Nisam još krenuo to da čitam, znajući Ellisa, prvi broj je samo prolog i pustiću da izađe nekoliko epizoda pre nego što se upustim.
Nego, ako je išta za očekivati, onda je za očekivati da ja na ovaj topik kačim table koje je crtao Ross Andru, radeći Spajdermena sa Gerryjem Conwayjem. Meni je ovo omiljeni period Spajdermena, delom naravno, jer su to epizode koje su kod nas izlazile u Eks Almanahu a ja ih čitao u osetljivom životnom dobu, delom jer su - pa, izvanredne. I Conway i Wein su posle Stana Leeja pisali odličnog Spajdermena i mada se danas često pominju Stern i David kao autori jakih perioda u životu ovog superheroja - ne bez dobrog razloga - za vreme Conwayja i Weina se dogodilo mnogo stvari koje su danas apsolutno ključne za identitet ovog lika i stripa - od smrti Gwen Stacy i Normana Osborna preko uspostavljanja Mary Jane kao THE žene za Spajdermena, pa do celog zamešateljstva sa kloniranjem.
Donje table i jesu iz prve, originalne klon-sage (ne zaboravimo da je još prošle godine Slott imao čitav događaj vezan za kloniranje) i meni je to u samom vrhu američkog superherojskog stripa. Conway je pisao izvrsnim palp tonom koji je zaoštrio stil koji je (ceo Marvel) nasledio od Leeja, a Andru je crtao... Pa, već sam rekao, iako je Romita Senior za mnoge onaj crtač koji je (posle utemeljujućeg Ditkovog rada) definisao Spajdermena za mejnstrim publiku, Andru koji je posle Romite bio redovan crtač na Amazingu je taj koji je malo smanjio Romitin "Doktor Kilder sa superherojima" sapunski pristup (koji ja neizmerno volim, da ne bude zabune), zadržao izvrsnu čistotu, plemenitu lepotu akcije, a dodao elemente totemskog koji će tri decenije kasnije biti eksploatisani od strane JMS-a. Šakal je, naravno, Andruov dizajn i ono kako je crtan poslednjih godina me nije impresioniralo (pogotovo prošlogodišnji bejt end svič sa Benom Rajlijem), ali ono kako ga je Andru crtao - to je naprosto perverzno. No, pre toga, par tabli iz broja 139. Ovo je meni DEFINICIJA Spajdermena (i zato toliko i volim da igram igre u kojima sam Spajdermen) - moćna, vitka figura koja elegantno primiče nebom Menhetna, zabavljena svojim mislima a opet posvećena čuvanju svog grada. Mnogi su i pre i posle Andrua crtali Spajdermena kao mršavijeg, izduženijeg, i izuvijanog, naglašavajući čudne poze koje su posledica njegove promenjene fiziologije (Ditko, McFarlane, pa i Bagley, naravno), ali Andru je toliko uživao u atletskoj lepoti ovog lika da kod njega toga praktično nije bilo. On je samo malo izdužio figuru u odnosu na Romitin rad i dobili smo... savršenstvo:
Pomenuti totemski elementi u narednom broju: Grizli i Šakal. Ovo nije prvo pojavljivanje Šakala u Amazingu, ali... kakav karakter ova slika emanira! Andru je, kao što vidimo, običavao da epizode započne spleš stranicom i moram da kažem da mi to danas nedostaje:
Dalje, broj 145 i ponovo za mene savršena simbioza Conwayjevog teksta i Andruovog crteža. Kada pomislim na Spajdermena, vidim ovu tablu, a tekst, u srpskom prevodu, i danas znam napamet:
Na prethodnoj tabli se, na dnu, vidi i kako Mac Gargan izlazi iz zatvora i u ovom i sledećem broju, on je glavni negativac. Andruov crtež borbi Spajdermena i Scorpiona je meni i dalje udžbenički primer kako se crta superherojska akcija. Iz ovoga je izraslo sve što danas smatramo dobrim u akcionom stripu - videti mnoge akcione scene koje je napisao Warren Ellis između ostalog, ali i Millera - samo što je Andru svemu davao jedan savršeni tehnički premaz odozgo Videti, recimo, iz broja 146, tablu na kojoj nemamo "kinematski" dekompresovanu akciju gde potezi teku jedan iz drugog, već naprotiv, kinematske rezove, praktično polaroide najvažnijih trenutaka borbe, a ono između njih nije dovoljno bitno da bi se crtalo. Andru "filmski" ugođaj postiže naginjanjem ugla gledanja, i izlascima iz okvira panela, ali sa toliko odmerenosti i ukusa da bih ja neke od današnjih crtača koji ne umeju da nacrtaju normalan panel sa paralelnim ivicama terao da ovo proučavaju svakog dana i vide da sva njihova krivljenja "kamere" i čudni rakursi posle određene tačke prelaze u manirizam i zamaraju. Andru je postigao savršen balans:
Konačno, tri strane koje idu za redom iz broja 147, u kome je glavni protivnik Tarantula. Već sam kačio naslovnu stranu ovog broja na drugi topik a ovo unutra je... opet čisto savršenstvo. Na prvoj tabli imamo izvrsno i ekonomično nacrtanu scenu privremenog gubljenja razuma: Peter Parker je susreo Gwen Stacy iako je ona odavno mrtva i za njega je to, pred svega ostalog što mu se u životu događa, previše, pa ima psihotičnu epizodu usred grada. U njoj ga zatiču policajci koji pokušavaju da samo izvrše svoju dužnost u gradu kojim su počeli da caruju maskirani ludci, a onda na scenu ulazi Tarantula, podlo, s leđa, pokazujući kakav je karakter. Iako deluje da je, fizički spreman i beskrupulozan kakav jeste, on ozbiljna opasnost za Spajdermena, treći panel, spleš stranica nacrtana u "slow motionu" je jedan od najlepših primera dominantnosti pozitivca u superherojskom stripu ikada:
