Omiljeni kadrovi/table

[Meho Krljic]

Da, detaljno je ovo. Ali Darrow je još perverzniji u tom pogledu. Hard Boiled je bio... perverzija...

[ridiculus]

Imao sam u planu Shaolin Cowboy, ne  Hard Boiled... za prvi put, ali eto, druge stvari su se isprečile. A pošto ja - kao i većina vas, pretpostavljam - volim različitost, sada ćemo o nečem drugačijem.


Elem, na 11 O'clock Comics su pričali o gomili prvih brojeva serijala koji su skoro pokrenuti. Od raznih izdavača. I ime jednog crtača se pominje na dva mesta. Meni je njegov rad čudan, zato što je jedan od retkih primera crteža koji mi se stilski ne dopada (uglavnom), a u smislu strukture tabli mi je fenomenalan. Znam gomilu suprotnih primera - fenomenalan stil, ali relativno uštogljena dinamika i nemaštovita kompozicija - ali ovako nešto se zaista retko desi.

Pominjem sve ovo zato što je drugi naslov na kome je radio jedna od najinteresantnijh stvari koje su (po meni) u skorije vreme došle od DC-ja, barem na osnovu onoga što je Vince B. ispričao o njemu. Ali, prvo, čovekovo ime. Zove se Travel Foreman. Nije mi poznat (ili ga nisam zapamtio), iako uopšte nije mlad, ali vidim da je radio na Immortal Iron Fist pre desetak godina, a to je jedna od retkih stvari od Marvela iz ovog veka koja me zanima. I to je sasvim u skladu sa prvim naslovom o kojem su pričali na 11 OC - Daughters of the Dragon. Misty Knight i Colleen Wing su glavni likovi ovde, a one su poznate iz predanja o Power Man-u i Iron Fist-u. U stvari, ovde mi se Foremanov stil više dopada (u odnosu na sledeći naslov), ali boje igraju vrlo bitnu ulogu u ukupnoj estetici, posebno u delu koji predstavlja filtriran pogled na svet (drugi primer).

   

Inače, ovaj naslov je originalno u digitalnom obliku i već je najavljena zbirka.


Drugi naslov, i razlog zbog koga sam počeo ovu priču, je Electric Warriors, od DC-ja, a to je nešto što mi po osnovnom konceptu, kao i mnogim detaljima u priči, deluje zanimljivije od nove Zelene svetiljke (Morison i Šarp).

 

Sam koncept nije ništa novo. Gladijatorske igre na kosmičkom nivou, u dalekoj budućnosti, gde Zemlja ima svog predstavnika - ili čak dvoje, kao časni izuzetak - nisu baš sveža ideja, i tronovska estetika ne pomaže u otkrivanju nekog novog ugla. Ali, ovo je smešteno u svet Kamandija, i sve je jako lepo uklopljeno u njegov kontinuitet, pa čak i u kontinuitet glavnog DC-jevog univerzuma. (Koliko je to moguće, jel'te.) Ponovo boje igraju veliku ulogu u utisku, ali ja nikako nisam fan ovakvog digitalnog bojenja. Da li je do Foremanovog stila ili do tih boja, ili do njihove kombinacije, nisam baš lud za konkretnom reprezentacijom likova i okruženja u ovom stripu. Sve ostalo mi se sviđa, tako da ću verovatno pratiti kako napreduje.

[Meho Krljic]

Foremana sam pomenuo pre neki dan jer je crtao nele od onih X-Men stripova o kojima sam pisao. Radi on već dugo, da, i mei je sjajan.
 
 
Edit: A prvi put sam o njemu pisao, da, mislim, baš u vezi Immortal Iron Fist jer je to radio posle Aje.

[ridiculus]

Hm, ne mogu to da nađem. Jedino pominjanje Foremana koje mogu da nađem na ovom podforumu je bilo pre nekoliko godina, u vezi Animal Mana. Možda misliš na UPPS?


Video sam odabrane delove iz Šiolijevih Go-Bota, koje IDW efektno reklamira. Tu je i jedna tabla sa 20 kadrova! 20 kadrova! Ne sećam se da sam ikad video nešto slično osim kod Aleksa Ninja, u nekom broju nekog Warrenovog magazina (Creepy ili Eerie). Čovek je anti-Hič - "filmsko pripovedanje" ga uopšte ne zanima. (Uglavnom.) Odavno je shvatio da je strip idealan za sve forme vizuelnih informacija: mape, grafikoni, šematski prikazi, skice, itd. Sve se to može neprimetno i glatko uneti u narativ, bez remećenja ritma, tona, ili stila.

[Meho Krljic]

Hm, ne mogu to da nađem. Jedino pominjanje Foremana koje mogu da nađem na ovom podforumu je bilo pre nekoliko godina, u vezi Animal Mana. Možda misliš na UPPS?

Naravno

[Meho Krljic]

Evo za pred spavanje tri table iz aktuelnog Old Man Logan serijala a koje je nacrtao Dalibor Talajić. U ovim epizodama Logan se sukobljava sa Bullseyejem i Talajić izvanredno uokviruje visceralnu akciju između psihopate i umornog, ostarelog junaka. Plus očigledni i izvrsni omaži Milleru. Talajić je izrastao u majstora.
 
 

 

 

[ridiculus]

Hm, u skoroj budućnosti nam sleduje sukob Old Man Bullseye-a sa Young Wolverinom, sudeći po principu permutacije na kojem Marvel bazira svoje likove u novije vreme.

Jedna stvar o kojoj nismo pričali, a vredna je naše pažnje, je kako su određeni crtači menjali svoj stil tokom godina. A pod tim ne mislim na prve korake i potragu za sopstvenim izrazom, već na temeljitu promenu utvrđenog "vizuelnog identiteta" ili svesno podražavanje drugih modela. Nisam kod kuće, pa ću ostaviti vizuelne primere za budućnost, ali spomenimo neka imena reprezentativna za ovaj slučaj.

