koje mi se dopadaju u gfrafičkom smislu, zapravo imalo smisla izdvojiti za ovaj topik i često se ispostavlja da ne vredi izdvojiti jednu tablu jer izolovano nema smisla. Otud i, kada nešto izaberem, to neretko budu spleš stranice koje su makar napravljene da stoje same za sebe.
 
Za danas, recimo, imamo na meniju mangu Triage X koji crta i piše Shōji Satō. Satō je verovatno najpoznatiji po svom radu na mangi Highschool of the Dead koju je pisao njegov brat, pokojni Daisuke Satō, a za razliku od tog zombi-akcijaša koji je bio smešten u Ameriku, Triage X se događa u Japanu i, mada je i ovo akciona manga, ona ima naglašenije ekploatacijske elemente. Konkretno, u ovom stripu pratimo avanture medicinskog osoblja jedne privatne bolnice, a koje je, to osoblje, takođe i angažovano kao tajni black ops tim koji eliminiše ozbiljne društvene pretnje. U prevodu, ovo je strip sa MNOGO fetišističkih kadrova medicinskih sestara u nepraktično kratkim i tesnim uniformama, pomešanih sa mnogo kadrova ljudi u kožnim, taktičkim kostimima kako pucaju na druge ljude i raznose ih na komade eksplozivom.
 
Triage X je shonen manga tako da je crtež lepršav i prilagođen mlađoj publici, a akcija iako eksplozivna i povremeno sasvim "ozbiljna", ne odlazi u ekstreme kakve viđamo u mangama za starije. Dakle, ovde uglavnom nema amputacija, vodoskoka krvi i prosutih utroba, već mahom simpatični pucački balet i atraktivni borbeni potezi, a kad sve to izmešate sa ženskim i muškim likovima koji su, naravno izuzetno mladi za naše shvatanje, a neretko izuzetno erotizovani, dolazimo do za Japan standardne a za zapadnjaka neretko zbunjujuće smeše signala. No, jedna stvar koja je van sumnje je to da Satō, iako u scenarijima vrlo kalkulantski ide na podilaženje publici, u crtežu nema čega da se stidi i, zapravo, drži mnogim kolegama čas iz crtanja dinamične, uzbudljive akcije. Ne da je izmislio neku novu tehniku ili da ima neke mnogo originalne ideje, Satō je samo konzistentno dobar u onome što radi, dajući sve vreme kvalitetan, jasan crtež koji je i pored, za shonen mange tipične, natrpanosti tabli, lak za praćenje. Evo primera:
 

 

 

 

 

 

[ridiculus]

Meho, Vince B. je prilično nahvalio Daniela Warrena Johnsona pre neki dan, i to povodom novog serijala za Image-ov Skybound, a taj se zove Monster Falcon. Svideće se svakom ko misli da bi stripovi trebalo da budu apsurdni, ali mene suviše podseća na japanske stripove iz druge polovine 80-ih, barem konceptualno. Kosmičko zlo, ogromna čudovišta, karakteristični borilački potezi, metal muzika kao izvor sile dobra - kao da čitam nešto proisteklo iz Saint Seiye i Street Fightera. Ne slušam metal, ali ti slušaš, pa ti možda legne bolje nego meni. Tehnički je odlično, naravno, i ljubav prema mediju i materiji je očigledna. Vidim i da si pisao o Extremity, iako mi ovo na prvi pogled deluje kao da shvata sebe manje ozbiljno.

Crtači koji su me najviše impresionirali u poslednjih godinu dana su Tom Scioli i Gabriel Rodriguez. Okej, Scioli više po idejama nego stilu, ali godi mi da sve radi sam, kao i kako izgleda rezultat posle njegovog bojenja kredom. Ali, dok bi njega preporučio samo strip entuzijastima, zahvaljujući tonu i stilu njegovih radova, Rodrigueza bih mogao da preporučim široj publici. Ovaj Sword of Ages izgleda tako dobro... jedini problem je što ga Rodriguez i piše, a tu nije preterano iskusan i prilično je tradicionalan (u smislu dijaloga i naracije - dakle, tekstualnog dela - a ne zapleta). No, worldbuilding je odličan - među najboljima koje sam video u stripu u poslednje vreme. Nisam pročitao sve od Lokota i ključa, i to ću ispraviti čim pre, i podsetiću se onog što jesam čitao.

