Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Superman - Son Of Kal-El, novi tekući serijal o Supermenu krenuo je prošlog Jula i do sada naređao sedam redovnih brojeva i jedan godišnjak, i, kao i uvek kada se pradigma o Supermenu menja iz, reklo bi se korena, izazvao sasvim solidnu porciju kontroverzi i negativnih reakcija među čitaocima. Ako smo išta naučili o strip-publici nakon izuma interneta, to je da onaj konzervativniji sloj u njoj, koji sebe smatra starom gardom i „pravim“ ljubiteljima „stvarnih“ vrednosti superherojskog stripa nije ni malo oduševljen kada se išta radikalno menja kod likova koje vole već decenijama. Još manje kada se promene percipiraju kao unošenje ideološkog sadržaja što treba da privuče publiku koja tradicionalno ne čita superherojski strip.



Da budemo fer, to i jeste jedan od glavnih razloga za promene – izdavači na kraju krajeva ne kriju da rade sve što mogu da privuku nove čitaoce, sasvim svesni da ne mogu baš zauvek da računaju na ljude koji su već decenijama njihovi kupci i da se zanavljanje potrošačke baze naprosto podrazumeva za ijedan posao koji želi da radi i u budućnosti, a kako je superherojski strip sada zaista postao deo kulture glavnog toka (velikim delom, naravno, na ime popularnosti superherojskih filmova) tako su i eksperimenti sa osavremenjivanjem i podmlađivanjem nekih ikoničkih likova sve više pravilo, sve manje izuzetak.

Sad, jedno je kada se radi o nešto manje značajnom liku kao što je Ms. Marvel (mada...) a sasvim drugo kada pričamo o najvećem superheroju svih vremena – Supermenu. Naravno, promene vezane za Supermena su istorijski uvek donosile jake emocije i reakcije u fandomu, od Man of Steel ributa polovinom osamdesetih, preko smrti i vaskrsenja u devedesetima pa je svakako moglo biti očekivano da dobijemo i porciju hejta i neverice povodom najnovije DC-jeve odluke da Supermena u ulozi, jelte, Supermena, zameni niko drugi do njegov sin – Jon Kent.

Na skali skandala i nezgrapnih ributa, ovo je možda i najelegantnije rešenje do sada, potez koji ne samo da nije zahtevao ekstremnije intervencije na kontinuitetu* već je i Jona Kenta, koji tokom poslednjih nekoliko godina izrastao u voljen lik stavio u jednu uzbudljivu, a zasluženu ulogu.

*najveći deo potrebne pripreme već je odrađen tokom proteklih nekoliko godina sa ubrzanim sazrevanjem Jona Kenta zahvaljujući relativitetu, kao i sa ikoničkim Superman and the Authority Granta Morrisona kojim je „stari“ Supermen kredibilno objasnio razloge za smenu generacija i svoj odlazak u svemir u nove avanture

Moram da kažem da je i moja, apripori pozitivna, reakcija na pokretanje ovog serijala došla upravo zbog toga što mi se čini da je Jon Kent dobio jedan od najređih poklona koje likovi u superherojskim stripovima mogu da dobiju, a to je sazrevanje približno onim tempom kojim sazreva i njegova ciljna grupa među čitalačkom publikom. Uveden kao lik u toku događaja Convergence 2015. godine, iako je morao da pretrpi određena retkonovanja već u narednih nekoliko meseci, Jon Kent je praktično od početka veoma dobro funkcionisao kao simbol sazrevanja ne samo Supermena kao lika već čitavog njegovog okruženja – uključujući njegovu vezu i brak sa Lois Lane, čiji je plod legitimno došao u formi sina, jelte, naslednika najvećeg superheroja na planeti.

Utoliko, sasvim je i fer reći da je za ovih sedam godina Jon Kent od „pravog“ deteta postao uverljiv tinejdžer i da su čitaoci koji su, recimo, imali desetak godina kada su se prvi put susreli sa njim sada i sami mlade, gotovo odrasle osobe, te da je razvoj svetonazora lika, ali i okolnosti u kojima on i dalje odrasta i sazreva na dobar način pratio ono što se događalo u životima samih čitalaca.



Naravno, treba imati razumevanja i za one druge, za publiku koja je fiksirana na „svoju“ verziju Supermena i ne želi da vidi da joj se ona oduzima. Na kraju krajeva ako neko vaše stripove čita trideset ili četrdeset godina – zaista nije fer, da ne pominjemo da ne deluje poslovno pametno, da mu se kaže kako više nije poželjan. Srećom, DC to nije ni uradio pa iako se tekući serijal Superman završio tridesetdrugim brojem mesec dana pre debitovanja Superman - Son Of Kal-El, signalizirajući time da je serijal o Jonu Kentu sada zaista „pravi“ Supermen, istina je i da avanture „originalnog“ Supermena ko god da želi, i dalje može da prati u serijalu Action Comics – tradicionalno drugom tekućem serijalu o Supermenu – koji je bez ikakvih prekida nastavio da se bavi njegovim pustolovinama u kosmosu.

Drugim rečima, ovo nije ribut a nije, nužno, ni stvarna smena generacija. Brojni likovi u Superman - Son Of Kal-El sa puno ubeđenja kažu da će se Supermen vratiti na Zemlju i ponovo preuzeti svoju ulogu zaštitnika sveta, pa čak i sam Jon Kent izražava sličnu nadu iako mu je otac „zvanično“ predao, jelte, štafetu, i Superman - Son Of Kal-El za sada prevashodno treba tumačiti kao eksperiment. DC je sebi ostavio dovoljno odškrinuta vrata da na prvi znak neuspeha vrati „tatka“ tamo gde mu je uvek bilo mesto a Jona ražaluje na ulogu koju bi tradicionalno igrao aktuelni Superboy, i, mislim, ne vidim da tu igde postoji problem. Ako se Marvel uspešno kockao sa Milesom Moralseom i sada kao rezultat imamo dva ravnopravna Spajdermena* sa sopstvenim ansamblima, zapletima i pričama, ne vidim zašto i DC ne bi pokušao da ima i jare i pare i ponudi nam dva Supermena koji imaju različite životne puteve.

*uz naravno još masu Spajdermena drugog razreda, evo u prošlonedeljnom izdanju Marvel Previews videli smo da i Spider Punk uskoro dobija svoj prvi samostalni serijal...

Opet, kako se danas sve izmeće u kulturni rat gde žrtve padaju na sve strane, i kako već nekoliko godina unazad imamo prepoznatljiv konzervativni pokret Comicsgate koji, eto, protestuje protiv nametanja progresivističke politike superherojskim stripovima, ne treba sumnjati da se i ovde zaratilo. Inače, ovo je verovatno nešto najlepše što sam ikada napisao o Comicsgateu koji su, u stvarnosti, gomila socijalno neuklopljenih likova što prati šačicu prevaranata, a čiji aktivizam se u najboljem slučaju realizuje u maltretiranju autora stripova po društvenim mrežama.

Tako sam pre par nedelja video da Tom Taylor, jedan od svakako najpozitivnijih ljudi u superherojskom biznisu kaže da ga svakog dana kada se uloguje na tviter dočeka lavina mržnje i uvreda. Tom Taylor je, nagađate i scenarista Superman - Son Of Kal-El, pa se to nekako sve uklapa jedno uz drugo.

Uklapa se jer, iako Taylor uglavnom piše veoma dobre stripove, on spada u one autore koji svaki od njih koriste da nimalo stidljivo provuku i neku progresivnu političku agendu. Ponekada je to uzgredno (npr. kritika kraudfanding prevaranata u Friendly Neighborhood Spider-man), a ponekada je to u samom centru priče: X-Men Red je bio strip o mutantskoj revoluciji kakav Brian Bendis nikada nije napisao, Suicide Squad je imao transrodne likove i govorio o modernom imperijalizmu i političkoj hirurgiji koju velike nacije izvode nad malim nacijama, a nedavno opisani Nightwing se u ogromnoj meri bavi socijalnom odgovornošću najbogatijih pripadnika savremenih zapadnih društava.



Utoliko, DC je svakako znao šta radi kada je Tayloru poverio rad na Superman - Son Of Kal-El. Na kraju krajeva veliki izdavač je skoro u isto vreme potpisao ekskluzivni ugovor sa Taylorom pa je jasno da je odluka o progresivističkoj agendi ovog stripa dobila amin sa samog vrha.

Ono što je zanimljivo je, naravno da je Supermen, istorijski, strip sa progresivističkom agendom od samog svog početka. Grant Morrison je dosta pisao o socijalističkom svetonazoru originalnog Supermena i sam je rekonstruisao u svom radu na Action Comics početkom prošle decenije, a i posle njegovog odlaska sa ovog stripa je Supermen postavljan kao saveznik potlačenih i marginalizovanih pripadnika američkog društva, sa sve učestvovanjem u protestima protiv korumpiranih vlasti. Otud je Taylorovo pozicioniranje Jona Kenta kao klinca koji je PRIRODNO usmeren da pomaže slabijem, da se suprotstavlja nepravičnom autoritetu gde ga prepozna, da bukvalno otkaže poslušnost policiji kada smatra da ona zloupotrebljava silu naprosto dosledna ekstrapolacija političke dimenzije koja u Supermenovim stripovima u slabijoj ili jačoj meri postoji od samih početaka a poslednjih je desetak godina bila sasvim legitimno izražena.

Taylor koristi priliku smene generacija da i sasvim organski postavi pitanja (i pruži neke odgovore) koja se tiču promene senzibiliteta i političkih percepcija i same publike koja danas čita superherojske stripove (i, generalno se bavi gik-kulturom). Jon kent i njegov otac imaju nekoliko vrlo lepo formatiranih dijaloga u kojima Jon oca maltene prekoreva što nije uradio više za svet, na šta mu ovaj ne bez izvesnog stida kaže da se uvek osećao kao došljak, i da on, kao rođen na Zemlji ima obavezu da zaista i uradi više, ali i napominje da su klimatske promene, korupcija i generalna socijalna nejednakost malo teži protivnici nego što je kosmički zavojevač broj 278 koga je makar moguće poštenim krošeom ošajdariti po vilici.

Jon ipak želi da se bori upravo protiv ovakvih problema i ovo manifestno saopštava, bez obzira što shvata da se više ne igra na jednostavnom, naivnom superherojskom igralištu gde bi mu jedina briga bio kriptonit.

Njegova ideja vodilja je ta da uprkos kompleksnosti problema kao što su klimatske promene ili korupcija ili siromaštvo, uvek postoji način da se identifikuju osobe koje imaju moć da smisleno na njih utiču a koje iz različitih razloga – najčešće iz interesa – biraju da to ne učine. Ovo je možda tačno, možda i ne sasvim tačno, ali je sasvim legitiman literarni motiv koji, uostalom, omogućava da se priče u Superman - Son Of Kal-El formatiraju kao akcioni trileri a ne kao puke hronike NVO aktivizma.

Taylor se u solidnoj meri oslanja na motive koje je postavio tokom svog kratkog serijala Suicide Squad pa je jedan od važnih podzapleta u ovom stripu tretman izbeglica u SAD koje, prelazeći Tihi okean tamo traže azil zbog političkog progona u ostrvskoj naciji Gamorra. U refleksiji na situacije iz stvarnog života – a što je Taylorovo zaštitni znak – Jon Kent spasava neke od ovih nesrećnika od sigurnog utapanja samo da bi njihov tretman na američkom tlu bio manje, recimo, humanitaran a više, pa, birokratski, sa sve privođenjem i držanjem u pritvoru, ali zatim i odlučivanjem da se na zahtev vlade Gamorre ovi ljudi vrate na svoje ostrvo gde će im se suditi za protivzakonite aktivnosti.



Naravno, čitaoci sa malo jačim stažom znaju da Gamorra originalno potiče iz Wildstorm univerzuma – koji je danas deo DC-jevog glavnog univerzuma – a kada vide da je Henry Bendix danas predsednik Gamorre, biće im jasno o kom nivou političke korupcije pričamo. Bendix je negativac kalibra Lexa Luthora – sa sličnim tehnokratskim ambicijama i odsustvom etike kada je u pitanju, recimo, eksperimetisanje na živim ljudima – pa je i sasvim prirodno da u ovoj priči on i sarađuje sa Luthorom. Odlazak „pravog“ Supermena sa planete i ostavljanje radnog mesta srazmerno neiskusnom Jonu raspiruje i Bendixove i Luthorove ambicije u isto vreme i strip legitimno kombinuje politički triler sa klasičnim superherojskim zapletom dajući nam i uzbuđenje i akciju i solidan rad sa likovima. Jon je od prvog dana stavljen na ozbiljna iskušenja i u „superherojskom“ smislu – sa svežim i originalnim zamislima kako dohakati maltene neranjivom superheroju – ali i u karakternom i moralnom.

Taylor ovde piše nekoliko vrlo memorabilnih epizoda – pogotovo je razvoj Jonovog odnosa sa Luthorom u godišnjaku odlično urađen – uključujući pokušaj atentata na celu porodicu Kent a Jon kao lik zaista kvalitetno „radi“ kroz te epizode i ta iskušenja, suočavajući se sa izazovima koji legitimno stavljaju Supermena i njegove moći, ali i karakter na probu. Utoliko, pisanje stripa o gotovo svemoćnom superheroju tako da bude uzbudljiv i da čitalac oseća legitiman strah Tayloru sjajno ide od ruke.

Ono gde je Taylor tradicionalno slabiji je u radu sa marginalizovanim grupama. Već sam to pisao na nekoliko mesta i koliko god da ću ga uvek bez rezerve hvaliti za to kako se trudi da pripadnike populacija sa društvene margine prikaže kao delatne i dostojanstvene, toliko ću i smatrati da je red da se ukaže da on često nema dovoljno mašte u prikazivanju tih pripadnika tih, jelte, populacija i da su neretko u pitanju tek progresivistički stereotipi. Tako i ovde izbeglice sa Gamorre deluju kao vrlo idealizovani, neuverljivi levičarski klišei, nedovoljno različiti od „stvarnih“ Amerikanaca ili zapadnjaka da bi čitalac zaista osetio dah drugosti koju treba da prepozna ili uvaži. Ovo nije VELIKA zamerka, ali jeste konstanta zamerka koju imam na Taylorove stripove i pošto se čovek toliko trudi oko reprezentacije, mislim da je važno ukazati da ona može da bude značajno boje urađena, sa pokazivanjem nečeg što je autentično drugačije od zapadnjačke kulture.

Ironično, pored svih ovih elemenata koje sam pomenuo, najveći odijum na internetu (i već pominjane proklamacije da ovo „nije MOJ Supermen jer moj Supermen voli Lois Lane i liže pičku!“) izazvao je vrlo nevin i zapravo sporedan romantični podzaplet u kome Jon Kent sa mladićem sa kojim je proveo određeno vreme i prošao kroz nekoliko stresnih situacija, podeli jedan sladak poljubac. To da je (novi) Supermen biseksualan (ili, ko zna, u fulu gej) bi trebalo da je toliko prirodna stvar za jednu od najmoćnijih osoba na svetu koja je pritom iskusila više različitih kultura i vremenskih epoha nego 99,9999% svih drugih ljudi, da skoro da ne bi trebalo da uopšte o tome razgovaramo. Ali, eto, ovaj detalj, koji nikako nije u centru priče je, naravno, izazvao najviše reakcija – negativnih i pozitivnih, naravno – a što nam govori gde se danas zaista vode najveće bitke u kulturnim ratovima.

Naravno, videti da lik koji je star svega nekoliko godina u realnom vremenu i koji je do juče, maltene, bio predpubertetski klinac, ima erotski život, pa još sa muškarcem jeste notabilan događaj u savremenom superherojskom stripu, a još više kada je u pitanju sada „jedini“ Supermen koga Zemlja ima, pa je svakako na mestu i pohvaliti DC što se uopšte upustio u ovakvu avanturu. Ako imate problem sa gej ili biseksualnom orijentacijom, ajde, budala ste ali i budale treba da čitaju stripove, pa eto, ovo nije strip koji na njoj insistira ali je i ne izbegava, te treba videti koliko ste u stanju da progutate ovako nešto zarad inače solidnog superherojskog narativa.



A on jeste solidan. Nije u pitanju najbolji Taylorov strip koji sam do sada čitao, ali Superman - Son Of Kal-El bez greške ima njegov trejdmark koktel dobrog humora, socijalne kritike i – ne manje važno – dobro osmišljenih superherojskih izazova. Kako sam već pomenuo, ovo potonje je pogotovo značajno s obzirom da pričamo o superheroju za koga se često kaže da je teško pisati zaplete jer ga je skoro nemoguće ugroziti i Taylor stalno nalazi vrlo sveža i smislena iskušenja da u njih smesti Jona, sa konstantno izvrsnom karakterizacijom koja protagonistu pokazuje kao vrhunski moralnu osobu što svoju moć koristi pre svega kao štit za slabije od sebe, pa čak i svoje neprijatelje često tretira sa empatijom i razumevanjem što je daleko iznad proseka superherojskog stripa.

Crtač najvećeg broja epizoda do sada je bio John Timms, kostarikanski majstor sa već više uspešnih projekata za DC (uključujući Harley Quinn i Young Justice). Njegov rad na ovom stripu je, očekivano, obeležen ogromnom dinamičnošću tabli i samih kompozicija. Ovo je strip o snazi i brzini u velikoj meri i Timmsov crtež je dobro ugođen sa tim prioritetima, a da istovremeno, kada elementi sapunske opere, porodične drame i romanse dođu na red, njegove čiste linije i odmerena senčenja rade dobar posao. Kolore radi Gabe Eltaeb, čovek koji se istesao radeći na Dark Horseovim Star Wars stripovima (kao, uostalom i sam Taylor) i njegove jake, dinamične boje savršeno pristaju uz ton i energiju ovog stripa. Letering radi Dave Sharpe i kao i uvek, ovo je vrhunski profesionalan i nenametljiv posao.

Superman - Son Of Kal-El nije najbolji strip koga DC izdaje u ovom trenutku ali jeste jedan od najvažnijih i svakako strip koji svojim kvalitetom opravadava svu težinu kulturnog rata što ju je kreativni tim na sebe preuzeo smelim menjanjem kursa ali i doslednim praćenjem Supermenovih iskonskih motiva. Bio sam veoma srećan i zainteresovan kada je Taylor prošlog proleća najavio da kreće u avanturu zvanu Superman - Son Of Kal-El i za sada nisam razočaran, naprotiv. Ovo je dobar, zanimljiv superherojski strip koji u Supermenov mitos uvodi dobrodošla osveženja – a bez inače standardnih mesarskih rešenja što publiku treba da „šokiraju“ kakva smo navikli da očekujemo i kakva nam u poslednje vreme redovno serira, recimo, Bendis – i koji mi je zadovoljstvo da pratim iz meseca u mesec. I vi ga možete pratiti na ovoj Comixology stranici.

[Meho Krljic]

Pročitao sam vrlo interesantnu kolekciju kraćih strip-priča pod zajedničkim naslovom The Hand of Black a koju je prošlog leta izdao Fantagraphics, time dovodeći u moj fokus radove čoveka za koga do sada nisam čuo.



Martin Cendreda je rodom iz Los Anđelesa i tamo, što se kaže, i danas živi i radi. Iako je originalno u pitanju autor nezavisnih stripova (njegov samizdat Dang! je kasnije objavljivao Top Shelf), Cendreda je kao svoj „pravi“ životni poziv pronašao animaciju. Radio je animaciju i dizajn na različitim serjama, animirao (i režirao tri epizode) seriju BoJack Horseman a možda najvisokoprofilniji pisao koji je radio podrazumeva superviziju animacije za seriju South Park kao i za prvi film urađen po ovoj seriji, Bigger, Longer & Uncut. Iako od animacije živi, Cendreda nije prestao da radi i stripove i The Hand of Black je ekstremno zanimljiva kolekcija starijih i novijih radova koji ne samo da pokazuju njegov osobeni crtački stil i stilizacije koje ga smeštaju na teritoriju između karikature, horora i meditativnog slice of life „indie“ stripa, već i sjajno izbrušene pripovedačke veštine što kreiraju izuzetno evokativne narative napravljene praktično bez reči.

U kolekciji se nalazi sedam priča i one su podeljene u tri segmenta: „nove priče“, „stare priče“ i „poslednja od novih priča“ i mada se ovo svakako odnosi na vremena u kojima su priče nastajale, istina je i da ne postoji dramatična razlika u stilu crteža, pristupu pripovedanju ili tematskim interesovanjima koja su vodila autora kroz kreaciju. Razlika, ipak, postoji i stare priče su nešto kraće, svedenije po pripovednom postupuku, fokusiranije na taj jedan motiv kojim se bave, dok novije priče imaju, da tako kažemo, više činova i ne libe se čak i promene protagonista, prateći centralni motiv kroz različite generacije.

Ono što je svakako zajedničko svim pričama je kombinacija melanholične atmosfere, fantastičnih motiva i horor-obrade ovih motiva a koja ne zasenjuje ostale elemente. „Poente“ priča, ako tako mogu da kažem, su pretežno meditativne i treba da čitaoca upute na razmišljanje o životu i čovekovom mestu u zajednici, radije nego da samo izazovu osećaj strave ili gađenja. No Cendreda pokazuje veliku veštinu u kreiranju priča koje uspevaju da vas provedu kroz različite emocije, da izazovu osećaj začudnosti, da se dotaknu i strave pa onda i da završe na mestima koja provociraju razmišljanje i refleksiju. Njegov „magični realizam“ je utoliko efektniji što same priče praktično ne koriste tekst – sem izuzetno – i svoje drame uspevaju da sazidaju samo od slika.



Već prva priča, Neptune’s Daughter, pokazuje taj spoj „običnih“, svakodnevnih motiva i uznemirujućeg imaginarijuma. U glavnoj ulozi je ovde običan pecaroš čije iskustvo sa ženom što baca velike krvave džakove sa mosta u vodu njega odvodi putem morbidne opsesije i na kraju tragedije. Cendreda ovde radi sa zanimljivo kontrastiranim vizuelnim motivima – od pecaroša koji deluje bezazleno i humoristički na početku, preko žene koja preko lica nosi crni veo do efektnog korišćenja crvene boje u crno-belom osnovnom crtežu da se pojača intenzitet scena. A scene, koje kako vreme odmiče imaju sve više elemenata horora, umeju da budu intenzivno uznemirujuće.

Druga priča, The Hunger, je u startu uznemirujući narativ o poremećenom serijskom ubici koji svoje žrtve nalazi na ulici nasumično i ubija ih korišćenjem različitih alatki – noževi, čekići – koje zatim nalaze način da se vrate u njegov život i vezuju se za njegov osećaj gladi. Ima nečeg vrlo kortasarovskog u načinu na koji priča razvija internu logiku između svojih motiva i gradi uzročnoposledične veze što nemaju stvarno „objašnjenje“ u racionalnom diskursu ali deluju simbolički dosledno i ovo na kraju ispada priča u kojoj čitalac, iznenađujući i samog sebe, oseća i izvesnu empatiju sa protagonistom čija je kompulzija da ubija neobično „shvatljiva“. Starija žena, sa maramom na glavi i kolicima iz supermarketa koja se pojavljuje u ovoj priči je motiv koji se i kasnije ponavlja kod Cendrede.



The Hand of Black, naslovna priča je, zatim, jedan veoma dugačak narativ koji pokazuje svojevrsno transgeneracijsko prokletstvo što kreće od žene i prenosi se na njenog sina, i Cendreda ovde demonstrira sposobnost da ispriča priču koja se razvija preko nekoliko decenija, menjajući protagoniste, a da ne iskoči dramatično iz svog urednog, metodičnog principa naracije. Ovde on ubacuje nedijegetičke titlove, pružajući minimalna tekstualna pojašnjenja čitaocu kako bi bio svesniji vremena koje protiče, ali ovo je i dalje prevashodno „nemi“ strip čiji protagonisti prolaze kroz različite životne faze i imaju i unutrašnji, jelte, život, pokazujući nam šta osećaju prevashodno kroz izraze lica i radnje. The Hand of Black je strašan, možda i tragičan narativ ako se posmatra panel po panel ili tablu po tablu, ali njegovo razrešenje je na kraju zapravo optimistično i postavlja u pravilan okvir prethodno iskorišćene horor motive (smrt, amputacija...) dajući im prevashodno psihološku simboliku.

Stare priče započinju narativom The Magic Marker koji je interesantan literarni ogled sa flomasterom koji, kada se njime ispišu slogani ili nacrtaju simboli na majicama, kao da kontroliše realnost. Ova priča ostavljena je bez stvarnog pančlajna ali obrada ideja u njoj je maštovita i spretno grafički izvedena. The Man in the Mirror je još jedan kratak narativ o čoveku koji se sukobljava sa sopstvenim odrazom u ogledalu i ovo je paranoičan, efektan horor-triler sa interesantnim razrešenjem koje maštovito igra na kartu motiva femme fatale. Copy je, pak, parabola o očaju belih okovratnika, priča o nepodnošljivosti rada u kancelarijskom prostoru i birokratskoj hijerarhiji, gde bunt i pozivi upomoć dolaze iz najneočekivanijeg pravca. Copy nema srećan kraj i ovo je pesimistična, dinamična priča u kojoj se tekst koristi dovitljivo, ostavljajući likove da i dalje budu nemi ali sa vrlo dobro plasiranim jezikom koji se pojavljuje na fotokopiranim listovima papira.



Tik Tik je poslednja od novih priča, narativ koji ima vrlo naglašenu horor-komponentu sa onom finom kombinacijom svakodnevnog, uobičajenog, i sasvim neshvatljivo zlog kakvu vole da prave, recimo, Stephen King i njegov sin, Joe Hill, ali i ovde je sve spakovano u narativ bez reči a u kome je glavni junak jedan odvažan i srčan pas. Ovaj strip nema „pravo“ razrešenje koliko jezivo podsećanje da se pravo zlo ne može nikada zauvek pobediti i da je ono uvek deo stvarnosti, sa kojim se mora računati, ali završnica ipak ima toplu i humanu dimenziju koja na zadovoljavajući način zatvara ovu kolekciju.

The Hand of Black je pregršt vrlo intrigantnih narativa koje čovek jednom pročita u dahu, jer odsustvo teksta prosto mami na brz prolazak kroz stranice, a onda se vraća svakoj od priča i prolazi kroz pojedinačne scene, proučava simbole koje je Cendreda razbacao po tablama, divi se jednostavnosti crteža koji je istovremeno veoma evokativan i upečatljiv. Cendreda svoje protagoniste crta bez mnogo karaktera, odlučujući se u ekstremnim slučajevima za praktično trodimenzionalne Čiča-Gliše, ali ovo njegovim stripovima daje osećaj univerzalnosti i čitaoca smešta u priču snažnije nego da imamo posla sa „pravim“ likovima. Uznemirenost koju ovi stripovi mogu da izazovu vredi osetiti pogotovo jer se autor ne fokusira samo na izazivanje jednog osećaja i nudi višeslojnije, snolike narative što prosto ištu podrobnije razmišljanje i analizu. Pa ako sve to zvuči dobro, Comixology ovu kolekciju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Kad me je već lepo krenuo Supermen ovih dana, pročitao sam i miniserijal Superman ’78 a koji je u šest delova izlazio od prošlog Avgusta pa do prošle nedelje. Iako miniserijali o Supermenu smešteni u alternativne kontinuitete izlaze takoreći svaki čas, ovaj je imao auru posebnosti utoliko što je u pitanju otvorena posveta filmskom univerzumu vezanom za Supermena a koji je kreiran prvim filmom Richarda Donnera o ovom suerjunaku, izašlom 1978. godine. Veliki režiser je preminuo prošlog Jula i mada je jasno da je DC ovaj miniserijal pripremao znatno ranije, opet je činjenica da je prvi broj izašao maltene u istom trenutku ovenčana lepom simbolikom.



Ne znam koliko je to DANAS vidljivo, ali Donnerov Superman je bio važan, prevratnički film. Naravno da je i pre njega bilo superheroja na velikom i malom ekranu, u animiranoj i igranoj formi, ali Donnerov Superman (aka Superman: The Movie) je bio prvi put da se može reći da je Holivud superheroje generalno i Supermena partikularno shvatio „ozbiljno“. Richard Donner, iskusan televizijski i filmski poslenik je već imao dosta autorskog iskustva i par godina pre Supermena režirao jedan vrlo pristojan žanrovski hit u formi horor-klasika Predskazanje, a koji je pokazao da taj ozbiljniji pristup žanru može da donese i komercijalni uspeh i kritičarske pohvale. Produkciji Supermena se stoga pristupilo sa imperativom „verodostojnosti“,  a što je bio srazmerno inovativan način da se rade ovakvi filmovi. Naučna fantastika generalno i superheroji partikularno su u bioskopu i na televiziji poslednjih par decenija većinski bili rađeni sa blago (ili manje blago) kempi pozicija, gde je televizijski Batman verovatno najpoznatiji primer. Poznato je da je Kubrikov film, Odiseja u svemiru 2001 zapravo odskakao od uobičajenog pristupa svojim autorskim, filozofskim i generalno artističkim pristupom naučnoj fantastici u kojoj su čak i generalno ozbilno pravljeni filmovi poput Zabranjene planete bili duboko uronjeni u kemp pedesetih godina. Sedamdesete jesu donele pomake (uključujući Dan delfina iz 1973. godine, Loganov beg iz 1976. ili Demonsko seme iz 1977. godine) ali superheroji su još uvek čekali u redu da i njih neko shvati ozbilno. Donner je, sa svojim velikim televizijskim iskustvom i ambicijom da pokaže da je pravi autor a ne samo spretni izvođač radova od Warnera dobio vrlo solidnu podršku pa je produkcija ovog filma obuhvatila ne samo neka jaka imena, od Maria Puza na scenaristčkim dužnostima do glumaca poput Neda Beattya, Genea Hackmana te Marlona Branda u u ono vreme najskuplje plaćenoj epizodnoj ulozi svih vremena, već i specijalne efekte koji su označili kvantni skok i promenu paradigme u domenu porodičnih blokbaster filmova. Kako se to obično danas kaže, Donner i Christopher Reeve u ulozi Supermena su nas ubedili da čovek ZAISTA može da leti a Reeve je bio možda i jedini glumac u istoriji Supermena koji je kredibilno prikazao da naočari i drugačije začešljana frizura, te nešto drugačiji položaj tela mogu da budu uverljiva maska za Klarka Kenta.

Moderna era superherojskih filmova je, naravno, došla nakon što su filmovi iz serijala koje je započeo Donner devoluirali u neželjenom smeru i nakon još par decenija traženja, pa i pokušaja da se snimi novi Supermen koji bi bio po kvalitetu i kulturnom uticaju bio na nivou Donnerovog prvenca, no, ostaje da je Superman: The Movie iz 1978. godine ne samo prvi stvarno dobar superherojski film već i prilično dobar film sam za sebe – paradigma iz koje je izraslo sve ostalo.

Utoliko, povratak u ovaj univerzum, ili makar u estetiku koju za njega vezujemo, ima izražene nostalgične dimenzije. Scenario za Superman ’78 pisao je Robert Venditti, pouzdani DC-jev saradnik koji je poslednjih godina radio prilično uspešne serijale poput Hal Jordan & The Green Lantern Corps i Hawkman dok je za crtež bio zadužen Wilfredo Torres, iskusni Marvelov, Aftershockov, Dark Horseov i DC-jev saradnik koji je pre ovoga, uostalom, radio i serijal Batman ’66 pa mu bavljenje „retro“ materijalom nije nimalo strano.



Postoji priča da je među planovima za nastavke originalnog Donnerovog Supermana, konkretno za Superman III bilo i kreiranje zapleta koji bi se bavio dolaskom Brainiaca na Zemlju i Supermenovom borbom da svoj (novi) dom zaštiti od zastrašujuće pretnje iz svemira. Producenti su ovu ideju, vele, sasekli, a Donner je bio zamenjen Richardom Lesterom već za Superman II (za koji je, doduše, najveći deo materijala snimio još Donner, snimajući originalni film), dok je tritment koji je Donner uradio, koliko umem da kažem, zauvek izgubljen za čovečanstvo. No, Robert Venditti zbog toga, uzima upravo ovaj zaplet za osnovu svog stripa i nastavlja se na originalnu Donnerovu viziju.

Da budem iskren, sam strip Superman ’78 u svojoj priči deluje izuzetno generički, možda zato što smo ne znam ni ja koliko verzija Brainacovog dolaska na Zemlju videli već toliko puta. Venditti se ne trudi naročito da osmisli nekakav originalni preokret ili novi ugao iz kojeg bi se posmatrala ova hladna, naučna invazija superiornog intelekta sa neverovatnom tehnologijom na raspolaganju, a ovo je verovatno i zato što se, po njegovom mišljenju, „strejt“ priča o Brainiacu ionako savršeno uklapa u donnerovski senzibilitet. Istini za volju, DC je tokom godina zapravo više puta retkonovao Brainiacov identitet i način na koji su se Zemlja i Supermen upoznali sa kiborgom što putuje svemirom i katalogizuje rase živih bića (tako što čitave habitate smanji na maltene mikroskopske dimenzije i drži u velikim bocama u svom brodu), pa je Vendittijeva interpretacija zaista samo prepričavanje onog što se danas smatra kanonskim Brainiac zapletom.

Znate već i sami kako to ide: Brainiac dolazi na Zemlju, rešava da uradi ono što inače radi, Supermen mu se suprotstavi ali u procesu tog suprotstavljanja shvata da Brainiac u jednoj od svojih boca ima umanjeni grad Kandor, poslednji preostali trag civilizacije planete Kripton, Supermenovog rodnog sveta, a koji je uništen kosmičkom eksplozijom nakon što je ovaj kao beba lansiran ka Zemlji. Od Srebrnog doba pa na dalje, Supermen ovaj grad u boci drži u svojoj Tvrđavi samoće na Arktiku i traga za načinom da Kandor vrati u prirodnu veličinu a njegovim stanovnicima obezbedi „normalan“ život.



Vendittijeva interpretacija ovog narativa ipak ima neke osobenosti. Prva je to da Brainiac u početku zapravo nije siguran da li mu je uopšte potreban uzorak zemaljske civilizacije – on ljudsku rasu smatra još isuviše mladom i primitivnom da bi joj pretila ekstinkcija, i odlučuje da se vrati u nekom kasnijem periodu kada će možda oteti jedan grad sa planete. No, njegova motivacija da se uopšte bavi Zemljom je što primećuje da se među Zemljanima nalazi jedan Kriptonjanin. Brainiac ovo smatra „infestacijom“ i Supermena tretira kao opasno zagađenje izvorne zemaljske biologije, odlazeći tako daleko da Zemljanima objašnjava (preko razglasa) da je Supermen za njih veoma opasan. Zemljani mu odgovaraju da odjebe jer je Supermen njihov i u jednoj simpatičnoj sceni građani Metropolisa i sami govore da niko od njih nije zaista „odavde“, podsećajući na američko oslanjanje na imigraciju kao dotok sveže krvi, energije i ideja.

Drugo je to da kada se Supermen preda Brainiacu da bi spasao Zemlju i biva spakovan u Kandor, on tamo susreće svoje biološke roditelje i ovde dobijamo nekoliko dirljivih scena. Treće je da se Lex Luthor, koji sebe iznova naziva najvećim kriminalnim umom planete udružuje sa Lois Lane (koja ovde još uvek ne zna Supermenov tajni identitet) da spase Supermena sudbine kidnapovanog.

Luthorova motivacija je, naravno, vrlo sebična i narcisoidna, ali stripu ovo daje nekoliko simpatičnih scena prema kraju, sa Supermenom koji se bori protiv Brainiacovih robota i na kraju čitav grad, sa sve komadom tla ispod njega, uspeva da spase od Brainiaca i spusti ga nazad na zemlju tamo gde je i stajao.

Iznenadilo me je koliko je Torresov crtež bolje prilagođen „dramskim“ nego akcionim scenama. Momenti u kojima gledamo aktivnosti u redakciji u kojoj rade Kent i Laneova, ali i Supermenovi emotivni trenuci sa roditeljima su veoma lepo urađeni sa jasnim referencama na glumce iz filma ali bez „plastične“, bezizražajne imitacije koja bi sugerisala precrtavanje. S druge strane, akcija je, za mene, neočekivano svedena, sa kompozicijama koje nisu naročito maštovite i bez energije i „kinematskog“ osećaja kakav bi se očekivao od ovog stripa. S druge druge strane, kada Supermen leti iznad grada, Torres kvalitetno oživljava memorabilne filmske scene i ovde i kolor Jordiea Bellairea odrađuje posao na najbolji moguć način.

Superman ’78 je u suštini prilično „nepotreban“ strip – priča koju on priča je ispričana već mnogo puta, a ponegde i na bolje načine, dok je crtež uglavnom lep ali velikim delom najpre funkcionalan i sa samo retkim bljeskovima „widescreen“ bogatstva, no u pitanju je i dalje jedna korektna obrada klasičnih motiva vezanih za ovaj strip, sa lepim omažima uticajnoj filmskoj verziji, sa primereno spektakularnim krajem i generalno dobro zaokruženim zapletom. Ko voli Supermena, ovde neće naći bilo šta inovativno ili neočekivano, ali će imati prijatno, nostalgično putovanje u prošlost. Pa ako vam je to dovoljno, evo i Comixology stranice za ovaj miniserijal.

[Meho Krljic]

Dovršio sam čitanje dva konsekutivna serijala Black Cat koje je Marvel izdavao počev od Juna 2019. godine, završavajući se u spektakularnom Giant Size Black Cat koji je izašao početkom Decembra prošle, i moram priznati, čitajući ovih šest kolekcija, više puta sam se zaustavljao da sebi kažem „jebote, koliko ja VOLIM stripove.“



Naravno, superherojski stripovi su često tek literarni analog brze hrane a Black Cat je lik koji je četrdeset godina služio tek kao podrška u tuđim stripovima, vežba za crtače da nacrtaju stereotipnu seks-bombu, i zgodan team-up partner za popularne superheroje kao što su Spider-man ili Wolverine, no, kosmička pravda radi sporo ali dostižno i ova dva serijala, a koje zaista treba tretirati kao jedan tekući serijal od 25 epizoda*, po ko zna koji put pokazuju da nema plitkih likova ili izlizanih koncepata već samo scenarista koji nemaju inspiraciju ili volju da se potrude.
*što ću ja u daljem tekstu i činiti

Jed Mackay nije jedan od tih scenarista. Kanadski srednjoškolski nastavnik koji je u slobodno vreme pisao po koju epizodu Marvelovih stripova je u poslednjih par godina izrastao u jednog od najboljih scenarista koga Kuća ideja ima na rosteru i mada se i dalje vodi kao frilenser, Mackay se trenutno bavi isključivo pisanjem, ostavljajući svoju karijeru nastavnika na stend baju dok se sve bolji poslovi za Marvel samo gomilaju. Da bude jasno, Mackay još uvek nije neko koga pominju u istom dahu sa Kieronom Gillenom, Steveom Orlandom,  ili Donnyjem Catesom i njegovi dosadašnji radovi su velikim delom bili na nešto manje važnim likovima i serijalima, ali Kanađanin je demonstrirao ne samo visoki profesionalizam i sposobnost da se bez greške prilagodi propertiju sa kojim radi već i jak karakter koji prozire kroz sve što piše.

Hoću reći, njegovi stripovi su uniformno ZABAVNI i pružaju čitaocu klasičan žanrovski, superherojski meni sulude akcije, bizarnih, naučno-magičnih koncepata, komedije ali i iskrene ljudske drame koja svemu daje humanistički preliv i spasava mu stripove od izmetanja u prosta rekombinovanja likova i zapleta. Mackay pritom ume da napiše i sasvim ozbiljne, pa i potresne priče, kao što je bio recimo odlični miniserijal Man Without Fear kojim su povezani tekući serijali o Daredevilu koje su pisali Charles Soule i Chip Zdarsky. Upravo je pre neki dan završen i mini-događaj Death of Doctor Strange a koji je označio prvi Mackayjev ulazak u prvi ešelon Marevlovih scenarista i rad sa jednim od najbitnijih likova koji, kao što znamo, trenutno ima i dinamičan filmski život. O tome ću pisati ovih dana, ali danas govorimo o Crnoj mački i Mackayjevom velikom talentu da uzme likove koje, izgleda, niko drugi neće, i onda sa njima kreira praktično definišuće priče.

Prošli put kada sam se oduševaljavao Mackayjevim SHVATANJEM suštine antiheroja koji se češće nalazi s one strane zakona nego sa, jelte, ove, a opet je neko za koga navijamo iz sve snage, radilo se o miniserijalu Taskmaster: The Rubiccon Trigger. Kako to obično umem da primetim, današnji scenaristi superherojskih stripova često teže pisanju stripova koje su sami čitali kada su bili mali, neretko ponavljajući zaplete čuvenih priča o njima i pokušavajući da im daju sopstveni pečat. Taskmaster i Black Cat su kreirani u maltene isto vreme (on 1980. godine, ona 1979.), ali u oba slučaja radi se o likovima koji su se praktično ekskluzivno pojavljivali u tuđim stripovima i Mackayjev rad, posebno sa Crnom mačkom, može se opisati kao maltene prvi put da se neko ozbiljno pozabavio ovim likom i ušao duboko u njenu psihologiju, dajući joj ne samo zanimljivu životu priču i motivaciju za ono što radi (a, mislim, šta radi? Krade!) već i iznenađujuće vibrantan ansambl saradnika, arhineprijatelja i, pa, likova koji su malo jedno a malo i drugo.



Black Cat je, kao što znamo, lik prevashodno vezan za Spajdermena, kreirana da mu bude romantični partner u jednoj komplikovanoj fazi njegovog života i neka vrsta izazova njegovim moralnim načelima. Kao „cat burglar“, odnosno provalnik koji krade uglavnom skupi nakit i umjetnine, Felicia Hardy je već krajem sedamdesetih bila isuviše sitna riba da bi je Spajdermen, uglavnom zauzet borbom sa pretnjama koje ugrožavaju čitav grad ili planetu, zaista sad tu nešto kao jurio zbog njenih sagrešenja. Preslikavajući bez MNOGO stida dinamiku između Betmena i Cat Woman, odnos Spajdermena i Black Cat je uvek uspešno igrao na kartu snažne strasti i požude sa obe strane, osećaja transgresije ali i svesnosti da ovaj par nema „stvarnu“ budućnost. Spajdermen je u velikoj meri definisan svojim velikim ljubavima (prevashodno Gwen Stacy i Mary Jane Watson/ Parker, naravno) i težnjom ka svijanju toplog porodičnog gnezda pa je „fuck buddies“ odnos koji je imao sa Felicijom, decidno eksperimentalna veza koju su imali, ali i prijateljstvo (sa NEKAKVIM benefitima) koje održavaju do danas jedan dobrodošli gest u smeru produbljivanja njegovog karaktera.

No, da Black Cat ne mora da bude samo privezak Spajdermenu, večiti objekat žudnje i misterije, idealizovana (a pomalo prezerna) seks-boginja i devojka koja je privlačna baš zato što nikada ne može da se pretvori u obavezu, te da ona zapravo može da ima protagonizam i sopstvene priče, za to smo morali da sačekamo četrdeset godina i Mackayjev izvrsni rad.

Ovaj serijal je ogledni primer za to kako se pišu priče o antiherojima koji su decenijama popunjavali prostor oko tuđih, „velikih“ priča. Od samog početka je, naime, jasno, da Felicia i sama ima svoju veliku priču, a kako je u pitanju provalnica i lopov od karijere, njena velika priča je vezana za jedan, jelte, VELIKI posao. Ne i poslednji posao za nju, ali posao kojim njen mentor i učitelj, prefrigani lopov od karijere, Black Fox, želi da se ispiše iz profesije i ode u penziju.  Felicia radi sa njim, kao i sa svoja dva saradnika (Dr. Boris Korpse, genije za tehnologiju i Bruno Gringer, genije za vožnju bilo čega što ima pogonski motor) na seriji ekstremno odvažnih provala-i-krađa i prvih nekoliko epizoda vrlo uspešno postavljaju taj osnovni ton serijala gde, iako je čitalac svestan da ono što Felicia radi, tehnički, spada u neetičko ponašanje, čista hrabrost potrebna za ove poslove, njihova bizarna, egzotična priroda, kao i činjenica da oni od kojih Felicia krade nisu baš neka sirotinja koja će da se presamiti ako im se ukrade ta jedna stvar, nepogrešivo uspostavljaju ne samo navijački ton već i divljenje prema protagonistkinji.



No, ovaj serijal nije samo prikaz vrtoglavo komplikovanih i opasnih provalnih krađa gde se divite tehnologiji posla bez obzira što je posao, jelte, u osnovi nečastan, već u velikoj meri i psihološki portret protagonistkinje koja, iako ne krade jer mora da se prehrani, uspeva da na čitaoca prenese svo to uzbuđenje i strast vezanu za ideju slobode u kojoj vešt i odvažan lopov radi to što radi naprosto jer nešto nema a želi da ga ima. Pomaže, svakako, to što su mete redom ili veoma bogate ili veoma kriminalno inklinirane osobe pa je romantični trop o lopovu koji krade jer ima prefinjen ukus i nikada ne ošteti „normalnu“ osobu ovde u potpunosti iskorišćen, ali, naravno, postavljanje cele priče u Marvelov univerzum svemu daje dodatni sloj urnebesne fantastike i komedije. Kada znate da je najmanje esktravagantna pljačka provaljivanje na imanje kung-fu milijardera kako bi se tamo preslikala tehnologija za otvaranje portala između dimenzija, jasno vam je o kakvim pljačkama ovde pričamo. Mackay dobja dopuštenje da se igra na nekim veoma popularnim lokacijama u Marvelovom univerzumu pa Black Cat upada u kuću Doktora Strejndža i tamo pored pljačke mora da spreči poludelog drugorazrednog čarobnjaka da ne postane zlo božanstvo, infiltrira se u zgradu Fantastične četvorke i tamo se ona i Johnny Storm, pukim sticajem okolnosti bore protiv Blastaara (interdimenzionog negativca nativno iz, jelte, Negativne zone), na kraju se sukobi sa samim Iron Manom i uspe da ga prevari upravo njegovim omiljenim trikom... Kao strip o vrhunskom lopovu koji živi i radi u svetu superheroja, Black Cat je u početku izuzetno dobro odmeren i ekstremno zabavan.

No, Mackay uspeva da svoju veliku priču dovede do predvidivog ali ipak spektakularno uspešnog vrhunca kada se otkrije šta je zapravo bio plan u pozadini svih ovih pljački, i čitava filozofija lopovskog života, ali i odnos likova koji su intimno povezani decenijama bivaju žestoko protreseni, dok Felicija prolazi kroz seriju iskušenja i pronalazi, vrlo prirodno, moralni kompas u sebi a koji je vodi čak i određenom sazrevanju u kome dojučerašnji ljuti rivali i smrtni neprijatelji mogu da postanu i sasvim prihvatljivi saveznici... čak i ljubavnici... Ako ste od onih licemera koji se gade na gej romanse, ali otkidaju na lezbijske scene u „normalnim“ pornićima, recimo samo da Felicija ovde na kratko ispunjava san svih onih koji su je zamišljali kao, prirodno, biseksualku.

Ovo je možda i dobro mesto da na njemu primetimo kako je ovo strip o snažnoj, samovlasnoj ženi koja ne pristaje da bude ukras u svetu muškaraca, a koji piše muškarac i da Black Cat svakako odiše jednim old school, pa i staromodnim šarmom priče koja verovatno ne bi bila ni prihvaćena od strane uredništva da se ne radi o liku starom četiri decenije. Hoću reći, Felicija je slobodna žena, koja uživa ne samo u ekonomskoj nezavisnosti već i u sopstvenoj seksualnosti, ali ovo je urađeno pre svega u duhu, zaista, sedamdesetih godina. Kostim Crne mačke, Felicijino „mačkasto“ ponašanje i promiskuitet su svi veoma ugođeni sa, da tako kažem, „muškim“ fetišima i fantazijama. Kako sam već i ranije pisao, ovo je žena koja na posao kreće u pripijenom crnom kostimu sa dekolteom koji bi trebalo da ima dozvolu za nošenje oružja i frizurom na kakvu bi i Biljana Vraneš bila malo ljubomorna*i mada se sve to veoma dobro uklapa uz njen karakter, ovo u trećoj decenji dvadesetprvog veka nisu zaista simboli ženske slobode koliko jednog pomalo depresivnog ženskog prihvatanja da su muškarci na neke stvari naprosto slabi i da će ženama to dati izvesnu prednost u jednom imanentno nepravičnom svetu.
*barem ne nosi štikle dok se lomata skačući između oblakodera, ipak smo napredovali kao rasa



I to se sve mora prihvatiti kao element Felicijinog karaktera koji je, da ne bude zabune, temeljito polomljen. Ovo nije žena koja ikome treba da bude uzor, bez obzira na nekoliko plemenitih stvari koje uradi tokom ovog serijala, jer je i sama svesna da je sebična, narcisoidna, da je motivišu ego, dosada i osećaj uspeha koji dobija kada shvati gde su granice a zatim ih spektakularno pređe dok joj se običan svet (i manje uspešni superzlikovci) divi i mrzi je. Čak je i poslednji veliki posao koji Felicija obavlja u ovom serijalu, i gde se hvata u koštac sa samim Nickom Furyjem motivisan plemenitom ali ponovo, suštinski sebičnom željom da se očuva status kvo u kome ona još uvek neće morati da odraste, sazri, suoči se sa odgovornostima „stvarnog“ života.

Mackay vrlo spretno kombinuje te elemente patosa i spoznaja – koje su ekonomične, brze i provučene kroz radnju, bez zastajanja da nam se „objasni“ poenta – sa urnebesno dinamičnim, akcijom i humorom ispunjenim stripom i sve što ovde očekujete, uključujući par izvrsnih Spajdermenovih kameo-pojavljivanja, dobija se tačno u potrebnom ritmu.

Dve su ovde bile stvari kojih sam se unapred pribojavao, znajući skoriju istoriju ovog lika, a koje je Mackay izvrsno razrešio.

Jedna je bila čitav mitološki podzaplet sa Esnafom lopova koji postoji u Njujorku i ima mistične, natprirodne korene. Black Cat jeste uvek uz sebe imala svoje „bad luck“ supermoći ali one su kanonski objašnjavane tehnologijom i sva ova magija i religija vezana za Esnaf mi je, kada sam je video u Spajdermenu, delovala kao malo previše nategnuta za jedan suštinski street-level lik. No, Mackay uspeva da ovo drži na jednom vrlo zdravom mestu između kempa i bajke tako da na kraju sve to posluži likovima i njihovoj međusobnoj drami i ja sam ultimativno bio zadovoljan ovim tretmanom.




Druga stvar je bila vrlo nesrećna karakterizacija koju je za Feliciju pre nekoliko godina napravio Dan Slott u svom Spajdermenu, praveći od nestašne provalnice psihopatskog superzločinca. I u ono vreme je to izazvalo dosta negodovanja kod Spajdermenove publike, pa je svakako postojala briga za to kako će u po prvi put samostalnom serijalu za Black Cat ovaj deo njene „karijere“ biti tretiran. Srećom, Mackay je i sam svestan da ovo ima vrlo malo veze sa tim kako je ovaj lik postavljen i njegovim jakim stranama pa postoji samo jedna referenca na ovaj period i Felicija se ove svoje epohe odriče objašnjavajući da joj tada „nije bilo dobro“. A što je dovoljno samo po sebi.

Za strip koji u velikoj meri živi ili umire na ime lepote crteža – ipak pričamo o protagonistkinji koja čak i kad nije u fetišističkom kostimu obožava da nosi skupe, smele haljine, nakit i zastrašujuće visoke štikle – iznenadio sam se koliko mi nije prijala kombinacija Trevela Foremana na crtežu i Briana Rebera na koloru sa kojom je prvi serijal krenuo. Radi se o autorima koje veoma cenim u drugim situacijama, ali ovako spojeni na jednom poslu kao da su najgori elementi njihovih individualnih stilova došli do izražaja: Foreman sa svojim tankim linijama i isključivo kompjuterskim senčenjem, Reber sa hladnim kompjuterskim kolorom koji deluje mrtvački u prvim epizodama ovog stripa. Makar je pripovedački ovo bilo sklopljeno kako treba, ali strip je vizuelno prodisao tek kada je Foremana zamenio prvo Mike Dowling sa svojim pin-ap inspirisanim stilom, da bi se onda tu izmenjali razni crtači (Kris Anka, Annie Wu, Dike Ruan), svi bolje prlagođeni ovom stripu od Foremana, i da bi na kraju C.F. Villa svemu dao pravi identitet i idealnu atmosferu i dinamiku. Njegov raskošni a dinamični crtež se sjajno uklopio sa Reberovim dinamizovanim kolorima i strip je u svojoj drugoj inkarnaciji imao onaj grafički identitet koji sam od njega očekivao od samog početka. Letering je tokom celog serijala radio Ferran Delgado, sa čijim radom nisam upoznat ali koji je pokazao izvrstan smisao za dizajn i mnogo kreativnosti.



Mackay je ovde položio i jedan prilično težak ispit započinjući drugi serijal usred događaja King in Black što je tresao čitav Marvelov univerzum 616, i uspevajući da svoju Crnu mačku smisleno uklopi u širi kontekst a da ne izgubi zamajac sopstvenog zapleta i karakterizacije.

Drugim rečima, Mackay je, mislim, definitivni scenarista za Black Cat i nadam se da će, kako se dalje bude peo uz merdevine Marvelove hijerarhije, pored većih i „važnijih“ poslova vezanih za „skuplje“ superheroje, imati vremena i prilike da se vrati Feliciji Hardy i napiše još po koju njenu avanturu. Ovaj lik je to zaslužio a i mi, koji smo se potajno (pa i... manje potajno) na nju ložili četrdeset godina i dočekali da je konačno vidimo pisanu sa puno dubine i šarma, pa i mi smo to valjda zaslužili. Ove serijale, do tada, na Comixologyju možete proveriti ovde i ovde.

[Meho Krljic]

Vann Nath - Painting the Khmer Rouge nije strip koji čitate da biste se opustili ili zabavili. Štaviše, ovo je strip koji može da vas ostavi u veoma lošem raspoloženju, zapitane da li je moguće da ljudi mogu da budu ovako okrutni prema drugim ljudima. I to u vremenu koje ni slučajno nije dovoljno udaljeno od našeg da bismo o prošlosti mogli da pričamo kao o proverbijalnoj „stranoj zemlji“. No, ovo je strip koji treba pročitati baš zato što podseća šta se dešava na ovoj planeti dok većina ljudi brine neke svoje brige i misli da je njoj, jelte, najteže, a koji pogađa čitaoca ne svojim umetničkim ambicijama već, naprotiv, dokumentarističkim pristupom. A opet, ovo je strip o umetnosti, konkretno slikarstvu.



Vann Nath je slikar rođen u Kambodži 1946. godine, a poznat je prevashodno po svom slikarskom opusu kojim je podsećao javnost decenijama na svireposti režima Crvenih Kmera, paralelno sa svojim aktivizmom kako na polju umetnosti gde je bio jedan od vodećih slikara koji su radili na, praktično, rekonstrukciji i obnavljanju umetničke scene u ovoj državi nakon pada represivnog režima Crvenih Kmera, ali i na polju razotkrivanja najtamnijih strana ovog režima. Vann Nath je jedna od svega sedam preživelih osoba interniranih u logoru S-21 u kome su Kmeri mučili i ubili nekih dvadeset hiljada ljudi i njegova priča je zastrašujuća i proed toga što je on, eto, imao sreće da ostane živ. Vann Nath je pred kraj devedesetih godina, dok se u Kambodži još vodila borba između različitih frakcija za prevlast (mada su Kmeri još od kraja sedamdesetih bili poraženi od strane vijetnamske armije i bili sve kasnije godine u egzilu) napisao knjigu memoara A Cambodian Prison Portrait: One Year in the Khmer Rouge's S-21 Prison da bi početkom ovog veka radio sa režiserom po imenu Rithy Panh na dokumentarnom filmu S-21: The Khmer Rouge Killing Machine. Veliki deo života ovog slikara bio je obeležen paklenim iskustvom u logoru S-21, pa su i njegova platna rađena posle 1979. godine u ogromnoj meri bila posvećena beleženju slika koje je u ovom logodu sam video, ili koje su mu prepričali drugi zatvorenici.

Naravno, režim Crvenih Kmera spada u najsvirepije u novijoj ljudskoj istoriji i, zdušno podržavan od strane Komunističke partije Kine i Mao Cedunga, danas predstavlja simbol onog najgoreg što komunistička ideologija i praksa mogu da iznedre. Svakako, evropski komunistilki režimi su počinli solidnu količinu nečovečnih zločina tokom decenija od osnivanja Sovjetskog saveza, sa oduzimanjem imovine, zatvaranjima, logorima za prevaspitavanje, mučenjima i streljanjima. No, Pol Pot i Crveni Kmeri su tokom perioda između 1975. i 1979. godine kada su bili na vlasti u Kambodži sistematski pobili gotovo dva miliona ljudi. I dalje se debatuje da li se, tehnički, radi o genocidu s obzirom da su mahom ubijani sopstveni građani i pripadnici većinske etničke grupe (mada je ubijeno i oko sto hiljada Vijetnamaca i pripadnika etničke grupe Čam) a osnovni razlozi za ubijanje dolazili su prevashodno iz ideološke sfere. Režim Pola Pota spada u najparanoičnije, najapsurdnije represivne režime u novijoj istoriji sveta sa odvođenjem građana u logore iz potpuno nebuloznih razloga i sistematskim mučenjem i ubijanjem koje je bilo tolikih razmera da se praktično ne može „opravdati“ ni nekakvim strateškim planom da se ostatak populacije zastraši kako bi bio miran.



Matteo Mastragostino, italijanski scenarista je napisao Vann Nath - Painting the Khmer Rouge a crtež je delo takođe Italijana po imenu Paolo Castaldi, koji je dosada već radio različite grafičke biografije, uključujući o Dijegu Maradoni.

Matteo Mastragostino je i sam po vokaciji grafički dizajner ali se bavi i novinarstvom i pisanjem pa je do sada uradio dva grafička romana sa drugim crtačima. Vann Nath - Painting the Khmer Rouge je u engleskom prevodu objavio američki ogranak Humanoidsa, pod dirigentskom palicom Marka Waida i, u najmanju ruku, dobro je da Amerikanci imaju prilike da pročitaju ovaj strip jer je njihovo ratovanje po Vijetnamu i okolini u dobroj meri vezano za događaje opisane u ovom stripu.

Vann Nath - Painting the Khmer Rouge prikazuje protagonistu kako nakon završetka rata 1975. godine i dolaska Crvenih Kmera na vlast oseća izvesnu nelagodu jer siromašna država i dalje ne deluje kao da je došao mir. Vojnici su svuda i paranoja od američkog napada je snažna i koristi se i kao opravdanje za manipulaciju stanovništvom. Crveni Kmeri nikako nisu bili prvi režim koji je marksističko-lenjinističke modele vezivao uz nacionalizam, ali bi se moglo argumentovati da jesu prvi koji je zatim sistematski i u ogromnim brojevima ubijao pripadnike baš većinske etničke grupe – samih Kmera. Malo stariji čitaoci setiće se britanskog filma The Killing Fields iz 1984. godine koji je bio prvi veliki pokušaj da se neshvatljive razmere sistematskog ubijanja u Kambodži približe na umetnički način zapadnoj publici.

No, Vann Nath je onaj od koga je sve ovo krenulo. Uhapšen 1978. godine jer se „nemoralno ponašao“ Vann Nath je proveo godinu dana u logoru S-21 i strip pokazuje kako nakon ovog perioda on ponovo odlazi u sada napuštene prostorije u kojima su zatvorenici bili mučeni i ubijani i gde je svakoga dana strepeo za svoj život, da slika. Žena mu prebacuje da time samo ponovo otvara rane i ne dozvoljava sebi da zaboravi torturu kroz koju je prošao ali njegov odgovor je vrlo jasan: moj rad, moje slikanje, je jedino što će osigurati da nikada niko ne zaboravi šta je ovde rađeno.



Najveći deo stripa prikazuje upravo ovaj period proveden u logoru. Slike na kojima vidimo ljude stavljene u drvene okove, odvođene na brutalne sesije ispitivanja pa zatim vraćane, dok se njhovi sapatnici nemo u sebi zahvaljuju proviđenju što danas nije bio red na njih su doslovno toliko snažne da u čoveku izazovu mučninu. Osoblje logora, čuvari vojnici i oficiri su ljudi koji poput papagaja ponavljaju ideološke floskule i zatvorenike posmatraju kao nešto manje od ljudskog i mučenje i ubijanje su prirodan, normalan deo svakodnevnice. Vann Nath će ovaj period preživeti najpre jer će mu jedan od visokih oficira režima, saznajući da je u pitanju slikar, staviti u zadatak da slika Pola Pota i druge značajne režimske figure, kasnije i da pravi njihove skulpture, a što je ne samo protagonistu izvuklo iz neposredne životne opasnosti već mu i dalo mrvicu moći unutar zajednice logora. Naravno, strah za život, podstican ćudljivošću čuvara i oficira je uvek bio prisutan, pogotovo sa stalnim slušanje zvukova mučenja i svedočenjem tome kako ljudi iz logora odlaze i nikada se ne vraćaju...

Poslednji deo stripa odnosi se na savremeniji period (Vann Nath je umro 2011.godine) i suđenja ključnim osobama režima u Kraljevini Kambodži, a gde se neki od likova iz sedamdesetih pojavljuju da se pokaju, ali i da čitaocima prikažu zastrašujuću metodičnost ubijanja i kreiranja „polja smrti“, kao i jednodimenziono, represivno razmišljanje kojim se opravdavalo svakodnevno ubijanje. Kada jedan od oficira kaže da je on bio dobar vojnik režima ali da je i sebe samog smatrao žrtvom, ovo je baš onakva epifanija potrebna čitaocu da pojmi kako je uopšte moguće da iko sebi racionalno objasni da je ubijanje koje radi svakodnevno, bacanje tela preko tela u jame koje zaudaraju do neba, zapravo društveno koristan rad.

Utoliko, ovaj strip nema stvarnu dramsku strukturu i treba ga zaista posmatrati prevashodno kao dokumentaristički materijal, sa realistično pripremljenim inscenacijama. Castaldijev crtež i kolor su svedeni i snažni, prikazujući henumanost i svirepost na jedan hladan, naturalistički način. Kao posebno vredan dodatak treba istaći reprodukcije nekoliko platna samog Vanna Natha na kraju albuma, koja su znatno evokativnija i kolorno intenzivnija od crteža samog stripa a na kojima se vide zastrašujuće, paklene scene rekonstruisane iz prve ruke, kao večito podsećanje na zlo koje nije nekakav apstraktan pojam već praksa, deo svakodnevnice, na planeti koja je u periodu dok se ono događalo, gledala filmove o Džemsu Bondu, slušala pank, zajebavala se.

Utoliko, ovo je i opominjući strip za sve nas koji živimo svoje živote u senci režima sa autoritarnim tendencijama. Naravno da niko ne očekuje da na Balkanu plane novi genocid, ali, hej, pa nismo ga očekivali ni pre četvrt veka, a opet sudovi kažu da se dogodio... Comixology ovaj album nudi na prodaju na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Kao što sam pre neki dan pomenuo, upravo se završio Marvelov (mini)događaj za ovu polusezonu, The Death of Doctor Strange i kako je u pitanju prvi „veliki“ rad scenariste koga volim, a koji ima značajne implikacije po aktuelni kontinuitet glavnog Marvelovog univerzuma, mislio sam da je na mestu da napišem reč-dve o ovom krosoveru.



Prvo da obradimo tehnikalije: The Death of Doctor Strange je uredan, prilično kratak „whodunit“ miniserijal sa svega pet nastavaka koji je izlazio od Septembra do Januara, a uz koji je izašlo još nekoliko one-shot stripova vezanih za druge protagoniste u Marvelovom univerzumu, pokazujući implikacije smrti Vrhovnog čarobnjaka planete Zemlje. Neki od tih one-shotova su bolji od nekih drugih, pomenuću ih nešto niže u tekstu.

Jed Mackay je Kanađanin koga sam već više puta pohvalio za njegove Marvelove stripove, bivši srednjoškolski nastavnik koji sada već kao svoju „pravu“ karijeru može da navodi pisanje stripova. Iako je do sada uglavnom radio manje prominentne likove, poput Black Cat ili Taskmastera, pokazao je da izuzetno vlada materijom i da je i od ovih trećepozivaca u stanju da napravi simpatične, relatabilne heroje čije se pustolovine rado čitaju. Pogotovo je Black Cat pod Mackayjevim vođstvom po prvi put u karijeri imala sopstveni serijal i ovde je scenarista, kako sam već argumentovao, prilično zablistao.

No, kako Mackay trenutno radi Moon Knighta, a koji je već najavljen kao naredni Marvelov veliki televizijski projekat* i kako je dobio mogućnost i da se ne samo igra sa tako velikim imenom kao što je Doctor Strange nego i da ga, jelte, ubije, ovo su signali da čovek ima poverenje Marvelovih urednika i neće me iznenaditi da ga za godinu ili dve vidimo u ulozi kreatora „glavnog“ krosovera za letnju sezonu, onako kako je to za ovu godinu najavljeno da će biti Kieron Gillen.
*well, striming projekat

Iako Mackay do sada nije pokazivao ambicije da radi stripove koji radikalno menjaju status kvo velikih likova, sa The Death of Doctor Strange je dobio u ruke ne samo jednog od starih Marvelovih likova za kojeg su mnogi sentimentalno vezani na ime njegove psihodelične istorije i kreatora takve težine kakvu je imao Steve Ditko, već i lika koji u trenutnoj Marvelovoj filmskoj produkciji igra značajnu ulogu a koja će, kako se četvrta faza MCU zahuktava posle Eternalsa biti samo još značajnija.



Utoliko, nije značajno to da je Doctor Strange pošteno i ljudski ubijen u ovom stripu, koliko je značajno da je ovo mogao da napiše baš Mackay. Hoću reći, superheroji, pa makar i ono bazirani na magiji umiru prilično redovnim tempom i iako je Doctor Strange na ime svog filmskog „angažmana“ poslednjih godina imao nekoliko serijala koje su pisali visokoprofilni marvelovi scenaristi (Jason Aaron, Mark Waid), svakako se ne radi o liku koji ima težinu jednog Kapetana Amerike ili Iron Mana. A i oni su obojica umirali u poslednjih desetak godina. Sa Doctorm Strangeom su radikalnije promene status kvoa i prirodnije, intrinzično, jer se radi o liku koji predstavlja jedinu magijsku branu planete od napada sa drugih ravni postojanja i ekstrinzično jer je u pitanju lik bez previše strastvenog fandoma koji pod lupom proverava svaki detalj svake epizode i diže ustanke na internetu kad god nešto u stripu odstupi od do tada zvaničnog kanona. Waid je, u serijalu Dr. Strange, Surgeon Supreme, između ostalog, vratio protagonisti punu motoričku funkcionalnost šaka pa se Stephen Strange vratio svojoj, da tako kažemo, prvoj ljubavi, hirurgiji i upražnjavao je poslednjih par sezona paralelno sa svojom ulogom magijskog zaštitnika Zemlje.

Mackay piše The Death of Doctor Strange delom kao „murder mystery“, dakle kao zagonetni narativ u kome mali tim Strangeovih saradnika (na čelu sa... well... samim Strangeom iz mlađih dana, strateški izmeštenim iz svoje vremenske linije baš za potrebe ovakvih post-mortem istraga) istražuje ko je od brojnih Doktorovih neprijatelja skupio ne samo hrabrost nego i potrebnu magijsku moć da ubije jednu ovakvu pojavu*, dok sa druge strane njegov strip istražuje šta se, zapravo, dešava, kada naprasno, bez naslednika, umre osoba čije je postojanje bila jedina brana magijskim napadima, ma šta napadima, INVAZIJAMA iz drugih ravni i dimenzija.
* ma šta pojavu, LJUDINU

Iako je Mackay do sada velikim delom pisao „street level“ likove u Marvelu, čovek je sasvim prilagođen i stripu u kome magovi i natprirodna bića diskutuju o neverovatnim realnostima s onu stranu poimanja običnog uma, o magijama i pojavama od kojih bi „normalna“ osoba spas potražila u ludilu. Iako je ovo relativno komplikovan narativ jer u njemu valja prikazati i borbu za prevlast koja nastupa u vakuumu moći, ali i dati svemu dublji, „detektivski“ zaplet i pokazati ne samo ko je počinio krivično delo (od koga strada ne samo cela planeta Zemlja nego i za nju vezane mistične dimenzije) već i kako bi i zašto iko imao stvaran motiv da ovako nešto uradi.



Može se argumentovati da je otkriće počinioca relativan antiklimaks – video sam ljude po internetu da se žale – utoliko jer se ne radi o nekome ko uživa status zaista značajnog arhineprijatelja Doktora Strejndža, ali ovakva kritika donekle promašuje poentu čitaog stripa. The Death of Doctor Strange je interesantan narativ upravo jer pokazuje veliku promenu u odnosima moći između neverovatno moćnih magijskih jediniki zato što je jedna osoba bila podstaknuta od igrača iz pozadine da počini delo kome nije mogla da vidi krajnje konsekvence. „Stvarni“ negativci u ovom stripu su autentično zastrašujući i zadovoljavajuće „bolesno“ intonirani tako da i borba koja se na raznim mestima na planeti razbukti dok zemaljski heroji (Avendžersi, X-Men itd.) odbijaju invazije demona i drugih onostranih bića deluje dostatno očajnički i sa velikim ulozima na kocki.

Ovde ću ukratko pomenuti i neke od tie-in one shotova koji su listom potpuno nebitni za praćenje centralne priče i služe samo da u okviru novonastale situacije (Zemlja pod udarom sa svih strana) pokažu kakvi su junaci ti neki drugi likovi. Blade, recimo, dobija zanimljivu priču smeštenu u aktuelni status kvo gde Drakula i njegova vampirska nacija žive u Pripjatu, napuštenom gradiću u blizini nuklearne elektrane u Černobilju, i gde je Blade neka vrsta nevoljnog čuvara reda. Ovo je solidno napisana igra (nasilnog) šaha između Bladea i Drakule koju potpisuje Danny Lore a odlično crta Dylan Burnett. Si Spurrier radi krosover između X-Men i Black Knight(ov)a i mada je Britanac veoma dobro opremljen da piše i o jednima i o drugima, a i priča ima zanimljiv zaplet, preokrete i rasplet, imam utisak da je ovo prekratak narativ u kome se razvoj likova dešava prebrzo i bilo bi lepo da je ovo bio makar miniserijal od tri epizode. Bob Quinn na crtežu i Israel Silva na kolorima daju zanimljiv, dinamičan, mada taman strip. Spider-man tie-in mi je bio i ponajbolji jer je ovo pisao sam Mackay a on je, kako već rekoh, vrlo dobro ugođen sa street-level herojima. Ovde zapravo nema „pravog“ Spajdermena već Black Cat i Ben Reilly treba da izvrše legat Doktora Strangea koji podrazumeva rešavanje „sitnijih“ magijskih problema za koje je ovaj znao da će nastupiti posle njegove smrti, ali i jednog sasvim nemagijskog. Ovo je topla, humana (naravno, zabavna) priča u kojoj se sam Strange razotkriva kao čovek sa mnogo razumevanja za male ljude (i male, lude zle čarobnjake) i neke od stvari koje Reilly i Felicija rade su dirljive. Marcelo Ferreira na olovkama, Wayne Faucher na tušu i Andrew Crossley na koloru daju jedan lepuškast, dinamičan strip.



Sam sržni serijal ima nadahnuto i dovoljno iznenađujuće finale da čitaoca sa investicijom u lik i delo Doctora Strangea ispuni uzbuđenjem, pa i nekim tananijim emocijama. Kogod da je, jelte, na bilo koji način video najave za stripove u narednim mesecima zna da Strange ovde, uprkos genijalnom prekretu koji kreira, na kraju biva zaista mrtav (onoliko koliko je smrt ubedljiv fenomen u superherojskim stripovima) a emotivno razrešenje sa Cleom, ljubavlju njegovog života je ispisano ubedljivo i deluje sasvim zarađeno – i kreira interesantnu premisu za nastavak serijala o Vrhovnom magu, samo sa novim licem u ovoj ulozi.