John Cassaday je čovek koji je crtao Planetary, i jedan od dva razloga zašto je meni taj serijal dosta bolji od The Authority (iz prve faze). I, dok se smatra da su Astonishing X-Men na sličnom kvalitativnom nivou, mnoga njegova kasnija dela se smatraju daleko inferiornijim. (Nisam ih lično video.)

John Romita Junior je znatno menjao svoj stil tokom godina, i teško je prepoznati da je crtač koji je radio All Star Batman pre par godina isti onaj koji je radio Dazzler početkom 80-ih. (Iako taj utisak može da nastupi i usled različitih tušera sa potpuno različitim pristupom.)

Howard Porter. Eh... Već sam pričao koliko ne volim njegov rad na JLA 90-ih, ali stil današnjeg Howarda Portera nema nikakve veze sa tim. Sličan slučaj je Mike Deodato, iako meni moderni Deodato nije ni blizu dobar kao moderni Porter.

Pričali smo o Stuartu Immonenu i njegovoj veštini na Nextwave-u, ali to nije njegov reprezentativan rad, kada govorimo o stilu.

Mogao bih ovako do sutra...

[Meho Krljic]

John Romita Junior je znatno menjao svoj stil tokom godina, i teško je prepoznati da je crtač koji je radio All Star Batman pre par godina isti onaj koji je radio Dazzler početkom 80-ih. (I

Praktično je nemoguće to prepoznati, ne najmanje jer je All Star Batman radio Jim Lee 
 
Ali ovaj lapsus svakako ne umanjuje značaj poente da je Romita mlađi zaista dramatično promenio svoj stil.
 
Jedan drugi crtač za koga to takođe važi a poznat je i voljen (a i osporavan, ne najmanje od strane druga Ridiculusa) je svakako Mike Deodato Junior.
 
Evo njegovog Thora iz vremena kada je radio sa Warrenom Ellisom:
 

 
A evo nečeg skorašnjeg, Old Man Logan sa Edom Brissonom:
 

 
 
Praktično nikada ne bih pomislio da je isti crtač u pitanju iako određena masivnost likova traje kroz njegovu karijeru.

[ridiculus]

John Romita Junior je znatno menjao svoj stil tokom godina, i teško je prepoznati da je crtač koji je radio All Star Batman pre par godina isti onaj koji je radio Dazzler početkom 80-ih. (I

Praktično je nemoguće to prepoznati, ne najmanje jer je All Star Batman radio Jim Lee 
 
Ali ovaj lapsus svakako ne umanjuje značaj poente da je Romita mlađi zaista dramatično promenio svoj stil.

Ne, nije lapsus. Mada mi se oni ponekad dese  . "All Star Batman (od) pre par godina" je onaj koji je pisao Scott Snyder, a crtao JRJ uz pomoć Danny-ja Miki-ja, a ti misliš na All Star Batman and Robin koji je pisao Frank Miller, crtao Jim Lee, ali koji je izašao deset godina ranije. Video sam strip, bio mi je na ekranu (ako već ne "u rukama"), i znam da postoji, i da ga je crtao Romita Mlađi.

[Meho Krljic]

A, da, da, da, tačno, to mi je POTPUNO izvetrilo iz glave, sorry.
 
(Dobro je da nisam napisao "Očekivana greška jer je Romita crtao All-Star Superman", jer sam se setio da je to bio Quietly  )

[ridiculus]

Toliko tabli za pokazati, a toliko malo vremena...  (Dakako, to je zato što mi je draže da "trošim" vreme na čitanje, nego na pisanje o pročitanom. Inače ne bih imao o čemu da pišem.  Treba naći ravnotežu.)


Sam Kieth je uvek interesantan. Uvek. Barem vizuelno. Njegov strip, Arkham Dreams (Batman/The Maxx), izdat od strane IDW, nije izuzetak. Evo dokaza:





Ovo je iz najnovije, 3. sveske, od planiranih 5. Kieth je i scenarista.

[ridiculus]

Samo blagi nagoveštaj stvari koje nas čekaju:





Ova (dupla) tabla je sa početka prve epizode Vertigovog Deathbed-a, i ima puni efekat tek sa kadrovima koji joj prethode, kao kontrast. Rajli Rosmo crta i DC-jev maksi-serijal Martian Manhunter, i, ako bih morao da izaberem samo jedan njihov naslov bazirano isključivo na crtežu, to bi bio taj. Da, znam da su Mitch Gerads, Liam Sharp, ili Clay Mann odlični crtači, ali Rossmo ih ostavlja u prašini za sobom, ne toliko po tehničkoj veštini (koju ovi svi imaju), koliko po vizuelnoj maštovitosti. Upozoravam sve čitaoce da je Rossmo vrlo stilizovan crtač i da to uzmu u obzir ako stvaraju nekakva očekivanja. (I, ne kažem da Martian Manhunter nije dobar i mimo vizuelne dimenzije, ali to ostaje da se vidi, budući da Orlando pravi (bar prividno) velike talase po utvrđenoj istoriji i karakterizaciji tog lika.)

[ridiculus]

Ovako izgleda prva tabla novog Martian Manhunter-a:



Neuobičajeno za početnu stranu stripa, zar ne? I, dok mnogi nisu zadovoljni smerom u kome se radnja razvija - konkretno, promenom J'onn J'onzz-ovog karaktera za 180 stepeni - Rosmova vizuelna kompozicija je besprekorna. Kolorista je Ivan Plascencia, kao i na Deathbed-u.


Evo još jedne duple spleš table iz tog naslova (Deathbed):

[Meho Krljic]

U, baš je dobro. Sa zanimanjem ću ga čitati.
 
Sa moje strane, mali prilog iz ovonedeljnog, drugog broja miniserijala Batman - Damned koga crta slika Lee Bermejo. Slikarske tehnike u stripu često nisu dobrodošle i umrtvljuju dinamiku medijuma ali neke Bermejove kompozicije su zbilja odlične pa evo dve table:
 

 

[ridiculus]

O, retki zalutali čitaoče, znaj da je između časopisa Conan the Barbarian, koji je izdavala Kompanija-koju-još-nećemo imenovati, i Conan, koji je izdavao Dark Horse 30 godina kasnije, postojao časopis koji je bio najveće blago i sveti gral za sve ljubitelje žanra. I bio je crno-beli. Zvao se Savage Sword of Conan. I njega je takođe izdavala prvospomenuta Kompanija, ali u poslednjih 10 godina je Dark Horse reprintovao te priče o Konanu (a bilo je originalno i drugih grafičkih priča, o srodnim likovima), pa ću iskoristiti tu rupu u zakonu na koji me veže sopstveno obećanje, i pričati o tome.

