Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvih jedanaest epizoda svežeg DC-jevog tekućeg serijala Deathstroke Inc. i kada bih rekao da ne znam šta da mislim to bi, plašim se, bilo malčice i ulepšavanje istine. Deathstroke Inc. nije najgori strip koji DC trenutno publikuje ali je je loš na nekoliko sasvim distinktnih načina a što sam ja doživeo kao skoro ličnu uvredu imajući u vidu koliko mi se dopao prethodni Deathstroke serijal od pre neku godinu.



Da malo osvežimo svačije pamćenje, prethodni Deathstroke serijal o kome pričamo danas se smatra definišućim narativom za ovog DC-jevog popularnog negativca. Christopher Priest je uzeo lik koji je uvek sugerisao da ima više dubine nego što su stripovi u koje su ga stavljali uspevali da pokažu, a onda ga je odveo u neočekivanom smeru pokazujući NESLUĆENE dubine i kompleksnosti njegovog karaktera, za superherojski strip iznenađujuće kompleksnu porodičnu dramu i antiherojski šarm sa najcrnjim zamislivim prelivom. Priest je trenutno zauzet radom na Black Adamu, a Deathstroke je imao tu sreću ili nesreću da ga u novom izvlačenju dobije na pisanje Joshua Williamson, jedan od u ovom momentu najvrelijih DC-jevih scenarista čije vizije i ideje u dobrj meri usmeravaju čitav glavni DC univerzum.

Ako ste čitali moja pisanja o DC-jevim stripovima u poslednjih par godina sigurno ste naleteli i na po neki osvrt na Williamsonove radove u kome sam uzdisao i vajkao se što scenarista koji je uglavnom odličan kada radi sopstvene, creator owned stripove, na korporacijskim zadacima pruža samo tehnički minimum. Ni jedan strip koji sam do sada pročitao a da ga je Williamson napisao za DC nije bio loš ali fer je reći i da mi se ni jedan nije posebno dopao i da sam se i čitanja Deathstroke Inc. prihvatio uz prilične mere opreza i preventivno mrštenje čupavih vjeđa. Posebno jer je uz Williamsona prve četiri epizode stripa crtao Howard Porter, stari DC-jev kadar kome je vrhunac karijere bio rad na Justice League of America sa Grantom Morrisonom na prelazu milenijuma ali koji poslednjih godina nije pružio išta što bi vredelo upamtiti.

Dobra vest je da je Porterov crtež u te prve četiri epizode sasvim solidan i uz Hi-Fijeve kolore daje nam dinamičan, blago late-’90s šmek stripa koji se ne zanima preterano verističkim prikazima ljudi, prostora i situacija već voli dinamične kompozicije, energiju ali i dovoljno uredan lejaut i organizaciju table da se ovo lako i lepo čita. Što se tiče karaktera, Porter nije suptilan čovek i njegovi likovi, Deathstroke pre svih umeju da se izražavaju prevashodno grimasama i prenaglašenim pozama ali to je, na kraju krajeva i u skladu sa onim kako Williamson ovo piše.

Možda nije zgoreg ukazati da Deathstroke Inc. laže već u samom svom naslovu. Nakon Priestovog serijala koji je bio metodična, duboka analiza karakterizacije glavnog lika, prikaz njegovog egoizma ali i kompleksnih motivacija koje ga vode kroz život i koje su ga transformisale iz plaćenika u superzločinca, pa u superheroja pa natrag u superzločinca, ideja o Deathstrokeu koji je rešio da prekine sa „terenskim“ radom i osnuje kompaniju što će njegove plaćeničke navike pretvoriti u složeniji biznis i gde bi njegovi nikada do kraja realizovani roditeljski nagoni mogli da se bezbednije razvijaju kroz menadžment grupe mladih plaćenika – pa, to bi bio strip koji bi bilo sasvim sevap čitati.



Ali Deathstroke Inc. nije ništa ni nalik tome. U blatantnom primeru lažnog reklamiranja, Deathstroke Inc. nam Deathstrokea na početku prikazuje kao pukog plaćenika koji ovog puta radi na strani „dobra“, uglavnom zato što mu je dosadno i što je plata visoka. Agencija T.R.U.S.T. koja zapošljava njega i superherojsku divu Black Cannary bori se protiv nekih ozbiljnih, organizovanih superzločinačkih pretnji, kao što je, na početku, organizacija H.I.V.E. i težište Williamsonovog pisanja kao da je postavljeno u tačku balansa između jedva-reformisanog-superzločinca sa jedne strane, stree level superheroine neupitnog etičkog CV-ja sa druge i agencije za koju rade koja, čini se, sve radi u tajnosti i daleko ne samo od očiju javnosti već i od nekakve civilne regulative koju bi nad njenim aktivnostima morala da ima američka vlada.

Problem ove postavke je već u tome što strip od nas očekuje da poverujemo da Deathstroke, čovek čije je drugo ime paranoja i koji verovatno i kada otvara kutiju sa kornflejksom proverava da li tu postoji neka zavera, radi sa šejdi agenciju zato što mu je bilo dosadno i što mu dodavanje još novca njegovom ogromnom bogatsvu donosi male ali dobrodošle dopaminske šotove, a da nije prethodno detaljno i dubinski proverio ko su ti ljudi, ko su im roditelji, iz kakvih su kuća, ali važnije, za koga stvarno rade, kakve su im agende, koji će biti krajnji ishodi Deathstrokeovih poslova što ih za njih obavlja.

