Omiljeni kadrovi/table

[Jerome Drake]

Mora se priznati, zna pogoditi horor atmosferu.

[ridiculus]

Da, i Minjola je jednom rekao da je Gene Colan bio najbolji od crtača "glavnog toka" u crtanju čudovišta. A kako je Minjola opsednut crtanjem čudovišta, to ima težinu. Minjola je to izjavio u predgovoru za jedan rad Guy-a Davis-a, koga je takođe pohvalio u tom domenu. A jutros sam pročitao izjavu John-a Rozum-a u kojoj kaže da je napisao jednu epizodu Xombi-ja za Guy-a Davis-a!! Ubio sam se tražeći je, ili bar podatke o tome, i na kraju sam saznao da nikad nije ni objavljena, iako je završena, i bilo je zamišljeno da izađe kao specijalno izdanje. A John Rozum je to izjavio kao komentar na jednu karikaturu Dan-a Pirara, čijoj se drugoj karikaturi smejem čitavo jutro, pa - posle praćenja ovog mog toka svesti i dokaza o povezanosti svih stvari - došli smo do onog što želim da pokažem:



Za sve moje poznanike koji "otkidaju" na dekonstrukciju!   

Naravno, granica između karikature i stripa je vrlo tanka i nejasna, pa se osećam dopuštenim da i ove prve stavljam ovde. 

[ridiculus]

P. Craig Russell na vrhuncu pripovedačkih i crtačkih sposobnosti! Ne, nije iz Sandmanovog Ramadana, ali to ste znali, zato što ste prepoznali Benedicta Cumberbatcha, zar ne?  (Obraćam se novim generacijama, ne zamerite vi ostali!)

Ovo je iz priče What Is It That Disturbs You, Stephen? koju je Russell započeo 1973, menjao, objavio u drugom obliku, a zatim, kada je dobio šansu, ponovo nacrtao i objavio 1997. Jedno od najvećih dostignuća njegove karijere, ako ne i najveće.

[ridiculus]

Dosta smo pričali o Spajder-men-u - toliko da se ne bih iznenadio da dobijemo komentar da traćimo naše sumnjive talente i nesumnjivo vreme, ali i dragocenu kvadraturu kiberprostora, pričom o superherojima! - ali ne sećam se da li smo pričali o najvažnijoj njegovoj priči IKAD, što će reći, onoj koja ga definiše i kojoj se ljudi uvek vraćaju za inspiraciju:



Pročitao sam jedan tekst koji se bavi "smrću" misaonih balona u američkom superherojskom stripu i dolaskom narativnih kutija u prvom licu, i tamo se ova tabla uzima kao primer monologa u stripu - monologa koji dodaje značenje koje ne biste videli samo iz slika. Tamo se kaže, u kontekstu kasnijeg razvoja ovih trendova:

The emotional action informed the physical, each reinforcing the other.

To provide that emotional weight, Spidey soliloquises, and it works.  However, soliloquising has three limitations that prevent its widespread use in modern comics.  First, it’s difficult to maintain for more than a page or two.  Second, it’s theatrical, and modern comics seem to find that tone embarrassing.  Third, the action has to stop for the soliloquy to happen.

Na ovaj tekst, koji je za sajt Too Busy Thinking About My Comics napisao Brad Reed, ćemo se vraćati ovih dana (ili, po potrebi, nedelja, meseci, godina...) pošto bih imao šta da komentarišem ili dodam na rečeno. No, vratimo se na samu priču. Epizoda se zove The Final Chapter i objavljena je u The Amazing Spider-Man #33 (1966), a zasluge za smišljanje zapleta se pripisuju Ditku. U pitanju je zaista završno poglavlje priče koju mnogi svrstavaju u panteon superherojskih priča. Na primer, Chris Sims i Matt Wilson (veliki ljubitelj Spider-Man-a), u svojoj seriji rangiranja "priča", Every Story Ever, stavljaju je na... prvo mesto. Od ostalih Spajdijevih priča, slede:
- The Amazing Spider-Man Annual #1, The Sinister Six (pričali o njoj u najnovijoj epizodi podkasta)
- ASM #229-230, Nothing Can Stop The Juggernaut
- Peter Parker, The Spectacular Spider-Man #310 by Chip Zdarsky (vrlo sveža epizoda stripa!*)

To je u prvih sto, a onda je tu još - trenutno na mestu 150 - Kraven's Last Hunt. I to je, po njima, 5 najboljih Paukovih priča, od nominovanih. Na žalost, više ih ima u predelu od 900-og pa skoro do hiljaditog mesta, gde se lista trenutno završava, što nije baš ohrabrujuće, ali se može objasniti Sterdženovim statističkim zakonima popularne kulture.


*koju nisam čitao

[milan]

Prosle nedelje je izasao jubilarni 300ti broj Spona. Volim Kapula, volim Spona, volim MekFerlena. Evo jedne lepe horor table.

[ridiculus]

Vince B. baš priča o tome u najnovijoj epizodi EOC, a on prati Spawn-a od početka. Ali, uskoro ćemo imati još jedan jubilej: i TMNT (novi, od IDW-a) se bliži broju 100, koji je najavljen za novembar!

Nemam običaj da postavljam pojedinačne kadrove (ili čak delove istih), osim kada u njima vidimo nešto od značaja za stvari o kojima pričamo. Sistematizujem i zapisujem neke svoje misli o American Flagg, pa, dok je sećanje još sveže, koristiću nešto od toga ovde. Čejkin ne postavlja uvek diskretne, odvojene kadrove u pravilnom nizu. Imamo superpoziciju, umetanje, preplitanje, "ispadanje" sadržaja iz formalnih okvira, montažu, sijaset signala, reklama i informacija koji vas napadaju sa svih strana ali čine deo dizajna stranice, i šta sve ne, tako da je teško predstavljati pojedinačne kadrove - ali, opet, moguće je. Ovo sledeće stavljam više zbog Kena Bruzenaka - da se ne bismo laćali leteringa samo kad "naletimo na nečitak font"! 



Ovde je naslov upotrebljen kao deo Raulovog obraćanja čitaocu, ali sama njegova slova su urađena u stilu neonskih reklama, bez prekida unutar svake reči. (Ovo je originalni kolor od strane Lynn Varley, a u kasnijim izdanjima je odabir boja bio drugačiji.) A onda možemo i da poslušamo Raulov poslednji savet, jer nemam ništa pametnije da kažem:

[ridiculus]

Prvo, malo istorije.

U nadovezivanju na prethodnu poruku, evo još jedne stvari koja bi gotovo sigurno bila izostavljena iz moje sažete priče o American Flagg, zato što ima da se priča o toliko mnogo drugih stvari! Ali u pitanju je zanimljiv detalj, pa da se ne bi izgubio:



Bob Violence je vid-šou (iliti TV program) koji se emituje subotom uveče, i koji prenosi suptilne poruke van granice opažanja ljudske svesti - poruke i komande koje izazivaju nasilne reakcije kod lokalnih moto-bandi. Protagonista priče, Ruben Fleg može da opazi te poruke iz razloga koji su objašnjeni, kao i mačak Raul, a na pitanje zašto nije ranije reagovao, Raul bukvalno kaže: "Ko bi verovao pričajućem mačku? Osim toga, Bob Violence je Pleksov program, a sa Pleksom se ne zajebava."

Ovakva vrsta uticaja medija na ljudsku psihu i ponašanje je opisana u Kronenbergovom Videodromu, koji je premijerno prikazan u februaru 1983. (ako je verovati IMDB-u). Prvi broj American Flagg-a je objavljen u junu te iste godine, ali ne verujem da je Čejkin imao vremena da bude pod uticajem tog filma i izmeni svoje koncepte toliko kasno. American Flagg se sastoji od svezaka koje imaju po 28 stranica, što je bilo 6 stranica više od tadašnjih standarda, a Čejkin je sve i crtao i pisao (bar do 13. epizode). Ne, bilo je gotovo neophodno da pripremi solidan deo materijala unapred da bi mogao da podnese mesečni tempo objavljivanja, a čak i tako je pregoreo posle prvih 12 epizoda, i zdravlje mu je bilo narušeno. Prve skice koje sam video su iz jula 1982, a među njima su i likovi koji se ne pojavljuju u prvom broju, poput Medeje Blitz. Dakle, zaključujem da je imao ovu ideju potpuno nezavisno od Kronenberga.

Naravno, postoje i druga dela koja se bave uticajem mas-medija u budućnosti. Najgledaniji Pleksov program je Firefight, a to je prenos prave oružane borbe paramilitarnih grupa, poput televizovanog rata. "Hleba i cirkusa", kaže šef policije, a mi znamo (za razliku od Rubena) šta je time hteo da kaže. Jedna sličnost bi mogla da se nađe u The Running Man - mislim na roman, koji je objavljen 1982, a ne na film iz 1987, što je suviše kasno za ovo naše poređenje ideja i inspiracija.

Elem, hoću da kažem koliko je American Flagg pun dobrih ideja, naučnofantastičnih ili ne. A i dozvoljeno je psovanje - to ste valjda primetili?