Zapravo, čitav projekat je započet sa Savage Tales, koji je imao 12 brojeva, ali je sadržavao i likove nepovezane sa Hauardovom mitologijom ili bibliografijom. Recimo, Ka-zar je imao istaknuto mesto. Konana smo dobili samo u prvih 5 brojeva. I, u Savage Tales #4 - ili u odgovarajućim reprintima od strane Dark Horse-a! -  smo mogli čitati ovo:




Čitava priča, "Night of the Dark God", nije reprezentativna što se tiče Kejnovog stila, jer su ga Neal Adams i Vince Colletta istuširali skoro do neprepoznatljivosti. Ipak, vidi se da su ljudske figure njegove. Ali, ova gornja tabla, za koju neki poznavaoci (stilova) misle da je tuširao Pablo Marcos, prikazuje Kejna u prilično čistom izdanju. I, da ne bude zabune, mislim da je Gil Kejn jedan od najvećih crtača Konana ikada. Njegova nesreća je da je uglavnom bio upotrebljen na sporednim pričama. Jedino kraljevska kombinacija Johna Busceme i Alfreda Alcale (kojoj ćemo posvetiti posebnu pažnju) dostiže veće domete, ali meni se uvek više dopadalo kako Kejn crta samog varvarina. Kod Buseme mi je suviše masivan, dok je Kejnov gibak kao mačka, ali čvrst kao čelik.

Sličnu tablu sam video i na drugom mestu. Opisuje neke od istih događaja iz Konanove prošlosti, u vidu sećanja, i montaže slika u jednom kadru. Radili su je John Buscema i Ernie Chan, za Konana Varvarina #33, Death and 7 Wizards. Ali Kejnova tabla mi je impresivnija. Sukob Konana sa Takom mi izgleda kao definitivni prikaz tog sukoba u jednoj slici.

[neomedjeni]

 


Kad ti ističe zabrana pominjanja imena što se ne pominje?

[ridiculus]

Daću im ponovo šansu posle Nove godine!    Do tada će biti samo Kompanija...


Ali to ne znači da neću da govorim o Savage Sword of Conan, koji je na mene i moj razvoj u svetu stripa uticao koliko i Zlatne godine Mikija Mausa, ili Kirbijeva saga o Novim bogovima, ili Sajmonsonov Tor, ili otkriće mangi.

[Meho Krljic]

Da malo hajpujem odlični Džontrin rad na prvom broju nedavno relansiranog Uncanny X-Men. Dakle, Mirko Čolak završava svoj deo priče ovim izvrsnim splešom:
 

[Meho Krljic]

I, pored Džontre, X-Men su poslednjih nedelja i meseci imali čast da ih crtaju neki odlični crtači. Mahmud Asrar je radio X-Men Red, al njega ću predstaviti drugom prilikom, sada bih da opet kažem kako je Španac Pepe Larraz jako dobar za superherojštinu i da je njegov rad na upravo završenom Exterminationu bio egzemplar kako se pravi kinematski, štonokažu, widescreen strip. Sama priča je... hajde da kažem, uslužna i za moj ukus dovoljno zabavna, Ed Brisson nije čovek ne znam kakve vizije ali je solidan zanatlija i pošto je sa ovim miniserijalom dobio mogućnost da razreši sudbinu originalnih 5 X-Men, on je to odradio kroz solidno staromodnu (u najboljem smislu te reči) akcionu misteriju, sa sve razrešenjem na kraju zbog koga LGBT+ deo tvitera ključa već par dana. Opširnije o tome kada budem (nadam se ovih dana) ispisao koju o X-Men stripovima koje dugujem, ali za sada samo da se vidi kako Larraz ume da crta ovakve stvari bolje nego skoro iko. Meksikanac Marte Gracia je radio odličan kolor i ovo je strip koji izgleda onako kako jedna uzbudljiva (i malo potresna) X-Men pustolovina treba da izgleda. Latinska veza je ovde bila bez greške:
 

 

 

 

 

 

 
 

 
 

[ridiculus]

A sada, čovek koji je jedan od najvećih umetnika u svetu stripa, čovek koji je umeo da crta toliko suptilno da je štamparska presa onog vremena (70-e, 80-e) jedva mogla da realizuje njegovu viziju: Alex Nino. Ovo drugo "n" se piše sa tildom, ali nepraktično mi je da se ovde trudim oko toga. Dakle, Aleks Ninjo. Verovatno najveći iz filipinske škole stripa, uprkos drugim velikim imenima, kao što su Nestor Redondo, Alfredo Alcala, Tony DeZuniga, i drugi.


Ninjo i Roj Tomas, slobodna adaptacija jedne priče Roberta Hauarda (koju su pretvorili u Konana), People of the Dark, Savage Sword of Conan:



Kakve transparentne ljudske figure! I lice napravljeno od lišća je dodatak njegove specifične simbolike.


Ninjo i Jim Stenstrum, kratka naučno-fantastična parodija u časopisu Eerie, What Price, Oblivion?



Ovde vidimo da je Ninjo mogao da sabije dvadeset i kusur kadrova na stranicu kada je hteo. Ali, takođe je mogao da napravi priču na desetak stranica, koje sve zajedno čine jedan kadar. (Objavljeno u 1984*, nisam mogao da nađem primer.) Iako znam da je Steranko učinio nešto slično pre njega, ovde ne pričam o tome ko je bio prvi, već o zastrašujućem opsegu strukture njegovih radova.