Williamson svu dubinu karaktera Sladea Wilsona koju je u dobroj meri izgradio Priest, ovde prenebregava i svodi ga na matorog džangrizavog tipa motivisanog pohlepom i dosadom pa je prvih nekoliko epizoda obeležeo neugodno glupom, uprošćenom karakterizacijom i isforsiranim sukobima između Sladea i Black Cannary.

But wait, it gets worse! Dok su uvodne epizode makar zabavne na bazičnom nivou jer nam prikazuju pojedinačne poslove obeležene  ekstravagantnom akcijom (uključujuću u svemiru, protiv kiborškog Supermena koji nije STVARNO kiborški Supermen) i Porter ih crta dinamično i bučno, od pete epizode olovku u ruke uzima Paolo Pantalena a strip konačno dolazi do „inc.“ dela cele priče. And this is bad.

Pantalenin crtež je solidan, da ne bude zabune, ali Williamson pravi sasvim nezarađen preokret u kome konačno odlučuje da nam pokaže kako Deathstroke prelazi u „full supervillain“ mod rada i stavlja se na čelo zločinačke organizacije koju je preuzeo tako što je ustrelio njenog prethodog predvodnika. Sva, ponoviću, kompleksnost koju je Slade imao ovde se jeftino proda kroz par replika u kojima on kaže „Ne, ovo sam STVARNO ja“ i produži bez plana i programa da sebe naziva „kraljem superzločinaca“.

Priznajem da nisam stigao ni da se iznerviram jer Williamson maltene odmah ubacuje ovaj serijal u krosover Shadow War koji traje od sedmog do devetog broja Deathstroke Inc. i u pitanju je duboko nezadovoljavajuće iskustvo za ljubitelja Deathstrokea. Stephen Segovia gostuje na jednoj epizodi na crtežu i ovo je korektno mada je povratak Pantalene u vozačko sedište dobrodošao, no problem je pre svega u scenariju koji ne samo što Deathstrokea na silu uglavljuje u predugačku i isforsiranu priču u kojoj je on praktično glavni negativac nego i Williamson prilično bezobrazno uzima nekoliko godina Priestovog rada na karakterizaciji a onda pokušava da ih spakuje u tri meseca krosovera. Sladeov odnos sa njegovim sinom, Grantom, koji je u velikoj meri obeležio definitivnu karakterizaciju Deathstrokea ovde je emuliran kroz klona u kome u jednoj skoro komično nespretnoj sceni Slade odlučuje da prepozna svog „novog“ sina kome će pružiti sve ono što nije pružio Grantu i ovo je erzac-motivacija za sve što će dalje raditi.



Ovo je totalni, što bi u Americi rekli, shitshow u kome se na silu pokušavaju naći motivi i emotivna krešenda i tragični kraj ovog narativa ne da nije zarađen nego ostavlja Deathstrokea na mnogo gorem mestu nego što je on zaslužio.

Na toliko lošem, zapravo da su deseta i jedanaesta epizoda, dve za sada najnovije, potpuno odstupanje od „Deathstroke Inc.“ koncepta i zapravo se vraćaju u prvu godinu Deathstrokeovog „rada“ tj. u period kada je bivši plaćenik Slade Wilson, a koji je tretiran serumom što je trebalo da od vojnika pravi supervojnike, konačno postao superzločinac Deathstroke.

Srebrni pervaz na TOM oblaku je što se Williamson (za sada?) skinuo sa serijala i Deathstroke Year One piše Ed Brisson. Brisson je pouzdan i korektan scenarista koji uglavnom tačno zna šta publika koja čita superherojske stripove voli a onda joj pruža baš to uz vrlo solidan zanatski nivo. Kako ovo crta Dexter Soy (uz kolore Veronice Gandini), strip odmah ima ozbiljniji, zreliji ton primereniji hi-tech akcionom trileru i mada se ne radi o nekakvom revolucionarnom radu – da ne pominjem da je Priest već u svom serijalu pokazao sasvim dovoljno ranih radova Sladea Wilsona i da nisam siguran da nam treba detaljni Year One narativ – on je pitak i obeležen značajno boljim radom sa likovima i odmerenijim tonom.

Nisam siguran kuda DC zaista namerava da ide dalje sa ovim stripom, hoće li se Williamson vraćati ili će Brissonovo uskakanje da doveze serijal do laganog otkazivanja. Radi se o stripu koji ne samo da nije našao konzistentan ton i koncept, čak i dok ga je pisao njegov, jelte, kreator, nego je i na tehničkom nivou pružio jedva prihvatljive zaplete i dosta slabu, plitku karakterizaciju. Crtež jeste uvek bio solidan i Steve Wands koji leteruje ceo serijal radi posao kao i uvek veoma dobro, ali ovo je školski primer stripa nastalog na bazi KONCEPTA a da taj koncept ne samo da nije dobro realizovan nego se stiče utisak da njegov autor nikada nije imao ni strpljenja ni interesovanja da se njime zaista bavi. I dok svakako ne može baš SVAKI tekući serijal koji DC lansira da bude sjajan, teško mi je da malo ne lamentiram što su se kola slomila baš na Deathstrokeu koji samo što je postao figura vredna praćenja i emotivnog ulaganja. Šteta, ali ako i dalje imate apetita da ovo proverite, Amazon serijal prodaje na ovom mestu.


 

[Meho Krljic]

Into Radness je grafički roman izašao polovinom prošlog meseca za Dark Horse i predstavlja interesantnu kombinaciju futurističkog omladinskog stripa, ali pomerenog svega nekoliko minuta, možda čak i sekundi u budućnost, sa nekom vrstom retro, ’80s vajba. Utisak dok sam ga čitao je, iako se radilo o influenserima i trci za što veću popularnost na društvenim mrežama, bio kao da gledam neki „youth“ film iz osamdesetih, sa šarmantnim referencama na video igre, hevi metal, VHS i druge stvari koje vole mladi.