U ovom stripu sam uživao već od prve strane ne samo zato što Mackay piše odličnog Strangea i još boljeg Batsa (psa-duha koji u poslednje vreme živi sa Strangeom) već i jer ga je crtao Lee Garbett. Britanac ima divan, s jedne strane old school stil, koji je sa druge strane ugođen sa modernim pripovedačkim potrebama. Garbett neke slike radi u visokom nivou detalja i dalje mestima ili ljudima  puno karaktera, ali drugde, gde je to potrebno, redukuje nivo detalja da bi nam dao dinamične a ništa manje karakterne kompozicije i scene. Antonio Fabela na koloru svemu daje vibrantnu, moćnu dimenziju a Cory Petit, standardno, nudi izvrstan letering.

The Death of Doctor Strange je miniserijal koji mogu da čitaju i ljudi što nisu preterano upućeni u detalje odnosa i kontinuiteta u Marvelovom univerzumu 616. Svakako, neka imena i njihova važnost u opštem stanju stvari između više ravni realnosti će biti nepoznanice, ali sržni zaplet i rasplet ne zavise suviše od enciklopedijskog poznavanja ovih podataka. Sama ličnost Doktora Strejndža, ovde majstorski prikazana u dva svoja faceta – zrelog, pomalo zapitanog a opet iskusnog i moćnog „starog“ Doktora i, mnogo manje iskusnog, pomalo zbunjenog, ali ledeno efikasnog „mladog“ Doktora – u velikoj meri nosi ovaj strip, sa ansamblom koji obezbeđuje dodatna terciranja, humoristička ili dramska, kao i sa negativcima koji deluju zaista opasno. Uz zaista veoma lep crtež, kolor i letering, ovo je priča koju treba uzeti makar u formi kolekcije kada izađe. Do tada, evo Comixology stranice.

[Meho Krljic]

Ponovo je došao taj momenat u godini kada pričam o novom stripu Gilberta Hernandeza. Doduše, album Hypnotwist/ Scarlet By Starlight nije baš NOV nov, objavljen je još pre godinu dana a dve priče koje se u njemu daju pročitati su prvobitno objavljene još pre više od jedne decenije, no, intenzitet Hernandezovog rada je toliki da je i ovo jedan od onih stripova koje pročitate, zaklopite i onda morate da sednete da se malo odmorite. Prošli put sam o Betou Hernandezu pisao pre nešto više od godinu dana i mada bi definitivno trebalo češće da pišem o njegovim stripovima, pitanje je i koliko ljudska konstitucija to može da izdrži.



Hypnotwist/ Scarlet By Starlight sadrži u sebi dve Hernandezove priče koje su, u okviru komplikovanog Love & Rockets univerzuma što ga ovaj vanserijski autor već četiri decenije gradi i upliće sa bratom Jaimeom, još dva „B-Filma“ snimljena u ovom univerzumu, a u kojima glumi Rosalba “Fritz” Martinez, polusestra jednog od Betovih najdražih likova, žene po imenu Luba, te ćerka Marie Martinez, žene koju je Fritz igrala u filmu koji nam je prikazan u biografskom stripu Maria M. a o kome sam pisao pre godinu dana. Ako ovo zvuči komplikovano to je zato što je u ovom stoleću Beto Hernandez svoj i inače živ i evoluirajući univerzum likova, lokaliteta i motiva dopunio tom „meta“ dimenzijom, postulirajući da je Fritz glumica koja igra u eksploatacijskim filmovima i zatim nam dajući pregršti priča koje nemaju mesta u kontinuitetu i biografijama likova što ih Hernandez koristi, već su zapravo prikazi Fritzinih uloga u tim filmovima. Ovo ga je, kako smo već pisali, oslobodilo ne samo potrebe da se mlati oko urednog kontinuiteta i doslednih biografija, već i da svoje priče formatira kao nadrealistične, „filmski“ montirane igrokaze koji ne samo da ne moraju da uvek imaju jasan interni kontinuitet (grindhouse filmovi nisu nužno najurednije narativne tvorevine na svetu, jelte), već i koji mogu da sadrže velike količine intenzivnog nasilja, seksualnih fetiša i različite druge eksploatacijske građe a da ovo ne utiče direktno na „stvarne“ priče u mestu Palomar i ostatku Love & Rockets univerzuma. Hernandez na ovaj način ima i jare i pare a čitaoci tokom godina dobijaju uredan dotok zastrašujuće brutalnih priča što mogu da motive kojima se Beto Hernandez opseda već godinama istražuju iz različitih uglova.

Hypnotwist/ Scarlet By Starlight, album u izdanju Fantagraphicsa, sa kojim braća Hernandez sarađuju na obostrano zadovoljstvo već četiri decenije, izašao je u „dual sided“ formatu, odnosno onome što se u Americi takođe naziva i flipbook. Ove dve priče, dakle, obe kreću sa po jednog kraja albuma i završavaju se u sredini, odštampane tako da svaku čitate s leva na desno, dakle, tako da su table u njima zaokrenute za 180 stepeni i knjigu „prevrnete“ kada želite da čitate drugu priču nakon što ste pročitali prvu. Koja god da vam je bila prva. Ovo, naravno, ni na koji način ne utiče na elektronsko izdanje koje je napravljeno „normalno“ i u njemu je Hypnotwist stavljena kao prva a iza nje sledi Scarlet by Starlight.

Ovaj redosled i reflektuje vremenski sled u kome su ove priče originalno izlazile. Hypnotwist je izašao u drugom broju magazina Love & Rockets: New Stories 2009. godine dok je Scarlet by Starlight iz trećeg broja a koji je izašao naredne godine. No, Gilbert Hernandez je i jedan od onih umetnika koji, možda i zbog toga što proizvodi jako mnogo stripa u jedinici vremena, ume da svoje stare stripove promeni i dopuni za potrebe ponovnog izdavanja. Tako je Hypnotwist u ovoj kolekciji proširen sa nekoliko novih tabli i ovo se – za sada, barem – može smatrati definitivnom verzijom ove priče.



Hypnotwist je svakako i neka vrsta testa za čitaoca jer se radi o ekstremno intenzivnom, pa i brutalnom stripu koji, bez obzira na dodate table, ide vratolomnim tempom od početka do kraja i kreira zastrašujuću ali fascinantnu procesiju slika koje se moraju razumeti same za sebe, pojedinačno, pa onda i u sekvenci, ali bez pomoći teksta. Hernandez u ovom stripu između ostalog omažira eru nemog filma, pa je ova priča ispričana bez ikakvih dijaloga, čistim jezikom crteža i grafičkim sekvencijalnim pripovedanjem.

Hipnoza, kao način da se pristupi dubljim delovima nečije psihe, ali i da se njihova volja potčini spoljnim uticajima je u centru ove priče, ali lik koga Fritz igra u ovom filmu se tek pri kraju eksplicitno prikazuje kao scenski mađioničar i iluzionista koji koristi hipnozu da bi zadivio publiku. Kako glavni lik na kraju odlazi iz kadra u noćni grad, osvetljen punim mesecom sa čovekom koji ima povez preko očiju, tako je i pitanje jesu li njene hipnotičke „moći“ zaista ono što je definiše.

No, ono što svakako definiše ovaj narativ je eksploatacijski ton i brutalnost koje smo već u velikoj meri navikli da očekujemo od Hernandezovih B-filmova. Lik koga Fritz glumi je ovde, kako i očekujete, više nag nego obučen, sa njenim ogromnim grudima koje su često u fokusu pažnje ne samo čitaoca nego i likova u priči. Ovaj film je neka vrsta somnambulnog prolaska kroz „karijeru“ glavnog lika (za koji na kraju saznajemo da se zove Ruby) a koja je, kako je i uobičajeno za ovakvu materiju ispunjena seksualnom eksploatacijom, ubistvima, poniženjima razne vrste... Hernandez, kako sam već negde napisao, koristi mogućnost što su ovo priče formatirane kao grindhouse filmovi da zaista otpusti svoje kočnice i stripovi u kojima Fritz igra svoje uloge su neretko katalog seksualnih fetiša koji prosečnom čitaocu mogu biti uznemirujući.

No, sa druge strane, radi se i dalje o jednom od najboljih pripovedača u američkom stripu uopšte pa je Hypnotwist suvo remek-delo grafičke naracije. Kako sam već prošli put pominjao, Beto u poslednje vreme voli velike kadrove i kinematsku širinu, pa su i ovde table rađene sa svega četiri ili pet velikih panela, što stripu daje zaista „bioskopski“ osećaj ali i – pogotovo u odsustvu teksta – omogućava tu ekstremno brzu naraciju. Ali Hypnotwist pritom koristi svoju osnovnu ideju – da se radi o hipnotizerki/ iluzionistkinji – da preskoči mnoge „obavezne“ forme u procesu pripovedanja i da nam da gotovo neizdrživo intenzivan protok simbolizmom nabijenih slika koje jedna u drugu prelaze bez napora i bez potrebe da se objašnjava koju logiku one prate.



Jer, razume se, ovde je na programu pre svega logika sna, podsvesnog i simboličkog, i prelazi između „scena“ u ovom stripu su najčešće vezani za povezanost između slike i simbola, ne na povezanost mesta, likova ili radnje. Hernandez ovde pliva u svom omiljenom moru simbola i označitelja, bez obaveze da se veže za jedno „značenje“ svoje priče, puštajući čitaoca da sam pojektuje shvatanja i analize na sirovi, energični narativ, ali dajući jednu impresivno zaraznu, energičnu pripovest. Takođe, Hernandez ovde omažira neke od svojih najvažnijih uticaja jasnim referencama na crtane filmove i stripove dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.

Jer, iako je Luba možda „važniji“ lik od Fritz u kanonu Love & Rockets, Fritz je najstariji lik, sa pojavljivanjem još u prvom broju originalnog Love & Rockets i korenima koji sa jedne strane vode do Mačka Frica, ključnog lika Roberta Crumba i ključnog simbola andergraund Comix scene šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka (sa svim svojim brutalnostima i prelascima u čistu pornografiju), a sa druge do Fritzi Ritz, ženskog strip-lika iz dvadesetih godina prošlog veka čije su glavne brige u životu bile „muškarci, odeća, kozmetika i novac“ a izgled podrazumevao naglašene obline, kratku odeću, visoke štikle.

Fritz je, utoliko, i sama tokom četiri decenije postojanja, evoluirala u lik koji satirizuje seksualnu eksploataciju sveprisutnu u pop kulturi i kreira arhetip snažne žene na osoben način, a u Hypnotwist se mnogi od Hernandezovih omiljenih  motiva sudaraju na idealan način, sa kompozicijama i tranzicijama između scena koje su čist genije na delu.

U poređenju sa ovim, Scarlet by Starlight na prvi pogled deluje maltene konvencionalno, jer je ovo „normalan“ strip sa likovima koji imaju dijaloge i radnjom koja, iako „ekstremna“, sa puno seksa i nasilja, ima uobičajen pripovedni format. No, kako Fritz u ovom naučnofantastičnom filmu igra žensku pripadnicu tuđinske rase na dalekoj planeti i ima krzno, rep, očnjake i mačije uši (pored i dalje ogromnih dojki, naravno), ovo je istovremeno i praktično otvoren omaž Fritz the Cat arhetipu sa kojim se Hernandez rado igra.



Scarlet by Starlight je istovremeno i omaž ali i dekonstrukcija naučnofantastičnih tropa sa filma i iz stripova šezdesetih godina, prikazujući zemaljsku istraživačku ekspediciju na tuđinskoj planeti i prvo prijateljske a zatim, pa, i putene odnose koji se razvijaju između jednog od naučnika i Scarlet koja ovde uverljivo emituje ne auru „plemenitog divljaka“ već, jelte, „neizdrživo seksepilne divljakinje“.

Scene seksa koje ovde neibežno slede su transgresivne ne samo jer postoji čitav taj dublji sloj narativa o eksploataciji nevine, domorodačke kulture, već naravno i jer se radi o grafičkim prikazima sodomostičkih fetiša. Furry subkulture koje su se razvile poslednjih decenija u okviru širih popkulturnih konstrukta su na neki način normalizovale ovu vrstu fetiša i fantazija u kojoj seks ali i identitet podrazumevaju komplikovane (imaginarne) spojeve između čoveka i životinje u jednoj osobi, no Hernandez i u ovoj priči, majstorski, uspeva da ima i jare i pare, pružajući nam svu silu pornografskog, fetišističkog ekscesa, ali ga smeštajući u širi kontekst kolonizatorskog, eksploatatorskog greha. Njegovo pripovedanje je i ovde izvanredno efektno, sa vrlo organskim razvojem priče i odnosa među likovima, bez viška informacija ili objašnjavanja. Kontekst u koji je priča postavljena već sam diktira sve one pozadinske podatke koje strip nema potrebe da izgovori a svet koga je Hernandez kreirao je ubedljiv i impresivan sa prirodnim razvojem žargona i perfektnim prikazom odnosa između samih ljudi ali i ljudi sa drugom vrstom.

U globalu, dakle, Hypnotwist/ Scarlet By Starlight je još jedna demonstracija Hernandezove sposobnosti da kreira stripove koji su remek-dela naracije, ali i istovremeno primeri transgresivne, eksploatacijske umetnosti koja provocira, ponekad i samo iz čiste zabave, ali i koja, ako uspete da se pomirite sa njenom brutalnom površinom, u svojim dubinama drži pravo bogatstvo ideja, motiva, simbola pa i pouka. Vrhunski. I obavezno za čitanje, pa digitalnu kopiju imate ovde na Comixologyju, a papirnu možete naručiti direktno od Fantagraphicsa.

[Meho Krljic]

Did You Hear What Eddie Gein Done? je, kao što se i iz naslova naslućuje, grafički roman koji se bavi jednim od najpoznatijih, najikoničkijih, čak, serijskih ubica u američkoj istoriji. Izašao prošle godine za Albatross Funnybooks ovaj je dokumentarističko-dramski grafički roman moju pažnju pre svega privukao na ime pedigrea svojih autora. Hoću reći, ja inače nisam naročito radoznao kada su u pitanju priče o „stvarnim zločinima“, a pogotovo kada je u pitanju svakako jedna od najpoznatijih priča iz dvadesetog veka, no, imena na koricama ove knjige su bila isuviše jaka da bi se mogla ignorisati tek tako.



Harold Schechter je ime poznato old school ljubiteljima true crime proze. Schechter je penzionisani profesor (sa titulom Profesor Emeritus dodeljenom za zasluge) Kvins koledža iz Njujorka gde je predavao književnost, ali i autor desetina publicističkih knjiga o serijskim ubicama (pa onda i o nekim drugim temama). I ne samo publicističkih, Schechter je napisao i nekoliko romana, od kojih je većina imala za proagonistu Edgara Alana Poa koji se udruživao sa kultnim ličnostima svoje ere (Kit Carson, Davy Crocket, PT Barnum) na rešavanju misterioznih ubistava. No, njegov prvi roman, napisan 1996. godine, Outcry, je zanimljiv za našu današnju priču jer je u njemu protagonist bio (inače fiktivni) sin Eda Geina, jednog od, kako rekosmo gore, najpoznatijih ali i najikoničkijih serijskih ubica u američkoj istoriji. Gein ne bez razloga ima posebno mesto u „panteonu“ američkih poremećenih ubica i njegov slučaj je bio i predmet druge Schechterove publicističke knjige, Deviant: The Shocking True Story of the Original "Psycho", objavljenje 1998. godine, odmah nakon njegove prve knjige o Albertu Fischu.

Moglo bi se reći da je potrebno da imate posebno naštelovan mozak pa da kao predmet celoživotne opsesije uzmete karijere čudovišta u ljudskom obliku iz novije istorije čovečanstva, no činjenica je i da popularna kultura njih prilično voli, te da i običan svet voli da čita o njima, gleda filmove i sluša podkaste o serijskim ubicama. Ed Gein i jeste na kraju krajeva neko ko je u presudnoj meri uticao na razvoj popularne kulture druge polovine dvadesetog veka pa je time prirodnije da je na kraju dospeo i u ovakav strip.

Crtač je ovde takođe velika zvezda. Iako Eric Powell nije radio mnogo klasičnog američkog mejnstrim stripa – dakle superheroja – sa samo malo Supermena i Konana u svom CV-ju, pričamo o petostrukom osvajaču Ajznerove nagrade za autorski serijal The Goon koji Powell samostalno radi od 1999. godine i koji, sa povremenim prekidima, traje i danas. Aktuelni Powellov rad vezan je pre svega za serijal Hillbilly, koji takođe izlazi za Albatross, a Did You Hear What Eddie Gein Done? je trenutno najsvežija stvar koji smo od njega dobili i jedan izvanredan prikaz Powellovog rada usredsređenog na ozbiljno, delom dokumentarističko pripovedanje, sa vrlo malo karikaturalnog, satiričnog tona koji karakteriše The Goon.

Ovaj roman, od solidnih 220 strana je jedna vrlo studiozna i intrigantna priča o slučaju Eda Geina, čoveka koji je na neki način „otkrio“ Americi čitav univerzum psihoseksualnih poremećaja i čiji su bizarni, bolesni činovi – ubistva su bila samo mali deo njegovog „imidža“ – postali neka vrsta nacionalne senzacije krajem pedesetih godina a pogotovo kada je još uvek „vruć“ slučaj sa novinskih stupaca dospeo i u popularnu kulturu. Amerika je u ono vreme imala snažne štampane medije i radio-program, a televizija je već takođe bila značajan medij, pa je razvoj priče o Edu Geinu koji je javnost pratila u maltene realnom vremenu nakon njegovog hapšenja krajem 1957. godine već sam za sebe bio senzacija. Kada je Robert Bloch objavio svoj roman Psiho, 1959. godine, cementirajući psihozu kao simbol ultimativnog zla i mraka u svesti široke javnosti ovo je bio kamen-temeljac nove estetike horora u popularnoj kulturi a kada je Albert Hitchcock, kockajući se protiv odluke studija da ne finansira snimanje filma po romanu založio sopstvenu kuću da bi omogućio produkciju istoimenog filma, napravio planetarni hit 1960. godine, rođen je slasher podžanr i pregršt arhetipova koji do danas opstaju u ne samo pop-kulturi već u ljudskoj kulturi uopšte.



Ovaj roman zapravo i počinje pričom o produkciji i premijeri filma Psiho – a pre koje je Hitchcock organizovao masovno otkupljivanje Blochovog romana iz knjižara kako gledaoci ne bi mogli da saznaju kraj pre gledanja – a što je snažan napor ne samo da se iskomunicira koliko je Ed Gein bio presudna ličnost za kreiranje modernog američkog mita u kome serijske ubice snažno figurišu – o čemu neki novinari u samom stripu i sami pričaju, komentarišući kako prisustvuju stvaranju mitologije u stvarnom vremenu – već i da se, rečima samog Hitchcocka pojasni zašto pop-kulturna obrada (i eksploatacija) ovakvih priča nije „štetna“ po društvo. Tvrdnja jednog od recentnih serijskih ubica da je njegovo poslednje ubistvo inspirisano filmom Psiho od Hitchcocka zarađuje pitanje kojim su filmovima bila inspirisana prva dva ubistva pre nego što se zaključi da samo već poremećeni umovi mogu biti „inspirisani“ javnom pričom o ovakvim fenomenima.

Schechter unosi mnogo teksta u ovaj roman, dajući nam detaljnu istoriju Geinove porodice sa ekstremno dominantnom, religioznom majkom i nesrećnim, neuspešnim ocem, sa izolovanim odrastanjem na farmi u Viskonsinu gde se porodica preselila nakon što je majka zaključila da život u gradu nudi naprosto previše prilika da joj se sinovi iskvare. Iako je želela ćerku nakon rođenja prvog sina, Henryja, Ed, kao njen drugi sin je bio vrlo privržen majci i njena prilično ekstremistička učenja spajao sa snažnim edipovskim kompleksom. Kada su otac, pa brat umrli (za brata se, makar na osnovu Schechterovog istraživanja, smatra da je Ed ovde imao aktivnu ulogu), a Ed ostao da živi samo sa sada već ostarelom majkom, ovo se u stripu prikazuje kao praktično ulazak na put bez povratka.

Hronološki, strip dosta rano prikazuje momenat 1957. godine kada su meštani Plainfielda posumnjali da Ed, u tom trenutku tridesetdevetogodišnjak koji je teško preboleo smrt majke dvanaest godina ranije, krije nešto zaista strašno na svojoj farmi, da bi lokalni šerif pronašaostravične ostatke ljudskih tela i artefakte pravljene od ljudskih tkiva u prljavoj, neurednoj kući a Gein bio uhapšen pod sumnjom da je ubio meštanku Bernice Worden. Od te tačke na dalje, priča metodično prikazuje rad istražitelja na sklapanju kompletnog Geinovog profila i pokušaje da se utvrdi koga je sve Gein ubio od majčine smrti naovamo i šta je sve drugo radio. Deo priče su islednički intervjui sa samim Geinom koji je ovde prikazan delimično kao naivan, pomalo spor čovek nesposoban da se zaista usredsredi na težinu situacije, ali delimično i kao nepopravljivi lažov koji radi sve da se prikaže kao nesposoban da mu se sudi. Ovo je, da bude jasno, dosta dobro funkcionisalo i Gein je sve do 1968. godine smatran neprikladnim za suđenje, a i kada mu je suđeno i utvrđena mu krivica, proveo je ostatak života u bolnici.



Razmatranje Geinovih dela i činova je, uz ogradu da se radi o zaista gnusnoj tematici, i dalje fascinantna analiza ljudskog kolektivnog nesvesnog i načina na koji nagoni pronalaze puteve da se ispolje i zadovolje. Broj ubistava koja je Gein počinio je srazmerno mali, ali njegova praksa pljačkanja grobova, skidanja kože sa ženskih leševa i nošenja te kože na sebi u „roleplay“ sesijama gde je pokušavao da „postane“ žena kakvu je njegova majka priželjkivala, morbidna fascinacija drugim delovima tela od kojih je pravio ukrase i kućne predmete, sve ovo kulminira u nekoliko scena koje uspešno povezuju psihotične deluzije sa mitološkim motivima, ali i praksama kultura iz ljudske istorije, stavljajući psihozu u jedan širi, ozbiljniji kontekst. Naravno, Schechter i Powell za potrebe iznošeja ove teze moraju da kreiraju nekoliko likova koji nisu u stvarnom životu postojali, ali ovo je svejedno umetnički opravdan postupak u stripu koji nastoji da se ne zaustavi na pukoj morbidnoj fascinaciji „bolesnim“ činovima jednog čoveka čija je psihoza bila obilno hranjena neizdrživo teškom porodičnom situacijom.

Blochov roman i Hitchcockov film su bili prve umetničke obrade motiva iz života Eda Geina i, mada je posebno film kreirao zastrašujući vizuelni imaginarijum,* oni su bili srazmerno pitomi u odnosu na pravu stvar. Čak je i Silence of the Lambs snimljen tri decenije kasnije, sa svojim psihoseksualnim opsesijama, kanibalizmom i horor-uokvirivanjem transrodnosti** bio daleko utišaniji u odnosu na Geinov slučaj.
*strip, uzgred, podvlači koliko je Psiho ZAISTA pocepao veo nevinosti popularne kulture glavnog toka, ukazujući da je ovo bio prvi pravi bioskopski film u kome je kamera snimila povlačenje vode i njen odlazak niz toalet
**a što je, uzgred, motiv od kog se nadam da smo se odmakli za narednih trideset godina

Naprosto, strava koju izaziva prikazivanje zabačene farme i neuredne prljave kuće, pune delova ljudskih tela i „odela“ iskrojenih od ljudske kože, ukrasa napravljenih od kostiju, skinutih lica žena otkopanih iz grobova koja je Gein mazao uljem da mu duže potraju – sve ovo je bilo isuviše zastrašujuće za bioskop i 1960. i 1991. godine. Eric Powell ovde pokazuje neverovatnu disciplinu u kreiranju uznemirujućeg, stravičnog prikaza ovih delova Geinove priče, bez klizanja u eksploataciju i žanrovski horor. Njegov disciplinovani a živi crtež, rađen uglavnom olovkom i bez kolora daje izuzetnu rekonstrukciju vremena i mesta u američkoj provinciji, nudeći nam uverljive likove i karakterne face, pomažući nam da zaista shvatimo kako je Gein, čak i nakon što je otkrivena sva strava koju je krila njegova zamračena kuća, u očima mnogih meštana bio tek seoska luda i malo spori ali suštinski dobroćudni matori momak koji je radio sezonske poslove i pomalo stidljivo zagledao žene iz prikrajka.

Utoliko, Did You Hear What Eddie Gein Done? je istovremeno i pažljiva analiza provincijskog duha (ne u nekom negativnom smislu) koji se susreće sa zastrašujuće disruptivnim mentalnim poremećajem, ali i prilično dubok i detaljan portret čoveka koji je, jelte, čovečnost ostavio JAKO daleko iza sebe. Istraživački rad koji je Schechter uradio garantuje ozbiljan nivo detalja a čak i ako se ne slažete sa njegovim tezama iznesenim u ovom romanu, teško je njima ne biti impresioniran. Pa ako sve to zvuči zanimljivo, Comixology ovaj rad ima na prodaju na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pošto, kako ste možda primetili, čitam dosta stripova, reći ću sa priličnom količinom autoriteta da je album The Grande Odalisque, izašao prošle godine za kanadski Fantagraphics, približno NAJVIŠE zabave što možete imati kada čitate strip. Ovo je istovremeno urnebesni akcioni film, napeti „heist“ triler, ali i frivolni, ironični girl-power-fantasy kakav je HBO trebalo da ima pameti da napravi umesto, po svemu sudeći* razočaravajućeg, nastavka Seksa i grada.
*tj. po reakcijama moje supruge



Evropske stripove na Engleskom jeziku, po pravilu, čitam u publikaciji Europe Comicsa ili samih evropskih izdavača kada ulože napor da svoja izdanja prevedu. No, The Grande Odalisque je podsećanje da u Severnoj Americi ima izdavača koji čitav taj fazon izbora dobrih evropskih stripova i njihovog prevoda na Engleski rade znatno duže. Fantagraphics ima svoju liniju evropskih stripova još od 2005. godine sa mnoštvom sjajnih stripova koji obuhvataju sve od italijanskih Mikija Mausa pa do klasičnog noara što su ga radili Jean Patrick Manchette i Tardi.

The Grande Odalisque, originalno izašao za Dupuis, napisali su Florent Ruppert i Jérome Mulot, obojica talentovani scenaristi i crtači koji su se upoznali na studijama na Nacionalnoj umetničkoj školi u Dižonu. Njihova saradnja krenula je od fanzina Del Adventure a zatim se nastavila „pravim“ i ozbiljnim stripovima, uključujući savremeni The Perineum Techique (koga je isto objavio Fantagraphics za anglofono tržište), kao i takođe za Fantagraphics objavljeni gusarski strip Portrait of a Drunk, rađen sa belgijskim crtačem Olivierom Schrauwenom. Sa druge strane, crtač The Grande Odalisque je Bastien Vivès, i sam istovremeno i crtač i scenarista koji je od 2006. godine do danas objavio više od dvanaest albuma i i sam u Engleskom prevodu video nekoliko svojih radova (The Butchery, A Sister, te For the Empire koji je pisao zajedno sa crtačem Merwanom). Radi se, dakle, o ozbiljnom autorskom timu a The Grande Odalisque uspeva da čitaoc šarmira pre svega time što se ozbiljnost koncepta u njemu spretno potkopava lakoćom i izvesnom „neodgovornošću“ egzekucije. Ovo je strip koji, da ne bude zabune, puca od profesionalizma na svakom nivou – od zapleta, preko dijaloga do fantastičnog crteža i kolora, te generalnog vođenja priče i oblikovanja likova – ali je istovremeno i jedna u najboljem značenju te reči „stripovska“ dekonstrukcija i rekonstrukcija „heist“ trilera sa pričom i ponašanjem protagonista koji bi verovatno delovali isuviše „nerealno“ za neki drugi medij, pogotovo za film ili televiziju.

The Grande Odalisque, hoću reći, igra na vrlo pažljivo povučenoj granici između „povišenog realizma“ tipičnog za akcioni i trilerski žanr i disruptivne parodije žanra sa progresivno sve više „nemogućim“ elementima zapleta i razrešenjima neopisivo napetih situacija. Ovo ima blagorodan efekat na čitaoca koji već posle prvih nekoliko tabli u sebi počinje da se pita da li je nešto pogrešno pročitao, pa onda da li je prevodilac možda imao moždani udar dok je radio na ovom prevodu, da bi dalja radnja pokazala da je zapravo sve baš kako treba da bude i da ovde nemamo posla sa „normalnim“ krimi-trilerom.

Priča počinje odvažnom pljačkom muzeja Orsaj u Parizu, kultnog mesta za sve ljubitelje impresionističkog slikarstva, a koje je smešteno u atraktivnu zgradu nekadašnje železničke stanice i ispunjeno ključnim platnima iz impresionističkog perioda što ih je muzej otkupio od porodica raznih mecena i sakupljača umetnosti sa kraja devetnaestog veka. Vivès ovu zgradu i njen enterijer gde se radnja odvija usred noći crta moćno, dajući lokaciji auru istorije i bremenitosti kulturom, a time je kontrast sa  kriminalnim radom protagonistkinja jači i apsurdni humor u srži ove priče efektniji. Alex i Carole su dve devojke u svojim dvadesetim i ranim tridesetim godinama, specijalizovane za krađe vrednih umjetnina i njihovu prodaju na crnom pariskom tržištu. Predmet ove konkretne krađe je Maneov Doručak na travi, i mada Carole pokazuje zaprepašćujuće fizičke kapacitete i spretnost u izbegavanju/ savladavanju obezbeđenja, ceo posao gotovo da propada jer Alex, mlađa partnerka koja je ispred u kolima istovremeno sa pljačkom prolazi kroz raskid sa momkom putem SMS poruka.



Apsurdni kontrast ova dva elementa zapleta presudan je za atmosferu stripa od te tačke nadalje. Nakon izmicanja organima reda za dlaku, Carole, kao starija i profesionalnija od dve partnerke susreće se sa čovekom od koga dobijaju narudžbine za ovakve krađe a koji joj nudi naredni posao: Engrovu sliku Velika Odaliska. Naravno, problem sa ovom slikom je što se nalazi usred Luvra a koji je čak i za ove dve iskusne pljačkašice muzeja možda preveliki zalogaj.

No, Alex i Carole to što rade ne rade samo zbog para. Jedan od filozofskih momenata u stripu odnosi se na izjavu jedne od protagonistkinja da u životu nije toliko bitno šta radiš nego sa kime to radiš, pa tako i njih dve prihvataju posao ali u svoju ekipu dovode i treću odvažnu profesionalku, Sam, koja je motociklistički akrobata i žena sa još mnogo korisnih veština.

Planiranje praktično nemoguće pljačke u Luvru bi već samo po sebi bio zanimljiv zaplet za bilo koji strip* ali The Grande Odalisque je istovremeno parodija na „heist movie“ trope, priča o ženskom prijateljstvu koje je, destruktivno i ispunjeno prenagljenim odlukama kakvo jeste, i dalje dragoceno, te vratolomni akcioni narativ koji ne mari previše za svoju dramsku strukturu sve dok ima i najmanji izgovor da kreira neizdrživo atraktivne i dinamične set pisove.
*„ako aktiviramo sve protivpožarne alarme u isto vreme, moći ćemo da iznesemo sliku, ali možda bi ipak bilo previše da spalimo ceo Luvr zbog jedne slike“

Zaista je fascinantno videti kako trojica autora uspevaju da naprave strip koji bi po svim pravilima pripovedanja trebalo da na svakoj drugoj strani izleti sa šina i nikada se u njih ne vrati, a da sve deluje i tonalno i narativno dosledno. Alex, Carole i Sam su potpuno amoralni, čak i agresivno frivolni antiheroji čija se interesovanja za seks, drogu, alkohol i adrenalinske aktivnosti savršeno uklapaju sa njihovim gotovo superherojskim fizičkim kapacitetima i životnim stavom da je svaki rizik dovoljno dobar ako je dovoljno zanimljiv. Njihova nabavka opreme za veliku pljačku u Luvru – a koja ubraja snajpersku pušku sa uspavljujućim strelicama – dovodi ih u kontakt sa sinom francuskog ambasadora u Meksiku koji valja drogu i oružje i koji pada u nemilost lokalnog kartela. U dugačkoj, urnebesnoj digresiji, naše tri heroine ne samo da kreiraju sumanut-nema-šanse-da-ikada-uspe plan da oslobode zatočenog „prijatelja“ koga su jedan jedini put u životu videle, nego na kraju završavaju i kao nove predvodnice ovog kartela, a koga će, kažu, pretvoriti u prvu na svetu humanitarnu organizaciju za distribuciju narkotika.



No, kako rekosmo, pošto za ove žene nije sve u parama, plan za pljačku Luvra ide svojim tokom i poslednji čin stripa je apsolutno urnebesna, vatrometna akciona ekstravaganca po uzoru na najbolje akcione filmove sedamdesetih godina. Vivès je naprosto nezemaljski dobar u kreiranju prizora od kojih zastaje dah, čija je energija i dinamika praktično filmska, sa idealnim nivoom detalja i osećajem da gledate usporene snimke scena što ih izvode neverovatno smeli kaskaderi.

No, i generalni kvalitet pripovedanja u stripu je na vrhunskom nivou. The Grande Odalisque je u dobroj meri komedija i način organizacije tabli i vođenja čitaoca kroz panele koji autori demonstriraju je školski primer perfektnog komičnog tajminga postignutog u stripu. Istovremeno, pripovedanje je vrlo „grafičko“, sa tekstom samo tamo gde je neophodan, a da su opet karakteri sve tri protagonistkinje ali i ono malo sporednih likova što ih ima uobličeni perfektnim dijalozima koji pucaju od prirodnosti i sa kojih se prosto cedi „cool“ energija.

The Grande Odalisque je, tako, neka vrsta bubblegum feminističke fantazije, bez pretenzija da kreira nekakav visokointelektualan tekst, ali sa do savršenstva izvajanim karakterima tri neodoljive punk-as-fuck heroine koje rade šta hoće i, čak i kad to što rade, što bi rekao Wolverine, nije mnogo lepo, rade to sa ekstremno mnogo stila. Vrhunski crtež koji prezire „filmski“ realizam i postiže, umesto njega, filmsku dinamiku, efikasni, svedeni dijalozi, komedija koja je nenametljivo prisutna sve vreme, fantastično odrađene akcione scene pa onda i patosom nabijeno, pomalo tragično finale i zatim gorkoslatki epilog – ovaj strip ima sve, uključujući ohrabrujuću najavu da ćemo Sam, Alex i Carole uprkos svemu što se na kraju desilo čitati u narednom albumu pod nazivom Olympia a koji Fantagraphics već ima spreman za preorderovanje.

I dobro je da je tako jer, ma koliko The Grande Odalisque bio savršen ovakav kakav je, zaokružen i adrenalinom nabijen do tačke pucanja, trojica autora su ovde postigla takvu hemiju i kreirala takve tri kul žene za koje želite da uspeju pa makar taj uspeh, razumemo se, ne bio mnogo lep, da bi bila teška greota da je ovo naš poslednji susret sa njima. Čitajte The Grande Odalisque iz ovih stopa, evo ga na Comixologyju, a Olympiju ćemo proždrati čim se pojavi početkom Marta. 

[Meho Krljic]

Pošto sam ovih dana na ozbiljnoj Fantagraphics dijeti, pročitao sam i Aquatlantic, strip album objavljen 2020. godine za ovog kanadskog izdavača a koji je napisao i nacrtao italijanski umetnik Giorgio Carpinteri. Za Carpinterija i njegove italijanske poštovaoce Aquatlantic je bio veliki događaj jer je označio autorov povratak u strip-medijum posle više od dve decenije odsustvovanja. Za ljude izvan Italije, ovo je zapravo prvi put da mogu neki njegov duži rad da pročitaju na Engleskom jeziku. Ukratko, svi su na dobitku jer Carpinteri je osoben i fantastičan crtač što dolazi iz jedne važne evropske strip-tradicije.



Italijanski strip je kod nas, na prostorima bivše Jugoslavije, može se reći, više nego omiljen i predstavlja za mnoge osnovu njihovog interesovanja za medijum. Starija generacija je čitala Diabolik, dok su stripovi iz produkcije Sergia Bonellija kao i kultni Alan Ford, može se reći, u potpunosti odomaćeni kod nas poslednjih četrdeset i više godina. No, Carpinteri pripada jednoj drugoj italijanskoj strip-tradiciji, eksperimentalnijoj, svakako manje komercijalnoj ali u umetničkom smislu veoma uticajnoj, uključujući izvan granica ovog medijuma.

Giorgio Carpinteri je rođen 1958. godine u Bolonji i započeo svoju karijeru crtača u magazinu Il mago 1978. godine, radeći istovremeno za publikacije poput Il Pinguino, Nemo, Indagini dell’Altroquando, crtajući za eksprimentalno nastrojeni Frigidaire i ugledni, dugovečni mesečnik Linus. Kao najmlađi kontributor u značajnom i inovativnom Frigidaire bio je prvi od svih autora da napusti tradicionalnu crno-belu tehniku i pređe na kolorisan strip. Ove magazinske priče su kasnije objavljivane u kolekcijama Flirt ili Magic Encounter a autor je radio i omote za albume bolonjske grupe Central Unit.

Carpinteri je 1983. godine zajedno sa autorima kao što su Igort, Daniel Brolli, Lorenzo Mattotti, Jerry Kramsky i Marcello Jori osnovao grupu Valvoline u rodnoj Bolonji, a ovaj je kolektiv do kraja osamdesetih pravio stripove za magazin Alter Alter (u okviru „magazina u magazinu“ nazvanog Valvoline Motorcomics). U okviru ove produkcije, sam Carpinteri je radio sopstveni grafički roman Polsi sottili koji je izlazio u ovoj magazinu u nastavcima, da bi 1985. bio sakupljen u kolekciju. Skoro tri decenije kasnije, 2013. godine je isti materijal ponovo objavljen u formi kolekcije i za Ciconino Press. Dnevni list Dolce vita je nastao iz rada Valvoline kolektiva a u njemu je Carpinteri takođe imao svoje radove, no počev od 1986. godine on je uglavnom operisao izvan strip-medija, okrenuvši se televiziji. Najveći deo njegovog rada iz kasnijeg perioda odnosi se na art direkciju i produkciju za televizije poput RAI i TMC, uključujući dizajn elektronske scenografije, dok je sa druge strane dosta radio i kao ilustrator i grafički dizajner za reklamne kampanje brendova kao što su Swatch, Vespa, Fendi ili Piaggio.



Carpinteri je, dakle, svoj ilustratorski i crtački talenat stavio u službu surovih komercijalnih sila, ali u pitanju je vrlo ozbiljan umetnik sa izvrsnim poznavanjem slikarske avangarde ranog dvadesetog veka i stilom koji sažima poglede nekoliko ključnih avangardnih pokreta tog vremena. Da kontekst bude jasan: krajem sedamdesetih godina prošlog veka dve su važne autorske grupe proizvele prevrat u italijanskom stripu, Valvoline i Cannibale/Frigidaire, a Carpinteri je, zapravo učestvovao u radu obe. Za njega vele da je bio najbliži formalizmu i konstruktivizmu od svih autora koji su radili u grupi Valvoline, a generalno su ovi umetnici bili inspirisani post-šezdesetosmaškom energijom ali i studentskim protestima iz 1977. godine koji su se od praktično svih prethodnih razlikovali po svom distanciranju od ne samo svih institucija, već i partija, sindikata pa i organizovanih političkih pokreta bilo kog tipa. Bolonja je bila poprište najžešćih uličnih protesta i sukoba sa policijom, zna se da je tadašnji Ministar unutrašnjih poslova Francesco Cossiga na ulice izveo oklopna vozila optužujući studente i omladinu za vođenje gerilskog rata a tokom dva dana najžešćih borbi se na ulicama i ginulo.

Dakle, stripadžije okupljene oko Valvolinea su bile pokretane ne samo poštovanjem za „klasičnu“ avangardu već i jednom prilično revolucionarnom energijom i ambicijom da simbole i imaginarijum starih avangardnih pokreta oslobode njihovog originalnog ideološkog sadržaja i da ih upotrebe na inovativne načine. Ovo je, svakako, ako ne „ideološki“ a ono „tehnički“ jedan postmoderan pristup umetnosti i kao takav pun je citata, aluzija i referenci.

Aquatlantic je, dakle ne samo Carpinterijev povratak stripu već i jedna izvanredna demonstracija njegovog rada koji sa godinama nije izgubio baš ništa od svoje formalističke discipline, naprotiv. Ovo je rad zrelog autora koji se vraća svojim glavnim interesovanjima i uticajima, ali sa nekoliko decenija iskustva više, kao i očiglednim intelektualnim ali i zanatskim radom uloženim u dalje shvatanje medijuma koje kombinuje i načina na koji se oni mogu integrisati u jednu funkcionalnu celinu.

Aquatlantic nije naročito dugačka priča – album ima tek nešto više od pedeset strana – ali je nabijena „sadržajem“, intenzivnim vizuelnim i simboličkim imaginarijumom koji prosto kidnapuje pogled čitaoca kad god okrene stranu. Naprosto, ovde ne znate kuda prvo da gledate, ne jer je Carpinterijevo pripovedanje nejasno ili neintuitivno – nije – već jer su table pune čudesnih, divlje imaginativnih oblika, predmeta i simbola koji nisu tek tako pobacani u prostor priče već tvore sliku jednog fantastičnog ali interno sasvim doslednog, zavodljivog sveta. Carpinteri ne dekonstruiše tradicionalno stripovsko kadriranje, podelu na pozadinu i prednji plan, ali radi sa tako atraktivnim nivoom detalja i oštrinom kontura, taktilnošću tekstura i intenzitetom osvetljenja da je tempo kojim pogled prelazi preko stranice daleko sporiji nego što je za „običan“ strip standard.



Možda je najmanje zanimljiv element ovog stripa sam zaplet. Aquatlantic je neka vrsta blage, dobroćudne satire i ekološke basne koja kontrastira život u fantastičnoj – ne i fantazmagoričnoj – potopljenoj Atlantidi sa planovima ljudi sa površine da iskoriste resurse podvodnog sveta i postojeće, misle oni, tehnološke i druge kapacitete koji postoje u podvodnoj civilizaciji. Glavni junak, Atlantiđanin Bho, je glumac što pred publikom već izvesno vreme izvodi komičnu monodramu u kojoj on igra karikiranog, satirički prikazanog „čoveka sa površine“, ali ova uloga na neki način i razara njegov privatni život jer Bho oseća da mu svetonazor i način razmišljanja osobe koja živi na kopnu prodiru u najdublje misli i preuzimaju delove njegove ličnosti.

Carpinteri priču vodi na interesantan način, dajući nam efikasne epizode koje prikazuju život ispod mora i strukturu društva u potopljenoj državi, istovremeno ulazeći u psihologiju glavnog junaka, ali i u odnos ljudi ispod mora sa morskim kornjačama koje imaju ulogu mudrih, spiritualnih savetnika savetnika, ali i „magičnih“ zaštitnika ove civilizacije. No, sama radnja i njeno razrešenje su relativno jednostavni i strip ne isplaćuje dramske uloge koje je napravio na naročito interesantne načine.

No, ovo zapravo gotovo ni malo ne smeta jer je sam prikaz Atlantide, Carpinterijev način da spoji art deko, konstruktivističke i formalističke uticaje sa italijanskim futurizmom pa i sovjetskim suprematizmom je onaj „pravi“ sadržaj ovog stripa i garantuje povratak čitaoca ovom albumu mnogo puta nakon što ga prvi put pročita. Sam Carpinteri kaže da je, istorijski, imao praktično nula interesovanja za Atlantidu tokom celog svog života ali da ga je dokumentarni program BBC-ja koji je pokazao mužjake japanskih naduvanih riba* kako svojim trbusima i nosevima u pesku morskog dna prave estetski atraktivne reljefne „slike“, možda da bi privukli ženke, toliko opčinio da je rešio da svoj u tom trenutku neimenovani strip-u-nastajanju smesti u Atlantidu.
*pričamo o vrsti morskih riba koje se naduvavaju, a još ih zovu i četvorozupke, a ne o ženama koje koriste kanabis u rekreativne svrhe, ZABOGA

Inspiracija, zaista, dolazi iz najneočekivanijih smerova, a Aquatlantic je delo zrelog umetnika koji svoje brojne uticaje u ovom radu integriše u funkcionalnu, organsku celinu sa velikim autoritetom. Iako je veliki broj umetničkih stilova što ih Carpinteri ovde citira i omažira prilično oprečan ideji sekvencijalnog pripovedanja, kamoli kreiranju jedne tople, ljudske, emotivne priče, Aquatlantic uspeva da bude funkcionalna i „prirodna“ strip-novela sa konzistentnim i razumljivim narativom. Ovo je tim veći podvig što Carpinteri radosno citira mnoge svoje uzore (među kojima su italijanski futuristički slikari Giacomo Balla i Fortunato Depero, sovjetski kreator suprematizma Kazimir Maljevič, Chiricov mlađi brat i umetnik širokog dijapazona Alberto Savinio...) a na nekim tablama mu gostuju i autori iz grupe Valvoline (Igort, Charles Burns, Lorenzo Mattotti), a opet Aquatlantic ima jedan dosledan, zaokružen, razbarušen ali, kako već rekoh, organski vizuelni identitet.



I taj je identitet opojan. Carpinteri majstorski spaja stripovsko pripovedanje sa monumentalnim konstruktivističkim i futurističkim kompozicijama, jakim ivicama i obojenim, upečatljivim teksturama, radeći perfektnu režiju kroz kadriranje i rezove, ali formatirajući mnoge table pa i pojedinačne panele kao praktično slikarska platna. Da Fantagraphics objavi istu ovu priču ali bez dijaloških balona, ovo bi bilo jednako vredno kupovine, možda i vrednije na ime nedirnutih slika. Istovremeno, fascinira lakoća sa kojom se ovo prati bez obzira na gustinu mnogih kompozicija, pa i na teške, snažne boje koje Carpinteri koristi.

Aquatlantic je naprosto taj neki – maltene idealni – spoj avangarde i popa, visoke umetnosti i populistikog medijuma kao što je strip, napravljen bez straha od kolizije između svetova, naprotiv, sa velikom pozitivnom anticipacijom energije koja će nastati iz ovog sudara. Svako sebi duguje da ga makar prelista.

Napomena: do sada sam prikaze stripova uglavnom završavao davanjem linkova do Comixologyja gde su se ovi stripovi mogli lako i jednostavno kupovati i čitati. Kako je noćas (u trenutku dok ovo pišem) Amazon zvanično apsorbovao Comixology, svi moji stari linkovi postali su neupotrebljivi a trenutni storefront – ali i čitač – koji Amazon koristi za browser verziju onog što se sada smatra Comixologyjem je SKARDENO neupotrebljiv i neuredan. Utoliko, ovde ću ostaviti link za serijal onako kako ga Amazon trenutno prikazuje, a u narednim danima ćemo videti šta ćemo da radimo ubuduće i kako će Bezosova kompanija menjati stvari, nadajmo se na bolje.

[milan]

Mnogo mi se dopada Iron man kojeg piše Kristofer Kantvel, izašlo je do sada nekih 15ak brojeva, koji su, za sada, svi povezani jednom pričom. Veoma zanimljivo, duhovito, a opet veoma ozbiljno i bavi se, naravno, time šta je zapravo Toni Stark posle folauta koji je doživeo u Slotovom ranu. Od Kantvela nisam ništa ranije čitao (barem mislim da nisam) a i nisam ranije čuo za njega, ali ću od sada uvek paziti kada izađe nešto novo od njega. Većinu brojeva crta Cafu, što je preporuka, u mojoj knjizi, samo po sebi.
Čitam i novog Moon Knighta, kojeg piše Džed MekKej, koji je isto jako zanimljiv. Nisam neki poznavalac ovog lika, tako da ne znam koliko se referiše na ono ranije (odnosno, referiše se, ali je sve potpuno jasno i objašnjeno), ali za sada je ovo veoma dobro, i nekako sveže... MekKej piše fenomenalne dijaloge, ima zanimljiv karakter ark kojim Mark Spektor kreće od broja jedan, a jedina zamerka mi je crtež nekog Italijana (sudeći po imenu), koji je onako moderan, a meni odbojan, zato što izgleda kao obojena skica. Malo detaljnije od Notoa, ali i dalje deluje kao da je sve to nacrtao za jedno popodne.
Čitao sam gomilu stripova koji se objavljuju kod nas - moram da kažem da je ovo ZLATNO DOBA da se bude ljubitelj stripova u Srbiji, pošto ima nenormalno mnogo naslova. Tako sam pročitao Lemirov Rojal Siti za koji nisam ni čuo ranije, u izdanju 300 čuda (izdaju i Gideon Fols, Helboja i BPRD kod nas, kao i Vitezove Heliopolisa od Jodorovskog, prelepo tvrdokoričeno izdanje koje sam zaboravio čim sa pročitao). Rojal Siti je nekako prelep strip za dušu, izdavač je kod nas izbacio kompletnu seriju u relativno kratkom roku, tako da sam sve pročitao u dva dana. Ah, Lemir, kad udari pravo u srce, prilično krvariš ali ti je baš lepo.
Pročitao sam i Pejper grls Brajana Vona i Klif Čenga, i ovo je fenomenalni SF, i prava šteta što Von neku od ovih ideja nije ubacio u Lost dok je radio na njemu.
Pratim i Napad titana, u izdanju Darkvuda, stigli su, koliko me je ćerka informisala, negde na pola, recimo da je 15i takubon izašao pre koji dan. Obožavam serijale koji deluju kao da se i mi vozimo sa autorima u istom brzom vozu, odnosno, niko nema pojma šta će da bude, nema ovde ni autor, ali toliko dobro smišlja sve usput, da mu skidam kapu. I to što očigledno ne ume da crta je veliki plus i veliki šarm koji ova manga poseduje.
Pošto nikada ranije nisam nešto pratio Helboja, a još manje BPRD, dobro su mi došla ova nova domaća izdanja, pošto jedno ima oko 300 strana i brat bratu 5 kila. I tek sad nekako umem da cenim ovaj strip, kad sam bio mlad, nervirala me lakoća Minjolinog crteža, a još više smisao za humor, a ni sam ne znam zašto. Ali, sada, u više nego zrelim godinama, konačno mogu da vidim i shvatim koliko je ovo veliki strip (kao što sam, recimo, tek prošle godine čitao Zločin i kaznu, i na kraju sam bio zahvalan svim Bogovima na tome, jer, da sam čitao kao klinac, ništa mi to delo ne bi značilo), a Minjola maštovit autor koji je pomerao američki superherojski strip napred.
Onda, dalje, čitam i prvi put Bluberija redom i natenane - ranije me odbijalo što je svuda kod nas to štampano crno-belo, pa nikada nisam mogao da usredsredim pogled na tu stranicu sitnih panela i veoma detaljnih koji postaju jedna papazjanija linija i crta kada nema boje da ih razdvaja. Druga stvar koja me je odbijala je žanr, pošto je meni vester oduvek najdosadniji žanr u postojanju - klasičan, špageti ne računam. Ali, eto, uzeo sam ova lepa integralna izdanja Čarobne knjige, pa krenuo od početka. Šta znam, lepo je ovo, u početku Moebijus, koji se tada još uvek nije tako zvao, dosta nekako brljavi, mada lepo kadrira. Problem mi je i dalje što ima previše kadrova po strani, i što ima teksta... maj gad koliko ima teksta - i dijaloga i opisa, ali ono opisa svega što mi vidimo. Znam da je to bio norm u stripovima tog doba širom sveta, pa sam nastavio sa čitanjem, i stigao do 5og integrala. Stvari se popravljaju, a ono što mi se u scenariju najviše dopada je to što scenarista, Šarlije, stalno gura šipke u točkove glavnom junaku, pa on iz goreg upada u još gore i u još još JOŠ gore.
Pročitao sam i Komanču, sve osim poslednjeg integrala - koji Herman nije crtao. To mi je bilo bolje, kasnije je krenulo sa izlaženjem, pa je vrlo brzo postalo modernije. A i Herman zna filmski da kadrira, i u tome je neprevaziđen - sekvence su filmske, ritam, tempo, odvajanje bitnog od nebitnog su vrhunski. Pravi filmski ugođaj.
Pročitao sam i prvi integral Tornjeva Boa Morija, takođe od Hermana, i to mi je nekako nabolje od njega (Džeremaju ne volim), nekako zrelije, mirnije, a opet dramatičnije.

[Meho Krljic]

I to što očigledno ne ume da crta je veliki plus i veliki šarm koji ova manga poseduje.

Hahah, pa, zapravo, da, njega su prvo odbili u Shonen Jumpu kada im je doneo table i pič, tako da je otišao u Kodanshu i ostalo je istorija. Čovek je sa svojom prvom mangom napravio jedan od najvećih uspeha u istoriji japanskog stripa. Nije mala stvar. (A ni cela kontroverza i rat oko toga je li strip antisemitski nastrojen ili zapravo simbolički pokazuje koliko su Jevreji propatili ga nije oštetila).

[Meho Krljic]

Pročitao sam Chartwell Manor, još jedan grafički roman objavljen za Fantagraphics, ovog puta u leto prošle godine, a čija naslovna strana neupućenom čitaocu šalje vrlo jasnu poruku blurbom samog Roberta Crumba koji kaže: „This is – well, okay, I’ll say it: A MASTERPIECE! Truly.“ Ko smo mi da se ne složimo sa Krambom, pitam a znam da će svi da ćute i gledaju u pod. Naravno, upućeniji u američku scenu andergraund stripova znaće da je ovaj strip nacrtao i napisao Glenn Head, jedan od značajnih autora u polju andergraund/ autorskog stripa koji je tokom poslednjih 30-40 godina ostavio važan trag u američkim stripu svojom kombinacijom nadrealističkog, ekspresivnog crtačkog stila i autobiografskih tema kojima se vraćao u svojim najvažnijim radovima.



Glenn Head je iz Medisona Nju Džersiju, rođen 1958. godine u dosta imućnoj porodici sa ocem koji je bio uspešan i ambiciozan poslovni čovek i majkom koja je imala pune ruke posla sa četiri ćerke i jednim sinom. Sin je, već se može nagađati, bio i malčice na svoju ruku, sa manje interesovanja za školu a više interesovanja za stripove i rokenrol, pa kasnije, kako već sve to ide, za alkohol, pornografiju i psihodelike. Sam strip Chartwell Manor pokazuje da je mladi Glenn bio nadaren za crtanje ali da mu, recimo, matematika nikada nije išla. Zbog toga je i proveo dve godine svog školovanja u internatu Chartwell Manor u Nju Džersiju, strogoj, disciplinovanoj školi za (mahom) dečake gde je autentični britanski direktor (i nastavnik) naplaćivao imućnim porodicama solidnu cenu u zamenu za častan napor da od njihovih načelno problematičnih sinova napravi odgovorne ljude sa dobrim ocenama i perspektivom da nastave školovanje u nekoj skupoj odbrazovnoj ustanovi.

No Glenn je istrajao u svojoj ideji da je matematika dosadna i da je crtanje ono što ga zanima pa je na kraju očev novac platio studije kod Arta Spiegelmana i mada je mladi crtač tokom osamdesetih imao periode kada se borio sa siromaštvom pa i beskućništvom, posle izvesnog vremena su njegov talenat i, da se razumemo, radna disciplina, prepoznati i Head će pored samizdat stripova poput Bad News raditi i sa Robertom Crumbom (crtajući za njegov magazin Weirdo), pa zatim u devedesetima redovno objavljivati za Fantagraphics ali i crtati karikature i stripove za mejnstrim publikacije poput Wallstreet Journala, New York Timesa, Playboya, Sports Illustrateda i još mase „pravih“ novina i magazina. To sve ne zvuči mnogo „andergraund“ reći će neko, i zanimljivo je ovde podsetiti se da je Head zapravo deo generacije koja je stasavala uz pank rok i čiji je odos prema comix radovima iz šezdesetih bio da je sve to „hipi smeće“ nerelevantno za današnju generaciju. Head kaže da su i Spiegelman i njegova generacija sabe smatrali „avangardom“ koja se distancirala od comix primitivizma koliko god je mogla. Dakle, sam Head je na neki način bio izuzetak, prenosilac baklje comix undergrounda u osamdesete i mejnstrim kulturu, sa doslednim percipiranje samog sebe kao underground umetnika.

Head je paralelno u osamdesetima počeo da radi i kao urednik za strip-publikacije, i tu bio prepoznat kao kvalitetan i uspešan, sa nominacijama za Harvey i Eisner nagrade.

Kao jedan od Headovih ključnih radova prepoznat je Chicago, memoarski grafički roman objavljen za Fantagraphics 2015. godine a koji govori o njegovim godinama nakon napuštanja roditeljskog doma i napora da se probije u strip-industriji, a koji se na neki način prirodno nastavio na njegove prethodne autobiografske stripove poput Avenue D i Guttersnipe (pa i Head Shots, a koji je više bio studija samog njegovog karaktera kroz skice).

Čovek bi rekao da posle karijere koja se u velikoj meri oslanjala na prepakivanje sopstvene prošlosti u umetničkoj formi – možda i više nego ijedan drugi autor njegove generacije, a nije da tu nedostaje autobiografskih stripova, naprotiv – publika zna maltene sve što treba da se zna o Glennu Headu i njegovim formativnim godinama, iskustvima, dobrim i lošim koja su od njega napravila ono što je danas, ali Chartwell Manor, grafički roman o kome danas pričamo, baš zato dolazi kao šamarčina iz mrtvog ugla.



Urađen na više od 230 strana, u izvanredno snažnom, jako kontrastnom crno—belom crtežu punom detalja i karaktera, ovaj strip, kako i sam Head kaže, ne priča čitavu priču o njegovom životu, ali priča njen veliki deo, baveći se nečim što je očigledno bio jedan od centralnih događaja što je oblikovao Headovu ličnost za vjeki vjekov. Sam Head u kratkom uvodniku pominje reč „trauma“ i kaže da je ovo jedini put da ćemo je videti u celoj knjizi (ne laže) i Chartwell Manor je, iako se bavi temama koje su danas sve, čini se, aktuelnije, i u popularnoj kulturi i u javnom prostoru inače, intoniran na vrlo old school način. Drugim rečima, ako smo navikli na specifično milenijalski stil suočavanja sa traumom, koji je, ako smem da napravim vrlo široke generalizacije, često fokusiran na osnažujući diskurs, opraštanje sebi i učenje da sebe volite uprkos, jelte, svemu, Chartwell Manor nam pruža jednu drugačiju vrstu introspektivne vežbe. Ovo je sličnije proverbijalčnom gledanju u ambis dovoljno dugo da primetite da ambis gleda u vas, strip koji metodično pokazuje opsednutost glavnog junaka dešavanjima koja su ga obeležila za ceo život i nemogućnost da ni kao dete ni kao odrastao muškarac zaista izađe na kraj sa posledicama tih dešavanja. Čak ni da ih zaista racionalno shvati.

Nije baš preteško pogoditi da se radi o seksualnom zlostavljanju bez obzira što u intervjuima koje je Head davao povodom izlaska ovog stripa ljudi koji ga intervjuišu kažu da su zapanjeni da nije bilo niti naznake ovakvog životnog iskustva u prethodnim njegovim radovima. Head kroz Chartwell Manor prikazuje na jedan  vrlo metodičan, maltene istoricistički način, kroz šta su on i drugi dečaci (uzrasta između osam i petnaest godina) prolazili u internatu kojim je „vladao“ direktor snažne harizme i ubedljive persone. No, ovo nije dokumentarni strip i Head, takođe u intervjuima, manifestno kaže da je protiv dokumentarističkog pristupa u stripu, da je ovo medij koji je po prirodi stvari artificijelan (mada veli da čak i dokumentarni film, koji snima „stvarnost“ njom zapravo manipuliše kroz montiranje) te da je ovo njegova interpretacija njegovih sopstvenih emocija. Pristupio je, veli, izradi ovog stripa sa ambicijom da napravi priču koja će biti onoliko verodostojna koliko je to fizički moguće, ali pre svega, vredi naglasiti, u pogledu onoga što je sam Glenn osećao prolazeći kroz svoje školovanje u Chartwell Manoru, te onoga što su ostali dečaci osećali.

U tom smislu, Chartwell Manor je, prirodno, mučan narativ u kome niko od likova – uključujući samog Glenna, koji se ovde, kao i u Chicagou, zove Glen – nije postavljen kao idealan, bezgrešan i, na kraju krajeva, kao neko ko demonstrira uzor po kome bi čitalac trebalo da se ponaša, ali ovo je narativ koji ne „kreira“ emociju koristeći dramske alatke, u njemu nema „scenskih“ stilizacija  i štagod da je prikazano i prepričano, dolazi direktno i gotovo neprerađeno iz samog Glenna koji stvari što su mu se dogodile i što su se događale njegovim školskim drugovima analizira na jedan srazmerno „hladan“ način.



Ovo je komponenta tog old school senzibiliteta koji sam gore pominjao, Head zaparvo Chartwell Manor, svesno ili nesvesno, piše i crta u velikoj meri u „slacker“ ključu koji je svoju samorealizaciju doživeo u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima, prevashodno na filmu, ali je zapravo vrlo lako prepoznati njegove korene u underground comix radovima Gilberta Sheltona, Roberta Crumba i njihove generacije gde je slacker stav prema svetu i ljudskom društvu kombinovan sa psihodelicima, efektima seksualne revolucije kasnih šezdesetih i nasleđem beat pokreta. Utoliko, Chartwell Manor prikazuje protagonistu koji je relativno lenj, nezainteresovan za „normalnu“ društvenu intergaciju (što je još značajnije budući da Head potiče iz relativno imućne porodice), rad da krši sve standardne društvene norme kao dečak (cigarete, piće, pornografija), a koji će izrasti u čoveka što će se prvo boriti sa alkoholnom adikcijom, a čija opsednutost pornografijom i drugim formama profesionalnog seksa (striptiz barovi, prostitucija...) ima snažne posledice na njegov društveni i porodični život.

No, s druge strane, značajna ambicija ovog stripa, a koju Head realizuje sa intenzivnim uspehom, je pokazivanje da su i on i njegovi drugovi iz Chartwell Manora praktično bili predoređeni da imaju „polomljene“ socijalne trajektorije u odraslim godinama svog života na ime činjenice da su ih roditelji percipirali kao decu kojima je potrebno malo discipline, a onda ih ostavili na milost i nemilost seksualnom predatoru koji je tokom dve decenije zlostavljao generacije dečaka.

Dragoceni doprinos ovog stripa tekućoj diskusiji vezanoj za seksualno zlostavljanje, pogotovo maloletnika i pogotovo u institucijama od poverenja (kao što su obrazovne ustanove, a naročito ugledne kao što je Chartwell Manor, nazvan po kući u kojoj je živeo sam Winston Churchill) je prvo ta Headova relativno „hladna“ prezentacija onog što se dešavalo. Nije ovo strip bez emocija, naprotiv, ali jeste strip bez „emo“ akcentovanja. Klasičniji „comix“ stil koji Head prirodno baštini daje čitaocu gotovo polaroid-prikaz života u internatu gde je uvek sutra novi dan, prilika da se puši ili pije dok nastavnici ne gledaju, da se beži u grad i da se prave sranja i gde dečaci jedni sa drugima prolaze kroz dečačke rituale u kojima se o mnogim stvarima ne priča iako one stalno vise u vazduhu.

Utoliko, praksa fizičkog kažnjavanja koju je direktor škole Lynch preneo u Nju Džersi iz Engleske, a zatim njegovo obasipanje učenika pažnjom i toplom emocijom, kroz ponovljene izjave da ih voli, tvore zatvoren krug zlostavljačke prakse koja traje godinama i gde dečaci sebe stalno zatiču u konfliktu emocija. Često se, nažalost i dan-danas, kada bi trebalo da, u proseku, imamo više znanja o fenomenu seksualnog zlostavljanja, postavlja pitanje ne samo zašto zlostavljani maloletnici ćute nego i zašto često, reklo bi se od svoje volje pa i sa entuzijazmom, provode mnogo vremena sa svojim zlostavljačem. Nismo li pre nekoliko nedelja i sami svedočili gnusnim komentarima na fotografije u ovdašnjim tabloidima gde su nekakvi „urednici“ i „novinari“ našli za shodno da ukažu da se Milena Radulović i druge žene koje su prijavile zlostavljanje od strane svog nastavnika glume, Mike Aleksića, osmehuju na nekim fotografijama sa njim, a tokom perioda u kome tvrde da su, kao maloletne, bile zlostavljane?



Head nije ni psiholog ni sociolog ni antropolog već crtač stripova, ali njegova analiza ovog fenomena je tako precizna, jasna i ubedljiva da bi Chartwell Manor trebalo uvesti u školsku lektiru kako bi svet* jednom za svagda bio svestan kompleksnosti zlostavljačkih situacija, POSEBNO kada se radi o maloletnicima, POSEBNO kada zlostavljanje dolazi od figure autoriteta.
*makar, jelte ona njegova najbolja varijanta, srpski svet

Naravno, autoritet je samo komponenta ove priče i Head i sam primećuje kako je Lynch, njihov direktor, bio zapravo osoba sa mnogo socijalnih veština pa i harizmom – tako da je na kraju krajeva uspevao da tokom davdeset godina radi to što je radio a da ga roditelji i dalje doživljavaju kao čoveka od poverenja i instituciju od ugleda – a da su učenici poslati u ovu školu gotovo listom bili u deficitu sa pažnjom i naklonošću koju bi dobijali u svojim porodicama, pa da su njegove ponovljene izjave naklonosti i ljubavi, koliko god čitaocu delovale manipulativno i artificijelno, zapravo postizale željeni efekat kod dečaka što su još bili u razvoju.

Utoliko, iako dečaci pričaju o onom što im se dešava među sobom, ovo su razgovori u kojima se uglavnom ritualno navlači maska hrabrosti i mada svi priznaju da im je neugodno, ta vrsta grupne terapije na kraju svima daje nekakvu snagu da nastave dalje, ubede sebe da sve to nije tako strašno, pa da i okrenu na šalu i preguraju vreme do kraja ove faze školovanja.

No ožiljci ostaju i kasniji delovi stripa pokazuju Heada tokom kasnih sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina, ali i prve decenije ovog veka, i njegovu trajektoriju skidanja sa alkohola, prolaska kroz njujorški lavirint beskućnika, seks-radnika i heroinskih zavisnika, ali i ponovljenih vraćanja u roditeljsku kuću (u jednoj od kasnih epizoda sa svojom ćerkom koja je krasno devojče opsednuto Sunđer Bobom) i nemogućnosti da se i u jednom trenutku stvarno razgovara o onome što je preživeo kao trinaestogodišnjak. Čak ni kada susretne školske drugove, iako se razgovori neizbežno vrate na ovu temu, ne postoji presudni momenat u kome bi ovi sada odrasli ljudi doneli jasnu odluku da se uradi nešto konkretno, a što bi na neki način prekinulo ciklus zlostavljanja za koji su svi svesni da ga Lynch i dalje vrti. Sa roditeljima su razgovori još neugodniji, sa Glennom koji ne uspeva do pod stare dane da prevali preko usana šta je bio konkretan problem u školi u kojoj stalno ponavlja da je bio nesrećan i da prebacuje roditeljima što su ga tamo strpali. Naravno, kada na kraju i uspe da ocu bez uvijanja, direktno kaže šta mu se dešavalo, ovo priznanje se tretira uz humor i jasnu neizgovorenu poruku da je Glenn sada odrasla osoba i da ne treba da se bavi stvarima iz detinjstva. Štaviše, neke prethodne epizode koje strip prezentira vrlo precizno prikazuju taj „rugged“ mentalitet old school Amerike, gde otac svom sinu objašnjava da ako ima problem treba sam da ga reši i da ne očekuje da će drugi da mu ga rešavaju, te da oslanjanje na psihijatre i savetodavne službe nije za prave ljude koji imaju unutrašnju snagu.

Strip, dakle, ekstremno precizno mapira sve elemente bliskog okruženja, ličnosti zlostavljača, autoriteta institucije, na kraju krajeva onog što nazivao socijalnim normama, da pokaže zašto osoba koja je bila zlostavljanja prvi put doživljava stvarno olakšanje kad posle toliko decenija sazna da je zlostavljač umro i fantazira o pišanju po njegovom grobu.



Headov prikaz sopstvenog života nije ni na koji način ulepšan i ovo je strip koji ga pokazuje kao socijalno tek polufunkcionalnu osobu koja je na neki način isključena iz „normalnog“ društva zbog psiholoških posledica zlostavljanja i nemogućnosti da nađe stvarnu podršku u najbliskijem okruženju. A opet, ovo nije strip opterećen samosažaljenjem i pukom kontemplacijom o sopstvenom usudu, već ubedljiv, „stvaran“ prikaz života delatne osobe koja možda ne radi u tom životu sve kako treba, ali koja, bez obzira na neprekidni pritisak što ga proizvodi trauma iz adolescencije, trasira neki svoj put kroz vreme. Istinitost Krambovog komentara o tome da je ovo remek-delo pronalazim najpre u tome da strip nikada ne napušta taj duh svakodnevnog življenja u kome, bez obzira na sve što se desi (raskidi, razvodi, lomovi), vreme ide dalje i ne zadržava se na teatralnim, dramatičnim inscenacijama emotivnog života protagoniste. Hoću reći, ovo nije optimistički, niti zaista osnažujući narativ, već je njegova snaga u tome da podseća na onu ekstremno važnu istinu da se osoba koja je traumu preživela, nije njom do kraja definisana bez obzira što joj stalno visi nad glavom. Dostojanstvo lika koga gledamo kako masturbira, uzima narkotike, pada, povraća itd. u mnogo scena u ovom stripu, dakle, nikada nije narušeno, a to je, mislim, ekstremno važno.

Naravno, sa čisto estetskog, bezinteresnog apsketa, Chartwell Manor je briljantan umetnički rad*. Headovo pripovedanje je duboko ukorenjeno u ’60s comix predlošcima, ali njegova opsesivnost u pogledu detalja i kreiranja opipljive predstave vremena i mesta su osobeni i zaslužni za njegov položaj u istoriji američkog stripa. Svakako nije preterano reći da su Headovi radovi – njihov autobiografski fokus i jedna časna, neuvijena, ne-narcisoidna samorefleksija – na presudan način uticali na generacije autora. Recimo, radovi Eda Brubakera iz devedesetih o kojima sam pisao ovde su očigledno pod ogromnim Headovim uticajem a on je samo jedan od primera.
*iako na jednom od panela vidimo mladog Glenna kako kaže „jebeš ti umetnost, ja pravim STRIPOVE“

Crtački, Head kreira neke nezaboravne scene u ovom stripu (sa sve gostovanjem nekih ključnih comix figura na pojedinim tablama), pokazujući da urnebesni, psihodelični stil underground stripova šezdesetih ne da nije pprevaziđen u drugoj deceniji narednog veka već da maltene nema ničeg prijatnijeg za oko od njega. Možda su samo u pitanju moj podugački staž i poodmakle godine ali epizoda u kojoj glavni junak popuši džokavac posoljen PCP-jem je nešto ispod čega bi se i sam Robert Crumb, verujem, rado potpisao. No, i sasvim normalne scene „običnog“ pripovedanja su obeležene Headovim pažljivim radom tušem i ljubavlju za detalje koja obezbeđuje da se Chartwell Manor posmatra maltene kao tapiserija, strip bogat slikama ali i teksturom, pa i zvukom i mirisom. Zvukom rokenrola (konkretno Rolling Stonesa) i mirisom, pa, brze hrane, puno kafe i benzina. Remek delo? Sasvim moguće. Proverite sami, putem Amazona.

[Meho Krljic]

Ponekada treba sebi priznati neke stvari. Na primer, u mom slučaju, definitivno je da rad Joshue Williamsona na superherojskim stripovima na kraju više mogu da poštujem nego što ga volim. A što nije sjajna vest imajući u vidu da je Williamson trenutno jedan od vodećih arhitekti DC-jevih stripova i ovogodišnji company crossover Dark Crisis (koji, ako sam dobro razumeo najave koje nisam ni pročitao, dolazi nakon što će ceo Justice League, dakle i Supermen i Betmen i Wonder Womanmen izginuti u Bendisovom serijalu) nastaje pod njegovom dirigentskom palicom. Nije da je Williamson tu pao s neba. Njegov dugogodišnji rad na Flashu mu je prokrčio put do pisanja nedavnog Infinite Frontier a u ovom trenutku još uvek aktuelni miniserijal Justice League Incarnate je neka vrsta kopče sa dolazećim Dark Crisis. Williamson je svakako pisac sa prstom na pulsu savremenog DC fandoma, sa stripovima koji kidaju taj neki multiverzum i daju čitaocima spektakularne ali za moj ukus malko hladne događaje sa likovima što dolaze iz različitih verzija DC univerzuma.