(Inače, Twyla Smyla je divno ime koje zaslužuje da bude nadimak na forumu.  )



*to je časopis, ne godina

[ridiculus]

CBR-ova lista omiljenih crtača me je ponovo dovela do John-a Romite Juniora, i kontroverze oko njega. Hoću reći, mnogi ga osporavaju, pogotovo kod nas, iako je na toj listi - koja nije apsolutno merilo popularnosti, ali je rezultat najmnogoljudnijeg glasanja tog tipa za koje znam - zauzeo vrlo visoko 13. mesto (823 poena, a 10 je maksimum po glasaču). Elem, Brian Cronin kaže za njega sledeće:

Romita Jr's best attribute has always been his storytelling, which is why in his early years at Marvel, he typically did layouts instead of full pencils. This gave him more time to draw multiple titles at the same time. His storytelling is superb, like this bit from the famous Spider-Man/Juggernaut battle in Amazing Spider-Man #230...

...i daje sledeći primer:



Ovaj poslednji kadar nije neki primer crtačke veštine, ali donosi potrebnu skalu i kulminaciju uzbuđenja. Manji crtači (danas) bi od toga napravili čitavu tablu (a, bogami, i od prethodna dva kadra). Hitch bi napravio duplu tablu, najmanje. 

Bitno je i ovo što Cronin kaže o skiciranju nasuprot punoj ilustraciji olovkom. Ovo je tuširao Jim Mooney, a sećam se i Romitinog rada na Dazzler, koji je tuširao ni manje ni više nego Alfredo Alcala:



Tako da će rani Romitini radovi, pre nego što je počeo da radi pun crtež, više ličiti, u smislu stilizacije, na stilove ljudi koji su tuširali.

Kad smo kod Spider-Man-a i "Nothing Can Stop the Juggernaut!", vredi pomenuti i scenaristu Rogera Sterna i razlog zašto ga mnogi ljudi cene koliko ga cene. OK, jedan od razloga. Malo ljudi ume da napiše priču o superherojima u kojoj slabiji lik pobeđuje jačeg, a da ova ne deluje naivno i isforsirano. E pa, Stern je to ovde uspeo, i to vrlo elegantno.

[Meho Krljic]

Pa, da, Romita mlađi je definitivno mnogo bolji u lejautu nego u sad tu nekim anatomijama i izrazima lica. Ovaj Dazzler kadar je meni, recimo, uvek bio genijalan i  tu se vidi da je Romita na tušu imao čoveka koji je odradio više od pola posla.

[ridiculus]

Alcala je umeo da crta žene! 


Sledi mali poklon za Novu godinu... koju ionako ne slavim u značajnoj meri deceniju unazad - al' nema veze, iskoristimo priliku!!! 

Nekoliko tabli koje su bile značajne u mom životu, na neki način.











Sa Barksom je bilo najteže prikazati pravu stvar, jer njegove priče su kratke, i njihov ritam je drugačiji od drugih ponuđenih. Maltene sam mogao da stavim bilo koju stranicu stripa sa jednakim učinkom. Koji se zove Božić na Medveđoj planini, pa je i posebno idealan za ovo doba godine. 

Jedina prava mana ove Kirbijeve table (Forever People #4) je što je tušer Vince Colletta, a ne Royer ili Sinnott, koji važe za najbolje kada pričamo o Kirbiju. Ali, na stranu sve što neko može da kaže o Kirbijevom crtačkom stilu ili tehničkoj veštini, ili suvišnoj ili nespretnoj upotrebi teksta, u istoriji stripa su retki bili trenuci kada je nešto ovoliko moćno zaživelo na papiru (ili ekranu) - po snazi simbolike, koje prevazilazi vreme, prostor, i kulturu, da bi pokazala nešto što prepoznajemo kao "istinu". Kraljevstvo prokletih je zapravo "Happyland", običan zabavni park, mesto napravljeno da nam ugodi i učini nas srećnim. I slepim za probleme bližnjih, koji su nam pred nosom, ali ih ne vidimo, jer nas nije briga. Odrasli ljudi čak ne mogu da prepoznaju ni zlo koje je Darkseid (dok nije kasno), jer se kriju iza svojih predstava o realnosti. Samo deca mogu da ga naslute. Treba li reći da me je ova priča dirnula daleko više od svih beskrajnih i konačnih Smakova zajedno? Zapravo, "dirnula" nije prava reč. Ošinula poput munje. A to je samo jedna od nekoliko veličanstvenih iz tog ciklusa koji nam je Bog stripa podario. 

To je zahtevalo posebno objašnjenje, pošto verovatno nije sasvim jasno iz prikazanog. A mislim da čitalac naviknut na novije stvari može da razume u čemu je draž ovih tabli ispod, tako da mogu da govore same za sebe.

[Meho Krljic]

Vrlo lepo 
 
 
Od mene samo ovo. Mariko Tamaki i Juan Cabal u prvoj epizodi aktuelnog X-23:
 
 

[ridiculus]

Moramo ovde da stvorimo malo zdraviju atmosferu  :





Christopher Mitten na olovci i tušu i Dave Stewart na koloru (odličan kao i obično).

[ridiculus]

"Zdravo" za odnosi na "mračno", ali u granicama ukusa i privlačnosti, naravno.

A gornja tabla je iz Rise of the Black Flame, mini-serijala iz 2016. koji je potekao iz B.P.R.D.

Sledeća tabla je iz Demona, 1987, koji je crtao i pisao Matt Wagner, sa tušem Art Nichols-a. Kakva kombinacija! Svaki lik je bojno polje svetla i senki, vizuelno.





Ovde imamo ditkoizam u vidu dosta teksta u gornjem delu stranice, ali u drugom delu Wagner pokazuje zavidnu dinamiku.


Ovaj serijal je imao 4 epizode, i mislim da je bio u "prestižnom" formatu, što će reći, na boljem papiru i nešto drugačijih dimenzija.

[ridiculus]

Potrebno nam je više Wagnera, i na ovom forumu, i u srpskom izdavaštvu jednako.