Kyle Strahm koji je ovo napisao je značajno poznatiji kao crtač nego kao scenarista. Uostalom, predaje ilustraciju na Umetničkom isntitutu Kanzas sitija. Za Image Comics je radio na serijalima Spread i Unearth sa vrlo uglednim scenaristima kao što su Justin Jordan i Cullen Bunn, a sada radi i Twig sa Skottiejem Youngom, ali je njegova karijera obuhvatila do sada impresivno veliki deo jakih američkih izdavača. Strahm je radio i za IDW, i za DC i za Marvel i generalno je u pitanju vrlo uposlen i solidno iskusan autor koji se, evo, vidimo, lepo snalazi i u ulozu scenariste.

Jake Smith koji mu je ovde bio partner u zločinu radeći crtež i kolor je značajno manje poznat ali radi se o vrlo svežem novom talentu koji se sa ovim radom dokazao, a već ima u rerni i neke sopstvene projekte. U najmanju ruku, reći ću, imamo posla sa momkom na koga treba računati. Energičan i bučan u kompozicijama i teksturiranju, ali disciplinovan u lejautu i pripovedanju, Smith je nesumnjivo dašak svežine i autor koji, nadam se, neće na kraju samo i isključivo raditi stripove o superherojima za velike korporacije. Njegov autorski doprinos Into Radness je veoma značajan i daje ovom stripu presudne elemente njegovog karaktera i identiteta.

Into Radness je, kako rekosmo, odmladinska priča i priča o drugarstvu. Ekipa koju pratimo u ovoj priči predvođena je momkom po imenu Dylan, i u pitanju je postava koja za sopstveni striming kanal (koji nije na platformi koja se zove JuTjub, ali kao da jeste), nazvan Into Radness, kreira različite video-klipove bazirane pre svega na eskcesu različitog tipa. I već tu dobijamo tu aromu blagog retro-okretanja prema nekim prošlim vremenima i formativnim uticajima što su oblikovali mnogo veći deo kulture savremenih generacija nego što smo svesni. Into Radness zapravo na neki način podseća na Jackass, televizijski šou koji je anticipirao apetit publike, pogotovo mlade, što ne oseća da pripada ijednom postojećem kulturnom miljeu, da konzumira sadržaj koji je naprosto bizaran, preteran, često nebezbedan i dosledno glup ali koji bez ostatka komunicira posvećenost njegovih autora proizvodnji tog sadržaja pa i po cenu fizičkih ozleda.

Sam Into Radness nema nužno tu gross out ili makar autodestruktuvnu komponentu koju ja vezujem za Jackass i mada autori na ovom kanalu nisu nužno eksplicitno „woke“, svakako se kod njih da primetiti nešto veći nivo socijalne odgovornosti. Uostalom i zaplet stripa se vrti oko etike u svetu influensera, toga da je u pitanju divlji zapad novih medija i neistraženih populacija konzumenata koje u nedostatku mogućnosti da budu ispitane putem fokus grupa i dubinskih intervjua bivaju analizirane od strane algoritama, na ime navika u kliktanju, lajkovanju (koje se u ovom stripu zove „shout“) i dislajkovanju („skunk“). Ekipa kanala je i rodno i rasno (pa i „neuro“) divergentna opet na jedan sasvim prirodan, organski način, sa klincima koji pokušavaju da budu istovremeno i klinci, spontani, bučni i drčni, a da opet budu i uspešan biznis.



Ovo drugo im na početku ne ide od ruke i Into Radness ima svega dvanaest pretplatnika ali stvari se menjaju kada se praktično spontano, bez pripreme snimi i aplouduje video na kome se ekipa bori protiv neobičnih čudovišta što ulaze u električne aparate i animiraju ih. Neretko ovi aparati su olupane arkadne videoigračke mašine. Ovaj video, naravno, postiže viralnu popularnost i naši junaci postaju zanimljivi velikom strimeru/ influenseru koji ovaj posao tretira kao ozbilajn biznis i obećava im da će i od njih napraviti ozbiljnu firmu...

Ostatak narativa je sasvim ugodno predvidiv sa Dylanom koji se po prvi put u životu oseća kao da je na pragu nečeg što bi se dalo nazvati „uspehom“ ali i sa postepenom alijenacijom u maloj ekipi drugara kada Dylan insistira da se, na nagovor velikog strimera koji im je sad neka vrsta mentora, usvoje neke poslovne prakse koje naprosto nisu u duhu ovog kanala ili, uopšte, drugarstva.

Into Radness ni slučajno ne odlazi u neke prevelike inovacije i literarno-avangardne teritorije svojim tretmanom ovog zapleta. Gomila borbi sa sve bizarnijim čudovištima na stranu, ovo je vrlo tipična priča o klincima koji imaju snove pa onda kada ti snovi počnu da se ostvaruju moraju da se opsete jesu li im važniji snovi ili stvarni ljudi oko njih koje nazivaju svojim prijateljima. Neću da spojlujem razrešenje ali naravno da već znate kako se to stvarno završava.

Ali Into Radness nije zaista tako „radikalan“ zato što ima nikad pre viđenu i pročitanu priču, već upravo zbog toga kako izvrsno pogađa taj „radness“ osećaj koji ovoj priči daje jako uzbuđenje i atmosferu drugarstva što je izdižu iz prostog prepričavanja poznatog narativa i obezbeđuju joj karakter i identitet.

Naravno, Smithov crtež i kolori su u OGROMNOJ meri odgovorni za ovo. Taj spoj modernog „streamer“ svetonazora i ’80s omladinske kulture ne bi trebalo da radi tako fantastično kako radi, ali Smith uspeva da nam ga proda na najprirodniji način. Uzmite na primer slike grada koje dobijamo na nekim stranama dok talentovani, ali ćutljivi klinac koji pravi RADIKALNU muziku na svom malom deku, ide svojoj kući. Gradić Back Alley (da, tako se zove, sa sloganom „nećemo vas kriviti ako odete odavde“ na jednom od bilborda) je savršena rekonstrukcija/ sinteza urbanih pustoši osamdesetih u kojima su odrastali mnogi koji će ovo očitati ali će i mnogi mlađi prepoznati taj spoj nabujalog urbanizma i sve većeg otuđenja. Grafiti po zidovima, đubre razbacano oko kontejnera, daske zakucane preko razbijenih prozora davno napuštenih stanova na prljavim fasadama – Smith ima takav osećaj za detalj da se malo zabrinete kad shvatite da mejnstrim strip u Americi po pravilu nema vreme ili budžet da crtači mogu da opravdaju ovoliko ulaganja u oživljavanje scene.



Tu je onda i stil oblačenja klinaca, od udobnih trenerki i jakni, preko dripačkih teksas-jakni sa otkinutim rukavima, bedževima i prišivačima, tu su kape, amblemi na duksevima, naočari na čelu, farbane frizure i facijalne malje. Protagonisti ovog stripa se izražavaju svakim svojim gestom i već samim svojim izgledom i njihova kreativnost nije iskalkulisana, poslovno-hladna i ekonomski prebrojiva već je prosto nabujala snaga mladalačke imaginacije i želje da se svetu nešto podari, što će taj svet, u krajnjem obračunu, učiniti za mrvicu boljim mestom.

Into Radness je, dakle, poznata priča – gledali smo mnogo filmova i pročitali mnogo stripova sa vrlo sličnim pričama – ali ispričana na svež, originalan, nadasve AUTENTIČAN način iako autentično prikazuje elemente dve epohe razdvojene sa više decenija, u jednom neočekivano prirodnom i potentnom spoju. Meni se to veoma dopalo, pa, svakako proverite album putem sajta izdavača Dark Horse.


 

[Meho Krljic]

Danas je red došao da se kaže i koja lepa reč o superherojskom serijalu koji izdaje Image Comics a ime mu je Radiant Black. Superheroji, kažete vi, na Image Comicsu? OK Boomer.



Jeste pomalo i prijemčivo razmišljati o tome kako je Image Comics danas firma koja nudi američkom (i svetskom) strip-čitateljstvu nekakav „pravi“ mejnstrim, ili makar žanrovsku materiju koja nije neproporcionalno odgurana u stranu superherojske tematike. Iako superherojskih stripova ima svuda, fakat je da su oni u Americi jako dugo de fakto mejsntrim i da kompanije koje svoje izdavaštvo baziraju na stripovima drugih žanrova i dalje, i pored dokazanog uspeha koji je tako moguće postići, nemaju srazmere jednog Marvela ili DC-ja. Image je započeo kao kuća superherojskih autora prebeglih iz Marvela a koji su radili superherojske stripove slične onom što su radili u Marvelu, samo bez smaranja od strane urednika i izdavača, slobodno, lako, neodgovorno i, devedesetih godina prošlog veka, jako uspešno.

Mnogo se toga promenilo za tri decenije koliko Image proslavlja ove tri godine i činjenica da su najprodavaniji serijali ovog uzdavača danas žanrovske stvari što nemaju nikakve veze sa superherojima je svakako znakovita već utoliko što pokazuje da publika koja ŽELI da čita superheroje najčešće želi da čita superheroje u već etabliranim univerzumima, sa decenijama kontnuiteta i da, Spawn i Savage Dragon koji idalje izlaze za Image na stranu, skoro ništa drugo što bi Image sada mogao da smisli, neće imati istu težinu kao Hulk ili X-Men ili Spajdermen...

Ali i ne mora. Radiant Black je svakako jedan od primera kako se može raditi superherojski strip koji je u punoj meri (post)moderan, odnosno smešten u svet koji razume da je superherojština mejnstrim kulturni fenomen na ime filma i televizije, koji funkcioniše po principu dvadesetčetvoročasovnog ciklusa vesti, panoptikona u kome je svako „gledalac-reporter“ na ime sveprisutnih kamera na telefonima, viralnih klipova i mini-industrija koje niču oko njih, sa komentatorima, tumačima, v-blogerima, kosplejerima i fan-fikšn-autorima što će fenomenu dati apokrifni sloj tako bitan da se on upiše u sveukupnost ljudske kulture.

Radiant Black je čedo scenariste po imenu Kyle Higgins o kome sam već pisao jer je u pitanju autor aktuelnih, američkih Ultraman stripova za Marvel, ali je čovek i vrlo iskusan scenarista koji je za DC radio mnogo Nightwinga, Batmana i Deathstrokea, za Marvel nešto manje ali uspešno a koji je imao i vrlo pristojno primljen superherojski strip za Image pre nekoliko godina pod nazivom C.O.W.L. Možda jednako važno, za BOOM! Studios je radio uspešni Mighty Morphin Power Rangers.

Higginsov partner na ovom stripu i njegov koautor je Marcelo Costa, brazilski ilustrator koji je do sada za severnoameričke izdavače uglavnom radio kao kolorista, između ostalog baš na Mighty Morphin Power Rangers i ovo mu je prvi autorski rad ovom terenu. Costa ima zanimljiv, upečatljv stil, sa mnogo korišćenja kolora i efekata da postigne impresivne, upečatjive „svemirske“ rezultate, dok je letererka Becca Carey ovde uložila izuzetno mnogo truda da serijalu udahne šmek novuma i futurizma. Ovo je, na kraju krajeva, superherojski strip koji treba da izgleda moderno i sveže, bez oslanjanja na isprobane i možda i malo izlizane superherojske trope.