Ali, da me je neko ranije upitao koji stariji stripovi ne koriste misaone balone, verovatno bih se ispalio i pomenuo Flagg, između ostalih. Sećanje se samo poigralo sa mnom, jer na ponovno čitanje sam video delove kada ih Čejkin upotrebljava, uglavnom (ali ne isključivo) u trenucima kada je Ruben Fleg sam sa sobom. Ne, strip koji ne koristi uvid u misli (čak ni kroz naraciju iz prvog lica) je Ronin Frenka Milera. Ne mogu da se setim da je Ričard Korben ikad koristio misaone balone, ali možda me sećanje i tu vara, pa me slobodno ispravite. No, svejedno, Korben je tada bio čisti andergraund, i nije baš bio merilo glavnotokovskih trendova. Isto važi za Alana Mura u Britaniji pre Swamp Thing-a.

Ok, verovatno ni Konan nije koristio misaone balone. Kao ni neki drugi stripovi o palp junacima, možda? Postojala je neka vrsta distance u tom žanru. Ali zato su ti stripovi bili puni - prepuni! - narativnih opisa iz trećeg lica. Ronin nema ni to. Potpuno je hermetičan u smislu prezentacije.

[ridiculus]

Drugo, nešto vrlo sveže. (Ovo je bilo u planu da bude postavljeno sinoć, ali nisam stigao. Jebiga... dok sam ja oklevao, lik iz priče je umro.  )

Svaka stranica Marvel Comics #1000 je priča za sebe, i posveta određenoj godini u izdavačkoj istoriji te kuće. Svaku stranicu je radio drugi "produkcijski" tim. Al Ewing nekako sve to pokušava da spoji u neki zaokružujući narativ, ali, iako je on odradio častan posao, ova knjižica u globalu je većim delom efemernog karaktera (O, ne! Bože, šta to pričam!! Marvel je kul! Marvel je izvor ideja! Marvel je život!  ) No, dobili smo neke zanimljive stranice, i meni je jedna od najboljih ova:



Jedna od velikih razlika (američkog mejnstrim) stripa danas i onog iz prošlog veka je kolorisanje. Čak bih bio spreman da izjavim da veliki deo - barem pola, ako ne i više - opšteg vizuelnog utiska ili senzibiliteta nekog grafičkog rada danas nose boje, ne linije (ili čak senke). Bojama se često radi "osvetljenje", bojama se prenose "specijalni efekti". Hardmanov crtež je posebno interesantan jer se nalazi na razmeđi - fleksibilan je što se tiče kolora, ali takođe voli da koristi crne površine. S druge strane, Hardmanova naracija - iliti, tranzicija među kadrovima! - je sam vrh modernog ili bilo kog stripa, i uvek vredno pažnje ove teme.

[ridiculus]

Eh, desilo se ono što su proročanstva praktičnog uma nagoveštavala: linkovi ka sajtu TinyPic više ne funkcionišu. Što znači da je dobar deo slika koje sam ovde postovao, a i na drugim temama, izgubljen.    Tom Sutton nije preživeo! Ali Garcia-Lopez jeste... (ups, nema primera iz Twilight-a - prethodna strana ove teme!)    I moja analiza Silvestrijeve pripovedačke nesposobnosti je postala retroaktivno nedokumentovana! "Oddokumentovana?" Ili je možda Zatanna u pravu, pa se to kaže anavotnemukod? Kako god, veliki mae geri udarac kulturi u glavu... 

[ridiculus]

Silver Surfer: Black je ekstravagantan strip. Glavni razlog je crtež Tradd-a Moore-a, o kojem se mogu čuti vrlo oprečna mišljenja, ali to ekstravagantnost sa sobom tradicionalno povlači. Evo jedne duple table iz broja 3:



Zapravo, iako crtež jeste neuobičajen za superherojski strip, pogotovo u prikazu humanoidne forme, pravi psihodelični ton je ovde postignut kolorisanjem Dave-a Stewart-a, koji je bio i ostao najveće ime glavnotokovskog baratanja magičnom listom boja. Moore-ovi geometrijski i protoplazmatični oblici su prigodno apstraktni, ali nemaju Ditkovu maštovitost sami po sebi. S druge strane,  blista kada prikazuje čudna, deformisana, gotovo tečna tela i njihov groteskni balet.

Originalni crteži za prva dva broja stripa su bili kupljeni unapred, pre same publikacije, što govori u prilog popularnosti Moore-ovog rada u određenim (bogatijim) krugovima.

[Jerome Drake]

Lijepa i zgodna psihodelija. 

[ridiculus]

Iako ne pratim sve što izbacuje "Velika dvojka" američkog izdavaštva, većine izdanja sam svestan, budući da pratim nekoliko emisija koje se, uzete zajedno, pre ili kasnije dotaknu svega što su ovi izbacili. Tako da mogu da kažem da je, on svih tekućih serijala, trenutno meni vizuelno najzanimljiviji:



The Green Lantern (primer iz #3), i to uglavnom zahvaljujući gospodinu Liamu Sharpu, koji provodi najzabavnije vreme svog života na ovom stripu.

Ovde je dobro dokumentovana - iako se vizuelni dokaz izgubio!  - moja ljubav prema radu Riley-a Rossma, i Martian Manhunter bi bio bliski drugi:



Kolor by Ivan Plascencia.

Šta je zajedničko za ova dva primera?  Da li mi je život na Zemlji - makar i u obliku fantazije - postao toliko nezanimljiv za gledanje?

Za treće mesto se dvoumim. Rad Del Munda mi je fascinantan po sebi, ali on i Aaron nisu baš najbolja kombinacija. (U prevodu, Aaron je suviše zaljubljen u svoje sopstveno prisustvo, barem u Thoru. Imamo tu čitave scene bukvalnog psihološkog mučenja likova nepotrebnim govorom.)

Gary Frank je dobar, ali trenutno je tek na svom trećem kadru.   

A Michel Fiffe je genije. To nema veze sa ovim prethodnim, ali morao sam da skrenem pažnju. Ne mislim na njegov crtački genije - to je već bilo prilično jasno, rekao bih - nego na analitički. U jednom skorašnjem intervjuu je izjavio kako voli da proučava - makar samo za sopstveno zadovoljstvo - zašto neko voli jedan crtački stil, a drugi ne, pa je napravio tabelu, čija jedna osa ide od realističnog ka karikaturnom (cartoony), a druga od "čistog" ka "haotičnom" (messy), i razmišljao gde bi koga postavio od crtača. Na primer, Sinkevič bi se našao u "realističnom, ali haotičnom" delu

[ridiculus]

Pošto su, izgleda, vanzemaljski oblici života trenutna tema, da nastavimo niz sa Dan-om Pirarom, jednim od najvećih živih karikaturista:



Ovo je najnovija karikatura sa njegovog sajta Bizarro.com i savršen opis ljudske prirode pride.

[ridiculus]

Ovde je bilo reči o Batmanu kojeg piše Tom King - i to vrlo često ne u pozitivnom svetlu - ali evo uvodne (spleš) strane za epizodu #78:



Crtač: Clay Mann. (Ili, možda bi u digitalnom dobu trebalo da zovemo tu profesiju umetnički direktor? Ionako veći deo tehničkog posla obavljaju procesori. No, nije još sve loše dok ne počnemo da je zovemo "ljudskim viškom".)

Clay Mann is godd. Ne, ne, pravopisna greška - "zato što ne koristite vaš i naš proizvod, Grammarly!"^TM - htedoh da kažem, Clay Mann... is good. Ali, ne i dobar koliko većina ljudi misli. Catwoman u većini kadrova gleda kroz sagovornike i okolinu i čitaoce - toliko joj je pogled životan! I nemojte da je neko rekao "to je izraz njene oholosti ili uobraženosti", jer dobar lopov mora da ima percepciju i da zapaža stvari, a ne samo da manekeneše pred milion fanova koji bulje s pljuvačkom u ustima i niskim standardima u glavi (ne i između nogu; tamošnji su standardi... dobri, u ovom slučaju). I ovde ionako svi likovi gledaju jedni kroz druge, pa nema takvih opravdanja. Ali u ovom kadru se to ne vidi, i "Cat" je u njemu vrrrrrlo seksssi, i zato ga stavljam na ovo sveto mesto.  S druge strane, Batman u belom okruženju... 

[ridiculus]

Ovo je iz Ragnaroka #1 (Walter Simonson, John Workman, i Laura Martin), IDW, 2014. (Već imam ovu tablu aploudovanu na imgur, pa mogu da je stavim i ovde. A na njoj se nalazi nešto što me navelo da krenem da istražujem posebnu temu.)

Ovde se vidi da Simonson nije mnogo izmenio stil - postao je malko slobodniji i apstraktniji sa godinama, ali pripovedanje mu ide od ruke jednako dobro. Kao što je pravilno primećeno, svaka tabla Ragnaroka je maltene lekcija iz pravljenja stripa. Naravno, kolorisanje je savremeno i digitalno i ukupni dojam je drugačiji u odnosu na ranije radove - osim možda ako ih niste upoznali preko omnibusa Thora na kome je (novi) kolor radio Steve Oliff, no, Oliff i Martin imaju drugačije pristupe problematici, pa ni to nije sasvim ispravno poređenje.