A evo nečeg u sličnom tonu:



Čitava stranica, jednim delom organizovana kao mreža kadrova, i istovremeno, mreža prozorskih okna, sa završetkom u omažu Solu Bejsu, je genijalna. I to bez traženja simetrije u okviru čitave epizode i upoređivanja sa poslednjom stranicom. Ovo je, naravno, iz "The Anatomy Lesson", epizode Stvorenja iz močvare koja je učinila Mura poznatim, iako nije bila prva na kojoj je radio.

Obično izbegavam superpoznate stvari - dovoljno se može saznati o njima na drugim mestima - ali ponekad, samo ponekad, me uhvati raspoloženje kada volim da pričam i o tome. Posebno ako se neke stvari ne prezentuju kako bi trebalo. Recimo, siguran sam da većina ljudi ovo vidi kao stil Stephen-a Bissette-a (jer, Bože moj, njegovo ime se obično pominje pod "crtač"), ali, ovo je zapravo više nalik na vizuelni stil Johna Totlebena*, o čemu smo već pričali (na temi o naslovnicama). A vidimo i da se oba imena pominju samo kao "artists", bez podele na olovkara i tušera.




*u smislu reprezentacije likova i stvari, ali je u smislu kompozicije čist Bissette

[Meho Krljic]

Ja samo da se zapljunem sa jednim kadrom iz novog Conana the Barbariana. Prva epizoda u Konanovom povratku u Marvel je prilično ohrabrujuća. Jason Aaron piše, očekivano, vrlo uverljiv pastiš priča iz Thomasove ere, sa pogođenim tonom, pa čak i dinamikom, a Mahmud Asrar je... pa, jedan od meni najdražih crtača u američkom sripu u ovom momentu. I mnogo mi je milo da je sa X-Men Red i Konanom dobio šansu da pokaže svetu svoj veliki talenat:
 

 
Uskoro izlazi i prvi broj Savage Sword of Conan koga piše Gerry Duggan a crta Ron Garney što je još jedan dream team za mene...

[ridiculus]

I Vince B. je juče baš pohvalio Asrara, nazivajući ovo radom njegove karijere, tako da sam video pregršt tabli iz te epizode*. To za mene nosi određenu težinu zato što je Vince bio skeptik povodom Asrara, koji je radio prevashodno na superherojima, a ovo je za njega novo, i - još bitnije - zato što je Vince rastao na istim stvarima kao i ja, u vezi Konana. Što će reći, prvo Hauard, a onda Savage Sword of Conan. Ostalo je prolazno. Nije jedan od onih slučajeva kada me je stil momentalno kupio, ali to se retko dešava kod mene. Svakako ću čitati kad mi dospe pod ruku.

A Savage Sword of Conan...pa, tu sam, još uvek, potpuno skeptičan, iskreno. Ona naslovna strana (ili to beše samo poster?) kad Konan leži na nekim daskama koje plutaju u vodi u sred okeana i gosti se na mesu ajkule... To mi je toliko preterano da sam pomislio na sledeći korak: Konan u drugoj dimenziji jede meso nekog lavkraftovskog užasa. Jako kul, ali neko ga je negde usput pobrkao sa Volverinom, i to u nekom polu-humorističkom izdanju. Naslovne strane su radili Alex Ross, Greg Land, Whilce Portacio...ako nađu još nekog kog ne volim ili mislim da nije dobar za ovo neka ga slobodno ubace ovde, radi temeljnosti.      


Edit: ah, sorry, ispravka, podsetio sam se - Portacio i Land su radili alternativne naslovne strane za Conan the Barbarian, ne Savage Sword


*Batalio sam pirate - osim u specijalnim slučajevima kada ne mogu nigde drugde da nađem primere - a ovo mi je trenutno suviše skupo da kupim digitalno

[ridiculus]

Sword of the Atom je bio mini-serijal (4 epizode) koji je Gil Kejn crtao, Jan Strnad pisao, a DC objavljivao 1983. Osim toga, Kejn je crtao i nekoliko specijalnih brojeva u godinama koje su sledile.

I, naravno, Prsten Nibelunga. Rajnske devojke i nakazni patuljak, Alberih:

[Meho Krljic]

Evo po obećanju nekoliko tabli iz prvih par godina magazina Adventures into the Unknown čije sam naslovne strane kačio na odgovarajućem topiku. I ovde neću pisati ko je crtao koju epizodu odnosno tablu jer se to ne zna za sve, ali hoću da ukažem da je "kućni" stil ACG-a očigledno zahtevao upečatljiv prvi panel. Kasnije, dve ili tri decenije niz vremensku liniju ovo je interpretirano tako što je prva strana stripa bila spleš, ali pošto je ovo bio magazin od pedesetak stranica sa po nekoliko različitih priča (plus proza, plus reklame) i tipična priča je imala manje od deset strana da ispriča šta ima (najčešće bez ikakvog kontinuiteta sa stripovima koji su bili pre toga, dakle, nije se moglo računati na utemeljene karaktere i svetove), onda je "upečatljivi" kadar mogao da zauzima samo pola prve strane. Ali su se BAŠ trudili i slika sa ogromnim vukom je bukvalno iz prve priče u prvom broju i ostavlja snažan utisak.
 
Pošto je nastajao u ranim godinama posle drugog svetskog rata u magazinu se još jasno video uticaj klasičnog gotskog horora sa ukletim kućama, duhovima, hodajućim kosturima, šišmišima, crnim mačkama i vukovima (Drakula i Frankenštajn su često gostovali na ovim stranama u prvim godinama), ali, naravno, osećao se tu jako i Edgara Alan Po sa mešavinom avanturističkog i horor pristupa gde se horor dešava na egzotičnim geografskim širinama, dalekim morima ili ledenim pustošima, a onda i moderniji avanturistički ton po uzoru na Ridera Haggarda (džungle, čovekoliki majmuni, urođenici, vudu), no, nama je ovde takođe zanimljivo da znamo da je bilo i naučne fantastike. Tako smo imali stvari koje su se oslanjale na Wellsa i manje poznate palp autore naučne fantastike - oktopodu nalik biće na jednoj od donjih slika je zapravo osvajač sa Marsa, a bilo je tu i dosta priča o naučnicima koji sede, eksperimentišu i nešto krene po zlu. U par navrata je za predložak uzimana i Carrollova Alisa (što se vidi na donjim tablama) a na jednom mestu imamo i Hitlera koga, nakon što su satrli njegove jedinice, ubija odred sablasnih vizigota u priči prigodno nazvanoj "Ghostly Goths".
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