Higgins svakako sa ovim radom ide na dosta visoki koncept i trudi se da svu svoju ekspertizu i iskustvo ulije u kreiranje superherojskog miljea koji neće biti puka reciklaža poznatih motiva i trikova iz sada već devetodecenijske superherojske istorije. Radiant Black, pre svega, u sebi ima dosta DNK japanskog mirisa, sa jasnim referencama na Ultramana i Power Rangers, ali se zatim može prepoznati da u njega Higgins ugrađuje znatno više ličnog nego što je standard za ovakve stripove. Štaviše, početak serijala, sa prvom epizodom koja je izašla Februara 2021. godine, uopšte ne liči na klasičan superherojski strip, naprotiv i više podseća na televizijsku mumblecore dramu o ljudima koji izlaze iz mladosti i suočavaju se sa realnostima „odraslog“ života, te širokim pokrovom lake depresije koji taj život prebacuje preko svih nas. Glavni junak je – barem na početku – relativno nesigurni, mladi prozni autor Nathan Burnett koji, nakon nekoliko uspelih kratkih priča dobija predujam za pisanje romana ali pati od tako konzistentne kreativne blokade da ga ni vožnja za rajd-šering servis ne može spasti od brutalnog ekonomskog žrvnja života i rada u Los Anđelesu pa se on na kraju, poražen i dekintiran vraća da živi, makar na neko vreme kaže on, u rodni gradić, kod mame i tate, u kuću u kojoj je odrastao.

Iako sve to deluje kao potpuna propast, Nathana tamo čeka i najbolj ortak, Marshall, koji će biti oduševljen što mu se partner iz mladosti vratio, pa makar i malo pognute glave, i nudiće mu podršku i hrabrenje koji imaju i jednu finu, ne prenaglašenu, samo vrlo vrlo suptilno sugerisanu homoerotsku komponentu.* Nathan će na kraju nekako prihvatiti da i ovako može da se živi i da njegov roman, za koji nije napisao ni prvu stranu možda sad i procveta, kad ne mora da se bavi užasnim ekonomskim realnostima i okružen je ljudima koji ga bezuslovno vole.
*da odmah ukažem da se do za sada najnovije, šesnaeste epizode ne razreši ni na koji način je li Marshall gej i da li se erotski loži na Nathana, ali ja slutim da jeste i da se loži, pa nek mi istorija sudi.

Naravno, onda se desi NEŠTO i Nathan postane superheroj sa moćima koje ne razume i odgovornostima za koje će i njemu, i Marshallu, i policiji i opštoj javnosti trebati dugo vremena da stvarno shvate. Radiant Black je vrlo, rekosmo, moderan narativ i ovde su supermoći vezane za NEŠTO što dolazi iz svemira, možda ne baš iz ove dimenzije, nešto što ne shvataju ni Nathan, ni Marshall, ali ni druge osobe koje su na sličan način Nathanu stekle moći. Čitalac, dakle, prisustvuje stvaranju novog superherojskog univerzuma i njegovom „prirodnom“ raslojavanju na superheroje i superzločince ali ovde nema čistih, jednostavnih metafora za to šta moći predstavljaju i kako njihovo poreklo stoji u odnosu na naš svet – ali ni svet junaka ovog stripa – pa je miris misterije održavan već godinu i po dana vrlo dobrodošao.

No, ključnije, ovo je strip pre svega o likovima. Najčešće poređenje koje Radiant Black dobija u kritikama i koje Image forsira u svom marketingu je svakako ono sa Invincible Roberta Kirkmana i Ryana Ottleyja, a što je fer ali i ne sasvim tačno. Invincible je imao na svojoj strani tu back to basics energiju i sposobnost da stare superherojske trope učini ponovo svežim i time bio veliki hit za Image u njegovoj zrelijoj fazi. Radiant Black to ne čini i pored oslanjanja na japanske predloške, usput i priča značajno komplikovaniju priču. Sa Invincible ga povezuje ta „realističnost“ mizanscena, likova i njihovih karaktera. Ovo nisu superheroji koji povredu sa sebe stresu kao perut sa ramena i koji su sa svojim moćima uvek načisto. Uzbudljivost Radiant Black je velikim delom u tome da likovi često ne znaju tačno šta mogu da urade, sumnjaju u sebe, bore se koliko protiv protivnika toliko i protiv svojih strahova i konfliktnih motiva, a onda prilike za team upove i borbe protiv „tradicionalnih“ negativaca koriste na načine drugačije nego što je standard u superherojskom žanru. Ovde često vidimo jedno radikalnije propitivanje moći i odgovornosti u savremenom društvu nego što smo navikli i ta ideja da postoje „prirodni“ antagonizmi između parova heroja i zločinaca je ovde često namerno i metodično izvrtana naopačke.



Naravno, sve to je dodatno smešteno u svet koji ne miruje. Policija mora da radi svoj posao čak i kada se gomile kostimiranih ljudi bore u vazduhu iznad grada i ruše zgrade, prolaznici snimaju prizore svojim telefonima i kače ih na društvene mreže, podkasteri zgrću ozbiljne pare komentarišući sve to što se događa, kreirajući dodatni saspens, dramu i glasine, drugi preduzimljivi poslovni ljudi se snalaze tako što će ekonomski eksploatisati novi fenomen iako na to nemaju „pravo“... Radiant Black u dobroj meri služi i da analizira moderno društvo i njegovu fascinaciju spektaklom, pa i adikciju na spektakl, i superheroji su ovde odlična metafora za ovu potrebu.