Tema koju sam pomenuo je mogla biti "dizajn toka informacija na strip-tabli" i znam da bi internet pregoreo od silne radosti da sluša o tako nečem  , ali ovaj put sam bio manje formalističan i tema je tematske prirode, ne tehničke.

Mračni vilenjaci (aka dark elves) u stripu.

Ova žena na pokazanoj tabli iz Ragnaroka je Brynja. Ona je black elf, što su severnjački narodi zvari svartalfal, ali u edama nema mnogo infomacija o njima. Mnogi proučavaoci misle da se radi samo o alternativnom nazivu za patuljke (crni jer žive pod zemljom, udaljeni od sunca). No, upravo to daje Simonsonu (ili drugim piscima i crtačima) odrešene ruke da ih slobodnije zamišlja. To "slobodnije" u praksi obično znači "u skladu s D&D predstavama". Simonson je stariji od generacije koja je veći deo slobodnog vremena u detinjstvu trošila na te igre, ali je pisao scenario za neke stripove Warcrafta - koje nisam čitao, tako da ne znam da li tu ima nekih sličnosti ili veza s ovim o čemu pričam. Svejedno, jer čak i ako on nije prethodno bio upoznat sa D&D klasama i rasama (i njihovim standardnim vizuelnim predstavama) morao je da se upozna sa svetom Warcrafta da bi uopšte bio u stanju da napiše priču. A poznavati Warcraft znači donekle poznavati i Warhammer. A to je moglo donekle da utiče na izgled Brynje i njenih sunarodnika.

Naravno, Simonson je prikazao dark elves još u Thoru sredinom 80-ih, a evo kako je taj narod nacrtao Arthur Adams (prateći primer Simonsona) u specijalnom izdanju Novih mutanata (1985):

[ridiculus]

Ta tema o kojoj sam započeo priču u prethodnoj poruci - to neće ići na ovom topiku. Pišem za sebe, da bih jednom mogao da objavim negde, a možda ću povremeno prikazivati ovde neke delove. O Malekithu, o Gloriani Tenebrae. Nema toga baš mnogo kao u video-igrama (koje ionako samo uzimaju jedna od druge, ili sve zajedno od D&D-ovog ekosistema).

Ali zato imamo nešto drugo. Rad Romite Džuniora na Daredevilu je bio specifičan. Kao što smo više puta rekli, on je rođeni pripovedač, a ilustratorska strana mu nije jača strana. Poznato je da ne ume da crta decu - barem ne decu koja ne izgledaju (što neko reče) kao homunkuli. Ali u Daredevilu njegova deca izgledaju kao punopravna ljudska deca, i razlog verovatno treba tražiti u tušeru. Skice Romite Džuniora ne izgledaju isto kada ih tušira Klaus Janson i kada to radi Al Williamson. Kombinacija Romita Jr. sa ovim drugim me podseća na Paula Smitha po načinu crtanja likova. Inače, Williamson je verovatno najpoznatiji kao crtač Marvelove adaptacije Imperije (koja) uzvraća udarac, iako je imao dugu i plodnu karijeru.



Početak epizode #254, Typhoid. Vidimo kako Romita i Williamson crtaju žensku figuru ( ), a i vidimo dijaloge koje je pisala Ann Nocenti. Ona je dugo bila na naslovu - oko 50 epizoda ili više, a Romita je bio samo jedan u nizu saradnika, iako verovatno najdugovečniji. Williamson je bio tu i pre i posle njega, sa drugim crtačima, kao što je Lee Weeks. A i kasnije su njih dvojica sarađivali na Man Without Fear, mini-serijalu sa Frankom Millerom.

Frank Miller je prethodno bio prikazao ludilo kroz lik Bullseye-a, ali ovde je Nocenti otišla korak dalje. Typhoid Mary je bila tu pre Harley Quinn, i vrlo je diskutabilno ko je bolji lik. To jest, ako su uopšte i u pitanju različiti likovi, izuzimajući par fizičkih razlika kozmetičke prirode.



Kolor je radila Christie Scheele, i danas je iz originalnog materijala najteže pravilno suditi o njenom doprinosu, zbog skromnih štamparskih mogućnosti tog vremena u toj industriji.

[Meho Krljic]

Ali kosu joj je crtao za SVE pare 

[ridiculus]

Da, to je sigurno Williamson. Romita se ne bi patio sa time na nivou skice.

[Meho Krljic]

Ma, da, on bi ubacio tri lokne i dosta je   

[ridiculus]

Prvo, malo Langridge-a, zato što mogu!



Onda malo Pirara, zato što je obično u pravu:



A onda još jednom Nocenti + Romita Jr. + Williamson (+Scheele), zato što moram.

[Meho Krljic]

Samo da ukažem da je ove nedelje izašao one-shot New Mutants: War Children koga su radili...
 
 
...oh pa znate već: Chris Claremont i Bill Sienkiewicz. Klasična NM priča koja tretira Iljaninu demonsku prirodu, pokazuje ZAŠTO je Iljana superheroj, a i kako Doug Ramsey uči Warlocka da on takođe bude superheroj. Da se razumemo, ako nikada niste čitali New Mutants, ovo će vam biti potpuno neprozirno, ali pošto znam da je drug Ridicukus kolega-poštovalac ovog izvrsnog stripa iz klasične ere, onda da stavim samo dve table da se vidi to majstorstvo na delu:
 

 
 

[ridiculus]

Opa! Brzi ste, Mehmete, iako sam pre par sati već video neke priložene kadrove iz ovog stripa na Fejsbuk strani EOC-a. No, u pitanju su drugi kadrovi, a ovo izgleda fantastično.

[Meho Krljic]

Još je Sienkiewicz u fazonu da je bio sav nervozan, da li će on i Chris umeti da se sete kako su to radili i zašto je to bilo zabavno. Sunce malo kako je skroman i fin. Da ga ne obožavam već godinama sad bih ga zavoleo.

[ridiculus]

Inače, ove dve table što je Meho postavio se savršeno uklapaju, jer je jedna bogata crvenim tonovima, a druga zelenim, a to je jedan od najjačih parova. Da li je to postavljeno slučajno? Da li u to treba da verujem?   

Ajmo, bar na trenutak, da skrenemo pogled ka koloristima. Evo novijeg primera rada čoveka koji ima najlepše ime u čitavoj industriji stripa, Loverna Kindzierskog:



Primećujete da je crvena boja ovde jača od plave, inače bi njihov kontrast bio naporan za oči, dušu, i mozak. (Ovo je iz Sword of Ages Gabriela Rodrigueza, #2.)

[ridiculus]

Ako spadate u grupu koju ne interesuje mnogo američki strip, verovatno ste se do sada smorili (ali... zašto? - a, da, mnogo Deodata!*) ali moj jedini razlog zašto ne postavljam ništa što nije američkog porekla je samo praktične prirode. Za evropski strip, izbor je uži - a pod time mislim na izbor piratskog materijala ali i javno pristupačnih skenova - i daleko mi je veći posao da postavim kadar ili tablu odatle. To se čak odnosi i na japanski strip, čiji skenovi često jesu pristupačni ali su do zla boga ružni. Slabog kvaliteta, hoću da kažem.

Ali sukobićemo se ovog vikenda sa tim nemanima! Neće nas zaustaviti da postavim nekoliko stvari.

Prvo, nešto novo, direktno iz zemlje čiji se fantazijski arhetip sastoji od vina i sira... i vatrenih žena (to je za strejt muškarce i nestrejt žene)... i lepih albuma sa naslikanim pričama (to je za stripofile):



Infinity 8 je serijal Lewisa Trondheima i različitih crtača, i sastoji se iz više priča. Četiri, ako se ne varam, pošto ih nisam sve čitao. Lion Forge ih je objavljivao u Americi parcijalno (primeri su iz njihovog izdanja). Olivier Vatine je crtao (i kolorisao) drugu, a kredituju ga i za priču, zajedno sa Trondheimom. Infinity 8 je ogromni "međugalaktički" svemirski brod na kome imamo buljuk različitih rasa i kultura (ne, nije nalik na Ameriku  ) i svaka priča prati drugu avanturu sa različitim protagonistom. Tj. protagonistkinjom. Crtački stilovi variraju, ali svi imaju manji ili veći udeo karikature, i verovatno ima veze i sa tim što je Olivier Vatine postavio "dizajnerski pravac" za čitav serijal. Siguran sam da su pod tim mislili na vizuelni dizajn - stvorenja, ali i okruženja i tehnologije, jer postoji određena konzistentnost koja se provlači kroz različite priče. To čini Vatinea najznačajnijim čovekom čitavog serijala uz Trondheima. I sve ovo me podseća na Mezieresa, što će reći, vrlo šarmantno i maštovito.




*ja se više zezam na račun netrpeljivosti prema Deodatu nego što to stvarno mislim, ali činjenica je da nisam voleo njegov rani period, a jedno vreme mi se na Tapatalku, uz naslov teme, non-stop pojavljivala jedna njegova tabla koju je Meho bio okačio i to jedna iz "tog" perioda - kao da je Tapatalk svestan ovoga i ruga mi se. Neizdrživo!  Još samo da mi operativni sistem telefona sam od sebe postavi neku njegovu ranu ilustraciju za pozadinu, pa da počnem da se osećam kao da živim u Kafkinom romanu. 