 
 

[ridiculus]

Postoji jedan veliki problem sa ovim starijim horor stripovima, gledano iz današnje - ili bilo koje relativno "moderne" - perspektive. Ritam. Horor stripovi koji se zasnivaju na vizuelnom iznenađenju i efektu "ovo nismo očekivali" moraju da organizuju svoj raspoloživ prostor suptilno. Susretao sam se sa istim nedostatkom korišćenja specifične moći ovog medija u nekim starijim brojevima Vampirele ili Eerie-ja, kada me ništa ne iznenadi posle okretanja poslednje strane, jer ne mogu da izbegnem da vidim poslednji kadar, pre nego što dođe pravo vreme da ga vidim. Pričam o realizaciji, ne o samim idejama i obrtima, koji me možda i ne bi posebno iznenadili, ako uopšte, posle ovoliko proteklih decenija i pročitanih stripova i pročitanog horora u stripu. U tome leži velika razlika u odnosu na prozna dela, čiji čitalac ne može da vidi kraj pre nego što dođe odgovarajući trenutak. (Ne računamo one koji se namerače da vide kraj pre vremena.)

Evo u čast Mehmeta, i njegovog pozivanja na Lee-a Weeks-a, jedne duple table iz kratkog serijala Lois and Clark od pre nekoliko godina. Poznato je da ja ne volim lik Supermena, ali kažu da je on više simbol nego pravi lik. U tom slučaju, ne volim simbol koji Supermen predstavlja - što ne znači da ga mrzim - ali razumem njegov značaj u svetu. I takav stav ne podrazumeva da ne mogu da čitam ili gledam priče sa njim, zato što one zavise od okruženja i od drugih likova. I ovaj uvod u Rebirth, koji je pisao Dan Jurgens, je jedna od boljih takvih priča koje sam čitao. I Supermen nikad nije izgledao bolje. Nikad. Nema rasprave ovde. 



Tuširao Scott Hanna.

[Meho Krljic]

 
Istina je da je Supermen sa bradom stvarno dobro izgledao.

[Meho Krljic]

Filip Andronik je sarajevski crtač koji je poslednjih meseci bio u vestima iz pogrešnih razloga, tj. pretili su mu smrću zbog toga što su neki smatrali da je uvredio pokojnog Aliju Izetbegovića a što je, avaj, situacija koja postaje sve češća širom regiona. Srećom, ovde smo da pokažemo da je Andronik pre svega izvrstan crtač, a kao dokazni materijal poslužiće sedamnaesti album Delcourtovog serijala L'Homme de l'année, tj. "Čovek godine" koji je neka vrsta tematskog koncepta u kome svaki sledeći broj različiti autori uzimaju neku poznatu istorijsku eru i onda špekulišu u njoj, mešajući istorijske činjenice sa fikcijom. Le Robot de Métropolis je izašao 2017. godine i bavi se filmom Metropolis, ali ide dosta dalje kroz vreme, sve do Drugog svetskog rata a napisao ga je iskusni Jean-Pierre Pécau koji je uradio više L'Homme de l'année albuma. Andronik je ovo nacrtao sa dugogodišnjim saradnikom Senadom Mavrićem,a njih dvojica već ozbiljno sarađuju sa Delcourtom, što, kada se vidi kvalitet ovih tabli, i nije neko iznenađenje. Nedavno su dobili i nagradu na Bulles d'air festivalu u francuskoj za takođe Delcourtov strip Kriegsmachine.
 
Naravno, najveći deo stripa je "običan" period piece, sa izvrsnim prikazom zgrada, automobila, odeće itd. ali ima tu mnogo langovskog ekspresioznizma kojeg su Mavrić i Andronik savršeno uhvatili na tabli (uzgred, table su iz piratske skanlacije na engleski, naravno. Koliko znam, ovaj strip nije prevođen zvanično.):
 
 

 

 

 

[Meho Krljic]

Pominjao sam već magazin Creepy, horor ediciju antologijskog, jelte tipa, sa stripovima koje su šezdesetih radili mnogi autori koje takođe znamo i iz superherojskog sveta (Archie Goodwin, Neal Adams, Steve Ditko, John Severin, Angelo Torres, Bruce Jones, Alfredo Alcala, Rudy Nebres, te, naravno, Frank Frazetta) i koji je bio samo deo napora Warren Publishinga (pominjanog već od strane uvaženog druga Ridiculusa) da izbori mesto na tržištu koje je progresivno postajalo sve zatrpanije superherojskim stripovima što su šezdesetih doživljavali renesansu. Warren je sa svojim magazinima - Eerie, Creepy, Vampirella itd. - svakako ostavio solidnog traga u američkoj strip-istoriji, uspevajući da umakne CCA regulativi time što ih je objavljivao kao crno-bele publikacije za novinske kioske a ne "prave" strip-magazine, i time dajući američkom čitateljstvu horor ugođaj koji je na sceni ne(do)stajao nakon uvođenja CCA. Elem, kako sam već pominjao, Warren magazini su bili glavni element novog horor talasa u američkom stripu iz šezdesetih godina, nakon gašenja starih izdavačkih poduhvata poput Adventures into the Unknown, Tales from the Crypt, The Vault of Horror itd.
 
