Evo, ja udario novi blog post, a koji se uklapa u ovu temu:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=81360Tell me Dark
Tell me Dark je nastajao na prilično čudan način. Prvo je to trebalo da, u prvoj polovini devedesetih bude strip koji bi napisao Karl Edward Wagner, a nacrtao Kent Williams. Wagneru, koliko mogu da razaberem, inače autoru pustolovne sword & sorcery proze je ovo trebalo da bude izlet u novi medij i, moguće žanr, tako da su on i Williams još 1993. napravili koncept za strip (zapravo, Amazon ga na jednoj od svojih strana i vodi kao izdanje iz 1993.). Međutim, Wagner je u međuvremenu umro, pa je konačno skript na osnovu njegovih ideja napisao John Ney Rieber. Williams je strip nacrtao i zatim je, koliko se može utvrditi forenzičkom pretragom Interneta, prvo izdat u Britaniji 1996. a potom 1998. i u Americi, za DCjevu ’zreliju’ podetiketu, Vertigo. A poznato je koliko naklonosti ja osećam spram Vertiga.
Elem, ne bih ovoliko gnjavio sa predistorijom, ali mislim da je u ovom slučaju dosta značajno Tell me Dark postaviti u vreme i kontekst jer će njegove vrline i mane tek onda moći da budu analizirane kako dolikuje. Naime, ovaj originalni grafički roman (i pored podele na poglavlja, ovo nije kolekcija magazinskih epizoda stripa, napisano je i objavljeno kao celina) u sebi ima veoma mnogo karakteristika devedesetih godina. S jedne strane ukus eksperimentisanja sa medijumom, smeli, ekspresivni izleti u larpurlartizam (u pozitivnom smislu ’viška lepote’), tretman tematike neuobičajene za strip, čak i kad pričamo o stripu ’za odrasle’… S druge strane, silovitost osećaja da čitamo isforsirano ’mračnu’ i ’tragičnu’ priču koju njen autor svim sredstvima iz priručnika za stvaranje umetnosti pokušava da iščupa iz kandži trivijalne palp literature, je toliko snažna da čoveku dođe da povremeno iskrivi lice od sramote.
Tell me Dark počinje prologom koji nam nedvosmisleno stavlja do znanja da čitamo storiju u kojoj se večite sile dobra i zla (pre svega zla) shvataju dosta ozbiljno, personifikovane kroz nebeske entitete čiji je potonji pad izvor i ujedno posledica njihovog zla. Napadno visokoparan početak teksta, u sadejstvu sa jednako beskompromisnim crtežom je, zapravo dobra litmus-proba. Čitalac će ili biti upecan sa ove dve strane koje obećavaju bol, krv i prokletstvo i požuriti da glavačke uroni u nastavak pričanja, ili će sa gađenjem baciti strip u najbliži kontejner.
Oni koji se uzdrže od drugog rešenja, prisustvovaće agoniji jednog čoveka. Michael Sands je Amerikanac doleteo u London. Zapravo, Michael Sands je više od toga, on je američka rok-zvezda određene reputacije koju taksista, vozeći ga od aerodroma ka hotelu prepoznaje kao tipa koji se prošlog leta bacio sa mosta u hladne talase Temze i bio jedva spašen sigurne smrti.
Agonija Michaela Sandsa je, pored sve horor atmosfere i palih anđela u prologu ovog stripa, agonija poznata skoro svakom čitaocu: agonija ljubavi. Barbara i Michael su bili zajedno, a zatim više nisu bili zajedno. Barbara je Michaela osvojila time što je bila… drugačija, sve do granice samouništenja, a Michael se, kao i svaki punokrvni vlasnik para testisa na to opasno primio. I učinio sve da je ubedi da će stvari od sada pa do kraja večnosti biti drugačije. Ljubav, rezonuju zaljubljeni ljudi, je sila pred kojom sve ostalo mora da se skloni. Ljubav ume da menja ljude, na bolje, kažu oni, menja čak i žene koje su nas privukle baš tim odbijanjem da veruju u dobro i voljnim valjanjem u blatu i izmetu. Na kraju krajeva, ima li većeg fetiša za prosečnog primata sa zapadne hemisfere od kurve koju svojeručno uspevate da preobratite u anđela?