[ridiculus]

Iz nekog razloga, dok sam postavljao prethodni primer, slušao sam jedan stariji album Yann-a Tiersen-a, Les Retrouvailles. Nije nešto što se nužno slaže sa naučno-fantastičnom temom, ali je francusko, i nosi taj miris francuskih polja i morskih obala i malih ulica u rano jutro, sa po kojom otvorenom pekarom.

A sada slušam Peer Gynt od Edvarda Griega (i Henrika Ibsena, donekle), i možda možete da pogodite temu sledećeg primera? (Uveravam vas da je izbor muzike potpuno slučajan i nevezan za moju želju da dovedem duh u specifično stanje!)

Ok...ovo je Vei, švedski strip sa temom nordijske mitologije, uz neke izmene:



Napisala ga je Sara Bergmark Elfgren, a Karl Johnsson je odradio vizuelni deo. Prvi grafički roman je izdat 2017, a drugi se očekuje ove godine (ako nije već izašao u matičnoj državi?)

Ali sada vidim jedan trend ovde, u novijem delu topika, i to u nasumično odabranim stripovima (osim što je kvalitet bio glavno merilo).

Skoro svi ovi stripovi imaju mladu ženu za glavnog junaka. I Vei (koji je napisala žena), i čitav Infinity 8 (sve priče, koje nisu napisale žene), i Sword of Ages (iako se to ne vidi iz priloženog), i novi Novi mutanti (ako izdvojimo Magik)... Ok, Daredevil ne, iako je Tifusna Meri glavni lik isto koliko i Met Murdok, barem u jednom delu priče. A to je stari strip, za razliku od ostalih navedenih. A Ragnarok... he, he, he, neki mogu da misle da je Simonson old skool i da nema šta da kaže, ali to je u stvari najnaprednije u tom kontekstu - u smislu u kome ja shvatam "naprednost" u umetnosti: traganje za novim, za neučinjenim, za neprikazanim, a ne kao povlađivanje opštim kulturnim ili društvenim trendovima koji sami sebe nazivaju tako. Obrt bi bio još bolji i efektniji kada Ragnarok ne bi imao marketing koji priča o čemu se tu generalno radi, ali onda bi ga verovatno čitalo samo nekoliko stotina ljudi (koji nisu moji klonovi, zamislite). Tako da je to što je, ali potrebno je pročitati prva dva broja da bi se shvatilo o čemu pričam. No, sve to na stranu, sve su ovo odlični, ili bar solidni stripovi, i takve generalizacije ne mogu to da potisnu.

A, da proširimo grupu junakinja-ratnica, i Frank Miller radi na Cursed, priči o Nimue iz arturijanske mitologije...

[ridiculus]

A Michel Fiffe je genije. To nema veze sa ovim prethodnim, ali morao sam da skrenem pažnju. Ne mislim na njegov crtački genije - to je već bilo prilično jasno, rekao bih - nego na analitički. U jednom skorašnjem intervjuu je izjavio kako voli da proučava - makar samo za sopstveno zadovoljstvo - zašto neko voli jedan crtački stil, a drugi ne, pa je napravio tabelu, čija jedna osa ide od realističnog ka karikaturnom (cartoony), a druga od "čistog" ka "haotičnom" (messy), i razmišljao gde bi koga postavio od crtača. Na primer, Sinkevič bi se našao u "realističnom, ali haotičnom" delu

A ja uspeo da nađem taj dijagram! 



Tu su zastupljeni crtači koji su uticali na Fiffea u nekoj meri. Ha, Garcia-Lopez je najbliži čistom (idealističkom?) realizmu!!! 

[ridiculus]

Možda bi se moglo diskutovati koliko dela Philippe-a Druillet-a spadaju pod "strip", a koliko pod ilustrovani narativ (i koja je razlika između ta dva!), ali, grafički gledano, malo šta u istoriji i jednog i drugog može da im priđe po monumentalnosti.



Iz 6 putovanja Lone-a Sloane-a, objavio Titan Books na engleskom (odatle je primer), srpski (ili hrvatski) izdavač je... je...je... hm, ne mogu da se setim  . Ovo je originalno objavljeno početkom 70-ih, kad čak ni računari nisu postojali van specijalnih prostorija, a kamoli bili korišćeni za crtanje bilo čega komplikovanijeg od Čiča Glišinih nogu. 

[ridiculus]

Prepoznali ste, naravno. Maestralni Jordi Bernet na Torpedu (u Americi objavio IDW). Iako je, u smislu strukture, ovo najtradicionalniji format stripa - ako ne računamo novinske trake, naravno - mreža od 6 kadrova, 3*2, Bernet pokazuje svoje umeće u građenju scene. Ili možda baš zbog toga.

Primećeno je da je u američkom stripu nasilje toliko fetišizirano da je predstavljeno kao akcija. U evropskom stripu su takvi slučajevi daleko ređi. Tu je nasilje tradicionalno realnije, brutalnije, direktno vas ščepa za gušu i drugom rukom mučki udari u stomak (ili niže). I, naravno, evropski strip je oduvek bio slobodniji po pitanju erotike.

Bernet je u kasnijem dobu radio i za Amerikance i možda ćemo prikazati nešto od toga (Jonah Hex, Spirit, American Vampire).

[ridiculus]

Nastavljamo u tradiciji crno-belog. Evo umetnika koji je dosta uticao na moje omiljene američke crtače, Simonsona i Sienkiewicza. Drugim rečima, italijanski maestro, Sergio Toppi!



Sharaz-De, Tales of the Arabian Nights, #1. Archaia je to bila objavila prvo u sveskama, po američkom običaju, pa tek naknadno kao zbirku. Na ovom primeru vidimo kakav je majstor kompozicije bio Toppi, sa ovim konjem koji galopira kroz prostor i vreme.

[ridiculus]

Naravno, posle Toppija je usledilo nekoliko dana tišine, kako nepisana pravila nalažu. Gledanje/čitanje takvih radova je poput slušanja barokne muzike - ima vrednost samo ako ste okruženi tišinom.

A i, iskreno, nisam imao vremena da postavljam primere. 

Evo nečega što prirodno gravitira ka ovom topiku - lista koju su sastavili na SyFy Wire pre nekoliko godina*, o 25 "najvećih" crtača stripova u poslednjih 25 godina. Ponoviću imena ovde, jer sam večeras izuzetno radno raspoložen:

Mike Allred
Greg Capullo
John Cassidy (već sam ovde osetio da im je kredibilitet otišao u lepu materinu, što zbog njegovog uključenja, što zbog greške u pisanju imena - Cassaday)
Becky Cloonan
Darwyn Cooke
Geoff Darrow (vrhunski ilustrator i strip-autor, ali njegov "značaj" je meni diskutabilan, bar u ovom kontekstu)
Steve Dillon
Francesco Francavilla
Tony Harris
Jae Lee
Jim Lee
Alex Maleev ( )
Mike Mignola
Frank Miller
Michael Avon Oeming
Sara Pichelli (ko?)
Paul Pope
Frank Quietly (čoveče  ... Q-u-i-t-e-l-y!)
Eduardo Risso
John Romita Junior (hm... značajan je on, ali ako odbacimo rad iz 80-ih, pitanje je da li bi se našao na listi najznačajnijih - ali svakako jeste jedan od najproduktivnijih)
Tim Sale
Fiona Staples
Jill Thompson (ko?)
Chris Ware
Scottie Young

Nisam stavljao brojeve, jer se u uvodu naglašava da mesta nisu rangirana. Sve ovo je toliko nasumično i slučajno, ali me uopšte ne čudi da u današnje vreme dolazi od relativno respektabilnog medija.

Mignola i Chris Ware - uvek i svugde. Quitely i Risso - neosporno. Za neke bi se cenkali!  (S tim da nisam baš upućen u rad nekolicine specifičnih crtača i autora, poput Mike-a Allreda) A neki ne zaslužuju da se nađu među prvih 250.


*prvo sam bio napisao "meseci", ali posle sam otkrio da je tekst editovan, a prva verzija je iz 2017. (dakle, uzimaju se u obzir dela od 1992.)

[ridiculus]

Dakle, kad sam u prethodnoj poruci postavio pitanje ko su Sara Pichelli i Jill Thompson, nisam hteo da kažem da zaista to ne znam, nego je to bio kratki način da upitam šta će one na ovakvoj listi. Pogotovo Sara. Jeste, talentovane su, i imale su dobrih, čak i odličnih radova, ali ovde ciljaju previsoko. Kakve su šanse da je Jill Thompson, poznata po radu na Sandmanu, u krugu najvećih, a P. Craig Russell ne, pogotovo ako se jedinstvenost računa kao bitna odlika pri proceni? Da li Russell ima bitnih radova počevši od 1992? Naravno. Adaptacije bajki Oskara Vajlda. Ponešto od Sandmana (posebno Ramadan). Nisam siguran za njegove adaptacije opera, ali Prsten Nibelunga svakako. Čuveni grafički roman o Doktoru Strejndžu - koji jeste samo obrada priče koju je već radio 70-ih, ali crtana drugačijim stilom, koji je Russell kasnije razvio i po kome je i poznat.