U centru je, ipak, pre svega odnos između Nathana i Marshalla, koji su sasvim različiti likovi sa sasvim različitim karakterima, motivacijama, ličnim istorijama i odnosom ka moći koju ne razumeju i Radiant Black u ovom trenutku, sa  krajem šesnaeste epizode što vrlo uspešno podseća na to da je ovo strip o DVA glavna lika i njihovim odnosima a da je sva svemirska misterija tu da nam pomogne da te odnose bolje istražimo.

Marcelo Costa je, rekosmo, vrlo upečatljiv crtač i mada mu akcija nije uvek nužno „perfektno“ režirana, to i nije nužno uvek njena svrha. Costa uspeva da u Radiant Black udene ogromnu količinu začudnog i zbilja egzotičnog na jedan pomalo i uznemirujući način. Čitalac često ima utisak da prisustvuje stvarima ontološki toliko većim od sebe da je nemoguće ne osetiti i blagu nelagodu. Kontrast sa običnim, svakodnevnim prizorima malog grada provincijske Amerike je stoga vrlo funkcionalan i umešno postavljen. Costi kolore u kasnijim epizodima radi Triona Farrell i uvek je zadovoljstvo videti je na ovako spektakularnom stripu.

Radian Black nikako nije savršen serijal. U prvom redu, njegovo insistiranje na tizovanju, na pružanju čitaocu samo mrvice informacija vezanih za „veliku sliku“ može da deluje škrto i da malo frustrira. Takođe, tempo pripovedanja, iako se ne možemo žaliti da ovde nema uzbuđenja, svakako ume da bude malo usporen sa povremenim odlascima priče u tangente i postranične rukavce narativa koji su dobri i zanimljivi ali je za to vreme glavni narativ na stendbaju. Opet, Higgins i ekipa svakako ovo rade s nameom da njihov tekući serijal poživi dugo i ima dugačak, kompleksan zaplet. Pokretanje (i završavanje) paralelnog  miniserijala,  Radiant Red, u kome se prati drugi, a vrlo zanimljiv lik iz istog ansambla je svakako jedan od dobrih načina da se glavnom serijalu obezbedi malo jači tempo, ali videćemo kako će to u budućnosti izgledati. Svakako, Radiant Black se u ovom trenutku nalazi na vrlo uzbudljivoj prelomnoj poziciji i urgiram da publika koja voli superheroje ali se malo zamorila od čitanja istih likova u recikliranim zapletima, sebi priušti čitanje ovoga. Neće zažaliti. Amazon ga prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Za letnje vreme i letnje teme, pa sam tako pročitao album Billie Bang: Totally Bonkers, franko-belgijski strip za decu i nas koji se krećemo ka statusu deteta sa uverenjem i otmenošću, a koji se, makar u svojoj prvoj priči događa ne poslednjeg dana leta, ali poslednjeg dana leta onako kako ga deca doživljavaju: poslednjeg dana raspusta.



Zvuči elegično, Mehmete, kažete vi, ali ja hitam da vas uverim da je ovo anything but. Billie Bang je striktno komičan strip sa dobro oprobanim, istorijski povtrđenim modelom po kome je u glavnoj ulozi nestašno, razmaženo, pa pomalo i manipulativno derište a oko njega imamo ansambl „normalih“ osoba što pokušavaju nekako da izađu na kraj sa malim antihristom. Billie Bang, dakle, na nivou postavke ne puca od originalnosti, ali svakako osvaja svojom sigurnom, zaraznom izvedbom, nudeći čitaocu odlične gegove i crtež koji svojom energičnošću ali i deformisanošću likova koja prevazilazi granice karikature i prelazi u ravan nadrealizma, sa na momente skoro kubističkim likovima i psihodeličnim koloritom. Strip za decu? Pa šta deca uopšte znaju? Njima je sve zanimljivo. I ovaj strip to dobro razume, ne potcenjujući svoje čitaoce, maloletne i punoletne, nego naprotiv, pokazujući ZAŠTO i KAKO deci sve može da bude zanimljivo, pritzivajući i dete u čitaocu da se ne stidi nego da dođe i ono da se zabavlja.

Ovaj album u originalu izdao je Le Lombard, pod naslovom Billie Bang Bang, Tome 1: Complètement Marto a slutim da je u prevodu na engleski izgubio jedno „Bang“ kako ne bi došlo do konfuzije i nedobog nekih tužakanja za narušavanje brenda od strane njujorškog repera koju sebe naziva Billy Bang Bang (free jazz violinista Billy Bang je, eto, odavno preminuo i vidimo šta se tu dešava). Naravno, to ne pomaže da se smanji konfuzija u kojoj može da se pojavi Billy Bang, britanski strip-lik iz osamdesetih, iz magazina Oink! a čije je glavno svojstvo bilo da eksplodira kada se naljuti.