Archie Goodwin je bio jedan od glavnih autora u prvoj fazi ovog magazina (svi donji kadrovi su iz prvih par godina izlaženja, dakle, od 1964. godine pa nadalje) i vrlo je brzo postao i glavni urednik pa je, pored toga što je pisao veliki broj stripova, bio zaslužan i za dovođenje gomile talentovanih scenarista i crtača u ovu novinu. Za razliku od starijih horor stripova, ovi su baratali primereno jezovitijom estetikom, oslanjajući se na ekspresionizam koji je, nagađam, ponovo dolazio u modu u liberalnim šezdesetim, a i dobro se slagao sa crno-belom tehnikom. Uostalom, videćete sa donjih kadrova da sa ovim crtežima više nije bilo zezanja. Neki su legitimno strašni a neki legitimno artistički. Sve iz kolekcija koje poslednjih 11 godina vredno i redom objavljuje Dark Horse. Izašlo je već 27 komada
 
Angelo Torres
 

 
Gray Morrow
 

 
Opet Torres
 

 
Creed Randall
 

 
 
Joe Orlando
 

 
Al McWilliams
 

 
Alex Toth
 

[ridiculus]

James Warren i njegova kompanija zaslužuju posebnu temu. Ali ja trenutno nemam vremena za to, i uvek mi je drago da i neko drugi stavlja primere iz njihove zaostavštine. Mislim da sam i sam postavio negde iznad neke table koje je Aleks Ninjo radio za njih. I Arči Gudvin je, po meni, jedan od tri najbolja urednika u istoriji američkog stripa - da ne idem uže od toga. 

Htedoh i da komentarišem koliko su dobri Andronik i Mavrić koje si okačio neposredno pre prethodne poruke, pa sad koristim priliku i za to. Skoro je Vince B. pričao o Outlaw Nation, serijalu koji su za Vertigo radili Delano i Sudžuka i Parlov, pre 15-20 godina, i ono što sam video sjajno izgleda, zaista. U ono vreme sam ga propustio, ali gledaću da to ispravim.

Prava tabla za ovu temu, i dobar odraz mog raspoloženja ovih dana, je sledeće:



Bez komentara.   

[Meho Krljic]

Ahhh, Doom patrol, i taj strip skoro da bi mogao da dobije sopstveni topik 

[ridiculus]

Da nas je više ovde, započeo bih igru pogađanja naslova na osnovu pokazane table ili kadra. Ovako, nema smisla kad smo samo dvojica aktivnijih. Jeste da bih često gubio, ali nekad je draž i u samom igranju! 

[Meho Krljic]

Ako slučajno nije bilo jasno šta danas idem da gledam:
 
 

 

 

[ridiculus]

Yo! 

Evo zato nečeg što sigurno nećemo skoro gledati na ekranu ili platnu, a izgleda raspamećujuće:



John K. Snyder The Third, malo crtano, malo slikano, ali sa kompozicijom koja kao da je rađena po uputstvima Matta Wagnera (scenariste za ovaj mini-serijal), jer Snyder obično ne dizajnira stranice na ovaj način. Doctor Mid-Nite, praktično palp verzija Betmena, štampana u "prestiž" formatu tamo negde na razmeđi vekova, za DC. Kompletirano u 3 sveske. Snyder ovde stilski veoma podseća na Sinkeviča, i sigurno koristi iste ekspresionističke uzore.

A kad smo već kod tog majstora stripa i ilustracije, evo jedne od meni omiljenih tabli od njega, iz skoro čitanih Novih mutanata (#22):



...koja me podseća zašto više volim kada radi na ovakvim nadrealnim, fantazmagoričnim scenama, nego onim realističnim.

[Meho Krljic]

Nisam siguran da je novopokrenuti Savage Sword of Conan baš nabo ton koji bi se meni dopadao u svom prvom broju - volim Gerryja Duggana i kunem se u njegovog Deadpoola ali Conan u ovoj prvoj epizodi previše vuče na Deadpoola... - ali zato Ron garney još jednom potvrđuje da je u crtačkoj formi života. Na Daredevilu je bio fenomenalan a ovde je takođe izvanredan, sa kolorima Richarda Isanove koji takođe veoma prijaju:

[ridiculus]

Blagi spojleri, ako čitate tekst sa tabli! The Magic Order:



Koapel je ovde impresivan, kao i Dejv Stjuart (što se gotovo podrazumeva). Milar, mnogo manje (što se takođe apsolutno podrazumeva!)   Ako mogu nešto da zamerim Koapelu, to je ono što sam već rekao za Tora (iako je tamo bilo upadljivije): neki kadrovi (uglavnom spleševi) mi deluju preveliki za sadržaj ili za značenje i važnost unutar celine. Time se veštački dobija na prostoru i naglašavaju manje bitne stvari. Ali, dobro, ostale stvari - i, posebno, reprezentacija magije - su zaista odrađeni majstorski.

[ridiculus]

Rekao sam da smatram da su Volter Sajmonson i Arči Gudvin bili jedan od najboljih kreativnih parova bronzanog doba, i njihova saradnja je počela sa Manhunterom, o kome nismo dovoljno pričali. Ali, ovaj put sam hteo da kažem (i pokažem) nešto iz njihove kasnije saradnje.

Prvo, priča koju su radili vrlo brzo nakon Manhuntera, i koju je Sajmonson smatrao jednim od svojih omiljenih radova, je The Temple of the Spider, kratka priča objavljena u kratkotrajnom časopisu Thrilling Adventure Stories, nekoj vrsti odgovora na Marvelov Savage Tales. Izdavač je bio Seaboard Periodicals, i ta kompanija je vrlo brzo propala, tako da ne znam ko drži prava na taj sadržaj. Za priču o kojoj govorimo nikad nisam video oznaku kopirajta, pa verovatno niko, iako Sajmonson poseduje originalne table - kojih nema mnogo, 11 ukupno.



Natprirodna misterija smeštena u srednjovekovni Japan, crno-bela u originalu. U stvari, oduzelo bi mi puno vremena da stavim sve table ovde, ali čitava priča se može pročitati na ovom blogu.