Ali, 1989. smo dobili čudnu kombinaciju njega na tušu i Minjole kao pripovedača. Čudnu, jer ne postoje dve stilizacije koje su više udaljene jedna od druge. Minjola teži kockastim površinama i senkama, a Russell je sav u kružnim, tečnim oblicima i naginje jarkim bojama. Ipak se Russell donekle prilagodio u priči o Betmenu poznatoj kao Gotham by Gaslight:



Ovakav pretposlednji kadar se ne viđa često. Takav prikaz gubitka percepcije ili svesti se obično rezerviše za poslednji kadar. U narednim porukama videćemo neke primere.

[ridiculus]

Kao što sam rekao u prethodnoj poruci, sada ćemo pokazati nekoliko primera potpuno crnih kadrova. Takođe sam rekao da se ti kadrovi obično rezervišu za poslednje na stranici, jer predstavljaju kulminaciju scene, a kao što su nas učili, promena scene je najefektnija kada se uradi pri okretanju stranice. Naravno, ništa ne treba uzimati kao uklesano u kamenu(-temeljcu kosmosa), i sve zavisi od konteksta, ali to je neka najopštija logika.

Crnilo kadra predstavlja različite stvari, takođe u zavisnosti od konteksta. Recimo, u Elektri: Assassin #1 (1986), Sienkiewicz (sa Frankom Millerom) nam daje figurativnu tamu (gubitak svesti). Miller piše u prvom licu, a crni kadar je ovde subjektivne prirode, i to se savršeno uklapa. Gotovo presavršeno, i možda je čak tekstualni deo "višak" u ovom slučaju.



Nasuprot tome, Simonson se u adaptaciji filma Alien (1979) drži na distanci od unutrašnjeg života likova, prikazujući stvari objektivnije, ali u sledećem primeru dati kadar je iz ugla posmatranja prikazanog lika, i to je intuitivno potpuno razumljivo:



To je nastariji primer kojeg sam trenutno svestan. Da li bi još ranije primene trebalo tražiti kod Ditka - budući da se on poigravao percepcijom ali i formom stripa - ili njegovog učenika Starlina? Možda, i svakako su oni mogli to formalno da upotrebe, ali nekako mi taj suviše očigledan prelaz na subjektivnu percepciju - tj. gubitak iste - ne liči na Ditkov pristup. Moguće je da grešim, svakako.

Frank Miller je još početkom 80-ih imao ideju da nacrta epizodu Daredevila iz njegove perspektive, sa potpuno crnim kadrovima, ali nikada je nije realizovao. No, takav pristup bi opet imao balone ili naraciju, pa kadrovi ne bi bili potpuno prazni. (Ali ionako nije ni ovaj gore iz Elektre.)

Mitch Gerads i Tom King u Mister Miracle-u odstupaju od gore navedene upotrebe. Oni često koriste crne kadrove (u mreži od 9) preko kojih su ispisane reči "Darkseid Is". Ako mene pitate, greška. Ili možda ne baš "greška", ali svakako vrlo nesuptilno. Jedna od stvari koje se ističu u inače kvalitetnom štivu. Mogao je King da napiše i "This Totally Black Panel Represents Our Dark Side!", da je hteo da bude još samo malo očigledniji. Potpuno crni kadrovi bi obavljali isti posao i istovremeno bili manje nalik na udarac figurativnim buzdovanom u centar inteligencije čitaoca. Ali, izgleda da strip-scenaristi još uvek generalno ne veruju u pronicljivost svoje publike, pa moraju da docrtavaju neke stvari.


Slična stvar bi bili potpuno beli kadrovi, ali to je priča za neki drugi put. (Ovo bi bile dobre teme za doktorske disertacije, pa eto vam inspiracije...)

[ridiculus]

Možda je vreme da Piraro dobije posebnu temu? Ok, ok, čujem šum dolazećih talasa neutaživog interesovanja, samo da nađem vremena...

[ridiculus]

Ajmo jedan hronološki pregled, za sada samo za 80-e (ali, nadam se proširenju na kompletnu meta-istoriju paninteligentnih rasa!  ) Par ovih tabli sam već stavljao, ali mislim da su se izgubile sa mučkom smrću sličice.com (hoću da kažem, tinypic-a.)

1980:



The Uncanny X-Men, "Too Late, the Heroes" (#134). Ovde sam imao nedoumicu. John Byrne ili George Perez? Trajala je otprilike 0.5 sekundi. Ovu bitku Perez ne može da dobije. Konkretno, opcija mi je bila da stavim nešto iz The New Teen Titans, koji su tada bili aktuelni (i najpopularniji DC-jev serijal). Ali, Novi Titani su bili kopija X-ljudi, i Byrne je ovde na jednom od svojih crtačkih i narativnih vrhunaca, a Perez će kasnije imati i uzbudljivijih radova od Novih Titana. Byrne-a tušira Terry Austin, i to je jedna od najboljih kombinacija.

1981:



Daredevil, Last Hand (#181), Frank Miller i Klaus Janson (za koga piše "finished art and colors"). Čuvena, čuvena scena.

1982:



Night Force #4. Takođe sam razmišljao: Gil Kane ili Gene Colan. Obojica su bili vrlo uticajni, vrlo specifični, ali međusobno različiti kao nebo i zemlja. Ovde je bilo sasvim svejedno koga ću da odaberem, pošto će obojica imati još šansi da se pojave u ovom "nadmetanju". Colan je bio majstor okultnog, natprirodnog, i jezovitog, i verovatno mu niko u američkom mejnstrim stripu nije bio ravan po tome. Ali Colan nije tuširao ovaj strip, već Bob Smith (a tuširanje posle Colan-a nikad nije bio zahvalan posao, s obzirom na njegovu tehniku nedefinisanih površina).

1983:



American Flagg #3 (Hard Times, deo III). Začeci dizajna tabli koji će izmeniti američki strip, da ne pričamo o tematici  . Ovde je još relativno u sirovom obliku, pošto Chaykin u nešto kasnijem periodu neće menjati scenu na pola stranice.

1984:



The New Mutants, The Shadow Within (#22). Možda je trebalo da stavim neku tablu iz priče o Demonskom medvedu (#18-20), jer se tu Sinkevič proslavio, ali sveske koje joj slede posedujem, a i hteo sam da ne ponovim atmosferu koju sam već dotaknuo sa Night Force. Žao mi je što ne mogu da obuhvatim i sledeću tablu (poslednju u svesci) koja ima jedan od boljih klifhengera u američkom stripu. (Niste čitali Klermontove i Sinkevičeve Nove mutante? Šta onda čekate? Da ja postavim sve table?  ) Zaslužuje pomen i Glynis Wein, tada supruga Lena Weina, koja je kolorisala ovu tablu i strip, pošto je rezultat lep... uzmite u obzir kada je to bilo. I Chris Claremont drugi put na ovih 5 tabli!

Nastavak malo kasnije, da ne preteram sa brojem slika po poruci.

[ridiculus]

Samo da bude jasno, biram table koje su mi dovoljno interesantne ili uzbudljive na neki način (ne nužno naj-, jer obično nemam apsolutnog favorita), bilo to zbog dramatike/komedije, kompozicije, impresivnog prizora/pejzaža ili nekog četvrtog razloga.

1985:



Thor, The Grand Alliance! (or Life with Loki), #359. Mislim da je ova tabla jedna od onih izgubljenih, i ona je deo mog prvog susreta sa Walterom Simonsonom. Mislim na čitavu tu priču, narativni "luk", o kojem sam malo pričao ovde.

1986:



The Uncanny X-Men, Wounded Wolf, #205. Claremont treći put! Pa to je LUDILO! - čujem našeg škotskog Spartanca kako urla u mom pravcu.  Ili to beše Persijanac koji je izrekao te reči? Svejedno, šta da se radi kada je Klermont uglavnom radio sa odličnim crtačima, od kojih su mnogi međusobno potpuno drugačiji po vizuelnom stilu i pristupu narativu. Ovo je takođe bilo postavljeno ovde - moguće je da ova konkretna tabla nije, ali neka iz ove epizode jeste. Barry Windsor-Smith crtao i smislio priču sa Klermontom. I kolorisao. Nemojmo zaboraviti taj deo, jer objaviti ovu epizodu sa nekim drugim kolorom bi bio estetski zločin. Ovde se nazire veliki uticaj kiberpanka, aktuelnog u to vreme. Posle čitanje ovih opisa, trebaće mi trenutak da povežem misli. One svoje.

1987:



Swamp Thing (vol. 2)  #62. Rick Veitch je preuzeo i spisateljske dužnosti za ovu epizodu, između Moore-ovih, ali je Alcala bio tušer. Prethodna tabla je mreža 3x3 kadrova, a naredna je 5x5. Plus dobijamo čitav univerzum pride. Impresivno.    Nije lako biti bog nauke i znanja!

1988:



Ovo zahteva objašnjenje.  Prvo, ovo je najbolja Liga pravde IKADA, zato što je svesna svoje besmislenosti (tj. autori su svesni). Justice League International, Bialya, My Bialya (#16). Ovde vredi pomenuti više imena. Razmišljao sam gde da ubacim nešto od Keitha Giffena na ovu listu, pošto: a) volim njegov rad; b) izuzetno je plodan i uticajan; c) sledbenik je Kirbija (a Kirbijevi sledbenici se pomažu). Imao sam i drugih opcija, ali ovim sam zahvatio i neke druge stvari, prvenstveno Kevina Maguire-a, koji je crtao olovkom, ali prema skicama koje je postavio Giffen. To je Giffenov standarni način rada - obično smisli zaplet i nacrta vrlo grubu skicu kako to treba da izgleda (odnosno, kako će priča vizuelno da se odvija). Maguire je izvršio ogromni uticaj na sve kasnije generacije govorom tela i grimasama kojima je karakterisao likove i  danas gde god da pogledate vidite nešto od tih vizuelnih tropa. Tušer je Al Gordon, a tekst je pisao DeMatteis, i mnoge njegove šale i replike su stvarno smešne - čak i meni, koji se retko smejem. Naravno, Giffen je sigurno imao uticaja na humor, pošto je on odgovoran za Ambush Bug i Loba, dva stripa koja se takođe zasnivaju na humoru i parodiranju. Kasnije smo od drugih dobili Deadpoola i tu je humor delimično pobegao, a delimično ostao da istrpi seksualno zlostavljanje od strane lika koja voli da siluje šale. Iz nekog meni nejasnog razloga je taj strip postao poznatiji od ovih Giffenovih! Ali ja ću mu se osvetiti tako što ga nikad neću staviti na ovu listu! Nikad!  


(Skenovi su direktno od originalnih svezaka. Vidite kako se providi strana?  )

1989:



Internete, sad se spremi... i udahni duboko! John Romita Junior!  Doduše, tuširao Al Williamson, a pisala Ann Nocenti. Jedna od najboljih epizoda Daredevila u istoriji bilo kog medija, nadrealna, stravična, osećajna, pametna... A Beer with the Devil, #266. JRJR se kredituje i za priču, zajedno sa Nocenti.

Hoćemo na 90-e? Hoćemo. Ali ne danas.

[ridiculus]

90-e godine se smatraju lošim za američki strip, ako ne i najgorim u njegovoj istoriji. To ne znači da nije bilo dobrih stripova - naprotiv, bilo ih je dosta, ali mnoge od njih nije bilo lako naći osim ako niste znali gde da tražite. Početak te decenije je bilo komercijalno najuspešnije doba američkog stripa, sa milionskim tiražima, ali ono što je manje poznato je da su čak i kompanije koje nisu bile poznate imale takve tiraže - na primer, Valiant. A glavni razlog zašto su ljudi uopšte čuli za Valiant danas nije taj, već to što je kompanija prodata sa svojom intelektualnom svojinom i ponovo pokrenuta u skorije vreme. Nisam morao da se posebno trudim da izbegnem Image-ove stripove iz tog vremena na ovoj listi, jer me nikad nisu privlačili - iako sam pomalo bolećiv na Savage Dragon - ali imao sam u vidu dosta materijala koji nema veze sa Imageom.

1990:

Pomenuo sam Gila Kane-a i evo jednog njegovog kapitalnog rada, obrade Vagnerove opere Prsten Nibelunga. Uspeo sam da je ubacim ovde - iako su prva dva dela (od 4) izašla krajem 1989, ostala su dva dela u ovoj godini. Kane je jednom prilikom izrazio žaljenje povodom verzije ove priče: njegov san je bio da obradi originalnu nordijsku legendu, Volsunga sagu. Za razliku od P. Craiga Russella, koji je bio fan opere, Kane je bio fan mitologije i fantazije. No, evo nam Siegfrieda, u ulozi primitivne kontrole kvaliteta:



Ovo je DC objavio kao premium izdanje, što znači u luksuznijem obliku od standardnog. Kolor radio Jim Woodring, koji je i sam čuven strip-autor u određenim krugovima.

1991:



Ovde zaista nije bilo šanse ni za šta drugo... Twilight, Garcia-Lopez i Chaykin. I Steve Oliff na koloru, ali to je jedini deo stripa koji nije dobro ostario. (I Ken Bruzenak kao ispisivač, naravno.) Generalno, većina stvari koje ću ovde pokazati ima problem sa kolorisanjem, zato što je u to vreme počela da se pojavljuje dostupna digitalna tehnologija ka kojoj su mnogi pohrlili, ali ona je davala rezultate koji su danas gledljivi gotovo kao i poligonalna tehnologija iz video-igara tog doba. Ili možda malčice bolji. No, već rekoh da je ovo vrhunac karijere Garcia-Lopeza, i nema tog drugog stripa iz ove godine kojem ću dati prednost. Spejs-opera, sa svim likovima iz tog žanra koje je DC posedovao. Pametno napisano i fantastično nacrtano, uz dovoljnu dozu Chaykinovog dizajnerskog zahvata nad narativom, jedan od najnepravednije zapostavljenih američkih stripova svih vremena.

1992:



Robocop versus The Terminator, deo prvi (od 4). Frank Miller pisao, Simonson crtao. I ispisivač John Workman je tu!    (Ali i ovde je kolor najslabiji deo.) Jedini projekat na kome su oni zajedno radili*. Daredevil na kome je trebalo da rade njih dvojica zajedno (u istim ulogama) se danas pominje šapatom punim mitskog strahopoštovanja, ali i iskonske tuge zbog onog što nikad nije bilo, a moglo je. Izdao Dark Horse.

1993:



Ove godine je nastao Vertigo, i prvi impuls mi je bio Sandman, a kada se pomene Sandman - barem taj prvi serijal - sledeći impuls mi je uvek Ramadan (#50). Dakle, P. Craig Russell. I, dok pratimo Haruna al-Rašida na putu ka dubinama tajnih zdanja, možemo da se divimo i sposobnostima Todda Kleina, ispisivača. Lovern Kindzierski na koloru.

1994:



Druga vrsta Sandmana: Sandman Mystery Theatre, "The Vamp, deo I" (#13)! Iz vremena kada su priče o serijskim ubicama bile popularne u svim medijima. Ali ovde je šmek bio i u dobu u kome se priča odvijala, o Njujorku 30-ih i 40-ih godina XX veka, i o određenom kvalitetu tadašnjeg života i vremena koji je Guy Davis uspeo da oživi u crtežu. On nije crtao sve epizode, ali jeste većinu, i SMT nosi njegov pečat. Primećeno je kako Frank Quitely crta ljude ružno, i da upravo to čini njegov crtež zanimljivim (između ostalog), ali Guy Davis je bio tu pre njega. Njegovi ljudi su sasvim obični i zato deluju realno.

Nastavićemo, naravno, iako ne obećavam kada.



*Ah, setio sam se da ovo nije istina, ali u pitanju je samo kratka priča koju je Simonson pisao, a Miller crtao, kao dodatak Orionu.

[ridiculus]

1995:



Ako se neko upitao gde je, dođavola, Minjola, odgovor leži ovde. Ok, par centimetara iznad i malo ulevo. Minjolin crtački stil, grafički dizajn, i narativne sposobnosti su išli uzlaznom putanjom, i nije bilo smisla da stavljam neke table iz 80-ih ili ranih 90-ih - ne dok imam gomilu drugih stvari za pokazati. Čak i njegova prva priča o Hellboy-u, Seed of Destruction (1994.) - koju je skriptovao John Byrne - je bila samo zagrevanje za ono što sledi. The Corpse, iz 1995. (kada je objavljivan u jednom časopisu u kraćim delovima) nas vodi u Irsku, među "mali narod". Koliko god se Minjolin crtež činio prostim, on ima specifičan pristup dizajnu i kompoziciji kadrova i tabli koji je vrlo, vrlo kompleksan. Matt Hollingsworth na koloru, ovaj put, i za njega nikako ne važi ovo što sam rekao za kolorisanje 90-ih!

1996:



"A Matter of Some Gravity", Don Rosa. Da sam neka faca, napisao bih ovo vertikalno, i okrenuto tako da se normalno čita ako okrenete glavu za 90 stepeni u smeru kazaljke na satu! I to bi bio sasvim dobar meta-opis ove kratke priče, koja je ove godine prvi put objavljena, iako u nekom danskom časopisu (u Americi tek sledeće godine).

1997:



Kao i Minjolin Hellboy, i ovo je nazaobilazno u američkom stripu, pogotovo što se ovde uspostavlja jasna veza sa japanskom tradicijom (ne samo stripa). Kao i u slučaju Hellboy-a, imao sam ogroman izbor priča, odnosno godina, odakle da izdvojim primer (i imam još uvek  ). Ali nema te ozbiljnije istorije američkog stripa koja će da priča o Usagiju Yojimbu Stana Sakaija, a da ne spomene priču Grasscutter (Travosek). A ta priča, nešto duža nego što je bilo uobičajeno za Usagija, počinje ovde. Primetite da ovde nemamo problema sa kolorom! 