Kao što se iz priloženog da videti, Tell me Dark tretira tematiku koja je na neki način gotovo večna u literaturi a posebno je česta u noir kinematografiji i prozi. Nema onda mnogo iznenađenja u tome što je jezik koji Rieber koristi prepoznatljivo (neki bi rekli nepodnošljivo) bremenit uobičajenim noir kontemplacijama o propasti, krivici, opservacijama o tmini i beznađu i povremeno gorkim, ciničnim humorom. Već negde na drugoj-trećoj strani možemo da pročitamo: ’probudio se sa ukusom soli na usnama, vrele suze još uvek su se slivale niz njegovo lice’ i do kraja ćemo moći da čitamo slične ’teške’ deskripcije, izmešane sa fatalističkim introspekcijama i citatima francuske poezije. Ovo ume da bude dobra navlaka za čitaoca sklonog takvom pisaniju, ali čak je i meni, koji sam totalno bespomoćno odan noir guslanju, posle par desetina strana bilo jasno da je ovo pisano u vreme kada je ’umetnički’ strip podrazumevao upravo besomučno ređanje monologa i isforsirano mračnjaštvo.
Srećom, Rieber je pored užasno mnogo truda da se dokaže kao ’pravi’ pisac (posle je pisao Kapetana Ameriku i GI Joea, dakle, slutim da mu plan nije baš upalio) ubo i nekoliko istinski dobrih momenata. Pre svega, rascepkana struktura naracije u kojoj se prošlost i sadašnjost mešaju bez najave je ne originalna, ali u ovom slučaju efektna tehnika. Slast i bol prošlosti izmešani sa očajem i patetičnom nadom sadašnjosti su potentna smeša. Drugo Rieberovo tajno oružje su odlični dijalozi i karakterizacija sporednih likova. Dok je Sands izuzetno klišeiziran i gotovo do providnosti papirnat lik (svo njegovo prenemaganje, krivica i žudnja su simpatični ali tako stereotipni), njegov britanski rokenrol pajtaš Ricky je sjajna pojava koja svojim prisustvom ovu priču osvežava i izvodi je iz ravni čiste meditacije o propasti dajući joj malo jednostavne, nepatetične ljudske topline i duhovitosti. To treba ceniti.
Sandsova potraga za Barbarom-koja-više-nije-njegova se odvija na barem dva plana. U ’mističnoj’ ravni ove priče, Barbara je duša koja odlazi na drugu stranu jer nema snage da veruje, jer tuga deluje jače od nade, jer ne može da prihvati da je neko voli kad već sama sebe prezire. Pali anđeli znaju kako da druge u pad odvuku. U ’realističnoj’ ravni pratimo jednu rokenrol tragediju začinjenu BDSM klubovima, namrgođenim ljudima obučenim u fetišističku kožu i nitne, dekadentnim podzemnim orgijama i heroinom. Tell me Dark održava dosta dobru ravnotežu između ova dva plana i klišei koji u oba slučaja izranjaju sa svih strana uspevaju da se u određenoj meri međusobno neutrališu.
Rieber pored svega ovoga povremeno ume da pogodi i efektne promene u tempu stripa, sa ponegde preteranim razvlačenjima, doduše, ali ponegde i vrlo uspelim kontrastima između grozničave akcije i zamrznutog užasa, oniričkih slika košmara (uspomena?) i oniričkih slika ’normalnog’ Londona.
Tu negde treba pomenuti i crtež Kenta Williamsa koji koristi sve moguće tehnike koje će kasnije proslaviti Bena Templesmitha (Silent Hill, 30 Days of Night, Fell). Ipak, Williams ima svoj stil, bilo da su u pitanju razmazane tempere sa jedva prepoznatljivim figurama, bilo da su u pitanju oštri, uglasti crteži čistim tušem. Kao i scenario, crtež u Tell me Dark je produkt autora koji se upinje iz petnih žila da bude ’pravi’ umetnik, i kao i u slučaju scenarija, čitalac će, zavisno od sklonosti biti ili uvučen u svet ove priče ili mu se podsmevati na tome što pokušava suviše jako da bude mračan i ozbiljan.
Ipak, pored sve moje svesti da Tell me Dark pati od podosta problema sa stereotipima i pretencioznošću, ne mogu a da na kažem da me je dosta toga kupilo. Čak i ponešto prostačko razrešenje mi je funkcionisalo, možda ne zato što se uklopilo u jedan od predvidivih krajeva, već pre svega zato što je Rieber pronašao način da, s jedne strane ljubav, ali pre svega prijateljstvo i požrtvovanost prikaže kao istinske vrednosti usred pakla koje na zemlji stvaraju nesrećne, beznadne duše. Nije da se ovo nije dalo očekivati na onaj ili ovaj način, ali ipak stripu na kraju daje dozu otmenosti i horor komponentu elegantno uokviruje tako da je kontrast večitog užasa i trenutne ljudske plemenitosti ispao topao i uverljiv. Za strip koji me je sve vreme držao negde između obožavanja i prezira ovo nije zanemarljiv rezultat.
