OK, ovo što ću sad da napišem nije baš album... Ali ajde, ne budimo dogmatični... Dakle...
Astonishing X-Men (na blogu sam ostavio i dosta slika da razbiju suvoparnost texxxta)
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=82195
X-Men stripove čitam isključivo u samoodbrani. Ljudi koji me poznaju sigurno su me čuli da izgovaram ovu rečenicu mnogo puta. Barem ljudi koji znaju moju bezazlenu, za strip zainteresovanu stranu i blagosloveno su nesvesni moje mračne, dekadentne opsesije
ženskim stopalima okultnim sadržajima. Ali, izjava, malo proširena stoji: iako sam neka vrsta (kritički nastrojenog) poštovaoca Marvelovih stripova, X-Men čitam samo kad moram. Šta to znači, pitaće neka naivna ali u osnovi dobronamerna duša. To znači da je X-Men franšiza (uvek sam žudeo da ovaj termin iskoristim uz ozbiljan izraz lica… i sada se to i dešava!!!) već četrdeset & kusur godina u samoj osnovi Marvelove imperije i da je čak i za praćenje nekih sasvim drugih stripova iz istog univerzuma makar površno poznavanje X-Men istorije i ključnih ličnosti/ događaja iz iste praktično neophodno. Stvari su bile nešto lakše u šezdesetim godinama kada su Tor, Spajdermen, Avengersi i Fantastična Četvorka bili makar jednako snažni kao i X-Men pa je, i pored dosta redovnih gostovanja, ljubitelj stripova mogao da se koliko-toliko drži sebi dragog serijala a ostale većinu vremena ignoriše. Stvari su se, međutim promenile već sedamdesetih godina kada je X-Men postao naglašenija političko-sociološka metafora, kao i uvođenjem nekih likova za Marvel danas od suštinskog značaja (Storm, Colossus, Nightcrawler, Wolverine). U osamdesetima, prateći uspeh priča koje je radio Chris Claremont (još uvek slavljen kao najbolji X-skripter ikada), franšiza je praktično metastazirala širom Marvelovog univerzuma, uz uvođenje gomile spinoff naslova, poput Excalibur ili New Mutants.
Osamdesete su u superherojski strip uvele i ideju megacrossovera (odnosno company crossovera – serijala u kome učestvuje veliki broj likova istog izdavača) koji je uskoro dobio i sinonim ’event’ (događaj), podrazumevajući da su u pitanju događaji centralni za čitav univerzum, posle kojih se nešto značajno unutar čitavog univerzuma promenilo. X-Men su tokom devedesetih godina bili u samom srcu svih ovih eventa, definišući smer u kome su u svakom od njih duvali vetrovi promene i diktirajući nove tendencije.
Dobro, malena lekcija iz istorije koja je ionako dostupna svakom ko je čuo za wikipediju. No, valja osvrnuti se na dane prošle kad se razmatraju dani aktuelni, pogotovo ako se sadašnjost može posmatrati iz vizure jake tradicije. A X-Men su nešto najbliže tradiciji što Marvelov univerzum ima: etika, ideologija, promišljanje ličnih i kolektivnih identiteta, kosmička simbolika i porodične vrednosti, sve ove stvari prelamale su se kroz X-naslove tokom četiri decenije postojanja franšize (podsećam da svaki put kada koristim ovu reč to je sa izuzetno ozbiljnim izrazom lica, mrgodnih veđa, čela nabrana od gravidnosti situacije).
Međutim, razlog što meni ovi naslovi nikada nisu bili preterano bliski, pa pisao ih Chris Claremont, Stan Lee, Grant Morrison ili neko deveti je bio uglavnom u tome što sam ja X-sagu (razbijenu poslednje dve i kusur decenije u gomilu pod-saga) uvek doživljavao kao sapunsku operu. Sapunsku operu u trajanju od preko četrdeset godina.
Ozbiljan sam. Spajdermen se mogao tumačiti kao varijacija na sub-čendlerovski noir-pulp sa svojim introspekcijama i insistiranju na ponovljenim ciklusima tragedije. Tor je, naivno ali dosta dosledno pripovedao o Ragnaroku i sumraku bogova insistirajući na palpoidnoj epici. Srebrni Letač i Hulk su bili neka vrsta meditacije o izolovanosti i superiornosti jedinke u odnosu na zajednicu… i njene žudnje da je zajednica prihvati (demonska ili anđeoska žudnja da se bude čovek jer se samo tada poznaju obe strane ljubavi i patnje – samo tada se spoznaje celina). Fantastična Četvorka je ove motive izdigla na nivo porodice. A X-Men… X-Men su bili i ostali sapunica.