Sve ovo pišem jer sam pročitao čitav recentni serijal Batman/ Superman a koji je najvećim delom napisao baš Joshua Williamson, a neočekivani preokret je u tome da sam Williamsonovih petnaest brojeva pregazio na silu i uz primanje metaforičkih metaka na prsa, sve stiskajući zube, da bih došao do onog što me je ZAISTA zanimalo. A to je bilo finale ovog serijala koje je napisao Gene Luen Yang, tajno najbolji scenarista za pisanje klasičnog Supermena koga DC u ovom trenutku ima.



Serijal Batman/ Superman je stalna-povremena pojava u DC-ju. Ovo su, na kraju krajeva dva lika na kojima je DC i izgradio svoju imperiju i koji su, u širem smislu, izgradili superherojštinu u distinktnu kulturu (ili barem podgrupu opšte popularne kulture). To što danas svako zna šta su superheroji i ima intuitivno shvatanje ovog koncepta je delom, svakako, zasluga i uspeha filmova, pogotovo Marvelovih, koji su poslednjih desetak godina ugurali superheroje u kulturu glavnog toka, ali prethodnih sedamdeset godina taj su posao prevashodno radili Supermen i Betmen, likovi koji su prošli sve medije – crtane i igrane filmove, radio-drame, video igre i klasičnu beletristiku – i bili predmet nebrojenih teorijskih analiza ali i dekonstrukcija rađenih „na živo“, tj. na poslu, tj. u samim njihovim stripovima.

Kontrast (ali i dualitet) Supermena i Betmena na neki način i lepo ocrtava međe DC univerzuma sa jednim herojem koji je siroče i izbeglica i izrastao je u simbol nade, dobre volje, poverenja i optimizma i drugim koji je siroče ali bogati naslednik, kontrol frik i simbol senke, pretnje, straha, na kraju krajeva kazne i osvete. Ovaj dualitet (i kontrast) su potentan literarni materijal pa su stripovi u kojima su Betmen i Supermen ravnopravni protagonisti decenijama pravljeni paralelno sa njihovim standardnim tekućim serijalima ali i timskim stripovima u kojima ova dvojica muškaraca učestvuju.

Najnovija inkarnacija magazina nazvanog samo Batman/ Superman je, dakle, počela 2019. godine i u početku je na scenarističkim dužnostima bio Joshua Williamson a glavni crtač je bio izvrsni David Marquez. I, da se ne lažemo, da je Williamson i loš scenarista – a nije – ovaj bih strip i dalje morao da pročitam na ime Marquezovog raskošnog, deluks crteža.

Stripovi u kojima su Betmen i Supermen ravnopravni protagonisti su obično prilično avanturističko-akcionog tipa. Za razliku od njihovih matičnih serijala koji se često bave i njihovim civilnim personama, odnosom sa bliskim osobama itd, ovakvi serijali su najčešće fokusirani upravo na odnos „radnih“ identiteta Supermena i Betmena i kontrastiraju mračnog, ćutljivog detektiva sa prirodnim, dobrohotnim i optimističnim liderom.

Williamsonov rad na ovom serijalu svakako spada u ovu kategoriju i u ovih petnaest brojeva praktično ni ne viđamo Klarka Kenta ili Brusa Vejna. Supermen i Betmen su praktično sve vreme u kostimima i rešavaju ozbiljne probleme koji ugrožavaju čitav multiverzum – a što je u skladu ne samo sa njihovim herojskim formatima već i sa Williamsonovim interesovanjima.



Williamson ovde, zapravo preuzima štafetu od Scotta Snydera i njegovog rada u Dark Nights: Metal, te Batman Who Laughs stripovima, sa zapletom koji se bavi upravo pomenutim Betmenom-koji-se-smeje, neopisivo zlom i zlokobnom verzijom Betmena iz mračnog multiverzuma koji je nakon smrti tamošnjeg Jokera praktično preuzeo njegove najpatološkije prerogative.

Ako vam je, kao i meni, malčice i dosta Betmena-koji-se-smeje i smatrate da je finale Dark Nights: Metal bilo dobro mesto da se sa njim, jelte, svrši, i držali ste da je i Snyderovo vraćanje istom liku i motivima bilo podgrevanje već pojedene pice, onda ćete, kao i ja, malčice uzdisati čitajući Williamsonov strip. Ne da je ovo loše, nikako, Williamson je naglašeno kompetentan autor i ovo je sasvim korektan superherojski strip gde se Supermen i Betmen moraju izboriti ne samo sa jednim od najužasnijih protivnika što su ikad kročili na „njihovu“ Zemlju već i sa svojim sopstvenim obrascima ponašanja a koji ih zapravo na momente vode ka porazu.

Ovo je u principu interesantna analiza načina rada jednog i drugog Superheroja – jedan koji inspiriše i predvodi, drugi koji radi iz senke, prikriva podatke, manipuliše iz pozadine – sa sve potrebom da se bore protiv „džokerizovanih“ verzija nekih od njihovih najmoćnijih saradnika iz Justice League i šire, pa je ovo sasvim, kako rekoh, korektan strip, uključujući u svojim kasnijim epizodama gde se pojavljuju i neki klasični protivnici kao što su Brainiac, Ultra Humanite, Solomon Grundy itd. Williamson se ovde lepo provodi radeći sa klasičnim likovima, neopterećen potrebom da prati „zvanični“ kontinuitet i pišući po ambiciji skromne ali efektne male priče. Njegova tendencija da preopterećuje priču dijalozima (vidna i u njegovom nezavisnom radu Birthright, i nešto manje u Nailbiter) jeste nešto što se oseti pogotovo jer i dalje radi sa uglavnom odličnim crtačima kojima nije potrebna ta količina „objašnjavanja“ u tekstu, i do petnaestog broja Batman/ Superman se ne transformiše u nekakav FENOMENALAN strip ali drži sasvim prihvatljiv nivo.

A onda u šesnaestom broju kreće SPEKTAKL. Pretpostavka je da je prodaja bila dosta slaba, da je Williamson ionako morao da ode jer se bavio visokoprofilnijim stripovima, ali je DC uradio pravu stvar regrutujući Genea Yanga za ovaj posao. Nažalost, Yang je napisao svega osam epizoda (računajući i godišnjak) pre nego što je serijal jesenas prestao sa izlaženjem ali ovo je bilo osam epizoda lude vožnje. Pogotovo jer je dobar deo te vožnje odvozao Ivan Reis, tajno (a i ne tako tajno) jedan od najboljih crtača sa kojima DC sarađuje.

Yangova i Reisova prva epizoda, dakle, Batman/ Superman broj 16 iz Marta prošle godine je takav cunami stripovske energije i inspirisanog rada sa klasičnim likovima i motivima da se čovek trgne i razbudi iz stupora u koji je – možemo nagađati – upao čitajući dotadašnjih petnaest epizoda. Yang i Reis ovde kreiraju dve priče koje se dešavaju na dve odvojene verzije planete Zemlje, a koje su u dva paralelna univerzuma, i ove dve priče zauzimaju gornju i donju polovinu svake stranice, idući paralelno ali se ne dotičući do pred kraj kada se pojavljuje otvor u prostorvremenu i Lois Lane iz Supermenovog sveta upada u Betmenov.



Već sam vizuelni dizajn ovog stripa je toliko inspirisan i imanentno zabavan da me, evo, obuzima milina samo dok ponovo gledam ove stranice za potrebe pisanja ovog teksta. Reis, tušer Danny Miki, koloristkinja Sabine Rich i letererka Saida Temofonte kreiraju naglašen kontrast između dva univerzuma već izborom palete i prikazom teksta a uokvirivanje panela ivicama filmske trake se dalje nastavlja na meta-temu cele Yangove priče o božanstvu koje kreira paralelne svetove pokušavajući da dosegne savršenstvo. Vizuelna pomagala koje Reis i ekipa kreiraju su vrlo značajna jer je i ovo multiverzalni narativ u kome postoji i izvesna hijerarhija svetova (i verzija Supermena i Betmena koji u njima postoje) pa podsvesna signalizacija koja čitaocu – rasporedom panela na stranici i njihovim okvirima – sugeriše da li se nalazi u „stvarnom svetu“ (tj, na Zemlji nula, „osnovnom“ DC-jevom univerzumu sa kanonskim verzijama Supermena i Betmena) od dragocene pomoći pogotovo kada krene skakanje između realnosti i smeštanje likova u verzije planete Zemlje koje su tematski sve pomerenije od centra i uzimaju forme različitih žanrovskih tropa.

Iako se u početku čini da je ovo nekanonska priča, smeštena u nove verzije „Elseworlds“ varijacija, to nije tačno: „pravi“ Betmen i Supermen su ključni likovi u ovom narativu a alternativni svetovi koje vidimo u narativu zapravo nemaju veze sa „pravim“ DC-jevim multiverzumom/ omniverzumom i oni su u određenom smislu „manje stvarni“ jer su u pitanju, kako rekosmo, test-verzije univerzuma koje kreira božanstvo u potrazi za savršenom Zemljom. No, nisu i manje zabavni i zapravo Supermen koga vidimo na početku iz „World of tomorrow“ univerzuma je onaj idealni nosilac vrline koji, čak i kada nedvosmisleno saznaje da je kreiran od strane stvarnog Demijurga koji je napravio i druge njegove verzije, nema ni sekund egzistencijalne sumnje i otvoreno kaže da bog koji neke svetove smatra manje vrednim od drugih nije i ne može biti njegov bog.

Yang, to sam sigurno već o njemu pisao, naprosto jako dobro shvata Supermena, i pisanje Supermena koji je odrastao na svetu vrlo bliskom savršenstvu – World of Tomorrow je veoma optimistička, futuristička verzija planete Zemje sa puno napredne tehnologije, malo zločina, na kojoj je čak i Martha Wayne preživela fatalni susret u mračnoj uličici pa njen sin, Bruce, nikada nije morao da postane Betmen – mu besprekorno ide od ruke. Ovo jeste „naivniji“ Supermen, ali ni na koji način manje zreo od „pravog“ Supermena – njegova snaga, prevashodno moralna, i ubeđenost u nepobedivost pravde nisu ni na koji način umanjeni u odnosu na standard na koji smo navikli.

U kontrastu sa tim je World of the Knight u kome nema Supermena (saznajemo i zašto) a Betmen i Robin su onaj klasični dinamični duo sa izvrsnom ravnotežom mračnog, ozbiljnog posla i zabavne, dečačke pustolovne energije. Yang piše strip koji jeste u solidnoj meri dekonstruktivan, ali ne dopušta dekonstrukciji da ugrozi čistu zabavu klasične superherojštine koju isporučuje u ogromnim količinama.

Važno je setiti se da je multiverzum u DC stripovima toliko normalizovan koncept – na kraju krajeva i Snyder i Williamson svoje glavne priče poslednjih nekoliko godina pletu oko ovih ideja a za ovu godinu nam se najavljuje i novi rad Geoffa Johnsa u Flashpointu– da je prosto osveženje nalik kofi hladne limunade pljusnutoj u lice kada čitate strip koji sa njim radi nešto zanimljivo. Yang kreira poseban glas i poseban ton za svoje paralelne stvarnosti i na njihovim kontrastima gradi interesantan podtekst.



Ali i tekst – sam zaplet i generalne karakterizacije likova u dva početna i nekoliko dodatnih univerzuma koje posećujemo tokom ove priče su zanimljivi i energični. Yang i Reis postižu gotovo idealnu formu igrajući na kartu mnogih klasičnih superherojskih tropa, a da se strip ne pretvori u puko citiranje tih tropa, te da njegov narativ bude zanimljiv i intrigantan. Iako je Betmenov univerzum skup sveg najgoreg a Supermenov skup sveg najboljeg, ovo nisu artificijelni, „koncepcijski“ svetovi bez dubine i u svakom od njih čitalac otkrive više dimenzija karakterizacije ali i društva, nauke, politike...

Akcija, kad je ima, je kvalitetno „režirana“. Previše scenarista danas akcione scene pretvara samo u pozadine za monologe ili dijaloge protagonista i pravo je osveženje videti propisno koreografisane, tečne scene atraktivne borbe u ovom stripu. Štaviše u poslednjoj epizodi, kada je glavni zaplet već razrešen, Yang zajedno sa crtačem Paulom Pelletierom kreira naglašeno zabavnu i pametnu priču koja je omaž tradicionalnom „šašavom“ Supermenu iz Srebrnog doba, ali je istovremeno i moderni „meta“ komentar.

Reisov crtež sam već dosta nahvalio ali još jednom vredi naglasiti koliko on ovde radi za sve pare, kako na polju samog dizajna, sa nadahnutim, intrigantnim rešenjima za sam identitet stripa koji je onda uvezan sa tematskim antagonistom protiv koga se Supermen(i) i Betmen(i) bore, ali onda i u samom pripovedanju koje je dinamično, često i puno smelo natrpanih kompozicija i ideja za lejaut stranice a da se izbegava haos i konfuzija na strani čitaoca. Jedan od ključniih elemenata kvaliteta ovog stripa su te izvrsno pogođene karakterizacije likova (od kojih su neki druge varijante istog lika) i Reis ovde prikazuje savršen zanat, dajući nam Supermene i Betmene malo pomerene od centra a koji nisu ni karikature ni puke „varijacije“ bez dubine.

Sve u svemu, šteta je što se ovaj strip završio i mada Yang i Reis sada rade neke druge stvari, drago mi je makar da je DC nedavno najavio Batman/ Superman World’s Finest a koji će pisati Mark Waid a crtati spektakularni Dan Mora. Ako iko može da nasledi Yanga i Reisa to su ova dvojica. Do tada, Amazonu imate čitav serijal o kome smo danas pisali pa pogledajte.

[Meho Krljic]

Primordial, miniserijal koji je izlazio za Image Comics od Septembra prošle pa do Februara ove godine, u šest urednih nastavaka, je fin primer lagodnog položaja u kome se danas nalazi Jeff Lemire. Vredni i kvalitetni kanadski autor je tokom poslednih desetak i kusur godina sebi isposlovao zaista cenjenu poziciju u američkom stripu, gde je u stanju da radi za velika dva izdavača kada hoće i na kom god stripu da poželi, a da istovremeno ima masu autorskih projekata za izdavače kao što su Dark Horse ili Image. Od prvog Januara ove godine, Lemire je, pak, ekskluzivac Image Comicsa i mada mi je svakako žao da Dark Horse gubi čoveka koji je sa Black Hammer izgradio još jedan fascinantan univerzum za ovog izdavača, mora se priznati da su Lemire i Image praktično stvoreni jedno za drugo.



Primordial je, tako, tek jedan od radova koje je Lemire poslednjih godina izbacio na Imageu (bili su tu i Plutona, Royal City, Ascender, Descender, Family Tree...) i lagodnost koju gore pominjem prepoznaje se već i u izboru saradnika koji su sa scenaristom napravili ovaj strip: Andrea Sorrentino na crtežu, Dave Stewart na kolorima i Steve Wands na letering i dizajn dužnostima. Pričamo o praktično all-star postavi ali lagodnost se odnosi i na to da je Lemire sa ovim stripom demonstrirao da je u stanju i da praktično sa pola mozga odradi strip koji će potom ipak dobiti izvrsne reakcije kritike i, nadam se, solidnu prodaju.

Jer, Primordial je, može se argumentovati, pre svega strip koncepta, možda prva prilika u kojoj mogu da kažem da se oseća kako je ovo prvo bila powerpoint prezentacija sa sve bulet pointima i boldovanim ključnim rečima a koju su onda Lemire i saradnici konvertovali u šest epizoda stripa. Lemire je čovek karakterizacije, koja često ide u paru sa otmenom melanholijom i stripovima koji od tišine prave, jelte, muziku, izazivajući u čitaocu snažnu emociju, ali Primordial nije strip karakterizacije – bar ne ljudske, objasnićemo ispod – a njegovo nabacivanje emocija na volej čitaocu deluje, mora se reći, dosta sračunato i sa malo manje one magije koju kod njega inače uvek pronalazim.

Primordial je, da bude jasno, zanimljiv koncept, ali može se argumentovati da ovde koncepta ima i u višku. Kao i svaki gik i ja pomalo štucnem od uzbuđenja kada vidim da se u stripu radi o svemirskom programu i trci naučnika i inženjera SAD i SSSR krajem pedesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, da se tu pojavljuje mučena kujica Lajka na strani Sovjeta – a koja je preminula u orbiti jer misija Sputnjika 2 nije predviđala povratak na Zemlju – i majmun Able i majmunica Miss Baker* koje su Ameri ispalili u okviru testiranja svoje rakete Jupiter (namenjene nošenju nuklearne bojeve glave) a koji su prvi majmuni što su se uspešno vratili sa ovakvog leta. Able je, avaj umro par dana kasnije tokom operativnog zahvata ali je Miss Baker živela sve do 1984. godine i smatra se prvim majmunskim putnikom koji je preživeo put u (kakav-takav) kosmos.
*strip, uzgred, pravi dobrodošlu korekciju da bi bio u skladu sa današnjim standardima pristojnog obraćanja pa je Miss Baker preimenovana u Ms Baker



Ovo sve što sam naveo odnosi se na „našu“ realnost, pa je možda korisno da se napomene da je prvi od velikih koncepata koje Lemire ovde poteže to da se Primordial bavi zapravo alternativnom istorijom. U ovom stripu na početku vidimo afroameričkog naučnika Donalda Pembrooka koji je na MIT-u doktorirao elektrotehniku kako stiže na Kejp Kanaveral 1961. godine i šokira se kada mu kažu da je njegova misija pre svega da u sada gotovo praznom objektu prođe kroz instrumente i mašine, te odvoji sve što bi potencijalno moglo da oda važne tajne, pre nego što NASA preostalu tehniku proda na doboš. Svemirski program je, kažu Pembrooku bez mnogo ceremonije, završen, i američka vlada ima druge planove sa svojim budžetom a koji, u dogledno vreme, neće podrazumevati stavljanje majmuna na rakete umesto bojeve glave i izlaganje sirotih stvorenja ubrzanju ekvivalentnom 38 Zemljinih gravitacija (koliko su Able i Miss Baker preživeli). Pembrook ne može da veruje jer se, naravno, celog života pripremao da učestvuje u naporima čovečanstva da se otisne u kosmos, ali najgore je što, prevrćući po dokumentaciji – za koju mu je rečeno da ne treba ni da je dira – pronađe dokaz da je razlog što je svemirski program ukinut – smrt dvoje majmuna kao posledica neispravne rakete – zapravo laž. Majmuni Baker i Able nisu umrli, ali Pembrooka promptno sklanjaju iz Kejp Kanaverala i pre nego što stigne da smisli zašto ovakva zavera uopšte postoji i šta da uradi njenim povodom, kontaktiraju ga ljudi iz takođe ukinutog sovjetskog svemirskog programa a koji rade ispod žita da Lajki, za koju tvrde da je takođe preživela let Sputnjikom 2, pošalju signal.

„Ali... ona je samo pas“, kaže Pembrook u jednoj dramatičnioj sceni pre nego što Crvenoarmejci upadnu u prostoriju.

Primordial na sebe navlači kostim hladnoratovskog trilera nakon što nam se prvo ukazao kao alternativnoistorijski narativ, ali i jedno i drugo su prevashodno varke telom i ovaj strip svoj „stvarni“ senzibilitet i ambicije otkriva tek kasnije, kada se pokazuje da su ljudi u ovom narativu tek potrošna roba a da su životinje, lansirane u svemir, i korišćene kao (neophodne?) žrtve na oltaru progresa čovečanstva zapravo u centru pažnje ove priče. I, mada Primordial nema instance ekstremnog, kinematskog nasilja koje je karakterisalo stari Vertigov miniserijal We3, mislim da bi se moglo argumentovati da se Lemire za potrebe ovog stripa prilično inspirisao Morrisonovim i Quietlyjevim predloškom.

Naravno, Lemire je Lemire pa Primordial naginje tihoj, melanholičnoj kontemplaciji i, na kraju jednako tihoh, ali uzvišenom, optimističkom razrešenju koje hoće i suzu iz oka da istera*, ali, kako rekoh, oseti se ovde malo i sračunatost. Antropomorfizovanje životinja a zatim njihovo infantilizovanje je stari trik i Morrisonov i Quietlyjev strip je bio tako uspešan baš jer je ovaj kliše izvrtao unošenjem apsurdne količine nasilja u narativ. Lemire, naravno, nema ambiciju da se bavi nasiljem već – ne preterano duboko – promišlja kuda ljudska rasa zaista misli da stigne sa svojim gledanjem u nebo i koje je mesto nedužnih životinja u svemu tome.
*uprkos tome što su ljudski likovi u priči zapravo prilično nerazvijeni

Naravno, nije We3 bio notabilan samo na ime koncepta životinja-koje-govore-(kao deca), već i na ime Quietlyjevog inovativnog crteža koji je emulirao drugačije načine na koji životinje vide svet. Andrea Sorrentino zapravo koristi mnogo sličnih rešenja iako ne sa direktnom ambicijom da nam prikaže „životinjski pogled“ već pre da nam podari pogled iz perspektive nečeg dalekog, nepoznatog, možda i neshvatljivog, a gde se slike razlažu na geometrijske oblike i matrice.



I da se razumemo, iako možda  tu ima malo manirizma, Sorrentino je ovde apsolutno u životnoj formi. Za ovog crtača nikada nije bilo previše smisla da radi klasičnu superherojštinu (Lemire i on jesu prvo sarađivali na Green Arrow za DC pa na Old Man Logan za Marvel, verovatno već kujući planove za buduće nezavisne radove) i Italijan apsolutno blista kada ne mora da se drži klasične sekvencijalne naracije. Primordial je strip u kome mnoge scene prikazuju događaje što nemaju standardnu temporalnu formu i odvijaju se „izvan“ vremena pa su Sorrentinove kompleksne, raskošne kompozicije, oslonjene na geometrijske pravilnosti ali uvek energične i sa sugestijom pokreta nepogrešivo impresivne. Sorrentino je, naravno, i jedan od onih crtača koji često i rado koriste fotografske reference za svoje crteže a što im – uz jake kontraste koje primenjuje – često daje hiperrealističnu notu i u ovom stripu ima par slika u kojima doslovno prepoznajete glumce iskorišćene za referencu, ali crtač uspeva da se višestruko iskupi za ovo sagrešenje tablama u sasvim drugom stilu koje sugerišu lakoću i jednostavnost jednog Moebiusa.

Dave Stewart ovde takođe puca iz svoh oružja i iskusni kolorist ima priliku da Sorentinove komplikovane kompozicije obdari sa još nekoliko dimenzija tona, boje i intenziteta, igrajući uredno oko Sorrentinovih jakih kontrasta i oživljavajući table. Wandsov letering i dizajn su nenametljivi ali prate tonalne promene u narativu i lako nas voze kroz priču koja prema kraju dobija kubrikovski zamah.

Naravno, kako sam već rekao, ovaj narativ možda i pati od viška koncepta. Prema kraju stripa smo duboko u alternativnoj budućnosti planete zemlje (a koja bi bila neka naša sadašnjost) gde se vidi kakav ishod misli Lemore da bi hladni rat imao da je svemirski program obe velike sile bio zaustavljen 1961. godine i ovo je istovremeno i zanimljivo i potpuno neiskorišćeno za potrebe finala koje je emotivno i neposredno i zapravo mu nije potreban toliki koncept da ga iznese.

Primordial, dakle, nije ZAISTA naučnofantastični strip iako se naučnom fantastikom takođe zaogrće. Njega ne interesuje ni „zašto“ pa ni „kako“ i sva ova pitanja će odbaciti da bi nas doveo do finala koje, makar u fikciji, ispravlja nepravdu što smo navikli da posmatramo kao puku datost progresa. Moglo je sve to da bude dublje, naravno, ali Primordial žestoko impresionira na vizuelnom planu i daje nam pravdu za životinje pa, onako subjektivno nemam tu mnogo šta da se bunim.

Amazon daje digitalnu verziju negde ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Marvelove miniserijale The Rise of Ultraman i The Trials of Ultraman, a koji su izlazili između Septembra 2020. i Avgusta 2021. godine kao najnoviji napor da se jedan od najistrajnijih i najistrajnije popularnih japanskih popkulturnih fenomena privoli zapadu i publici navikloj na „klasičan“ superherojski senzibilitet. Naravno, Ultraman je nesvodiv na „običnu“ superherojštinu i Marvel se potrudio da nađe nekakvu srednju tačku između klasične japanske kaiđu ekstravagance i zapadnih žanrovskih tropa. Nije to ispalo ni rđavo ali ni fenomenalno. Evo nekih mojih misli o svemu.



U prvom redu, već sam više puta ovde pisao o Ultramanu, uglavnom uzgredno, pišući o nekim drugim propertijima, ali pošto se radi o fenomenu neverovatnih razmera u Japanu, i ovde moramo dati neke najosnovnije istorijske podatke. Dakle, Ultraman je, rekosmo, jedan od najpopularnijih popkulturnih fenomena u Japanu, spoj superherojskog/ tokutatsu spektakla sa kaiđu ekstravagancom, nastao kao neka vrsta ogranka „Ultra“ serijala a koji je započet 1966. godine televizijskom serijom Ultra Q. Ultra Q je bila pristojno popularna serija, ali činjenica da je Ultraman krenuo sa emitovanjem kasnije iste godine, svega par nedelja nakon završetka emitovanja Ultra Q svedoči da su u Tsuburaya Productions unapred razmišljali o grananju i kreiranju franšize. Istorija je pokazala da su bili u pravu jer je Ultraman bio mnogo popularniji od Ultra Q i izrastao u izdržljiv, i danas popularan metaserijal.

Delom je svakako bilo u pitanju to da je Ultraman, za razliku od crno-belog Ultra Q, išao u boji, ali delom su i autori očigledno pogodili nekakav zeitgeist, kreirajući premisu u kojoj je Zemlja (prevashodno Japan) pod konstantnim napadom kaiđua, džinovskih čudovišta čiji je najpoznatiji predstavnik na zapadu Godzila, a kojima se suprostavlja superheroj pod imenom Ultraman. Glavni junak je običan čovek, u originalnoj seriji iz 1966. godine po imenu Shin Hayata, a koji fuzionisanjem sa predstavnikom napredne tuđinske civilizacije – čija je istorijska svrha borba protiv kaiđua – postaje titularni Ultraman, kostimirani heroj ogromnih borilačkih kapaciteta a koji je u stanju da svoje dimenzije prilagodi orijaškim čudovištima sa kojima se hvata u koštac.

Memorabilan dizajn kostima Ultramana koji nije drastično promenjen do danas je jedan od elemenata popularnosti ove franšize poznate po spektakularnim scenama borbe gde se ljudi u kostimima bore na minijaturnim gradskim setovima da bi se stvorila iluzija tuče gigantskih reptila i drugih čudovišta sa vrlim Ultramanom.

Franšiza je do danas porodila skoro neprebrojivu količinu televizijskih nastavaka, manga adaptacija, video igara i filmova. O igračkama da i ne govorimo. Ultraman je i danas ekstremno popularan i u 2022. godini ima jednu televizijsku seriju i tri najavljena filma. 



Utoliko, Marvelova ambicija da deo ovog lukrativnog kolača pripremi i za zapadnu publiku, prvo u stripu a kasnije... ko zna, nebo je granica, sve to deluje razumno. No, nije ovo prvi pokušaj adaptacije Ultramana za zapadne strip-čitaoce. Devedesetih godina je Harvey Comics imao dva serijala bazirana na originalnoj seriji iz 1966. godine a Dark Horse je 2003. godine uposlio grupu kineskih autora da urade serijal Ultraman Tiga koji... nije postigao naročito veliki uspeh.

No, može se argumentovati da ovi pokušaji nisu bili dovoljno ozbiljni i da je Marvelova inicijativa možda prvi pravi napor da se Ultraman zaista dovede u američki stripovski mejnstrim. Uostalom, kao i sa nekim drugim franšizama koje Marvel ima na raspolaganju poslednjih godina – Conan, Star Wars, Alien, Warhammer 40K – i u slučaju Ultramana govorimo o stripu kome svakako ne manjka pedigriranog kadra za kontrolama, niti produkcijskih kvaliteta. Činjenica da Marvel ipak igra oprezno, odlučujući se za sukcesivne miniserijale radije nego za tekući serijal – iako je autorski tim nepromenjen – svedoči o svesti da ovo i dalje nije properti od kog se očekuje da osvoji publiku na blic.

Scenaristi The Rise i The Trials of Ultraman su Kyle Higgins i Mat Groom, obojica profesionalci sa iskustvom u privođenju japanskih izvornika američkoj publici (notabilno u okviru stripova rađenim po Power Rangers franšizi). Crtač je, pak, izvrsni Italijan Francesco Manna, čovek koji već deset godina radi za američke izdavače, od Avatara, preko Top Cow, pa do Marvela, skrećući pažnju na sebe upečatljivim stilom i kvalitetnom tehnikom. Manna je ovde možda i presudan za simpatije koje aktuelni stripovi o Ultramanu izazivaju u čitaocu jer uspeva da servira funkcionalan spoj azijskog, evropskog i severnoameričkog senzibiliteta u priči koja svoj spektakl zapravo odmereno dozira i preseca ga sa mnogo ekspozicije i dijaloga.

The Rise of Ultraman, prvi od dva serijala bavi se „origin story“ tropima i pokazuje kako Shin Hayata od pomalo problematičnog, pomalo neuspešnog mladića sa gikovskim opsesijama i talentma, ali bez stvarne discipline, postaje fantastični superheroj i branitelj Zemlje od čudovišta. Autori kondenzuju standardni Ultraman mitos u jednu prilično gusto nabijenu istorijsku lekciju i The Rise of Ultraman ume i osetno da se ugne pod masivnom količinom „lorea“ i teksta koji mora da se smesti u opširne dijaloge. Higgins i Groom postavljaju sve ključne temelje Ultramana, uključujući tajnu međunarodnu organizaciju United Science Patrol sa korenima još u šezdesetim godinama prošlog veka a koja se uspešno bori protiv kaiđua tolike decenije, a onda pokazuju kako se u 2020. godini stiže do prelomne tačke u kojoj se pokazuje da dosadašnje strategije u najboljem slučaju odlažu neizbežan krah, da je kaiđu-pretnja univerzalna (čak i multiverzalna) i da pojavljivanje Ultramana na Zemlji istorija duguje pre sticaju srećnih okolnosti nego ikakvom metodičnom planiranju sa ičije strane.

Ovo je strip koji već time da mora da odradi toliko worldbuildinga deluje malo sporije i manje fokusiran na akciju nego što bi možda američki čitalac uzgojen na superherojskoj dijeti očekivao. Opet, ovo i jeste dosledno nekakvom izvorniku koji je imao mnogo više prostora za dijaloge a akciju morao da usklađuje sa uvek nedovoljnim budžetom. Francisco Manna ovde odrađuje lavovski deo posla i uspeva da nam da simpatične, lepe likove – koji svi imaju onaj u mangama tako česti mladoliki izgled čak i kada neki od njih nose sede pramenove u kosi – uzbudljiv futuristički mizanscen, a onda, u scenama u kojima Ultraman konačno stupa u akciju, osećaj ogromnih razmera i velikih masa sa kojima se operiše.



No, može se argumentovati da je The Trials of Ultraman zanimljivija priča jer ovde stvari više ne moraju da se „objašnjavaju“ unazad, već je zapelt slobodan da ide unapred i da se bavi aktuelnim pitanjima. Likovi – Shin Hayata i njegova drugarica Kiki Fuji, ali i tuđinski entitet koji je spojen sa Hayatom – su već dobro postavljeni, preokret sa novim talasom kaiđua na planeti i izlaskom United Science Patrol iz senke je već napravljen i The Trials of Ultraman deluje kao sada već udoban, razgažen narativ televizijske serije koja se bavi zanimljivim zapletima radije nego worldbuildingom.

Kad kažem „aktuelnim pitanjima“, to znači i da se The Trials of Ultraman bavi tom tenzijom modernog, našeg vremena u kojoj postoji opšte nepoverenje prema svemu što dolazi od strane klasičnog establišmenta a u koji USP na neki način spada i zapravo se ova priča više bavi konstruktima lažnih vesti i kulturom nepoverenja, otpora i protesta koja izrasta na njima. Koliko god suludo zvučalo, džinovska čudovišta koja napadaju zemaljske gradove i orijaški superheroj koji se protiv njih bori za veliki deo javnosti u ovom stripu predstavljaju puku iluziju koju su kreirale strukture moći da građane uteraju u poslušnost i docilnost. Ideja da kaiđui zaista postoje ali da su na neki način proizvod samog USP-a – biološki ili robotski – je u korenu „zavere“ koji tvrdi da će raskrinkati harizmatični profesor sa velikim sledbeništvom na društvenim mrežama i koji emituje snažan džordanpitersonovski vajb.

Utoliko, The Trials of Ultraman deluje prilično sveže i aktuelno, a elementi špijunskog trilera, te atraktivna akcija u finalu daju stripu prijatnu dinamiku. Francisco Manna ovde blista, sa ponovo sjajnim kompozicijama i odličnim radom sa likovima, kombinujući klasičniji rad sa kompjuterskom obradom pozadina a koji se izvrsno uklapaju uz kolor Espena Grundetjerna, za jedan moderan, praktično filmski ugođaj.

U celini, ovo su pristojni stripovi, ali ne bih mogao da kažem da su po energiji ili svežini koncepta na nivou najboljih mangi koje se bave sličnim temama. No, može se reći da je u pitanju sasvim solidan početak sa dovoljno intrige, akcije i karakternog rada da obeća dobar program. No, videćemo je li dosadašnja prodaja ovo opravdala i koliko će i kada još biti Ultramana u Marvelu. Do tada, evo linkova do Amazonovih stranica za prvi i drugi serijal.

[Meho Krljic]

Nastavljajući svoju dijetu Fantagraphicsovim izdanjima, pričitao sam vrlo sveži, pre nekoliko dana izašli grafički roman Metax. Sa skoro dvestadevedeset strana ovo deluje kao opasna, preteća knjiga, pogotovo što je njen najveći deo urađen u toniranoj crno-beloj tehnici, ali ovo je zapravo strip koji se pročita brzo, konzumira, što se kaže, lako i ostaje u prijatnom sećanju. Nije ovo, da bude odmah jasno, nekakav prevratnički, revolucionarni rad, ali svakome je neki strip o apstraktnoj, kapitalističkoj, ekološki pretećoj distopiji prvi strip o apstraktnoj, kapitalističkoj, ekološki pretećoj distopiji i Metax će dostojanstveno odraditi ovu svoju ulogu.



Antoine Cossé je francuski illustrator i autor stripova rođen 1981. godine, a koji je u Koledžu umetnosti Camberwell, u Londonu učio za ilustratora. I dalje nastanjen u Londonu Cossé se bavi ilustracijom i kreiranjem stripova. Njegovi najpoznatiji grafički romani su Showtime i Mutiny Bay, oba prvo rađena na Francuskom, sa kasnijim prevodima na Engleski koje je izdao isto Fantagraphics. Cossé je, uostalom, tačno onakav autor kakav odgovara Fantagraphicsu, sa izraženim vizuelnim identitetom, raspričanim pripovedačkim pristupom – a koji zapravo ne podrazumeva mnogo teksta – i temama koje se bave savremenim analizama, jelte, ljudskog stanja. Cossé je crtač koji pre svega koristi tuš i pero za svoje table, mada, kao što će se videti u Metax, ovde ima i puno razmazanih tekstura i mekšeg senčenja. Za kolore kaže da koristi pre svega kompjuter i mada u Metaxu kolora ima vrlo malo, vrlo strateški iskorišćenog da signalizira promenu atmosfere, on se savršeno uklapa uz razbarušen, dinamičan crtež očigledno pored pera rađen i prstima i drugim alatkama.

Generalna pripovedačka dinamika ovog stripa je, kao i u prethodnim Cosséovim radovima, kako rekoh, raspričana i ovo je strip koji insistria na jednom odmerenom tonu gde mnoge scene manifestno beže od standardnog stripovskog sažimanja i prikazuju jedan događaj kroz mnogo konsekutivnih panela i tabli, dajući mu neku vrstu filmskog senzibiliteta. Utisak je često da je Cossé  samo stavio „kameru“ koja snima prizor, neretko iz manje-više iste pozicije na mnogo panela za redom i onda zaključio da taj prizor sam po sebi jeste dovoljno zanimljiv, možda i fascinantan te da je potrebno da bude ceo prenesen čitaocu. Da bude jasno, ovo nije puko kopipejstovanje panela i autor svoje događaje pretvara u dinamični sled kontura, linija, i tekstura, koristeći kada je to potrebno, sasvim filmske rezove da prikaže situaciju iz više uglova i čitaocu pruži uvid u sve značajno što se događa. Opet, na mnogo mesta dobijamo stranice i stranice za redom na kojima su samo slike neke relativno trivijalne radnje, kao što je na primer vožnja od tačke A do tačke B, a koja bi u drugim stripovima bila svedena na jedan panel. Cossé u ovom intervjuu priča o svojim eksperimentima sa kratkim filmom i važnosti editovanja svog rada pa mislim da se u Metaxu vidi njegova fascinacija filmskom naracijom i pripovednim tehnikama, kao i kreiranjem atmosfere, pored uticaja koje su na njega ostvarili autori kao što su Joe Kessler, Olivier Schrauwen, Anna Haifhisch, te Christian Hincker poznatiji kao Blutch. No, Metax nije samo puki spoj ovih uticaja i Cossé u njemu demonstrira jedan sasvim naglašeno izgrađeni sopstveni stil koji se od prepoznatljivih kompozicija i tehnika iz Showtime prirodno pomera ka sve više kinematskoj naraciji.



Korišćenje crno-bele tehnike, sa sivim tonovima, je veoma efektno u pogledu davanja Cosséovim stripovima jedne ozbiljne, možda i stroge atmosfere koja bi, čini mi se, bila ublažena korišćenjem kolora. Postoji jedna scena na početku stripa sa konjima koji trče i snajperistom koji ubija jednog od njih ispred monumentalne, (kvazi)brutalističke arhitekture što predstavlja ulaz u grad Kronin i ovo je ne samo majstorski „režiran“ prizor sa perfektnim tempom prikazivanja detalja i širokih planova „iz vazduha“, te efektnim rezovima sa mesta na mesto, već i demonstracija manje-je-više pristupa u kome su konture i linije, sa malo sivih tekstura sve što je zaista potrebno ovom crtežu da bude živ i dinamičan i gde bi kolor samo odvlačio pažnju i davao suvišne signale čitaocu. Kada Cossé i koristi kolor u drugoj polovini priče, ovo je perfektno odrađeno kreiranje pastoralne, snolike atmosfere koja treba da bude jasan kontrast distopijskom štimungu koji vlada drugde u stripu. Inženjer, jedan od likova u Metax je tokom ovih scena praktično spasen od svih svojih briga i po prvi put u životu dobija priliku da okusi neku vrstu nade pa njegov spontani, improvizovani ples kroz panele koji su ofarbani mekim, teksturiranim bojama deluje zaista kao da i sam čitalac po prvi put u ovom stripu vidi sunce.

Metax je strip o društvu koje je uspostavljeno u pomenutom gradu Kronin nakon pronalaska titularne materije u tlu, dakle, Metax, a koja je neka vrsta sažetka svih naših današnjih potreba. U pitanju je, reklo bi se, pre svega izvor energije sa gotovo apsurdno dobrim karakteristikama, ali kasnije u stripu vidimo da Metax ima i druga svojstva a koja se graniče sa magijom. Konkretno, neki od likova bivaju izlečeni od ekstremno teških povreda korišćenjem Metaxa a teroristička ćelija koja radi protiv vlasti u gradu ima i pilule koje njeni pripadnici gutaju kako bi se privremeno transformisali u ptice i time ostvarivali infiltracije, asasinacije itd.

Postoji sasvim jasan kontrast između toga kako se Metax koristi od strane establišmenta u gradu – gramzivo, masovno, za potrebe rada tehnologije industrijske proizvodnje koja je, kažu ovo društvo za kratko vreme izbacila ispred svih drugih – i među pomenutim teroristima koji sebe, naravno više vide kao borce za slobodu. U njihovom slučaju, Metax se doživljava pre svega kao ekstenzija prirode i resurs koji pomaže ljudima da unaprede svoje prirodne kapacitete i, očigledno, budu više u dodiru sa prirodom. Metafore koje strip koristi, dakle, nisu preterano komplikovane i intuitivno su shvatljive, mada i tako čovek mora da se zapita šta je siroti konj na početku bio kriv i zašto je morao biti, jelte, ubiven.



Zaplet stripa prati odlučujući momenat u životu grada, sa pomenutim Inženjerom koji dobija imperativno naređenje – od samog kralja a posredstvom njegovih ćerki – da pronađe ova nalazišta Metaxa jer su dosadašnja iscrpena. Nemogućnost dolaska do novih količina ovog resursa bi u potpunosti poremetila društvo u Kroninu mada je iz podteksta jasno da bi pre svega bila poremećena postojeća hijerarhija. Strip ne ulazi u detalje svakodnevnog života u gradu niti je vidljivo šta obični građani misle o Metaxu i kralju čiji se režim održava na njegovoj eksploataciji, tek, pomenuta grupa ustanika (tj. terorista) smatra da je važno da se sav postojeći Metax nađe kako bi se uništio jer on doprinosi održavanju jednog nepravednog a, reklo bi se, i neprirodnog sistema.

Priča, dakle, nije u globalu ni previše originalna niti će čitalac dobiti uvid u njene dubine, detalje i komplikovane koncepte koji moraju postojati u svakoj ovakvoj situaciji. Umesto toga, autor se pre odlučuje za vizuelne metafore i prikaz borbe koja je po prirodi stvari pravedna jer imamo masu mladih koji mogu da se pretvore u ptice protiv sistema što se zazidao u kamen. I ovo, da bude jasno, funkcioniše pa se Metax sa svojim sigurno izvedenim trilerskim zapletom sasvim lepo doveze do kraja i ostavi dobar utisak. Sem ako vam pažnju odvlači to što je titularna supstanca jedno malo slovo udaljena od popularnog alkoholnog pića...

Ono što svakako mogu da primetim je da je ovo strip koji, s obzirom na svoj obim i relativno tanku (ne i neefektnu, kako rekosmo) priču, možda potrebuje i malo dubine. Cossé prevashodno forsira atmosferu (kojoj doprinosi i odabrani font za letering a koji snažno sugeriše rukopis i time je odmah intimniji) i uživa u svojoj „filmskoj“ režiji sa mnogo tabli koje nemaju neku posebnu pripovednu funkciju i pre svega podvlače atmosferu, ponekada ulazeći u instance „paralelne montaže“ gde dve odvojene scene na dva odvojena lokaliteta bivaju prikazane na smenjujućim panelima. Ima ovde pomalo onoga što se u Engleskom jeziku naziva navel-gazing i ne mogu da kažem da lično nisam na nekoliko mesta pomislio da bi striktnije editovanje koristilo stripu.

Ali onda bi možda atmosfera bila anrušena a ako vam se dopada atmosfera koju Metax nudi – a nije nerealno da vam se dopadne, Cossé je vrlo uspešno kreira – onda je ovo strip koji ispunjava svoju svrhu i ostaće vam, kako rekosmo na početku, u lepom sećanju. Na Amazonu ga možete pronaći ovde.

[Meho Krljic]

Sa zadovoljstvom sam pročitao The Twilight Man: Rod Serling and the Birth of Television, stripovanu biografiju Roda Serlinga, napisanu i nacrtanu od strane Korena Shadmija. Shadmi je njujorški crtač koji se u dobroj meri specijalizovao za biografske i dokumentarističke narative – prošle godine sam pisao o njegovoj saradnji sa Davidom Kushnerom na stripu koji je (za moj groš nedovoljno kompletno) analizirao fenomen Anonymous, a Shadmi je sa Jushnerom radio i na biografiji Garyja Gygaxa – ali ovaj narativ me je uverio da je u pitanju kompletan autor koji sa impresivnom količinom finese uspeva da ispriča životnu priču jednog zanimljivog čoveka a koja istovremeno služi i da prikaže promenu načina života američkog (pa zatim i globalnog) stanovništva ulaskom u epohu televizije kao dominantnog medijuma komunikacije. Ovaj grafički roman izdao je Humanoids 2019. godine u okviru njihovog Life Drawn imprinta koji se bavi biografijama – nedavno sam pisao o stripu koji se bavio životom kambodžanskog slikara Vanna Natha, a prošle godine i o porodici Klarsfeld, tako da je The Twilight Man još jedan interesantan i intrigantan projekat u okviru ovog preduzeća.



Shadmi i inače crta u crno-beloj tehnici sa sivim toniranjem i ovo je vrlo pristao stil za priču o Rodu Serlingu imajući u vidu da je u pitanju čovek najpre poznat po crno-belim televizijskim programima koji su se bavili mračnijim stranama ljudske prirode i društva, a umotani u oblandu fantastičarske zabave gde su slobodno mešani naučna fantastika i horor, trileri, futurizam, parapsihologija... Takođe, Shadmi ceo narativ formatira kao dugačku autobiografsku ispovest koju već stariji Serling (a koji je inače umro u svojoj pedesetprvoj godini nakon srčanog napada što ga je zadesio dok je radio na svom imanju u Ithaci, država Njujork) pripoveda ženi pored koje je smešten na dugačkom avionskom letu. Ovo je, naravno, u skladu sa time kako je Sterlinga i upoznala najšira populacija televizijskih gledalaca – kao harizmatičnog muškarca koji će svaku od epizoda kultne serije Zona sumraka najaviti lično, obraćajući se direktno gledaocu sa ekrana i dajući mu često zlokobni sažetak onoga što će gledati narednih pola sata.

Zona sumraka, odnosno The twilight Zone jeste bio jedan od ključnih serijala američke televizije u onome što se danas smatra njenim zlatnim dobom (ili bar, jelte, prvim zlatnim dobom) i mada je originalna serija imala samo pet sezona krajem pedesetih i u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, ne obarajući rekorde u pogledu gledanosti, kada ju je CBS kasnije pustio u široku distribuciju, ona je ostvarila kultnu popularnost širom ne samo SAD. Moji vršnjaci će se svakako sećati da smo i mi gledali Zonu sumraka na državnoj televiziji tokom osamdesetih godina, a popularnost same sintagme „zona sumraka“ je nešto što ne mora da se posebno objašnjava. Ove se dve reči danas vezuju za paranormalno, preteće ali i uzbudljivo u isto vreme i mada istoimeni časopis koji u Srbiji izlazi već četvrt veka nije primer nekakvog kvalitetnog žurnalističkog rada, on jeste svedočanstvo o vitalnosti samog koncepta koji je Serling stavio u koren svoje serije.

No, važno je naglasiti, a što ova strip-biografija i čini, da iako je Serling insistirao da je The Twilight Zone „čista“ zabava i da se ona ne bavi dnevnopolitičkim ili aktuelnim socijalnim pitanjima, kako ne bi bilo problema sa sponzorima koji su svojim reklamama održavali televiziju u životu, pričamo o autoru koji je, kao i praktično svaki veliki autor u istoriji svakog kreativnog medijuma, ulio svoje srce i dušu u ovaj rad i koristio ga da se zbilja uhvati u koštac sa prirodom, jelte, „ljudskog stanja“.



Otud i prvi deo ovog stripa veliki akcenat baca na Serlingov život pre televizije. A značajan deo ovog života odnosi se na službu mladog Jevrejina u američkoj vojsci, konkretno u padobranskim jedinicama koje će ratovati na južnom Pacifiku. Serling je, iako fizički ispod standarda koji se tražio od padobranaca uspeo da postane jedan od njih na ime tvrdoglave, nepopustljive istrajnosti, a tokom obuke se bavio boksovanjem i čitao stripove. Boks mu je doneo prva iskustva sa teškim povredama i porazima – nakon uspešne amaterske karijere – a stripovi su ga upoznali sa naučnofantastičnim i fantazijskim konceptima koji će obeležiti njegov život. Slušanje radija je bila još jedna važna komponenta Serlingovog obrazovanja sa upijanjem priode novih medija gde su zabavljači usput govorili i o aktuelnim društvenim pitanjima.

No, iskustva ratovanja na Filipinima su Serlinga obeležila do mere ostavljanja dubokih ožiljaka. Kiša, vrućina, glad i žeđ, besmislene smrti oko njega, prizori svireposti i patnje civila su se udružili da, zajedno sa ranjavanjem a, posle Rodovog oporavka, i smrću Serlingovog oca dok je on ratovao preko mora, obezbede težak period privikavanja na civilni život posle rata. Danas je uobičajeno da govorimo o posttraumatskom stresnom poremećaju a „vijetnamski sindrom“ je samo specifična verzija zdravstveno-socijalnih problema bivših vojnika o kakvim je pisao još Remarque u svojim romanima, pa je tako i Serling imao epizode napada panike i halucinacije još izvesno vreme posle rata.

No, odlazak na koledž a zatim i u Njujork na stažiranje je pomoglo i Serling je paralelno sa učenjem radio kao radio didžej, ali i test-padobranac za eksperimentalne modele novih padobrana. Opasan ali dosta dobro plaćen posao mu je omogućio da se i skući i oženi (i to hrišćankom, a što je okinulo negativne reakcije i sa strane njegove majke i sa strane buduće tazbine, pa će Serling preći u unitarističku crkvu), ali i da tokom rada na radiju počne da sam piše i producira jeftine, kratke radio-drame za koledž-radio.

Ovo će naravno biti uvod u njegovu buduću karijeru autora za televiziju i strip veoma metodično prikazuje postepeno sazrevanje elektronskih medija paralelno sa sazrevanjem Serlinga kao autora ali i jedne prave „televizijske ličnosti“ koja će svojim radom temeljno i nepovratno promeniti samu prirodu tog medija.

Rani Serlingovi radovi za televiziju bili su obeleženi stalnim gunđanje zbog sponzora i podastiranja produkcija pred njima, cenzurom i izmenama njegovih scenarija, ali će ga ekstremno uspešna epizoda u jednom od tada popularnih antologijskih serijala praktično preko noći pretvoriti u momka o kome svi pričaju. Serling će pričom o skršeinm idealima mladog čoveka u korporativnom okruženju napraviti ogroman talas, sa telefonom koji nije prestajao da zvoni dok su se produkcije otimale za njega i sa gledaocima koji su tražili – i po prvi put u istoriji američke televizije dobili – reprizno prikazivanje ove epizode. Imajući u vidu da su ove produkcije bile „živo pozorište“, dakle da je televizija zapravo samo prenosila živo izvođenje teksta, ovo je veća stvar nego što se na prvi pogled čini.



Serling tokom narednih par godina nikako nije uspevao da ponovi uspeh epizode Patterns koja ga je proslavila, pišući grozničavo i brzo, dajući i svesno svoje stare, loše scenarije produkcijama koje su bile više nego voljne da ih otkupe. Svestan da mu je potreban hit, Serling će raditi kao posednut a još jedan sudar sa cenzurom – gde je njegov scenario radikalno izmenjen zbog najave bojkota od strane belih rasista sa juga SAD – ga je pretvorio u ogorčenog, javnog komentatora praksi još uvek mladog televizijskog medijuma, i dao mu titulu „gnevnog mladog čoveka“ televizije.

Prelazak televizijske produkcije iz Njujorka u Holivud je bio postepen ali dovoljno brz da i Serling shvati da mora da se hvata poslednji voz i prelazak u Kaliforniju je bio logičan potez nakon što je uspeo da napravi još jedan televizijski hit, ali i nakon što će CBS odbiti njegov pič za The Twilight Zone. Pilot epizoda u kojoj se čovek vraća sedamnaest godina unatrag kroz vreme i pokušava da upozori ljude u Perl Harburu da će se sutra odigrati fatalni napad japanskih snaga je smatrana suviše mračnom i avangardnom i od strane sponzora (McCann-Ericson) koji su pritom i pokušavali da pobegnu od naučne fantastike, ali Serling je već imao reputaciju i dobre saradnike, pa je CBS na kraju pristao da  njegov skript bude snimljen kao jedna od epizoda antologije Desilu Playhouse 1958. godine. Reakcije kritike su bile odlične a čak šest hiljada pisama oduševljenih gledalaca je stiglo na adresu studija.

Od te tačke na dalje Serling će konačno dobiti priliku da preoblikuje popularnu kulturu po svojim zamislima. Svestan da hvatanje u koštac sa teškim socijalnim temama i psihološkim problemima nikada neće biti probavljivo za sponzore i njima podređene cenzore u studijima, Serling je The Twilight Zone doslovno osmislio kao (naučno)fantastičnu antologiju koja će ozbiljne teme što su njega zanimale i kvalitetan karakterni rad „premestiti“ u okruženja koja decidno nisu „ovde i sada“ čime će se izbeći problem. Serling je time sebi izbio iz ruku mogućnost da govori o temama iz novinskih naslova koje su ga veoma interesovale i okupirale, ali je dobio slobodu da ovim temama priđe na jedan umetnički maštovitiji način. Na taj način „entertejnment“ i „umetnost“ su uspele da se povežu u srećnu leguru.

Serling je napisao najveći broj epizoda Zone sumraka i istovremeno bio i izvršni producent, pa su se njegovi dani sastojali od radnog vremena ne kraćeg od četrnaest sati (sedam dana nedeljno, kako se vidi u jednom intervjuu u stripu). On već izvesno vreme više nije koristio pisaću mašinu već diktafon što mu je omogućavalo da brže kreira svoje scenarije, ali kada se vidi količina posla koji je preuzeo na sebe, čovek se malo iznenadi da je Serling uopšte doživeo pedesetu godinu. Ubistven tempo kojim je radio i stvarao nije SASVIM opravdan u reakcijama publike jer je Zone sumraka imala solidne ali ne i hit-rejtinge tokom svog originalnog života. Studio ju je otkazao posle pete sezone, a Serling prodao sva svoja prava na nju za pola miliona dolara (onih para!) što će kasnije gorko zažaliti jer je serija odmah po ulasku u nacionalnu rotaciju (kasnije i internacionalnu) postala veoma gledana sa decenijama repriza koje će uslediti i imitacijama koje će kasnije praviti drugi studiji, uključujući, recimo, The Ray Bradbury Theater iz osamdesetih.



Vredi naglasiti da Serling, iako se bavio „zabavom“, sa The Twilight Zone nije spuštao svoje standarde, uveren da je ozbiljan, karakteran televizijski program koji se dotiče važnih egzistencijalnih tema i ima likove sa stvarnim karakterima moguće prodati i kao dobru zabavu. Na kraju krajeva, pored njega, autori scenarija za pojedine epizode bili su i prestižni pisci naučne fantastike, pre svih Ray Bradbury, a za njim i Richard Matheson, Charles Beaumont, George Clayton Johnson... Ovo su bile ozbiljne produkcije, sa recimo, muzikom koju su za svaku sezonu komponovali autori kalibra jednog Jerryja Goldsmitha i Bernarda Herrmanna, ali su relativno osrednji rejtinzi podrazumevali i stalna insistiranja studija na uštedama, pa su tako neke epizode snimane na video-traci, mada je ova praksa brzo napuštena kada je shvaćeno da je ušteda svega oko 5000 dolara po epizodi.

Serling je posle Zone sumraka kombinovao rad na koledžu kao predavač, snimanje reklama i razvoj novih serija ali nikada nije ponovio uspeh iz ranih šezdesetih. Televizijske serije koje je razvijao imale su relativno kratke živote i bile na udaru studijskih makaza, egzistencijalni vestern The Loner – jedna od poslednjih crno-belih serija u CBS produkciji – je potrajao jedva jednu sezonu, a Night Gallery iz ranih sedamdesetih, koja je bila ozbilnija, više horor intonirana varijacija na koncept Zone sumraka sa epizodama od po sat vremena je otkazana posle treće sezone. Serling je imao solidan bioskopski hit kao polovina scenarističkog dvojca za originalnu Planetu majmuna, ali i ovo je bila pomalo traumatična epizoda za njega gde je originalni scenario (sa sve čuvenom poslednjom scenom koje nema u romanu) žestoko prerađen od strane Michaela Wilsona kako bi se uštedelo na produkciji.

Sedamdesete su za Serlinga onda više bile vreme akademskog rada, u kome je pronalazio više zadovoljstva, ali i odluke da se posveti imanju u Ithaci, pored jednog od Finger Lakes jezera. Iako je izbegao najgore elemente holivudskog ekscesa, uključujući droge, alkohol i preljubu (koje je, kao što strip pokazuje, bilo, ali ne u dovoljnoj meri da mu upropasti brak što je tokom šezdesetih bio klimav na ime Serlingovog preterivanja sa radom), decenije ekstremnih napora i stresa su ga na kraju savladale 1975. godine i strip će nam pokazati bezuspešne napore lekara da ga spasu od srčanog napada koji ga je na kraju ubio.

Serling je, kako ovaj strip pokazuje, čovek koga ne možemo zvati beskompromisnim umetnikom ali koji, uprkos svemu nije bio ni puki komercijalni proizvođač „sadržaja“, već i time što se nikada nije obogatio u onoj meri koju bi diktirala izdržljiva kulturna relevantnost njegove najpoznatije serije. On je bio, a to je možda važnije, jedna od presudnih figura u pogledu trasiranja puta da se kroz televizijski medijum pronađe pravi odnos zabave i kreativne, intelektualno provokativne diskusije tako da plemenite ideje zažive i dosegnu široku publiku. Kao celoživotni ljubitelj naučne fantastike i popriličan fan televizijske Zone sumraka, zadovoljan sam načinom na koji nam je Koren Shadmi predstavio ovaj život. Amazon, čini mi se, trenutno ovaj strip u elektronskoj verziji nudi samo uz pretplatu, pa evo linka.

[Meho Krljic]

Pre par nedelja završio se petodelni Marvelov miniserijal Ka-Zar - Lord of the Savage Land, a koji je izazvao dosta prašine među ostacima američke strip-kritike. Urednici na kraju pete epizode vele da je na ovom projektu tim radio gotovo dve godine a što je prilično impresivna količina vremena uložena u reimaginaciju jednog od Marvelovih likova koji ne spadaju baš u prvi ešelon njihovih teškaša i za koga se za sada ne bi reklo da mu je u pripremi film ili televizijska serija.



Naime, Ka-Zar je nastao polovinom šezdesetih kao još jedan od likova kakve su Stan Lee i Jack Kirby, čini se, štancovali na nedeljnom nivou u ono vreme. Iako je delio ime sa Marvelovim likom još iz tridesetih godina, a koga je kreirao sam Martin Goodman pod pseudonimom Bob Byrd i prvo ga stavio u palp magazin koji je nosio njegovo ime, a kasnije i u stripove (Marvel Comics i Marvel Mystery Comics), moderni Ka-Zar iz Srebrnog doba je „prepisao“ samo najosnovnije karakteristike ovog lika – činjenicu da je u pitanju beli, kavkazoidni muškarac koji je odrastao u džungli, među životinjama, a sa velikom mačkom koja mu je najbliži saradnik u bori protiv, jelte, nepravde. Stan Lee je tvrdio da nije čitao originalnog Ka-Zara, ali, naravno, Stan Lee je tvrdio mnogo toga.

U svakom slučaju, Ka-Zar je – u obe svoje inkarnacije – bio sasvim očigledna Marvelova taktika da ima „svog“ Tarzana a da ne mora da plaća nikakve tantijeme nekom trećem licu i ovaj lik je, smešten u „Divlju zemlju“, antarktičku džunglu kojom i dalje hodaju dinosaurusi, tokom godina evoluirao od primitivnog „divljeg“ čoveka, do sofisticiranijeg lika koji se smatra „gospodarom“ i zaštitnikom Divlje zemlje, a koji uprkos jednoj intuitivnoj skepsi ka civilizaciji i svetu, jelte, „belog čoveka“, zapravo relativno redovno sarađuje sa američkim superherojima kada su u pitanju nekakve velike, globalne pretnje.

Iako se ne radi o jako popularnom liku, Ka-Zar je imao svoje serijale i u sedamdesetima i u osamdesetima pa i u devedesetima, a koje su pisali ugledni scenaristi (od Gerryja Conawayja i Douga Moencha, preko Brucea Jonesa do Marka Waida) da bi njegov poslednji samostalni momenat bio miniserijal iz 2011. godine iz pera Paula Jenkinsa. Ima nečeg, pokazuje se, ipak neodoljivog u tom palp arhetipu o belom muškarcu koji odrasta u divljini, ima uz sebe inteligentnu, moćnu divlju životinju koja mu je najbliži saradnik, i čije su borbe često metafora za nekakvu širu ekološku brigu. Tako je i Ka-Zar kod nas objavljivan početkom osamdesetih godina u Stripu 82 i uživao određenu popularnost u jugoslovenskim okvirima.

No, može se argumentovati da su ovi palp-tropi o velikom belom lovcu koji gospodari divljinom i zastareli, i da su duboko ukorenjeni u kolonijalnim fantazijama koje danas valja malko propitati, pa je Ka-Zar - Lord of the Savage Land zapravo napor da se ovaj lik dekonstruiše i rekonstruiše na modernijim principima koji će ekološku dimenziju staviti u prvi plan a sa druge strane ublažiti kolonijalni kliše o belcu koji pokorava divljinu. Kanađanin Zac Thompson, koji je ovaj strip napisao igra i na kartu odnosa između otaca i sinova, prikazujući u flešbekovima odnos mladog Kevina Plundera (kako je Ka-Zarovo „pravo“ ime) sa svojim ocem, američkim bogatašem opsednutim lovom na egzotične životinje, bez ikakve empatije ili razumevanja za ekosisteme čije lance ishrane i generalne ravnoteže snažno narušava, ali i pokazujući Ka-Zarov odnos sa sopstvenim sinom, Matthewom koji odrasta u džungli ali, kako ulazi u tinejdžerski uzrast sve više je sklon propitivanju svetonazora svojih roditelja i njihovom pogledu na to kako se održava ta ravnoteža u kompleksnom, egzotičnom ekosistemu.



Zgodno je, naravno, što je Ka-Zar nedavno bio ubijen, u okviru krosovera Empyre, pa je zatim brzo i oživljen na... dosta komplikovan način, i iskustvo umiranja i vraćanja u život daje protagonisti ovog stripa jednu sasvim zarađenu reflektivnu pozu u kojoj on mnogo razmišlja o životu generalno, sebi kao aktivnom činiocu života u Divljoj zemlji ali i svojoj maloj porodici i ovo je jedan mnogo filozofskiji Ka-Zar nego što smo možda navikli.

A što je sasvim u skladu sa Thompsonovim senzibilitetom i interesovanjima. Već sam pisao o njegovim stripovima, a poslednji put govoreći o Aftershock serijalu I Breathed a Body, jednom zapravo slično filozofski intoniranom fantastičnom narativu nastalom na spoju egzotične biologije i čovekove interakcije sa prirodom.  Ka-Zar - Lord of the Savage Land u tom smislu ima prepoznatljiv thompsonovski poetski ton u monolizma, pa i dijalozima, sa bogatim literarnim imaginarijumom u tekstu i legitimnom zapitanošću protagonista u vezi sopstvenih odluka, ali i percepcija. Sa druge strane stola imamo, pak, crtače kao što su German Garcia (glavni crtač), Alvaro Lopez i Lalit Kumar Sharma (koji uskaču da pomognu kad treba) a koji kreiraju jedan vrlo opipljiv prikaz egzotičnog, divljeg, vlažnog ekosistema prepunog života koji je u stalnom pokretu, promeni, mutaciji.

Zaplet stripa ovde Ka-Zara i njegovu porodicu, sina Matthewa, suprugu Shannu (koja ovde ne koristi svoj nadimak She-Devil i sva je duhovna i intelektualna), te sabljastog tigra Zabua, miljenika publike, stavlja nasuprot nečemu što se naziva Domovoy the Flesh Weaver i predstavlja primordijalni, haotični pristup životu kao konstantnoj mutaciji i borbi večito i nepromenljivo suprostavljenih sila, ali i kombinaciju ovog divljeg, amoralnog života sa tehnologijom. Zac Thompson voli da ovako promeša motive i Domovoy uspeva da bude uzbudljiv antagonist sa svojim monstruoznim biotehnološkim i mutiranim „proizvodima“ ali i ubedljivom pričom o tome da život koji ne evoluira jeste život koji nestaje. Mladi Matthew,  Shannin i Ka-Zarov sin je ovde sklon da mu poveruje jer ga privlači energični, dinamični pristup razvoju u kome ništa ne ostaje isto i stalno je u fluidnoj, uzbudljivoj formi. Sa druge strane su njegovi roditelji koji su – možda i iznenađujuće – konzervativni u tome kako ga vaspitavaju, stalno mu ponavljajući da je bitno da se što manje „kvari“ ravnoteža u prirodnom ekosistemu, i držeći ga na striktnoj veganskoj dijeti.



Sukob između Domovoya i Ka-Zara, ipak, nije sukob između revolucionarne i konzervativne političke struje. Domovoy više predstavlja neusmereni, amoralni pristup evoluciji, gde je promena dobra sama po sebi bez obzira čemu vodi i gde se priroda valja ukrštati sa tehnologijom bez rezervi, jer to vodi bržoj promeni. Ka-Zar je na drugom kraju ideološke skale jer on smatra da promenu treba prihvatati kao prirodan ishod procesa u superorganizmima – kako Shanna naziva velike ekosisteme – i da je ne treba na silu nametati već prihvatati u hodu ono što džungla „sama“ odredi kao potrebno u tom trenutku.

Jasno je da Divlja zemlja navija za Ka-zara već i time što on vrlo rano u stripu dobija moći kakve nikada ranije nije imao, a na ime svoje sada „zvanične“ titule zatočnika Divlje zemlje*. Ne samo da Ka-Zar ovde ima neku vrstu empatske komunikacije sa životinjama i može da vidi i oseti ono što one vide i osećaju, već u trenucima sukoba, borbe, akcije, njegovo telo na mestu evoluira u nove forme, dajući mu krila, rep, snažne noge itd. da bi prevazišao trenutnu krizu.
*a što, da bude jasno, domorodačkom stanovništvu nije baš pravo

Thompson baca JAKO mnogo toga na čitaoca u ovoj rekonstrukciji Ka-Zara koji više nije ubačeno, „belo“ strano telo u egzotičnom ekosistemu već neka vrsta njegovog imuno-odgovora na pretnje. Ovo jeste plemenit način da se preformatira lik i njegov značaj unutar literarnog kontinuiteta Marvelovih stripova, te da se teret bele krivice transformiše u obavezu bele odgovornosti gde lokalne sile zapravo vode i diktiraju smer razvoja, a benevoletni beli, moćni čovek im u tome „organski“ pomaže.

No, Thompson i u ovom stripu kao da ima previše koncepata, sa likovima čiji dijalozi prečesto moraju da na vrlo neprirodne načine objašnjavaju ne samo šta se dešava već i šta je simbolički značaj tih dešavanja. Utoliko, Thompsonovo odmicanje od palp-korena Ka-Zara i Shanne deluje na momente gotovo parodično, sa likovima koji deluju pre kao beli intelektualci koji debatuju o filozofskim konceptima za nekakvim okruglim stolom, nego kao osobe što su u neposrednom, primalnom dodiru sa prirodom oko sebe. Ovim Ka-Zar - Lord of the Savage Land malčice gubi iz vida koji je stvarni potencijal ovih likova da se osavremene i da, zadržavajući deo svog „divljeg“ kvaliteta budu nešto više od kolonijalnih stereotipova, a bez prelaska u ful „akademike“.



Druga zamerka je možda i previše nerdovska, pa se i ne mora tretirati preozbiljno, ali svakako je teško ne primetiti da u svojoj rekonstrukciji Ka-Zara Thompson poseže za konceptima „cenjene konkurencije“ i da je njegov Ka-Zar praktično kao da ste na originalnog Kevina Plundera zašili DC-jevog Animal Mana i Swamp Thing. Što nije, možda, negativno samo po sebi – svevišnji zna da i Marvel i DC vole da „pozajmljuju“ funkcionalne koncepte jedni od drugih i da to tako ide već decenijama – ali jeste na neki način indikacija da je Thompsonov način da osavremeni lik ne da uđe duboko u njegovo palp-poreklo i pronađe način da njegove sržne motive organski evoluira* već pre da mu preko veze dodeli moći i svetonazor Swamp Thinga i Animal Mana.
*u skladu sa tematikom ove priče, dakako

Utoliko, momenat kada u jednoj od borbi u ovom stripu Ka-Zar ostane bez glave a onda se malo napregne pa mu izraste nova glava jeste onako stripovski preteran i simpatičan kako to svi mi volimo, ali je i signal da je ovaj lik tretiran prevashodno kao tabula raza kojoj se mogu dodavati razne sasvim preterane moći (i njima odnosni filozofski koncepti) i gde se njegove originalne karakterizacije i motivi smatraju toliko zastarelim da ih ne vredi spasavati ili dalje razmatrati.

Opet, naravno, uzbudljiva je ovo priča o divljački, nekontrolisano mutirajućem ekosistemu i porodici koja pokušava da ga „spase“ ali samo tako što će pratiti njegov puls i prirodne impulse, nacrtana atraktivno i kolorisana sa puno pažnje (Matheus Lopes kao glavni kolorist i Matt Milla u četvrtoj epizodi), te sa standardno odličnim i maštovitim leteringom Joea Caramagne, pa Ka-Zar - Lord of the Savage Land, iako ne ispunjava baš sve moje kriterijume da ga nazovem izvrsnim stripom, bez sumnje zaslužuje pažnju. Evo Amazon  stranice.

[Meho Krljic]

Došli smo do te tužne faze moderne istorije u kojoj svaki novi strip-serijal Gartha Ennisa uzimam u ruke uz blagu drhtavicu i refleksno pitanje koliko će me ovo zapravo iznervirati, imam li stomak za njega i zašto sebi sve ovo radim. U tom smislu, Marjorie Finnegan, Temporal Criminal je strip koji zapravo obezbeđuje priličnu količinu zabave i, jelte, komike, ali i poučan ogledni primer kako izgleda kada veliki, veoma pedigrirani autor što je tokom poslednje decenije već počeo da se pretvara u gadnog, džangrizavog čiču, piše strip gde nema nikog iznad njega da mu kaže „brt, mojne to“. Ne samo da pored ekipe koja je radila strip ovde ne postoji potpis ikakvog urednika koji bi prošao kroz Ennisov scenario i makar mu poslao zapanjen SMS sa pitanjem jel’ mu dobro i da li mu treba odmor (od, recimo 6-7 godina), nego je i Garth Ennis i jedan od članova „kreativnog saveta“ izdavača AWA Studios – kreiranog baš da autorima da moć kakvu im drugi, čak ni drugi nezavisni izdavači, ne garantuju. Drugim rečima, Ennis je sa serijalom Marjorie Finnegan, Temporal Criminal radio bukvalno šta je hteo i sa jedne strane lepo je videti tu energiju razobručenog majstora koji se ionako celog života vozi na literaturi koja je ekstremna, ali i ekstremno pametna, a sa druge, pa, ekstremnost je često u riziku da pređe u suv manir kada vam je to glavna diferencija specifika. I kad nema nikog da vas povuče za rukav.



No, strip je svakako zabavan mada je zanimljivo konstatovati kako je Ennis, autor koji je od kraja osamdesetih asociran sa stripovima za odrasl(ij)u publiku sa vremenom transformisao svoj izraz u maltene isključivo procesiju šok-bombi koje treba da čitaoca nasmeju ili uplaše, ali svakako da ga stalno teraju da se trza. Suptilnost, koja je postojala u njegovim starijim radovima, pa i humanost koje je uvek bilo između svog tog nihilizma, kao da su ovde proterane na marginu.

Svakako ne mogu da se žalim na ekipu koja je ovaj strip radila pa je pored Ennisa na scenariju ovde uigrani hrvatski tandem Goran Sudžuka i Miroslav Mrva na crtežu i koloru dok je letering radio fantastični Rob Steen. Kako je Marjorie Finnegan, Temporal Criminal u velikoj meri humoristički, tačnije satiričan strip ovde Sudžukino odrastanje na Alanu Fordu ima prilike da zablista i strip ima osobenu energiju gde se standardno američko pripovedanje suočava sa italijanskim crnohumornim stilizacijama. Sudžuka pritom nikada nije bio autor opsesivno posvećen detaljima i kad treba i kad ne treba, i ovaj serijal često ima ekstremno jednostavne ili nikakve pozadine na slikama gde to nije neophodno, ali Goranov ekstremno disciplinovani rad sa likovima i Mrvin kompjuterski kolor rezultiraju lepim tablama. Pogotovo što ovde imamo posla sa ekscentričnim likovima kojima treba dati jasne, i glasne karaktere, a onda i izvesni emotivni raspon – jer strip svakako ima i dramske elemente – a gde crtež perfektno ispunjava svoju funkciju. Plus, neke scene su izvanredno maštovite i detaljne (videti recimo prvu scenu u Marjorienoj sobi punoj suvenira i postera). Već je kliše reći da kod crtača koji rade sa Ennisom vidim i posvete i omaže pokojnom Steveu Dillonu, ali mislim da je ovde to na mestu, Sudžuka uostalom ima sličan stil sa jakim konturama, debljim linijama i odsustvom finijeg senčenja.

Ovaj je serijal izlazio od Maja prošle do Januara ove godine i sa svojih osam brojeva zapravo ne priča previše komplikovanu priču. Štaviše, može se primetiti da je plan glavnog zlikovca zapravo dosta jednostavan i da ponovljene scene u kojima ga on objašnjava svom s(a)tanskom pomoćniku zapravo više služe da se dobije na vremenu i da se čitaocu koncept koji je Ennis osmislio prikaže dubljim nego što jeste. Opet, da budem fer, iako je ovo strip koji se ogroman deo vremena bavi skatološkim šalama, aluzijama na pornografiju, smišljanjem najkreativnije odurnih psovki koje vam mogu pasti na pamet, on je istovremeno još jedna u nizu Ennisovih meditacija o prirodi božanskog i odnosa čoveka prema tom božanskom. Radna teza ove priče je da iako bogovi možda nisu nikada postojali, ljudska vera u njih je nepobitna činjenica i onaj ko može da manipuliše verom zapravo legitimno za sebe može da prisvoji božanske prerogative.



Sad, ovo zvuči intelektualnije nego što će vam ton stripa delovati kad počnete da ga čitate i fakat je da Ennis po ko zna koji put tone u mulj equal opportunity nihilizma, gde se trudi da uvredi pripadnike svih religijskih zajednica kojih može da se seti kako ga neko ne bi optužio za rasizam. Utoliko, zaplet prvih nekoliko brojeva vrti se oko kompleta svetih spisa koji nisu apokrifni nego „hipokrifni“, odnosno koji su isključeni iz „zvaničnih“ verzija svetih knjiga svih religijskih sistema jer su istiniti a prikazuju svete i proročke figure u lošem svetlu. I, sad, možete već da zamislite scene u kojima Isus prima felacio od prostitutke a buda sa slomljenom flašom u ruci nasrće na obezbeđenje koje neće da ga pijanog primi u lokal. I, mislim, čestitam, vaša mašta je ODVRATNA, ali upravo su to scene koje nam se prvo sugerišu tekstualno a onda će ih Sudžuka za svaki slučaj i nacrtati par brojeva kasnije.

Ovo dupliranje satiričnih pančlajna i samo sugeriše da je u pitanju strip koji je stvarno imao materijala za 4-5 brojeva pa je onda veštački razvlačen na osam jer, kako već rekosmo, Ennisu nije imao ko da kaže „ne“, pa je to odgovorno i za opširne tangente u koje se odlazi, sa pokušajima protagonista da problem reše, a koji traju dosta strana i deluju kao „stvarne“ herojske, jelte, potrage, samo da bi se završile komičnim pančlajnima što ih svode na vulgaran vic. Cela parabola o poslednjem muškarcu na svetu je nešto što nije smelo da zauzme više od jedne table i mada je Sudžuka sve to sjajno nacrtao, oseća se žestoko šlajfovanje u nekim delovima.

A ipak, Marjorie Finnegan, Temporal Criminal je jedna dinamična avantura sa kriminalcima koji skakuću kroz vreme – sa sve užasno detaljnom i sasvim besmislenom „naučnom“ eksplikacijom zašto haos koji kreiraju u prošlosti nema pogubne posledice po budućnost* – policajcima koji ih jure kroz vreme, te Gospodarom zla (a koji je neugledan, neobrijan, namrgođen lik) koji planira da čitavu ljudsku istoriju redefiniše tako da on u njoj – i u duhovnoj sferi svih konfesija – zauzme centralno mesto.
*no, Ennisova kurobolja za detalje i konzistentnost motiva je sad već hronična. U jednoj ranoj sceni protagonistkinja priča o Geteu koga je srela na jednom od svojih putovanja kroz vreme i kako je umeo da baš popije taj Pilsner iako je Pislner počeo sa proizvodnjom piva čitavu deceniju nakon Geteove smrti. Klasičan primer gafa koji bi uhvatio urednik a koga ovde nema...

Zaplet stripa zapravo je pametniji nego što je njegova implementacija i Ennis se ovde svakako dotiče interesantnih pitanja o tome kako ljudi „biraju“ u šta da veruju i koje figure prepoznaju kao mesijanske. Problem je, kao što kod njega u poslednje vreme često zna da bude, što se onda odgovori na ova pitanja svode na ekstremno prostačke reference na bazične ljudske instinkte i gomilu uznemirujuće visceralno nasilnih razrešenja. Ennis ovde makar priznaje da postoji koncept ljudske duhovnosti iako su svim protagonistima usta puna kurca sve vreme i niko, uključujući pozitivce u ovoj priči nema skoro nikakvo poštovanje za ljudski život (a još manje duhovnost).



Makar su njegove kritike onog što on danas vidi kao nekakvu, jelte savremenu kulturu političke korektnosti, kenslovanja itd. ovde zauzdanije i tek se uzgredno provuku na nekoliko mesta ne opterećujući strip previše, no, i dalje stoji da je ovo izrazito nihilistička, ali i prilično detinjasto nihilistička postavka u kojoj naprosto ne postoje dobre osobe ni u samoj postavi likova u stripu niti u ljudskoj istoriji generalno. Svi su robovi najnižih instinkta, na čelu sa Marjorie, a čak i njena sestra, Harriet koja je nekakav nosilac vrline, je programski polomljena sa vrlo toksičnim odnosom prema svojoj porodici, autoritarnim karakterom i, na kraju priče, padom u greh koji se koristi kao još jedan komični pančlajn, ali u principu zakucava tu poentu da ne samo da nema nevinih na ovom svetu već da maltene ne postoji osoba sa kojom bi bilo u redu da sednete i popijete kafu.

E, sad, ako volite humor koji je baziran na nihilizmu, Ennis i partneri ovde priređuju neke spektakularne scene – od sajdkika koji je samo glava što je Marjorie često nosi okačenu o pojas (neko je, reklo bi se igrao God of War iz 2018. godine i dopao mu se lik Mimira u toj igri) i koji je izvor mnogih komičnih replika, preko Marjorienog bivšeg momka koji – dosta neobjašnjeno – izgleda kao Satana lično ali se zove prosto Stan, pa do flešbeka kojim Gospodar zla objašnjava da je izbegao abortus ofingerom dok je bio u materici, tako što je podmetnuo brata blizanca pod zarđali metal. Mislim, Ennis se ovde šali sa svim što mu padne na pamet – naravno uz naglaske na stvarima koje su za momka odraslog u katoličkom okruženju nešto duboko usađeno u svetonazor – ali onda često ima potrebu i da objašnjava šale, pogotovo u sceni koja sledi neposredno nakon prikazivanja pomenutog abortusa sa raspravom da li ovo deluje kao da strip zauzima pro life stav.

I to jeste neka trajna impresija koju nosim posle čitanja Marjorie Finnegan, Temporal Criminal. Ennis je sa The Boys napravio takav hit – doduše najviše nakon adaptacije tog stripa u TV seriju – da je možda i intuitivno a možda iskalkulisano rešio da njegovi budući radovi pre svega moraju da budu bazirani na šok taktikama. Sadističko ponašanje, disocijacija tela, gaženje po duhovnosti, sprdnja sa empatijom, seksualnost tretirana isključivo kao perverzija i fetišizam (već pomenuta usta puna kurca sve vreme su samo delić ovoga) – sve to ovom stripu i pored njegovog ipak neupitnog humorističkog kvaliteta, daje i prilično nezdravu, pomalo odbojnu, sociopatsku dimenziju. Ennisovi raniji radovi, od Preachera, preko Wormwooda i Hitmana pa do War Stories (i, uh, Crossed) su uvek pored sadizma i nihilizma imali i elemente humanosti u sebi, jednog prepoznavanja duhovnog i, jelte, čistog u ljudima (čak i u demonima) koje potpuno odsustvuje iz novijih Ennisovih radova. Marjorie Finnegan, Temporal Criminal mi nije bila nepodnošljiva za čitanje ali ovo je strip koji zabrinjavajući trend ni na koji način ne prekida. Pa pogledajte sami putem Amazona.

[Meho Krljic]

Da ste vi Al Ewing, čovek koji je za Marvel napisao neke od najboljih, najhvaljenijih stripova poslednjih nekoliko godina, i da vam se nudi da odaberete novi projekat na kome ćete raditi, verovatno biste merkali neke ikoničke, ali danas prepoznatljive propertije gde zaista možete da ostavite svoj pečat i zavrtite mozak starim i nvim fanovima svojim svežim interpretacijama klasičnih tropa.

Ali vi niste Al Ewing i od jeseni prošle godine pa do Januara ove izlazio je petodelni miniserijal Defenders koji je Ewing uradio u tandemu sa španskim crtačem i koloristom Javierom Rodriguezom a o kome danas biramo da kažemo nekoliko reči. Defenders? Onaj tim sastavljen za Netflixovu seriju od likova koji su već imali sopstvene Netflix serije? Taj Defenders?



Pa... i ne i da. Ne, u smislu da se od Defendersa koje je šira javnost upoznala kroz seriju ne pojavljuje apsolutno ni jedan od likova. Ali da, u smislu da su i Defendersi na Netflixu na kraju krajeva sklopljeni kao i svi Defenders timovi u stripovima tokom poslednjih pedeset godina – sledeći logiku „hajde da skupimo na gomilu ljude (i... neljude) koji nemaju nikakve veze jedni sa drugima i ni pod kojim uslovima ne mogu da funkcionišu kao tim, i hajde da im onda u zadatak stavimo da spasavaju čitav kosmos ili, ako je to malo ČITAVU REALNOST od sigurnog propadanja“.

Naravno, serija je bila znatno manje ambiciozna od ovakvog piča, i njen tim je uglavnom bio sastavljen od street-level heroja, ali njena premisa jeste bila da se pronađe način da individualni, nezavisni likovi profunkcionišu kao nekakav ne skladan ali makar minimalno operativan tim.

Defendersi su ovako u stripu radili poslednjih pola veka, i Ewing sigurno nije baš slučajno odabrao ovaj properti kako bi sopstvenim stripom obeležio pedesdetogodišnjicu. U intervjuu na Marvelovom sajtu on govori o tome da su za njega Defendersi uvek bili simbol kontrakulture, ekipa pozicionirana negde između programski otpadničkih X-men i mejnstrim timova kao što su Avengers. Defenderse tradicionalno čine likovi koji operišu po ivicama superherojskog univerzuma glavnog toka – čak i kada su u pitanju veoma poznati i popularni likovi poput, znate već. Hulka, Dr. Strangea i Srebrnog letača – i čije je okupljanje stvar ad-hok potrebe i kosmičke urgencije koja nadilazi lične preference.

A što je formula koja se pokazala vrlo dobro tokom pola veka isprekidanog izlaženja i dosta je drugih stripova imitiralo ovaj pristup uzimanja marginalaca i otpadnika da ih na silu sastavi i eksploatiše energiju frikcije. Naravno Defendersi originalno nisu bili nikakvi anonimusi. Osnivač je bio Dr. Strange, a prvi tim su pored Hulka (koji je bio i među originalnim osnivačima Avengersa) činili i Srebrni letač te Namor, dakle, ekipa VEOMA teških udarača i nekih od najmoćnijih likova u poznom Srebrnom i ranom Brončanom dobu Marvelovih stripova.  A opet, bilo je već u početku sasvim jasno da ovo nije tim ni prirodnih saveznika niti ljudi (i, jelte, vanzemaljaca i mutanata) koji će se uredno pokoriti jednom autoritetu.



Kasniji timovi Defendersa – ponovo okupljani ad hok i za potrebe rešavanja iznenadnih kriza – su često sastavljani ne od trećepozivaca već od zaista marginalnih likova za koje su mnogi čitaoci po prvi put saznavali baš čitajući Defenders i ovaj autsajderski pristup koji se graničio sa kvir senzibilitetom je očigledno ono što je privuklo Ewinga, pa je ovaj serijal u tom smislu vrlo klasičan Defenders. Ali sa mnogo osobenih, ewingovskih preokreta.

Naime, i ovde je Doctor Strange onaj sa kojim strip počinje, ali njegovo okupljanje tima – grozničavo i konstantno sa odlukama koje se donose u poslednjoj sekundi – podstaknuto je pojavljivanjem najnovije verzije Masked Raidera i komplikovanim temporalno-multiverzalnim zapletom koji preti ne samo da uništi sadašnji multiverzum nego, krećući se unatrag kroz vreme i sve prethodne multiverzume. Ovo su vrlo visoki ulozi a sam Doctor Strange već na samom početku voljno gubi kontrolu nad magijom jer je to jedini način da prežive i on i trenutni univerzum tako da se do kraja stripa mora oslanjati pre svega na svoju pamet i taktičke kvalitete.

Ekipa koju sastavlja je programski nekompatibilna i zapravo se menja tokom ovih pet epizoda, sa nekim zaista dubokim zasecima u Marvelovu istoriju, kao što je Cloud – samosvesna kosmička nebula koja je uzela ljudski oblik – ali i kao što je Srebrni letač koji i ovde dobija priliku da zablista ali ne da preotme svetla reflektora od manje poznatih likova.

Ključna karakteristika onog što Ewing radi sa ovim ansamblom je stalna promena sa likovima koji imaju sopstvene epifanije i spoznaje i koji donose značajne odluke što imaju uticaja na njihov psihološki profil ali i dalji kontinuitet. Ovde se svakako može reći da je jasno što je tim sastavljen najvećim delom od manje značajnih ili makar manje popularnih likova jer bi verovatno bilo problematično da neki visokoprofilniji likovi prolaze kroz ovako jake transformacije u jednom po srazmerama malom i „nevažnom“ serijalu.

No, Ewing zato ima punu slobodu da nametne likovima snažne, intenzivne karakterne lukove i pronađe u njima duboko zakopane protivrečnosti, impulse i afekte i obezbedi im, sred izuzetno komplikovanog multiverzalnog zapleta, taj prostor da se menjaju. Opet, kako je ovo strip do vrha nabijen razvojem zapleta ali i komplikovanim analitičkim radom koji se bavi simbolikom i arhetipima, Ewing ovde, i zbog zapravo povelikog i stalno promenljivog ansambla mora da komprimuje ove karakterne momente i prelome u relativno zgusnute epizode i mada su to efektne epizode, unapred se treba pripremiti na to da je ovo strip koji malo toga razlaže na elemente i nikada ne zastaje da objasni šta je upravo uradio.

Utoliko, neki čitaoci mogu osetiti da ih lavina ideja i koncepata kojom ga Ewing i Rodriguez zasipaju sa svake table pritiska i da se uspaniče jer ne shvataju kako likovi stižu od jedne ekstremne tačke do druge ekstremne tačke svoje karakterizacije u rasponu od par tabli. No, ako ste se trenirali čitajući stripove Granta Morrisona, Ewingov i Rodriguezov rad na ovom serijalu spada u istu kategoriju stripa koji visoke filozofske i simboličke koncepte pakuje zajedno sa svedenim ali jasnim karakterizacijama likova.



I da budemo iskreni, koji drugi scenarista bi uzeo Betty Ross, a od koje je već napravio čudo (tj- čudovište) u svom serijalu Immortal Hulk i dao joj dalji karakterni i simbolički razvoj na ovaj način? Betty Ross, sada pretvorena u harpiju se savršeno uklapa u ove Defenderse i ovaj je serijal samo potvrda ogromnog potencijala koji je Ewing otključao u bivšoj, jelte, Hulkovoj supruzi tokom Immortal Hulk.

I kad već pominjemo Immortal Hulk, ako ste u tom serijalu bili impresionirani Ewingovim radom sa simbolima i ezoteričnim sistemima verovanja, vredi reći da je ovo nešto što se još prirodnije uklapa u serijal u kome je neka vrsta glavnog junaka Doktor Strejndž. Magija u superherojskim stripovima, posebno u Marvelu često ima jedan neodređen, deus ex machina kvalitet, sa formatom koji joj se nameće onako kako to odgovara trenutnom scenariju, ali Ewing ne bi bio Ewing da sebi ne nameće iste one discipline i ograničenja koja je nametnuo samom Strejndžu pa su ovde magija i metafizika usko povezane, a tarot nije samo simpatičan vizuelni imaginarijum da se Rodriguez sa njim igra, već set ideja koje se prirodno vezuju uz likove. Kada onda scenario protagoniste počne da pomera unatrag kroz vreme, idući kroz sve starije multiverzume, pokazujući kako je izgledala „stvarnost“ pre nego što su „izmiišljeni“ mnogi njeni koncepti, ovo je izvanredna demonstracija dubokog čitanja Marvelove istorije na kakvo nas je Ewing navikao i koje sada, jelte, očekujemo pa i zahtevamo od njega. Koncepti multiverzuma koji rađaju druge multiverzume, bića starijih od postanka vremena i prostora se danas smatraju prirođenijim DC-jevim stripovima, ali Ewing pokazuje da je to samo zato što su u DC-ju naprosto brižljivije negovali ove koncepte i njegovo uzimanje predložaka što su ih u Marvelu postavili scenaristi i urednici iz sedamdesetih godina i zatim snažno seciranje njihovih simbolika je naprosto izvanredno. Do mere kada shvatate zašto je važno što je ovo superherojski strip: Ewing je sve ovo mogao da napiše i kao esej, ali onda bi to bilo naprosto previše reči a premalo slika.

A strip bez slika, jelte, i nije strip. I srećom ovde Javier Rodriguez pokazuje da je na vrhuncu svojih sposobnosti prateći Ewingovu razuzdanu viziju izvanredno upečatljivim grafičkom radom (a gde ga u stopu prate tušer Alvaro Lopez i leterer Joe Caramagna). Rodriguez ovde nema zadatak da crta lepe ljude u pripijeni kostimima kako se tuku za naše zadovoljstvo, koliko da rastakanja i kondenzacije realnosti, oživljavanje simbola i njihovo pretvaranje u fundamentalne elemente onog što smatramo „stvarnošću“ prikaže na razigran, psihodeličan ali ultimativno čitljiv način. Ja sam generalno, to se zna, više ljubitelj urednijih, disciplinovanijih lejauta i tabli razdeljenih na pravilne panele, ali crtači poput Rodrigueza podsećaju zašto je to ponekad sasvim neprikladan način za pričanje priče koja naprosto sama prkosi konceptima temporalnosti i jedinstva vremena i mesta. Kako je Rodriguez ovo i sam kolorisao, strip ima jak, moćan vizuelni identitet koji lako i prirodno obuhvata brojne sasvim različite pristupe likovima i svetovima.

Defenders je, u ovoj svojoj najnovijoj inkarnaciji svakako serijal za Marvelovog čitaoca sa malo više staža. On ne pruža mnogo materijala publici koja je do stripova došla preko aktuelnih filmova, ali mislim da svojim intenzitetom i tom moćnom vizijom, tim smelim igranjem sa čitavim stvarnostima i simboličkim konceptima može da i nju zavede i pokaže joj šta je sve medijum superherojskog stripa u stanju da uradi i kuda je sve spreman da ode. Na mesta na koja za sada ni filmovi ni televizija, da bude jasno, nemaju pristup. Proverite i sami imate li dovoljno širok um za ovako nešto.

[Meho Krljic]

Gustavo Duarte je brazilski crtač i scenarista, takoreći kompletan strip-autor koga ste možda zapazili u poslednjih nekoliko godina kako radi crtež za Marvel (na primer Moon Girl and Devil Dinosaur, Inhumans, pa čak malo i Spajdermena) ili DC (Bizarro), ali koji je već pre toga napravio prilično zapažene radove u rodnom Brazilu. Rođen u Sao Paulu 1979. godine i sa diplomom iz grafičkog dizajna sa Državnog univerziteta u Sao Paulu (a koji se nalazi u opštini Bauru), Duarte je prve ilustratorske radove objavljivao još za vreme studija radeći za dnevnu novinu Diário de Bauru. Dalji ilustratorski rad obuhvatio je novine poput Lance! i Folha de S. Paulo, ali je u međuvremenu avanzovao pa i radio ilustracije za međunarodno poznate publikacije kao što su Forbes, Le Monde Diplomatique i Playboy. Od 2009. godine počeo je da objavljuje i autorske stripove u formi grafičkih romana i već prvi, nezavisno objavljeni Có! Dobio je uglednu nagradu HQMIX koju dodeljuje Brazilsko udruženje strip autora. Duarte je nastavio sa autorskim radovima i do 2013. godine naređao nisku od pet albuma i čak osam nagrada dodeljenih od strane istog udruženja.



U 2014. godini mu je američki Dark Horse objavio kolekciju Monsters and Other Stories, a koju sam ja upravo pročitao i povod je za današnji osvrt na Duarteov rad. Ova je kolekcija 2012. godine prvo urađena na Portugalskom, za brazilsko, jelte, tržište u izdanju izdavača Quadrinhos Na Cia i vrlo je lepo što je Dark Horse uradio kvalitetnu ediciju za nas plebejce koji jedva da nabadamo Engleski pored svog maternjeg jezika.

No, da budemo fer, iako je ovo vrlo lepo izdanje sa izvrsnim prezentiranjem Duarteovog upečatljivog crtačkog stila, Dark Horse nije morao baš MNOGO da se ubija oko lokalizacije za Englesko govorno područje uzimajući u obzir da je glavna karakteristika ovih stripova da su oni bez teksta, odnosno „nemi“, bez dijaloga. U svom predgovoru za američko izdanje kolekcije slavni Sergio Aragones meditira o tome kako je njemu lično pantomima još otada je kao dječarac počeo da crta prve stripove bila fascinacija a to je povezao sa činjenicom da je većina crtanih filmova koje je tada gledao i koji su na njega uticali bila bez dijaloga. Kasnije je, veli bio pod uticajem karikaturista i strip-autora kao što su Roger Tetsu, Chaval (aka Yvan Francis Le Louarn), Albert Dubout, Mose (aka Moïse Depond) itd. itd. itd. a koji su svi dobrim delom radili u medijumu „neme“ karikature i stripa, bez teksta i dijaloga, a onda podseća i na nemi film kao i na tradiciju narativa u slikama bez teksta koji su publikovani u Evropi i SAD pre stotinak godina i bili popularni, što, da bude jasno, sve služi da Duarteov rad smesti u jednu živu i dugovečnu tradiciju.

A što je fer. Strip kao umetnički medijum se danas prevashodno shvata kao spoj slike i reči iako to ni slučajno, ni po definiciji nije tačno. Strip je pre svega grafička, sekvencijalna naracija i kao takav on može sadržati reči ali to nije, što se kaže, uvjet. Akcenat na važnosti scenarista (i autora dijaloga) kao „glavnih autora“ u pogotovo američkom stripu je zapravo prilično recentna stvar i svakako dolazi nauštrb prepoznavanja koliko su crtači i njihov kapacitet za vizuelno pripovedanje ne samo značajni nego bukvalno esencijalni za medijum kako bi on bio samosvojan a ne puki frankenštajnovski spoj, recimo, literature i slikarstva.

Otud su priče koje nam Duarte pruža u Monster and Other Stories tako upečatljive jer one pripovedaju povremeno i dosta komplikovane narative, a svakako narative prepune bizarnih fantastičnih koncepata, bez pomoći dijaloga i to rade, pa, veoma elegantno.



Duarte je za ovu kolekciju priredio četiri svoje priče, počinjući od Có!, a što je, pretpostavljam, onomatopeja kojom se u brazilskoj verziji Portugalskog jezika obeležava glasanje kokošaka. Kokoške su svakako prominentne u ovoj prvoj priči a koja se tiče gojaznog, relaksiranog farmera iz provincije koji provodi mirno veče ispred televizora, ljušteći rakijicu kada bez najave, kamoli objave rata, jelte, on zajedno sa nekoliko svojih domaćih svinja postane žrtva kidnapovanja od strane vanzemaljaca.

Or does he? Duarteov strip se veoma brzo od konspiratološkog narativa pretvori u nadrealističku ekstravagancu, gde se kidnapovanje koristi samo kao preduslov za transformaciju glavnog lika ali i njegovog domaćeg okruženja u nešto bizarno, košmarno ali istovremeno prilično smešno.

Iako bi tehnički moglo da se kaže da ima izvesne kafkijanske dimenzije u onome što se dešava glavnom junaku ove priče, istina je i da je Duarteova energija nestašnija, mračno humoristična i da svinje i kokoške koje se ovde pojavljuju plene svojom ekspresivnošću, a da strip osvaja logikom apsurda (i sna), na primer sa scenom u kojoj protagonist, očajan, pokušava da neshvatljivu situaciju u kojoj se zatekao reši nasiljem, samo da bi se ispostavilo kako verna dvocevka sada umesto sačme ispaljuje – kokošija jaja.

Skretanje stripa u smeru telesnog horora zapravo najavljuje interesovanja koja će autor pokazati i u kasnijim radovima i mada Có! ima hepi end, ovo se ne može reći za narednu priču u kolekciji.



Birds je superiorno napeta epizoda nadrealistički intoniranog horora u kome se visceralnost razrešenja zapravo samo nadovezuje na atmosferu jeze i jedne egzistencijalne, sumorne neizbežnosti mračne sudbine. Titularne ptice u ovom stripu su dva službenika koji na neobjašnjiv način dolaze oči u oči sa smrću i postaju svesni bizarnih načina na koje će se njihovi životi završiti. Vrlo kinetički, akcioni beg kojim protagonisti pokušavaju da izbegnu svoju sudbinu okončava se u izvrsno kadriranim, upečatljivim scenama grafičkog nasilja koje asociraju na neke klasične horor filmove (pre svega The Omen Richarda Donnera) i mada poslednja scena odiše mračnim humorom, ovaj strip uspeva da ostavi osećaj nelagode u čitaocu.

Velikim delom jer Duarte crta tako čisto, tako LEPO, sa perfektnim radom tušem, bez previše senčenja i „buke“ na crtežima. Njegovi likovi su tako upečatljivi jer su u pitanju snažno formirane figure i ekstremno ekspresivna lica a sve to urađeno sa minimalno potrebnim brojem sigurno povučenih, snažnih linija, dok su pozadine takođe urađene tako da „negativni prostor“ i bela boja odrađuju najveći deo posla koji uokviruju perfektno postavljene linije.

Ovaj je kvalitet pogotovo upečatljiv u poslednjoj, naslovnoj priči, Monsters, a koja se bavi invazijom klasičnih „filmskih“ čudovišta na grad na obali okeana. Duarte ovde puca iz svih oružja pokazujući talenat za filmsko kadriranje i perfektno korišećenje ekstremnih razlika u dimenzijama između gigantskih guštera ili oktopoda i ljudi koji su u odnosu na njih veličine maltene mrava. Takođe, Monsters je i najviše akciji naklonjen narativ sa scenama urbane destrukcije i odvažnog protivnapada na čudovišta što ga izvodi lokalni ostareli barmen koji u biblioteci ima knjige Hulija Kortasara i Alistera Kroulija.

Duarte je i inače sklon da scene „montira“ koristeći filmski radije nego klasičan stripovski pristup, razlažući često dinamične momente akcije ili samo iznenađenja likova na nekoliko panela. U skladu sa svojim odabranim „nemim“ pristupom, Duarte ne koristi ni zvučne efekte pa su scene u kojima se „čuju“ eksplozije, lomljava ili krici uplašenih građana tim efektnije što sve ovo dolazi do čitaoca samo posredstvom crteža.

Duarteovi autorski stirpovi su milina za čitanje, pogotovo sa zaista odličnom produkcijom Dark Horsea što je njegove uredne radove tušem sa samo plavim toniranjem prikazala u idealnom svetlu. Priče su intrigantne i mada možda nemaju nekakvu simboličku višeslojnost koja bi ih svrstala rame uz rame sa pomenutim Kortasarom (mada Birds prilazi blizu ovom idealu), njihovo poigravanje sa žanrovskim i popkulturnim tropima je dopaljivo a pripovedanje upečatljivo i memorabilno. Ja sam uživao a uživati možete i sami, potraživši ovu kolekciju na Amazonu.

[Meho Krljic]

Zadovoljstvo je i, kako se to kaže, privilegija, u 2022. godini čitati nove superherojske stirpove J.M. DeMatteisa. DeMatteis spada u prestižnu generaciju strip-scenarista koji su medijum superherojske fikcije prirodno spajali sa drugim pop-kulturnim pojavama; u njegovom slučaju je „penzionisani“ muzički kritičar (nakon objavlivanja negativne kritike aktuelnog albuma Grateful Dead u Rolling Stoneu) postao jedan od najvažnijih scenarista Spajdermena u osamdesetim godinama prošlog veka i lepo je da ga ponovo čitamo u Marvelu u ovoj godini.

No, danas zapravo pišemo o DC-jevom miniserijalu Justice League Infinity, sedmodelnoj priči koja je izlazila od leta prošle godine, do Januara ove i koja predstavlja direktni nastavak popularne animirane serije Justice League Unlimited.



Vama to sve ne deluje kao big deal, ali za američku pibliku crtani filmovi o superherojima su poodavno postali jedan od najvažnijih vektora pridobijanja mlađe publike pa su krajem prošlog i početkom ovog veka crtani filmovi o Batmanu i o Justice League bili veoma uticajni u pogledu dosezanja nove publike, ali i generalnog širenja brenda. Ne samo da najpopularniji među ovim crtanim filmovima imaju i povratni uticaj na stripove (Harley Quinn je, recimo, kao lik, prvo nastala u pomenutoj crtanoj seriji o Betmenu – Batman: The Animated Series – pa tek kasnije preseljena u stripove), već su DC i Warner kreirali i čitav paralelni biznis kreiranja celovečernjih animiranih filmova od kojih su najpoznatiji oni rađeni po ključnim epizodama iz Betmenove istorije, te bioskopski spinof animirane serije Teen Titans Go!

Warner je još sedamdesetih imao uspešnu animiranu seriju u formi Hanna-Barberinog programa Super Friends, koja je, uprkos za ovu produkciju uobičajeno niskim standardima animacije i odsustvu direktnog imenovanja Justice League u nazivu, bila popularna, izgurala čak devet sezona i tokom osamdesetih i devedesetih godina besomučnim repriziranjem u Subotnjim blokovima u umovima mnogih mladih Amerikanaca utemeljila „prave“ karakterizacije Supermena, Betmena i ostalih članova Lige pravde.

Utoliko, u ovom veku su DC i Warner prvo imali trogodišnju seriju Justice League koja je zatim promenila ime u Justice League Unlimited, trajući sve do 2006. godine i osvajajući vrlo solidnu popularnost i dobre kritike. Producenti su bili Bruce Timm, Dwayne McDuffie i, notabilno, James Tucker, likovima su glasove pozajmili ključni glasovni glumci DC-jevih TV produkcija (Kevin Conroy kao Betmen, George Newbern kao Supermen, Clancy Brown kao Lex Luthor, Michael Ironside kao Darkseid, naravno Mark Hamill kao Joker) a među scenaristima koji su radili neke od epizoda bio je i J.M. DeMatteis.



Deluje i malo zakasnelo da se seriji koja se završila 2006. godine deceniju i po kasnije pravi nastavak, i to u stripu, ali pretpostavljam da u DC-ju znaju šta rade i da je i ovde bila u pitanju sasvim racionalno iskalkulisana ambicija da se ljudima koji su 2006. godine imali, recimo desetak godina, sada kada su dvadesetpetogodišnjaci naplati nostalgija i tako se, uz mnogo manje produkcionih ulaganja požanje još prinosa od setve sa početka stoleća.

No, ovo ne mislim na neki negativan način. Justice League Infinity pored toga što nastavlja da nosi baklju DC Animated Universe univerzuma a koji su Bruce Timm i Paul Dini kreirali sa gore pomenutom Batman: The Animated Series, i koji je tokom decenija potvrdio svoju popularnost ali i „validnost“ u odnosu na mnoge druge DC-jeve univerzume, takođe i svojim tretmanom multiverzuma i igranjem na kartu različitih verzija istih likova, njihove jukstapozicije i tenzija koje nastaju u njihovom sučeljavanju lepo uklapa u aktuelni trenutak u DC stripovima, sa svim njihovim opsesijama omniverzumom i korišćenjem reči „infinity“ gde god se ona može napisati.

Strip su, kad smo već kod pisanja, napisali zajednički producent serije James Tucker i J.M. DeMatteis, a nacrtao ga je Ethen Beavers, koji je još polovinom prve decenije ovog veka radio na stripu po seriji Justice League Unlimited. Drugim rečima, ovo nije puki cash-in i davanje tezge bilo kom crtaču ili scenaristi koji je u tom trenutku slobodan. DC je za ovu priliku zaista angažovao najbolje ljude koji vrlo dobro poznaju univerzum i likove sa kojima rade i imali su značajne uloge u njihovoj prošlosti.

Zaplet ovog stripa je možda i iznenađujuće kompleksan i bavi se multiverzalnom krizom za koju, ovako subjektivno, mogu da kažem da mi je bila zanimljivija nego poslednjih par multiverzalnih kriza u „standardnom“ DC-ju. U centru ove krize je Amazo, android* obdaren ogromnom inteligencijom i kapacitetom da evoluira a koji se na samom početku zatiče usred egzistencijalne zapitanosti. Amazo je svestan svoje artificijalne prirode ali i sposobnosti da se maltene neograničeno usavršava i njega – prirodno – more pitanja o sopstvenoj svrsi, o tome zašto postoji i kuda treba da ide. Metaforički prikaz „mesta“ na kome se Amazo nalazi dok traži odgovor na svoja pitanja u secištu različituih univerzuma rešen je veoma elegantno i u značenjskom i u vizuelnom smislu.

*koji je, zajedno sa Brainacom poslužio kao, khm, „inspiracija“ za Marvelovog Ultrona

Priča se dalje pomera prema jednom bivšem članu Lige pravde koji je rešio da napusti superherojski posao i inkongito živi na zabačenom mestu na kraju sveta, trudeći se da bude sasvim izvan globanih kriza koje će nadalje rešavati njegove bivše kolege. Strip kreira relativno neuobičajen ali iznenađujuće moderan način da se prikažu raskid ovog lika sa svojom herojskom prošlošću, njegova melanholija, samoća, ali i energija sa kojom gradi novi identitet što mu omogućava „normalne“, ljudske, svakodnevne odnose sa drugima.

Zaplet dalje odlazi u pravcu glavnog štaba Lige pravde gde superherojske kolege proslavljaju Flashov rođendan i, kako to već mora biti, tu kreće pičvajz u koji su pored Amazoa upleteni i mračni bogovi sa Apokolipsa. U opštoj tuči koja nastaje trijumfuju, naravno, naši, ali kriza ne samo da se nije završila nego tek počinje kada, kasnije te večeri, Supermena, koji sa svojom suprugom Lois deli čašu vina, u nekakvom interdimenzionom bljesku odjednom zamenjuje Overman, suprematistički pandan Supermenu sa Zemlje u paralelnom univerzumu na kojoj je nacizam pobedio.



Strukturalno, ovo je, kako rekoh, dosta kompleksna priča koja se bavi popriličnim brojem likova i odvaja zasebne epizode da isprati njihove priče u paralelnim univerzumima. Supermen je premešten u univerzum nacizma, dakle, na Zemlju kojom vlada Vandal Savage što je 25.000 godina planirao da kreira fašističku distopiju a suprotstavlja mu se pokret otpora u kome su likovi što su na „našoj“ Zemlji tradicionalno Supermenovi neprijatelji (Metallo, Doomsday...). Naš Supermen se, prirodno, stavlja na raspolaganje borcima protiv fašizma, a kod kuće Lois Lane nalazi način da savlada razjarenog Overmana za koga se saznaje da, iako predstavlja udarnu pesnicu Savageovog režima, zapravo žudi da bude sopstveni gospodar – i tegli za sobom neke nezalečene traume iz mlađih dana.

Psihološki rad scenarista i crtača je ovde (ne)iznenađujuće suptilan i mada Overman svakako ostaje negativac, pa i čudovište, on je čudovište koje čitalac razume, a način na koji ga Liga pravde zaustavlja ima, zapravo, vrlo opipljivu simboličku pa i psihološku cenu.

Druga notabilna grana priče dešava se u univerzumu koji je gotovo ispražnjen od života jer je u njemu Darkseid uspešno razvio svoju „protivživotnu jednačinu“ i – ostao sam da lamentira nad životom koji je mogao da ima a žrtvovao ga je na oltaru glupe muške ambicije. Kontrastiran sa Wonder Woman koja se ovde zatiče nespremna, Darkseid je još jedno čudovište koje čitalac uspeva da shvati, pa i da razvije, zajedno sa protagonistkinjom, empatiju za njega, posebno u finalu ovog podzapleta gde kosmički tiranin demonstrira ne samo kajanje već i nepatvorenu vrlinu.

Strip ima još nekoliko podzapleta, uključujući sa afroameričkim Supermenom iz još jednog paralelnog univerzuma, ali scenaristi ne samo da uspevaju da ih majstorski povežu u jednu konzistentnu priču u kojoj je jasno i ko šta radi i zašto i koje su čije motivacije – a što je teže nego što na prvi pogled deluje kada morate da žonglirate sa po nekoliko verzija istih likova – već i postižu vrlo dobre karakterizacije likova.

Naravno, intuitivno je pomisliti da su crtanofilmovske karakterizacije jednostavnije, „ravnije“ od onog što u proseku čitamo u stripovima koji su namenjeni starijoj publici i, tehnički ovo jeste tačno za ovaj strip, ali dvojica scenarista i crtač uspevaju da nam podare nijansirane likove koji su nosioci onih „glavnih“ karakteristika (Supermen je optimističan i pun nade, Betmen je ćutljiv, opsednut planiranjem i nikada ne otkriva sve karte, Wonder Woman je plemenita, istinoljubiva i strastveni borac za pravdu...) ali da istovremeno imaju i prostora da pokažu druge svoje aspekte. Betmen koji sumnja u sebe, Green Lantern koji u sebi pronalazi ostatke neumrle ljubavi prema bivšoj devojci u najtežem mogućem trenutku, Wonder Woman koja oseća istinsku krivicu – sve su ovo lepi prelivi u karakterizaciji koji produbljuju ovaj strip i uspevaju da nam prodaju i konfliktnog Amazoa što sedi u središtu njegovog zapleta.



Pomaže, naravno, što DeMatteis i Tucker pišu u jednom „povišenom“, dobro odmereno melodramatičnom tonu koji je primeren toj operetskoj snazi zapleta, a dopušta refleksije i kontemplacije na strani protagonista koje bi u „savremenom“ stripu bile smatrane za isuviše teatralne. No, ja sam ipak odrastao na stripovima rađenim u poznim šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama pa mi je ovaj ton i najprirodniji za superheroje koji, suočeni sa ogromnim izazovima svi u sebi pronalaze pesnika i filozofa. Možda ovo ne bi funkcionisalo da je strip pisao neko drugi ali DeMatteis i Tucker ispisuju zaista lep tekst i uspevaju da uravnoteže i dramu i humor i patetiku i filozofiju a da to sve ne deluje staromodno.

Naravno, Beaversov „crtanofilmovski“ stil crtanja nije nužan uslov da ovakav tekst „proradi“. Na kraju krajeva, stari superherojski stripovi iz sedamdesetih su koristili mnogo realisitčniji prikaz – videti pod Ross Andru, Neal Adams itd. – ali danas je, čini mi se, prirodno da se uz ovakav ton teksta očekuje stilizovaniji, deci bliži crtež. Beavers je izvrstan prirpovedač koji ne samo da uspeva da, rekosmo već, dosta komplikovan scenario koji mesto radnje premešta između različitih univerzuma, prenese imporesivno i bez ikakve konfuzije u dinamične, snažne table, već je i njegov rad na karakterizaciji likova prvoklasan. Kolorist Nick Filardi, naravno, stripu daje jake, vibrantne tonove boje, pazeći da različite lokalitete obdari jasnim kolornim identitetima, a leterer Tom Napolitano ima pune ruke posla sa gomilama različitih glasova koje moramo da čujemo.

Justice League Infinity ima spektakularno finale sa „krajem“ multiverzuma koji bi, ako ćemo biti pošteni, trebalo da stoji na svakoj top 5 listi „krajeva multiverzuma“ u DC-jevim radovima. U ovom finalu sve dolazi do svog vrhunca, i karakteri likova, i filozofske teme, i crtež, pa i humor i kada na kraju ispustite vazduh i počnete da se smejete od olakšanja, shvatate da nam svima fali malo više ovako spretno napravljenih, kvalitetno vođenih superherojskih stripova. Comixology stranica je na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pošto poslednjih nedelja sa uživanjem čitam stripove koje je za Marvel napisao (i piše) Jed MacKay, red je došao i da se nešto kaže o aktuelnom tekućem serijalu Moon Knight koga ovaj Kanađanin vrlo uspešno piše od prošle godine. Do sada je, makar u trenutku dok ovo kucam, izašlo osam brojeva a prva kolekcija, sa prvih pet epizoda pojavila se u prodaji polovinom Februara. Kako je u aktuelnom momentu Moon Knight zapravo odsutan iz sopstvenog stripa – jer se najnovija, osma epizoda događa usred krosovera Devil’s Reign – i pretpostavka je da će kada se sve to završi krenuti nova priča unutar onog što je MacKay osmislio kao centalni narativ ovog serijala, čini mi se da je ovo idealan trenutak da se podvuče crta i vidi da li je ovaj strip do sada bio dobra ili loša ideja.

Bio je dobra ideja.



Niste ni sumnjali, znam, jer MacKayja u poslednje vreme hvalim bez razlike za sve što radi u Marvelu. Iako je nedavno imao i prilično uspešan mini-događaj u vidu serijala The Death of Doctor Strange gde je radio sa jednim od velikih i važnih likova kojem, uostalom, izlazi novi film ove godine, MacKay je do sada pokazao da je pravi majstor kada mu se u ruke daju relativno manje popularni, i manje „važni“ likovi, sa manje detaljnim istorijama i manje, a što je možda i važnije, zilotski nastrojenim fandomom. Dok drugi scenaristi verovatno podnose žrtve mračnim božanstvima da im se ukaže prilika da pišu Hulka ili Thora (koje, uzgred, obojicu trenutno piše Donny Cates), MacKay je suvereno zablistao radeći Taskmastera i, pogotovo, Black Cat, kreirajući za ovu potonju po prvi put tekući serijal koji joj je dao ozbiljniji kontinuitet i karakternu progresiju.

Otud sam, iako je Matt Rosenberg par godina unazad vrlo sugestivno tvitovao da bi on BAŠ voleo da piše Moon Knighta, a Rosenberga BAŠ volim, klimnuo sa izrazitim odobravanjem kada je MacKay najavljen kao scenarista novog tekućeg serijala. Činilo mi se – a čitanje je to kasnije i potvrdilo – da je Kanađanin ponovo dobio u ruke materijal sasvim po svojoj meri sa likom koji ima solidnu kulturnu prepoznatljivost unutar Marvelovog univerzuma, ali koji tokom četiri i po decenije postojanja definitivno NIJE dobio svoj konačni, jelte, definitivni identitet. I, da napomenem, ovo NIJE igra reči koja aludira na disocijativni poremećaj ličnosti a što je mentalna bolest od koje boluje glavni junak ovog stripa.

Konkretnije, hteo sam da kažem da su oni najpoznatiji i najpopularniji superheroji – u Marvelu, DC-ju ili drugde, pre svega jasne, prepoznatljive, zaokružene metafore. Junaci Zlatnog doba su lako definisani sa po dve-tri reči (Betmen: strah i pravda; Supermen: vrlina i inspiracija; Kapetan Amerika: požrtvovanost i zaštita) dok su srebrnodobni junaci definisani njihovim jakim ali jasnim kontradikcijama (Spajdermen: krivica i požrtvovanost; Daredevil: laž i vera). U kontrastu sa njima, Moon Knight, koji je kreiran 1975. godine ima koncepta u višku ali nikada u takvoj meri da se može govoriti o zaokruženom liku koji šalje jednu jasnu poruku. Moon Knight je istovremeno i Jevrejin i sluga Khonshua, egipatskog Boga Meseca koji ga je oživeo posle smrti i proizveo u svoju, jelte, desnu ruku. On je bivši marinac i operativac CIA-e, a bio je i plaćenik koji je ratovao za poslodavce po Africi. On je i superheroj, a istovremeno i milijarder, koji svoj mentalni poremećaj između ostalog koristi i da radi različite undercover poslove i bori se protiv različitih formi zločina i drugih pretnji.



Moon Knight je, dakle, jedan švedski sto motiva i nije neko preterano iznenađenje da je posle inicijalnog tekućeg serijala iz 1980. godine sa jakim autorskim timom koji su činili Doug Moench i Bill Sienkiewicz, a koji je izgurao repsektabilnih 38 brojeva, ovaj lik kasnije imao gomilu novih početaka, u prošlom veku sa Moenchom za volanom, gde se još moglo govoriti o nekakvoj doslednosti u motivima, a u ovom sa prilično freestyle pristupom.

I da se ne lažemo, neki od ovovekovnih serijala su bili užasni, iako su ih radili respektabilni autori (Charlie Huston, David Finch, Gregg Hurwitz, Jerome Opena...). No, Brian Bendis i Alex Maleev su pre jedanaest godina kreirali zreo, intrigantan serijal u kome je tretman mentalne bolesti glavnog junaka bio u središtu zapleta i ovo je singaliziralo da se sa Moon Knightom mogu raditi eksperimentalniji, pa i avangardniji stripovi. Tako da su ga posle pisali Warren Ellis, Brian Wood i Jeff Lemire, svaki sa sopstvenim pristupom ali i sa zajedničkim shvatanjem da je ovo sada ozbiljniji strip, što se kaže, za „odrasle“, sa superherojskim formatom koji služi kao kontejner za različite motive: filozofski horor, psihoanalitičke eksperimente, metafizičke meditacije...

S obzirom da Marvel ove godine pokreće i televizijsku seriju po Moon Knightu, sa sve Osacrom Isaacom u glavnoj ulozi, reklo bi se da firma smatra da je konačno „shvaćeno“ ŠTA je Moon Knight pre svega. Superheroj koji je u jednom momentu bio na ivici da bude samo imitacija Betmena u belom kostimu (sa sve batlerom i preskupim gedžetima, letelicama itd.) sada je, čini se, pronašao svoj identitet.

I MacKayjev strip je prilično dobar sažetak tog identiteta koji je, da se ne lažemo, i dalje jako kompleksan. No, priprema za ovaj serijal urađena je u tekućem serijalu Avengersa gde je priča Age of Khonshu prikazala Moon Knighta kako u ime svog boga poražava kompletne Avengerse i stavlja planetu Zemlju pod upravu starog božanstva koje ima svoja shvatanja reda, poretka i pravičnosti i, mada je ovde Moon Knight prikazan kao, praktično, negativac, Jason Aaron je napisao dovoljno iznijansiranu priču i karakternu studiju da ga doživimo kao zapravo tragičnog, konfliktnog antiheroja koji pokušava da uradi pravu stvar u ime nečeg većeg od sebe.

Utoliko, MacKayjev serijal je formatiran kao mnogo prizemljeniji, „street level“ narativ smešten između superherojske akcije, horora i filozofske potrage za svrhom, a usmeravan obaveznim sesijama koje Marc Spector („glavni“ civilni identitet Moon Knighta) ima sa psihijatrom, što je bio uslov Avengersa nakon završene Age of Khonshu priče.

I ovo je, uprkos tome što i dalje koristi masu motiva koji ne deluju nužno kompatibilni, vrlo udoban i zanimljiv narativ. MacKay daje Moon Knightu stalnu „kancelariju“ u Njujorku, nazvanu Midnight Mission i jedan šerlokholmsovski „stalni posao“ gde Mr. Knight dočekuje klijente i preuzima na sebe neobične slučajeve koji se događaju u susedstvu a čija paranormalnost ih čini neadekvatnim za policiju ili „normalne“ privatne detektive. Ovo je postavka koju je utemeljio Warren Ellis u pokušaju da se odmakne od klasiče superherojštine i MacKay je dalje prirodno proširuje dajući Spectoru ansambl likova – uglavnom novih mada se i Tigra, stara koleginica iz West Coast Avengersa pojavljuje na radost starijih čitalaca – koji su svi na ovaj ili onaj način vezani za ovaj kraj grada i imaju lične, jelte, investicije u to da u njemu vlada kakav-takav red i mir, ali dajući mu i nove, zanimljive neprijatelje i „frenemy“ likove.



Rad na psihološkom portretu samog Spectora/ Moon Knighta je ovde svakako najdublji i najinteresantniji. Ovaj glavni lik nije samo opterećen ogromnom krivicom na ime prošlih grehova, već je i istovremeno harizmatičan do mere kada je jasno da je njegova „akciona“ persona upravo to, persona, lik koga Moon Knight glumi da bi imao poštovanje na njujorškim ulicama. Tu je zatim čitav njegov odnos sa božanskim, kako sa religijom koju je nasledio od oca (a koji je bio Rabin) i koja ga je učila nenasilju, tako i svojim odnosom sa Khonshuom koji je star, nesuptilan ali proaktivan bog. Moon Knight, kao „pesnica Khonshua“ u ovom stripu nije predstavljen kao puki zaštitnik „onih koji putuju noću“ već kao jedan od aspekata agresivne prirode ovog boga i njegov stalni unutarnji konflikt između onog što – zahvaljujući svom nasleđu – shvata kao pravično i onog što doživljava kao svoj dug božanstvu koje ga je oživelo je bogat psihološki materijal koji strip iz broja u broj raspakuje. Spector/ Knight je potpun svestan da je njegov odnos sa Khonshuom pre svega odnos nezrelosti, odnos dečaka koji je i pored živog oca, sanjao o „pravom“ ocu koji će ga prihvatiti sa svim njegovim nezrelostima i toksičnim impulsima i usmeriti njegovu unutarnju agresiju ka „božanskim“ ciljevima i mada se strip nikako ne može svesti na disekciju „toksične muškosti“ i produživanje pubertetskog mentaliteta daleko preko granica tinejdž urasta, a uz kvaziočinske figure poput Jordana Petersona i Gavina McInnesa, ova komponenta u njemu postoji i deo je jedne više i kompleksnije rasprave o psihologiji, figurama oca, religiji i veri.

MacKay uvodi i likove koji treba da pomognu u analizi i drugih aspekata Knightove ličnosti, sa drugom „pesnicom Khonshua“ koja se pojavljuje u Njujorku i u pitanju je vrlo interesantan i sam za sebe višeslojan lik poreklom iz Afrike a koga strip formatira kao prirodan antipod „belom“ Vitezu Meseca što je, jelte, došao iz Amerike u Afriku i tamo od boga dobio moći i misiju. MacKay, srećom, ne pada u klopku ambicije da analizira afričke religije i kulture i njegov Moon Hunter je lik koji stoji sam za sebe, sa sopstvenom biografijom i psihologijom, bez potrebe da nekako bude sažetak SVIH crnih muškaraca sa afričkog kontinenta.

Tu je i novi negativac, Zodiac i mada strip do sada postavlja Moon Knighta nasuprot nekolicini trećepozivaca sa njujorške scene superkriminalaca, utemeljujući ga u tom street-level senzibilitetu koji se inače vezuje za Spajdermena ili Daredevila, Zodiac je i sam harizmatičan i intrigantan lik sa kompleksnom agendom a koja i sama očigledno ima jake veze sa svim motivima o kojima smo do sada pričali.



Sam Moon Knight je ovde decidno produbljen na mnogo nivoa, sa detaljima koji su prosto neodoljivi. Recimo, to da glavni junak nosi pametni telefon sa razbijenim ekranom je samo vizuelni element koji se nigde ne komentariše ali se pokazuje kao potpuno definišući momenat u karakterizaciji protagoniste kada vidimo da haker preti da će mu za svaki pogrešan potez obrisati po milion dolar sa računa. Moon Knight, naravno, na ovo ni ne trepne i demonstrira apsolutan prezir prema materijalnom bogatstvu naspram mogućnosti da pesnicama zločinca nauči pameti i pokaže mu da se zločin ne isplati. Hoću reći, OVAJ Moon Knight demonstrira biblijsku vrlinu na jedan decidno nebiblijski način.

Iako ovo sve sad deluje jako ozbiljno i intelektualno, Moon Knight je Marvelov superherojski strip i MacKay je scenarista koji ume da perfektno spoji imanentnu vodviljsku gizdavost te postavke sa pomenutim ozbiljnim temama i motivima. Hoću reći, ovo je i duhovit strip sa brojnim instancama suvog, odmerenog humora i glavnim likom koji i pored sve svoje urođene mračnosti zapravo ume da se solidno našali na svoj račun. Ovo je jedan od onih stripova u kome čovek obučen u belo odelo sa belom maskom na licu ima detektivsku kancelariju usred Njujorka, asistentkinja mu je lokalna afroamerička vampirica a žena sa tigrovim šarama po celom telu toj asistentkinji otkriva da će tajni identitet svog šefa lako saznati ako ode na IMDb i pogleda ko je bio izvršni producent dokumentarca o Moon Knightu. I to sve funkcioniše perfektno se uklapajući sa oniričkim scenama u kojima Knight komunicira sa Khonshuom, sa scenama horora i onostranih vizija.



Naravno, jedan od glavnih razloga što to sve fukcioniše je italijanski crtač Alessandro Cappuccio koji je do sada nacrtao sve epizode ovog serijala i dao mu jedan snažan vizuelni identitet neophodan za funkcionalno spajanje svih tih različitih identiteta i tonova. Marvel se mora pohvaliti ne samo zato što je omogućio da Capuccio crta sve epizode (barem do sada), bez uskakanja drugih crtača da popune mesece u kojima glavni crtač ne može da postigne, već i što je u startu napravljen adekvatan izbor. Cappuccio, da bude jasno, ne bi bio idealan crtač, bar po mom mišljenju, za strip koji se odvija u „normalnijim“ okolnostima, dakle po danu, sa likovima koji treba da izgledaju naturalistički. Njegove tanke, oštre linije i sklonost ka jakom deformisanju anatomije bi u takvim stripovima odvlačila pažnju i davala im nepotrebno „pomerenu“ atmosferu. Ali za Moon Knighta? Za Moon Knighta je savršen.

Hoću reći, naslovne stranice koje je uglavnom crtao Steve McNiven su atraktivne ali nemaju VEZE sa onim što ćete videti u ovom stripu. Cappuccio nema ni najmanje interesovanja za mišićavog, testosteronski napumpanog siledžiju kakvog crta McNiven i kakvog je, recimo, radio Finch pre petnaestak godina. Njegov Moon Knight je vitka, ispošćena, blago bolesna figura, sa plaštom koji deluje kao da sam od sebe menja oblik i oružjem koje je oštro, opasno i koje koristite kada hoćete da stvarno povredite protivnika, ne samo da mu date uobičajene superherojske vaspitno-popravne batine. Istovremeno, grad u kome se nalazi je i sam sav u oštrim linijama i uglovima, neosvetljen, pun senki i ožiljaka. Kada treba da nacrta akciju, Cappuccio obično prikazuje Moon Knighta u pozama za koje shvatate da i sam glavni lik razume da su baš to – poze, da ih svesno pravi za posmatrače, šaljući smišljeno poruku o snazi i dominantnosti, iako u sopstvenoj nutrini gaji mnoge protivrečnosti, sumnje, strahove i stid. Tako da je ovde „prava“ akcija uglavnom eksplozivna i visceralna, bez mnogo akrobatike i baleta, efikasna i brutalna, a strip se pre svega vozi na atmosferi ponoći, momenata u kojima misli blude a psihološke kočnice počinju da se otpuštaju dok svetovi mrtvih i živih, označitelja i označenog počinju da se slobodnije mešaju. Koloristkinja Rachelle Rosenberg (eto da bar NEKO od Rozenbergovih radi Moon Knighta) je ovde nezamenljiv deo tima sa majstorskim kreiranjem atmosfere noći, neprozirnosti, pretnje koja nije akutna i koju ne možete nikada zaista ni pobediti niti videti do kraja. Letering je radio Cory Petit i to je uobičajeno sjajan posao.

Sve u svemu, novi Moon Knight je za sada odličan, perfektno mešajući natprirodni detektivski strip, low level superherojštinu, psihološki horor (i, pa, visceralni horor) i metafizičku raspravu o odnosu muškarca sa bogom koji ga naziva svojim sinom i ne dopušta mu da umre, ali koji ga je i pretvorio u svoju pesnicu a pesnice, generalno, ne treba mnogo da razmišljaju. Marc Spector ne može da prestane da razmišlja i ovo je njegov usud i verovatno najvažniji centralni motiv stripa koji raspravu o moći i odgovornosti iznosi na jedan značajno odrasliji nivo nego što je standard. Čitajte Moon Knighta, valjaće vam.

[Meho Krljic]

Little Sister je stripovani memoarski zapis o odrastanju Susie Morgenstern u Njuarku pedesetih godina prošlog veka a kreirao ga je francuski crtač i scenarista Johann G. Louis. U pitanju je izdanje francuskog izdavača Dargaud iz 2020. godine, pod nazivom La Petite dernière a koje je strip-adaptacija memoara spisateljice Susie Morgenstern.



Louis je za svoju prvu karijeru odabrao profesiju scenografa i nekoliko godina radio na filmu i televiziji (u reklamama, naravno), da bi kroz rad avanzovao do pozicije prvo asistenta režije a onda i režisera koji pravi sopstvene filmove. Vele da je „jednog leta, čekajući na finansije za svoj novi film seo i napisao i nacrtao svoj prvi grafički roman, u jednom dahu“. Ovo je izašlo 2015. godine, da bi njegov sledeći grafički roman, biografija francuske pevačice i glumice Fréhel, izašao 2018. godine. La Petite dernière je nastao kada je Pauline Mermet iz Dargauda pitala Susie Morgenstern za mogućnost da se njeni memoarski spisi prerade u strip-formu. Morgensternova kaže da je bila oduševljena ne samo time što je neko čita, već i što mu se to što čita toliko dopalo da želi da ga transformiše u novi medijum. Originalna knjiga, napisana na Engleskom, poslužila je Louisu kao predložak za adaptirani scenario i iz njega je nastala ova šarena i vesela knjiga o jevrejskom devojčurku koji odrasta u porodici naseljenoj u američkoj državi Nju Džersi početkom pedesetih godina prošlog veka.

Morgensternova naglašava da je originalni materijal krenula da piše na Francuskom ali da joj ton nije odgovarao pa se prebacila na Engleski gde je sve delovalo dosta prirodnije. Ova autorka, nastanjena u Francuskoj u koju je, po sopstvenim rečima, zaljubljena, rođena je u Njuarku u porodici jevrejskih imigranata koji su u SAD prešli kada je postalo jasno da je nacistička pretnja u Evropi  prevelika da bi bila ignorisana. Morgensterova se prvo prezivala Hoch i nakon završene škole u SAD prešla je u Izrael gde je u Jerusalimu studirala književnost. Kasnje u karijeri će steći i doktorat iz komparativne književnosti, ali jedan od podjednako važnih događaja u Izraelu bilo je upoznavanje sa francuskim matematičarem Jacquesom Morgensternom sa kojim je stupila u brak, preselila se u Nicu i tamo izrodila dve ćerke i predavala Engleski jezik na lokalnom univerzitetu. Morgensternova je u Francuskoj prevashodno poznata kao autor knjiga za decu – neke je napisala zajedno sa svojim ćerkama – iako njen književni opus podrazumeva i poeziju ali i dokumentarističke knjige.

Little Sister, je, pak, knjiga koja je istovemeno i za decu ali i za odrasle – a što pričam, naravno, na ime čitanja stripa, original nisam čitao – jer je u pitanju jedan realističan, naturalistički, ali istovremeno nežno sentimentalan (ne i bajkovit) pogled na detinjstvo u Njuarku i odrastanje u porodici u kojoj je Susie bila najmlađa sestra.

Little Sister iz naslova, dakle, odnosi se na glavnu junakinju ali istovremeno i na perspektivu iz koje se čitava ova priča pripoveda. Ovo je možda i tipičan „slice of life“ rad u kome nema klasičnih „dramskih“ narativnih lukova i gde se pouke i uvidi provlače pre svega kroz podtekst u meri da čitalac shvata da ni sama protagonistkinja ne shvata uvek značenje onoga što se dešava, ali da će kroz odrastanje i refleksiju na ove događaje, tokom života doći do pune spoznaje.



To je, mislim, i jeda od glavnih kvaliteta memoarskih spisa, napor da se zaroni natrag kroz svoj život i pronađu pouke u okviru nečega što je u ono vreme delovalo kao samo niska slučajnih događaja. Naravno, rizik je uvek da se niski slučajnih događaja pripišu značenja kojih nije nužno bilo i da se u retrospektivi tim događajima nametne dramska struktura, sa zapletima, preokretima, raspletima i pančlajnima.

No, Louisoa adaptacija Morgensternove se plemenito uzdržava od pretvaranja ovh reminiscencija u „žanrovsko“ pismo gde bi svaki događaj imao jasnu pouku a svaki preokret značio automatsko „levelapovanje“ protagonistkinje u zreliju osobu. Morgensternova sebe očigledno prikazuje kao obično dete, koje je radoznalo i voljno da uči, ali koje nije stereotipni stripovski infant-genije što iz svega pred svojim očima izvlači duboke filozofske poduke.

Utoliko, Louis, iako strip deli na celine koje se uredno i šarmantno uokviruju velikim panelima koji uspostavljaju novi vremenski period u kome se priča odvija, zapravo ne pokušava da ovim celinama nametne jasno određene narativne lukove već priču razvija prevashodno kroz interakcije likova i nalazi vitalnost u njihovim dijalozima, dinamici odnosa, ponekada shvatanju a ponekada i neshvatanju onog što se oko njih događa. Takođe, činjenica da se događaji u ovohj priči svi odvijaju u manje od godinu dana – Susie ima deset godina sve vreme – prirodno diktiraju da je protagonistkinja neko ko ostaje na približno sličnom nivou kognitivnih i intelektualnih kapaciteta a da učenje i sazrevanje koje se dešava zapravo ide u njenoj nutrini i daće svoje plodove tek u kasnijim godinama

Morgensternova je odrasla u familiji sa još dve sestre od kojih najstarija u trenutku dešavanja u ovom stripu ima osamnaest a srednja četrnaest. Ove razlike u godinama su OGROMNE kada sami imate deset godina i strip zapravo vrlo lepo hvata odnos između setara koje se vole i međusobno su vrlo privržene, ali koje su istovremeno i različite, sa različitim karakterima i interesovanjima i koje nisu iznad toga da jedna drugoj smeštaju, da starije eksploatišu mlađu, da prete jedne drugima ako se roditeljima otkriju tajne itd.

Otac je, pak, vlasnik lokalne bakalnice a majka je nastavnica na zameni u lokalnoj školi tako da sestre solidan deo vremena provode same. No, odlasci kod rodbine u Njujork ali i dolazak rođaka iz Evrope koji ne znaju Engleski i ponašaju se neobično, barem za ono što devojčice očekuju, pokazuju i zanimljive interakcije izvan uskog porodičnog kruga. Susretanje rodbine iz Evrope koja devojčicama deluje beživotno i bezvoljno je jedan od momenata u kojim se realnost holokausta koji je u tom trenutku još veoma sveža uspomena uvlači u ove živote na sasvim prirodan način. Glavna junakinja i sama pokušava da se obrazuje o stvarima za koje njena porodica misli da je još premlada pa iz školske biblioteke uzima Dnevnik Ane Frank i smatra da je ovo knjiga apsolutno primerena za nju jer je protagonistkinja upravo njenih godina.

Taj kontrast između Ane Frank i njene vršnjakinje nekoliko godina kasnije koja sa sestrama deli tajne o zaljubljivanjima, laže roditelje da ide u biblioteku a onda (takođe sa sestrama) kupuje hot dogove – definitivno NE-košer hranu – i oblaporno ih jede jer to rade „sva američka deca“, pita majku mogu li oni da slave Božić itd. je svakako u srcu ovog stripa koji se definitivno bavi „jevrejstvom“ kao svojom temom ali bez nužno agresivnog insistiranja na njegovim najdubljim značenjima. Strip realistično i šarmantno prikazuje izrastanje identiteta koji je istovremeno i američki i jevrejski pa i rasistički ekscesi koje Susie trpi zapravo deluju naturalistički i nisu formatirani kao centralni element ovog narativa.

Pričamo dakle o veoma ljupkoj priči o odrastanju. Grafička oprema stripa je karakterisana karikaturalnim crtačkim stilom sa okruglim licima i figurama, ekspresivnim očima i kolorom koji se oslanja na vodene boje i deluje prirodno, sa čestim prelascima preko linija tako da se stripu obezbedi toplina, ali da se ne ode u anarhičnost. Ako imam zamerke na Louisov rad one se u najvećoj meri odnose na povremeno pretrpano pripovedanje u kome ponekada nije sasvim jasno koja je tačno sekvenca događaja, prevashodno dijaloga, a što je dobro podsećanje na to da profesionalni letereri nisu tek ekstravagantna američka eskcentričnost već često presudan element jasnog pripovedanja u stripu.

Little Sister je naoko neobavezan, šarmantan strip ali on svakako privlači svojom prirodnošću i toplinom, prikazujući život u jednoj eri, na jednom mestu, sa određenom etničkom grupom, a koji ima i slatke i gorke elemente (na primer smrt u porodici i rituali vezani za nju). Kao takav svakako je vredan proveravanja. Europe Comics ga prodaje na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Justice League Incarnate, nedavno završeni DC-jev miniserijal iz pet delova je središnji deo trilogije koju piše Joshua Williamson a koja se bavi multiverzalnim temama i postavlja (svoju verziju) Justice League u presek svetova što obuhvataju i imaginarne, fiktivne realnosti. Sad, pametnjakovići među nama će ukazati da već to da je u pitanju strip znači da u startu imamo posla sa fiktivnim realnostima, ali Williamson i njegov scenaristički partner na ovom projektu, Dennis Culver prave solidan napor da u svoju po efektima na DC-jeve propertije zaista ambicioznu priču oplemene i metafikcionalnom energijom gde će se podsetiti da „izmišljene“ stvari i koncepti mogu imati jednakog pa i jačeg uticaja na „stvarnost“ od onih koje su opipljive i „prave“.



Ovo je još jedan moj susret sa Williamsonom koga naravno ne možete izbeći ako danas čitate DC-jeve stripove. Propulzivni scenarista se tokom proteklih nekoliko godina nametnuo kao čovek sa idejama i potrebnim spisateljskim kvalitetima da ih realizuje pa je i trenutno jedan od glavnih arhitekti aktuelnog DC-jevog kontinuiteta. Dok su se Snyder i King sklonili u stranu, Tynion IV rešio da okuša sreću sa Substackom a Bendisu, valjda, urednici više ne dižu telefon kad ih zove, Williamson sa očiglednim entuzijazmom, glavačke uleće u prostor koji je Snyder ostavio posle Dark Nights: Death Metal i razgrće još uvek svež koncept omniverzuma da se poigra sa različitim verzijama različitih likova, kreira neke sopstvene, ali i ispriča priče koje će na nove načine kanalisati tradicionalnu DC-jevu opsesiju multiplim univerzumima i narativima koji ih na neki način ujedinjuju.

Ako čitate ove moje napise o superherojskim stripovima, a statistički ih ne čitate i do ovog pasusa ste stigli nekom neobjašnjivom greškom, onda znate da moj problem sa Williamsonom nipošto nije u toj njegovoj mutliverzalnoj ambiciji, već mnogo više u njegovoj egzekuciji koja je često previše „tehnička“, prepričavačka, bez – za mene – dovoljno karaktera ili makar zamaha da se inter- i meta-tekstualni koncepti uspostave takvim intenzitetom da imam utisak da se nešto u DC-ju zaista zatreslo.

„Tvoj problem, Mehmete“, kažete vi, „su male, nefunkcionalne genitalije“.

Dobro, ali ne prič...

„A pored toga“, nastavljate, prilično me grubo prekidajući usred reči, „tvoj problem sa Williamsonom je što on nije Grant Morrison. Hoćemo da kažemo, skini se već jednom sa tog Morrisonovog slučaja, preboli njegov odlazak iz DC-ja, ne DOSAĐUJ NAM VIŠE.“

I nije da sad tu ja imam čime da se branim. Ali ako bih pokušao, dodao bih, sve ukazujući da ovo pričam iz perspektive višedecenijskog Morrisonovog poštovaoca koji smatra da je Škot, čak i kada je pisao nezanimljive stripove, uvek to radio sa originalnim konceptima na umu, dodao bih dakle, da je DC sasvim svestan šta gubi time da više nikada neće imati Morrisona na ugovoru, da je svestan koliko je njegov rad u njihovim stripovima kreirao distinktnu, pa i otmenu DC estetiku od devedesetih na ovamo, i da se tamo apsolutno smatra da se ona valja baštiniti i nastavljati i sada kada nema Morrisona.



Drugim rečima, prvo se Scott Snyder sa svojim Metal/ Death Metal/ No Justice i Justice League stripovima dohvatio sličnog pristupa i tematskog interesovanja, gde su multiverzum i kreativnost strip-autora tretirani kao uzajamno zamenljivi pojmovi, nastojeći da oslobodi DC-jeve stripove robovanja „kontinuitetu“ – što je pre njega već uradio Morrison sa Markom Waidom. Snyder je Death Metal manifestno pisao kao „anti-krizu“, insistirajući na kraju da priča mora da bude važnija od kontinuiteta, dajući DC-ju kanonsko „opravdanje“ da sve priče budu istinite i sve budu legitimno pamćene kao ravnopravne ako su dobre.

A onda je, dok se Snyderov Death Metal još nije ni ohladio, Williamson je sa Infinite Frontier naprosto ponovo uspostavio „krizno“ pisanje, bukvalno uzeo tim Justice Incarnate koji je kreirao Grant Morrison u Multiversityju i nastavio business as usual pristup. Oh, ne, zavapili su heroji koji taman što su spasli sve što postoji i sve što je ikada postojalo od nestajanja, Darkseid OPET hoće da zavlada multiverzumom (well... multiverzumimA). Pa MORAMO ga sprečiti!

Ako vam se sve to dopalo, a mnogima jeste, Justice League Incarnate je novo poglavlje ove priče. Da budem iskren, nisam ni siguran zašto ovo naprosto nije jedan tekući serijal jer Williamson uzima iste likove, nadovezuje se na isti zaplet i očigledno priča jednu priču koja je krenula sa Infinite Frontier, nastavila se kroz Justice League Incarnate, svratiće u Death of the Justice League koji dolazi sledećeg meseca i onda kulminirati u Dark Crisis koji je glavni događaj u DC stripovima ove godine. Dobro, pretpostavljam da je marketinški uzbudljivije reklamirati nekoliko konsekutivnih serijala nego jedan tekući ali ovo je valjda i neka potvrda da duboko u nutrini, niko tamo ne veruje da je ovo što Williamson radi sad bogznakako zanimljivo i originalno.

Jer, mislim... nije. Justice League Incarnate mi je, kao i drugi njegovi DC radovi, bio sasvim podnošljiv ali ovo su stripovi koji čine nekoliko kardinalnih grehova što ih već godinama zameram superherojštini i pogotovo su primetni kada dolaze nakon Death Metala koji je trebalo da olabavi taj fetiš kontinuiteta i u prvi plan stavi priče.



Činjenica koju često pominjem, da je američka strip-kritika na istorijski najnižim granama, je svakako malo hiperbolična, pogotovo jer tu prevashodno mislim na pisanje o superherojskim stripovima. Ali je i činjenica da su autori poput Granta Morrisona ili Ala Ewinga, pre njih J.M. DeMateisa, Jima Starlina ili Stevea Gerbera, da ne nabrajam sad sve koji mi padaju na um, bićemo ovde do jutra, da su ti autori superherojskom stripu dali dubine koje zavređuju ozbiljnija čitanja i tumačenja – ne napuštajući njegovu imanentnu žanrovsku prirodu – akciju, sapunsku operu, fantaziju. Činjenica da kritike koje čitam o Justice League Incarnate uglavnom ističu da ovaj strip ima mnogo referenci na stare DC stripove i da je to njegova velika vrlina je simptom te sada već hronične bolesti da stripove velikim delom čitaju stariji ljudi sa decenijskim ulaganjima u superheroje, kojima je kontinuitet važniji od kvaliteta pojedinačnih priča, i koji, u svojim ulogama kritičara, prevashodno obraćaju pažnju na kontinuitet, reference na stare stripove, pojavljivanja likova od pre nekoliko decenija.