1998:



Nastavljamo u crno-belom modu! I pošto nećemo gledati Torpeda ovde, evo nečeg što nije potpuno neslično: Devil's Toll, kratka priča objavljena u Grendel: Black, White, and Red #1, koju je crtao John Paul Leon, a pisao Matt Wagner (a ko bi drugi?) Kod Leonovog rada uvek imam predstavu kako on nasumično mlati četkicom preko papira, a onda, kada se udalji od njega (i mi zajedno sa njim), i kad zajedno bacimo pogled na rezultat, ugledamo sasvim jasno značenje. Nije mi uvek jasno šta je umetnost, ali nekako znam da ovo jeste.

1999:



I ovde sam imao prvobitnu dilemu. Promethea ili Planetary. Neki smatraju da je Promethea najbolje delo Alana Moorea, drugi ga kude kao najgore. U svakom slučaju, verovatno je najkontroverznije, pošto je tu najviše u dekonstruktivnom modu. No, iako smatram da je James H. Williams Treći bolji crtač od John-a Cassaday-a, Planetary je na mene ukupno ostavio bolji utisak. Vizuelno govoreći, Cassaday blista u nekim spleševima gde ne crta ljude (budući da mu je to slabija strana) već fantastična okruženja - bili to pejzaži, arhitektura, ili tehnologija. A Laura Depuy (kasnije Martin) je bila jedna od najboljih kolorista tog ranog digitalnog doba, i kolor na Planetary-ju izgleda danas daleko bolje nego u većini drugih stripova iz tog i nešto ranijeg doba. Naravno, i Ellis je ovde bolji nego na The Authority, sa više ozbiljnih ideja i grandioznijim pogledom na ukupnu sliku.

[ridiculus]

Drugom prilikom ćemo nastaviti u 21. vek, ili se vratiti u neko ranije doba, najverovatnije 1970-e.  A sada, pošto je pred nama Noć veštica, u sledećih nekoliko dana sledi nekoliko odgovarajućih primera.

Vidim da DC trenutno daje popust na mnoge digitalne stripove, ali apsurdno je da - s obzirom da je Halloween zvanični razlog - imamo na listi tih stripova V for Vendetta, a nemamo Vertigo Visions: Phantom Stranger, malo poznati strip, ali onaj koji bi se savršeno uklopio u temu. Crtao ga je Guy Davis, u ranim danima svoje stripovske karijere (1993), a čitava (produžena) epizoda, nazvana Gerontion, je jedna, zaokružena priča. Robbie Busch kolorisao.

Evo table sa samog početka, o dolasku nove medicinske sestre u određeni starački dom:

[ridiculus]

Nisam mnogo pričao o Bernie-ju Wrightson-u (čiji rođendan je bio pre neki dan). Što je možda čudno, zato što je on pripadnik jedne od meni omiljenih generacija crtača stripova (i ilustratora pride), generacije za koju je Čejkin mislio da će stvoriti novi EC - što se, kao što znamo i nažalost, nije desilo. Jedan od razloga zašto je on tako mislio je bila činjenica da ta generacija nije bila zainteresovana za superherojski strip, osim Bucklera, i Engleharta (koji je slabo crtao)*. Ni sam Chaykin, ni Simonson, ni Kaluta, ni Wrightson, ni (sada Windsor) Smith, ni Alan Weiss, ni Frank Brunner. Ne znam da li se Jeff Jones, koji je kasnije osnovao čuvenu umetničku komunu The Studio sa Kalutom, Wrightsonom, i Windsor-Smithom, uopšte i bavio stripom. (Ali, ilustracije su mu fantastične! Inače, Alan Weiss je bio prvi u stripu koji je, po nekim svedočanstvima, poznavao anatomiju do savršenstva, verovatno bolje i od Neala Adamsa, i Sienkiewicz ga pominje kao nekog ko je negativno uticao na njega svojim insistiranjem da se strip zasniva na naturalističkom prikazu.) Drugi razlog je što su neki od tih ljudi bili neobično talentovani. Simonson se priseća Wrightsona kao jednog od dvojice ljudi koji su mogli da crtaju oblike samo zamišljene u glavi, bez vizuelnih referenci. (Drugi je Kirby, a ja sam u međuvremenu saznao za barem još jednog koji to može ili je mogao, a potencijalno i dvojicu.)

No, uprkos ovom rečenom, Wrightson je poznat u našim krajevima, rekao bih, a ja nikako ne volim da ponavljam ono što svi već znaju**. Jedna od najboljih stvari koju je Darkwood ikad izdao je Jezovnik Bernija Rajtsona, objavljen početkom ove decenije, gde su sakupljene sve priče koje je nacrtao za Creepy i Eerie. Ali ja ću sad preskočiti čuvenu priču Cool Air, adaptaciju H.P.Lovecrafta, u korist nečega što je više naučna fantastika (i takođe je u Jezovniku).



A Martian Saga je kratka priča objavljena početkom 1977. u časopisu Creepy, #87. Wrightson, kao i Windsor-Smith, je bio majstor koji je mogao čitavu priču da ispriča u uskim, vertikalno postavljenim kadrovima. A kao i prethodno pokazani Guy Davis, bio je ilustratorski tip pripovedača, i svaki kadar mu je bio ispunjen. Prednost je što ovde (i u Warrenovim časopisima uopšte) nije bilo boje da upropasti utisak. 


*Byrne-a ne pominje u tom kontekstu. Da li ga računa kao mlađeg, ili zato što je stranac, pa se kasnije priključio ekipi koja se međusobno već dobro poznavala, ne znam, ali ja bih ga uvrstio u tu generaciju.

**nemojte me strogo držati za reč u ovome!!!

[ridiculus]

Pošto je Halloween već prošao, završićemo sa ovim kratkim izletom u horor nečim vrlo svežim. Gabriel Hardman, kratka priča The Belfry, koja je ušla u širu distribuciju zahvaljujući Image-u.

Mene, koji sam na neki način odrastao na Devilman-u, ovo stvorenje neobično podseća na jednu antagonistkinju iz Nagaijevog stripa, ali i ta je gotovo sigurno zasnovana na nekim ranijim prikazama harpija, pa smo kvit  .

[ridiculus]

IDW je juče objavio novu, zaokruženu epizodu Locke & Key (zvanu Dog Days) i to me je podsetilo na jedno drugo skorašnje izdanje od istog izdavača o kojem nisam ništa rekao. A mogao sam. Ljudi obično povezuju Kierona Gillena sa video- i društvenim igrama - u smislu ne samo povremenih asocijacija ili čestog pozivanja na elemente i prakse te kulture, već i kao nekog ko ume da napravi od toga temu za strip - ali jedno takvo delo koje vredi istaći a da nema veze sa Gillenom je Clue: Candlestick od Dash-a Shaw-a.


 


Strip se bazira na društvenoj igri Cluedo, gde je cilj rešiti ubistvo, i Dash Shaw - inače poznat kao animator - je sve odradio sam, čak i kolorisanje i upis teksta. Izašlo ove godine u 3 sveske.

[ridiculus]

Before Watchmen: Dr. Manhattan, #1. Adam Hughes, sa Laurom Martin na koloru. Ona se već bila dokazala kao majstor ambijenta, a Hughes je jedan od najboljih ilustratora, sa specijalnim fokusom na žensku formu. Nije posebno naklonjen akciji, ali, kada se desi ovakav projekat, koji svoj fokus ne pronalazi u akciji već u mirnim situacijama razgovora i promišljanja, tu on ume da zablista. (Nevezano za uspešnost ovog mini-serijala - niko ne može da smesti krivicu na Hughes-ova pleća.)

[ridiculus]

Heh, Bryan Hitch na tviteru izjavio kako ne podnosi "linije pokreta" i zvučne efekte u stripu. Citat:

I actually hate speed lines and sound effects. Sfx can work when its something you can't otherwise draw. A gun being cocked, footsteps behind you but on the whole I can't believe anybody reads 'SHAKABAKAKOOM' and gets more impact than a great drawing of a building blowing up.

Šteta samo što je slab dizajner, i umereno nemaštovit, ako već tehnički dobar, ilustrator, pa su mu velike scene rušenja zgrada među najdosadnijim u vizuelnoj istoriji rušenja!

Što ne znači da crtač mora da voli te tehnike ili da ih nužno koristi. Evo, ni Hughes u gornjem primeru - kao i generalno - ih ne koristi, pa mu to leži, ali Hughes je odličan dizajner (tabli). Ni Guy Davis ne voli da koristi ništa što remeti vizuelnu reprezentaciju scene, pa mu to ne uzimam za zlo. Problem sa Hitchovim novijim radom - osim već rečenog, jel'te - je što mi deluje kao stripovski ekvivalent nemog filma... bez konvencija i pravila nemog filma. Poput zvučnog filma koji je utihnut*. U suštini, hendikepirani film^TM.


*ne računajući dijaloge, naravno

[ridiculus]

Dakle, 5 crtača koji su najviše doprineli scenarijima Granta, sina Morijevog su:

- Frank Quitely, naravno;
- Chris Burnham, iako sam čitao samo Nameless (Batman Inc. nisam);
- Fraser Irving, najbolje od sedam mini-serijala o Sedam patuljaka vojnika, vizuelno, tako mi Sunca-u-dronjcima!
- Doug Mahnke, pričali smo; i
- James H. Williams III, počasno mesto, jer znam samo za Seven Soldiers, tj. dve sveske koje uokviruju čitavu priču. Dovoljno impresivno da zasluži mesto ovde, iako je značajniji po saradnji sa Alanom Moore-om.