[Meho Krljic]

Hahah, potpuno si me zbunio time što si napisao "Monster Falcon", olupah glavu da shvatim kako ja to nisam video, a strip se zapravo zove Murder Falcon i jesam ga video i deluje donekle slično, makar tematski ovome što pominješ iz Japana mada taj žanr je sada i evoluirao sa stvarima poput One Punch man 
 
Ali Johnson meni vrlo lepo crta a i kolor je Mikea Spicera respektabilan. Npr:
 

 
Biće na ovom topiku još slika iz ovog stripa, ako se ja pitam 

[ridiculus]

Ups... neverovatno, da uopšte ne primetim šta sam napisao, a još mi je Murder Falcon bio otvoren u jednoj Hromovoj kartici dok sam pisao u drugoj!    Ali, da, i meni se grafički njegov rad veoma dopada.


Da se iskupim, evo malo specifičnog, ekstravagantnog stila Sam-a Kieth-a. Prošle godine je AfterShock objavio serijal Eleanor & The Egret u 5 svezaka, koji je Kieth crtao, a pisao je John Layman.


   


Priča govori o kradljivici vrednih umetničkih dela i njenoj magičnoj ptici koja se hrani umetnošću.

[Meho Krljic]

Sam Keith zaista ume da se sa godinama reinventuje. Eleanor & The Egret nisam stigao da pročitam, a jako lepo izgleda, zaista.
 
 
Nego, evo malo Damiena Worma. Već smo ovde pominjali serijal October Faction koga on radi sa Steveom Nilesom i ova dva iskusna horor pregaoca su sada uspeli da svoj autorski rad dovedu do toga da Netflix po ovom stripu najavljuje seriju. Aktuelni October Faction - Supernatural Dreams je i dalje izuzetno nacrtan i evo samo par sjajnih Wormovih tabli iz prva dva broja:
 

 

 

 

 
 

[Meho Krljic]

I, moram još ovo za večeras. Upravo se završio šestodelni mini Plastic Man koga je napisala Gail Simone a nacrtala Adriana Melo i nadam se da ovih dana nešto napišem o njemu, ali dok se to ne desi (a možda se i ne desi), moram da kažem da je Brazilka napravila sjajan posao pokazujući kako se mnogo dobro zabavljala crtajući različite Plasove transformacije. Plastic Mana je već Tom Taylor pomalo rehabilitovao odličnim epizodama u Injustice 2 a ovaj mini je veoma zabavan i pokazuje da ima mesta za ovakve superheroje u današnjem surovom svetu. Al gledajte vi ovaj crtež žene koja je najpoznatija po Star Wars stripovima. Melova je izuzetno ugođena na Plasovu frekvenciju pa su scene dinamične akcije i njegovih eratičnih transformacija nabijene energijom:
 

 

 

 

 
 

[ridiculus]

Imao sam želju da predstavim izuzetno komplikovani grafički svet Geofa Darrow-a, ali, dok sam probirao primere koji su mi pristupačni, nekako u isto vreme sam naleteo na nešto drugo. (Naravno, tajna je u tome da sam preslušavao neke stare epizode 11 O'clock comics u kojima se to predstavlja.) Crtač je Carlos Magno, Brazilac, ali strip je američki, i zove se Kong of Skull Island:



i jedna dupla spleš tabla:



Ako ovo nije detaljno, ne znam šta je. Kako reče Vince B, "a blizzard of lines".

Nisam gledao film, priznajem  ! Ali ovi (i drugi) primeri me teraju da ispravim taj propust. Ovaj strip je (zvanični) prolog, objavljen skoro godinu dana pre filmske premijere, od strane Boom-a. A Magno je radio još neke stvari za Boom, kao što je Lantern City. Postavio je neke table na Twitteru, ranije ove godine*, i javio se Bill Willingham (koga verovatno znate kao pisca za Fables, a ja ga znam i kao tvorca Elementals, i pisca The Greatest Adventure - velikog mash-up-a svih likova Edgara Rajsa Barouza) sa komentarom: "Ovo je sjajno (mada vidim komadić dela kvadratnog inča u kome si mogao dodati više detalja)."

https://twitter.com/CarlosMagno1312/status/1018948732576989189


*ali Lantern City je stariji od prikazanog Konga