Williamson se, bez sumnje, obraća ovakvoj publici i, da ne bude zabune, to je sasvim eksplicitno radio i Morrison (citirao sam već bezbroj puta njegovo objašnjenje da je Final Crisis pisan za publiku koja drži otvoren wiki pored sebe dok čita strip i dobija erekciju kad neko uradi anotacije), osim što je kod Morrisona napor često bio u tome da se nađe „stvarna“ istina u likovima, sa dekonstrukcijama i rekonstrukcijama koje će prepoznati njihovu srž, staviti je u prvi plan i kontekstualizovati 60 ili 70 godina istorije ovih likova u nečem definitivnom.



Williamson ništa slično ne radi i kako sam za Infinite Frontier napisao da je u pitanju tek rekombinacija starih motiva i ideja, tako bih mogao da kažem i za Justice League Incarnate. Nije to ni nezabavno, daleko bilo, ali da me je nešto inspirisalo – nije. Williamson i Culver ako ništa drugo ovde barem ne preteruju sa EPSKIM tonom i strip ne pati od preterane količine teksta (mada teksta, da se razumemo, ima dosta) i objašnjavanja, već se kreće relativno britkim tempom i prelazi iz jednog velikog set pisa u drugi što sve treba pohvaliti. Titularni tim ovog miniserijala, Justice League Incarnate, ovde biva razdeljen u više odeljenja a koja se, ne samo na različitim delovima svemira nego u različitim svemirima bore protiv Darkseida čija je priroda ovde oštro isprofilisana a njegova uzrečica (da ne kažem poklič), „Darkseid is“ dobija novu težinu podsećanjem da dok ostali superheroji, superzločinci itd. imaju svoje druge verzije u drugim univerzumima, Darkseid postoji kao samo jedan jedini, isti entitet u svim univerzumima. Mislim, to je prilično moćno.

Naravno, kako je borba protiv Darkseida bila zaplet  Infinite Frontier, Justice League Incarnate stvari mora da gurne na sledeći nivo pa se pred kraj pokazuje da se nezamislivo mora dogoditi i da se naši junaci, stvorenja vrline i požrtvovanosti, moraju privoleti da sarađuju sa Darkseidom jer postoji nešto JOŠ gore od njega. Sve je to primereno bučno i spektakularno, sa Williamsonom i Culverom koji vade iz naftalina prastare likove samo da ih pokažu u par scena i zlokobno najave stvari koje će nam se razjasniti tek krajem ove godine u nekom narednom serijalu, sa prelascima iz univerzuma u univerzum koji su kao da vi menjate autobuse na putu do kuće, sa, moram da priznam, par lepo osmišljenih epizoda u univerzumima koji imaju posebna pravila (u jednom je Flash, potraga za kojim je narativni zamajac na početku ovog serijala, „zarobljen“ tako što su mu ispunjene sve želje. U drugom predsednik Supermen i Doktor Multiverzum gube svoje moći i moraju da napišu, nacrtaju i objave strip kako bi u „njihovoj“ realnosti promenili neželjene ishode, a urednik insistira da treba pustiti da Darkseid pobedi jer će to uvećati dramu) i strip ne samo da uspeva da se ne raspadne zbog činjenice da je svaku epizodu crtalo po nekoliko crtača (svaki po nekoliko strana) već i razlike u stilovima uglavnom vešto koristi za promene lokaliteta i atmosfere.



No, pored sve te buke, ne mogu da primetim da ovde supstance ima u vrlo tananom sloju. Justice League Incarnate je školski primer „univerzum kao priča“ stripa u kome likovi, karakterizacija, postavljanje i razrešavanje pojedinačnih scena, pa ni tempo pripovedanja nisu bitni pošto je u prvom planu taj koncept univerzuma koji je priča za sebe i gde je prepričavanje stripova koje su kreirali ljudi pre trideset, pedeset ili osamdeset godina „glavna“ poenta. Četvrta epizoda ovo radi DOSLOVNO, sa prvih devet strana koji su kao da čitate wiki sekciju o istoriji DC univerzuma, samo sa lepim, novim ilustracijama.

Hoću da kažem, uz rizik da budem proglašen za džangrizavog starca – što uostalom i jesam – mislim da je bitno s vremena na vreme ukazati da je ovo pripovedanje jako niskog nivoa i da superherojski strip nikako ne sme da se svede samo na ovakav pristup. A što, uz insistiranje i Marvela i DC-ja na stalnim događajima što potresaju status kvo i kontinuitet, pošto se oni dobro prodaju, nikad nije nerealan rizik.

I, da ne budem nerazumen, jelte, ni slučajno ne mislim da su superherojski stripovi koji se bave istorijom superherojskog stripa u datom stripovskom multiverzumu loša ideja po sebi – pohvalio sam toliko puta i Multiversity i Death Metal i, evo, pre nekoliko dana i Defenders Ala Ewinga – ali mislim da uvek mora da postoji dovoljan nivo umetničkog angažovanja oko ovog materijala inače je rezultat u najboljem slučaju esej, a u najgorem, rekoh već, članak sa wikija.

Da ne pljujem više po Williamsonu, uz sve momente zabave koje mi je Justice League Incarnate bez sumnje doneo, smatram da on ovaj nivo umetničkog angažovanja oko materije tek treba da dostigne pa ćemo se već ćerati oko Dark Crisis a, pre nego što se raziđemo, samo da ukažem da je pravi junak ovog serijala leterer Tom Napolitano. Mislim, rekao sam već da su crtači – suviše ih ima da bih ih nabrajao – uglavnom odlični a kolore je radio Hi-Fi i sve izgleda živo i zabavno, no Tom Napolitano je onaj koji u sav ovaj narativni šum unosi ne samo red, tempo i jasno pripovedanje, već i uspeva da konstantno nađe zanimljiva karakterna rešenja koja osvežavaju i inače vizuelno „glasan“ strip. Svaka čast. Amazon ovaj serijal ima na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Trebalo mi je malo više vremena da se dohvatim čitanja, ali kada sam sa čitanjem završio, Dark Horseov miniserijal The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem me je skoro pa doslovno oborio s nogu svojom energijom, svojim intenzitetom i svojim prkosnim, vrlo pankerskim odbijanjem da ima smisla za ikoga sem za određenu grupu u populaciji omeđenu uzrastom, muzičkim ukusom i svetonazorom oblikovanim popkulturnim artefaktima konzumiranim u najosetljivijem momentu razvoja jedinke. Da li, dakle, treba ovo da čitate, iako možda po ukusu ili godinama ne spadate u ciljnu grupu? Pa, svakako da treba. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je jedan od onih stripova koji mogu da vas fasciniraju i istovremeno snažno isfrustriraju, ali mislim da je fascinantnost ovog rada snažnija od potencijalne frustracije.



A ovo pričam donekle i na osnovu ličnog iskustva, naime The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je nastavak miniserijala The True Lives of the Fabulous Killjoys iz 2014. godine koji su napisali Gerrad Way i Shaun Simon, a nacrtala Beckie Cloonan i činjenica da se National Anthem završio negde prošlog proleća i da je meni bilo potrebno nepunih godinu dana da se nateram da ga pročitam prilično svedoči o tome koliko me je originalni serijal frustrirao. Ali i, da ne bude zabune, fascinirao.

Gerard Way je jedan od onih autora koji su uvek fascinantni čak i kada frustriraju. To jest, u medijumu stripa. Njegov bend, My Chemical Romance mi nikada nije značio bogznašta u životu – mada sam svakako bio periodično izlagan njihovoj muzici na ime činjenice da ih moja žena prilično voli – ali Gerard svoje stvaralaštvo ne deli tako precizno između medijuma pa je fer reći da je za neke od njegovih projekata ideja i koncepcija prešla granice i ovaplotila se u različitim formama i medijumima. The True Lives of the Fabulous Killjoys je ogledni primer jer je ovo svet i priča što su nastajali i rasli kroz pesme, albume (konkretno Danger Days) i videospotove pre nego što su se razbaškarili u stripu kojije Dark Horse izdao, rekosmo, 2014. godine.

No, do tog trenutka Way je već imao i karijeru i reputaciju u svetu američkog stripa. Za razliku od drugih „selebritija“ koji su u slično vreme ušli u strip i u suštini samo potpisali radove koje su pisali drugi ljudi (Nicholas Cage, Samuel L. Jackson, nešto kasnije i Keanu Reeves), Way je ne samo „stvarno“ napisao stripove koje mu je Dark Horse izdavao već je i kroz njih demonstrirao duboko razumevanje medijuma, moćnu kreativnu viziju i maštovitost te jednu kurčevitu, odvažnu ambiciju da se poigrava simbolima i slikama bez mnogo brige da li će to ugroziti komercijalni potencijal njegovih radova.



Ta se kurčevitost apsolutno isplatila. The Umbrella Academy ne samo da je bio ozbiljan hit za Wayja i Dark Horse (ne najmanje na ime toga da je crtač bio izvanredni Brazilac Gabriel Ba) već je posle nekoliko godina transformisan i u jednu od uspešnijih Netflixovih serija čija treća sezona treba da krene u toku ove godine. Way je u međuvremenu dobio i odličan ugovor sa DC-jem, gde je jedno vreme kao urednik radio sjajne stvari za kakve zanemoćali Vertigo više nije imao snage, a i napisao je jedan od najboljih Doom Patrol serijala u istoriji (i nije puka koincidencija da su DC pa HBO par sezona kasnije i Doom Patrol transformisali u televizijski program), praveći prvi pravi „nastavak“ onoga što je sa ovim stripom početkom devedesetih radio* Grant Morrison.
*tj. radili, da budemo politički korektni

Way i Morrison su, ne sumnjajte u to, jedan drugog prepoznali kao srodne duše i Morrison je dao blagoslov za Amerikančev rad i, ja se, evo već par godina pripremam da nešto napišem o Wayjevom stripu, a uvek nešto drugo uleti kao prioritetnije.



I možda bi se i sam Way složio da su The True Lives of the Fabulous Killjoys prioritetniji jer je ovo najličniji strip koji sam ja iz njegovog pera ikada pročitao. Osmišljen i napisan u tandemu sa bliskim prijateljem Shaunom Simonom, kome je prvi Killjoys bilo i vatreno krštenje u svetu stripa, prvi je serijal bio kaleidoskopski šarena moderna, distopična fantazija ali i fantazmagorija o grupi (superherojskih?) prijatelja koji za sebe tvrde da su naslednici pravih Killjoysa, superherojsko-terorističke grupe koja je izginula pre nekoliko godina boreći se protiv opresivnog, totalitarnog sistema što zarad mira u kući potpuno briše ikakvu stvarnu dinamiku iz ljudskih života. Nacrtan od strane fantastične Beckie Cloonan, ovo je bio i strip koji me je prilično nervirao dok sam ga čitao, gradeći u meni novo poštovanje za Wayja, ali po cenu solidne frustracije hipsterskim tonom i jezikom.

Jer, znate ono kad radijski didžejevi pričaju izveštačenim glasom i 80% teksta koji izgovaraju su interne reference, igre reči koje razumeju samo oni i njihova publika do mere da nekom sa strane to sve deluje kao maltene nasumična buka? Pa, The True Lives of the Fabulous Killjoys, originalni serijal, je maltene bukvalno TO, sa sve radijskim didžejem koji priča preko velikog broja panela u stripu u sasvim nerazaznatljivim frazama i internim referencama.

Sad ja sam verovatno i pogrešna generacija i nemam istu intelektualni istoriju kao Way i Simon, ali svakako je nešto i do samog odabira kreativnog postupka koji je, pa, recimo postmoderan do granice samopovređivanja. Way i Simon su, na kraju krajeva, prvo osmislili zanimljivu priču o ljudima koji počinju da se prisećaju svoje mladosti a što deluje potpuno neverovatno i fantastično u odnosu na kolotečinu u kojoj sad žive, ispunjenu uzbuđenjem, buntom, borbom protiv nepravičnog establišmenta i svim zamislivim tropima post-cyberpunk naučne fantastike, a zatim odlučili da svoj strip smeste u budućnost TE priče, sa likovima koji su, pa, maltene kosplejeri što imitiraju njene junake. Ogromna količina žargona svakako nije mnogo pomogla da se čitalac koji se u startu osećao kao da je ušetao u treću sezonu televizijske serije snađe u priči punoj (urbano)mitskih referenci, neobjašnjivih mističko-tehnoloških koncepata i likova koji se svi ponašaju kao rok zvezde iako nije jasno imaju li uopšte nekakav svoj karakter.



No, The True Lives of the Fabulous Killjoys je imao nepobitnu energiju i fantastičan crtež Beckie Cloonan sa kolorima Dana Jacksona, pa je i pored činjenice da je na kraju to bio strip u kome su samo Way i Simon mogli zaista da razumeju o čemu se radi, bio u pitanju upečatljiv projekat. Oslabljen tim jakim oslanjanjem na internu referentnost i kodirani jezik, te buntom koji je na kraju delovao vrlo generalno i nejasno usmeren, ali upečatljiv.

Žestoko sam se iznenadio da je prošlo sedam godina dok nije urađen nastavak, ali i time koliko je sedam godina doprinelo sazrevanju autora. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je izgubio Beckie Cloonan i Dana Jacksona (zamenili su ih Leonardo Romero i Jordie Bellaire), ali je dobio na elegantnosti pripovedanja i uspeo da, bez gubljenja anarhične, buntovne energije koja je krasila original, posloži priču urednije, doslednije, šaljući poruku na mnogo – barem za moj šantavi intelekt – efikasniji način.

Ovo je, naravno, strip koji je, realno, morao da nastane u Americi (iako je crtač Brazilac) i čitav koncept tinejdžerskog bunta protiv establišmenta i lažnih autoriteta je umotan u vrlo prepoznatljivo američku oblandu bubblegum panka. Onako kako su My Chemical Romance bend sa korenima u panku, tako je i The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem strip sa korenima u panku ali nadgradnjom koja podrazumeva mnoge druge važne američke simbole pobune i slobode – zračne pištolje, automobile, autoputeve, superherojske maske, modu i stil koji podrazumevaju napadan glamur (tamo gde je britanski pank baštinio prljavštinu i raspadanje) – i manifestno zaricanje koje i sami vidimo u finalu stripa: hajde da nikada ne odrastemo, nikada ne pronađemo posao, nikada ne usporimo, da zauvek ostanemo ovakvi kakvi smo.

Way i Simon, pogotovo u ovom nastavku uspevaju da ovoj mantri daju jedan vrlo ozbiljan, vrlo uverljiv ton, da je pretvore u ubedljiv bojni poklič protiv establišmenta koji je izgrađen na lažima i sili, ali i protiv konformističkog, konzumerističkog životnog stila sa kojim se izjednačava odrastanje i sazrevanje. I prvi The True Lives of the Fabulous Killjoys je bio priča o grupi tinejdžera koji odbijaju da odrastu – pa šta im bog da – ali je imao isuviše slojeva refleksije i likova ironično odmaknutih od centralnih motiva da bi zaista potentno preneo ovu poruku, barem tako jednostavnim ljudima kao što sam ja. No, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem uspeva da stvari složi praktično idealno tako da čitalac istovremeno vidi i svu zaludnost ove vrste bunta, ali i da iz sveg srca veruje u njegovu plemenitost i važnost.



Svakako, pomaže što su Way i Simon ovde, umesto da sami sebi podmeću nogu kao u prvom stripu, jednostavno otišli na izvor i uzeli originalni zaplet Killjoysa, koji smo u prvom stripu bukvalno saznali samo putem kritpičnih referenci razbacanih kroz njegove epizode*, i ovde ga ispričali u maniru koji istovremeno donosi jednu doslednu, jasnu priču o likovima kojima, uprkos svim njihovim gardovima i artificijelnim personama što su ih izgradili, verujemo i sa njima saosećamo, a da i dalje ima tu energiju moćne pank distorzije (zapravo fuzza), anarhične akcije koja ne misli dovoljno daleko u budućnost ali ima srca i hrabrosti da poruši barijere koje je sprečavaju da tu budućnost dotakne.
*i, da budem fer, verovatno referenci na stavri koje su detaljnije objašnjene na albumu Danger Days i pripadajućim video-spotovima

Da kažem to drugačije, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je urednija, ali ne tek didaktička priča o ispraznostima konzumerizma i svetu u kome je sreća fikcija nastala u think tankovima plaćenim od strane velikih korporacija, ona je i on-the-road narativ u kome se, jelte, „bend ponovo okuplja“ osim što je „bend“ ovde grupa ljudi sa natprirodnim moćima koja se silom oružja, mišića i čistog, veponizovanog besa, zaleće da sruši sistem što državno-korporativnom sinergijom gradi društvo u kome je zaboravljanje loših stvari komercijalan, dobro prihodujući biznis.



The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem svakako ima mnoge presedane, od Carpenterovog They Live, pa do, ako ćemo da se držimo stripova (i Granta Morrisona), Vertigovog Seaguy, i mada i jedni i drugi dobijaju jasne reference u ovom narativu, ključni element ovog stripa, njegov osnovni ton dolazi upravo od Wayja i Simona, spajajući sve ono najvažnije iz njihovih života: pank rok kao ultimativni estetski iskaz, superherojske stripove kao ultimativni eskapizam koji istovremeno podučava nepokolebljivosti u etici, destruktivnost i autodestruktivnost kao jedine načine da se borite protiv neprijatelja koji je, jelte, SISTEM. Ovo je strip u kome nema stvarne pobede – iako dobijamo hepi end na kraju – jer niko ne može da ne odraste a da i dalje živi, ali u kome je PUT kojim Killjoysi idu do svog kraja važniji od samog kraja. Ili da kažem drugačije, ovo je strip u kome su Ramones izdignuti na nivo svetinje i u kome čitalac – barem onaj sa nekakvom istorijom pank roka u svom odrastanju – zaista razume i veruje zašto je legitimno krenuti u sveti rat kada vam establišment dirne u Ramonse.

Tako je The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem ponovo nizanje referenci koje su i dalje interno važne (čak ključne) za Simona i Wayja, ali na način koji sada širi krug čitalaca pušta da „uđu“ u narativ, da povežu njegove niti zapleta, prepoznaju emocije likova i sažive se sa njegovom fantazmagoričnom podvojenom realnošću koju kao da su zajednički mesili Grant Morrison i Philip K. Dick.

No, scenaristi su ovde pokazali koliko su sazreli u međuvremenu, ali izbor Leonarda Romera za crtača je bio možda presudan potez da se ovaj strip lansira u sasvim novu orbitu. Rekoh već, Cloonanova je izvrsna crtačica i mislim da je u prvom stripu bila fenomenalna, ali Romero je... Romero je postigao takvu sinergiju između bubblegum punk estetike i jednog dubinskog sondiranja istorije američkog stripa da se u krajnjem produktu dobije vizuelno neverovatno moćan, referencama nabijen, a istovremeno prirpovedno čist i jasan narativ da sam ja i dalje malo šokiran.



Romero jeste do sada radio i za Marvel i za DC i za Lion Forge i za Titan Comics, ali sa ovim stripom je sebi ispisao jedan fascinantan bulet point u biografiji. The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je kao da ste nekakvim nesvetim spojem kvantne fizike i crne magije povezali u okviru jednog projekta sve, od Miltona Caniffa, preko Jacka Kirbyja, Alexa Thotha, do braće Hernandez i ključnih pank-radova Raymonda Pettibona. Romeru je svaka druga tabla spremna da bude poster što će se kačiti na zid, ali mu je istovremeno i pripovedanje neshvatljivo jasno, a što je, u stripu koji je bukvalno zasnovan na ideji dve paralelne realnosti koje su u koliziji, podvig ogromnih razmera. Naravno, Jordie Bellaire na koloru igra svoju igru, dajući stripu istovremeno futuristički look, ali i namerno na nekim mestima proizvodeći efekte nedovoljno poravnatih ploča u štampariji zbog čega su boje pomerene izvan kontura, podsećajući čitaoca na stare, jeftine stripove koje je nekada čitao. Leterer Nate Piekos je meni nepoznat ali njegov dizajn je siguran, sa pomalo i drskim korišćenjem standardnih fontova za natpise u svetu stripa čime se pojačava taj utisak artificijelne, korporativno usmeravane realnosti.

Sve u svemu, The True Lives of the Fabulous Killjoys: National Anthem je u najmanju ruku fascinantan strip. Meni je, ovako opreznom nakon prvog stripa, bio i pravo otkrovenje sa narativom koji idealno spaja haos simbolizma i pobune sa doslednim, uverljivim pripovedanjem i likovima koji ovo prilikom imaju dubinu, te sa vizuelnom komponentom koja je prosto izvanredna. Hoću reći, ko god da ste i šta god mislili o My Chemical Romance i Ramonesima, dugujete sebi makar da probate da ovo čitate. Amazon ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Iščitao sam kolekciju Tales from the Outerverse a koju je Dark Horse izbacio u Januaru ovde godine, sakupljajući tri priče koje su izlazile kao individualni (dvodelni i jedan one-shot) miniserijali u 2021. godini. Najveće ime na korici ove kolekcije je Mike Mignola, tvorac Hellboyja i jedan od najvećih autora koji poslednjih par decenija rade za Dark Horse i zaslužni su za njegovu reputaciju ozbiljnog i kvalitetnog izdavača žanrovskog stripa.



Mignola je sa Hellboyjem uspeo od jednostavnih početaka što su kombinovali goofy horor i kvazisuperherojski akcioni strip napravi čitav univerzum i svojevrsnu strip-imperiju. Vremenski, ovo se događalo paralelno sa time kako su drugi crtači, što su reputaciju izgradili radeći za korporacijske izdavače, ulazili u creator-owned projekte i gradili novo lice američkog nezavisnog stripa. Razlika je, naravno, bila u tome što se većina ovoga događala u Image Comicsu i stripovi poput Spawn ili Savage Dragon su do danas ostali uglavnom vitalni ali individualni serijali sa samo povremenim krosoverima sa drugim stripovima. Hellboy je od 1994. godine, kada je nastao, bio više baziran na ideji pričanja priča koje su imale individualne zaplete i nisu nužno morale biti čitane redom kojim su izlazile da bi se pratio „kontinuitet“, a zatim je, prema kraju devedesetih a onda intenzivnije u dvehiljaditim godinama, krenulo grananje kroz brojne spinof serijale.

Utisak je, a neka me isprave ako grešim, da Mignola tu nije imao nekakav konkretan plan i program, nekakvu grandioznu ideju o konstruisanju, jelte „Hellboy univerzuma“. I Abe Sapien i Lobster Johnson koji danas imaju brojne miniserijale i one-shotove nastali su kao uzgredne ideje u svetu Hellboyja i stripovi o njima su rađeni kada bi Mignola imao vremena ili inspiracije, bez očiglednih namera da se sve to na kraju, kao, poveže u jedan opšti narativ. B.P.R.D., koji je nastao u ovom veku je bio prvi serijal pored Hellboyja koji je od početka imao neku vrstu vizije kako da se nastavi nakon prve priče a iza njega su dalje sledili Sir Edward Grey, Witchfinder i Frankenstein, i dalje relativno labavo povezani propertiji u istom univerzumu.

Utoliko, kreiranje DRUGOG univerzuma koji će imati nešto tešnju povezanost i možda malo naglašenije očigledan kontinuitet deluje kao Mignolin eksperiment sa fokusiranjem ideja i građenjem nečega što će čitaoci kojima se dopala jedna priča u metaserijalu Baltimore lakše obuhvatiti pogledom i gde će lakše naći ostale priče koje su sa njom povezane.

Baltimore je kreiran prvo kao roman sa ilustracijama 2007. godine, da bi se nastavio u stripovima počev od 2010. godine, sa pristupom donekle sličnim Hellboyju, ali i sa pokušajem da se naglasi kontinuitet. Konkretno, iako je sam serijal Baltimore i dalje sekvenca miniserijala sa sopstvenim, zaokruženim zapletima, Dark Horse na naslovne strane ovih svesaka stavlja i redne brojeve u okviru „tekućeg“ serijala, tako čitaoca orijentišući u prostoru i vremenu i podstičući ga da čita čitav serijal redom.

Baltimore je, baziran na nešto drugačijem ali Hellboyju svakako srodnom ukusu klasičnog horora, bio zametak Outerverse univerzuma u koji danas spada i Joe Golem a kreator ovog univerzuma je, pored Mignole i Christopher Golden, autor brojnih horor i triler romana za tinejdžere i mladu odraslu publiku.



Outerverse priče imaju malo fokusiraniji tematski, er, fokus, i mada se kao i Hellboy bave recentnom istorijom, njihovi počeci postavljeni su u rani dvadeseti vek, a glavni neprijatelji Lorda Baltimora i drugih protagonista su pre svega veštice i vampiri. Mignola je ljubitelj klasičnog horora, što se iz Hellboyja više nego dobro vidi, i pomeranje vremenskog perioda u Baltimore stripovima na kraj Prvog svetskog rata i godine odmah posle njegovog završetka dalo mu je svo potrebno opravdanje da se bavi svojim omiljenim viktorijanskim i post-gotik horor motivima, za razliku od nešto više ka klasičnom palpu usmerenih radova iz Hellboy univerzuma.

Imajući sve to na umu, moram da kažem da su me priče u Tales from the Outerverse pomalo i razočarale. Ne da su ovo loši stripovi i pročitao sam ih sa zanimanjem, pa i uživanjem, ali kao serija vinjeta smeštenih u već prilično izgrađen univerzum, ove su me tri priče ponovo podsetile na mudru misao mog kuma još od pre par decenija, da je veliki gubitak za američki strip to što je Mike Mignola, jedan izvanredan crtač i osrednji scenarista, rešio da se u svojim kasnijim godinama posveti gotovo isključivo pisanju scenarija.

Ove tri priče nacrtao je švedski pisac i ilustrator Peter Bergting, jedan iskusan i pedigriran autor koji u Švedskoj ima jaku reputaciju kao autor romana i grafičkih romana za mlade, ali i vrstan ilustrator. Bergting je već dosta sarađivao sa Goldenom i Mignolom, radeći Outerverse priče u serijalima Baltimore i Joe Golem i njegov stil crtanja je još jedno podsećanje prvo na to da Dark Horse ima možda i najviši standard u pogledu odabira crtača za svoje stripove, a drugo na to da Mignola ima vrlo partikularne ideje o tome ko može da nacrta njegove scenarije i da nepogrešivo bira ljude koji se uklapaju sa njegovom estetikom, tonom i senzibilitetom. Utoliko, Bergting na crtežu i Michelle Madsen na kolorima pružaju jedan dinamičan, vibrantan horor-svet u kome se mračne, surove priče o bićima što služe zlu i požrtvovanim ljudima što se protiv njih bore postavljaju u svet koji puca od karaktera pa i vitalne energije. Madsenini kolori su pogotovo ovde snažni, dajući Bergtingovim slikama dubinu i tonalni opseg koji ih primetno oživljava.

Same priče događaju se u periodu nekoliko decenija nakon Baltimore radova koje smo čitali. Prva se dešava u Vrovclavu u Poljskoj, 1. Septembra 1938. godine i Mignola i Golden ovde insistiraju da je Drugi svetski rat praktično već počeo sa vešticama (koje rade za naciste) što napadaju grad i francuskim vojnicima i obaveštajcima koji moraju da važan dokument dostave u Pariz kako znaju i umeju.

Možda će delovati kao da sam prezahtevan ali već u startu me je malo zasvrbeo Mignolin i Goldenov prilično neobavezni pristup materiji. Naravno, ovo jeste svojevresna alternativna istorija, ali nije bilo nekog ozbiljnog razloga da se priča ne pomeri barem godinu dana u budućnost kako bismo imali makar tangencijalne veze sa stvarnošću i lakše progutali celu postavku. No, problem ove priče je pre svega u tome da je zaplet sasvim lapidaran i služi prevashodno za kreiranje brojnih scena tenzije i akcije. Francuzi imaju podršku od strane lokalnih belih veštica koje, kada vide da je vrag odneo šalu (skoro doslovno) prizivaju iz mesta s-onu-stranu-smrti legendarnu ratnicu po imenu Cojacaru the Skinner, što se u šetnaestom veku borila protiv veštica i veliki deo stripa otpada na scene masakra koji čine obe strane koristeći srpove, mačeve, ali i vatreno oružje blagosiljano belom magijom.



Nije to nezabavno, naravno, i priča ima nekoliko jasnih set pisova, sa poslednjim velikim sukobom oko lokalne katedrale, monumentalnog objekta iz trinaestog veka, ali ova priča i amplifikuje sve Mignoline nedostatke kao scenariste. Njegovi stripovi su najćešće fokusirani na radnju i akciju, sa srazmerno malo rada sa likovima i kada imate serijal poput Hellboyja koji, evo, traje skoro tri decenije, u njemu se može govoriti o nekakvim karakternim lukovima. No, u priči od četrdesetak strana, a koja i počinje in medias res, likovi su potpuno ravni, bez ikakve dubine, čitalac nema nikakvu investiciju u njih, a često i ne uspeva da ih razlikuje zahvaljujući  Bergtingovom stilu i priča se u dobroj meri svodi na krvoproliće i cheesy proklamacije likova.

Druga priča, Imogen of the Wyrding Way, je ipak nešto fokusiranija na glavni lik, belu vešticu Imogen koja Novembra 1938. godine u okolini Kopenhagena lovi vampire koji rade za naciste a zatim Decembra iste godine u Švedskoj pomaže grupi izbeglica koje se kriju od pošasti što se nadvila nad Evropom, a u tome joj pomaže grupa šumskih trolova.

Pomaže? Eh, da... Ovaj strip je neka vrsta prilično smele, da ne kažem suludo riskantne paralele sa stvarnim svetom i instancama gde izbeglice, jevrejske ili neke druge, dobijaju pomoć od strane preduzimljivih poslovnih ljudi što rade u sivoj zoni zakona, jelte, za koje se posle ispostavlja da su zapravo oportunistički trgovci ljudima. Mignolin i Goldenov scenario ovde ne ide na neke suptilne metafore i ako ste pomislili da će se posle ispostaviti da trolovi, jelte, jedu ljude, pa, manje ste naivni od likova u ovoj priči. Ovo je jedan bajkama-nalik, jednostavan narativ, sa protagonistkinjom koja je opasna i negativcima koji su sjajno nacrtani ali paralela sa stvarnim svetom je pomalo neugodna ako ste, posebno zbog nove izbegličke krize u Evropi, posebno osetljivi na ovakve stvari.



Treća priča, The Golem Walks Among Us! Je verovatno najuspešnija jer se radi o klasičnom horor-zapletu u malom ribarskom gradu koji žrtvuje poneko novorođenče strašnom starom božanstvu koje spava ispod talasa u zalivu, ali ona istovremeno i akcentuje sve ono što ove stripove pomalo i kvari. Sa jedne strane, Mignola i Golden i dalje sasvim slobodno, da ne kažem neodgovorno, mešaju motive iz raznih nasleđa i tradicija pa je postavljanje Golema u italijansko okruženje – bez obzira na njegovo poreklo sa severa Evrope koje se i u ovoj priči pominje – a onda filovanje vampirima i vešticama naprosto pomalo lapidarno, bez promišljanja o tome kako se pojedini motivi mogu uklopiti i uzajamno amplifikovati. S druge strane, Bergting, koji je odličan u atmosferi i tonu, nije i sjajan pripovedač i u ovom stripu, kao i u prethodna dva, neke od ključnih scena i tranzicija morate pročitati po nekoliko puta da biste shvatili šta se desilo. Ne pričamo, da bude jasno, o kompleksnim, ambicioznim  kompozicijama ili lejautu table – Bergting je tu veoma uredan, čak i malo konzervativan, a što meni prija – već o bazičnom kadriranju, postavljanju gledišta, prelasku iz jedne scene u drugu.

Tales from the Outerverse je dakle, lepuškasta kolekcija – sa vrlo lepim leteringom Clema Robinsa – ali i kolekcija površnih zapleta i neambicioznih pripovedanja. Kao deo teksture šireg Outerversea one imaju svoje mesto i ulogu ali same za sebe, bojim se, dosta naglašavaju nedostatke svojih autora. No, ako ste ljubitelj Mikea Mignole i Outerversea, svakako treba da ih pročitate.

[Meho Krljic]

Kako me je na osnovu nedavnog čitanja  Justice League Infinity uhvatila želja da čitam još malo J.M. DeMatteisa, malčice sam se osvrnuo oko sebe i setio se da je 2016. godine IDW objavio kolekciju svih šest epizoda stripa The Last One, a koji je DeMatteis radio sa ilustratorom po imenu Dan Sweetman pre ravno trideset godina. Ovo je strip koji, da ja znam, nema elektronsko izdanje. Amazon nudi ili IDW-ovu kolekciju u tvrdom povezu od pre šest godina, ili meko koričenu kolekciju koji je izdao BOOM! Studios 2009. godine, dok se čitalac koji želi autentično iskustvo može upustiti u dugačku sesiju ronjenja po sajtovima za sekondhend prodaju stripova (i drugih, jelte, stvari), gde će pronaći i originalne sveske izašle 1993. godine. Ovo je malo i šteta jer se, a to sam potvrdio i ovim svežim čitanjem, radi ne samo o jednom lepom stripu iz pera jednog važnog scenariste i ambicioznog ilustratora već i o primeru kako su „stripovi za odrasle“ u američkom mejnstrimu izgledali dok Vertigo još nije postao samo niz serijala koji su po svemu izgledali kao savremeni stripovi o superherojima, samo bez superheroja.



Hoću reći, The Last One je bio deo prvog talasa „originalnih“ Vertigo stripova. Ovaj imprint DC-a, namenjen odraslijoj publici jeste prvo krenuo prebacivanjem nekoliko „standardnih“ DC stripova u novu liniju (Sandman, Hellblazer, Swamp Thing, Doom Patrol, Animal Man i Shade, The Changing Man) ali je odmah potom i lansirao pregršt originalnih mini i tekućih serijala. Danas se ovo čita kao spisak zaista legendarnih naslova (The Extremist, Kid Eternity, Blac Orchid, Scarab itd. itd. itd.) i, ukusi i individualni kvaliteti raznih serijala na stranu, Vertigo je uprkos tematskoj ili čak stilskoj neujednačenosti prilično snažno nametnuo jedan jasan i intenzivan preovlađujući ton. Scenaristi i crtači oslobođeni stega superherojskog stripa u sebi su nalazili možda do tada i potiskivane kreativne impulse i poluzaboravljene ambicije da kreiraju „pravu“ umetnost i Vertigo je na jedan neosporan način legitimisao ideju stripa za odrasle koji nije podrazumevao samo seks, psovke i prikaz konzumiranja narkotika*. Ovo je imalo odjeka i u superherojskom mejnstrimu i na kraju krajeva ne treba zaboraviti da je, recimo, baš Marvel, nakon najgorih ekscesa u svojim stripovima gde je marketinško odeljenje diktiralo kako će se odvijati priče i time oteralo celu firmu u bankrot, između ostalog doveo ljude poput Davida Macka i Briana Bendisa, pa kasnije i Darka Macana i Danijela Žeželja koji su usred radova glavnog toka pravili iznenađujuće „umetničke“ stripove.
*a čega je sveg tu, da se razumemo, itekako bilo

Vertigo je, čini se, bio ne samo inicijativa i napor već i prirodno priznavanje da publika koja čita stripove stari i pokazuje interesovanje i za drugačije senzibilitete, ali da i sami autori stare i žele medijum u kome će moći da se bave drugačijim temama, da istražuju simbolizam, složenije naučno/ fantastične koncepte, ljudsku spiritualnost... Utoliko, kada je Vertigo evoluirao do te neke svoje „srednje“ faze sa stripovima poput Preacher, 100 Bullets, Y: The Last Man i slično, fer je reći da se izgubio jedan sloj plemenite umetničke ambicije. Istina je da su ovi stripovi u tehničkom smislu bili bolji od rane Vertigo ponude, ali su kristalizovali identitet „Vertigo stripa“ u nečemu što je, danas to vidimo, svedeno na „crtanu“ televizijsku seriju i, kako je život ovog imprinta sve više zamirao, postajalo je i jasnije da su ovakvi stripovi sve više zapravo pič za buduće televizijske serije radije nego zaokružena, samostalna umetnička dela.

I, naravno da neću nikom išta zamerati – Preacher je meni svakako jedan od najdražih stripova svih vremena – ali hoću malo lamentirati da su stripovi poput The Last One danas na neki način zaboravljeni, kao da predstavljaju neuspelu evolutivnu granu, slepu ulicu u koju su se strip-autori zaleteli pre nego što je postalo jasno da stripovi za odrasle treba da izgledaju isto kao stripovi za, jelte, neodrasle, samo bez spandeks-kostima. A što je, ako je uopšte potrebno da kažem – sasvim pogrešna lekcija da se nauči iz istorije američkog stripa. Superherojski strip – a to je i Vertigo obilato pokazao – ima identičan kapacitet da bude „za odrasle“, dakle zreo po temama i ambiciozan po obradi, kao i nesuperherojski strip, a prva godina Vertiga je pokazala i kako superherojski autori mogu da rade kada im se daju odrešene ruke.

O DeMatteisu sam već pisao – u pitanju je roker i bivši muzički novinar koji je iz tog posla izašao kada je napisao negativan prikaz jednog od albuma Grateful Dead i posvetio se radu na stripovima. Kako je malo zakasnio da bude deo generacije scenarista koji su sedamdesetih uvodili mnogo elemenata socijalnog komentara u superherojske stripove (iako je samo godinu dana mlađi od Gerryja Conwayja i tri od Rogera Sterna), uklopio se vrlo dobro u ono što se u pogotovo Marvelu radilo osamdesetih, pišući rame uz rame sa Sternom i Peterom Davidom i ostavljajući dubokog traga na, konkretno, Spajdermenu. Tamo je i 1985. godine napisao kultni Greenberg the Vampire, kao deo Marvelovog napora da se kreira linija ozbiljnijih grafičkih romana (a od kojih je dobar deo bio samo nešto ozbiljnije pisan ili samo po formi duži strip o standardnim superherojima kao što su bili X-Men, Daredevil, Captain Marvel, Spajdermen, i, uh Dazzler). Sa ovim stripom, o kome iz pera samog DeMatteisa imate vrlo lepo ispisan istorijat na ovom mestu, autor je pokazao da razmišlja daleko izvan klasičnog superherojskog formata.

I u tom smislu, The Last One je bio onoliko autentičan rad iz prvog talasa originalnih Vertigo stripova koliko je to moguće zamisliti. Ovo je umetnički ambiciozan, spiritualnosti okrenut serijal od šest brojeva o biću koje sebe ne naziva anđelom iako bismo mu mi možda intuitivno nadenuli takvu titulu, a koje živi u komuni otpadnika i problematičnih likova sakupljenih sa ulica američkih prljavih metropola, nacrtan od strane Dana Sweetmana, kalifornijskog ilustratora i slikara koji danas najviše radi storibordove za holivudske produkcije – od Braveheart preko Alice Through the Looking Glass to Teenage Mutant Ninja Turles – ali koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih radio mesečni strip-serijal Beautiful Stories for Ugly Children za Piranha Press sa scenaristom Daveom Louapreom. Iako je ovo bio na mnogo načina prilično prevratnički rad, Sweetman i Louapre su verovatno bili ispred svog vremena i nisu ostvarili mejnstrim-uspeh pa je scenarista po završetku serijala odmah prešao da radi za Holivud a crtač se još kratko zadržao u strip-industriji, napravivši The Last One za Vertigo i samo još jedan one-shot za istog izdavača naredne godine (Vertigo Visions: Dr. Occult).

Sweetmanov stil, naravno, nije primeren „normalnom“ stripu, on je, kao i jedan memorabilan deo drugih crtača u američkom stripu u periodu između kasnih osamdesetih i ranih dvehiljaditih godina imao vrlo otvoren pristup sekvencijalnom pripovedanju, sa kombinovanjem tehnika i veličanstveno neujednačenim stilskim vrednostima. Pomenuo sam gore Davida Macka i Danijela Žeželja a svakako možemo da nađemo još poznatih primera, od Davida McKeana pa do, jelte, Bena Templesmitha koji se pojavio na kraju ovog perioda i na neki ga način zatvorio.

Ne kažem, naravno, da bi svaki strip trebalo da izgleda kao da ste slikaru dali odrešene ruke i pristup majstorskoj radionici punoj alata, materijala i rashodovanih sprava, daleko bilo, ali Sweetman je idealan ilustrator za priču koju je DeMatteios napisao između ostalog i jer je ovo jedan old school strip u kome ima mnogo teksta a kontemplativni ton zahteva slike koje često nisu ispunjene radnjom i akcijom već pre svega atmosferom, poezijom i „osećanjima“.

Kažem „old school“ mada bi neko oštriji od mene rekao i da je u pitanju staromodan pristup. DeMatteis je ovde raspisan, šarmantno i, srećom, ne i nekontrolisano opširan, sa tekstom koji u skladu sa standardima američkog mejnstrim stripa iz sedamdesetih i osamdesetih, često pruža verbalne opise scena i likova. Danas bi se ovo smatralo posve prevaziđenim i insistiralo bi se da crtež vodi računa o ovim elementima, dok bi tekst bio korišćen, recimo, da prikaže unutrašnji život protagoniste, ali DeMatteis ovde daje jedan ol-inkluziv tretman. Njegov protagonist dobija i monumentalnu, impresivnu figuru koju Sweetman postavlja u androginu masu stare, gojazne osobe, ali i veoma poetičan tekstualni opis koji nam tu masu i androginost postavlja u kontekst da ih zaista i osetimo. Ima neke lepote u ovakvom pristupu pisanju posebno kada to radi neko poput DeMatteisa, sa pažljivo odmerenim brojem reči po tabli da se strip ne preoptereti slovima, ali i sa naprosto lepo napisanim dijalozima, filozofskim monolozima i deksripijama. DeMatteis je, naprosto, vrlo dobar pisac.

Strukturalno, The Last One nema mnogo „akcije“ i ovo je strip u kome se zapravo vrlo dobro vidi DeMatteisova naklonjenost istočnjačkim filozofijama i spiritualnim učenjima (DeMatteis spada u sledbenike indijskog gurua Meher Babe), a bez nametljivih, didaktičkih ili, nedajbože regrutno-intoniranih poduka o božanskom. Ovo je priča o, kako joj i naslov kaže, poslednjem „detetu“ nečega što strip naziva originalnim bogom, koji, dakle, nije imao ni ime niti utemeljen sistem verovanja, o nečemu što bismo, kako rekoh, mi zvali anđelom, a što je ostalo da živi na Zemlji, među ljudima i kada su sva njegova (rodno neutralna) braća i sestre otišla da budu deo zaboravljene istorije kosmosa. Protagonist vrlo jasno stavlja čitaocu (i drugi likovima) do znanja da on pripada formi postojanja koja prethodi ne samo jeziku već i razdvojenosti tog postojanja na individualne identitete ili koncepte, pa da je svaka priča o tom primordijalnom stanju po definiciji laž (i nasilje) jer jezik naprosto ne može da ga zaista pojmi i opiše.

Kako god, Myrwann je androgini, drevni šetač Zemljom koji oko sebe okuplja neuspele pripadnike društva, depresivne, bolesne, adikte, socijalne otpadnike i pruža im pomoć i neku vrstu psihosocijalne (i spiritualne) podrške u svojoj kući. Kroz šest epizoda stripa dobijamo iznenađujuće raznoliko pripovedanu priču koja pokazuje ne samo kompleksnost njegovih odnosa sa ljudima sa kojima sada živi – a koji su u odnosu na njega kao vinske mušice što žive jedan dan i nestanu da budu zaboravljene u večnosti – već i epizode iz njegovih prethodnih stoleća i prethodnih identiteta. Ovo uključuje i život u indijskoj provinciji i susret sa Krišnom, ali i sjajnu epizodu koja se događa u Holivudu dvadesetih godina dvadesetog veka.

Danas bi ovakav strip išao mnogo više na psihologiju i direktne paralele između prošlih vremena i sadašnjeg trenutka, ali DeMatteisa pre svega zanima „nesavršenost savršenog“, humanizacija bića koje je, praktično, komad samog Boga, davanje portreta sveca koji ne samo da nije idealizovana figura sa slike, već je vrlo kompleksna, i konfliktna figura koja često pada u depresiju, sumnju, ulazi u jake emotivne epizode iako zna da će na kraju biti povređena, negde je pred kraj i neskriveno ogorčena i cinična.

I ovo je, čak i za ateističkog čitaoca jedan bogat, moćno višeslojan materijal koji se bavi prirodom življenja i umiranja, konceptom ljubavi prema bližnjima, ali i sasvim zrelim, gorkoslatkim pogledom na starenje i umiranje, koji nije lišen spoznaje o tome da se kraj načelno odvija u samoći i da je najbolje što možemo da učinimo da se mentalno pripremimo da u toj samoći budemo dostojanstveni.

The Last One je, konceptualno, svakako bio u riziku da bude samo serija mudrijaških spiritualnih aforizama presecanih „verite“ elementima ranog Vertiga, sa likovima koji su zlostavljani ili, kako strip, za današnje standarde nabusito, kaže, jedan od njih „ima AIDS“. Ali u pitanju je zapravo ambiciozna, blago pretenciozna ali umetnički na kraju prilično srećno izvožena meditacija o humanosti na pozadini božanskog, koja podseća da su uz svo mračnjaštvo koje se u to vreme uvuklo u američki strip, rane devedesete bile zapravo optimističkije vreme. Amazon vam kolekcije nudi ovde i ovde.

[Meho Krljic]

Ima neka nečista sila koja me tera da sa priličnom redovnošću čitam nove stripove Marka Millara. Otkada je Škot postao budža u Netflixu, frekvencija izlazaka njegovih novih radova se jeste malo proredila, ali to ne znači da je njihov prosečni kvalitet vidno skočio. No, verujem da u nečistoj sili mogu da prepoznam bar dve uredne značajke: jedna je da Millar, otkada je prestao da radi za korporativne strip-izdavače i u fullu se posvetio creator-owned, Millarworld radovima, vrlo pažljivo bira saradnike i da je niska crtača (ali, naravno i tušera, kolorista i leterera) sa kojima pravi stripove u poslednjoj deceniji naprosto impresivna lista moćnih imena od kojih su neka odavno izborila čelne pozicije u američkom stripu a neka ovim radovima ističu kandidature za njih. Druga je da, pa, od Millara sada tačno znam šta mogu da očekujem. Nikada suptilan, često agresivno nabusit u svojim scenarijima, Millar danas manje-više prepričava gangsterske, superherojske, špijunske i druge žanrovske stripove svoje mladosti, samo sa više psovki, nasilja i seksa, i oslanja se na svoju ipak neupitnu zanatsku ekspertizu da proizvede formalno korektne stripove. Neki od njih su naprosto isprazni i bez duše, ali neki imaju u sebi i dovoljno humora pa i to neko zrnce humanosti koje znači da se čovek, kada ih pročita ne oseća depresivno i samoubilački.



King of Spies uredno beleži sve karakteristike novijih Millarovih stripova: ovo je četvorodelni serijal koji se završio pre par nedelja, izdao ga je Image, radi se o samostalnoj, zaokruženoj priči u kojoj ogromna harizma glavnog junaka mora da se sagradi brzo i bez finog rada na detaljima jer za to nema vremena, strip je crtao izvanredan crtač a ispunjen je brutalnim nasiljem i uznemirujućim prizorima koji verovatno treba da imaju izvesnu satiričnu notu i, ako malo jače gledate u njega dok ga čitate, naći ćete i to zrnce humanosti. OK, „zrnce“ je možda prejaka reč, ovde pričamo više o par molekula, u najboljem slučaju. U najgorem samo o homeopatskoj koncentraciji humanosti, dakle samo o odjeku nečega što je Millar možda negde nekada osećao.

Znam da je možda i nefer prema ovom škotskom autoru da tvrdim kako su njegovi stripovi karakterisani pre svega cinizmom koji se levelapovao do promene klase u čisti nihilizam, ali stoji da Millar apsolutno preferira cinične glavne likove, cinične replike, cinizam u svetonazoru i slici stvarnosti koju prikazuje kroz svoje stripove. Na kraju krajeva, njegovi veliki hitovi, koji su ga odveli put Holivuda i od njega napravili multimedijalnog mahera kakvim se danas rado predstavlja, Wanted i Kick-Ass, su definisani naglašeno ciničnim refleksijama na superherojski žanr koji ga je u to vreme hranio hlebom. I ovde ne mislim „ciničnim“ u smislu onog što se moglo videti kod Warrena Ellisa, čoveka koji bi radije radio nešto drugo ali koji je, kad bi pisao superheroje barem bio očigledno ponesen mogućnostima koje bi mu njihova naučno/ fantastična postavka pružala. Millar nije neko ko je superheroje pisao po nuždi pa posle u svojim nezavisnim stripovima njih satirisao. Millar je, ma koliko to sad zvučalo kao da lepim dijagnoze, neko ko programski, refleksno, kada mu se predstavi kontekst u kome treba da radi, počinje da razmišlja koje su najgore implikacije tog konteksta i kako od njih da napravi priču koja će te najgore implikacije upotrebiti da čitaoce šokira. Čovek je još u DC-ju i Marvelu pisao stripove koji su potencirali nasilnost, sociopatiju, ponižavanje, a srazmerno manje „ekstremni“ radovi poput 1985 ili kratkog rada na mejnstrim Fantastic Four bili su ili skroz nezapaženi ili naprosto mlitavi. U kontrastu sa tim ultranihilistički motiv celog Marvelovog univerzuma pretvorenog u Zombije koji je kreirao radeći na Ultimate Fantastic Four je dan danas, skoro dve decenije kasnije, i dalje popularan sa brojnim nastavcima koje su radili drugi scenaristi.



Elem, King of Spies počinje dugačkom akcionom scenom u Panami 1990. godine koja je toliko preterana da je gotovo nemoguće ne videti je kao satiru klasičnih akcionih/ špijunskih radova. Roland King nije „špijun“ u smislu da nosi neupadljiv mantil i ume da prisluškuje da ga ne primete, već praktično superheroj natprirodnih akrobatskih sposobnosti, pištolja koji kao da se nikada ne prazne i kapaciteta da fizičke ozlede ignoriše do mere kada se one postide i sklone same da ne smetaju. Njegov prolazak kroz regularnu vojsku a zatim i plaćenike u Panami i atentat na korumpiranog političara su naprosto „neverovatni“ po bilo kom kriterijumu koji bi važio za „špijunski“ strip. Crtač Matteo Scalera, koji je već radio sa Millarom na Space Bandits ovde je opustio ruku, podigao svoj zanat za jedno dva-tri nivoa, i akcija koju radi je unrebesna, prosto izlećući sa stranice dok vam ne ostavi masnice oko očiju.

Kada dobijemo rez na današnje vreme i umornog, poprilično omatorelog Rolanda Kinga, strip kao da za trenutak želi da nas ubedi da ono JESTE bila satira, da je prisećanje slavnih dana bezbrižnog špijunskog ekscesa za sada matorog i penzionisanog britanskog tajnog agenta zapravo samo fantazija, ulepšana, idealizovana prošlost a koja prikriva mračnu istinu imperijalne ambicije Ujedinjenog kraljevstva koje je nastavilo da po svetu radi u svom interesu mimo ikakvih zakona i obećanja, duboko nakon završetka kolonijalne epohe.

I, istina je, Roland King, zbog izvesnog preokreta u privatnom životu – tumor na mozgu koji mu daje još šest meseci života – zaista doživljava neku vrstu kopernikanskog obrta i počinje da oseća snažno kajanje zbog toga što je decenijama bio udarna pesnica imperijalizma koji je ubijao, mučio i uklanjao ljude što su se često samo borili za opstanak i proklamovane ciljeve istine, pravde i slobode koje je navodno i SLUŽBA bila tu da zaštiti. Ali ovo nije strip Jeffa Lemirea nego strip Marka Millara i umesto refleksije i filizofskog suočavanja sa zlom u sebi, Roland King odlučuje da svoja znanja i ekspertizu stavi u službu ubijanja što više može „loših“ ljudi u vremenu koje mu je preostalo.

Ne šalim se, ovo je zaplet King of Spies: penzionisani superšpijun ide svetom i ubija bogate i uspešne zlostavljače dece ili njihove zaštitnke u verskim organizacijama, predsednike država i predsednike vlada koji su lagali, pokretali ratove i činili masovne zločine, korporacijske glavešine što zavijaju u crno sa par klikova miša, a ni jedna služba ne može da ga zaustavi jer je King ne bez razloga smatran „kraljem“ špijuna.

Millar, dakle, piše King of Spies kao da je iskopao neki stari pič za Punishera koji mu je Joe Quesada, moguće, vratio bez komentara na konkretne delove radnje ali sa crvenom hemijskom ispisanim tekstom na margini koji je, verovatno, glasio otprilike ovako: „Mark... jesi li dobro? Mislim... ono... baš dobro? Možda da uzmeš nekoliko meseci odmora? Ustvari, uzmi odmor već sura i ne brini ništa, ne moraš da nam se javljaš, javićemo se mi tebi“. I, jelte, Punisher kao oruđe socijalnog bunta i politički osvešćen revolucionar je nešto što su drugi već i uradili, ali Millar, kao i obično, demonstrira da svoje recentne stripove radi uglavnom tako da smisli kul elevejtor-pič, koncept koji staje u jednu rečenicu a onda piše na autopilotu dok ne izađu četiri sveske. Hoću reći, King of Spies je, kako to kod Millara sada već po pravilu biva, prilično površan rad gde je trik u tome da je glavni junak zapravo neko sa pojavom i manirima engleskog gospodina, a ko je decenije proveo ubijajući za kraljicu i otadžbinu, da ne pominjemo povaljujući sve što hoda, a ko sad ide svetom i roka sve od saudijkih prinčeva do američkih predsednika. Dodajte bebu koja izleće iz prepona žene što se porađa usred pucnjave u Panami, i bizaran, „satirični“, neko će sigurno reči i „ali osnažujući“ prikaz osoba sa invaliditetom i dobijate Millara kakvog poznajete i volite, promućkanog a ne promašenog, da ga popijete na iskap.



No, pomenuta zanatska ekspertiza ipak uspeva da scenaristu proveze kroz najgore brzake. Iako je Roland King hodajući kliše, njegov unutrašnji život i motivacije deluju makar minimalno uverljivo i dovoljni su da čitalac navija za njega, a humanizacija lika vezana za njegovu decu je takođe dostatno korektna. Možda bi preterano bilo reći da je Roland King do kraja stripa formiran kao trodimenzionalno, višeslojno biće u kome prepoznajemo svima nama imanentne unutarnje konflikte i na kraju krajeva ranjivu ljudsku srž, ali on nije ni iritantan, bezdušno ravan i ciničan lik kakvi često umeju da ispadnu iz Millarove prese poslednjih godina.

Takođe, strip ima jedan momenat u kome se Millar očigledno skoncentrisao i postavio scenu za suočavanje svetonazora pa i argumenata u kojoj se uspešno sažimaju razlozi „za“ i „protiv“. Rolandov bivši kolega, a sada šef britanske tajne službe insistira da je Kingov napad savesti besmislen jer je društvo, u ovom trenutku, statistički u boljem stanju nego ikada u pogledu bezbednosti, dostupnosti stanovanja i socijalne podrške, pa i učestvovanja na tržištu rada i da male prljave stvari koje se rade daleko od očiju javnosti nisu fundamentalni problem tog društva. Rolandov odgovor je ubedljiv, emotivan a dostojanstven, ličan ali sa snagom poopštavajućeg filozofskog stava i čovek mora da Millaru skine kapu što je makar ideološki element svog stripa obezbedio sa svih strana, dajući kritičaru poput mene koji bi unaokolo kmečao o nihilizmu i eksploataciji kontraargment u samom stripu.

No, Matteo Scalera je, naravno, ono tajno oružje koje obezbeđuje da se King of Spies čita sa osmehom na licu. Oh, svakako, Millar je ovde napisao nekoliko uspelih šala i onelinera, ali Scalera je onaj koji obezbeđuje savršen tajming za svaki od njih, savršenu akciju i grafičko pripovedanje koje čitaoca vodi po svetu u grčevitim skokovima a da se on nikada ne izgubi, na kraju krajeva savršen rad sa likovima, posebno glavnim likom, koji pucaju od karaktera iako ste svesni da su svedeni na testosteron prelakiran ciničnim (naravno) replikama. Giovanna Niro koja je radila kolore je takođe zablistala, dajući Scalerinim crtežima JOŠ intenziteta, JOŠ slojeva i dimenzija, pretvarajući strip koji je, zaista, uglavnom površna wish fullfilment fantazija što se skriva iza smokvinog lista socijalne kritike, u uzbudljivo, kinematično spuštanje toboganom. Letering je i ovde radio sjajni Clem Robins koga sam ovih dana već hvalio, a čak troje ljudi je potpisano na ime dizajna i ovo je ne samo jedan od najlepših američkih stripova koje sam čitao poslednjih meseci, već i još jedno podsećanje na Imageovu pažnju posvećenu produkciji.

King of Spies je suštinski plitko, pa i eksploatativno štivo, ali sa taman toliko pretenzije ičasnog napora da nešto, ipak i kaže, da se spasava tog ponora potpunog cinizma u koji svaki Millarov novi rad preti da upadne. Zabavio sam se dok sam ga čitao a Scalerin crtež me je, priznajem još jednom, strašno impresionirao. Možete ga i sami proveriti odlaskom do Amazona.

[Meho Krljic]

Moram priznati da sam neumereno uživao u grafičkom romanu Himawari House koji je krajem prošle godine izdao njujorški izdavač First Second. Nemam neko iskistvo sa ovom kućom koja je, koliko znam, Macmillanov ogranak orijentisan pre svega na autorske grafičke romane, ali znam da među svojim autorima imaju neke meni drage scenariste poput Genea Yanga ili Mariko Tamaki. Himawari House je uradila, kao prvi svoj samostalni projekat gde je bila i autorka scenarija i crteža, Harmony Becker, žena koju sam prošle godine dosta pohvalio za crtež na IDW-ovom grafičkom romanu They Called Us Enemy a koji se bavio memoarskim zapisom iskustva japanskih interniraca (a američkih građana) u američkim logorima tokom Drugog svetskog rata. Beckerova je i sama mešovite rase, majka joj je Japanka i Himawari House je strip koji, vidi se to od samog početka, ima prilično naglašen autobiografski sloj. No, ovo je istovremeno i strip koji decidno NIJE autobiografija Harmony Becker, već fiktivna priča o petoro mladih ljudi koji žive u iznajmljenom stanu u Tokiju i njena sopstvena životna iskustva su samo delić složene, impresivne tapiserije ovog narativa.



U nekim normalnim uslovima bio bih prilično sumnjičav spram američkog autora koji radi strip što po svemu podseća na shōjo manga naslov kakav biste mogli naći u magazinima Hana to Yume ili Nakayoshi, ali Beckerova ne samo da je već sa They Called Us Enemy pokazala da je više nego autentična u pogledu prevođenja japanskog stila kreiranja stripa u američke formate, već je i jedna od velikih tema ovog stripa upravo identitet, etnički, nacinalni i lični, i tenzija između toga kako se taj identitet internalizuje i onoga kako se on eksterno izražava. Utoliko, ako je Himawari House „lažna“ manga, a priznajem da sam na svakih nekoliko strana osećao blagu kognitivnu disonancu što panele čitam s leva na desno s obzirom na to koliko sam crtež i organizacija narativa unutar samih panela deluje autentično japanski, ovo je i poenta samog stripa: autentičnost je precenjena, makar autentičnost koja se posmatra kao striktno poštovanje formi, a koja, argumentuje ovaj strip, samo služi da onima koji su bili „prvi“ da artificijelnu poziciju superiornosti. Autentičnost strasti, poštovanja i ljubavi prema kulturi, bila ona nacionalna ili pop-kulturnog tipa je, reklo bi se da Beckerova kaže, važnija.

Ja sad strip svodim na jedan jednostavan iskaz jer sam takav čovek, neprijatan, imam reduktivan karakter i volim da izvučem „poruku“ svega što sam čitao (gledao, slušao, igrao...) u jednu rečenicu da mogu kasnije u nekom razgovoru da posegnem za tim kao ilustracijom, ali uveravam vas da je Himawari House mnogo manje suv i didaktički nastrojen narativ od ovih mojih sažimanja.

Strip ima glavnu junakinju. Nao je deventaestogodišnja devojka rođena u Japanu od strane lokalne majke, a uz asistiranje, jelte oca Amerikanca koji je tu bio poslom, a koja se, zajedno sa familijom preselila u SAD dok je još bila mala. Utoliko, prvi deo stripa pokazuje intimno a zapravo za mnoge klince zajedničko iskustvo osećaja nepripadanja. Strip nema propovedničku notu kada pokazuje epizode rasističkog zadirkivanja koje je Nao iskusila od strane klinaca u školi, ali vrlo uspelo prikazuje njen unutrašnji život, sa žudnjom da pronađe mesto i okruženje kome će zaista „prirodno“ pripadati i u kome neće slušati pasivno agresivne komentare dece iz većinske zajednice, ali ni osećati nelagodu u društvu weebo nerdova, kavkazoidnih klinaca koji se lože na Japan i njegovu popularnu kulturu i iz sve snage pokušavaju da joj pokažu da kapiraju sve te stvari koja su deo „njene“ kulture.



Nao pre odlaska na fakultet rešava da sama otputuje u Japan i tamo provede godinu dana, sa sasvim eksplicitnom ambicijom da se poveže sa svojim korenima. Tokom ovog perioda ići će u jezičku školu i svoj zarđali Japanski dovesti na korektan nivo, ali njena najveža želja je da naprosto bude na mestu gde će je automatski prepoznavati kao „svoju“, normalnu, onu koja ne treba nikom ništa da objašnjava.

Naravno, ovo se apsolutno ne događa i dobar deo narativa Himawari House se bavi reality checkom koji će, nadam se poslužiti drugim klincima sa sličnim identitetskim tenzijama da podignu svoje razmišljanje na zreliji nivo. Strip savršeno prikazuje način na koji Nao, sa svojim dosta mucavim Japanskim zapravo ima iskustvo još većeg nepripadanja i anksioznih epizoda stida i dezidentifikacije, kada se nađe u zemlji koja je, i pored uobičajene ljubaznosti što se podrazumeva, duboko ukorenjena u nacionalističkoj tradiciji. U jednoj od epizoda, u kojoj doduše ne učestvuje sama Nao već njena cimerka iz Južne Koreje, Hyejung, vidimo perfektno prikazanu frustraciju strankinje koja se iz sve snage upire da koristi njoj strani jezik a gde se ljudi sa kojima priča, čim samo jednu reč ne iskoristi 100% korektno prave da nisu razumeli apslutno ništa od svega što je rekla.

Nao dolazi da živi u stanu (u titularnoj kući Himawari, sa vrlo simpatičnom starijom gazdaricom) sa još četvoro mladih osoba. Tu su dva japanska momka, jedan od njih opušten, dobronameran i uvek spreman da pomogne, drugi jako zatvoren, ćutljiv, čak i prilično neprijatan prema devojkama. Tu su i dve devojke, pomenuta korejka Hyejung koja je otišla iz svoje porodice i države najpre zato što tamo nije imala opciju da o svom životu odlučuje svojim tempom, pa sada kelneriše po Tokiju i sprema se da studira umetnost, kao i Tina, nešto starija devojka iz Singapura koja ne zna šta zapravo želi u životu ali makar želi da to oktrije pod svojim uslovima.

Hemija između petoro cimera prikazana je, pa, skoro savršeno. Beckerova uzima vrlo kompleksan preplet kulturnih istorija i identiteta pet glavnih likova i kreira na njemu jedan ekstremno prirodan, naturalistički ton i dinamiku komunikacije i, uopšte, interakcije između mladih ljudi, a da strip uspeva da uzgred obiđe mnoga klasična mesta shojo i shonen žanrova, uključujući odlaske na lokalni festival, na plažu, ali i momenat kada Nao obuče tradicionalnu jukatu i svi odlepe za njom.

Pripovedni postupak koji Beckerova koristi je impresivan. Ovo je strip koji treba da prirodno prikaže dezorijentisanost, brigu pa i anksioznost likova smeštenih u okruženje čiju kulturu poznaju iz druge ruke i koja će prema njima na mnogo načina biti nastrojena hladno i odbojno, a koji su ipak odabrali da je prihvate kao „svoju“. Likovi u kući pričaju kombinacijom Japanskog i Engleskog – Tina i Hyejung Engleski govore dosta dobro – i Beckerova ne samo da koristi standardne manga-tehnike upotrebe zvučnih efekata, neizgovorenih komentara u razgovorima koji predstavljaju misli protagonista, i karikiranih kadrova-u-kadrovima koji predstavljaju fiktivne scenarije ili kratke flešbekove, nego i gradi čitav jedan impresivan sloj jezičke komunikacije u kome nam razgovore na japanskom predstavlja kombinacijom hiragana pisma i latinice. Kako Nao napreduje u poznavanju Japanskog tako i dijalozi koje vodi sa likovima na ovom jeziku postaju jasniji i čitaocu, sa više engleskih reči koje se pojavljuju u oblačićima, ali i češćim korišćenjem engleskih transliteracija za termine koji su sada već (i čitaocu) poznati.



Ovo ide i u drugim smerovima i Beckerova koristi klasične tehnike „pogrešnog“ spelovanja reči da pokaže likove koji Engleski pričaju sa jakim stranim naglascima ili iskvarenom gramatikom. Iako je autorka na kraju romana ostavila napomenu o tome zašto je ovo urađeno, da se neko, nedajbože, ne uvredi, istina je da je u potpunosti izbegnut onaj podsmešljivi element ovakvog pisanja „stranih“ likova i da se ovde jezik zaista pokazuje kao onaj pozitivni, progresivni alat komunikacije između pripadnika različitih kultura a ne kao alatka za dominaciju nad drugima, kako ga često vide razni nacionalistički i autoritarno nastrojeni entiteti...

Himawari House, strukturalno, prati sve svoje likove i mada je priča uokvirena Naonim dolaskom u Japan i odlaskom natrag u SAD, svi drugi likovi dobijaju mesto „pred kamerom“ i čitalac saznaje mnogo toga i o njihovim istorijama i o unutrašnjem životu. Sve su ovo mladi ljudi koji, jelte, sazrevaju na svoje načine i imaju neke svoje snove, ali i strahove. Ispostavlja se da je momak koga na početku stripa Nao doživljava kao neprijatnog i možda i neprijateljski nastrojenog samo ekstremno stidljiv zbog toga što smatra da je njegov Engleski mnogo lošiji od onog koji pričaju tri devojke u kući i da zato, u tradicionalnom Japanskom stilu, bira da ništa ne govori radije nego da rizikuje da pogreši ijednu reč i doživi poniženje. Njegov brat, pak, koji ni sam ne zna skoro nimalo Engleskog, naprotiv, nema nikakav problem da sedi sa devojkama, priča sa njima na Japanskom i prihvata da njihov Japanski nije savršen.

Strip, kao vežba u ukrštanju različitih kultura ima i mnogo naprosto ljupkih elemenata, počev od obilja različite hrane iz različitih nacionalnih kuhinja, preko načina na koji se obeležavaju praznici i raznih drugih sitnih običaja i, uparen sa omladinskim, emotivnim zapletom – i podzapletima – a koji su naturalistički formatirani i ne upadaju u patetiku, ostavlja zaista snažan utisak na čitaoca. Ukratko, ovo je priča koja se proživljava a ne samo čita i ja sam u njoj, kako već rekoh, uživao. Moj jedini strahe je kuda će Beckerova dalje da ode s obzirom da joj je prvi samostalni rad bio ne samo ovako dobar već i dobar jer je bio utemeljen na nekim njenim formativnim životnim iskustvima. Momenat u kome Nao priča o svojoj majci, ženi koja je na Japanskom u stanju da kreira fantastične niske poetskih ili duhovitih slika, a koja je u Americi prinuđena da govori „tarzanski“ Engleski i bude percipirana kao intelektualno inferiorna je toliko autentičan da ne znam šta će u narednom stripu Beckerove moći da mu parira.

No, o tome ćemo brinuti kada taj strip bude kreiran. Do tada, Himawari House je lepa priča o odrastanju sa aktuelnim temama i izrazito veštom obradom, koju bih svakom preporučio. Amazon je prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Amazing Spider-man Beyond, sagu koja je u regularnom tekućem magazinu Amazing Spider-man išla od broja 75 do broja 93, naguravši, sa nekoliko specijalnih dodatnih brojeva, više od dvadeset epizoda narativa i, evo sam sebi zvučim kao pokvarena ploča, ali, sedim, vrtim glavom i pitam se jesam li zaista too old for this shit? Nije što je Marvel prilično raspusno protraćio solidnu količinu dobre volje izgrađene tokom proteklih nekoliko godina, kako uspešnim projektima vezanim za Spajdermena u drugim medijima, tako i stripom koji je makar imao jednu veliku ambicioznu priču. Više sam iznenađen i uvređen da je nakon čitave decenije gde je Spajdermen bio dokazano bolji i popularniji kada ga je pisao po jedan scenarista (uz eventualne asistencije) sa jasnom vizijom, izdavač ovde ponovo zaključio da je bolje da serijal piše um košnice i da će izlaženje po jedne epizode svake nedelje u dovoljnoj meri održavati tenziju da publika ne stigne da se zapita zašto, zaboga, troši novac i vreme na ovo. „The bad old days are back“ je možda i previše melodramatičan zaključak da se izvuče nakon finala ove priče koje se, u trenutku dok ovo kucam, u prodaji pojavilo pre nešto više od 48 sati, ali ima neke zloslutne pravilnosti u tome kako je ova priča pisana, koje je likove koristila i gde nas je na kraju ostavila, a koja asocira na, zaista, neke od najmanje voljenih perioda ovog voljenog stripa.



Za čitaoca koji se pita šta mu je taj Beyond i zašto bi trebalo da ga je briga, reći ćemo da je u pitanju naredna faza centralnog narativa o Spajdermenu, kreirana nakon odlaska Nicka Spencera iz Marvela. Pred kraj prošle godine sam pisao dosta opširno o Spencerovom trogodišnjem radu na Amazing Spider-man, secirao dobre i loše strane ovog serijala pod njegovom kreativnom kontrolom (ili makar, ograničenom kontrolom) i pokušao da izađem na kraj sa činjenicom da je ovo bio strip koji je doneo i neke od najboljih momenata za Spajdermena u poslednjih desetak godina, ali i neke od najmanje potrebnih, a bolno komplikovanih napora da se isprave krive drine kontinuteta i naš omiljeni junak na kraju serijala ostavi na čistijoj i možda časnijoj poziciji. Spencerov rad jeste patio od preterane raspisanosti i inflacije spektakla sa često nedovoljno efektnim isplatama, ali, kako sam i tada rekao, makar je imao jasnu viziju i ambiciju da izgura neke važne elemente vezane za generalnu biografiju ovog junaka i kreira novi, mrvicu uredniji status kvo.

Spencer je onda iz Marvela zapalio bez pozdrava, prihvatajući ponudu Substacka da za njih radi ekskluzivno (verujemo da se ta ponuda pisala sa mnogo ništica) a Marvel je, verovatno i sam zatečen njegovim naglim odlaskom, skoro pa neočekivano nastavio da izdaje Amazing Spider-man sa istom numeracijom iako se kreativni tim promenio. Ovo je relativno retka pojava u današnjem Marvelu koji započinje numeraciju od jedinice svaki put kada promeni scenaristu, a pogotovo jer je od broja 75 ovaj magazin pisao tim scenarista, smenjujući se svakih par brojeva, kako bi se postigao nedeljni tempo i na neki način dobila potrebna energija za DOGAĐAJ koji označava još jednu važnu etapu u životu ne samo titularnog protagoniste već i ansambla koji smo uz njega zavoleli.

Istorijski, moram da kažem da kad god Spajdermena piše konzorcijum, to nisu najbolji stripovi u njegovom životu. Krajem prve decenije ovog veka je Brand New Day označio novu, svežu etapu u Spajdermen stripovima, tempo od tri epizode mesečno i svojevrsni povratak korenima i mada je tim koji se tada smenjivao bio sastavljen od izvrsnih scenarista, činjenica da je svaki od njih imao neke svoje vizije kuda sve to treba da ide, da ne pominjem sopstveni glas kojim je strip pisan dala nam je u konačnom ishodu neujednačene stripove koji bi svi zapravo profitirali od toga da su imali sopstvene magazine i urednije pripovedanje. Ovaj je pristup posle par godina napušten i magazin je dat u ruke jednom od članova ovog tima, Danu Slottu, koji je pisao vrlo solidnog Spajdermena sledećih nekoliko godina.



Beyond je, dakle, sličan poduhvat samo trinaestak godina kasnije, ponovo sa ekipom vrlo dobrih scenarista ali ovog puta i nešto čvršće mapiranom pričom. Utoliko, ovo jeste imalo potencijala da bude bolji rad jer je „Beyond Board“, pretpostavka je, sledio osnovni zaplet za priču koji je osmislila Kelly Thompson i zajednički se dogovorio o tome koji su glavni događaji što treba da nas odvedu od početka do spektakularnog kraja. Reći ću i da sam tokom prvih nekoliko epizoda imao napad optimizma i pomislio „možda ovo na kraju i ne bude tako loše“, samo da bi se do kraja Beyond smandrljao u ponor recidivizma devedesetih i završio se na najgore moguće načine.

Pominjem devedesete i, zbilja, jedan od glavnih elemenata ovog zapleta je da je Spajdermen veliki deo njegovog vremena zapravo Ben Reilly, jedan od najlošije iskorišćenih likova u istoriji ovog stripa. Reilly, naravno, nije tehnički nastao u devedesetima i zapravo je produkt originalne klon-sage sa početka sedamdesetih godina prošlog veka ali on tada nije imao ni ime niti je bilo planova za njegov nekakav dalji život. Devedesetih je, sa kreacijom „velike“ klon-sage, stripa koji se potpuno oteo kontroli i Marvel prvo poveo stazom ogromnog marketinškog hajpa i dobre prodaje a onda strmeknuo put bankrota (mada su doprineli i drugi faktori, naravno), Ben Reilly, klon Petera Parkera, postao prisutan i delatan lik u ovom stripu, prvo služio kao „pravi“ Spajdermen, kasnije imao interesantnu sopstvenu biografiju kao Scarlet Spider i na kraju, kada niko više nije znao šta da radi sa njim, žrtvovan u zamenu za još malo melodrame koja je u tom momentu već delovala otužno.

Priznajem da spadam u apologete Bena Reillyja i da sam jedan od onih čitalaca koji smatraju da je njegov koncept uvek imao potencijal što ga Marvel na kraju nije dovoljno iskoristio (o trećem kloniranom „bratu“, Kaineu, bolje da ne počinjem, iznerviraću se i bićemo ovde do jutra). Samog Spajdermena uvek je morio sindrom samozvanca, a Reilly, sa svim sećanjima Petera Parkera, ali hronično svestan da su ta sećanja o žrtvama i heroizmu zapravo vlasništvo nekog drugog, a da on u najboljem slučaju LIČI na tog drugog i ima njegove moći, je uvek bio interesantna varijacija na taj sindrom samozvanca i Reillyjeva životna priča, zasnovana na potrazi za sopstvenim identitetom i svojom intrinzičnom vrednošću nekako nikada nije dobila propisno ispisivanje. Poslednji put kada ga je Dan Slot koristio u minidogađaju Clone Conspiracy bila je u pitanju tipično slottovski raspojasana vodviljska orgija kloniranja na sve strane u kojoj je Reilly izgubio skoro svo dostojanstvo što su mu drugi scenaristi na mišiće gradili kroz razne serijale, transformisan u novog Šakala, i pretvoren ne u konfliktnog heroja već u zbunjenog i malo tragičnog negativca.

Utoliko, Beyond je imao solidan potencijal da bude priča o iskupljenju, stavljajući Reillyja rame uz rame sa Peterom Parkerom, kreirajući interesantnu tenziju ali i uzajamno poštovanje između dva „brata“, a onda uklanjajući Petera iz središta priče tokom velikog broja epizoda i prateći Reillyjeve pokušaje da bude dostojan legata Spajdermena ali i da zbilja izgradi sopstveni identitet, prepozna u sebi imanentnu dobrotu i herojstvo koje idu uz suštinu Petera Parkera, čija je on savršena kopija.



Dodatno, Beyond je građen oko ideje da u svom novom pokušaju da bude heroj, Reilly sarađuje sa korporacijom Beyond koja ulaže u njegovu opremu, obuku, psihoterapiju, trudeći se da ozbiljne kompanijske resurse iskoristi u kreiranju ne samo dobrog imidža Spajdermena već jednog evoluirajućeg arsenala sposobnosti, tehnologije i protokola što će ga transformisati u superheroja koji nije samo marginalac koji uleće glavom tamo gde drugi neće ni nogom već prepoznatljivi, cenjeni simbol Njujorka.

Naravno da od početka znamo da ništa u čemu učestvuje korporacijski kapital u superherojskim stripovima neće moći da se dobro završi – ove stripove, istina je, izdaju neki od najvećih medijskih koncerna na svetu, ali i dalje ih pišu levičari i liberali kojima je otuđena, odljuđena korporacijska kultura simbol svega lošeg u zapadnim društvima, pa je jasno da Beyond zapravo nisu benevolentni visokotehnološki entitet kome je na srcu dobrobit svojih zaposlenih i bezbednost građana Njujorka, te da je eksperiment sa korporacijskim Spajdermenom osuđen na teške devijacije od originalnog projektnog dokumenta.

I ovde, kako rekoh, svakako ima dobrih momenata, sa Reillyjem i njegovom devojkom Janine Godbe za koje čitalac iskreno navija. Oboje su kroz dosadašnje stripove prošli neke užasne momente i Beyond ih humanizuje dajući im meru protagonizma i ranjivosti koje ih čine prijemčivim. Da je ova priča bila deo nekog samostalnog Scarlet Spider serijala ili nečeg sličnog, bio bi ovo bolji strip.

Nažalost, priča ovde mora da bude postavljena na tenziji između Petera i Bena. Scenaristi kontrastiraju Bena koji ima naprednu opremu i logističku podršku velike firme (te preteću menadžerku nad glavom) i Petera koji je ponovo sveden na street-level heroja što, u jednoj zajedničkoj akciji bude teško povređen i provodi veliki deo ovog narativa u komi i na rehabilitaciji. Predvidivo, sve na kraju vodi do velikog finala u kome, u direktnom odjeku klon-sage stare skoro pedeset godina dva Spajdermena moraju pesnicama da nasrnu jedan na drugog i razreše večno pitanje o tome ko je „autentični“ Spajdermen – onaj kome se herojstvo desilo slučlajno ili onaj ko pokušava da ga osvoji jer zna da mora da dokaže da ga je dostojan.

Naravno, ovo je lažna dilema i kako su nam pametniji stripovi u istoriji Spajdermena pokazali (više puta), herojstvo Petera Parkera/ Spajdermena, nije vezano za supermoći već za poseban psihološki sklop oblikovan vaspitanjem dobijenim od usvojiteljske porodice i traumama za koje je Peter sebe oduvek smatrao delimično odgovornim. Jedna vrlo judeohrišćanska krivica ali i vera u vrednost ispravnog postupanja samog po sebi je uvek bila u temelju heroizma Petera Parkera i Ben Reilly je, u dobrim stripovima koji su se odnosili na njega, imao uvide u to da on nosi identični psihološki sklop, bez obzira što ga je dobio „veštački“, a onda i u to da njegov lični heroizam čine dela a ne nasleđena psihologija.



Autori koji su pisali Beyond su ovoga verovatno svesni ali ključni element zapleta u finalu je da Ben, posredstvom Beyondovih mahinacija, gubi dobar deo svojih sećanja i upada u paniku vezanu za brisanje svog, i inače krhkog identiteta. Iako bi ovo možda bio zanimljiv zaplet za neki drugi špijunski/ naučnofantastični triler, u Beyond sve vodi već izlizanom i predvidivom finalu u kome će Peter i Ben morati da se sukobe, sve peneći jedan na drugog besni zbog toga što koncept i identitet Spajdermena ne mogu da nazovu samo svojim.

Ovo je problematično na više nivoa. Jedan od njih je svakako da u recentnim godinama Peter Parker ne samo da nema problem sa tim da postoje drugi Spajdermeni – kako u drugim univerzumima, tako i u njegovom univerzumu – već njihovo postojanje smatra svojim uspehom i svojevrsnim legatom. Ovo je odmak od samačke, klasične, izolacionističke psihologije Spajdermena i predstavlja jedan autentični rast i razvoj njegovog lika, nastao kroz individualni ali na kraju združeni rad Dana Slotta, Briana Bendisa, Nicka Spencera, Saladina Ahmeda i drugih scenarista koji su pisali razne Spajdermen serijale godinama i u pitanju je primer kako lik praktično sam od sebe evoluira tako da ni jedan scenarista ne može da kaže da je baš on „smislio“ tu promenu.

Drugi nivo je što je Beyond prosto nezadovoljavajući strip baziran na sada već zamorno pravilnom žrtvovanju protagoniste „dramatičnom“ i „tragičnom“ zapletu i raspletu. Ben Reilly, reći ću, zavređuje bolje priče od ovih u koje ga stavljaju, posebno kada mu se na početku Beyond da protagonizam, asertivnost, pažljivo odmerena psihologija u kojoj on vodi opipljiv rat sa svojim unutarnjim nesigurnostima i pokušava da bude dostojan kostima i brenda koje nosi. Nažalost, finale ovog stripa mu potpuno oduzima ne samo protagonizam i asertivnost nego i bazičnu ljudskost i ovo je još jedna od onnih priča u kojima scenario viktimizuje glavnog junaka, briše svu psihološku gradnju koju je napravio u prvom delu, da bi ga sveo na nevoljnog negativca što dela iz sebičnih pobuda samoodržanja, potpuno ignorišući sav rast i razvoj što ga je Reilly imao u početku.

Naravno, i držanje Petera Parkera u drugom redu, sa sve njegovom strinom i devojkom (well, devojkama, imajući u vidu koliko je Black Cat ovde prominentan sporedni lik), insistiranje na njegovoj slabosti i ranjivosti je jednako nezadovoljavajuće, pogotovo što strip veštački rasteže ove koncepte, puštajući Petera da jednog časa bude požrtvovani heroj što u sebi nalazi rezerve snage koje nije ni znao da ima, a onda ga u sledećem ponovo svodeći na „realističnu“ žrtvu povreda. Mislim da je malo i šokantno da posle osamdeset godina istorije superherojskog stripa, urednici i scenaristi i dalje ne shvataju da je lišavanje protagoniste asertivnosti, postavljanje glavnog lika u poziciju gde mu se stvari dešavaju umesto da ih on radi – pa makar i ishodi bili loši – naprosto pogrešan način da se pišu narativi bazirani na likovima koji su po definiciji delatni i razlikuju se od „običnih“ ljudi upravo tom svojom delatnom dimenzijom.



Strip onda ima i filer epizode koje su skoro potpuno besmislene, kao što je recimo jedna horor priča u bolnici u kojoj Peter leži a gde Mary Jane Watson mora da se suoči sa... pa... bolničarem koji kao da je ispao iz nekog Lavkraftovog košmara. Šta? ŠTA?

Makar su neki spinofovi, sa Heroes for Hire, Black Cat i Prowlerom zabavni, ali oni nisu presudni za razumevanje glavnog narativa.

Dopunski greh je, naravno, što ovaj strip priča jednim „srednjim“ glasom gde svi scenaristi u svojim epizodama, pošto su one, za razliku od Brand New Day, deo kontinuirane priče, moraju da imitiraju jedni druge i rezultat je neubedljiv, tehnički korektan mišmeš dijaloga i pripovedanja koji nikada ne dostigne nikakav karakter ili vitalnost. Beyond je, nažalost, jedan ogledni primer za to kako superherojski stripovi mogu da budu tek priče pravljene „u fabrici“, gde su doprinosi pojedinaca, za koje ne sumnjam da su radili ko crvići, izblendirani u bezukusnu, bezkarakternu pulpu i gde praktično nemate nikakav osećaj kada scenario pređe sa Zeba Wellsa na Kelly Thompson, sa nje na Codyja Ziglara, pa onda na Saladina Ahmeda, pa onda i crtač Patrick Gleason uzme da napiše nekoliko epizoda.

Naravno, iz perspektive izdavača, ovo je verovatno i poželjno – strip je izlazio nedeljnim tempom, priča je bila nabijena preokretima i OMG momentima a koncept kloniranja – koji je, mislim da je to pola veka kasnije fer reći, kamen oko vrata Spajdermenu – je ponovo iskorišćen da šokira i raspameti čitaoca. Crtež je svakako bio dobar i Gleason je ovde ponovo zablistao ali i Mark Bagley je ubacio nekoliko karakteristično kvalitetnih epizoda, pa je tu bila i Sara Pichelli, Michael Dowling, Carlos Gomez, Paco Medina, Jorge Fornes itd, ali sa Beyond Spajdermen je ponovo prišao preblizu ciničnog statusa „produkta“, spoja elemenata uredno navedenih na bullet pointovima neke prezentacije kojom je ceo ovaj koncept objašnjavan na kolegijumima i kreativnost i imaginacija inače pojedinačno odličnih članova kreativnog tima su ovde ispucane na izlizane koncepte i nepromišljeno, šok-taktikama vođeno korišćenje tih koncepata i likova koji zaslužuju bolje.

Da budem iskren, tamo negde posle polovine Beyond sam sebi govorio da samo treba da stisnem zube i da će ovo brzo proći pa da će u Aprilu, kada Amazing Spider-man opet krene od broja jedan, sa Wellsom kao glavnim scenaristom, stvari biti bolje, ali finale Beyond mi ne uliva mnogo poverenja. Kriptična osoba koja se pojavljuje na poslednjoj tabli, tik nakon što Peter i Mary Jane odluče da ponovo žive zajedno, obećava još jalovog spekatkla a malo karakternog rada, a ono što će dalje biti sa Benom Reillyjem kome je Marvel smislio NOVI superherojski identitet me gotovo aktivno vređa. Reilly je imao potencijal da bude interesantna psihološka studija herojstva i „civilnog“ identiteta, uticaja sredine ali i autentične životne filozofije na ponašanje pojedinca sa moćima, ali Marvel insistira da ga koristi samo kao monetu za potkusurivanje već decenijama. Na ovom mestu ne mogu a da glasno ne zažalim što je Spencerov Back to Basics pristup sa početka njegovog rada na ASM 2018. godine tako lako i agresivno napušten za račun, evo vidimo, pustog spektakla koji ponavlja neke od najgorih prestupa devedesetih. Beyond, naravno, nije sam za sebe TAKO loš strip kakva je bila klon-saga devedesetih – ako ništa drugo, trajao je kraće – ali on potvrđuje da u Marvelu ima vrlo malo kreativne svesti o tome kuda dalje sa Spajdermenom. Prava tragedija je, naravno, da je skoro svuda drugde sem u Amazing Spider-man, Spajdermen u odličnom zdravlju i da su priče u drugim stripovima, ali i filmovima i video igrama bolje od ovog što nam nudi njegov glavni serijal. Pa, eto... izdržaće valjda Spajdermen i ovo. Serijal na Amazonu možete naći ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam ekstremno lepo izgledajući album Harlem, izašao početkom ovde godine za francuski Dargaud, i onda gotovo odmah preveden na Engleski i publikovan od strane Europe Comicsa. Ovakva brzina nije karakteristična za ovo preduzeće i nije isključeno da to ima neke veze s činjenicom da je autor francuski kanađanin, Mikaël, a delimično i sa tim da strip ima, kako mu i naslov ukazuje, tematsko utemeljenje u vrlo američkim stvarima, naime u njujorškoj četvrti koja se tradicionalno vezuje za veliki udeo afroameričkog stanovništva. Postavljen u eru kasne prohibicije i Velike depresije, ovaj strip je delom istorijska eksploracija rasnih, klasnih i mentalitetskih izazova sa kojima se ova populacija sretala u tom periodu pre devedeset godina, a delom je i noirom poprskana priča o legendarnim gangsterima onog vremena i njihovim interakcijama sa crnim stanovnicima Harlema.



Odmah da napomenem da u ovom trenutku zapravo nemam neke jake stavove o ovom stripu i da sam zapravo malčice i debatovao sam sa sobom je li zapravo korisno da sada pišem o njemu. Harlem je, kako mu i na naslovnoj strani piše, tek prvi deo dvodelne priče i mada je drugi deo na Francuskom već izašao, u trenutku dok ovo kucam još uvek čekamo njegov prevod na Engleski i, pretpostavka je, dramatični klimaks zapleta koji obuhvata neke istorijske i neke izmišljene likove, uhvaćene u, reklo bi se, nepremostivim antagonizima. Dodatno, Harlem je zapravo treći deo „njujorške trilogije“ stripova koje je Mikaël radio poslednjih pet godina za Dargaud. Počeo je sa dvodelnim stripom Giant 2017. godine, koga je na Engleskom objavio NBM Graphic Novels, relativno marginalni izdavač što u svom logou ponosno kaže da je prvi izdavač grafičkih romana u Americi sa počecima u 1976. godini mada danas objavljuju, čini se, mahom prevode evropskih stripova od kojih je dobar deo pornografija. Nastavio je sa takođe dvodelnim Bootblack iz 2019. i 2020. godine, prateći sudbinu siročeta što čisti cipele na pločnicima Njujorka tokom velike depresije i Harlem je, konačno, prirodna ekstrapolacija, ulazak u, jelte, Harlem i eksploracija ekonomije vezane za kockanje i odnose moći između bandi organizovanih kriminalaca.

Dakle, kako ni jedan od ovih stripova nisa pročitao (Bootblack je dostupan u ediciji Europe Comics), pitanje je koliko imam kontekst da pravilno čitam i tumačim i Harlem, plus, kako rekoh, ovo je samo polovina priče i zapravo ona daje najpre postavku situacija i likova i sama za sebe nema neki preterano dramatičan narativni luk. Ali sa druge strane, Harlem me je toliko impresionirao na grafičkom planu da sam hteo da ukažem na njega što je pre bilo moguće kako bi potencijalni čitaoci bili svesni postojanja ove trilogije i ovog stripa i ovog autora, i što pre se upoznali sa njima.

Mikaël je svoju karijeru uspešno utemeljio početkom ovog veka kao ilustrator dečijih knjiga i stripova namenjenih deci i omladini i kao takav dobijao priznanja u Francuskoj, te nagrade u Kanadi za svoj rad, poglavito za serijal Promise koji je publikovao Glenat. Ovaj samouki crtač i ilustrator od 2006. godine radi i „normalne“ stripove za odraslu publiku, radeći sa različitim drugim autorima, ali i solo. Poznat po dinamičnom stilu i izražajnim kolorima, Mikaël je, moram da primetim, sa Harlemom kreirao jedan ekstremno impresivan vizuelni imaginarijum Njujorka i Harlema iz ranih tridesetih godina prošlog veka, dajući čitaocu sasvim „žanrovske“ trope i simbolike, ali sa elegancijom koja im zbilja obezbeđuje jednu umetničku otmenost i dostojanstvo.



Priča je u ovom prvom tomu centrirana oko žene koju zovu Queenie i koja i jeste svojevrsna kraljica Harlema, makar onog njegovog dela koji se oslanja na klađenje i kocku kao na primarni biznis od koga se živi. Queenie je istorijski lik, sa drugim nadimcima poput Madame Queen ili Queen of the Policy Rackets, ili samo Madame St. Clair. Originalno, ime ove žene je Stephanie St. Clair i bila je rođena na Francuskim Antilima krajem devetnaestomg veka, da bi nakon smrti svoje majke, petnaestogodišnja devojčica napustila školu, pokupila malo ušteđevine koju je imala i preselila se u Montreal. Odande je stigla u Njujork 1912. godine i tamo, sedeći u karantinu, naučila Engleski. Prvi dečko joj je bio kriminalac koji je pokušao da je podvodi a na šta ona nije pristala, da bi nešto kasnije sa drugim muškarcem započela biznis prodaje narkotika. Ovo je išlo dobro pa je St. Claireova saopštila svom dečku, Edu, da će uzeti svoj deo novca i započeti sopstveni biznis, nakon čega je on pokušao da je zadavi a ona ga u borbi za život ubila. Ubrzo posle toga će početi da gradi svoju kockarsku imperiju baziranu na klađenju lokalnog, crnog življa, od čega je zarađivala mnogo novca a onda dobar deo istog investirala u okupljanje oko sebe muškaraca koji će raditi za nju i štitititi je, ali i u podmićivanje policije.

Strip, zasnovan na nekoliko knjiga napisanih o životu Stephanie St. Clair, poglavito biografskom romanu Madame St-Clair, Reine de Harlem, koji je napisao Raphaël Confiant, započinje u vreme kada je St. Claireova već ugledna pa i moćna žena u ovoj gradskoj četvrti i najvećim delom se bavi napetostima i trzavicama koje nastupaju kada bele kriminalne bande – koje likovi u ovom stripu, naravno, zovu „bela mafija“ – krenu da razmrdavaju svoje mišiće uz ambicije da preuzmu deo teritorije za sebe.

Utoliko, Harlem je formatiran kao pre svega (anti)herojski narativ o ženi što predstavlja marginalizovanu populaciju, a koja je izgradila sopstvenu ekonomiju i stekla izvesnu moć uprkos rasnim i klasnim barijerama karakterističnim za vreme i mesto na kome se nalazila. Queenie je bila crna, žena i imigrantkinja i njen poslovni ali i životni model se morao zasnivati na vrlo jasno izgrađenim strategijama da sva tri ova problema presretne u letu i okrene ih u svoju korist.



Narativ ovde ne preteruje sa psihologizacijama i ne ulazi preduboko u nekakave emotivne analize, ovo je strip za odrasle u kome su i likovi odrasli, sa izgrađenim gardovima i vrlo malo sentimentaltnosti, pogotovo kada je biznis u pitanju. Ovde se i sasvim jasno pokazuje da je posao koji Queenie radi na kraju krajeva okrutan i ima i negativne posledice po samu crnu populaciju koja se kocka u njenim aranžmanima, ali princip manjeg zla je jasno postavljen, sa eksplicitnim demonstracijama kako bele mafijaške organizacije potencijalno imaju značajno negativniji uticaj na stanovnike Harlema. Ljubitelji mafijaške istorije radovaće se da čuju da je Dutch Schultz ovde prominentno zastupljen i, u skladu sa svojom reputacijom, lud, nekontrolisan i opasan. Schultz je do 1931. godine već bio svestan da prohibicija neće još predugo trajati i gledao da i sam pivotira na druge profitabilne akcije, uključujući kocku, pa je on u ovom stripu inicijalno prva velika pretnja za Queenie i njenu ekipu. No, pojavljuje se tu i legendarni Lucky Luciano čiji biznis-plan nakon ukidanja prohibicije uključuje heroin.

Prvi tom, kako rekoh, najvećim delom prikazuje istorijski momenat i likove, uspešno skačući sa epizoda koje se događaju u samom Harlemu, često sa minornim (i fiktivnim) likovima što ilustruju promene u odnosima moći i kontekstu organizovanog kriminala, na neme, i drugačije grafički rađene, scene u kojima se St. Claireova priseća svoje mladosti na Antilima.

I ovde Mikaël generalno blista, nudeći, kako rekoh, vrlo „žanrovski“ pogled na Njujork iz doba Velike depresije, sa džez klubovima, štandovima za klađenje, crnim likovima koji su prikazani osnažujuće, sa stilom i asertivnošću, ali i sa belim likovima koji ih na određen način i idolizuju. Strip prikazuje kako St. Claireova pravi smišljen prodor u „bele“ medije, trudeći se da promeni sliku o crnom stanovništvu u Njujorku, a grafički Mikaël izuzeno ubedljivo prikazuje njenu energiju, bes i moć, dajući nam izvanredno nacrtane i oštro, efikasno tuširane table sa vrlo odmerenim, sugestivnim kolorima.

Mora da priznam da je Harlem fascinantan rad mada ovaj jedan tom ne daje celu priču i, da ponovim, služi prevashodno kao uvod. Izuzetnost crteža i detaljnost i ukus u rekonstrukciji istorijske ere su karakteristike zbog kojih ga preporučujem vašoj pažnji. Europe Comics ga prodaje ovde a Amazon ovde.

[Meho Krljic]

Dokaz da za mene ne postoje nedodirljivi idoli i bezgrešni autori je i to da sam tokom čitanja maksi serijala Sea of Stars više puta zavrteo glavom u neverici i mada sam se makar isto toliko puta od srca nasmejao i sa odobravanjem klimao glavom na neka grafička rešenja i duhovite dijaloge, ovaj je kosmički avanturistički rad na kraju ipak neka vrsta obroka brze hrane koji je, nekakvom tragičnom greškom, sebe transformisao u celoverčernju, jelte, večerinku, sa sve predjelima, kuvarom koji dolazi da objasni koja ćemo sve sledeća jela kušati i odbijanjem da se ikada završi. Jedanaest brojeva ovog stripa pokazalo se kao malo mnogo za prilično tanušnu premisu i prilično ravan rad sa karakterima a s obzirom na epski naziv serijala, koji je obećavao širinu i, jelte, dubinu čitavog kosmosa Sea of Stars je zapravo iznenađujuće sveden u mizanscenu, sa možda ne baš pozorišnom postavkom radnje, ali jeste priča koja se događa unutar malog broja lokacija i karaktera. S obzirom da je ovo potpisao meni dragi Jason Aaron kao jedan od dvojice scenarista i da se radi o jednom od njegovih retkih izlazaka iz Marvelovog zatvora u kome vredno radi poslednjih godina, nadao sam se nečem ipak upečatljivijem.



Aaron je poslednjih nedelja malko i na tapetu određene populacije čitalaca koja je vrlo negativno reagovala na najave trećeg broja Marvelovog serijala King Conan, što ga on trenutno piše, gde Konan sreće „indijansku princezu“ Pokahontas a koju je Mahmud Asrar nacrtao kao, jelte, seks-bombu koja Konana valja da zavede svojim moćnim oblinama i količinom „odeće“ kakve bi se postidele i profesioalne striptizete. Jeste, naravno, Konan uvek bio strip sa podrazumevanom dozom seksizma i „male gaze“ svetonazora, ali svakako da je umetanje lika iz stvarne ljudske istorije, a koji je poznat po tome da je bio nasilno otet od svoje zajednice, stavljen u seksualno ropstvo  i prinudni brak, sa sve nasilnim pokrštavanjem i na kraju umro sa možda i nepunih dvadeset godina, pa, malo... neukusno. Nativni Amerikanci po tviteru su imali sasvim razumljiv meltdaun, a ovo je bila i prilika da vidimo kakav je stav ove populacije prema Aaronovom velikom stripu za Vertigo od pre više od jedne decenije, sa kojim je sebe i stavio na mapu savremenih američkih strip-scenarista – Scalped. Ne PRETERANO iznenađujuće, nativni Amerikanci nemaju naročito visoko mišljenje o serijalu koji se bavi njihovim životima u savremenim rezervatima, napisanom od strane belca sa juga SAD (i nacrtanom od strane Srbina, ali Gera, srećom, nije bio na tapetu) i mada mu neki priznaju zanatske kvalitete, kritika da je u pitanju „misery porn“ je svakako nešto o čemu vredi razmišljati bez obzira na to koliko, recimo, ja lično volim Scalped.

Elem, Aaron nije ni jedini, a mislim ni glavni scenarista Sea of Stars. Scenario ovde potpisuje u tandemu sa Dennisom Hallumom, kolegom koji je već radio dosta stripova za Marvel, uključujući i neke na kojima je Aaron bio glavni kormilar a u okviru informacija koje Image Comics nudi u dve kolekcije ovog stripa kopirajt za njega pripisuje se Hallumu i crtaču Stephenu Greenu, što ukazuje da je Aaron ovde bio više saradnik i neko čije ime je iskorišćeno da se projekat jače izreklamira. Što se toga tiče, na meni je taj dosetljivi Imageov marketing svakako proradio jer ni Green ni Hallum nisu u mom panteonu tako jaka imena da bih sad nešto ekstremno požurio da čitam Sea of Stars.

Nisam, da budemo fer, ni ovako požurio. Kada je postalo jasno  da je Sea of Stars zapravo jedna i jasno ograničena priča a ne potencijalno tekući serijal, strpljivo sam sačekao da strip, koji je sa izlaženjem krenuo 2019. godine, ispuca svoje mesečne (well... teroretski mesečne) epizode, pa i da izađu obe kolekcije, pre nego što sam ga se dohvatio. Druga kolekcija je stigla u Decembru prošle godine i moram da priznam da sam prelistavanjem stripa osetio i blagi ubod krivice, diveći se Greenovom prilično upečatljivom crtežu i jakim, psihodeličnim kolorima koje je isporučio Rico Renzi. Image je ovo reklamirao i kao „mijazakijevsku svemirsku avanturu“ i, da se složimo, ko ne bi poželeo da tako nešto čita, pogotovo znajući da Aaron, uprkos svojoj reputaciji ozbiljnog scenariste koji se bavi teškim, neretko biblijskim temama, zapravo ima veliki talenat za komediju?



Sea of Stars je kosmička pustolovina koja, da bude odmah jasno, nije sigurna šta je njen osnovni senzibilitet i motiv. Iako pominjanje mora u naslovu sugeriše transpoziciju „morske“ pustolovine u kosmos, a što nije naročito retka forma naučne fantastike – uostalom „brodovi“ i „kapetani“ su deo vokabulara ne samo spejs opere već i ozbiljnog svemirskog programa već decenijama – već i sam Imageov reklamni pič govori o tome da „život svemirskog kamiondžije nije lak“.

I, da, Gil, jedan od dva glavna junaka ovog stripa je pre „kamiondžija“ nego „kapetan“ jer ima olupani teretni brod i brutalni radni raspored gde po nekoliko nedelja odsustvuje od kuće, prevozeći robu za razne firme po raznim lokacijama u svemiru, dok mu supruga rađa i podiže sina bez dovoljno očevog prisustva. Avaj, nešto pre početka stripa supruga umire, a relativno nesnalažljivi i nezreli ali požrtvovani Gil, na svoju sledeću turu mora da povede i sina, predpubertetskog mališana po imenu Kadyn jer nema kome da ga ostavi da ga čuva. Kadyn, naravno i dalje pati za majkom a svemir je, ispostavlja se, dosadno mesto na kome se ništa ne događa i klinac je razumljivo nesrećan i nemiran. Sve dok se ne dogodi kosmički, jelte, incident i otac i sin budu razdvojeni u ogromnom prostranstvu kosmosa...

Sve to zvuči dosta ozbiljno, pa i malo melanholično, ali strip je zapravo dinamična, pa i bombastična svemirska avantura koja sasvim lako cepa granice „ozbiljne“ naučne fantastike zarad razuzdane „swashbuckling“ spejs opere sa pesničenjem i pucanjem, te svemirskim životinjama koje govore i, pošto je ovde ipak Jason Aaron jedan od autora, solidnom dozom religijskog misticizma. Kadyn kao posledica incidenta koji im je uništio brod i bacio oca i sina u različitim smerovima, zapravo stiče mistične sueprmoći a otac i sam, nakon prolaska kroz fazu očaja što je izgubio jedinog sina i nešto najvrednije u svom životu, u sebi pronalazi preduzimljivost i odlučnost da ga nađe i spase. Tu je i rasa kosmičkih, pa, hm, u suštini Acteka (uhh....) koji imaju svoju mitologiju o velikom zlu koje im preti i legendarnom bogu koji se protiv tog zla bori i Kadyn, Gil i njihova ekipa (koja podrazumeva svemirskog majmuna i svemirsku ribu) sebe nalaze upetaljane u kataklizmične događaje što, reklo bi se, proističu iz drevnog proročanstva ali su svakako u dobroj meri pokrenuti ambicijama sveštenika koji radi sa nekada odbačenom pripadnicom plemena na tome da dete žrtvuje na oltaru kako bi kosmos bio prekomponovan po njegovim zamislima.

Sea of Stars je, dakle, nesumnjivo klišeizirana priča, ali nije to nešto imanentno rđavo. Pustolovni narativi generalno imaju konačan broj formi i publika im teži upravo zato što u njima nalazi prepoznatljive, familijarne i drage trope. Kvalitet u njima se sadrži u tome kako je zanatski deo posla obavljen, koliko su likovi zanimljivi a koliko je dinamika njihovih odnosa zabavna i inspirativna za čitaoca. Konačno, koliko je akcija atraktivno predstavljena a koliko su mitološko-religiozni elementi narativa sposobni da ipak u čoveku malo prodžaraju to čulo za duhovno i na kratko ga povežu sa večnim.



Ovaj strip svakako ima svoje kvalitete; kako sam već rekao, Green je crtač vrlo kadar da uradi ne samo atraktivne “kosmičke“ mizanscene, sa uverljivim prizorima ljudi (i... drugih bića i robota) kako „plivaju“ kroz svemir, bore se na egzotičnim lokalitetima i susreću sa bizarnom florom i faunom, već i da povremeno imaju jako izražajne izaze lica i poze, a Renzijevi snažni kolori koji forsiraju ljubičastu, neonski zelenu, žutu itd. daju svemu jedan atraktivan psihodelični preliv. Istovremeno, dijalozi u solidnoj meri daju stripu inerciju frivolnog, geg-humora sa likovima koji u trenucima kada im preti gotovo sigurna smrt izvaljuju duhovite opaske, te uspelim kontrastiranjima Kadynovog nedužnog dečijeg neshvatanja onog što se oko njega događa, pretećih razvoja zapleta, te njegovih neshvatljivo velikih moći. Na sve to idu letering i dizajn Jareda K. Fletchera koji stripu daju zabavan sloj retro-fantastike i jasno komuniciranih tonova i glasova.

Ali u celini ovo je prilično tanak narativ. Likovi su plošni uprkos tome što se scenario trudi da svaki od njih prođe kroz nekakvu transformaciju tokom narativa – svi oni na kraju deluju kao hodajući stereotipi čiji je vrhunac ontološkog statusa da učestvuju u duhovitim dijaloškim razmenama. Kadyn je, recimo, na kraju skoro čista karikatura (pa i Green ga neretko crta sa jasni aluzijama na Watersonovog Calvina) pa njegov i očev odnos koji valja zakrpiti do kraja narativa nikada ne doseže stvarni patos. Jedini ženski lik u stripu je klišeizirano „ranjena“ žena koja je izgubila bebu pa je zbog toga odbačena od strane svoje zajednice (uhhhhh...) a mada su pomenuti svemirski majmun i riba jedna sasvim kul kombinacija stereotipa, kao da ste R2D2/ C3PO i Han Solo/ Chewbaka dinamike spojili u jedno, to nije dovoljno da nas iznese preko čak jedanaest brojeva ovog serijala. Strip naprosto na silu gura predugačak narativ u kome ima premalo stvarnog razvoja situacije i likova i par puta mi je na pamet palo kako kada Mark Millar radi ovakve stripove, a radi ih dosta često, on bar ima milosti da to ne bude duže od četiri ili pet epizoda.

Povrh svega, Green nije sjajan pripovedač i u mnogo situacija ne samo da nije jasno gde se to protagonsiti nalaze i gde se to radnja odvija nego je i teško shvatiti šta se zapravo na panelu događa. Hoću reći, lepo je da scenario ne insistira da tekstualno objasni sve što vidimo „pred kamerom“ ali kada crtač u ključnim momentima nudi naprosto nejasne, zbrkane crteže, cela se konstrukcija blago urušava.

Sea of Stars, dakle, nije nekakav izvrstan strip, mada svakako ima svoje kvalitete. Kao uzgredni projekat za scenarista koji žive od Marvela, on zbilja deluje kao nešto rađeno u slobodno vreme i bez dovoljno uredničke podrške da se realizuju svi potencijali sasvim pristojne premise i, da bude jasno, kvalitetnog produkcijskog ansambla koji je ovde okupljen. Šteta, ali ako ste baš gladni dinamične, jeftine spejs opere, svakako proverite kolekcije ovde i ovde.

[Meho Krljic]

Ponekad je čoveku potrebna samo staromodna masovna superherojska šorka u kojoj sudbina Zemlje visi o koncu dok se tim koji je do malopre bio rascepkan unutrašnjim protivrečnostima i previranjima ujedinjuje i svako od njegovih članova u sebi, a inspirisan svojim kolegama, nalazi svoje najdublje ljudske i borilačke kvalitete. Znam da ovo zvuči kao siže bukvalno svakog superherojskog stripa koji biste pogodili kamenom kada biste ga nasumično zabacili u prodavnicu stripova, ali je i fakat da isuviše retko dobijamo takav strip koji uspešno balansira akciju, zaplet i rad sa likovima. Superherojski strip nije nužno visoka, jelte, književnost, često se pravi po formuli ali i formulu treba znati sprovesti do kraja. Titans United, DC-jev sedmodelni miniserijal je završio svoje izlaženje polovinom Marta i mada nikako nije u pitanju nekakav prevratnički superherojski narativ, na jelovniku je ovde kvalitetno, kalorično fast food posluženje za čitaoca koji ne traži nekakvu transcendenciju već mu je važnije da sevaju pesnice, sarkastične opaske, da žene izgledaju seksi a muškarci... well... isto seksi, i da na kraju svi moraju da se bore za planetu Zemlju do poslednje kapi tuđinske krvi.



DC je najnovije tekuće serijale Titans i Teen Titans okončao 2019. i 2020. godine jer su, verovatno, počeli da prodaju premalo kopija, no, ovi su timovi u međuvremenu ostvarili dovoljno jaku prepoznatljivost u drugim medijima – konkretno na televiziji – da bi i jedan i drugi bili oživljavani za potrebe krosovera i miniserijala. Konkretno, Titans trenutno uživa solidnu popularnost na ime svoje (sada) HBO Max serije na kojoj ozbiljno rade Akiva Goldsman i Geoff Johns i čije su tri sezone primljene prilično dobo, sa četvrtom koja je, ako se ne varam, krenula u produkciju. I, mislim, ja sam uvek bio mišlenja da je Titans tim koji treba da ima neku vrstu univerzalne prepoznatljivosti i među hardcore superherojskom publikom i među više „casual“ čitaocima (i gledaocima) na ime svog prilično dobro izbalansiranog koncepta. Ovo je, naime tim likova koji imaju jaku prepoznatljivost brenda (mladi Flash i Nightwing kao „naprednije“ verzije dvojice od najpopularnijih DC-jevih superheroja, recimo), a da se opet kredibilno radi  o „mladim“ ljudima koji još treba da se dokažu. Ovo je takođe tim likova koji se, na osnovu svoje istorije u Teen Titans, i danas legitimno smatra ekipom otpadnika i individualista sa traumatičnim poreklima koji samo jedni među drugima nalaze stvarnu podršku uprkos naglašeno različitim karakterima i neretko konfliktnim svetonazorima, a da je u pitanju i tim koji živi u super-high-tech zgradi u San Francisku (ili Njujorku), sa članovima koji su intergalaktičke superherojske princeze ili najmoćnije čarobnice u ovoj ravni postojanja... Možda ključno, Titans su uvek i u svojoj Teen i u „odrasloj“ verziji bili tim izrazito lepih ljudi – žena i muškaraca – sa Starfire koja je tokom osamdesetih bila manekenka ili Dickom Graysonom na koga već decenijama imam dostojanstven manchrush.

I dok DC neke od članova ovog tima danas stavlja u interesantne dekonstruktivne grafičke romane (kao što je na primer bio I am not Starfire), Titans United je mnogo konzervativniji rad, serijal očigledno napravljen da bi se u stripu iskoristila inercija popularnosti televizijske serije pa je i u ovom serijalu ekipa sastavljena tako da se uklopi uz ono što gledate na televiziji. Time ona odskače od poslednje inkarnacije koju smo čitali u stripu – i u pitanju je naglašeno „standalone“ priča koja, dakle, nema mnogo veze sa aktuelnim događajima u DC stripovima, bez krosovera ili čak kameo pojavljivanja likova kao što su Supermen, Betmen, Flash ili Wonder Woman. Ona je i postavljena u nekakav „generalni“ kontinuitet  koji se – ne preterano iznenađujuće – oslanja na utemeljiteljski rad kojim su Marv Wolfman i George Perez osamdesetih godina Teen Titans pretvorili u jedan od najpopularnijih DC-jevih stripova svoje epohe. Ovo je svakako dobra vest za čitaoca koji ovom stripu dolazi u pohode bez mnogo prethodnog znanja, možda privučen televizijskom serijom, ali siguran sam da izvesnom delu tvrdog jezgra Teen Titans i Titans fanova pomalo ume da i zasmeta što je u timu sada, na primer, Red Hood, lik koji istorijski nema baš naročito značajne veze sa ovim timom i ubačen je samo zato što se nalazi u telvizijskoj verziji tima. A i tamo je, slutim, na ime neobjašnjive popularnosti lika u stripovima u poslednjih nekoliko godina... Da ne pominjem da Hawk & Dove tek ne umem da objasnim... No, dobro. Superherojske stripove ako ništa drugo, karakteriše stalno rekombinovanje postojećeg i poznatog, često u sasvim neprirodnim kombinacijama i, iz ovog eksperimentalnog pristupa ume povremeno da ispadne i nešto dobro. Prošle godine sam hvalio kako je Chip Zdarsky, recimo, pisao Red Hooda, tako da, recimo da nisam po definiciji protiv ideje da se najomraženiji Betmenov sajdkik ikada* stavi u isti tim sa najomiljenijim. To jest sa mojim Nightwingom.

*ne zaboravimo da je Jason Todd, danas Red Hood, prvi put iz stripova nestao kada su DC-jevi čitaoci telefonom glasali da on bude ubijen još dok je bio Robin, jer je više od polovine publike žestoko nervirao



Iznenađujuće, strip vrlo malo polaže na ikakvu tenziju između Nightwinga i Red Hooda iako su oni, sasvim očigledno, suprotstavljene koncepcije onoga kako bi izgledao Betmenov usvojeni sin – jedan je pun vrline, rođeni lider, ali istovremeno skroman i duševan, drugi je narcisoidni psihopata koji u ovom stripu posebno voli da ispaljuje praktično rasističke, diskriminatorne „šale“ na račun Connera Kenta, kloniranog Superboyja napravljenog od genetskog materijala Supermena i Lexa Luthora, a koji je ovde takođe jedan od članova tima. Ako ste upravo zaustili da pitate kako Kent može da bude u Titansima kada je istovremeno pripadnik najnovije inkarnacije Suicide Squad i, dakle, živi u zatvoru, preksrolujte na gore do pasusa u kojem objašnjavam da ovaj strip živi izvan aktuelnog kontinuiteta i u punoj meri koristi „sve priče su istinite ako su dobre, bez obzira da li jedna drugoj protivreče“ slobodu koja u DC-ju, u teoriji, vlada nakon Death Metala.

Scenarista ovog stripa je Britanac Cavan Scott koji je do sada radio uglavnom spinof stripove za Doctor Who (naravno), Sherlocka Holmesa i neke manje propertije (Madagascar, na primer), a uradio je i gomilu Star Wars knjiga (neke od njih sa interaktivnim, CYOA dizajnom) kao i stripova za Marvel. Scott je profesionalan i zanatlijski potkovan i ovaj strip, pošto nema nikakvu ambiciju da bude dekonstruktivan ili na bilo koji način ambiciozan u radu sa likovima, dobija jednu old school, klasičnu formu u tome da je u pitanju kriza koja se razvija od prve stranice i sve više eskalira dok protagonisti moraju da stalno podešavaju svoju optiku kako bi se prilagodili pretnji koja, kako rekosmo, na kraju ugrožava čitavu planetu Zemlju.

Taj eskalirajući zaplet i jeste jedna od glavnih udica ovog serijala. Scott možda nije umeo da ga završi na način koji bi bio jednako uzbudljiv kao što je bilo zaplitanje i mada je finale spekatakularno, ono dobija iznenađujuće mali broj stranica s obzirom da se radi o sukobu stotina zemaljskih superheroja sa armadom tuđinskih osvajača iz svemira,* ali strip uspeva da se centrira oko tima Titana i njihovog postepenog otkrivanja da imaju posla ne samo sa nasumičnim nesrećnim slučajevima, kako isprva misle, ne samo sa skupim i efikasnim profesionalnim ubicom i naučnim projektom koji od „običnih“ ljudi pravi agente-spavače sa moćima pokradenim od poznatih superheroja, već i sa, rekosmo, intergalaktičkom zaverom.

*er... spojler?



Štaviše, ovaj način pripovedanja u kome protagonisti prave hipoteze na osnovu kojih delaju, a one se posle pokazuju kao pogrešne je osvežavajuć, dajući timu moćnih superheroja izvesnu dimenziju pogrešivosti i ranjivosti. Ovo odgovara generalnom radu sa karakterima koji Scott preduzima, a gde je najveći fokus upravo na pomenutom odnosu između Superboyja i Red Hooda. Superboy, već osetljiv na ime toga da je napravljen „veštački“ i kao kombinacija dva čoveka koji su ne samo veoma različiti već i večiti antagonisti, ovde na početku ima i probleme sa svojim moćima koje, kako to već u superherojskim stripovima zna da bude, malo rade pa onda malo ne rade, i to da ga Nightwing šalje, metaforički, na klupu i kaže mu da ne može da ide na terenske misije dok se ne urade testovi da se vidi šta se to dovraga događa, mu dolazi kao poslednja uvreda u nizu „clone boy“ opaski i sličnih ružnih žaoka što mu ih na dnevnom nivou uručuje Red Hood. S obzirom da se Titansi na početku stripa sukobljavaju sa „normalnim“ ljudima koji, neobjašnjivo (!!!), razvijaju moći nalik njihovima, ovo je posebno loš oblik metaforičke impotencije za Kenta koji onda, jelte, krene da se osami kao i svaki ranjeni mladi čovek, ali njegova osama se događa u svemiru i tamo on naleće na... zaista loše društvo.

Da ne spojlujem baš sve, reći ću i da ovaj strip iako ima simpatične likove i solidan tempo, zapravo deluje kao da je Scott na umu na početku imao jedno a onda do kraja morao da napiše nešto drugo. Motiv antagoniste (da ne kažem antagonistkinje) koja je u početku ozbiljna pretnja za naše junake, a posle s njima sarađuje i pokazuje se kao ne-baš-toliko-loša se ponavlja dva puta u serijalu od skromnih sedam nastavaka i u oba slučaja je malo i upitno kako se Titansi lako udružuju sa profesionalnim ubicama i galaktičkim tiranima koji svoju familiju prodaju u roblje.

No, rekosmo već da ovo nije nekakav „ozbiljan“ strip i da je u njemu zaplet podređen akciji i radu sa likovima koji treba da razreše neke jednostavne protivrečnosti u sebi. Sam Superboy je, naravno, u centru ovog procesa i zapravo i jedini ima stvarni karakterni luk ovog tipa, ali tu je i Koriand’r odnosno Starfire koja se susreće sa jednim likom iz svoje prošlosti i sa njom mora da pronađe novi odnos i ovo je, za ljubitelje old school Teen Titansa sasvim pristojan minizaplet.

No, stoji da je strip zbog tog naglaska na akciji i malko trapav. Ja, da ne bude nejasno, volim old school pristup i to da strip počinje dugačkom scenom urbane borbe napisanom i nacrtanom na zaista old school način gde pripadnici tima međusobno komuniciraju dok se bore, predlažu i isprobavaju taktike i da je sve to lepo „režirano“ tako da logično teče i dinamično se pripoveda, to je meni vrlo drago da vidim. No, na nekom višem nivou, kako rekoh, strip prilično skače sa teme na temu, dajući nam nekoliko eskalacija zapleta jednu za drugom a koje ne proističu najprirodnije iz one poslednje i umesto da govorimo o sve dubljoj i kompleksnijoj zaveri više imamo utisak da su urednici scenaristi govorili da mora da ide na veći spektakl, na JOŠ likova i JOŠ VEĆE PRETNJE, pa se street-level/ špijunska priča sa početka na kraju završava masovkom u svemiru sa stotinama letećih superheroja i armadom bojnih brodova a da se negde u međuvremenu zaturila uzročno-posledična veza. Da ne grešim dušu, Scott uspeva da – na mišiće – poveže motive sa početka i kraja i sve, kao, ima nekakav zaokruženi zaplet, ali vidi se tu dosta tenzije u sklapanju priče koja je, reklo bi se, trebalo da bude mnogo više centriranija na Superboyja i njegovo lomljenje i prevazilaženje svog „niskog“ porekla.

To, a i Hawk and Dove su u tim takođe ubačeni na silu, da bi se uskladili sa televizijom, i ovo je potpuno suvišan element priče.



No, hajde, kako rekoh, mene je ovaj strip zabavio i mada na svaku uspelu duhovitu repliku ide barem jedna od koje lako stisnete zube i osvrnete se oko sebe jer vas malo blam ako neko vidi šta čitate, Titans United tu old school akciju isporučuje sigurno najpre na ime odlilčnog rada crtaža Josea Luisa. Ovaj Brazilac ima iza sebe sada već prilično jak portfolio rada u severnoameričkom stripu, što za Valiant, Dynamite, Top Cow, Zenescope i Dark Horse, a što i za veliku dvojku. Za DC je Luis već radio razne epizode Suicide Squad i The Terrifics i uskakao na Detective Comics, a ovo mu je prvi serijal koji je uradio samostalno i mislim da je zablistao. Ne zato što Luis ima sad neki osoben i hiperoriginalan stil „čitanja“ klasične superherojštine već, naprotiv, zato što je baš u stanju da potpuno shvati šta klasičnu superherojštinu čini atraktivnom. Otud, Titans United prosto puca od energije, sa izvrsnim figurama likova i odlično kadriranim akcionim scenama. Luis, recimo, potpuno uspeva da nam proda snagu lika kao što je Donna Troy a da joj ne oduzme na ženstvenosti, a iako su mu žene skoro po pravilu obučene u kostime koji su primereniji striptizetama nego, jelte, kosmičkim zavojevačima i superskupim ubicama za iznajmljivanje, to se sve uklapa u jednu povišenu, spektakularnu estetiku ovog stripa. Luisovo dobro kadriranje i propovedanje skladno dopunjava tušer Jonas Trindade dok kolore radi Rex Lokus i jednako prati taj imperativ akcije ali koja mora da uvek bude jasna i narativno čista. Tome svakako doprinosi i leterer Carlos M. Mangual sa svojim nenametljivim, efikasnim dizajnom.

Titans United, dakle, nije nikakakvo „ozbiljno“ štivo niti obavezna lektira za ljude koji hoće da vide kako superheroji nadrastaju svoj „trivijalni“ žanrovski svetonazor, ali jeste korektan akcioni strip sa dovoljno komunikacije sa klasičnim Teen Titans motivima da se oseća utemeljeno u kontinuitetu i dovoljno tog akcionog spektakla i rada sa likovima da mu se oprosti ignorisanje savremenog kontiuniteta, ako je takvo praštanje uopšte potrebno. Ponekad je sasvim dovoljno dati nam lepu akciju i kul likove. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam vrlo sveže novo izdanje kultnog argentinskog stripa Vida del Che, odnosno Life of Che kako je prevedeno na Engleski, odnosno samo Che, kako je izašao na jezicima naših naroda i narodnosti pre skoro deceniju i po u publikaciji koga drugog do pouzdane Fibre. U pitanju je rad nekih od najznačajnijih autora u istoriji argentinskog stripa o kojima sam prošle godine pisao u nekoliko navrata, a Life of Che, kako ćemo ovaj strip zvati jer sam ga u ovoj verziji čitao na Engleskom, je na neki način prelomni momenat u njihovim karijerama i strip koji će obeležiti njihove živote, u jednom od slučajeva i na sasvim fatalan način.



Ernesto „Che“ guevara je bez sumnje jedno od najprepoznatljivijih lica dvadesetog veka, ne najmanje i zato što je posle njegove smrti sa nepunih četrdeset godina njegov lik postao prvo lozinka za prepoznavanje među levičarima i pripadnicima raznih antiautoritarnih kontrakulturnih pokreta na zapadu a onda se proširio i u mejnstrim putem žestoke komodifkacije i pretvaranja revolucionarnog simbola u puki brend. Naravno da je korporacijama ali i sitnim zanatlijama ovo bio samo prirodan impuls: Cheov portret sa nemirnom kosom, šmekerskom bradom, očima zagledanim u daljinu i beretkom na glavi koji je fotografisao kubanski fotograf Alberto Korda je onako savršena slika kakvu možete da zamislite kada pričate o licu revolucije što obećava novi život, novu STVARNOST za potlačene, orobljene, uvređene i zaboravljene, a s obzirom da se radi o čoveku iz trećeg sveta obeleženom stigmom, jelte, komunizma, niko vam se nikada neće pojaviti da na sudu traži zabranu, odštetu ili makar svoj procenat zarade od korišćenja lica mrtvog čoveka da prodajete majice, rančeve, prišivače, šolje, podloge za miša, i, u Kusturicinom slučaju, sok od maline. Che je i danas neko koga ljudi intuitivno doživljavaju kao simbol pravednog, pravilno usmerenog bunta, ustajanja protiv tiranije i imperijalizma i ne treba ni previše da nas iznenađuje da neretko u njegove obožavaoce spadaju i oni koji zapravo podržavaju imperijalističke strukture i strategije, samo ako su usmerene protiv tog zlog, demonizovanog zapada.

Naravno, u latinskoj Americi Guevara je praktično ikona, što, s obzirom na njenu istoriju komunizma i borbe protiv fašističkih i imperijalističkih snaga – koja još uvek traje – nije preveliko iznenađenje. Pre nekih 18 godina (!!!!) Walter Sales, brazilski režiser je učinio ono što je Kusturica želeo pa nije uspeo, i snimio biografski film baziran na samom Čeovom tekstu, odnosno memoarskim zapisima pod nazivom Dnevnik motocikliste. Ova knjiga je i inače u stalnoj prodaji u našim knjižarama i dovoljno je da je prelistate da shvatite zašto se radi o tako primamljivom tekstu. Mladi Ernesto ju je napisao putujući sa prijateljem Albertom Granadom po državama Južne Amerike, prvo motorom, kasnije autostopom i drugim načinima, u jednom praktično obrednom, tragalačkom činu svesnog izlaganja sebe stvarnom svetu i društvenim, jelte protivrečnostima. Citat koji često ide uz ovaj dnevnik je da je ovo bliže Džeku Keruaku nego Karlu Marksu i mada Guevara nije nameravao da ovo ikada objavi, njegovi naslednici su polovinom devedesetih godina radili sa izdavačima na prvom izdanju a knjiga je kasnije publikovana na mnogo jezika. Che u njoj još uvek nije onaj Che koji je automatskom puškom i neustrašivim ratovanjem protiv kapitalista vodio revoluciju na Kubi, ali jeste mladi student medicine koji želi pre diplomiranja da obiđe svoj kontinent, upozna se sa ljudima, stekne malo stvarnog životnog iskustva radeći sa ljudima obolelim od lepre u koloniji u Peruu.



Dakle, delom mladalačka pustolovina, delom inicijantsko putovanje, ova Čeova turneja po Južnoj Americi prisutna je i u stripu Life of Che, ali najviše kao reminiscencija na mladića iz koga će izrasti odrasli muškarac sa ambicijom – i snagom – da ruši nenarodne režime i pomaže potlačenima da sami ustanu i izbore se za pravednije društvo.

Scenarista ovog stripa, Héctor Germán Oesterheld je jedan od ključnih argentinskih strip-kreatora i intelektualaca pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Kao autor priče za uticajni serijal El Eternauta, o kome sam prilično opširno pisao ovde, Oesterheld je izazvao pravu revoluciju ne samo u Argentini već i diljem latinske Amerike, kreirajući naučnofantastični narativ o vanzemaljskoj invaziji što je sa čitalaštvom širom kontinenta rezonirao stvarnije nego mnogi „realistični“ stripovi koji su im se nudili. Oesterheld je sa ovim stripom na površinu izneo mnoge traume ovog kontinenta, vezane i za politiku i za sukob socijalističkih i imperijalističkih ideologija i za ratovanja i za stradanja pa iako je tokom šezdesetih bio srazmerno cenjen, istovremeno je došao i na prilično crnu, jelte, listu vojne diktature koja je vladala državom od 1966. do 1973. godine. Njegov rad na rimejku Eternauta sa kraja šezdesetih spojiće ga sa crtačem Albertom Brecciom koga smatraju jednim od najvažnijih ako ne i najvažnijim strip-crtačem čitavog kontinenta i mada je ovaj strip imao svoje probleme (takođe dokumentovane u gorelinkovanom tekstu), nema nikakve sumnje da su autori u njega ušli sa nula kompromisa na pameti.

Tako da će kada Oesterheld bude odlučio da radi biografiju Che Guevare 1969. godine, Breccia biti prirodan izbor za saradnika. Ili je barem Oesterheld tako mislio.



Publikovanje stripa o marksističkom revolucionaru jedva nešto više od godine nakon njegove smrti u Boliviji, u rukama vojske koja je imala izdašnu podršku od strane CIA (i, kasnije se tvrdilo, nacističkog zločinca Klausa Barbieja koga smo prošle godine potkačili ovde), a usred Argentine pod vojnom upravom je bio nesumnjivo kontroverzan potez. Jorge Alvarez, urednik koji je pokrenuo ovu inicijativu je znao da se kocka ali je i UMEO da se kocka, pa je ovaj biografski rad bio prodavan kao deo serijala stripova koji bi se bavili „velikim američkim ličnostima“, obuhvatajući i Severnu i Južnu Ameriku. Naravno, Alvarez je ovde igrao poker sa otvorenim kartama, planirajući biografije Fidela Castroa i Augusta Sandina, prominentnih levičarskih vođa, paralelno sa biografijom Johna Kennedyja, da se vlasi, jelte, ne sete. Oesterheld je, kažu, dobio i pare od američke ambasade da sedne i napiše scenario za Kenedijevu biografiju ali on ne samo da nikada nije napisao ovaj strip nego je kasnije rekao da nikada nije imao ni nameru, svesno zavlačeći Amerikance.

Znamo da je Oesterheld na kraju stradao zbog svojih levičarskih stremljenja i revolucionarnih ambicija, tokom naredne vojne diktature u Argentini krajem sedamdesetih, no već i izlazak stripa Life of Che je bio dovoljan da podigne velike talase. Publikovan usred Januara, kada počinju raspusti na južnoj hemisferi i studenti odlaze nazad u svoja rodna mesta u provinciji, Life of Che se svejedno rasprodao gotovo odmah, a režim je reagovao agresivno, upadom u prostorije izdavača i zaplenom svih materijala, kako bi se sprečilo dalje objavljivanje ovog stripa. Konsekventno, kasniji reprinti, uključujući ovaj najnoviji Fantagraphicsov, rađeni su sa kopija.

Alberto Breccia tvrdi da on nije imao nikakve revolucionarne primisli sa ovim stripom i da je to za njega bio posao kao i svaki drugi. Ovde je on radio sa svojim sinom, Enriqueom, o kome sam takođe dosta pisao u tekstu o Alvaru Mayoru. Otac i sin su decenijama imali prilično nategnut odnos pun različitih protivrečnosti a ovaj strip, koji je obojicu stavio u opasnost od koje se moralo i bežati iz zemlje na određeno vreme sigurno nije doprineo smanjivanju tih tenzija.



Kada danas čitate Life of Che, teško je ne zapitati se kako su ZAISTA mladi ljudi reagovali čitajući ga. Oesterheld je ovom radu dao podnaslov „impresionistička biografija“ jer se radi o slikama koje su često zaista impresionističke rekonstrukcije fotografija ili tekstualnih scena. Jako crno-beli kontrast podseća ne samo na stare fotografije već i na drvoreze za koje Breccia mlađi kaže da jesu bili deo njegovog arsenala u ono vreme. Otac i sin su ovo radili zajednički, krećući se od dokumentarističkog do oniričkog, a sve je presecano velikim količinama Oesterheldovog teksta koji život revolucionara prepričava skokovito, neretko metodom slobodne asocijacije, koristeći poetske slike i metriku, prelazeći često iz trećeg u prvo lice i natrag, praveći vrlo svestan napor da se zamagli granica do koje čitamo Oesterhelda a od koje počinje sam Che.

I naravno, radi se o fascinantnoj biografiji jer je Che vodio fascinantan život, sa prikazom rata i ubijanja koji deluju ubedljivo i STVARNO, jednim optimističkim prikazom Kube nakon što će momak školovan za lekara postati ministar finansija, ali onda i prikazom kubanske krize koja nedvosmisleno smešta SSSR u ulogu još samo jedne imperijalističke sile koja koristi male zemlje i narode za svoje ciljeve.

Ovo je svakako i dragocen latinoamerički pogled na antagonizme „kapitalističkog“ zapada i „komunističkog“ istoka koji nije bio potpuno egzotičan u ono vreme – i razni evropski intelektualci su ukazivali da su SAD i SSSR imperijalistički konstrukti bez obzira na nominalno suprotne predznake, Baudrillard idući u fine detalje svojim analiziranjem koncepta političke ekonomije – ali koji kao da se danas, tridesetak godina posle (ras)pada Sovjetskog saveza malo zaboravio, sa Rusima koji su se, čini se uspešno, rešili stigme autoritarnog komunizma i za mnoge danas predstavljaju svetlu alternativu Pax Americana mračnjaštvu. Oesterheldov scenario je utoliko osvežavajuće podsećanje da mali UVEK najebu od velikih i da u najboljem slučaju valja birati, jelte, mesto, u koje/ kome ćete biti jebani.



Za Chea je nakon odbacivanja mirnog, civilnog života uvaženog funkcionera na Kubi, ovo na kraju bila Bolivija. Pokušaj podizanja revolucije u Africi suočio ga je još jednom sa apatijom i odsustvom revolucionarne iskre među prostim narodom koju je već tokom vožnje motorom po Južnoj Americi uočio i koja ga je iritirala. Ovaj strip otud pokazuje da revolucije, koliko god da ih je Marks smatrao istorijskom neminovnošću, zapravo ovise o inicijativi i energiji male grupe ljudi kadre da pokrenu društvene procese koji bi, možda, zauvek ostali u domenu teorije, ali i da „mali ljudi“ za koje se revolucionari bore, često nisu deo te borbe u meri većoj nego što je prosta istorijska inercija. Oesterheldov scenario dosta osuđujuće prikazuje običan svet koji se ne uključuje u borbu i koji, na kraju, sasvim očekivano, zarad sitnog ćara prodaje vrlog revolucionara neprijatelju, ali ovo je, sada kad imamo više od pola veka iskustva naprosto jedna datost i podsećanje da ljudi koji imaju samo jedan život neretko ne žele ništa više sem da u njemu trpe nešto manje bola i poniženja nego što ih svakodnevno trpe. Revolucije, društveni prevrati i skokovi u nove sisteme za mnoge ostaju apstraktni koncepti čak i kada se u realnosti dese i, ako je naš postpetooktobarski proces klizanja natrag u devedesete ikakav primer – ovo je pravilnost sa kojom treba računati ako ikada planirate, jelte, revoluciju.

Fantagraphicsovo novo izdanje, od petnaestog Marta ove godine ima lep kvalitet slike i odlične eseje na kraju pa ga preporučujem sa velikim zadovoljstvom. U našim okvirima, Fibra je ovaj grafički roman, objavljen još 2008. godine rasprodala, ali evo linka do sajta izdavača jer ćete tu moći da gotovo polovinu stripa pročitate besplatno na našem jeziku, pa da onda shvatite da vam ovo treba i otisnete se u potragu za sekondhend nabavkom. Prijatno.

[Meho Krljic]

Danas pišem o dva DC-jeva miniserijala koja su završila sa izlaženjem pre par nedelja, gotovo u isto vreme a oba su služila kao uvod u lansiranje novog tekućeg serijala o... Aquamanu? Aquamanima? Serijal će se, da bude jasno, zvati Aquamen i ujediniće staro i novo, konzervativno i progresivno, crno i belo, na kraju krajeva strejt i gej, na polzu čitalaca svih duginih boja i seksualnih orijentacija. Pričam o serijalima Black Manta i Aquaman: The Becoming.



Interesantne su ovde makar dve stvari. Prva je kako je u DC-ju napravljen zaista snažan napor da se u stripovima eksplicitno forsira inkluzivnost, sa likovima različitih rasa, ali onda i otvoreno queer orijentacije, pa i nebinarnim transrodnim likovima koji se pomaljaju poslednjih par godina. Marvel je hvaljen za svoj „diversity“ još početkom prošle decenije i DC kao da je sa malo zakašnjenja dobio memo, ali je onda prešao u oštru ofanzivu. Rezultat je da u poslednjih nekoliko godina imamo likove vezane za vrlo stare tradicionalne propertije a koji su možda ne baš „kvir“ u nekom uzbudljivom formatu, ali jesu biseksualni ili gej: počev od Alana Scotta, starog Green Lanterna, preko „novog“ Supermena Jona Kenta, aktuelnog Red Robina, Tima Drakea, pa sada i do „novog“ Aquamana, Jacksona Hydea koji uspeva da poveže dve (ekstrinzične) manjinske karakteristike u istom liku, time što je gej, plus tamne boje kože. Ovim su najmanje četiri superheroja Zlatnog doba direktno ili, češće, indirektno uvezana uz manjinske seksualne orijentacije i mada se, naravno, podrazumeva da korporacije rade ono što korporacije vide kao put u raj besplatnog marketinga i lojalnosti potrošača, svakako treba pohvaliti veću vidljivost LGBTetc. likova u ovim stripovima. Ne da superherojski stripovi sad mogu – ili treba – da reše sve probleme na svetu, ali kako se uvek radilo o literaturi koja pruža eskapističku fantaziju, često dopunjenu progresivističkim idejama, sa posebnim akcentom na manjinsko iskustvo u društvu, nekako je prirodno da su osobe manjinskih seksualnih orijentacija vidljivije zastupljene u ovim stripovima.

Ispisao sam sve ovo čisto da predupredim diskusiju koja je zapravo marginalna kada pričamo o ovim stripovima. To što je Jackson Hyde, jedan od dva Aquamana u ovom trenutku, gej, nije zapravo naročito značajan element priča o kojima danas divanimo i njegova seksualna orijentacija i flertovanja sa slatkim (mada sad malo i bucmastim) momkom sa dna Atlantika su izrazito sporedan deo njegove aktuelne situacije. Ono što nije sporedno je da su u DC-ju napravili vrlo častan napor da dva miniserijala čiji su protagonisti crne boje kože povere autorima afričkog porekla. Ne da ja smatram da samo Afroamerikanac može da piše ili crta priču u kojoj je protagonista Afroamerikanac, ali ako hoćete da u nju udenete ikakvu autentičnost iskustva – a ponekada čak i superherojski stripovi to hoće – onda ovo svakako pomaže. Plus, angažovanje više ljudi iz različitih etničkih i rasnih i uopšte društvenih grupa doneće ovim stripovima više glasova što, opet, treba shvatiti kao pozitiva rad na proširivanju njihovih poruka ali i dosega novih populacija čitalaca.

Aquaman je kao properti na verovatno boljem mestu nego što se ikada nalazio u poslednjih osam decenija. Film od pre tri godine je bio neočekivano veliki hit za Warner – velikim delom na ime šarma koji je emitovao Jason Momoa – a tekući serijal koji je u stripu pokrenut da ga najavi, sa njim koincidira i malo se ogrebe o eventualnu popularnost filmskog Aquamana je zapravo ispao najbolji serijal o Aquamanu u istoriji ovog lika. Istina je da je za to da je Aquaman uopšte prisutan u tom nekom prvom ešelonu DC stripova u ovom stoleću zaslužan pre svega Geoff Johns koji je tokom DCNU faze sam pisao tekući serijal o ovom liku, ali relansiranje od broja jedan u okviru Rebirth inicijative sa Danom Abnettom na scenarističkim dužnostima je konačno pokazalo kako ovaj strip ZAPRAVO može da bude dobar.



O Aquaman stripu sam pisao negde pred kraj Abnettovog rada na ovom serijalu, impresioniran kombinacijom ozbiljnog karakternog rada i političkog trilera u pseudofeudalnom okruženju, te simpatičnim elementima geopolitičkog/ ratnog narativa u kojima je Britanac uspeo i da uzgredno iskritikuje Ameriku za njene spoljnopolitičke prakse. Abnetta je na tekućem serijalu zamenila Kelly Sue DeConnick u relativno retkom recentnom pojavljivanju u mejnstrim stripovima i mada ovaj strip, za moj ukus, nikada nije dosegao nivo kvaliteta koji je imao pod Abnettom – pre svega na ime čestog menjanja tona i odstupanja od političke dimenzije narativa, a kojoj će se ipak na kraju vratiti – bio je u pitaju svakako dobar, interesantan serijal. DeConnickova je okrenula priču „na unutra“ stavljajući akcenat prvo na samu ličnost Arthura Curryja i njegov unutarnji konflikt a onda na jezgro koje čini njegov odnos sa Merom, starom ljubavi i ženom koja je za vreme DeConnickove postala ne samo Arthurova supruga i majka njegovog deteta već je i transformisala Atlantidu iz monarhije – kojom je sama vladala nakon što je narod rešio da Curry nije adekvatan kralj – u neku vrstu protodemokratskog sistema sa izraženijim građanskim dimenzijama u društvu. Da ne pominjem da je radila sa zastrašujuće dobrim crtačima.

Ono što jeste donekle neobično je da se DC, uz strip koji je na kraju ispričao jako solidnu priču o junaku koji kreće iz teške pozicije, sa „odraslim“ brigama i problemima, a onda mora JOŠ da odraste, te uz pripreme za drugi film oko koga hajp postepeno narasta, odlučio da tekući serijal okonča a da ga nasledi strip Aquamen u kome će Curry – koga su tokom prethodnog serijala naglašeno transformisali da bude bliži liku koji Momoa igra na filmu – deliti glavnu ulogu sa Jacksonom Hydeom. Hyde, „drugi“ Aquaman je prilično nov lik, kreiran u Rebirth fazi DC univerzuma pre šest godina, sa istorijom saradnje sa Teen Titans/ Titans timovima i pomenutim definišućim karakteristikama koje se odnose na njegovu rasnu pripadnost i seksualnu orijentaciju. Kao novi, mladi lik koji će rezonirati sa mlađom, progresivnijom publikom što čita superherojske stripove, Hyde je očigledno dobar izbor kako sa strane svog vizuelnog dizajna tako i sa strane karaktera. No, DC izgleda nema poverenja u njegov brand recognition – i superherojski alias Aqualad – pa mu za sada ne daje samostalni serijal već je kompromisno rešenje ta kombinacija dvojice Aquamana u istom stripu, pa šta im bog da. Da bude jasno, ovo je saradnja koja je već uspostavljena u nedavno završenom Aquaman serijalu, gde je Hyde postao Curryjev „asistent“ i ugodno se uklopio u novi porodični režim oko kog je Curryjev život sada formatiran, ali ovime će razlika između filma i stripa postati još veća – sem naravno, ako u Aquaman 2 ne dobijemo Hydea kao koprotagonistu (a najave to ne najavljuju).

Elem, prvi miniserijal koji nas priprema za Aquamen zapravo se bavi negativcem po imenu Black Manta. Ovaj karijerni psihopata i superzločinac je glavni neprijatelj originalnog Aquamana, ali, eto zgodnog preokreta, i otac – doduše otuđeni – mladog Jacksona Hydea. Prvo ubijen tokom Abnettovog rada pa vraćen u život tokom rada DeConnickove, Black Manta je svakako lik koji pleni ne samo svojim izvrsnim vizuelnim dizajnom već i jednom oštrom, agresivnom psihopatskom crtom za koju čitalac i dalje uspeva da pronađe barem malo razumevanja na osnovu njegove personalne istorije. DeConnickova je ovo iskoristila za neke komplikovane ali ultimativno zabavne podzaplete koji su se ticali odnosa Black Mante i njegovog sina, ali i njegovog oca, „vaskrnsutog“ u formi napredne veštačke inteligencije (u telu džinovske mcha mašine, naravno) i mada ne mogu da kažem da sam ikada želeo da čitam solo serijal centriran na samog Black Mantu, mini od šest brojeva, Black Manta, koji je napisao Chuck Brown a koji se završio pre neku nedelju nije bio isuviše neprijatno iskustvo.



Mada ne kažem ni da je bio potpuno obavezna lektira. Kao lik definisan svojim odnosom (patološke mržnje) sa Aquamanom i, dalje, dodatno definisan vrlo neprijatnim odnosom koji ima sa svojim sinom i njegovom majkom – izbeglicom sa dna okeana koja sada živi u SAD – Black Manta naprosto nije lik za koga je prirodno navijati. Otud Brown mora da napiše strip u kome sam Manta za sebe kaže da je ubica i eksploatator daleko od bilo kakvog spasenja, ali da ga stavi u zaplet koji će kredibilno kreirati tenziju gde čitalac, nevoljko, ipak želi da Manta preživi, pa i situacije u kojima vidimo da glavni lik, uprkos svojoj okorelosti u zlu, ima neke tragove humanosti skrivene duboko ispod ožiljaka.