Glavni problemi koje ja imam sa X-Men su s jedne strane tipični za sapunice – mnogo likova, beskrajni melodramski zapleti koji gube snagu stalnim ponavljanjem, odsustvo osećaja ikakve konsekventnosti događaja – a istovremeno su pojačani činjenicom da je ova sapunica smeštena u superherojski milje. U tom smislu, čitanje X-Men povremeno zna da bude nalik čitanju parodije na ove stripove: svi likovi (a ima ih, dao Alah poprilično) su na ovaj ili onaj način bili jedni s drugima, koncept comicbook-death je doveden do apsurda s obzirom da su među glavnim likovima X-Men skoro svi bili barem jednom mrtvi i potom vaskrsli. Zapleti su beskrajne varijacije na temu drugosti i otuđenosti mutanata od ostatka društva koji su šezdesetih godina mogli biti začudni, dok danas imaju sve veći problem da održe ikakav nivo plauzibilnosti: Marvel je u međuvremenu uveo u ovaj univerzum na milione mutanata čime je drugost X-Men dovedena u ozbiljno pitanje. Ovo je uglavnom rešavano političkom tematizacijom problema, što nije dovelo do povećane uverljivosti, naprotiv. Ono što je šezdesetih zvučalo kao dovitljiva metafora danas je otrcani kliše. Uz to, hipertrofija dramatičnosti za mene je ovaj strip učinila gotovo nečitljivim. X-Men su bukvalno obišli sve ćoškove univerzuma, konverzirali s bogovima (na kraju krajeva, Ororo je i sama boginja), dizali se iz mrtvih, skakali između realnosti, posmatrali milionske genocide mutanata, branili zemlju od invazija iz kosmosa… Ovaj strip odavno je postao samo parada widescreen akcionih scena sa desetinama kostimiranih protagonista, filovanih povremenim emotivnim momentima unutar grupe, zarad barem male humanizacije epskog diskursa. Bezuspešno, što se mene tiče, X-Men naprosto nisu usidreni u opipljivoj realnosti a likovi u stripu nisu veći od života, već samo, u najgorem slučaju, grubo istesani stereotipi snabdeveni neukusnim fetišističkim kostimima i sumnjivim onelinerima. Devedesete i uvođenje likova poput Bishopa ili Cablea su samo potvrdile ovakvo stanje stvari.
E, sad, napravih ovoliki uvod zato što on čini sledeći podatak efektnijim: Astonishing X-Men, jedan od najnovijih X-naslova je jedan veoma prijatan strip. U trenutnoj Marvelovoj ponudi on se izdvaja neuobičajeno visokim kvalitetom kako crteža, tako i skripta. U odnosu na najveći deo X-naslova koji sada izlaze (uz izuzetak X-Force Petera Davida), Astonishing X-Men je barem tri ili četiri stepenika iznad.
Priznajem da sam Astonishing uzeo da čitam na nagovor druga Đejka „Nasmejana Kara“ Ćejmbersa. Pre nekoliko nedelja mi je u izuzetno uzbudljivom telefonskom razgovoru skresao u lice da je to ’jedini X-naslov koji valja’, a i konstantno uzdizanje ovog naslova od strane Milana ’Faktor 4’ Konjevića je pripomoglo.
Dakle, Astonishing, treći put među Srbima. Ovaj naslov je već par puta pokretan u devedesetima, ali je najdalje doterao u najnovijoj inkarnaciji (započetoj 2004. godine). Trenutno postoji 19 brojeva i tim koji na serijalu radi će ostati do 24. broja. Verovatno je da ću sa odlaskom tima i ja prestati da pažljivo pratim Astonishing.
Astonishing piše Joss Whedon, čovek u čiji CV spada uglavnom pisanje uspešnih televizijskih serija, poput Firefly (OK, reč ’uspešnih’ ovde treba shvatiti u kritičarskom domenu), Buffy the Vampire Slayer i Angel (spinoff Buffyja, kao što svi znaju). Dok bih u nekoj drugoj prilici prilično vremena potrošio ismevajući činjenicu da je neko pisao trešine kao što su Bafi i Ejndžel i snobistički isticao da to sa umetnošću nema nikakve veze i da je u pitanju goli zanatlijski kuluk, Whedon je ovim stripom pokazao da je zanat ponekad dovoljan da jednom vrlo starom okruženju udahne dovoljno života da bude sveže, zanimljivo i zabavno. Prevedeno na jednostavniji rečnik: X-Men i jesu u osnovi trešina, kao što sam gore i obrazlagao (i pre nego što budem napadnut od X-fanova, i ostatak savremene mejnstrim produkcije u američkom stripu je svakako velikim delom treš) pa je primetna zanatska elegancija koja se u taj strip uvodi dobrodošlo osveženje i istinski nov kvalitet.