Iako Nameless dosta liči na Event Horizon (zapravo, skoro sve od Granta liči na nešto, i to ne slučajno!), Burnham je jako maštovit, i po pitanju dizajna, i po pitanju ilustracija:




Kolor zaslugom Nathana Fairbairna.

[ridiculus]

Ah, zaboravio sam da uzmem u obzir rad Liama Sharpa na The Green Lantern... Valjda mi je suviše sveže da bih uzeo u razmatranje kad pričamo o istoriji? Sharp će svakako zauzeti jedno od najviših mesta u kreativnoj hijerarhiji Morisonovih crtačkih saradnika.

Ali, ovo (= Klarion, the Witch Boy):



meni izgleda najzanimljivije i najuzbudljivije od svih pojedinačnih priča o Sedam vojnika (Seven Soldiers of Victory) - Frankenštajn bi bio blizu, a Mister Miracle daleko, nažalost, i pored moje ljubavi prema materijalu. U Klarionu imamo donekle izobličenu predstavu o svetu, u skladu sa Morisonovom perspektivom, jelte. I prilično jezovito. Macabre bi bila prava reč, ali nije naša, pa je koristim oprezno. 

Crtač je bio Fraser Irving. I tušer je bio Fraser Irving. A kolorista je bio Fraser Irving, takođe. Opa, vidi ti to! 

[ridiculus]

Malo sam zapostavio ovu temu, jerbo sam bio zauzet, ali nadoknadićemo to preko ovih praznika!

Jedan od najboljih umetnika američkog stripa ikada je Steve Rude. Nažalost, njegov ukupan opus nije posebno veliki s obzirom na uloženo vreme, i, ako odbacimo naslovnice - od kojih mnoge zaslužuju mesto na temi namenjenoj tome - uglavnom se svodi na Nexus i razne mini-, mikro-, i no-serijale (poznate u narodu kao one-shotovi). Ali, ovaj pu ne pokazujem ništa od Rude-a The Dude-a, ali pokazujem nešto od Nexusa. Taj legendarni strip, nastao početkom 80-ih i razvijan praktično decenijama, je imao nekoliko gostujućih crtača vrlo cenjenih imena. Jedan od njih je bio Rick Veitch.



Ovde vidimo nekoliko ludačkih ideja, kao i vanserijski letering. Ko je odgovorni? Ken Bruzenak, naravno. Onaj Čejkinov legendarni saradnik. Iz Nexusa #29 (1986).

Drugi primer je Kirbi na vrhuncu kreativne snage:



Iz New Gods #5 (1971). Ono što je posebno zanimljivo je pominjanje prometejske galaksije od strane Metrona. A u Final Crisis, na samom početku, Metron donosi ljudima vatru. Kao da je Morison čitao ovo, pa su mu kasnije halucinogenici prespojili sećanja u neku suludu kombinaciju, i po tome je upamtio Metrona. "Prometejski" se ovde odnosi samo na činjenicu da su ova bića, sa sličnim ambicijama kao i sam Metron, "kažnjena"* i okovana za stene. Sam Metron ne pomaže ljudima, nikad nije. On je iznad dobra i zla i zainteresovan je za posmatranje, a ne za menjanje. Osim kada dobije napad griže savesti, ali i to se odnosilo na Novu genezu, ne na Zemlju.


*pod navodima zato što je moguće i uistinu vrlo verovatno da to nije ničije svesno delo, već prirodna posledica njihovih akcija

[Jerome Drake]

A dobar je Liam, mada nešto nisam načisto sa Green i ostalim Lanternima.

[ridiculus]

Kada govorimo o Zelenim svetiljkama, ovo sledeće je najbolja priča iz njihove istorije  :



U prevodu: Guardians of the Universe su napali Darkseida, ovaj ih je išamarao i poslao kućama. Simonson nije smislio tu priču - ovo je samo uvod u priču o "najboljem Green Lantern-u svih vremena" (kako kaže Chris Sims, i slažem se), Rakeru Qarrigatu - već Scott Beatty, i napisana je i objavljena u nekom specijalu malo pre ove epizode iz koje je gornja tabla, ali ta originalna priča (koju sam pročitao, iako se ne sećam svega), u kojoj se dešava sve kako je ovde prepričano - nema prevare - prikazuje Čuvare u mnogo lepšem vojničkom svetlu, jer su neki detalji ovde izostavljeni. Ali ovakva verzija mi se mnogo više sviđa, pa ulazi u moj kanon! Moj stav je ionako da DC nema kontinuitet, pa neću da robujem onom što je već slomljeno... mnogo puta.

A moja teorija je da Geoff Johns mrzi ovu stranicu, toliko da je rešio da uništi Darkseida pravnim metodama...

Ok, pre nego što me proglase mrziteljem klasičnih superheroja  , da skrenem pažnju na nešto. Juče je bio rođendan gore pomenutog Steve-a Rude-a, i postavićemo danas neke primere njegovog rada!

[ridiculus]

A evo još nečeg što ima veze sa Četvrtim svetom, ali to je slučajno ispalo tako, dok sam tražio neku tablu kojom bih predstavio Toma Mandrake-a.

Mandrake je često radio sa velikim scenaristom Johnom Ostranderom, i zajedno su proizveli neka vrlo solidna i čak sjajna dela, radeći na naslovima kao što su Grimjack, Firestorm, Spectre, ili ovo što sledi, a to je prilično potcenjeni Martian Manhunter, sa preloma vekova.



Ljudi često pričaju o jasnoći pripovedanja kao o prvoj svetoj zapovesti dobrog vizuelnog pripovedanja, ali to treba shvatiti vrlo relativno. Ne treba smetnuti sa uma da ponekad nejasnoća daje najveću magiju priči. Sve zavisi od konteksta, tj. tipa priče i konkretne potrebe.

Mislim da je Tom Mandrake jedan od retkih ljudi koji mogu da se nazovu naslednicima Gene-a Colan-a, a možda i jedini, s tom razlikom da sam tušira svoje radove. Ovo je jedna od prvih tabli ovog stripa na koju sam naleteo dok sam tražio nešto što nema tradicionalnu strukturu. Scena se odvija u dvorani ogledala u "teseraktu" (tački prostorno-vremenskog diskontinuiteta, o vi nepažljivi fanovi Marvelovih filmova!) Negativac je Kanto, a Kanto je meni lično jedan od najboljih negativaca-koji-to-možda-nisu-ali-kad-bolje-razmislim-verovatno-jesu i sigurno jedan od 10 najboljih negativaca iz DC univerzuma. Ali - po ko zna koji put - retko ko ume da ga piše dobro, i pohvalno je što Ostrander radi neke lepe stvari sa njim u ovim epizodama. Međutim, kiksnuli su on i Mandrake u jednom detalju - podelio sam krivicu na jednake delove, iako me zaista ne zanima ko je "kriv", već samo rezultat. Taj detalj ima veze sa karakterizacijom, i predstavlja Kantov zlokobni osmeh (i grimasu). "Aha! Vidite samo koliko sam zao!" Nažalost, to nema veze sa "pravim" Kantom, galantnim ubicom nad ubicama, koga karakteriše iskren smeh i renesansna etikecija. A sve ovo pričam zato što sam više puta napomenuo neke mane Olivijea Koapela, a ovo je jedna od najvećih. Kada želi da prikaže da je neki lik nesimpatičan ili smišlja nešto makar i malčice opasno, nevaljalo ili samo neprijatno, on mu razvuče usta u osmeh iskonskog zla i malo nedostaje da mu izađu i rogovi na glavi. To sam video u Magic Order, i to sam video u Toru koji je radio sa Fraction-om. Moguće da ima toga i u Toru sa Straczynskim, ali ne mogu da se setim. No, dok je kod Koapela to praktično profesionalna deformacija, ovde je samo pogrešna karakterizacija, pa lakše praštam  . Ostavljam svakome da shvati sam za sebe da li to spada u mane "priče" ili "crteža".

Ali, iskreno, odličan je Mandrake, iako mu neke stvari (žanrovi, situacije, teme) leže bolje od drugih. Ova tabla je iz jedne od poslednjih epizoda Martian Manhunter-a koje je on crtao (#31), a iduću epizodu (#32) je čak i pisao, a onda se povukao sa naslova (ili bio povučen, svejedno).

A evo malo i Keitha Giffena, velikog kameleona američkog mejnstrim stripa i daleko važniju figuru u svetu stripa nego što se javno misli. Iz Legije superheroja: 5 godina kasnije, što je serijal započet 1989. Pripovedački veoma liči na Čejkina, jer je priča prezentovana kao kolaž svega i svačega, računajući i medijsku prezentaciju nekih događaja. I koristi se mreža od 3*3 kadrova po tabli, što čitavu stvar čini još težom za praćenje. Pakao! Ali interesantan pakao, uveravam vas! Pogotovo ako mislite da Superboj nije ni bitan za Legiju, a kamoli ključan.



Ovo čak može da podseti na Twilight - koji ionako niko ne zna, pa zaboravite sve ovo - s obzirom na temu, ali je zapravo godinu-dve starije.