I to i dobijamo. Black Manta je ovde u potrazi koja je nemilosrdna i ima solidan body count, ali koja je opravdiva na ime toga što on trpi veliki bol i pretnju smrću. Sporedni likovi kreirani za ovaj strip su klišeizirani ali sa nekolik dobro ispisanih dijaloga vrše svoju funkciju iskrivljenog ogledala u kome ćemo videti da Manta nije tako monolitno zao i beskrupulozan čovek kao što se predstavlja i, na kraju, Kanađanin Valentine DeLandro, koji je ovo nacrtao ima prilično osoben, za superherojštinu relativno ekscentričan stil, ali koji stripu daje osobenu atmosferu kroz svedeno i efikasno pripovedanje a onda snažne sene visceralne akcije. Kao rad prevashodno afroameričkih (i, er, afrokanadskih) autora sa solidnom reputacijom i u indie i u mejnstrim stripovima, Black Manta odaje utisak jednog prilično sazrelog mada, kako rekoh, ne i sasvim obaveznog štiva koje, čini mi se, neće biti TOLIKO bitno za razumevanje radnje u Aquamen ali drži temperaturu na određenom nivou i pomaže da ne zaboravimo Black Mantu. Amazon serijal prodaje ovde.

S druge strane, Aquaman: The Becoming, takođe šestodelni mini koji je izlazio paralelno je esencijalan kao uvod u Aquamen jer on, makar teoretski, prikazuje transformaciju Jacksona Hydea iz Aqualada u Aquamana, iz sina svoga oca u sina svoje majke, ali prevashodno čoveka i heroja po sopstvenoj meri, i daje nam interesantnu i složenu pozadinsku priču koja, iako se događa u izmišljenim podmorskim državama, zapravo ima interesantne paralele sa istorijama aktivizma ali i terorizma među afroameričkom populacijom.

Brandon Thomas koji je ovo napisao je ušao vrlo duboko u podmorsku politiku i, bojim se, ako niste čitali prrethodni Aquaman serijal, da će tu biti dosta problema da se razaberete među terminima, istorijama i odnosima. Jackson Hyde je na početku saradnik i učenik kod Curryja koji sada živi mirnim porodičnim životom sa ženom (i bivšom kraljicom) Merom i bebom Andi. Barem onoliko mirnim i porodičnim koliko život aktivnog člana Lige pravde može da bude. Jackson vežba da postane „odrastao“ superheroj dok se Curry bavi misijama koje ga vode i na Mars ali prava akcija počinje kada Curry ode sa planete Zemlje a Jackson se nađe usred zavereničkog zapleta gde biva optuen za teroristički napad na Xebel.



Tu stvari postaju vrlo komplikovane, pogotovo ako nemate predznanje. Xebel je podmorska država koja spada u šire kraljevstvo Atlantide ali se smatra otpadničkom, večito buntovnom teritorijom koja stalno pokušava otcepljenje. Sama Mera, bivša kraljica Atlantide je, uprkos svom Xebel poreklu uspela da se nametne kao lider čitave podmorske nacije i povede Atlantidu u progresivnom smeru, ali kada se Jackson sav u ranama i svestan da je nevino optužen za nešto što nije učinio pojavi kod nje, ona može da mu da samo dobar savet pre nego što joj na vrata zakuca policija. Strip onda na interesantan način tretira činjenicu da Mera jeste bivša kraljica ali da spada u etničku grupu koja je u Atlantidi izložena sistemskom, jelte, rasizmu i predrasudama i Brandon Thomas vrlo dobro rukuje i njenom karakterizacijom i ovim delom zapleta.

No, zaplet postaje izrazito komplikovan kada Jackson shvati da ima i sestru za koju do juče nije znao, da je ona deo aktivističke grupe (da ne kažemo terorističke organizacije) u Xebelu a koja se zapravo bavi prevashodno borbom protiv opresivnog režima u ovoj državi što prisilno mobiliše mlade građane pripremajući ih za buduće ratovanje protiv Atlantide. Majka, koju je Jackson uvek doživljavao kao puku žrtvu porodičnog nasilja što je morala da pobegne od maltretiranja od strane Black Mante, zapravo i sama ima istoriju sa ovom grupom i aktivizmom/ terorizmom i mladi superheroj sebe zatiče unutar izuzetno komplikovanog političkog zapelta koji je, uostalom, nastao i pre njegovog rođenja.



Strip nam nudi nekoliko atraktivnih akcionih scena i izvesno razrešenje za politički zaplet, ali nisam jedini koji je primetio da Aquaman: The Becoming naprosto ima PREVIŠE zapleta za sopstveno dobro. Dok s jedne strane aplaudiram odluci da se Xebel ne predstavi samo kao jadna, ugnjetena teritorija na kojoj  žive isključivo ljudi od vrline sa identičnim ideološkim orijentacijama – a što je tokom Aquamana i za vreme Abnetta i za vreme DeConnickove uglavnom bio slučaj kada su tretirane različite nacije unutar atlantskog kraljevstva – sa druge je izuzetno teško ispratiti nijanse u političkim orijentacijama i aktivističkim agendama bez obzira na količinu teksta koji je Thomas nakucao. Aquaman: The Becoming naprosto ima previše radnje za svojih skromnih šest brojeva, pokušavajući da nam podari i kompleksan politički triler PLUS karakternu priču o mladiću koji otkriva da majka koju je idealizovao nije, zapravo idealna žena, a što ga tera da naglo odraste. Nije neko čudo da ovaj miniserijal nije sasvim uspešan u pripovedanju ni jedne od ovih priča, ali svakako je neobično da scenarista odabira da nam na kraju Jacksona ostavi usred traume i psihološki vrlo nestabilnog stanja – a da strip istovremeno trijumfalno proglašava da je on, eto, sada postao Aquaman. Slutim da je ovde bilo malo kolizije između priče koju je Thomas želeo da ispriča i priče koju je izdavač očekivao.

Da je Aquaman: The Becoming imao izvesne produkcione probleme svedoči i to što se na svega šest brojeva smenilo nekoliko crtača. Započeo ga je Diego Olortegui, asistirao Skylar Patridge, pa preuzeo Scott Koblish, onda Paul Pelletier, da bi se za šesti broj vratio Olortegui ali sa asuistencijom koju je pružio Serg Acuña. To da je strip ipak imao nekakvu vizuelnu konzistenciju (ako već ne konzistenciju da ga rade samo afroamerički autori) zasluga je tušera Wadea von Grawbadgera (mada je pored njega tuš radio i Norm Rapmund), ali pre svega koloriste Adriana Lucasa koji je pravi heroj ovog serijala sa izuzetnim radom na oživljavanju (ne samo podvodnog) sveta i kreiranju suptilnih promena u atmosferi.

No, korporacijski stripovi su takvi – šou mora ići dalje bez obzira na okolnosti pa se i Aquaman: The Becoming dovezao do kraja i pripremio nas, kako-tako za Aquamen. Iako nisam u potpunosti zadovoljan ovim stripom, drago mi je da Jackson Hyde dobija protagonizam i da se i njegov karakter razvija dalje od kalupa slatkog crnog gej momka sa dredovima koji, slučajno, ima i akvakinetičke moći. Nisam siguran, kako rekoh, da ga ovaj serijal na kraju ostavlja na najzdravijem mestu u psihološkom smislu, ali kako će Thomas i Brown zajednički pisati Aquamen, ostaje da se uzdamo da su znali šta rade. Aquaman: The Becoming možete na Amazonu kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Obično je narativ taj da francuski stripovi, kao i ostatak francuske kulture, imaju svoj senzibilitet i estetiku, svoje teme i da brižljivo čuvaju autentični francuski identitet, praveći svestan i kontinuiran napor da potisnu plimu američke, jelte, popularne kulture koja zapljuskuje evropske obale i infiltrira sve svojim zadahom hamburgera i superheroja. Cosplay, nedavno izašli strip-album u izdanju Le Lombarda pokazuje da stvari nisu tako jednostavne.



Doduše, Le Lombard je, strogo gledano, belgijska kuća, ali ne samo da su francuski i belgijski stripovi već decenijama praktično ista stvar, sa autorima koji se slobodno kreću između izdavača u obe države, već je i Le Lombard još od 1986. godine deo koncerna Média-Participations osnovanog u Francuskoj (štaviše od strane francuskog pravnika i bivšeg političara Rémyja Montagnea) a koji je danas u većinskom belgijskom vlasništvu i pripadaju mu ne samo razni belgijski i francuski izdavači kao što su Dupuis ili Dargaud, već i magazin Spirou, razni televizijski/ animacijski studiji pa i Microids, videoigrački studio najpoznatiji po trilogiji avanturističkih igara Syberia.

U slučaju stripa Cosplay, stvari su jasne i ne samo da se priča odvija u Francuskoj već su i autori Francuzi. Matias Istolainen, autor scenarija, doduše nema naročito „francusko“ ime – otac mu je Finac a majka Francuskinja – ali je rođen u ovoj državi i tamo radi kao profesor filozofije a povremeno napiše i po koji strip. Biografija mu pominje saradnju sa više izdavača, ali na Amazonu sam pre ovoga našao samo album iz  2011. godine Le Secret de Guillaume, istorijski triler koji se dešava u jedanaestom veku u Engleskoj. Europe Comics Istolainena vodi pod njegovim nadimkom Mikko, ali nema dalje podatke o njemu tako da pretpostavljamo da se ovaj akademski građanin stripovima bavi tek uzgredno.

Maribel Conejero je, pak, simpatična i mlada španjolska crtačica koja je, koliko umem da kažem do sada radila uglavnom za špansko tržište i ovo joj je prvi visokoprofilniji rad izvan svog govornog područja. Vrlo dinamičan, svež a mladalački stil koji Conejerova koristi je, da se razumemo, izuzetno primeren ovom omladinskom narativu i predviđam finu karijeru ovoj ženi u narednim decenijama, možda čak i u američkom stripu s obzirom da bi njen crtež savršeno pristajao Boom Box! radovima namenjenim mladoj publici.

E, sad, kosplej kao fenomen je jedna dvadesetprvovekovna stvar iako njegovi koreni sežu još u prvu polovinu prošlog stoleća i prve žanrovske konvencije naučne fantastike, a sam termin je skovan gde drugde do u Japanu još osamdesetih. No, kreiranje kostima po uzoru na omiljene likove iz fikcije i njihovo nošenje na gikovskim proslavama kao što su konvencije stripa, igara, (naučne) fantastike itd. je postalo neka vrsta mejnstrim aktivnosti u ovom stoleću kada je gikovska kultura uletela u kulturu glavnog toka i postala de fakto kultura glavnog toka našeg doba.

Ne da Betmen, Star Wars ili Hobit nisu imali prepoznatljivost u masama i pre više od dvadeset godina, ali danas živimo u vremenu kada su najveći filmovi u bioskopima rađeni po superherojskim predlošcima, Tolkienu ili novijim žanrovskm uradcima kakvi su Harry Potter ili Hunger Games, a videoigre kao što su Fortnite ili Minecraft – a koje su u dobroj meri virtuelni cosplay – igraju stotine miliona mladih igrača. Čak i srazmerno hermetičniji propertiji kao što je igra Elden Ring koju trenutno igram, tipično kriptičan i naizgled vrlo neprijateljski komad softvera iz Japana, sa sobom nose mejnstrim legitimaciju sa likom G.R.R. Martina i prodaju dvanaest miliona kopija za tri nedelje.



Utoliko, cosplay ne samo da više nema stigmu aktivnosti kojom se bave samo beznadežni nolajfer gikovi koji nikada u životu neće raditi ništa društvenokorisno niti, uopšte, biti deo društva izvan svoje žanrovske niše, već su mnogi kosplejeri u izvesnom smislu i sami zvezde i predstavljaju razlog što jedan broj posetilaca uopšte dolazi na konvencije.

Ovo je, ne treba da zaboravimo, način na koji kapitalizam ulazi u naše živote na mala vrata, oslanjajući se na kreativnost i posvećenost ljudi IZVAN industrije koji tu industriju slave i, čak, religiozno obožavaju bez obzira što od nje ne dobijaju išta više od bilo kog drugog potrošača (a u proseku TROŠE mnogo više od drugih potrošača) i ako hoćete da budete cinični, kosplej je samo sindrom vremena u kome je eskapizam za dobar broj stanovništva planete jedini način da preguraju dan, gde je fikcija jedino pribežište od realnosti koju nikada neće imati priliku da promene, a ta fikcija im se prodaje po sve višim i višim cenama i zahteva sve više i više ulaganja vremena i novca da biste sa njom držali korak.

Strip Cosplay se ovom temom bavi iz jedne, pak, optimističke perspektive, internalizujući ta znanja o eskapizmu i ultimativno tržišnoj prirodi savremene popularne kulture ali slaveći – čak i dok im se povremeno dobronamerno podsmeva – posvećenost i kreativnost mladih osoba koje u fiktivnim svetovima i junacima pronalaze uzor i inspiraciju kakve im realnost zapravo ne nudi. Pomaže što su ovde glavni junaci u uzrastu od četrnaest godina, dakle, pubertetlije još uvek neiskvarene zlom ovoga sveta, sa idealističkim shvatanjima žanrovskog sadržaja koji troše, ali već dotaknuti cinizmom i stigmom koji izražena vernost žanrovskom nosi sa sobom.

Glavni junak, Abel, je, recimo, deo francuske porodice gde otac vozi autobus i nervozno se izdire na sina da mora da ispolaže ispite u školi jer je sa ocenama ozbiljno popustio zbog svoje opsesije superherojima. Ovo nije neka nesrećna ili izrazito siromašna porodica, ali Abel je, kao i mnogi slični četrnaestogodišnjaci, ubeđen da je njemu najgore, da ga niko ne razume, da život za njega u pripremi ima samo razočaranja i da, naravno, nikada neće imati devojku. Većina njegovog vremena ulaže se u sedenje za šivaćom mašinom i kreiranje kostima Betmena sa kojim će učestvovati na takmičenju kosplejera na dolazećoj strip-konvenciji u Parizu. Njegov najbolji ortak, Emile, napravio je za sebe kostim džedaja i čak, vrlo uverljivu svetlosnu sablju, da ne pominjemo da govori u Jodi-nalik ispremetanim rečenicama, a treći član njihovog „ansambla“ je Oscar koji je sebe osudio na večito ismevanje jer hrabro kosplejuje kao Pikaču.



Strip ovime pokriva tri velike grupe gikova – superheroje, spejs operu i japanski gejming i animaciju – i uvodni kadrovi na početku konvencije uspelo prikazuju krize kroz koje ovakvi klinci prolaze, sa stigmom da se bave nečim „klinačkim“ čak i usred „safe space“ okruženja kakva bi konvencija trebalo da bude, sa nabujalim seksualnim i romantičnim nagonima koje ne umeju da pravilno usmere, rivalitetima unutar svoje uzrasne i interesne grupe itd. Strip ima dinamične dijaloge i odličan tempo, i u ovom delu se dijalozi, sjajno prevedeni na Engleski u izdanju Europe Comicsa koje sam čitao, koriste da pokažu partikularnu kulturu današnje omladine (naravno, prelomljenu kroz sočivo sredovečnog profesora filozofije što je sve ovo napisao), njihov specifični jezik nabijen referencama na popkulturni „sadržaj“ koji troše, ali i na posebne forme govora karakteristične za društvene mreže ili chat grupe u kojima učestvuju.

Cosplay, međutim ima trilersko-akcioni zaplet, i strip zapravo počinje od kraja pokazujući Abela na saslušanju u policiji gde četrnaestogodišnjak inspektoru koji ga ispituje odgovara i dalje „in character“. Na pitanje da se identifikuje odgovara da je Betmen, a na podsećanje da se traži njegovo pravo ime odgovara sa „Bruce Wayne“. Strip zatim u flešbeku pokazuje šta se to na konvenciji desilo i zašto su se klinci zarekli da nikome od „starijih“ ali i od predstavnika vlasti ne otkriju pravu istinu i ovo je jedan vrlo zabavan triler sa tajnim službama i terorističkim aktivistima koji se čitav odvija na lokaciji na kojoj se održava konvencija, dok ona traje.



Istolainen, da budemo jasni, piše prilično složen zaplet sa nekoliko dramatičnih preokreta i popriličnim brojem likova koji tokom ove priče treba da imaju prostora i da „porastu“ ili makar sazru, suočeni sa „stvarnim“ svetom koji je izvršio upad u njihovo carstvo mašte i eskapizma, i pri kraju, zahvaljujući skokovima između likova i vremenskih tokova, čitalac može malo i da se pogubi, pa i da oseti da mora da se vrati nekoliko strana unatrag da pohvata konce različitih tokova radnje i u glavi posloži gde se ko u kom trenutku nalazi i šta radi. Ovo je pomalo kao da ste mangu od 500 strana spakovali na skromnih osamdeset i verujem da bi Cosplay profitirao od malo više prostora da diše i da dublje poradi na određenim scenama i set pisovima.

Ali i ovako kako jeste, strip u priličnoj meri ispunjava svoje ambicije, dajući nam vrlo simpatične, relatabilne mlade likove – uključujući nešto zrelijeg, da ne pominjem vrlo nadmenog momka iz bogatije porodice koji je ubeđen da će pobediti na takmičenju na ime svog kostima Iron Mana za koji je u startu očigledno da nije delo njegovoh ruku i da time krši osnovna pravila takmičenja, ali i mladu Jutjuberku koja je na ovom događaju da strimuje svoje reakcije i koja izvrsno ispunjava ulogu asertivne, preduzimljive žene sa više dimenzija karaktera, a što je korisno jer je drugi ženski lik kosplejerka što igra Marvelovog Wolverinea i koja je praktično sve vreme „in character“, nudeći izvrsnu studiju karaktera mladih osoba koje uzimanjem tuđeg karaktera sebi daju snagu da prevaziđu socijalne nesigurnosti i stidljivosti. Napisao sam DALEKO predugačku rečenicu, ali tako je to kada sve hoćete da kažete u jednom dahu.



Strip koristi OGROMNU količinu referenci i aluzija na razne propertije (i siguran sam da se vadi na to da je u pitanju satira), dajući čak čitaocu na kraju i kviz da prepozna sve njih ako može, ali Cosplay nije samo puko obožavanje kapitalističke fikcije. Ovaj strip koristi svoj mizanscen i ansambl i da se pozabavi psihologijom mladih ljudi zainteresovanih za žanrovsku fikciju, da pokaže i kako i zašto njih ona može da inspiriše da budu bolje osobe, ali i da ih izloži zasluženom podsmehu kada se izmešaju fikcija i realnost, konačno, pokazuje i tu tenziju između američke (japanske) i francuske kulture unutar modernog popkulturnog rata, sa jednim od klinaca iz Abelovog razreda koji je izmislio sopstvenog superheroja, po imenu Captain France, jer smatra da je Francuskoj potreban sopstveni simbol vrline i hrabrosti po uzoru na američke predloške. Naravno, Captain France je predmet velike količine podsmeha tokom stripa – njegov kosplejer je razredni gik koga i drugi gikovi smatraju suviše gikastim – ali kada dođe trenutak da se demonstriraju vrlina i hrabrost, dobijamo odličan set pis.

Maribel Conejero ovo sve radi u jednom vrlo dinamičnom omladinskom ključu sa tablama nabijenim i akcijom i karakterom i humorom dajući nam strip što se bez ikakve sumnje poziva na američke i japanske uzore ali se ovaploćuje u urednom, dinamičnom evropskom formatu. Jedina moja zamerka na njen rad je da kolori u samom stripu ne uspevaju da dosegnu vibrantnost i dinamičnost kolora na samim koricama i da pomalo prigušena boja na tablama malčice oduzima na energiji. No, da se i to preživeti.

Cosplay je, dakle, jedan zabavan, ali pametan strip o modernoj popularnoj kulturi, pun iskrene ljubavi za nju ali i sa analitičkim alatom da o njoj nešto i kaže. Ja sam se, čitajući ga, više puta od srca nasmejao (ponovljeni geg sa momkom koji igra Tora je prilično dobar) i iz sve snage navijao za protagoniste pa, ako se osećate raspoloženim za strip-o-pop-kulturi generalno, formatiran kao u sebe sigurna, omladinska akciona avantura, ne časite ni časa. Europe Comics ga prodaje ovde.

[Father Jape]

Mehov i moj omiljeni Šon Maktirnan:

https://www.tcj.com/transgression-squeak-the-mouse/

[Meho Krljic]

Bukvalno sam sad video da je tvitovao o tome. 
 
 

I reviewed Squeak The Mouse, a violent, pornographic take on Tom And Jerry, for The Comics Journal. It led me to consider the appeal of "banned" media and what the phrase "transgressive" actually means in comics.

[Meho Krljic]

Pročitao sam kolekciju jednostavno nazvanu Wars, a koju je poslednji put 2020. godine elektronski objavio Strip Art features odnosno SAF Comics. SAF Comics, kao što znamo, velikim delom kao svoju misiju vidi odabir evropskih strip-autora koji možda nemaju neko veliko prisustvo u svesti javnosti izvan svojih država i onda publikuje njihove stripove u Engleskim prevodima, za, jelte, najšire moguće tržište. Plemenita ambicija i mada njihovi stripovi često nisu najsvežiji, u smislu da prevedeni dolaze mnogo godina nakon objavljivanja na originalnom jeziku, oni su i dalje korisno podsećanje na to gde se sve radi – žanrovski – strip i kako to može da izgleda.



U tom smislu, Wars je jedan odličan primer stripova koji imaju autorski pečat iako su rađeni od strane različitih timova, stripova koji spadaju u jasno određen žanr a koji istovremeno svi rade uspešan krosover sa drugim žanrom. Jasnije rečeno: ovo su ratni stripovi od kojih svaki ima komponentu strave i užasa, fantastičnog horora koji i inače mučnoj ratnoj tematici dodaje element još veće mučnine. Ovo je urađeno uglavnom smisleno, sa simbolikama i motivima koji prirodno izrastaju iz traumatičnih dimenzija rata, i ako u ove tri priče ima eksploatacijskih slojeva – a ima – to nije na ime njihovih zapleta i simbolizma.

Povezujući element za sve tri priče je crtač Giampiero Casertano koji je sve tri nacrtao dok je na poslednjoj bio autor i teksta i crteža (i kolora). Uprkos tome da su na prve dve priče radili različiti scenaristi, ovo je tonalno i po senzibilitetu vrlo ujednačen paket i čitalac može da se opusti i sa zadovoljstvom posveti pažnju kvalitetnom Casertanovom crtežu i grafičkoj naraciji.

Casertano je veteran italijanskog stripa. Rođen 1961. godine, već je sa petnaest godina, kao polaznik umetničke škole u Milanu radio kao asistent Leonea Cimpellina, autora satiričnog serijala Jonny Logan, poznatog u našem narodu kao stripa koji je povremeno objavljivan umesto Alana Forda iako je bio tek njegova inferiorna imitacija*. Casertano je pomagao oko tuširanja Cimpellinijevih olovki da bi zatim počeo da radi i druge stripove, poput War Stories, i sarađivao za magazin Corriere dei ragazzi gde je radio stripove po scenarijima Giorgioa Pelizzarija, a gde su ga primetili i drugi izdavači. Notabilno, Alfredo Castelli, autor Martija Misteriji je uočio talente mladog crtača i sredio mu ulazak u Sergio Bonelli Editore. Casertano je prvo radio crtež za Kena Parkera, pa prešao na Martija Misteriju i zatim na Dilana Doga gde je uradio tokom decnija veliki broj epizoda. Paralelno je bio autor naslovnih stranica za Nicka Raidera – uradio je sve naslovnice za prva 43 broja – ali glavni fokus mu je bio Dilan Dog na kom je radio do kraja devedesetih.
*Mada su epizode „Krimić na utrci oko Italije“ i „Ratnik na stadionu“ bile prilično zabavne

Guerres, odnosno Wars, o kome danas pričamo je jedan od njegovih prvih autorskih radova, izdat originalno za francuski Soleil 1997. godine. Italijanska verzija je izašla 1999. godine a SAF je prvu Englesku verziju uradio još 2003. godine. Digitalno izdanje o kome pričamo je izbačeno 2020. godine i mada ne govorimo o nekim nezaobilaznim biserima evropskog stripa, svejedno je dobro da je ovo danas dostupno savremenoj publici jer su u pitanju osobeni pogledi na ratove koji su u vreme kada su ovi stripovi nastajali bili značajno svežiji u sećanjima čitalaca. S obzirom da u trenutku dok ovo kucam verovatnoća počinjanja Trećeg svetskog rata kao da je porasla na najviši nivo u poslednjih dvadesetak godina, i da imamo rat na evropskom tlu, vredi pogledati ove radove čisto da se vide evropske perspektive na tuđe ratove, stare četvrt veka.



Prvu priču, The Dead City napisao je Stefano Di Marino, italijanski pisac koji se ubio prošle godine (bio je Casertanov ispisnik) nakon pada u depresiju zbog smrti oca. Di Marino je bio ugledan pisac i urednik koji se bavio žanrovskom prozom, notabilno trilerima, misterijama u naučnom fantastikom. Bio je jedan od urednika italijanskog naučnofantastičnog magazina Urania ali i majstor u više borilačkih veština (savate, taići ćuan, kikboks), sa zastrašujućom radnom etikom, objavljujući po nekoliko romana godišnje pod različitim pseudonimima.

The Dead City se događa duboko u avganistanskoj provinciji 1985. godine sa grupom sovjetskih vojnika koji se suočavaju ne samo sa strašnim istinama o ratovanju na tuđoj zemlji već i sa sopstvenim odsustvom morala, nacionalističkim trvenjima unutar same jedinice, strahom, malodušnošću i bezvoljnošću. Sva tri stripa u ovoj kolekciji tiču se stranih trupa koje ratuju na tlu što ne pripada njihovoj državi i vojske koja, prećutno, ne bi trebalo da bude tu gde jeste. The Dead City je gruba, brutalna disekcija raspadanja vojne discipline ali i najobičnije ljudskosti pri suočavanju sa otporom domicilnog stanovništva koje, u staroj žanrovskoj tradiciji, na kraju trijumfuje na ime spone sa mističnim folklornim nasleđem, uz ogromne žrtve. Strip svakako ne probija nikakve žanrovske granice, nudeći prilično razgažen pa i pomalo izlizan, tropima bogat horor zaplet ali Casertanov odlični crno-beli crtež i efikasno pripovedanje uspevaju da ovo zaokruže na sasvim zadovoljavajući način. Blago sam se namrštio na neke elemente seksualne eksploatacije ali opet, ovo su stripovi nastajali pre više od četvrt veka i moramo se prisetiti da je to bilo drugačije vreme.



Drugi strip, Punyuayama! napisao je Carlo Lucarelli, ugledni telveizijski scenarista i voditelj, inače unuk slavnog italijanskog izumitelja Antonija Meuccija (kome se pripisuje invencija preteče telefona – telettrofona). Lucarelli je pre svega i sam plodan pisac sa velikim brojem uspešnih žanrovskih romana (najviše krimića)  u svojoj biografiji, te nekoliko književnih nagrada koje je dobio. Od devedesetih Lucarelli radi i stripove, gde je sarađivao i sa Sclavijem a priča koju je napravio sa Casertanom za ovu kolekciju tiče se kratkog rata za Foklandska ostvrva koji je Velika Britanija vodila sa Argentinom 1982. godine. Meni i mojim vršnjacima je u to vreme ovaj rat – iako kratak – bio prilično šokantan jer nas je osvestio za činjenicu da „Englezi“, za koje smo uvek navijali u ratnim filmovima, zapravo imaju i dalje naglašene kolonijalne instinkte i nemaju problem da ratuju za teritorije koje im, po prirodi stvari, ne bi pripadale. Casertanov i Lucarellijev strip se, pak, bavi malom jedinicom za specijalne operacije koja se infiltrira iza argentinskih linija a koja u sastavu ima Gurke, etničku grupu sa severoistoka Indije i iz Nepala čuvenu po izuzetnim vojnicima koji ratuju za nekoliko azijskih država ali i za Britaniju. Ovaj strip, a to je možda karakterističnije za devedesete nego za današnje vreme, svoj horor gradi na orijentalističkoj egzotici pripisujući Gurkama natprirodne i mračne moći i impulse i s obzirom da su ga radili Italijani možete misliti koliko je to suptilno i urađeno sa poštovanjem kulture ovog azijskog naroda. No, u čisto tehničkom smislu, ovo je korektno.

Treća priča, The Intruder, bavi se američkom invazijom na Granadu iz 1983. godine i napisao ju je i nacrtao sam Casertano, takođe radeći i kolor. Strip izgleda lepo mada scenaristički nije najidealnije rešen, sa uvodom koji je vrlo in-medias-res i uspešno kreira „vijetnamsku“ atmosferu rata u džungli gde je razliku između civilnog stanovništva i naoružanih neprijatelja često teško napraviti. No, da bi svoju poentu napravio Casertano mora da onda napravi opširan flešbek. Sama poenta ove priče je zanimljiva i bavi se hororom jednog finijeg nivoa, zadirući duboko u instinkt ne tek samoodržanja već obezbeđivanja potomstva a onda se grubo igrajući sa tim instinktom, no pripovedački je malo ispreturana i profitirala bi od uredničkih intervencija.

Dakle, ne pričamo o kolekciji savršenih radova ali pričamo o stripovima koji su interesantni i koje u dobroj meri nosi Casertanov crtež što sa lakoćom kreira atmosfere i tenzije među likovima. Daleko je ovo, da bude jasno, od Prattovih ratnih stripova što su još davno postavili visok standard u italijanskoj industriji, ali nije nezanimljivo. Amazon kolekciju u elektronskoj formi prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Došlo je vreme i da napišem koju reč o prvih deset i, sasvim moguće, i poslednjih deset epizoda Imageovog serijala Chu. Započet polovinom 2020. godine, sa desetim brojem što je izašao prošlog Decembra i drugom kolekcijom izbačenom u Januaru Chu je jedan od meni najdražih serijala koje je Image do sada radio u ovoj deceniji i činjenica da ne znamo kada i da li će se uopšte ovaj serijal nastaviti me, a što je tematski veoma u skladu sa stripom – izjeda.



Chu je, kao i njegov prethodnik, Chew, serijal o hrani. Ali na vrlo uvrnut način. John Layman, scenarista ovog stripa je iskusan strip-pregalac koji u svom kreativnom CV-ju ima upisane neprebrojne radove za gomilu američkih izdavača, od smena odrađenih u rovovima dva velika korporativna imena gde je dokačio i sasvim ugledne serijale poput Marvel Zombies, Detective Comics i, unutar DC-jevog imprinta Wildstorm, Thundercats (!!), pa do radova za Dark Horse, Dynamite, IDW, Oni Press i Aftershock. Ono što je nesporno je da je Layman prekaljeni plaćenik i da je većina njegovih radova za ovde izdavače podrazumevala pisanje stripova po licenciranim propertijima, od Tek Jansen, preko Xena Warrior Princess i Army of Darkness, do Scarface, Godzilla i Mars Attacks. Ako to ukombinujemo sa činjenicom da je za DC i Marvel po prirodi stvari radio stripove koji podrazumevaju tuđe likove i univerzume, dolazimo do zaključka da je Layman neko ko je dugo u sebi krio autentičnu autorsku ambiciju. Ali kada ju je oslobodio, to je bio spektakl.

Serijal Chew, koga je Layman pisao a crtao Rob Guillory izlazio je za Image Comics od 2009. do 2016. godine i bio jedan od najintenzivnije voljenih stripova svog vremena. Barem s moje strane, mada je i šira javnost reagovala sa odobravanjem. Chew je odmah 2010. godine dobio Ajznerovu nagradu za najbolji novi serijal pa naredne godine istu nagradu za najbolji tekući serijal, dve Harvi nagrade, prodavao se odlično i zavredeo mnogaja doštampavanja pa i luksuzne kolekcije (kod kuće imam tvrdokoričene Omnivore edition varijante i njima možete da branite ognjište od manje vojne jedinice) a i to što je potrajao do šezdesetog broja je znak da je u pitanju jedan od onih Imageovih serijala koji su nadrasli puku inerciju što ide uz ovog cenjenog izdavača i zaživeli istinskim životom.

Layman je nešto manje aktivan poslednjih godina. Početkom decenije je uložio dosta napora da se Chew transformiše u televizijsku seriju – na kraju bezuspešno – a onda je između 2018. i 2019. godine uradio miniserijal Leviathan i nešto duži miniserijal Outer Darkness, koji je imao i kratak krosover sa iz mrtvih vraćenim Chewom. Nakon ovoga uradio je i ovih deset epizoda serijala Chu o kojima danas pričamo i to je uglavnom sva njegova strip-aktivnost poslednjih nekoliko godina. Što ne deluje ni kao malo, ali početkom prošle decenije Layman je pucao iz svih oružja i činilo se da nikada ne spava. No, moram reći, ako će rezultat srazmerno manje strip-aktivnosti na njegovoj strani biti serijali kvaliteta kao što je Chu, drago mi je da Layman može da priušti manje rada ali sa visokom prosečnom kakvoćom.

Chew je bio izvrstan strip iz više razloga, ne najmanje zbog izvanrednog crteža Roba Guilloryja koji danas samostalno (uz pomoć u kolorisanju) radi serijal Farmhand, neku vrstu spiritualnog naslednika Chew, a o kome sam sa puno biranih izraza nešto malo smatrao ovde. Chu, nažalost nema Guilloryja na crtežu ali zato ima ilustratora po imenu Dan Boultwood a koji je radio gomilu različitih stripova (The Gloom,  Sherlock Holmes: The Baker Street Irregulars, The Prince of Baghdad), te ilustratorskog rada za korporacije kao što su Sony, Warner Bros. ili Budweiser. Iako je Boultwood Britanac a Chu je vrlo „američki“ strip, njegova sinergija sa Laymanovim scenarijom je izvrsna i pričamo o još  jednom naglašeno karakternom stripu koji svoju uvrnutost, čak perverziju, nosi na reveru sa ponosom.



Ono što je zanimljivo kod Chu je da ga je Layman očigledno zamislio kao skromniji spinoff za Chew. Chew je bio dugačak serijal sa naglašeno psihodeličnim pa i eksperimentalnim pristupom svom mizanscenu i pripivedanju. Pričamo između ostalog o neobičnim skokovima kroz vremensku liniju ali i o generalnoj postavci priče koja se događa u jednoj alternativnoj verziji modernog sveta u kojoj je ptičiji grip – sećate se TE pretnje sa kraja pretprošle decenije? – na kraju bio mnogo ozbiljnija pretnja po zdravlje svetske populacije pa su zapleti priča u Chew jednim dobrim delom centrirani na napore američke federalne agencije Food and Drugs Administration da pod kontrolu stavi crno tržište živine koje je nabujalo nakon restrikcija uvedenih na piletinu.

Chew je imao neobičnu, na neki način zavodljivo nelagodnu kombinaciju trilera, komedije i horora sa blagim natprirodnim elementima a Laymanov briljantni trik bio je da smisli čitav koloplet parapsiholoških sposobnosti vezanih za hranu. Glavni junak, Tony Chu, agent FDA je, tako, cibopat, odnosno osoba koja konzumiranjem hrane dobija psioničke, jelte, vizije što pokazuju ličnu istoriju komada hrane koji ona ima u ustima. S obzirom da su mnogi slučajevi koje je Chu morao da rešava obuhvatili ubijene osobe sa raznih strana zakona, tako je i on, nagađate, morao da pronađe načine da zagrize u sveže leševe kako bi njegov natprirodni talenat pomogao u istrazi. Ozbiljno, potražite Chew ako ga do sada niste čitali.

Chu je spinof za Chew utoliko da se ne događa nakon ovog serijala već paralelno sa njim i iako se Tony pojavljuje u ovom stripu, partikularno u prvoj priči, on je ovde sporedni lik a u glavnoj ulozi je njegova sestra ili, tačnije, jedna od njegovih sestara, Saffron Chu. Iako je Chew prikazao veliki broj članova Tonyjeve brojne porodice, Saffron i njena sestra bliznakinja Sage su novi, do sada neviđeni likovi sa kojima Layman i Boultwood rade strip što je po tonu i senzibilitetu sličan originalnom serijalu ali sa vrlo naglašeim sopstvenim karakterom.

Činjenica da je Chu – do sada – pisan u nešto svedenijoj formi, dajući nam dve jasno omeđene priče je sa jedne strane malo „smirila“ divlju prirodu Laymanovog Chew univerzuma (chewniverzuma?) u odnosu na originalni serijal gde bukvalno niste znali šta da očekujete od svake naredne epizode, ali je zauzvrat naraciju fokusirala i ove su priče izvrsni kriminalistički trileri postavljeni u svet koji liči na ovaj naš ali se iza svakog ćoška, reklo bi se, krije još poneka osoba sa neobjašnjivim parapsihološkim sposobnostima – obavezno na neki način povezanim sa hranom – još poneki suludo efikasni plaćeni ubica sa praktično mitološkom reputacijom, komad hrane ili gutljaj pića koji zaplet okreće na sasvim novu stranu...



Chu je, ako vam treba kratak blurb, kao Tarantino sa parapsihološkim moćima i Layman je verovatno ovako nešto i ubacio u svoj pič Image Comicsu. Tarantino se eksplicitno pominje u jednoj od prvih epizoda, a ikoničke scene u kojima cenjeni kriminalni preduzetnik objašnjava ekipi profesionalaca što ju je okupio za jedan veliki posao da od ovog trenutka na dalje koriste isključivo nadimke radi svačije bezbednosti, i nastavlja da objašnjava kako će se pljačka izvesti (i pljačka NIKADA ne ide po planu), ponavljaju se nekoliko puta kroz ove dve priče, svaki put sa savršeno odmerenim parodičnim i nadrealističkim elementima.

Hrana je, znamo to, jako važna u ovim Laymanovim stripovima, pa tako i ovde ona igra centralne uloge u zapletima. Prva, recimo, pljačka u prvoj priči implodira na spektakularan način – uprkos ekspertizi profesionalaca koji su sakupljeni sa raznih strana da je izvedu – na ime obroka serviranog ekipi pre nego što krene na posao i Layman od ovog mesta na dalje raspliće užasno zabavan i napet triler – posut mrtvim telima i prosutim mozgovima – koji prikazuje kako Saffron Chu i njen, hm, dečko, takođe karijerni kriminalac, Eddie, grozničavo pokušavaju da pobegnu iz grada pre nego što ih kriminalac velikog kalibra kog su pokušali da orobe (a Eddie mu duguje i pare), pronađe i kazni. Naravno, bekstvo ne ide glatko – tu je problem što im je na tragu vrhunski plaćeni ubica (i sadista) sa ljupkim alijasom Mr. Murder, ali i to što je Saffronin brat, Tony, praktično policajac kome postaje prilično jasno šta njegova sestra radi, da bi, jelte, preživela.

Uzbudljivi palpfikšnoidni zaplet ove priče ima odličan rasplet i donosi izvrstan rad sa likovima. Saffron je, kao i ostali članovi porodice Chu, obdarena posebnom sposobnošću vezanom za hranu – ona je cibopars i ako jede istu hranu u isto vreme sa drugom osobom u stanju je da praktično čuje njhove misli – a druga priča, koja se događa nekoliko godina kasnije, blago menja žanrovsku formu i kreira napeti heist triler vezan za vredne umjetnine, stara, skupa vina i likove koji su toliko bogati da ih ni ne smatraju kriminalcima iako su odavno ostavili iza sebe svaku primisao o poštovanju zakona. Saffron Chu u ovoj priči izrasta kao lik, čuvajući deo svoje naivnosti (ako već ne baš nevinosti) što ju je imala kada smo je upoznali na početku – Eddie, kao izuzetno ljigava osoba je njoj i dalje, neobjašnjivo, vrlo prirastao srcu – ali stičući puno teškog životnog iskustva i mudrosti potrebne da se izvrši jedan savršen zločin.

Naravno, ovaj savršen zločin podrazumeva mnogo urnebesne parodije na kriminalističke trope, putovanje kroz vreme i galeriju sjajnih, pitoresknih likova kao ispalih iz Tarantinove podsvesti i ovde Boultwood prosto blista, oslobođen mizanscena američkog urbanog limba i slobodan da se šeta kroz francusku provinciju, otmene pariske lokacije, velelepni brod za transatlantska krstarenja... Chu je strip koji uprkos tom mnoštvu lokacija i vremenskih linija u ove dve priče, ima perfektno pripovedanje, oslanjajući se na savršeno odmerene tangente, flešbekove i digresije da, kada dođe vreme za pančlajn sve u isto vreme sedne na svoje mesto i čitalac dobije isplatu koja ga sruši sa stolice. Boultwoodovi kolori su, pogotovou drugoj priči jaki, smeli i prijatni za oko a Layman je letring uradio sam, obezbeđujući svom pažljivo odmerenom tekstu perfektnu „dikciju“ i ritam.

Chu je, dakle, veoma dobar strip i jedan od onih za koje prosto želite da se nastavi jer osećate potencijal u likovima i mogućim budućim zapletima. Spoj „loših“ likova, koji imaju posla sa još gorima od sebe, bizarnih naučnofantastičnih koncepata i parodirane ali autentično tonirane krimi priče je veoma dobro odrađen i nadam se da će Layman u sebi naći inspiraciju da nam ponudi još. Do tada, obavezno čitajte Chu.

[Meho Krljic]

Kada sam juče oduševljeno besedio o serijalu Chu kojeg piše John Layman, pomenuo sam i „tekući ali nedovršeni“ serijal Outer Darkness, takođe rad iz njegovog pera, takođe izdavan za Image Comics. Outer Darkness je svojih do sada dvanaest izašlih epizoda izbacio između kraja 2018. i kraja 2019. godine, da bi u proleće i leto 2020. godine usledio miniserijal od tri broja kojim je napravljen prilično neverovatan – u oba smisla – krosover sa Laymanovim starim, veoma cenjenm Image serijalom Chew. Ovo znači da, pišući prvo o Chu, koji je noviji serijal, a onda o Outer Darkness idem obrnutim hronološkim redom, ali razlog za to je ne samo odavanje pošte Johnu laymanu i njegovoj često korišćenoj tehnici pisanja ispreturanim redsledom, već i to što je, pored svih zasluženih pohvala kojima sam obasuo Chu, Outer Darkness zapravo za nijansu bolji ili makar ambiciozniji strip. Hoću reći, Outer Darkness je strip zbog koga se svakog meseca u kome ne vidim najavu da se sprema početak izlaženja druge sezone ovog serijala aktivno i iskreno naljutim na Skybound Entertainment, pod čijim patronatom je išla produkcija ovog stripa a koji je, sudeći po Laymanovom tvitu iz leta 2020. godine odlučio da Outer Darkness više neće izlaziti.



Outer Darkness, naime, je jedan od onih stripova koji me podsete ne samo zašto volim stripove, evo, već skoro pet decenija u kontinuitetu, već i zašto je strip kao medijum tako osoben i nezamenljiv u savremenoj kulturi. Za Outer Darkness bi se, površnim bacanjem pogleda dalo reći da je u pitanju neuspeli pič za televizijsku seriju koji je onda silom prilika privoljen u jeftiniji medijum, i, da bude jasno, s obzirom da je ovo rađeno za Skybound, multimedijalnu produkcijsku kompaniju Roberta Kirkmana, sa sve vlasništvom nad konceptom i likovima koje drži ova firma a ne autori, sasvim je moguće da je Kirkman planirao da uspešan strip serijal u doglednoj budućnosti bude apgrejdovan u televiziju. Nažalost, reklo bi se da je prodaja bila nedovoljno dobra, ali Outer Darkness je zapravo strip koji se najudobnije oseća baš u stripu. Uprkos kompleksnoj narativnoj strukturi, preplitanju podzapleta i nehronološkom pripovedanju – a koji asociraju na modernu televiziju – Outer Darkness je naglašeno „stripovski“ projekat sa stilizacijama i tehnikom naracije koje ne bi funkcionisale izvan ovog medijuma, a što sve dolazi do posebnog izražaja u pomenutom krosoveru sa Chew.

Dakle, stripova kao što je Outer Darkness nikada ne možete imati previše i kad god se pomalo i namrštim zbog ponekog Imageovog serijala koji je samo „stripovana televizija“ i imitira njenu akciju, karakterizaciju i naraciju – mada neki od njih to, da ne grešim dušu, rade i dobro – setim se da imamo i ovakve, suprotne primere u kojima je medijum shvaćen na dubinskom nivou i onda iskorišćen za kreiranje unikatnih pripovesti.

Za crtež i kolore na Outer Darkness je bio zadužen umetnik po imenu Afu Chan a za kojeg ne znam tačno da li sebe, jelte, prezentira kao muško ili kao žensko (ili kao nebinarnu osobu) pa ću isključivo iz razloga udobnosti ovde pisati u muškom rodu koji podrazumeva sve druge rodne varijante, i Afu Chan je jedan od ključnih elemenata identiteta i karaktera ovog serijala. Layman i inače poslednjih godina na svojim stripovima sarađuje sa crtačima koji imaju izraženo „drugačiji“ stil u odnosu na nekakav savremeni mejnstrim i sa Outer Darkness Afu Chan je presudan za to da se čitaocu „proda“ koncept svemira u kome se priča događa.

Naime, Outer Darkness je u suštini spejs-opera, po nekoj osnovnoj postavci ne svetlosnim godinama udaljena od, recimo, koncepta Star Trek. Ovde imamo veliki svemirski brod koji se otiskuje daleko u kosmos u jednom relativno komplikovanom galaktičkom mizanscenu gde federacija svetova već godinama vodi iznurujući rat sa tuđinskom civilizacijom, imamo harizmatičnog kapetana tog broda koji igra samo po, jelte, svojim pravilima, pitoresknu posadu sastavljenu od predstavnika različitih vrsta inteligentnih bića, imamo čak i brodski motor koji je, pa... živ, i imamo misiju što ju je kapetan dobio, a od koje može zavisiti budući tok rata.



No, kad vidite crtež Afu Chan, intuitivno razumete da ovo nije obična spejs opera. Svemir izgleda suviše psihodelično, kapetanova desna ruka je crni, krupni muškarac koji se šeta unaokolo u majici na tregere i tetoviran je čak i po licu, a svemir kroz koji Charon – kako se brod, jelte, nimalo zloslutno, zove – plovi ka „spoljašnjoj tmini“, odnosno prostoru između galaksija u kome ne treba očekivati da se naiđe na išta dobro, je gotovo doslovno ispunjen neprekidnim užasom i vrištanjem.

Outer Darkness je, dakle, kao Star Trek samo da ste u Star Trek dodali satanizam i Evil Dead, ovo je spejs opera kakvu bi napisao i nacrtao Čarls Menson da je u presudnom trenutku svog života umesto karijere seks-gurua i ubice preko proksija odabrao karijeru autora stripova, ovo je mračna, ekstremno mračna parodija na Zvezdane staze i generalnu svemirsku operu koja funkcioniše ne samo na ime imanentne humorističke energije koja se oslobađa kada morate da pošaljete odred utreniranh egzorcista da potpalublje kosmičkog plovila oslobodi od demonske infestacije, već možda pre svega na ime Laymanovog i Chanovog ozbiljnog pristupa svojim apsurdističkim konceptima.

Drugim rečima, ako su Chew i Chu stripovi koji bi se uprkos značajnom udelu žanrovskog trilera i krimića mogli opisati pre svega kao mračne komedije, u Outer Darkness mračnost – u skladu sa naslovom – dominantno preovlađuje nad komedijom. Parodijski sloj ovog stripa je uvek prisutan i on se nikada ne pretvara u „čist“ horor, ali Outer Darkness perfektno kreira atmosferu produžene mučne napetosti i opasnosti koja je toliko sveprisutna da su likovi već pomalo otupeli na nju iako su svesni da im ona nanosi neprestanu psihološku štetu.

Layman je ovde razigrao svoje kreativne mišiće i Outer Darkness blista na nekoliko nivoa. Sam zaplet, recimo, u startu deluje kao vrlo stereotipan – problematični kosmički oficir dobija komandu nad jednim od najboljih brodova koje flota ima i misiju koja se graniči sa samoubistvom a od koje zavisi sudbina milijardi na mnogo svetova – ali tokom dvanaest brojeva koje je ovaj serijal uspeo da izbaci, postaje progresivno sve jasnije da je misija samo uokvirujući kontekst za „pravu“ radnju stripa koja se zasniva na stalnim situacijama što iskrsavaju tokom putovanja i sve više odlažu pristizanje Charona do njegove za misiju kritične destinacije na ivici civilizovanog svemira. Layman zbilja majstorski vodi zaplete tako da čitalac, iako je svestan da svaka sledeća epizoda zapravo priču ima da pomeri u neočekivanu stranu, veruje likovima koji su frustrirani što moraju da skrenu sa puta i time sebe udalje od dostizanja važnog cilja. Time je jedan osećaj urgentnosti, napetosti koja vodi do krešenda u budućnosti fino održavan kroz priču.



Sami likovi su posebna stavka. I Chew i Chu su, uprkos bogatim galerijama pitoresknih likova bili centrirani pre svega na svoje glavne junake, no u Outer Darkness Layman igra kompleksniji gambit. Kapetan Joshua Rigg jeste protagonist i, da budemo darežljivi i kažemo „antheroj“ ovog stripa, ali priča ne ide uvek iz njegovog rakursa, i čitalac će zapravo u više navrata saznati stvari koje sam Rigg ne zna a koje veoma efikasno još više zaoštravaju napetosti u narativu. Rigg je na prvi pogled samo besni crni muškarac i oficir kome je pun kufer pravila što ih pišu oni koji nisu ni omirisali stvarni svet u kome ta pravila treba da spasavaju živote, ali sa razvijanjem narativa dobijamo sve dublje uvide u njegovu istoriju i karakter koji nam pokazuju zašto pratimo jednu besnu, nezadovoljnu, na momente i zastrašujuće agresivnu osobu i, možda i važnije, zašto nam ne smeta što je Rigg takva osoba.

Zapravo, Outer Darkness postiže jedan vrlo redak rezultat dajući nam strip u kome praktično nema pozitivaca – svi likovi se nalaze negde na spektru od „anderkaver agent bezdušnog birokratskog sistema“ preko „ljubomorni oficir koji planira pobunu“ i „čovek posednut demonom koji  će ubiti svakog na koga može da stavi ruku“ do „mračni bog jedne istrebljene civilizacije koji mrzi sve i svakoga“ – a da nam to ne zasmeta i da su nam odnosi među likovima, tako napeti i toksični kakvi jesu, zanimljivi, uzbudljivi i uživamo u njihovoj dinamici.

Delom je ovo na ime Laymanovog teksta koji je po običaju efikasan (i efikasno je leterovan od strane Pata Brosseaua). Sam Layman se u krosoveru između Outer Darkness i Chu eksplicitno metatekstualno šali na svoj račun i kaže da priče priča nehronološkim redosledom jer na taj način deluje pametnije, ali istina je i da mu ovo omogućava visoku ekonomičnost teksta koji izbegava trivijalne poveznice između važnih scena i daje mu mogućnost kontrolisanja tempa i akcenata gde se sa srazmerno malo slova dobija gusta, efektna naracija. Layman ovde kombinuje sve svoje jake strane, koristeći opširne prologe i epiloge da uokviri akciju u pojedinanim epizodama, dajući nam pažljivo tempirane upade sveznajućeg naratora ali i sočne, upečatljive dijaloge između likova. To da i sam glavni junak ima vrlo malo strpljenja za „technobabble“ koji je često zaštitni znak žanrovske naučne fantastike i da se žargon ovde pre svega sastoji od raznih kombinacija religijskih i demonoloških termina je izvrstan spoj karaktera i efikasnosti pripovedanja.

Delom, naravno, Afu Chan ovo crta i koloriše tako da dobijemo svu atmosferu, svu akciju i svu karakterizaciju uz minimum nepotrebnog filera. Chanov Rigg je, recimo, remek delo karakterizacije sa jednim arhetipskim dizajnom lica i figure ali i besprekornom ekspresivnošću lika koji se, zapravo, u sebi iz sve snage trudi da bude pokeraš koji ničim ne otkriva svoje karte neprebrojnim protivnicima. Svemir mu je CRN ali fascinantan i psihodeličan na jedan preteći način. A onda, kada Chan crta demone i matematičare koji se protiv njih bore zamršenim jednačinama što opisuju kvantne procese, ovo je visceralno, krvavo i nemilosrdno. No, Chan se zaustavlja na korak od upadanja u puki gore-porn i uvek čuva to zrno humanosti i dostojanstva koje likovi, uprkos tome što su, rekosmo, praktično SVI negativci – pomenuti brodski motor je bivše sumersko božanstvo koje danas živi i radi proždirući ljudske duše i pokrećući plovilo preko beskrajnog kosmičkog prostranstva – negde duboko u sebi ipak sačuvali.



Kosmos Outer Darkness je, da ne bude zabune, kosmos stalnog horora. Demoni, đavoli i zla božanstva su svuda između planeta i na samim planetama a normalni deo svake brodske posade su egzorcisti i proročice bez kojih niko ne bi ostao živ dovoljno dugo da ispusti krik koji, kako znamo, u svemiru ionako nema ko da čuje. Ali Layman je ovde vrlo pažljivo posložio svoje koncepte i ovo je jedna od retkih kombinacija tvrđe naučne fantastike i horora-sa-demonima koja ne iritira nedorečenim, labavim pravilima kosmosa već, naprotiv, promišlja svoje postavke i nalazi u njima nadahnuta rešenja. Tako je recimo važan element ovog stripa to da zagrobnog života nema u onom smislu koji naše religije opisuju, ali da ljudska duša postoji i da ona, nakon napuštanja tela odlazi u tu „spoljnu tamu“, fizički se udaljavajući sve više od poznatog svemira, dok ne ostane ZAUVEK sama i izgubljena u praznom prostranstvu. Utoliko, dakle, strah od smrti je realan i intuitivan i u ovom svemiru gde protagonisti imaju na raspolaganju tehnologiju kojom će duše što se nisu još predaleko udaljile od preminulih tela doslovno fizički uhvatiti a zatim ih usaditi u klonirana tela što se proizvode na nekim od donjih paluba broda. Sa druge strane, ova vrsta vaskrsnuća obezbeđena je samo ljudima koji plaćaju posebno životno osiguranje a ova „garancija“ utkana je i u propise koji regulišu međuzvezdanu plovidbu sa obavezom svih brodova da odgovaraju na pozive u pomoć osoba koje imaju garanciju i obezbede im rezurekciju prvom dostupnom prilikom. Što se ostalih tiče, pa, nadamo se da će se njihovim dušama dopadati umirujuća jednoličnost vakuuma...

Perfektna mala satirična kritika kapitalizma, ali Outer Darkness se ne zadržava samo na nivou meni dragih Astro-iđana i njegovi koncepti se ne svode na (dobre) gegove – cela koncepcija vezana za rezurekciju je u središtu zapleta, i onog zvaničnog i, važnije, onog nezvaničnog u kome figuriše komplikovan ljubavni trougao i u kome se neki likovi povezuju na mnogo čvršće načine nego što smo očekivali. Ali to je Laymanovo majstorstvo da vodeći priču kroz gomilu digresija za koje na kraju zaključite da su one zapravo prava priča, stigne do pančlajna koji vas izvali iz ležišta i onda shvatite da PRAVA prava priča tek počinje a da ste do sada čitali samo, jelte, prolog.

No, sudeći po svemu, ovaj prolog je i sve što ćemo ikada čitati od Outer Darkness. Kako je Skybound vlasnik prava na ovaj strip tako Layman nema opciju da pokuša, jelte, rezurekciju i nastavak svoje kosmičke sage kod nekog drugog izdavača i trobrojni krosover između Outer Darkness i Chew iz 2020. godine je poslednji put da vidimo ove likove i zaplete. Ako je za utehu, ovaj krosover je URNEBESAN. Rob Guillory, crtač i ko-kreator Chew se ovde vraća starim likovima dok Afu Chan crta likove iz Outer Darkness i ovo je jedna dinamična, naglašenije komična svemirska avantura u kojoj likovi iz dva potpuno nevezana serijala (da ne pominjem iz 21. i 28. veka) dobijaju ne samo plauzibilno objašnjenu mogućnost da stupe u interakciju, već ta interakcija maltene odmah preraste u totalni rat. Impakt ovog miniserijala, naravno, u velikoj meri zavisi od toga da li ste čitali Chew i Outer Darkness, ali ako jeste, radi se o dostojnoj i, ponoviću, urnebesnoj vikinškoj sahrani za Outer Darkness, ali i urnebesnom satirisanju Laymanovog rada na Chew.

Žao mi je, naravno, što nećemo dobiti još Outer Darkness i ovaj serijal ispraćamo u legendu svesni da se radi o još jednom stripu koji nikada neće biti dovršen i koji, ovakav kakav je, svojom formalnom nesavršenošću zapravo osvaja mesto u našim srcima kakvo neki drugi serijali, koji su se završili nikad neće dostići. Outer Darkness je nešto predivno i fražilno, sklopljeno delom od genijalnosti, delom od neispunjenih a zavodljivih obećanja, delom od zastrašujućeg horora. Skoro dve godine se nadamo da će se spas ipak odnekud pojaviti a Skybound objaviti da se serijal nastavlja, no, kako se to uprkos svemu ne događa, vreme je da, ako do sada niste čitali Outer Darkness, to sad učinite. Pa da besni i razočarani, ali na najplemenitiji moguć način, budemo zajedno. Amazon kolekcije nudi ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam u izdanju Europe Comicsa nedavno izašli grafički roman, a zapravo strip-adaptaciju kratke priče Franca Kafke, A Report to An Academy. Ovaj je album i u Francuskom originalu izašao nešto ranije ove godine, za Dargaud pa pričamo o vrlo svežem štivu koje se, doduše, u najvećoj meri oslanja na tekst star tačno stopet godina. S jedne strane, malo se prepadnem kad shvatim da su neki važni Kafkini radovi, biseri modernističke literature, stari više od jednog veka i odmah pogledam u kalendar da bih shvatio da sam I JA SAM star polovinu stoleća. Sa druge, to me onda i podseti da verovatno postoje dobri razlozi da se rade adaptacije ovih radova u strip-medijumu, kako bi se mlađa i manje upućena publika privolela nekim važnim i uticajnim tekstovima.



Pritom, ovaj strip je lep, lepo nacrtan i još lepše kolorisan, i mada je na prvi pogled u pitanju samo dodavanje slika Kafkinom izvornom tekstu na koje bih se namrštio jer autor nije na sebe uzeo nekakvu transformativnu intenciju, ovde mi se čini da su stvari dobro odmerene, sa osnovom direktno prepisanom od Kafke a onda sa malim ali efektnim dodacima u pojedinim scenama i rešenjima koja su originalna ali čuvaju glas originala.

Taj autor zove se Mahi Grand i radi se o iskusnom francuskom scenografu i grafičkom dizajneru koji je dobar deo svog radnog veka proveo u pozorištu i u filmskoj produkciji. Uporedo sa tim se bavio svojim umetničkim radom, slikanje i skuplturom, a onda i počeo da radi stripove. Grand je do sada objavljivao za Steinkis i Denoël a A Report to An Academy (u originalu La Conférence) mu je prvi rad za Dargaud. Listajući Grandove strip-radove na njegovom sajtu može se videti koliko različitih stilskih pristupa i tehnika on koristi u ovom medijumu, radeći i u crno-beloj varijanti, u različitim kolornim postavkama, sa različitim narativnim idejama. Pričamo, svakako, o „slikaru“ koji strip-medijumu prilazi studiozno i sa ambicijom da identifikuje i iskoristi njegove glavne prednosti i kreira dinamične narative, što treba prepoznati i ceniti.

A Report to An Academy je, tako, pripovest koja na više od sto strana razrađuje Kafkin predložak i kreira maštovit imaginarijum, ali i često dinamične, duhovite table koje tekstualne predloške transformišu u zabavane slike. Fakat je da Grand Kafkinom tekstu dodaje vrlo malo dodatnog sadržaja i zaista se može reći da „samo“ ilustruje njegovu priču, ali, sa jedne strane, on ovo radi sigurno, dajući naraciji udoban, kvalitetan ritam i zaokružujući narativ perfektno čuvajući Kafkinu svedenu, prigušenu satiričnu dimenziju, a sa druge strane, otrže se impulsima koji nesumnjivo postoje kod svakog ko radi grafičku adaptaciju Kafkinog pisanja, da sklizne u grotesku i skurilnost.



Istina je, naravno, da se Kafkino pisanje povezuje pre svega sa osećajem propasti, pretnje, bezizlaza, skučenog, represivnog rakursa iz koga protagonisti posmatraju svet što se prema njima ponaša neobjašnjivo neprijateljski pa su sivilo, beznadežnost i jaki, trajni stres stvari koje prirodno padaju na um kada se diskutuje o njegovim radovima. No, ovo je zaista tek površna percepcija Kafke, svakako i rezultat činjenice da o njemu ljudi danas statistički više saznaju posrednim putem nego čitanjem njegovih dela (iako su ona deo obavezne školske lektire), odnosno da je verovatnije da ćete Kafku upoznati preko njegovih tumača nego preko njegovih samih radova.

Kada sednete da zapravo pročitate Kafku možda se i iznenadite prepoznavanjem koliko je on zapravo bio duhovit pisac. Naravno, tragičan, sa malim brojem dovršenih i objavljenih dela za života koji se ionako završio prerano zbog tuberkuloze, i trajnim psihološkim pritiscima koje je nosio sa sobom a koji su obeležavali interakcije sa drugim ljudima. No, Kafka je svakako bio jedan od najvažnijih i najuticajnijih pisaca ne samo svoje generacije već čitavog dvadesetog veka i, kao i drugi modernisti kojima se laički neretko pripisuje hermetičnost, neprozirnost i pretencioznost rada, zapravo je imao duboku i snažnu crtu (crnog) humora u svojim delima. Možda i izraženiju od kolega poput Joycea ili Becketa gde ste morali da uđete dublje u njihov tekst pre nego što prepoznate njegove imanentne humorističke elemente. Kafka je bio toliko efikasan i ekonomičan u pisanju da je dovoljno da pročitate prvi pasus Procesa i da shvatite da se ovo može čitati i glasom koji sugeriše mračnu, apsurdističku komediju. O Preobražaju da i ne pričam, prva rečenica ove pripovetke (Kada se Gregor Samsa jednog jutra probudio nakon nemirnih snova, primijetio je da se u krevetu bio pretvorio u golemog kukca) čitaoca smešta in medias res, bez predigre ili prethodnog izlaska na večeru i pokazuje da u daljem tekstu imamo posla sa sumanutim, apsurdnim univerzumom čija su pravila koliko god vodila do tragičnog kraja, neosporno smešna.

Izveštaj za jednu akademiju, kako sam video da se priča o kojoj danas govorimo kod nas prevodi iako mislim da bi samo „Izveštaj akademiji“ bilo dovoljno, je napisana sličnim stilom, dajući već u drugoj rečenici apsurdističku premisu: „Dična gospodo, članovi akademije! Iskazali ste mi veliku čast zahtevom da vam podnesem izveštaj o svom prethodnom životu kao čovekolikog majmuna.“

(Uzgred, priču na jeziku naših naroda i narodnosti, ali ne idealno prevedenu, možete za prvu pomoć pročitati ovde a u kompletnom i boljem Engleskom prevodu ovde.)



Premisa ove priče je, kao i mnogih drugih Kafkinih radova jednostavna a genijalnost autora je u tome da onda tu premisu istražuje dosledno, metodično i ozbiljno, puštajući satirični materijal da prirodno i organski izlazi iz teksta, bez naglašeno komedijaških akcenata i gegova. U ovom slučaju premisa je da šimpanza Crveni Peter, pred članovima akademije predstavlja svoj izveštaj o tome kako je od „običnog“ čovekolikog majmuna uhvaćenog u egzotičnoj prašumi i preko okeana dovezenog u Evropu postao, pa, praktično čovek, artikulisan član društva sa ozbiljnim zanimanjem koje mu donosi dosta novca pa i statusom selebritija koji mu obezbeđuje meru društvenog uticaja.

Čitava priča – i gotovo čitav strip zajedno sa njom – otpadaju na dugački Peterov monolog pred nemim članovima akademije. Ovde nema interakcije sa drugim ljudima (strip ovde samo malo proširuje narativ, uvodnim tablama na kojima vidimo da Peter pripada višoj društvenoj klasi i ima batlere i šofere) niti na bilo koji način vidimo kako oni reaguju na, jelte, majmuna koji govori, i to učenim, artikulisanim jezikom, i predstavlja svoj slučaj analitički, kao da govori o nečemu što se događalo nekom drugom.

Kafkin rukopis je ovde, kako to kod njega biva, perfektno ekonomičan i njegov protagonist razlaže svoju biografiju metodično, kreirajući narativ o okrutnosti i dehumanizaciji jednim iznenađujuće mirnim, konverzacijskim tonom. Suština narativa postaje jasna kada Peter obrazloži da je njegova transformacija u „čoveka“ doškla kao posledica prirodnog nagona za samoodržanjem. Životinja transportovana u kavezu u bordskom potpalublju krenula je, tako sa imitiranjem gestova i ponašanja mornara zahvaljujući intitivnoj pretpostavci da je ljudi, ako počnu da je percipiraju kao jednog od njih, više neće držati u kavezu.

Naravno, narativ je negde između naučne fantastike i mračne satire i Peterov „glas“ kroz ovu priču je perfektno odmeravan tako da se sa jedne strane ne upadne u samoviktimizaciju a da se sa druge razobliči sva nehumanost (zapadnog) ljudskog društva i njenih rasističkih predrasuda. Peterovo napuštanje „majmunskog“ identiteta i ulaženje u ljudski identitet analizirano je od strane mnogih kritičara i akademika i kao metafora za mimikriju jevrejskog identiteta u preovlađujuće hrišćanskoj Evropi – a što s obzirom na Kafkino poreklo i činjenicu da je priča inicijalno objavljena u magazinu Der Jude, otvoreno cionističkoj publikaciji Martina Bubera, ima smisla. S druge strane, Kafka je, kažu, bio inspirisan i eksperimentima sa pravim šimpanzom, Peterom koji je bio vodviljska atrakcija a koga je američki psiholog Lightner Witmer izvodio pred panel naučnika pokazujući kako je naučio da izgovori nekoliko reči...

No, ova satira i danas, stotinu i više godina kasnije ima izrazit rezonantni potencijal sa time kako mnoge manjine u današnjim društvima na zapadu moraju identitet da posmatraju kao performativnu aktivnost a ne puki internalizovani element svoje ličnosti. I ovde čak ne pričam samo o „očiglednim“ manjinama kao što su Romi, Afroamerikanci ili LGBTQitd. osobe, od kojih se svih u velikoj meri i dalje očekuje da „dokažu“ svoju pripadnost mejnstrim identitetu kako bi zaslužili ravnopravno mesto za stolom, već i za, jelte, žene, koje čine polovinu svetske populacije.



Kafkina minuciozno vođena psihologija glavnog junaka koji svoj prethodni identitet napušta naoko bez ikakvog žaljenja i aktivno radi na osvajanju „ljudskosti“, ima snažnu osuđujuću komponentu baš time što se ne zaustavlja da bi ikog igde osudila. Peter u ovoj priči i stripu postaje čovek jer je to, ekonomski gledano, najisplatljivija stvar koju može da uradi i, kao rezultat te svoje voljne i sračunate transformacije postaje ne samo bogat već i uticajan član društva. Ako su ovako gledali Jevreje pre sto godina – a često jesu – ne treba danas mnogo da lutamo po internetu pre nego što naletimo na MGTOW i incel zajednice koje gotovo na identičan način pričaju o ženama...

Mahdi Grand Kafkinom, dakle, moćno satiričnom i perfektno odmerenom tekstu dodaje lak, zabavan i takođe pametno odmeren grafički materijal, prikazujući situacije koje Peter opisuje sa pravom merom gravitasa i tihe satire. Nehumanost situacije u kojoj se Peter nalazi i njegova naizgled laka transformacija u jednog od nas prikazani su kroz scene koje često podsećaju na filmske montaže, samo odrađene u savršenom stripovskom tempu i naracija je ovde, kako sam već naglasio, vrlo dobro ugođena sa Kafkinim originalom. Kolor je bogat ali ne i nametljiv, sa lepim teksturiranjem i suptilnim promenama raspoloženja koja prate amplitude teksta. Sve u svemu, jedna vrlo uspela adaptacija klasika modernističke književnosti pripremljena za novu publiku kojoj bi ovo mogao da bude i prvi susret sa Kafkom. Ja sam zadovoljan a ako biste i vi da se zadovoljite, Europe Comics album prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Iako je u pitanju događaj proizašao direktno iz tekućeg Daredevil serijala, i radili su ga isti ljudi kao i Daredevil, pre par nedelja završeni šestodelni krosover Devil's Reign (sa dodatim sedmim delom na kraj koji, u trenutku dok ovo kucam, još nije izašao) je zapravo još jedno podsećanje da je Daredevil tajno jedan od najvažnijih stripova koje Marvel izdaje i da ono što se događa u orbiti slepog pravnika Matta Murdocka i njegovog u skerletni kostim odenutog rogatog alter-ega što priziva Đavola a boji se boga, ima posledice po mnogo širi krug stripova u Marvelovom univerzumu. Čak je i Shadowland, događaj sa kraja prve decenije ovog eka, centriran na Daredevila, imao makar ambiciju da bude uticajan i mada je to bio slab strip, jeste na neki način dao i zametak onog što će mnogo uspelije biti realizovano u Devil’s Reign. A uspeh je ovde najpre na ime toga da su autori pažljivo upotrebili motive građene kroz tekući Daredevil serijal i mada je fokus pažnje u samom krosoveru malo i pomeren sa samog Daredevila, on jeste presudan za sve što se na kraju dogodi.



Da budemo konkretni, dolazak Wilsona Fiska, to jest „kralja kriminala“ Kingpina na poziciju gradonačelnika Njujorka, a u sklopu priča iz tekućeg serijala Daredevil pre nekoliko godina delovalo je kao preokret kakav će svim stripovima u Marvelovoj sržnoj ponudi obezbediti neke interesantne prilike da ispričaju priče sa novim perspektivama, gde borba protiv kriminala uobičajena za superherojske pripovesti može da se spoji sa buntom protiv korumpiranog, kriminalizoanog establišmenta. Možda neiznenađujuće, gotovo ni jedan od stripova u ovom periodu nije obratio mnogo pažnje na ovu činjenicu i pored, naravno, samog Daredevila, jedini strip u kome je Fiskovo gradonačelnikovanje najkuljim gradom na svetu imalo iole značajnije efekte na zaplet i pripovedanje bio je relativno kratkovečni Punisher Matta Rosenberga od pre par sezona.

Fisk je, čini se, još od radova Franka Millera tako neraskidivo vezan za Daredevila da drugi scenaristi nemaju apetita da se uopšte bave ovim likom – ili im urednici to ne dozvoljavaju – pa su i povremeni pokušaji na podsećanje da je u pitanju bio originalno Spajdermenov neprijatelj uglavnom ostali na pojedinačnim epizodama. Da budemo fer, sa Millerom i kasnijim scenaristima na Daredevilu, Fisk jeste dobio produbljenje u karakternom smislu, njegova porodična sapunica je iznesena na malo zreliji nivo, a sa Bendisovim radovima je spona između njega i Daredevila iskovana snažno, povezujući dva lika na jedan sasvim intiman način, ne najmanje i zahvaljujući Fiskovom doznavanju da su Daredevil i Matt Murdock ista osoba.

Kada sam pre malo manje od godinu dana pisao o tekućem serijalu Daredevil, ukazao sam da je u pitanju s razlogom jedan od najcenjenijih Marvelovih radova u ovom trenutku iako scenarista, Chip Zdarsky ne radi zaista ništa inovativno sa likom i njegovim ansamblom. Štaviše, Zdarsky je pokupio mnogo pohvala za svoj rad možda i najpre na ime toga da je njegovih tridesetak i kusur brojeva Daredevila nastalo kao maltene komiplacija najvećih hitova iz istorije ovog stripa, ili makar njegove recentnije istorije, od Franka Millera naovamo, gde je napravljen snažan i funkcionalan spoj kriminalističkog/ noir senzibiliteta, motiva katoličke krivice i vere, dubokih romantičnih ponora u koje upadaju i inače ne sasvim mentalno stabilni likovi, te ozbiljnijeg rada sa karakterima, naročito negativcima i ukorenjivanja priča u realističnijim zapletima koji, i pored uobičajenog fantazijskog sloja, barataju idejama kao što su politika, socijalna pravda, pravosuđe itd.