U svakom slučaju, iako je Le Lombard belgijska firma, autori ovog stripa su Francuzi, i što bi oni išta morali da znaju o američkim reperima ili britanskim strip-likovima? Théa Rojzman, autorka scenarija za ove stripove – jer Billie Bang: Totally Bonkers je u suštini kolekcija kratkih epizoda – je po obrazovanju filozofkinja a po, kako ono beše, pozivu psihoterapeutistkinja, mada joj je danas glavni posao pisanje stripova. U stripove je kao autorka ušla zajedno sa ocem kada su njih dvoje napravili porodičnu (auto)biografiju u stripu a onda je paralelno sa svojim poslom u psihoterapiji krenula da i profesionalno radi stripove. U prvo vreme, krajem prve decenije ovog veka i u drugoj deceniji, Rojzmanova je bila isključivo ilustrator, radeći albume poput Le carnet de rêves, Chacun porte son ciel ili Mourir, ça n’existe pas za manje izdavače, a onda se više usredsredila na pisanje. Mourir, ça n’existe pas 2016. godine dobio posebnu pohvalu od žirija za nagradu Artémisia pa je i to verovatno pomoglo da se Billie Bang: Totally Bonkers pojavi u katalogu uglednog Le Lombard. A, mislim, i strip je odličan. Ovo se kod Le Lombarda vodi i kao tekući serijal pa očekujmo još albuma u, nadajmo se skoroj, budućnosti.

Steve Baker, crtač, je uprkos vrlo anglo imenu rođen u Francuskoj i kako sam kaže, kao dete je više blenuo u stripove (Pif Gadget, naravno) nego u udžbenike. Ali on je, za razliku od nas ostalih, od toga posle napravio svoju profesiju. U Briselu je diplomirao na institutu Saint-Luc i po preseljenju u Pariz krenuo da radi stripove sa različitim scenaristima. Njegova biografija na Europe Comics hvali njegovu stilsku raznovrsnost, a u koju se možete donekle uveriti odlaskom do njegovog vrlo retko apdejtovanog sajta, no, Billie Bang: Totally Bonkers je apsolutno dovoljan rezime, vizit-karta i pismo preporuke da ja poželim da sve njegove buduće radove čitam onako kako budu izlazili.



Billie Bang: Totally Bonkers se, rekosmo, nastavlja na dugu tradiciju stripova koji su o deci i istovremeno i za decu i za odrasle. Ovo deluje kao puka fraza, ali treba imati na umu da pisanje i crtanje stripa koji bi mogao biti zabavan i nekome od osam i nekome od, hajde da lupim neku cifru, pedesetjedne godine (KAD PRE, PITAM VAS, KAD PRE), nije zapravo tako lak zadatak. Kad pomislim na klasike uz koje sam odrastao, čini mi se da u njima i pored vrlo prepoznatljivih zajedničkih elemenata zapravo ne mogu da stavim prst na jednu i jedinstvenu formulu koju bismo mogli opisati nekakvim algoritmom i onda samo lako eksploatisati ad infinitum. Jedan od najstarijih stripova tog tipa koji sam čitao je bio Bim i Bum tj. The Katzenjammer Kids, strip koji je, ne zaboravimo, krenuo još u devetnaestom veku i, u vreme kada sam ga ja redovno čitao u Politikinom zabavniku sedamdesetih godina dvadesetog veka, imao iza sebe ogromnu istoriju. Uz njega je tu bio Dennis the Menace odnsno Denis napast u našem prevodu i mada su ova dva stripa imala puno toga različitog – Bim i Bum su imali nadrealističniji ton i ruralnije okruženje utemeljeni u imigrantskom iskustvu, Denis je bio suburbana priča o srednjoj klasi posleratne Amerike – svakako ih je spajala ta ideja o fokusiranju na decu koja su NEMOGUĆA, nesvodiva na društvena pravila i rutine, a koja baš na ime toga i služe da ta pravila i rutine, ali i malograđanske impulse što stoje ispod njih, razobliče i ismeju.

Naravno, jedan od najpoznatijih stripova poslednjih 40 godina sa sličnim obrascem je bio Kalvin i Hobs Billa Watersona i nije sad neki preveliki logički skok reći da je Billie Bang: Totally Bonkers pre svega usmeren na rekonstrukcije njegovih opservacija i nadrealistikog humora, samo smešteno u još modernije okruženje.

I, sad, real talk: meni su Calvin & Hobbes jedan od najdražih stripova SVIH vremena i ovo je serijal koji je za svega desetak godina postojanja dosegao neke od vrhunaca čitavog medija sa tako snažno i sigurno iznesenim tezama o nepomirljivim protivrečnostima u modernom građanskom društvu da ne mogu da zamislim da će mu iko prići narednih pola veka. Billie Bang: Totally Bonkers sigurno ne igra u baš istoj ligi sa Watersonovim remek-delom već i činjenicom da smo za sada dobili samo jedan album do pedesetak strana a gde još nije bilo prostora da se sve teze razrade i promisle, ali je, da odmah kažem, vrlo obećavajuća ponuda.

Oboje autora zahvaljuju se svojoj deci na inspiraciji dok scenaristkinja kaže da je njena ćerka bila i asistent na scenariju i proveravala sve šale na koeficijent smešnosti. Naravno, ovo je strip, a ne proza i Bakerov crtež će i potencijalno manje smešne gegove umeti da transformiše u urnebesne prizore koji naprosto ostaju ispred očiju i kada zaklopite ovaj album. No, Rojzmanova je razradila veoma jasan, uredan koncept i drži ga se dosledno.



Iako je album, tehnički, serija kratkih epizoda koje emuliraju prirodu novinskog, dnevnog stripa, Billie Bang: Totally Bonkers nije novinski strip, i ovde svaka epizoda ima po nekoliko tabli, a što diktira mnogo ležernije pisanje zapleta i pripovedanje. Takođe, postoji i izvesni metazaplet ili makar pripovedačka doslednost koja epizode ređa hronološki i idejno najlogičnijim redosledom, pokazujući prvo poslednji dan letnjeg raspusta za titularnu heroinu Billie Bang, osmogodišnjakinju koja, vrlo slično Waterosnovom Kalvinu, školu smatra zatvorom za decu, decu smatra uglavnom neprijateljima, roditelje tamničarima, a ima imaginarnog prijatelja sa kojim sve deli, a zatim prikazujući kako se klinka snalazi sa ponovnim povratkom u strukturiran dnevni raspored koji podrazumeva manje igranja i više sedenja i učenja.