Nije da je Whedon na bilo koji način revolucionisao X-Men premisu. To mu očigledno nije bila namera. Njegov scenario uredno čekira sve one stereotipe X-stripova koje sam gore nabrojao: intergalaktičke zavere u koje su upleteni apsurdno smešni vanzemaljci i tajne vladine agencije čiji se službenici oblače kao fetiš-modeli – prisutne; beskonačno incestuozne veze unutar X-Men tima – prisutne; napadi na X-mansion koji je ostavljaju u ruševinama svakih nedelju dana – prisutni; prepirke među našim herojima koje se završavaju pesničenjem i bacakanjem po scenografiji – prisutne; neprijatelji obučeni poput ludaka, puni mržnje koji naše junake bacaju na kolena pre svega terajući ih da sumnjaju u sebe – naravno; vaskrsavanja i lažna vaskrsavanja, telepatske iluzije, virtuelna okruženja sa tendencijom postvarivanja – sve je tu.
Whedon se, međutim iz ovog okeana klišea izvlači time što je sasvim svestan gde je i zna da je ključ za oživljavanje odavno prežvakanih ideja oštar, ekonomičan dijalog i blagonaklono postmodernističko ironisanje situacija, klišea i likova.
Pomaže i što je tim za ovu priliku sastavljen od srazmerno interesantnih osoba. Već pomenuti problematični likovi iz devedesetih poput Cablea ili Bishopa se ovde ne mogu naći. Gazda X-Mena, Charles Xavier se javlja tek iz prikrajka. Glavnu reč vode Cyclops, Kitty Pryde, Emma Frost, Wolverine, Beast i (vaskrsli) Colossus, što je otprilike jedan od najboljih timova koje ja sa svojim preferencama mogu da zamislim (ne bi škodili Archangel i Iceman, ali ne treba biti neskroman). Whedonu pisanje ovih junaka ide lako, prirodno i ni ne trudi se preterano da ide u nekakvu duboku razradu već postojećih odnosa. Emma Frost i Cyclops imaju do dekadentnosti komplikovan odnos u kome se lojalnosti, strasti, ljubavi i poverenja stalno stavljaju na probu. Wolverine je karikiran, kao i Colossus, jedan predstavljen kao namrgođeni ispijač piva, drugi kao priglupa ali seksepilna gromada od čoveka. Henry McCoy (Beast) je ispisan sa puno ljubavi i balans između njegovog britkog naučnog uma i bestijalne telesne forme je uverljiv. Kitty Pryde je u neku ruku najozbiljniji lik time što joj se ne može pripisati ni jedan brzi epitet. Njen odnos sa Emmom Frost, negde na razmeđi ledenog, ciničnog podbadanja i otvorene mržnje je najuverliviji momenat u sveukupnoj karakterizaciji. Whedon ima osećaja kada treba da ode u kliše, kada u karikaturu. Utisak je da su sva preterivanja i sve redukcije ovde urađene svesno i u funkciji su brzog, zdravog tempa akcionog stripa koji između scena natrpanim eksplozijama, razobadanim udovima i dovitljivim pošalicama uspeva da bezbolno udene momente (uobičajeno naduvano pretenciozne) ekspozicije i humanističke geštalt-terapije.
Kao Brian Bendis kada bi koristio 20% uobičajene količine reči, Whedon ovaj strip piše na osetljivoj granici frivolne zajebancije na temu superherojskih klišea i ozbiljnog scenarija. Tu su neizbežne reference na Paris Hilton i iPod, tu su eksplozivna razrešenja razmirica unutar tima fizičkim razračunavanjem od koga leti perje i demolira se enterijer škole. Tu su zapanjena lica mutantskih studenata dok gledaju kako im se profesori šibaju po hodnicima. Tu su kataklizmični momenti napada na naše junake (Wolverine: 'Drugari, kad sledeći put budemo rekonstruisali zgradu, najbolje da je napravimo od Lego kockica.') u kojima se sve unutarnje slabosti, sumnje, nepoverenja, strahovi i žudnje eksploatišu a zatim prevazilaze u katarzičnim momentima tehnikolor nasilja.
Whedon nema nikakvu ambiciju da stvari na bilo koji način gura preko uspostavljenih granica, ruši tabue ili provocira čitaoce. Ovo nije Morrison koji je već u drugoj epizodi svog runa na X-Men prikazao Cyclopsa kako ubija iz samilosti. Whedon će se poigrati sa našim očekivanjima (videti Cyclopsovo revolveraško razrešenje trećeg story arca), izmicati nam tepih ispod nogu u najboljoj vodviljskoj tradiciji, ali se i dalje (sledeći istu tradiciju) pobrinuti da, makar na silu stvari vrati u uobičajen status quo, kako bi heroji ostali heroji a mi kupovali strip i idućeg meseca. Ni jedan prljavi trik nije mu stran, od kontrole uma preko oduzimanja nekim od likova njihovih moći, do tuče sa neprijateljima veličine dvadesetospratnice koja ima više humoristički nego 'ozbiljan' šmek, sve je ovde podređeno ideji da se akcioni, superherojski strip treba i mora posmatrati kao imanentno apsurdan, nadrealan, neplauzibilan u uobičajenim dramskim terminima i da se podrazumeva da je to premisa koju čitalac i autori dele. I zato mu dobro ide. Astonishing X-Men nije namrgođena noir drama, niti duboko simbolička egzistencijalna parabola, ovaj strip komunicira najviše sa samim sobom i svojom tradicijom, usvajajući prevashodno poetiku vodvilja/ sapunice. Ta poetika diktira da se u beskrajnoj varijaciji istih motiva koji su odavno prestali da simbolišu nešto drugo i pretvorili se u nužni formalni sastojak pripovedanja (kao što Michelle iz Allo Allo uvek konverzaciju počinje rečima 'Listen very carefully I shall say this only once'), najviše stvaralačkog zanosa može pronaći u pažljivom balansu između dobronamernog ismevanja uz znalački mig i slikanja neverovatnih, opčinjujućih slika većih od života ali sa vrlo malo dubine.
Međutim, Whedon je samo polovina priče. Kako sam čovek skloniji tekstu nego crtežu, kod mene je prilična retkost da svesno opazim koliko mi kvalitet crteža znači u konzumiraju stripa. Kada se namero pozabavim ovom dimenzijom, onda mogu i da obrazložim zbog čega mi strip vizuelno funkcioniše ili ne funkcioniše. Ali obično to nije tako. Zato je Astonishing X-Men primetan izuzetak jer sam sa svakom pročitanom tablom veoma svestan koliko je doprinos Johna Cassadayja značajan za moj pozitivan stav prema ovom stripu.
Cassaday je možda trenutno najbolji crtač koji radi u domenu akcionog i superherojskog stripa. Naravno, sve je u preferencama, neko voli pseudorealizam Alexa Rossa, nekom su dragi filigranski detalji Franka Quietlyja. Meni je Cassaday drag jer uspeva da bude na sredini između ove dvojice, ne toliko u tehničkom koliko u filosofskom smislu. Da se razumemo, nije to neka skupa filosofija, ovo je strip u kome dobar deo protagonista izgledaju kao manekeni, ali funkcioniše na istom apsurdnom nivou kao i skript. Cassadyjevi likovi su realniji od realnosti, nadahnuti istim polubožanskim duhom kao i Rossovi. Njegova Emma Frost izgleda kao supermodel koji reklamira sjaj za usne i unaokolo se šeta u odeći sa kojom je svakako ne bi pustili u crkvu u koju ja nedeljom idem. Kitty Pryde i Colossus su kao sišli sa naslovnih strana nekog tinejdž magazina, čak je i sam Chuck Xavier realističniji i istovremeno produbljeniji (vizuelno) od onoga kako izgleda u drugim stripovima. Cassadayjev osećaj za detalje je sjajan utoliko što za razliku od drugih crtača čije detaljisanje deuje impresivno ali zna da optereti sliku, ovde ostaje u okvirima precizno odmerene ekonomije efekta i lakoće. Dlačice na Cyclopsovom licu koje ga prikazuju kao još uvek neodraslog dečaka, pokreti koje Hank McCoy čini, tačno na razmeđi čoveka i mačke, dizajn vanzemaljskog negativca ili hrpe metala od koje nastaje najnoviji neprijatelj, Danger, Cassaday je u svim ovim situacijama sjajan. Dosta tu treba zahvaliti i sjajnom koloru koji neobične enterijere (a ima ih, dao Alah dosta) čini istinski stranim u izgledu.