Devil’s Reign je utoliko i sam praktično jedna repriza motiva i ideja koje smo već čitali i samo vrlo sigurna egzekucija Daredevilovog tima obezbeđuje da ovaj krosover ne ostavi utisak stilske vežbe.

Konkretno, Devil’s Reign je rekonstrukcija Millarovog događaja Civil War od pre deceniju i po, samo značajno pažljivije utemeljena u centralnim likovima priče-do-sada i po obimu svedenija tako da neverovatne i, da budemo jasni, neuverljive preokrete kupimo sa manje sekiracije. Zdarsky je sa Daredevilom dobro pazio da zadrži jedan ozbiljniji, odrasliji ton u tome kako se likovi ponašaju i ophode jedni sa drugima – a što je teže nego što mislite imajući u vidu da oni i dalje rade sve standardne stvari za superherojski strip, skaču po krovovima, biju se na kiši sa drugim kostimiranim likovima, bacaju ljude kroz prozore, imaju tajne laboratorije u kojima se događa bizarna, zabranjena nauka – pa i Devil’s Reign čuva ovu zrelost.

No, ključna stvar u Devil’s Reign je upravo to da je Zdarskom dopušteno da promeni status kvo za čitav Marvelov univerzum na ne beznačajne načine. Baziran na zapletu postavljenom u vreme kada je Daredevila pisao Charles Soule i gde je protagonist uz pomoć dece Ljubičastog čoveka, Zebediaha Killgravea, uspeo da jednim potezom navede čitav svet da zaboravi njegov tajni identitet što je već godinama bio javno poznat, Devil’s Reign je sa jedne strane prikazivanje druge strane medalje, ta neka biblijska poduka da prečice u životu ne postoje a kada misltie da ste našli neku do njih, to ume skupo da vas košta, a sa druge je konačno razračunavanje sa idejom da čovek koji je nadaleko poznat po svojoj kriminalnoj prošlosti ima legitimitet da bude na čelu administracije velikog, bogatog grada.

Naravno, strip nam je još tokom tekućeg Daredevila pokazivao da za Kingpina prelazak u politiku predstavlja samo nastavak kriminala drugim sredstvima, ali je Zdarsky dosta poradio sa Fiskovim likom, postavljajući ga u jednu interesantnu ravan u odnosu na ljude koji povlače konce iz senke, old money kapitaliste koji, iako ne „zvanično“ povezani sa kriminalom zapravo žive tako da se zakoni na njih ne odnose, ali onda mu dajući i čitav romantični podzaplet sa Typhoid Mary, njegovom telohraniteljkom. Do kraja ovog stripa, Kingpin će, to je valjda jasno, biti uklonjen sa pozicije gradonačelnika*, ali, iako ga Devil’s Reign nedvosmisleno prikazuje kao negativca i sociopatu koji će na kraju dana pronalaziti najveće zadovoljstvo u tome da svom prikrivanom besu pusti na volju i ubija golim rukama, istovremeno nam nudi i Fiska sa više slojeva, u čije nežne, čak i ranjive emocije zapravo poverujemo. To da nam Devil’s Reign daje da nazremo hepiend u kome će Kingpin zapravo shvatiti da mu moć i bogatstvo ne znače onoliko koliko mu znači validacija u očima žene koju voli i divi joj se iako je ne razume, samo da bi nas onda provukla kroz klasičnu šibu i Fisku oduzela status i moć, ali mu podarila i momenat zastrašujuće katarze u kojem on povraća deo samovlasnosti – to svakako spada u neke od najvažnijih momenata u istoriji ovog lika i opravdava postojanje ovog krosovera.
*ne pre nego što dobijemo zabavan podzaplet u kome se superheroji dogovore da je pravi način da mu se doaka to da se, na predlog Tonyja Starka, Kingpinu ispostavi snažan protivkandidat na gradskim izborima. Stark, prirodno, vidi sebe kao idealnog protivkandidata, a preokret koji se zatim desi je i dovitljiv i baca reflektor pažnje na neke meni vrlo drage likove.



Da se razumemo, Zdarsky i crtač Marco Checchetto svakako pružaju vrlo kvalitetan program sve vreme i mada se Devil’s Reign bazira na praktično istim motivima kao Civil War i ponavlja dobar deo njegovih epizoda i set pisova, ta neka zrelost u tonu i uzdržanost kada je u pitanju širenje priče kroz tie-inove svakako pomaže da se ovaj krosover lepo i lako zguta. U centru je svakako Kingpin – „Devil“ iz naslova je zapravo on, ne sam Daredevil – te njegova spoznaja da je nekada znao tajni identitet Daredevila a da ga sada, neobjašnjivo, više ne zna, a koja pokreće lavinu represivnih javnih politika u Njujorku usmerenih na kostimirane superheroje. Iako debate o tome da li su viđilante superheroji prihvatljivi u savremenom društvu zasnovanom na zakonima i institucijama relativno skromne u ovoj priči, utisak je da Zdarsky naprosto gradi na pripremi koju su već odradili Soule tokom svog Daredevila ali i drugi autori koji su se bavili idejama funkcionisanja kostimiranih osvetnika u „realističnom“ pravno-političkom okviru. Outlawed o kome smo takođe pisali pre nešto manje od godinu dana daje funkcionalni šlagvort za Devil’s Reign sa svojim uvođenjem „Kamalinog zakona“ kojim se zabranjuje bavljenje superherojskim poslom kostimiranim likovima mlađim od 21 godine – ako nemaju institucionalnog mentora – i Kingpinovo uvođenje uredbi kojim se van zakona stavljaju supermoći bilo kog tipa, iako deluje apsurdno preširoko, makar se nastavlja na ove već postojeće događaje.

Po pravilu, Marvel često sa zakašnjenjem reaguje na dešavanja u društvu pa ako su Civil War i Secret Invasion par godina kaskali za traumama vezanim za homeland security i paranoju nakon jedanaestog Septembra 2001. godine, onda i Devil’s Reign dolazi nakon okončanja vladavine Donalda Trumpa i porasta fašisoidnih sentimenata u američkoj zajednici. No, njegov tretman kriminalizacije urođenih svojstava i široka, gruba legislativa kojom se osobe što nisu zaista ništa skrivile dovode pod udar zakona i sankcija je zapravo idealno sinhronizovana sa dešavanjima u američkoj javnosti poslednjih meseci, partikularno sa legislativnim beklešom u konzervativnijim državama SAD kojim su prava žena, kvir i trans osoba, ali i njihovih porodica konkretno i preteći umanjena i ograničena. Ne tvrdim, naravno, da je Zdarsky, uostalom Kanađanin, direktno predvideo stvari kao što su „don’t say gay“ i kriminalizaciju hormonske terapije trans-dece koja ulaze u pubertet pozivanjem na stare zakone vezane za zlosavljanje, ali jasno je da paralele postoje pa su tako i scene u Devil’s Reign u kojima specijalne policijske snage hapse Fantastičnu četvorku ili Moon Knighta, iako već viđene u starim stripovima, ipak obeležene i jednom aktuelnom težinom.

Naravno, ovo je superheojski strip i ne samo da će naši do kraja trijumfovati nego je i Kingpinov plan za reizbor obeležen vrlo eksplicitnom ambicijom da se pobeda obezbedi direktnim uticanjem na slobodnu volju građana i birača. Purple man se ovde koristi na sasvim ubedljiv način da se proizvede jedna simbolička aproksimacija onoga kako ljudi u pozicijama moći obezbeđuju sebi produženje ostanka na tim pozicijama putem korišćenja svih institucionalnih i vaninstitucionalnih alatki što su im na raspolaganju, bez obzira na njihovu legalnost – uostalom, Purple man je, sa svojom supermoći apsolutnog nametanja volje drugim osobama neka vrsta ekstremnog „influensera“ i mada je Kingpinov pristup podjarmljivanju ovog moćnog negativca grub i nesuptilan, metafora je više nego jasna.



Iako Devil’s Reign ne nudi bogznakako originalnu priču i Zdarsky je prinuđen da piše i izvestan broj scena masovne tuče koje praktično nikada u stripovima nisu zanimljive, Checchettov uvek izuzetno sigurni crtež u velikoj meri prodaje ovaj strip kao ozbiljniju politički dramu sa jakim karakternim radom: Marcio Menyz na kolorima pažljivo dopunjava Checchettov suptilni rad linijama i tušem, dajući svemu jaku atmosferu. Checchetto je i inače na Daredevilu pokazao da je jedan od najboljih crtača koje Marvel ima na rosteru u ovom momentu, a sa Devil’s Reign još više impresonira, izvrsnim dizajnom kostima, radom sa likovima, kinematskim (štaviše televizijskim) kvalitetom kadriranja, moćnom akcijom ali i osećajem za detalje. Clayton Cowles na leteringu kao i obično blista i mada je Devil’s Reign zaista samo prepričana priča koju smo već čitali, ona je po formi ispala korektno, a po radu sa Kingpinom je dala značajne rezultate. Sa svoje strane su i sami Daredevil i Elektra, mada nisu bili sasvim u centru ovog stripa, dobili značajna pomeranja u sopstvenom staus kvou i biće zanimljivo čitati dalji nastavak Daredevila koji obećava dosta različitih, svežih mogućnosti. Naravno Zdarsky je dosada u ovom stripu trijumfovao najviše na ime upravo toga što je obilazio poznata, publici draga mesta iz istorije Daredevila, no, videćemo kuda može da odvede rogatog superheroja sada kada ima sasvim odrešene ruke. Sam Devil’s Reign možete na Amazonu kupiti ovde, a mi ćemo sada brzo da protrčimo kroz tie inove za ovaj događaj.



Iako je Devil’s Reign u dobroj meri imitirao postavke Civil War, makar je u domenu satelitskih serijala bio značajno uzdržaniji. Sećam se da je Civil War imao doslovno više od sto epizoda vezanih za svoju centralnu priču, pa je Devil’s Reign sa skromnih šest odvojenih priča ipak značajno urednija ponuda koja ne zahteva da potrošite SAV novac i vreme što ih imate na raspolaganju. Još bolje, za razliku od Civil War gde su se neke presudno važne stvari događale izvan samog serijala, većina ovih stripova je potpuno opcionog tipa u odnosu na centralni narativ i treba da ih pročitate samo ukoliko ste direktno zainteresovani za likove u njima.

Ima li danas zainteresovanih za Buckyja Barnesa? Jedan od najstarijih Marvelovih aktivnih likova, nastao još u vreme kada se Zlatno doba američkog stripa nije zvalo Zlatnim dobom, Barnes u one shotu Devil’s Reign Winter Soldier dobija vrlo atmosferičnu, vrlo „moody“ epizodu potrage za sopstvenom prošlošću i suočavanja sa istinom da je decenijama bio ništa drugo do profesionalni ubica pod tuđom kontrolom. Nico Leon koji je nacrtao ovu epizodu dao joj je izuzetno upečatljivu, mračnu atmosferu, sa jakim kontrastima i zastrašujućom konturom Kingpina koja ima praktično horor-vajb, dok su scenaristi Jackson Lanzing i Collin Kelly obezbedili monolizima i kontemplacijom ispunjen narativ gde se protagonist brutalno samoanalizira između epizoda još brutalnije akcije. Prilično old school pristup koji je meni bio simpatičan, ali daleko od obavezne lektire.



Trodelni Devil’s Reign: Villains for Hire koji je nacrtao Manuel Garcia a napisao Clay McLeod Champan bavi se timom superzločinaca koje je Kingpin postavio na čelo svojih specijalnih policijskih snaga što idu po Njujorku i hapse superheroje. Ovo je, naravno, potpuna repriza motiva iz Civil War ali i kasnijih stripova iz Spajdermenove orbite kada je Norman Osborn predvodio Thunderbolts* i ovakve su priče često problematične na ime toga da su u pitanju timovi sklopljeni od trećerazrednih i nerazrađenih likova pa i prva epizoda Villains for Hire deluje dosta grubo i ne preterano zanimljivo. No, dolazak Johna Walkera na čelo tima zapravo daje stripu potreban karakterni balans i do kraja ova priča nudi potrebnu meru nijanse u kojoj likovi obeleženi svojim sociopatskim prirodama zapravo u sebi nalaze elemente ljudskosti. Johna Walkera scenaristi danas izvlače iz naftalina praktično isključivo kada im je potreban ekstremno sivi antiheroj što će se staviti u službu represivne vlasti jer ona predstavlja nekakav zakon i red, ali ovde se sa njim na kraju ipak solidno barata.
*mada će, notabilno, novi serijal Thunderbolts koji počinje u Maju, imati sasvim drugu postavu i iza i ispred „kamere“



Devil’s Reign: Superior Four pisao je Zac Thompson a nacrtao Davide Tinto i ovo je takođe trodelni narativ koji se bavi pre svega Doktorom Oktopusom i njegovim „dvojnicima“ koje je prizvao iz paralelnih dimenzija da mu se nađu dok, pomažući Kingpinu, pravi sopstveni plan za osvajanje moći. U samom Devil’s Reign ovo je tek interesantna sporedna priča u kojoj vidimo koliko je Oktavijus oduševljen što ima pristup laboratoriji Reeda Richardsa i tehnologiji Fantastične četvorke dok Susan i Reed u zatvoru pripremaju pobunu, te da se nasmešimo gledajući „superior“ varijante Doktora Oktopusa koje su u drugim univerzumima ukrštene sa tamošnjim Hulkom, Wolverineom i Ghost Riderom, na isti način kako je „naš“ Oktavijus jedno vreme bio Spajdermen,* ali u ovom miniserijalu  u centru priče je Oktavijsusova egoistična ambicija da dokaže da je „superioran“ ne samo u odnosu na druge genije na „svojoj“ Zemlji već u odnosu na druge Doktore Oktopuse iz različitih univerzuma.
*Svestan sam da ovakvim rečenicama aktivno odbijam od superherojskih stripova publiku koju sam možda navukao svim tim pominjanjem politike i pravne nauke u prvom delu teksta, ali tako vam je, deco, TO

I, ako volite multiverzalne zaplete, ovo jeste interesantan narativ. Thompson, naravno, i ovde istražuje svoje opsesije vezane za fuziju biljnog i životinjskog, a različiti Oktopusi koje je izmaštao imaju zanimljive karaktere. Priča, naravno, pati od vrlo teatralnog tona ali to svakako ide uz teritoriju kada imate posla sa Oktopusom...



Devil’s Reign: X-Men su radili aktuelni X-Men arhitekti Gerry Dugan i Phil Noto pa je ovaj trodelni serijal usklađen sa trenutnim tonom X-Men stripova. Narativ se centrira pre svega na Emmu Frost (i Elektru) i njenu nekadašnju saradnju sa Kingpinom i mada ovo nije PRETERANO dubok ili revolucionaran zaplet, imamo posla sa spretno napravljenom „malom“ pričom u kojoj se superzločinci i reformirani superzločinci nadmudruju i vode borbe preko proksija. Ako volite karakter Emme Frost, njenu dekadentnu, „poš“ personu koja samo povremeno podseti koliko ledeno zla ume da bude, ovo će vam prijati, pogotovo uz neke vrlo maštovite primene njenih supermoći.



Devil’s Reign: Spider-man pomalo pati od toga što je ovde u glavnoj ulozi, naravno, Ben Reilly, a autori, Anthony Piper na scenariju i Ze Carlos na olovkama, nemaju veze sa dosadašnjim Spajdermen stripovima, no ovo je na kraju jedna sasvim probavljiva vinjeta u kojoj originalni Kingpinov sin, dekadentni superzločinac Rose dolazi sa briljantnim planom da porazi Spajdermena, samo da bi ga naš junak nadmudrio u zaustavnom vremenu, na neočekivan način. Likovi sa kojima ovde imamo posla su drugo- i trećepozivci i ovaj je strip nastao na temelju ideje da negde napolju postoje čitaoci istovremeno investirani u likove iz Spider-man Beyond i istovremeno u Rosea, što je skoro pa neverovatna ideja, ali, hajde, nije on loše napravljen.



Konačno, Devil’s Reign: Moon Knight profitira od toga da ga je pisao aktuelni scenarista Moon Knighta, Jed Mackay i ovo je sjajna one-shot minijatura gde glavni junak demonstrira da je u zatvor za superheroje (i superzločince) zapravo dospeo svojom voljom i da je upravo onoliki šmeker koliki je u svom matičnom serijalu. Crtež Federica Sabbatnija je EKSTREMNO pod uticajem japanskih manga-radova i mada je na prvi pogled malo neobično da Marca Spectora gledamo kao razbarušenog, mladolikog shonen protagonistu, s obzirom da se dobar deo narativa vrti oko nezvaničnog borilačkog turnira u zatvoru, Sabbatini je zapravo odličan izbor za ovu priču. Mackay nam pruža još te Moon Knight magije na koju nas je navikao u tekućem serijalu i ova sezona se zaista pokazuje kao pobednička za viteza u belom. Ako vam se dopada tekući Moon Knight, ovo obavezno pročitajte – u pitanju nije „esencijalni“ zaplet da biste razumeli šta se tamo događa, ali jeste u pitanju esencijalni rad sa karakterom i zabavna, mala priča.

[Meho Krljic]

Skoro tačno za srpsku verziju uskrsa stigao nam je i četvrti grafički roman iz serijala Reckless, briljantnog low key krimića iz kuhinje Eda Brubakera i Seana Phillipsa koji se za poslednjih godinu i kusur dana isprofilisao u jedan gotovo memoarski pogled na Los Anđeles i Kaliforniju osamdesetih godina prošlog veka, ali i na kulturu prethodnih decenija koje su ih oblikovale. The Ghost in You: A Reckless Book, kako je ime ovoj četvrtoj knjizi u serijalu bavi se, naizgled, prilično goofy tematikom, kućama koje su posednute duhovima, medijumima i urbanim legendama o kletvama što nikako da napuste određeni lokalitet ali Brubaker i Phillips su do visokog sjaja uglancali svoj zanat i ova priča iz Reckless „univerzuma“ ima jednako ozbiljan i studiozan pristup materiji kao i sve prethodne.



Izgleda da rad na Reckless romanima prija obojici autora. Phillips svakako više voli da iz jednog cuga izudara stotrideset tabli priče i liferuje ih sinu Jacobu na kolorisanje, nego da se mlati sa mesečnim tempom izlaženja pojedinačnih svesaka i u ovom četvrtom Recklessu je još izrazitije primetno koliko je njegov crtež postao ekonomično sveden, sa minimumom tekstura i senčenja, sa detaljima u pozadini koji su transformisani u samo najnužnije obrise. Iz nekog razloga – a slutim da je razlog što je Sean Phillips genije – ovo ne ostavlja utisak praznine i apstraktnosti već je atmosfera Los Anđelesa iz kasnih osamdesetih perfektno uhvaćena, sa likovima koji su, čak i kada su svedeni skoro samo na krokije, perfektno karakterni i izražajni. Ovo je posebno važno jer u The Ghost in You: A Reckless Book Phillips crta neke vrlo ikoničke arhetipove osamdesetih godina, od pandura sa Rej Ban naočarima i uljem u kosi do ocvale dive B-horor filmova iz šezdesetih koja se danas (to jest 1989. godine) pronašla u hipi-recidivizmu. Sean Phillips čak i većinu senčenja prepušta sinu čiji su, pak, kolori ovde izrazito psihodelični, sa stalnim utiskom da su se ploče u štampariji razdesile ili da čitate strip po kome je neko prolio vodu. Jacob Phillips je već imao sličan pristup očevim radovima, poglavito u jednoj od ranijih saradnji, romanu My heroes have always been junkies od pre četiri godine, ali ovde je kolor istovremeno i topliji i jednostavniji, možda i u skladu sa pričom koja je i sama jednostavnija i u dobroj meri lišena klasičnih testosteronskih tropa noir proze.

Jer, konkretno, ovo je prvi Reckless roman u kome titularni antiheroj, Ethan Reckless zapravo ne figuriše kao protagonista. On će se sam pojaviti na kraju priče kao korisna ispomoć i, tehnički, titlovi kojima se pripoveda najveći deo narativa pripadaju njemu – mada čitalac ovoga postaje svestan tek pri kraju – ali The Ghost in You: A Reckless Book je zaplet koji se odvija dok je Ethan u San Francisku, gde rešava slučaj o kome ćemo mi saznati više detalja tek kada najesen izađe naredni Reckless roman, dok je za ovu priliku u glavnoj ulozi Anna Keller, Ethanova pomoćnica, devojka u svojim dvadesetim godinama, ljubičaste kose i sa ljubavlju prema klasičnom američkom panku kakvu može imati samo dete odrastalo u osamdesetima, a koja je u prethodnim Reckless pričama imala važnu ali decidno sporednu ulogu.

Brubaker u pogovoru veli da praktično svaka naredna Reckless priča nastaje na temeljima nečega što je uradio u prethodnoj, pa je tako Anna u drugoj po redu knjizi, Friend of the Devil imala veću ulogu nego u prvoj, i onda je to po prirodi stvari inspirisalo scenaristu da u trećoj knjizi, Destroy All Monsters, veliki deo priče otpadne na ispitivanje odnosa koji imaju Ethan i Anna. Ovo je na kraju krajeva svakako interesantan odnos s obzirom da se radi o dvoje ljudi različitih generacija koji sarađuju na tehnički ne uvek sasvim zakonitim poslovima, a da oboje pritom imaju vrlo različite lične istorije i kulturni bekgraund i da ih spaja ljubav prema starim filmovima i rad u starom, olupanom bioskopu koji je Ethan kupio jer nije naročito mudar kada je u pitanju ulaganje kapitala.



Destroy All Monsters je ušao u detalje odnosa između Ethana i Anne, bez da dokraja „objasni“ ili razobliči koliko u tome ima zaštitničke otac-ćerka relacije, koliko očajničke potrebe da se dobije validacija od nekoga sasvim različite generacije i svetonazora (sa obe strane), koliko, ko zna, možda i prećutanog erotskog naboja, a sa The Ghost in You: A Reckless Book je Anna prestala da bude „drugi“, dakle, objekat proučavanja i upisivanja pitanja i mogućih odgovora, i u punoj meri dobila subjektivnost i protagonizam.

Brubaker i Phillips ovo rade prirodno i Anna u svoju prvu glavnu ulogu u Reckless uklizava bez ikakvog forsiranja. Ako je ikome u ovom malom timu bilo na pameti da ženski glavni junak u tradicionalno „muškom“ žanru danas može da dobije snažne pohvale od jednog segmenta čitateljstva ali onda i bizarno predimenzionirane sa drugog kraja skale gde sede oni to se bune protiv „woke“ gestova i „virtue signallinga“, to se ni na koji način ne primećuje u The Ghost in You: A Reckless Book. Anna je svojim dosadašnjim pojavljivanjima u ovim stripovima ne samo zaradila simpatije čitalaca već se i pokazala kao lik sa potencijalom da u punoj meri iznese priču na svojim plećima.

Sa Brubakerove strane, oseća se da mu odgovara to što mora da razmišlja u jednom novom kontekstu i prilagođava žanrovsku matricu protagonistkinji koja se po prirodi stvari razlikuje od njegovih tipičnih protagonista postavljenih negde na osi mačo-mužjak-gubitnik. Od Criminala iz prve decenije ovog veka, preko The Fade Out i Kill or Be Killed, do novih verzija Criminala i samog Recklessa, muški protagonisti Brubakerovih krimića su uvek u sebi imali element nekontrolisanog, često jedva potiskivanog testoteronskog besa, onoga što se danas naziva i toksičnom muškošću prisutno je u noir radvima već decenijama. Anna Keller, dakle, mora da bude neko ko slučajeve na kojima radi rešava sa drugačijom dispozicijom, sa više pameti, manje smrknutog, pretećeg nasilja u najavi i, zapravo, kada u jednoj od scena u ovom romanu ona i pribegne nasilju, ovo ne samo da je pod direktnim Ethanovim uticajem, već je i u pitanju scena lišena katarzične energije, uronjena u mučninu i osećaj pogrešnosti.

No, Anna nije ni stereotipni „feministički“ odgovor na polomljene privatne detektive i kriminalce zlatna srca. Brubaker i Phillips je formatiraju kao u punoj meri zaokruženu, višeslojnu osobu koja ne samo da greši i ima negativne karakterne osobine već je i tih negativnih karakternih osobina svesna i provodi dobar deo vremena u kontemplaciji o njima.

Utoliko, vrlo je zgodno što je priča usmerena na sa jedne strane rasplitanje Anninog odnosa sa majkom, jednom bespomoćno beznadežnom post-hipi figurom koja se od ranih sedamdesetih godina vozi na kompoziciji različitih adikcija i adikcijama sklonih romantičnih partnera, a sa druge na pomoć gore pomenutoj ostareloj ikoni jeftinih horora iz šezdesetih, ženi sa umetničkim imenom Evilira koja je nasledila vilu što ju je pre šezdeset i kusur godina za sebe izgradio tada uspešni holivudski glumac a koju je serija nerazjašnjenih ubistava prevorila u jednu od onih holivudskih urbanih legendi o nemirnim dušama i duhovima koji ne mogu da napuste lokaciju dok se nepravda što im je za života počinjena ne ispravi. Ova rečenica ispade čitav pasus!



Brubakerov tretman jedne u suštini cheesy teme je, kao i sve što radi u Recklessu, sa jedne strane nostalgičan a sa druge strane pun poštovanja za ono kako je ta tema u svoje vreme pripadala kulturnoj epohi. Reclkess romani su za njega postali neka vrsta, rekosmo, memoarskog zaranjanja u prošlost, ne samo sopstvenu već prošlost Los Anđelesa i Kalifornije, i ovo nisu faktografske već impresionističke istorije u kojima se mešaju popularna kultura, urbani mitovi i sociopolitičke realnosti za jedan veoma ugodan melanž opservacija, filozofskih analiza i iskrenih, emotivnih zaključivanja o nekim elementima naše zajedničke prošlosti.

The Ghost in You: A Reckless Book je, za razliku od prethodne priče iz Reckless opusa suštinski „mali“ narativ. Ovde nema političara sa mnogo novca koji u koruptivnim ambijentima menjaju realnost za veliki deo populacije za decenije koje će doći. Priča je smeštena između malog broja likova razdvojenih – ali i povezanih – decenijama u kojima su se smenile epohe, urbanim legendama i sujeverjem koje, čak i u ovako urbanoj i prosvećenoj sredini nije potpuno iskorenjeno. Naravno, tu je i izvesna mera stare dobre ljudske pohlepe, ali i društvena kritika iz drugog plana vezana za mnoge elemente kalifornijske istorije i kulture, od katoličkih internata, preko hipija transformisanih u japije, do iscrpene, neefikasne policije koja čak i kada nije korumpirana, naprosto nije dovoljno dobra za ono što treba da radi.

Kao ljubavno pismo „boljoj“ prošlosti The Ghost in You: A Reckless Book nam daje malo više uvida u to kako Ethanov i Annin bioskop funkcioniše i recimo samo da se u njemu u ovoj epizodi prikazuju neki stvarno legenadrni filmovi, od Lynchovog Plavog Somota do Kurosawinog Yojimba, sa sve portretom Toshira Mifunea na jednom od panela. Pripovedni postupak je sada već standardnog tipa sa Brubakerom koji kroz tekst daje najveći deo pozadine, radnje, zapleta itd. i Phillipsima koji daju kontekst, atmosferu, istorijsku lokaciju, emocije i karaktere likova. Ovo ne mora biti svakome prijemčivo i sasvim je fer reći da je Reckless u ovom trenutku jedan vrlo predvidiv strip u pogledu toga kako će priče biti pripovedane (metodično i uz prepričavanje u tekstu) i koji će biti njihov ton (nostalgičan pa i melanholičan, sa samo malo cinizma da začini kašu). Ali sa The Ghost in You: A Reckless Book autori inoviraju unutar ovog modela sa dobrodošlim izmeštanje protagonizma iz klasičnog položaja i jednim vrlo revitalizujućim ulaskom u poziciju dotadašnjeg sporednog lika. Kome se i ne svidi ovaj eksperiment, u Oktobru mu stiže naredni Reckless gde će Ethan opet biti za volanom, ali ako su vam se dopali prethodni Recklessi, mislim da je bezbedno reći da sa The Ghost in You: A Reckless Book u najmanju ruku nećete pogrešiti. Amazon ga na prodaju nudi ovde.

[Meho Krljic]

Dark Ages je toliko generički naziv za miniserijal, čak i za Marvel koji ionako nema nikakvog stida u recikliranju naslova svojih legendarnih priča za nove priče koje sa njima ne moraju imati nikakve veze, da sam se malo i brinuo šta će me dočekati. Istina je da je scenarista, Tom Taylor, jedan od meni najomiljenijih trudbenika u današnjem superherojskom stripu, ali istina je i da je Taylor, nakon više popularnih radova za Marvel, svoju sreću izgleda pronašao u DC-ju. Tamo on trenutno piše dva popularna tekuća serijala i nedavno je potpisao i ekskluzivni ugovor sa njima, a Dark Ages, njegov poslednji rad za Marvel, barem u dogledno vreme, može da se gleda i kao neka vrsta pakovanja svih Taylorovih preostalih ideja vezanih za likove sa kojima je radio godinama u jedan paket, pa nek ide život.



I, zaista, Dark Ages jeste pomalo mehanički sklopljena, pomalo „by numbers“ drama u još jednom svetu koji je zahvatila velika nesreća a superheroji, koji bi trebalo da su na braniku, jelte, otadžbine, ginu i levo i desno, kako bi toj drami dali prikladni gravitas. Da bude jasno, Tom Taylor je praktično specijalizovan za ovakve narative. Iako danas piše Supermena i Nightwinga, a Marvelu je radio i Iron Mana i Spider-mana i Wolverinea, sve unutar oficijelnog kontinuiteta, činjenica je da ga veliki deo publike zna kao onog tipa koji piše priče u alternativnim verzijama DC-jevog univerzuma gde se dešava nešto STRAŠNO – mereno univerzalnom metrikom broja smrti brendiranih superheroja po stranici stripa – i svet nikada više neće biti isti. Njegova velika dva hita za DC, Injustice i DCEASEDsu oba, ipak, svoj renome zaradila ne pukim odstrelom decenijama popularnih kostimiranih likova već UVEK jednim naglašenim humanizmom postavljenim na pozornicu velike, globalne nesreće. U Injustice ovo je bila globalna diktatura koju je zaveo od bola skrhani i moralno propali Supermen, u DCEASED praktično zombi-apokalipsa i mada su i jedno i drugo prilično generičke postavke, Taylorovi stripovi su, ponavljam, u njima naglašavali ne samo herojstvo već upravo ljudskost svojih likova, njihove često emotivne reakcije i jedan ospoljeni unutarnji život kakav zapravo vro retko vidimo u velikim krosoverima ovog tipa.

Utoliko, kada su Marvel i Taylor najavili Dark Ages kao njegov naredni projekat za ovog izdavača – u momentu kada se nije znalo da mu je poslednji barem dok bude imao ugovor sa DC-jem – sa jedne strane se svakako moglo govoriti o privlačenju pažnje na ime toga šta će Taylor uraditi sa dragim Marvelovim likovima kada mu se otpuste uzde i uruči dozvola za ubistvo, ali sa druge, može se reći i da je postojala i malecna frustracija što se iskusni Australijanac ponovo vraća na isti izvor inspiracije i kreira narativ u kome se svet na neki način okončava a mi moramo da gledamo kako je to teško. Je li Taylor ipak od izraubovane premise napravio strip vredan konzumiranja? Čitajte dalje da saznate!

Naravno, prvo valja reći da mu je na ovom miniserijalu od šest brojeva koji je trajao od Septembra prošle do Marta ove godine crtač bio Iban Coello, španski umetnik koji je za Marvel već radio na Darkhawku i nešto malo na Venomu pa se može govoriti o čoveku primerenom mračnijim temama smeštenim u superherojski milje. Coello na ovom serijalu demonstrira kvalitetnu i dinamičnu naraciju sa sve blagim omažiranjem klasičnog Marvel/ Image stila sa kraja osamdesetih i početka devedesetih u tome kako su likovi dizajnirani i nacrtani. Kolore je radio Brian Reber pa strip ima potreban šmek widescreen spektakla i pošto je ovo priča sa svakako dosta akcije ali i horora, ovaj kombo crtača i koloriste (i leterera a koji je za ovu priliku Joe Sabino) se pokazuje kao vrlo sposoban da i jedno i drugo spoji sa ikoničnim superherojskim likovima, a Coello ima prilike i da demonstrira neke sopstvene dizajn-ideje koje su impresivne.



Jedna od njih je svakako dizajn Unmakera, entiteta starog maltene koliko i kosmos, a koji je u centru zapleta ove priče. No, ne na način koji možda očekujete. Taylor nije jedan od onih scenarista koji su svoj kreativni autput bazirali na recikliranju Jima Starlina i drugih Marvelovih „kosmičkih“ autora i nekakva rekonstrukcija priče koja bi u centar stavila Galactusa ili nekog njegovog analoga naprosto ne bi bila u Taylorovom stilu. Australijanca uvek pre svega zanima situacija „na zemlji“, odnosno kako se katastrofa koja zadesi planetu odražava na ljude i odnose među njima, pa je tako i prvi broj Dark Ages, iako vezan za kosmičke događaje nezamislivih proporcija, postavljenih u apsurdno dugačke vremenske periode, zapravo centriran na vrlo neposrednu opasnost koja preti planeti i napor heroja da ovu opasnost nekako otklone.

Taylor je, naravno, jako dobar u kreiranju drame hic et nunc, bez baroknih uvoda i prologa, i Dark Ages počinje podvlačenjem prijateljskog i kolegijalnog odnosa koje imaju neki voljeni članovi Avengersa pre nego što stvari izmaknu kontroli i tim klasičnih superheroja krene u središte Zemlje da bi, ako je ikako moguće, spasao planetu.

Dobro, jasno je da NIJE moguće, ali da je Zemlja uništena već u prvom broju, ovog stripa ne bi ni bilo. „Pravi“ Dark Ages počinje zapravo od drugog broja gde gledamo kako je društvo na planeti Zemlji preživelo i nastavilo da se u izvesnom smislu dalje razvija nakon što je veliki, gotovo istrebljujući događaj, zbrisao najveći deo napredne tehnologije i, zapravo, onemogućio i buduće korišćenje električnih uređaja.

Taylor za ovu priliku ide u osvežavajuće novom smeru i Dark Ages u priličnoj meri opravdava svoje postojanje time što ovo nije „obična“ postapokaliptična priča. Naprotiv, ovo je, vrlo naglašeno „optimistička“ postapokalipsa i „mračna doba“ iz naslova se odnosi pre svega na činjenicu da nemogućnost korišćenja električnih instalacija u bukvalnom smislu znači da je na planeti – makar u delovima gde su nastanjeni ljudi – fizički mračnije nego što je bilo pre apokalipse.

Ali, društvo, zapravo, u određenom smislu cveta. Preživeli superheroji ali i ostatak ljudske rase zapravo koriste činjenicu da je visoka tehnologija manje-više kaput, kako bi izgradili zajednice i društva što su usredsređena pre svega na ljude. Ovde Taylor pravi jedni levičarsku, hipijevsku, ali dostatno uverljivu premisu da odsustvo jakih izvora energije ljudsko društvo nije odguralo u medmaksovski nihilizam i opšti rat svih protiv svih već, naprotiv, pojačalo ljudsku solidarnost i podsetilo da je ljudski – udruženi – rad zapravo jedini stvarni izvor vrednosti na svetu. Utoliko, društvo je sada restrukturirano tako da su ljudi upućeni jedni na druge, svi poslovi koji treba da se obave traju mnogo duže ali je i psihološka i socijalna nagrada za obavljanje posla mnogo opipljivija. Ovo je svojevrsno vraćanje ljudi njima samima, neka vrsta anarhističke utopije u kojoj se ne živi sa svim udobnostima što ih je imalo društvo zasnovano na kapitalističkom nagomilavanju i oplodnji vrednosti, ali u kome je učestvovanje svakog člana u životu zajednice višestruko vrednije i prepoznato kao vredno.



Naravno, za svaku anarhističku utopiju postavlja se pitanje šta će se desiti kada neko odbije da igra po prećutnom dogovoru i počne da gomila moć. Ovde ne pričamo o vampirima sa kojima naši junaci povremeno moraju da se sukobljavaju jer se isti nisu i sami prepoznali u edenskoj postapokalipsi, već o nekim klasičnim negativcima Marvelovog univerzuma kojima je kraj sveta praktično tek usputna stanica na osvajanju nezamislive moći sa kojom će moći (!) taj svet da konačno, kao komad gline, preoblikuju po svom liku. Sad vi treba da se pravite iznenađeni ako vam kažem da je baš Apocalypse odabran za ubernegativca ove priče, ali zašto biste bili iznenađeni? Apocalypse je upravo onaj radikalno darvinistički, survivalistički nastrojen ekstremni desničar za koga su ratovi i katastrofe dobrodošli testovi kojima se odvajaju slabi od jakih i jakima pruža prilika da se vozdignu do liderskih pozicija neopterećeni levičarskim tlapnjama o društvu-za-sve, pa je njegov plan ovde sasvim prirodno usklađen sa njegovom prirodom, a način da, uprkos svemu, proizvodi i koristi električnu struju i tehnologije koje od nje zavise mu je ingeniozan i, naravno, ekstremno okrutan.

Opet, Dark Ages nije strip koji se iscrpljuje u svom zapletu i raspletu i ovde je, može se ragumentovati, važnije kako likovi reaguju na promene u svetu i saznanja koja dobijaju. Taylor ovde ne radi onoliko duboko i intrigantno kao u svojm najboljim DC radovima, ali svakako dobijamo mnogo lepih karakternih momenata. Spajdermen je fokalni lik iz čije perspektive posmatramo najveći deo narativa i njegova optimistička (a istovremeno depresiji sklona) priroda je ovde vrlo lepo stavljena u kontekst globalne kataklizme tako da čitalac poveruje u mogućnost izrastanja nečeg boljeg iz nečeg užasnog. Iron Man je takođe dobio jedan dobrodošli rad sazrevanja i pokazuje se da inženjerski genije njegovog kalibra, ostavljen u svetu u kome mašine kakve poznaje i voli zapravo ne mogu da postoje i funkcionišu, uspeva u sebi da nađe svojevrsnu duhovnost koja mu pomaže da ne samo prežvi već i bude srećan. Šteta je što su Wolverine (Laura) i njena klonirana sestra Gabby dobile vrlo malo prostora jer je Taylor neke od svojih najboljih momenata u Marvelu imao pišući njih dve, ali svakako je lepo ponovo ih videti. Takođe, Quicksilver kao jedan od presudnih likova je uvek osveženje s obzirom koliko se danas malo radi sa ovim klasičnim karakterom. Tu je onda i Nightcrawler kao kapetan broda koji spasava izbeglice iz Evrope, pa Black Panther koji se ponovo ujedinjuje sa ljubavlju svog života, Storm, tu je i jedan strašan momenat u kome heroji moraju da pobede kombinaciju Venoma i Carnagea a da ne ubiju „domaćina“ koji je jedan od njih... Tu su i Deadpool (sa sve autobusom), i Blade i Moon Girl i njen Devil Dinosaur... Ima tu mnogo jako lepih momenata i ko voli jedan klasični company crossover gde su svi likovi heroji i dobijaju priliku da nam to pokažu, ovde će uživati.

Dark Ages, da bude jasno, do kraja stiže vrlo utabanom stazom, bez previše šokantnih preokreta i neočekivanih momenata, ali ovo nije strip Marka Millara (koji je uostalom i sam postao vrlo predvidiv u svom oslanjanju na šokantne preokrete) i, uostalom, Taylor zaslužuje da napiše jedan miniserijal u kome, i pored solidnog body counta među našima, poenta nije u kreiranju šokantnih scena o kojima će internet pričati sledećih nekoliko nedelja. Poenta je ovde u jednoj simpatičnoj hipi-sanjariji koju su, ustvrdiću ovi heroji zaslužili i Taylor i Coello im daju prilku da budu i heroji, ali i obični ljudi. Meni je to prijalo. Serijal je na Amazonu dostupan ovde.

[Meho Krljic]

Ovih sam dana, kako to ponekada čoveku dođe, bio raspoložen za čitanje nekog dobrog trilera u stripu. Glad za hi-tech i naučnofantastičnim zapletom, ali i radnjom čvrsto postavljenom na prepoznatljivo tle modernog društva, pomerenog proverbijalnih petnaest minuta u budućnost, tako da osetimo i autentične tenzije i brige što ih naš svet sada trpi utažio sam čitanjem petodelnog francuskog serijala Mermaid Project koji je između 2012. i 2016. godine izlazio za Dargaud. Engleski prevod je na sebe prihvatio britanski Cinebook, a nakon ovog štampanog i elektronskog izdanja koje je krenulo 2017. godine je publikaciju na sebe preuzeo i Europe Comics koji je svih pet albuma u digitalnu distribuciju stavio 2018. godine.



Meraid Project je strip bogat i konceptom ali i zapletom, likovima koji su interesantni iako niste uvek sigurni da treba da za njih i navijate, nabijen tenzijom i akcijom, pustolovnim narativom koji protagoniste vodi na razne strane na zemaljskom šaru ali i onim tipom spekulativne, žanrovske fantastike koji je čitaocima svih profila blizak jer se umesto svemirom, egzotičnim nebeskim telima i, eventualnim, tuđinskim rasama, bavi NAŠIM svetom i intrigama što se dešavaju iza velelepnih fasada multinacionalnih korporacija. Genetski inženjering ali i zavere koje imaju na umu čitave nove smerove u kojima može da se pogura ljudska evolucija, ekstremna politika i krupni kapital u bratskom zagrljaju, časni ali psihološki istraumirani policajci koji samo pokušavaju da urade pravu stvar ali moraju da se rvu sa mizernim budžetima i internom politikom u firmi, samo da bi kako priča odmiče shvatili da nikom više ne mogu da veruju – ovo su gradivni sastojci jednog poštenog, propisnog trilera klasičnog profila i visokih uloga. I, uprkos nekim elementima čija je funkcija u narativu upitna, prilično sam, odmah da spojlujem, uživao u ovom stripu.

No autorski pedigre koji iza njega stoji je takav da manje nisam ni očekivao. Crtač Fred Simon je Francuz sa dugačkim iskustvom rada u stripu još  od kada je 1986. godine, tokom studija lepih umetnosti u Rennesu osnovao sopstveni studio, Psurde. Simon je od 1991. godine radio na mnogim stripovima uglavnom publikovanim za Delcourt (Popotka, Rails, L'île au trésor, pa adaptaciju Londonovog Zova divljine, L'Appel de la forêt) a Mermaid Project mu je, koliko umem da kažem, prvi rad za Dargaud.

Scenario su radile dve osobe. Belgijanka Corine Jamar školovala se za dizajnera i radila kao dizajner i urednik za razne advertajzing firme čitavu deceniju, pišući i kolumne za razne sajtove, da bi 2003. izašao njen prvi roman Emplacement réservé. Ovo se pokazalo kao uspešna promena smera, pa je Jamarova onda krenula putem karijere strip-scenariste i Mermaid Project joj je prvi ovakav, heh, projekat. No, drugi scenarista, poznat pod imenom Leo je svakako najpoznatije ime na ovom serijalu. Luis Eduardo de Oliveira je Brazilac sa dugačkom i impresivnom biografijom koja obuhvata politički aktivizam na brazilskoj levici krajem šezdesetih godina prošlog veka, a onda i beg u emigraciju od diktature u rodnoj zemlji. Naravno, odlazak u Čile i Argentinu je kao da ste iz tiganja skočili u vatru pa se 1974. Oliveira u tajnosti vratio u Brazil, batalio politiku i počeo da radi ilustracije i stripove za američke izdavače. Negde polovinom sedamdesetih se povezao sa francuskom strip-scenom, pa se 1981. preselio u Francusku i tamo, radeći za advertajzing agencije, tražio priliku da zablista u stripovima. To se i desilo kroz saradnju sa uglednim scenaristom Rodolpheom sa kojim je krenuo da radi Trent, a danas su njih dvojica autori velikog hita Kenya koji i dalje izlazi. Leo je samostalno radio i dobro primljeni naučnofantastični serijal Aldebaran a njegovo učešće u Mermaid Project daje celom projektu patinu old school političkog trilera i ideološku crtu koja je važna starijim čitaocima poput mene.



Mermaid Project, svakako, ne pokušava da imitira trilere stare škole u svakom detalju. Tako, recimo, umesto tvrdog kao od kremena isklesanog muškarca u glavnoj ulozi, koji malo priča ali u svakoj situaciji dominira hladnokrvnošću, snalažljivošću i snagom, glavna uloga ovde dopala je žilavoj plavuši iz pariske policije po imenu Romane Pennac. Romane je em žena em belkinja, što u Parizu krajem 21. veka kada se narativ događa, zapravo podrazumeva priličan nivo predrasuda sa kojima mora da se bori. Strip nam istoriju sveta između trenutka u kome ga čitamo i trenutka u kome se priča dešava daje samo na kašičicu, kroz dijaloge, trudeći se da to bude organski i da se ne zapetlja u naslagama „lorea“, a što je ispravan postupak. U početku vidimo da je pariska policija mahom sastavljena od muškaraca (i žena) afričkog i bliskoistočnog porekla, da Romane vozi bicikl umesto automobila, a da ulicama pariza idu kola koja vuku konji. U jednoj sceni iz prvog toma videćemo i da je Ajfelova kula polomljena na pola (mada se to vidi i na naslovnoj strani prvog albuma, naravno), ali uzgrednu referencu da je Treći svetski rat došao i prošao ćemo pokupiti tek znatno kasnije.

U svakom slučaju, strip ne objašnjava mnogo toga ali implicira da je društvo konzumerističkog kapitalizma vođenog zapadnim, belim narodima došlo do nekog svog istorijskog kraja kada nije više bilo pristupa energiji, kada je zagađenje krenulo da ozbiljno ugrožava populaciju i kada su se, ključno, nacije „trećeg sveta“ pobunile i svrgnule zapadnjačku, belu hegemoniju.

I dobro je, da bude jasno, da strip ne pokušava da objasni detalje jer bi stvari sigurno postale ekstremno komplikovane i, možda i problematične, imajući u vidu da se prisustvo neevropskih imigranata u vrhu francuske političke administracije i javnih službi, koje je u stripu, implicitno, postavljeno kao naprosto prirodna evolucija nakon što su zbačeni hegemonistički beli imperijalisti, može čitati i kao paranoja ekstremnih desničara koji već godinama trube o, jelte, „belom genocidu“ i evropskim vrednostima koje nestaju pod plimom „divljaka“ iz trećeg sveta. Da bude sasvim i eksplicitno jasno, strip apsolutno postavlja bele nacionaliste i ekstremiste kao negativce u svojoj radnji i u jednoj od kasnijih epizoda vidimo i atentat na crnu predsednicu SAD u izvedbi dobro finansirane bele milicije koja žudi da uspostavi „stari“ poredak, no, istina je i da ovaj sloj zapravo nije toliko važan za radnju Mermaid Project i  da su ovde scenaristi možda uložili i previše rada u predetaljan bekgraund koji na kraju nema odviše efekta u tome koliko je čitalac investiran u centralnu intrigu stripa.

Naravno, Romane je simpatičan lik i žena za koju navijamo jer nam je jasno da je morala krvavo da radi kako bi postala inspektor u policiji koju predvode em muškarci em muškarci koji smatraju belkinje inferiornom društvenom pojavom ali ovaj reverse-Karen motiv nije toliko neophodan i već to da je Romane odrasla u sirotištu i da mora iz dana u dan da se dokazuje pred ostalim policajcima koji je gledaju bez mnogo poverenja bilo bi sasvim dovoljno da je postavi na pravo mesto u našim srcima.



Kada sam gore rekao da strip „ne pokušava da imitira trilere stare škole u svakom detalju“, to ne znači da ih ne imitira uopšte. Koprotagonist ovog stripa je francuski obaveštajni agent El Malik i on je apsolutno taj „kao od kremena isklesani muškarac u glavnoj ulozi, koji malo priča ali u svakoj situaciji dominira hladnokrvnošću, snalažljivošću i snagom“ i tenzija između njega i Pennacove je u centru rada sa likovima, bazirana na rasnim i klasnim razlikama ali i, naravno, na erotskoj tenziji. Da je ovaj strip rađen u SAD, Romane bi gotovo sigurno bila lezbijka, s obzirom na frizuru i no-nonsense stav koji ima, ali ovde se autori odlučuju za nešto staromodniji pristup.

U samom zapletu pak, dominira hi-tech futuristički triler koji povezuje veliku korporaciju što genetskim inženjeringom proizvodi alge koje, se opet, koriste za produkciju metana što se koristi kao „ekološkije“ gorivo od nafte koje više nema a i čini se da je zabranjena, političare iz više zemalja, ali i mračnu istoriju sirotišta u Francuskoj u kome su odrasli Romane i njen brat blizanac koji je danas genetski inženjer što radi upravo za ovu korporaciju. Njih dvoje imaju još jednu sestru, a cela porodica će, neočekivano, biti uvučena u napeti zaplet koji razotkriva neverovatne naučne eksperimente u kompaniji Algapower, mračnu porodičnu istoriju koje naši junaci nisu bili svesni, ali i neku vrstu promene na vrhu lanca ishrane na planeti.

Zvuči komplikovano, ali strip ima taj ugodno vođeni old school narativ u kome se sve lepo objasni a situacije kroz koje protagonisti prolaze su jasno postavljene i imaju dovoljno prostora da se kvalitetno razrade pa tako strip pruža odlične trilerske i akcione set pisove, ali i karakterne momente, pažljivo varirajući dinamiku i tempo. Fred Simon ne crta u „realističnom“ ključu i njegov je stil očigledno baziran na karikaturalnijim radovima starih majstora kakvi su bili Franquin ili Morris, ali je veoma siguran u onome što radi i pruža vrlo klasičan, vrlo zadovoljavajuće detaljan a uredan rad sa pozadinama, likovima, tehnologijom, arhitekturom itd. Kako strip skače sa mesta na mesto na planeti, Simon daje vrlo dobar „osećaj“ za svaki od gradova i egzotičnih lokaliteta koje vidimo ne štedeći ni u jednom momentu na detalju i karakteru.

Samu priču ne želim da spojlujem, ali mermaid Project svakako spaja neke vrlo klasične uticaje, od old school džemsbondovskih špijunskih pustolovina, pa do naučne fantastike kakav je bio, recimo Dan delfina i kvalitetno spaja i akciju i intrigu, i zrelu romansu sa trilerskim elementima koji su dobro odmereni pa ovde, bez obzira na svu visoku tehnologiju i bogate negativce, planovi mogu da prsnu jer neko nije računao da plaćeni ubica može da bude i čovek sa ipak malo očuvane savesti.

Strip, ponoviću, ne profitira sasvim od tog svog sloja u kome meditira o krivici belih ljudi za vođenje sveta u pogrešnom smeru i promenama koje je doneo veliki rat i ovo je, mislim, nedovoljno razrađeno i deluje kao da je tu najviše da se osvoji koji politički poen kod woke čitalaca, ali srećom, to i ne smeta previše i Mermaid Project se dokraja ovaploćuje kao veoma zabavan i ukusan politički triler koji kulminira sjajnim scenama akcije na moru. Europe Comics serijal prodaje ovde, a ja ću prvom prilikom pročitati i nastavak, Mutations, koji radi isti tim i obećava još uzbuđenja.

[Meho Krljic]

Pročitao sam pre par nedelja završeni šestodelni Marvelov serijal The Thing, sa podnaslovom The Next Big Thing i, pa... ovo je bio prilično neuobičajen momenat u novijoj Marvelovoj produkciji, svakako podsećanje da Kuća ideja voli da povremeno eksperimentiše sa svojim stripovima nudeći ih na izradu autorima koji nisu nužno stripadžije, ali mogu doneti sveže, interesantne poglede na stare likove, postavke, odnose...



Naravno, sveži pogledi nisu garancija da će strip biti dobar. Uz rizik da zazvučim matoro i konzervativno, ponekada zaista ima razloga što se određeni likovi tretiraju na određeni način i njihovo izmeštanje iz udobnog, razrađenog ležišta ne mora da donese katarzičnu transformaciju već, možda, i neugodnu, konfuznu mutaciju. The Next Big Thing je malo jedno a bogami i malo ovo drugo, sa reakcijama čitalaca i kritičara koje su bile prilično oprečne. Jedno je sigurno, Marvel je sa ovim stripom pustio autorima na volju i čekao da vidi šta će da ispadne. Da li je zaista ispala „The Next Big Thing“? Čitajte dalje da saznate!

Veliki deo interesovanja koje je ovaj miniserijal izazvao kada je prošle godine najavljen i počeo da izlazi u Novembru bio je na ime toga što je za scenaristu postavljen Walter Mosley. Mosley je ugledno ime američke kriminalističke proze i autor solidne količine bestselera, poglavito serije romana u kojima glavnu ulogu ima Ezekiel „Easy“ Rawlins, afroamerički privatni detektiv  koji u nekih četrnaest knjiga između 1990. i 2016. godine rešava masu slučajeva što se događaju u Kaliforniji polovinom prošlog veka. Mosley je kalifornijsko dete kombinovanog nasleđa, sa majkom koja je bila ruska Jevrejka i ocem afričkog porekla rođenim u Luizijani. Rođen 1952. godine, pisanjem je počeo da se bavi relativno kasno, tamo negde u drugoj polovini osamdesetih ali je izgradio respektabilnu karijeru kao autor čitanih krimića, pa onda pokupio i silne nagrade, priznanja i počasne doktorate. Mosley je, sa nekoliko romana koji su mu transformisani u televizijske radove i sopstvenim pisanjem za film i TV, svakako danas institucija američke proze i popularne kulture u širem smislu i to da ga je Marvel navabio da sa skoro sedamdeset godina za njih uradi strip nije mala stvar.

Naravno da je za očekivati bilo da će Mosley odabrati neki od klasičnih propertija i, na kraju krajeva, njegova jedina dosadašnja saradnja sa Marvelom bio je rad na knjizi Maximum Fantastic Four iz 2005. godine, a koja je bila pre svega posvećena crtežu Jacka Kirbyja na ključnom Marvelovom serijalu začetom šezdesetih godina prošlog veka.

Otud i nije nikakvo iznenađenje da je za svoj strip-prvenac u Marvelu Mosley odabrao jednog od članova Fantastic Four, i to baš Benjamina Grimma poznatog kao The Thing, pilota i avioinženjera transformisanog uticajem kosmičke radijacije u hodajuću hrpu kamenja i već više od šezdeset godina miljenika publike. The Thing je nekako i najprirodniji izbor za strip koji će težiti da oživi ekstravagantnu, psihodeličnu estetiku Srebrnog doba američkog stripa – iako su sami Fantastic Four uredno prisutni u savremenoj Marvelovoj produkciji, reklo bi se da je višestruki neuspeh filmova sa ovom postavom značajno umanjio apetite izdavača da se MNOGO cima oko ovog stripa pa iako Dan Slott vredno radi na tekućem serijalu, sami članovi tima se ne pojavljuju prečesto niti igraju značajne uloge u raznim krosoverima i sezonskim događajima poslednjih godina.



No, The Thing je svakako neko za koga je uvek lako naći vremena. Njegov briljantni grafički dizajn – samo jedan od primera Kirbyjevog genija – i kombinacija velike fizičke snage, mekog srca i načina izražavanja primerenijem uličnom fajteru iz starih noar filmova nego čoveku koji je vozio raketu što je njegove najbolje prijatelje nosila u svemir, sve su ovo aduti na strani starog momka sa plavim očima i narandžastom, kamenitom kožom. No, u Mosleyjevoj interpretaciji se svakako da primetiti i izvesna količina rasnog kodiranja Bena Grimma i iako The Thing u ovom stripu neće „direktno“ igrati Afroamerikanca, sasvim je očigledno da ga scenario postavlja u poziciju „drugog“ u američkom društvu, pa i nekoga čiji se postupci interpretiraju uz predrasudu, a policija i establišment će reagovati brže nego što bi to radili u slučaju nekog drugog člana tima Fantastične četvorke.

The Next Big Thing nam je reklamiran kao praktično povratak srebrnodobnim estetskim načelima, tonu i propovedanju i za crtača je ovde odabran odlični Tom Reilly a za koloristu superiorni Jordie Bellaire. Uz njih je tu Joe Sabino na leteringu i strip većinu vremena osvaja izuzetno atraktivim vizuelnim slojem. Bellaire je, naprosto, mađioničar, pogotovo kada mu se kaže da strip treba da zrači nestašnom Silver-age psihodelijom i uz Reillyjeve maštovite rezove, kadriranja i dinamičan lejaut, The Next Big Thing uverljivo postiže „wacky“ atmosferu koju danas publika često automatski pripisuje Srebrnom dobu.

Naravno, ovo je samo delimično tačno. Stripovi koje su Kirby, Stan lee i kolege u Marvelu pravili šezdesetih godina prošlog veka su zapravo imali ambiciju da budu ozbiljne, dramatične priče a melodrama i cheesy ton su naprosto bili nasleđe palpa i jeftinih stripova na kojima su oni izrasli. The Next Big Thing nema ZAISTA Silver Age ukus, za moj groš, i on je zapravo kombinacija (mahom vizuelne) komedije, psihodeličnog, natprirodnog horora i noar krimića. I ta kombinacija, pa... ne funkcioniše uvek jednako dobro.



Mosley ovde pravi dosta upitnih odluka već od samog početka i ako je The Thing istorijski upamćen kao frustrirani muškarac zarobljen u telu čudovišta, što je ljubav uspeo da nađe sa slepom ženom kojoj su, jelte, njegov duh i ličnost važniji od grotesknog izgleda, scenario ovog stripa će Bena Grimma proterati maltene doslovno kroz pakao da bi testirao je li ova jednostavna simbolika i danas potentna. Problem je što i čitalac malko prođe kroz pakao ovom prilikom.

Ne da je The Next Big Thing sad nešto nečitljiv strip, ali Mosley ga prilično rano izvede sa šina, Grimma posvađa sa njegovom devojkom, nakon čega ovaj počne da koristi dejting aplikacije i krene da izlazi sa uspešnom modnom kreatorkom. To da strip nimalo prikriveno pokazuje da njih dvoje odmah odrade i seks je verovatno pokazatelj koliko malo Marvel zapravo haje za Fantastičnu četvorku i njen imidž u trećoj deceniji dvadesetog veka. Ne da sam ja sad neki puritanac, jelte, ali tonalna transformacija u hard boiled pulp ovom stripu zapravo ne donosi previše benefita i deluje kao da Mosley samo testira granice. Pomalo neugodni seksualni sadržaj pomoliće se i nešto kasnije u stripu kada jedan od ubernegativaca Grimmovoj novoj devojci preti da će, kada postane njegova robinja, iskusiti slast kakvu niko od njene vrste nije još iskusio, a uz slast i bol. I, mislim, implicitne seksualne pretnje jesu bile deo pre-sixties palpa i stripova ali diferencija specifika superherojskog stripa od početka šezdesetih nadalje je bila upravo u tome da su autori MNOGO uvijenije rukovali seksom i nasiljem a što je stripovima dalo osobeni ton i etos. Ova vrsta dijaloških bombi je nekako frenkmilerovski šokantna a bez pravog razloga.

Elem, glavni problem sa ovim stripom je što ima bizarno nabacanu naraciju i zaplet. Čak ne ni komplikovan zaplet, jer do kraja bude jasno šta se dešavalo i, važnije, zašto se to dešavalo, ali dobrim delom ovog serijala utisak je da se stvari događaju jer su u tom trenutku pale Mosleyju na pamet i da će već neki budući Mosley naći način da ih poveže u konzistentnu pripovest. Da ne grešim dušu, taj budući Mosley do šeste epizode uistinu poveže konce naracije i podari nam zaključak koji funkcioniše i kao metafora za sazrevanje muškarca što je pokušao da se izdivlja samo da bi shvatio da je izabranica njegovog srca moćnija žena i osoba nego što je bio svestan, i pronašao u sebi još dublju ljubav prema njoj, ali tokom serijala ima mnogo mesta na kojima je legitimno zapitati se zašto, dođavola, ovo čitamo. Pripovedanje ume da bude prilično konfuzno, sa stvarima koje se događaju jer to tako valjda treba a ne slede internu logiku stripa i The Next Big Thing je prepun set pisova koji bi mogli biti kompleto izbačeni iz narativa a da strip ništa ne izgubi.

Ipak, kako rekosmo, finale uspe da nekako poveže razbarušene niti narativa i podari nam koliko-toliko uredan zaključak, a Reillyjev crtež i Bellaireov kolor su konzistentno sjajni i odrađuju najveći deo najtežeg posla. Ovo je strip čija je psihodelija ugodno „retro“ sa doticanjem mnogih klasičnih motiva, uključujući plavu oblast na mesecu, neke bizarne Silver Age negativce itd, i grafička oprema ove pripovesti uspeva da vas povremeno opčini pa onda zaboravite da je Ben Grimm imao snošaj sa nečim što nije baš, jelte, ljudski...

Ne moraju svi eksperimenti da se završe bezpogovornim uspehom. The Next Big Thing svakako to nije, ali meni je drago da se Marvel sa ovim kockao – mada sa jako malim ulozima, naravno – i da je doveo jednog uglednog autora koji vrlo očigledno voli properti sa kojim su mu dali da radi i potrudio se da ubrizga veliki deo svog osobenog stvaralačkog svetonazora u strip. Nije to baš skroz profunkcionisalo, ali dobili smo dosta vrlo lepog crteža pa na kraju i obećanje da se Ben Grimm vraća u Junu stripom u kome će, čini se, deliti svetlost reflektora sa Hulkom, a što je uvek dopadljiva kombinacija. Živi bili pa videli, a do tada, Amazon ovaj serijal ima na prodaju na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pročitao sam U4 01 – Jules, francuski grafički roman koji su radili neki iskusni autori, a koji je, iako pruža u nekom smislu zaokružen narativ, samo deo većeg narativa. Naime, U4, kao (nad)naslov celog propertija, ukazuje da se ovde radi o seriji od četiri ravnopravna grafička romana a koji su na neki način uvod za peti finalni, gde se, pretpostavka je, dobija razrešenje. Ja sam inače užasno stara i ogorčena osoba pa kad čujem da je izašla knjiga koja je tek prvi deo planirane tetra- ili pentalogije, odmah se hvatam za pištolj, no, stripovi su, možda, MALO primereniji toj serijalizaciji. Taj tantrički pristup pripovedanju gde je sve što čitate zapravo samo tizer za nekakva šokantna finalna otkrića što nisu još ni napisana svakako ima svoj rezon i neću reći da ne razumem ideju o bildovanju uzbuđenja najavama nečega što će tek doći, ali sa druge strane, ja sam i čovek koji stalno razmišlja o svojoj smrtnosti pa se uvek pitam hoću li dočekati taj literarno-sladostrasni kraj. Ali možda važnije, mislim da je uvek ključno pitanje je li ono što čitate u ovom trenutku PO SEBI vredno čitanja. Ima li ono dovoljno sopstvenih literarnih kvaliteta – dobar rad sa likovima, zadovoljavajuće narativne lukove, lep, uostalom, stil – da ga pročitate i kažete da ste imali jedno dobro umetničko iskustvo a ako ikad dočekate to finale, to će biti lep bonus.



Ne kažem da je ovaj moj filozofski stav legitimniji od nekog drugog u kome, možda, smatrate da se delo ne može pravilno oceniti pa ni pravilno iskusiti ako nemate čitav kontekst i da se čitalac mora zadovoljiti prevashodno tim obećanjem buduće isplate koja će unatrag rekontekstualizovati sve što ste već pročitali i otkriti njegove intrinzične vrednosti itd. itd. itd. samo kažem šta je meni bliže i prirodnije. Utoliko, U4 01 – Jules, kao uvodni deo moram da ocenjujem prevashodno na osnovu njegovih imanentnih kvaliteta, uzimajući ipak u obzir da je ovo tek prva priča u jednom krupnijem narativu.

Kada sam rekao da je stripovima možda primerenija ta serijalizacija narativa, to je uglavnom jer sam ja izdrilovan na to da se stripovi završavaju šokantnom poslednjom stranicom i obećanjem „nastavak u sledećem broju“ iako, naravno, MNOGI stripovi nemaju takvu formu. Evropski albumski strip franko-belgijske provinijencije, recimo, naprotiv, običava da u svojim serijalima u svakom albumu ima jedan zaokružen narativni luk  i ne završava se nužno klifhengerima iako se nastavci očekuju. Sad, sa U4 cela ova filozofija možda manje vredi jer je u pitanju strip-adaptacija proznog bestselera koji je bio neka vrsta eksperimenta započetog polovinom prošle decenije. Naime, U4 je u početku bio kvartet romana koje su napisali četvoro autora (Carole Trébor, Florence Hinckel, Vincent Villeminot, Yves Grevet) a koji su svi izašli 2015. godine, manje-više u isto vreme, pričajući priču što se događa u istom svetu, sa glavnim likovima svakog od romana koji sreću jedni druge i kreću se u smeru jedinstvenog finalnog razrešenja.

Ovo je, hajde da kažemo, u najmanju ruku interesantna ideja čak i uz sve moje rezerve o započinjanju pisanja sa ambicijom kreiranja serijala, franšize itd. Uostalom, stripovi – američki makar – to rade sve vreme pa ako je nešto dobro za, šta ja znam, X-men, što ne bi bilo i za francuski žanrovski roman?

Naravo da U4 romane nisam čitao, ali iz stripa i informacija na internetu mogu da zaključim da je u pitanju, jelte, young adult proza sa za mene sasvim privlačnim žanrovskim osnovama. Ne sad nešto originalna – U4 prikazuje svet u kome je novi i jako opasni virus pobio najveći deo stanovništva planete ali se ispostavilo da su tinejdžeri na njega imuni pa sada oni moraju da kako znaju i umeju organizuju postapokaliptično društvo – ali za mene svakako prijemčiva. Preokret je u tome da svaki od četiri romana izašla u prvom naletu može da se tretira kao „prvi“, odnosno da je U4 programski konstruisan da se romani čitaju bilo kojim redom da bi se nakon pročitane četiri knjige upoznali svi glavni likovi, pohvatale niti zapleta i ušlo u finalni roman, Contagion, a koji su četvoro spisateljica & spisatelja napisali zajedno. Opet, da na stranu stavim svoje predrasude vezane za to pišu li autori kompatiblnim stilovima – i ako pišu je li taj metastil uopšte literarno zanimljiv – i je li zaplet dizajniran od strane komiteta prihvatljiv za probirljivog čitaoca, ovo je prilično zanimljiv književni eksperiment.



Mali je problem što je u stripu ovaj eksperiment u startu miniran činjenicom da, makar u ovom Engleskom prevodu koji nam je obezbedio Europe Comics, adaptirajući Dupuisovo originalno strip-izdanje iz prošle godine, radoznali čitalac u ovom trenutku ima na raspolaganju samo Jules, dakle, „prvi“ tom koji ne treba shvatati kao prvi ni po kom osnovu, jer je ravnopravan sa ostala tri – a koji još nisu izašli. Ne da je to neki VELIKI problem, kako rekosmo, ove stripove možete čitati bilo kojim redosledom jer se događaju u isto vreme i kada ih završite, pripremljeni ste za finalni tom (koji se ovde zove Khronos), ali ako je ideja bila da različiti čitaoci čitaju različite tomove i onda putem, jelte, proverbijalnih društvenih mreža diskutuju o ovom svetu i pričama u njemu i kreiraju posebnu vrstu diskursa i uzbuđenja, pa... to se neće desiti s obzirom da u ovom momentu svi mogu da čitaju samo Julesa.

No, sve je to beznačajno i u istorijskoj perspektivi – ostali albumi treba da izađu kasnije ove godine – ali i u fenomenološkoj. Nama, ili barem meni je bitno samo je li Jules sam za sebe dobar strip i, eventualno, da li u dovoljnoj meri razgoreva glad za čitanjem narednih nastavaka.

U4 01 – Jules su pisali Pierre-Paul Renders i Denis Lapière – dakle „teškaši“ francuske scene. Renders je diplomirani filozof i ugledni filmmejker koji sa  Lapièreom već odavno uspešno sarađuje na stripovima a Lapière je jedan od najzaposlenijih francuskih scenarista poslednjih par decenija. Crtač je španski ilustrator Adrián Huelva kome je ovo prvi put da radi na stripu i to se donekle i vidi.

Daleko od toga da je U4 01 – Jules loše nacrtan ili nejasno pripovedan, ali ovo je i pomalo iznenađujuće neatraktivan strip sa klasičnim „francuskim“ stilom koji podrazumeva blago karikirane likove, jasne linije i čist lejaut ali sa za mene iznenađujuće malo energije u crtežu. Donekle je ovo i do kolora što ga je radio Amparo Crespo a koji je veoma umiren, na momente možda i pomalo beživotan. S obzirom da je u pitanju strip koji ima i saspens i akciju kao svoje značajne elemente, Huelva i Crespo možda propuštaju priliku da mu daju više dinamike koja bi odgovarala priči.

Ta je priča, kako rekosmo, postapokaliptična ali po tonu prilično prizemljena i svedena. Jules, glavni junak, na početku stripa kontemplira o propasti sveta u porodičnom stanu, svestan da izlasci da se nađu hrana i baterije moraju postajati sve rizičniji kako u svetu ima sve manje odraslih osoba – a one koje su preostale idu unaokolo sa oružjem i u skafanderima, pod upravom nekakve vanredne vlasti – i lamentirajući nad umrlim roditeljima i bratom, adiktom koji i usred apokalipse samo traži način da se, jelte, uradi, pa nek ide život.



Ubrzo, međutim, Jules pronalazi dete još mlađe od sebe, devojčicu o kojoj počinje da se stara, a onda naleće i na grupu organizovanijih tinejdžera koje uglavnom zna iz škole, a koji u jednoj pariskoj zgradi prave neku vrstu utvrđenja i pribežišta. Ova ekipa je interesantna, sa vrlo različitim karakterima, lepo odmerenim žensko-muškim udelima, harizmatičnim vođom koji pritom, za promenu, izgleda NIJE psihopata i Jules se sa svojom štićenicom lepo uklapa u novu zajednicu, učestvujući u ratovanju sa rivalskim grupama, ali i odlazeći do vojnog objekta u blizini gde se povremeno deli pomoć.

U4 01 – Jules je, dakle, delom Gospodar muva, delom Rat dugmića, pa delom verovatno i Igre gladi, ali za sada je ovo strip u kome nema prenaglašavanja žanrovskih elemeata ili eksploatacijskih tonova. Likovi moraju da se bore pa i da ubijaju, ali ovo je tretirano sa dužnim poštovanjem i ne pretvara se u puki akcioni sadržaj iako zaplet nudi uobičajene misije i set pisove. Jules kao lik je možda malo prebukvalno pisan ali on svakako ima prijemčiv karakterni luk, sa sazrevanjem koje deluje i prirodno i zarađeno s obzirom na okolnosti. Njegovi odnosi sa drugim likovima takođe imaju rezona i čitalac će se u njih investirati.

Naravno, problem je što u ostalim albumima iz ovog serijala uglavnom nećemo videti dalji razvoj Julesovih odnosa sa ovim partikularnim likovima a i on će biti sveden na sporedni lik, ali dobro, možda ti albumi budu sami po sebi dovoljno zanimljivi. No stoji da investicija u likove, njihov razvoj i priče ovde možda i neće biti isplaćena do poslednjeg, petog toma, a možda ni tada s obzirom da on treba da spoji četvoro glavnih likova i dovede ih do razrešenja.

To razrešenje... može da bude intrigantno. Jules je gejmer sa istorijom igranja popularne onlajn igre i iako je i sam svestan da je igra, jelte, jedno, a stvarni svet drugo, zaplet u kome se jedan od legendarnih igrača ove igre zariče da je u stanju da se vrati unatrag kroz vreme i spreči pandemiju je makar intrigantan.

No, moraćemo da dočekamo peti album, Khronos, da bismo saznali šta je od svega toga istina a šta tinejdžerski urbani mit. Do tada, reći ću da me U4 01 – Jules nije oborio s nogu, ali da jeste u pitanju umereno interesantan naučnofantastični narativ koji, istina je, ide sporo i ne stigne bogznagde do kraja, ali lepo radi sa likovima i poseje seme interesovanja za ostale stripove u serijalu. Čitaćemo, hoću da kažem, kad budu izlazili, a za sada prvi tom možete kupiti ovde.