Drugo, Alien: The Illustrated Story. Prvi grafički roman (u vreme kada taj izraz nije postojao) koji se našao na listi bestselera Njujork Tajmsa. U ono vreme ignorisan od strane strip-kritike i fanova, ali ne i od svih ostalih, izgleda.    Frenk Miler, Voren Elis, Kajl Bejker i drugi su je nazvali najboljom adaptacijom nekog filma u stripu, ali istina je da to zapravo nije adaptacija filma Alien Ridlija Skota, već su je Arči i Volt radili pre nego što je film pušten u javnost (koji oni nisu videli pre drugih). Moglo bi se reći da je u pitanju njihova adaptacija scenarija za film, s tim što su nekoliko puta bili na setu (ako se dobro sećam), i videli su neka dizajnerska rešenja, što se jasno vidi u samom stripu. Ali, neke stvari su morali sami da izmisle. Heavy Metal je bio izdavač, a na delu učestvuje i John Workman - jedini čovek, uz Kena Bruzenaka, zahvaljujući kome sam počeo da obraćam pažnju na obično zanemarenu ulogu ispisivača (letterer) - koji je nakon toga postao vrlo čest saradnik Sajmonsona.





Dođavola, treba nam tema i za Arčija Gudvina. Čovek je bio jedan od najboljih urednika i scenarista bronzanog doba.

[Meho Krljic]

Dođavola, treba nam tema i za Arčija Gudvina. Čovek je bio jedan od najboljih urednika i scenarista bronzanog doba.

Istinitije reči nikada nisu bile ispisane na nekom internet forumu.

[ridiculus]

U počast Mehovoj analizi Derdevila, evo scene koju je crtao Nic Klein za Deadpoola-a #9, trenutno poslednji broj tog serijala. Skottie Young je pričao u intervjuu koji sam (negde?) spomenuo koliko je oduševljen rezultatom, jer njegov opis u samom scenariju je bio mnogo šturiji i svedeniji. Zaista moćan prikaz Derdevilovih sposobnosti. Inače, Nic Klein retko radi za Veliku dvojku, jer njegov senzibilitet ga vodi u nezavisne vode, ali on i Skoti se poznaju odavno, i pristao je na njegov zahtev da crta Dedpula.

[Meho Krljic]

Ne radi on ni tako retko za njih, konkretno za Marvel poslednjih petnaestak godina radi praktično redovno, mada uglavnom naslovne strane radije nego interior art. Velika je stvar videti ga "unutra"  A i Young dobro piše Deadpoola. Ja sam se plašio da će mi posle Duggana (i Koblisha) biti teško kad dođe nov kreativni tim na DP-a, ali Young i Klein su me umirili već sa prvim brojem.

[ridiculus]

Ako imam zamerke na gornji Klajnov kadar koji se prostire na obe stranice, taj je konceptualne prirode a ne tehničke. Ja bih napravio daleko veću konfuziju (kada bih umeo da crtam išta značajnije od Čiča Gliše, jel'te    ). Ispada kao da čitav grad ipak spava noću, i nema drugih zvukova osim otkucaja ljudskih (ili, eventualno, drugih) srca. Razgovori, kapanje vode, zvuci saobraćaja, brujanje električnih uređaja, zvuci seksa... i sve to narator ionako sugeriše.

[ridiculus]

Heh, u poslednje vreme često nalećem na mišljenja (u obliku figurativnih ljudskih dupeta koja se pojavljuju po internetu) da, na primer, Del Mundo ne ume da crta, ili da je crtež Rajlija Rosma smeće, itd. Istina, uglavnom komentari po slobodnim piratskim sajtovima - prvim uporištem one paradoksalne grupe lenjih, a nestrpljivih - a ne neka detaljna obrazloženja na tematskim blogovima. Govori mi samo da čovečanstvo ništa nije "uznapredovalo" od kamenog doba naovamo, kada govorimo o totalitetu. Ali, srećom, milijardu puta ništa je i dalje ništa...

Evo zato jedne duple Rosmove table iz prvog broja Martian Manhunter-a, objavljenog u decembru prošle godine:

[ridiculus]

Za večeras, dve stvari.

Prvo, jedna Koapelova tabla iz ovde već pominjanog serijala The Magic Order, #5, koja pokazuje sve što je u crtežu dobro i loše:



Stvorenja su fenomenalno dočarana. Ostrvo doktora Moroa, zapravo, ali nećemo sad o tome šta to traži u ovom stripu. Recimo samo da se prikazani lik na stolu našao u svetu te knjige, što dočarava prikazani tekst u pozadini kadra. Donji kadrovi, s druge strane, su potpuno nepotrebni, i verovatno dočaravaju nesuptilnu prirodu Marka Milara, koji ne veruje u moć ljudske mašte, osim svoje sopstvene. 

I, pošto sam na drugom forumu pominjao Steranka kao blistavi primer umetničkog senzibiliteta srebrnog doba (60-ih), evo jednog malog dokaza, jednog od mnogih:



Nick Fury, Agent of S.H.I.E.L.D. (#2), koji je on i crtao (samo olovkom) i pisao, na samom početku relativno kratkog životnog puta tog serijala. Verovatno velika inspiracija za Haminu nemu epizodu G.I.Joe-a, 15-ak godina kasnije. I dokaz koji je Steranko bio kralj. 

[ridiculus]

Kada smo već predstavljali rad Olivijea Koapela, evo i njegovog najranijeg rada za američko tržište, i meni još uvek omiljenog. Imao je više kadrova po tabli, u proseku, i stil je bio prljaviji, i povremeno me čak podseća na Niheija kako crta likove.


 

Legija superheroja je, u suštini, arhetipski timski superherojski strip, sa svim mogućim tropama žanra stavljenim na gomilu, a opet - nekako - čudan strip. Ima čudnu istoriju, čudan kontinuitet, i fanovi su obično čudaci grupacija za sebe. Što će reći, meni se sviđa, barem konceptualno. Ali to možda ima veze i sa ljudima koji su radili na naslovu - ili naslovima, pošto ih je povremeno izlazilo nekoliko u isto vreme. Ako pričamo o Legiji, trebalo bi da pričamo o Keithu Giffenu, ali to ćemo drugom prilikom. Ove Koapelove table su iz priče poznate kao Legion of the Damned, koja je izlazila na promeni vekova, u dva različita naslova (drugi je bio Legionnaires). Nije dugačka priča, ali je prilično mračna, što je u lepom kontrastu sa tinejdžerskom postavom Legije, i Koapel crta prljava, oznojena, umorna ljudska bića iscepane odeće gde god može.