Jisatsu Circle
A sad nešto sasvim različito. Jisatsu Circle je manga nastala po motivima filma Suicide Club. Unapred ću da prijavim da film, iako ga već duže vreme posedujem još uvek nisam pogledao, ali da to i nema veze: strip je nastao na lični zahtev režisera filma, napisan u grozničavih mesec dana rada i, dok su motivi slični, priča potpuno originalnu priču, sa originalnim likovima i zapletom.
Mange su interesantna stvar, pogotovo kada se bave hororom, njihova jedinstvena kombinacija detinje naivnosti i odrasle dubine zna da bude opčinjujuća. Jisatsu Circle nije izuzetak. Iako je priča koju Usumaru Furuya ovde pripoveda naizgled veoma jednostavna, do granice bolnog klišea, najmanje dve stvari rade u njenu korist. Prva je vrlo svesno poigravanje motivom devojčica srednjoškolskog uzrasta koji je u Japanu ionako izdignut na nivo fetiša u više različitih smislova. Druga je način na koji se priča završava.
Ali, ne žurimo. Jisatsu Circle počinje prizorom masovnog samoubistva nekoliko desetina devojčica koje se, držeći se za ruke bacaju pod točkove tokijskog metroa. Tragedija strahovitih razmera, policija, mediji, roditelji, svi su u šoku. A jedna devojčica preživljava. Pažljivim pripovedanjem priče od te tačke unapred i unazad, saznaćemo mnogo interesantnih i uznemirujućih stvari o njenoj porodici i njoj: alkoholizam, smrt, dezorijentisanost, samopovređivanje, prijateljstvo, prostitucija… Furyja demonstrira zavidnu zrelost što svoju negativnu protagonistkinju prikazuje bez osuđivanja ili patetične, nameštene empatije. Na kraju krajeva, srednjoškolska prostitucija je poznat fenomen u Japanu i u ovom stripu on nije iskorišćen radi prostog šok efekta.
Dubina ovog stripa, i pored sasvim jednostavno, čak naivno pričane priče o samoubilačkom kultu međ srednjoškolkama, razvija se kroz uvođenje prave heroine ovog stripa, najbolje drugarice devojke za koju smo isprva mislili da je glavni lik ove tragedije. Preko nje Furyja ima priliku da se slobodno (a ovaj strip ima 170 strana i, dakle, sasvim dovoljno mesta za ovakva istraživanja) pozabavi ispitivanjem motiva prijateljstva, odanosti, čak i ljubavi u onom jednostavnom, neerotskom smislu. Drugi lik koji stripu daje dodatnu dimenziju je jedan od srednjoškolskih nastavnika koji od prostog, jednodimenzionalnog krokija voajera izrasta u nešto mnogo više. Furyjina karakterizacija nikada ne napušta strogo jednostavni, arhetipski nivo ali je funkcionalna i stripu daje dovoljno osnova kako za blagi trilerski šmek koji uravnotežava težinu socijalne i psihološke drame koju pratimo, tako i za razrešenje koje je više nego dirljivo.
Što se crteža tiče, ’elegantno’ je reč koja mi najpre pada na pamet. Furyja ne kiti svoje scene ’akcije’ nepotrebnim detaljčićima a opet se da primetiti koliko je skoro svaki kadar ovde promišljen: on se ne razmeće napadno filmičnim kadriranjem, a opet su neka rešenja veoma upečatljiva. Pored toga, lepota devojčica (kojih u ovom stripu ima mnogo) je istovremeno i van svake sumnje, i često satirizovana potpunim ispuštanjem da se nacrtaju lica. Kontrast izuzetno ružnog lica nastavnika, kao i jednostavnih a brutalnih prizora samopovređivanja je efektan. Konačno, tokom finala, Furyja prolazi kroz nekoliko simboličkih faza raspleta koje su sve predstavljene različitim crtežom i kombinacija teksta i slike (pogotovo je jedan ’dečiji’ crtež pred sam kraj moćan) ovde uspeva da postigne čistu, nepatvorenu potresnost. Što je za priču koja sadrži podosta klišea japanskog horora prilično vredna stvar.
Kao i Tell me Dark, Jisatsu Circle je priča o gubitku, odanosti, očaju koji čoveka tera da bira da bude gubitnik i podsećanje na snagu prijateljstva. Međutim, uprkos svom ’detinjastijem’ tonu i naivnijoj naraciji, Jisatsu Circle simbolički donosi snažniju, potresniju, čak intelektualno intrigantniju poruku. U Tell me Dark cena krivice je iskupljenje u prilično jasnom odnosu. U Jisatsu Circle stvari nisu tako jasne i ciklus greha, nesigurnosti, ljubavi, očaja i krivice se nastavlja i pored momentalnog iskupljenja. Gorkoslatka završnica i nelagodan filosofski teret.