A tek kakve su akcione scene...
Ako ste čitali Planetary Warrena Ellisa onda znate kako su i povremeno trivijalni momenti ovog serijala delovali kao veći od života i oduzimali vam dah zahvaljujući Cassadayjevom trudu. Nije preterano reći da sam se zaljubio u Jakitu Wagner kada se u (beše li?) trećoj epizodi zaletela na one džinovke mrave. Astonishing X-Men je pun ovakvih momenata. Cassadayjev nepogrešiv osećaj za kompoziciju scene, postavljanje kamere i 'borbenu' anatomiju je ono što ga odvaja od većine ostalih kolega. Ako se Greg Land (Ultimate Power) može uzeti za primer sličnog autora Cassadayju, po trudu uloženom u lepotu i 'realističnost' likova i čistoti prizora, onda se jasno vidi razlika: Landov strip je prepun tamnih scena, u kojima se mnogo toga skriva i sugeriše, dok je Cassadayjev sve vreme kao osvetljen reflektorima (čak i u scenama koje se događaju u mraku). Landove scene borbe su kao nekakvi posteri za najavu filma: natrpana tela u 'zanimljivim' pozama i šareniš kostima. Cassadayjeve scene borbe prosto eksplodiraju sa stranice. Ne preterujem kad kažem da me u velikom broju savremenih superherojskih stripova scene borbe zamaraju. Ne zato što su ih nekadašnji crtači moje mladosti nužno radili bolje već samo zato što ih većina crtača danas radi onako kako najbolje ume a to posle decenija čitanja stripova čitaocu više nije dovoljno. Zato me Cassaday toliko fascinira. Njegove akcione scene su fantastično dinamične, tela koja lete kroz vazduh, arhitektura koja se ruši, krv, raznorazni zraci, pesnice, sečiva, istovremeni osećaj volumena i težine koji scenu uspeva da drži u uverljivosti, ali i lakoće svojstvene snovima ili najslađim fantaziranjima. Korišćenje fotošop efekata je, kaoi sve ostalo preterano ali na pravi način. I Cassaday nam svojim crtežom poručuje isto što i Whedon skriptom: ovo nije stvarno, ovo je bolje od stvarnog: brže, duhovitije, atraktivnije i nužno, naravno, mnogo pliće. Ali ovo je akcioni strip i, Alaha mu, ostavićemo vas bez daha žestinom naše akcije.
Nije sve samo u akcionim scenama, naravno, Cassadayjeva arhitektura ima u sebi sasvim zadovoljavajuću estetsku komponentu (neke od najlepših slika X-mansion koje sam ikada video) a, kad čovek pređe preko toga da su mu likovi suviše lepi da bi to ideloški moglo da se opravda, može i da se naslađuje detaljima. Gomila scena u kojima Kitty Pryde druge ljude provlači kroz čvrste predmete, na primer. Pa fantastična tvrdoća i visoki sjaj čeličnog tela Colossusa. Bestijalnost Henryja McCoyja i destruktivna sila Cyclopsovog pogleda. Psionički oklop Hisako Ichiki. Emma Frost koja pored sve svoje nestvarne lepote i manekenskog držanja prolazi kroz uverljive emocije. Da ne pominjemo njene transformacije u dijamantsku formu...
Astonishing X-Men će još pet brojeva raditi ovaj tim. Whedon će, po svemu sudeći nastaviti da piše za Marvel (Runaways serijal) a Cassaday izgleda ostaje samo dok je Whedon tu. Šta će dalje biti sa Astonishingom ne znam, ali teško mi je da poverujem da će novi autori dostići frivolnu kombinaciju jeftine zabave i skupe produkcije na slično zadovoljavajući način. Astonishing X-Men nije istorijski značajan strip. U najboljem slučaju on demonstrira razumevanje istorije i odlučuje da je ispoštuje uz dosta gurkanja u rebra. On je daleko i od revolucije i od neke ozbiljnije evolucije, zadovoljavajući se da status quo našminka jakim bojama. Ali to su veličanstvene boje. Kako stvari stoje u superherojskom stripu u ovom momentu, za mene je to dovoljna preporuka. Ne tražite ovde nove Watchmene ili čak novi Authority. Astonishing X-Men je stara dama u novom ruhu, utegnuta, ispolirana i izfrizirana tako da ne može a da za sobom ne okreće glave i privlači poglede. Volite je svesni njenih godina i staromodne naravi, uživajte u njenoj svežini i ne analizirajte je previše. Onda će i ona vas voleti.