Billie Bang: Totally Bonkers ima u svojoj pozadini priličnu količinu egzistencijalne težine, jednu elegičnu notu koja nije toliko naglašena da umanji komičnu eksplozivnost stripa, ali koja nesumnjivo čini sržni deo postavke. Billie je nestašna, da, i pogubljena u svojim fantazijama, i roditeljima ne samo da često priređuje neprijatna iznenađenja već ume i da se iz najnezgodnijih situacija izvuče ucenom ili nepristojnom nagodbom, ali Billie je, na momente to vidimo, i istinski usamljena, pa i izopštena iz šire zajednice na ime svoje nesputane maštovitoti i nesvodivosti na pravila, te je njen beg u maštu i svojevrsna samoodbrana.

Roditelji nisu nikakvi negativci ovde – oni su samo mladi par koji još pokušava da se snađe sa zahtevima roditeljstva i „odraslog“ života, a imaju i jednu mlađu bebu koja sada preuzima primat od Billie i njihovo neshvatanje u kombinaciji sa najboljim namerama prema svojoj deci je prikazano prirodno i bez stvarne osude. Malograđanština je ovde naprosto deo teritorije i Billie Bang: Totally Bonkers ne pretenduje da ima – barem za sada – revolucionarni, anarhistički ton Kalvina i Hobsa.

Osim kada je u pitanju Bonkers. Bonkers je Billiein „zamišljeni“ prijatelj koga ona vodi sa sobom u školu i ponekad njime preti drugoj deci kada krenu da je smaraju, ali za razliku od Kalvonovog Hobsa, Bonkers je manje „zamišlejn“, više „stvaran“ i ima formu čudovišta koje može da menja dimenzije. Gegovi vezani za Bonkersa i njegovu ulogu u Billieinom životu su najizrazitije fantastički element ovog stripa – dakle, ne samo nadrealistički – i biće zanimljivo videti kuda će autori dalje da odu sa ovim konceptom. Za sada smo videli jednu epizodu sa zlostavljačem dece koja je uprkos vrlo mračnoj tematici izvedena izvrsno.

Billie Bang je, dakle odlično napisan i fantastičnio nacrtan strip. Baker i poerd ekstremne deformisanosti likova uspeva da im ne oduzme humanizam, a jaka energija kojom radi table, sa sve vrlo snažnim kolorima je ekstremno prijemčiva za moje oko. Billie Bang: Totally Bonkers je naprosto vrlo zabavan strip postavljen na zdrave, oprobane temelje ali sa dovoljnom merom sopstvenog karaktera da se čita kao originalna i autentična varijacija na poznati predložak. Svakako ga proverite na sajtu Europe Comics.


 

[Meho Krljic]

Ponekad želite samo da pročitate prljav, dripački naučnofantastični strip koji se, istina, događa u svemiru ali su njegovi protagonisti mahom radnička klasa i ljudi sa kolekcijom mentalnih poremećaja, a da sve na sve strane seva od ultranasilja i golotinje. Želite to, zar ne? Ne? Samo ja? Oh...



U svakom slučaju, danas će nam ovo zadovoljstvo priuštiti SAF Comics Ervina Rustemagića sa svojim internacionalnim, na Engleski jezik prevedenim izdanjem albuma Nitro čeških autora sa imenima Jiří Grus i Štěpán Kopřiva. Kopřiva je prilično uspešan i prolifičan češki žanrovski pisac koji se oprobao u više medijuma. Kao književnih piše negde na razmeđu fantastike, horora i trilera, a nakon više objavljenih kratkih priča i romana, 1996. godine je dobio i nagradu Karel čapek za kratku priču. 2014. godine je objavio roman Asfalt koji se smatra jednim od „najbrutalnijih romana češke fantastike“, pa, eto, ko voli grublje, treba to da potraži.

No, kako se prave pare i slava nalaze svugde drugde do u književnosti, Kopřiva se uspešno otisnuo u nesigurne ali potencijalno lukrativne vode pisanja scenarija za film i televiziju. Nakon nekoliko napisanih kratkih filmova od kojh je jedan i sam režirao (I was a Teenage Intellectual), napisao je zombi-komediju Choking Hazard pa mu je ovo otvorilo i put za rad na televiziji gde je pisao nekoliko televizijskih serija. Ujedno se bavio i stripom i jedan je od osnivača magazina i izdavačke kuće Crew a koji su specijalizovani za stripove namenjene odraslijoj publici.

Sa svoje strane, Jiří Grus je po vokaciji slikar iz Trutnova (jedinog mesta Evropi gde sam spavao na podu javnog WC-a, ako već MORATE da znate) i ima vrlo solidnu karijeru u okviru ove profesije, ali je istovremeno i ilustrator i crtač stripova. Kada vidite kako mu izgledaju platna, shvatićete i šta me je privuklo da pročitam ovaj strip, jer Grus uspeva čak i na platnima da jaka farba i izuzetno disciplinovan rad na osvetljenju ne budu prepreka njihovoj dinamičnosti i lepršavosti. U stripu, makar u ovom koji sam pročitao, Grus postiže onaj retki efekat kod slikara što su se dali u sekvencijalnu umetnost, da mu kompozicije ne budu statične a da ipak zadrže voluminoznost i realističnost (ili makar kinematsku realističnost) koju vidimo i na njegovim platnima. Nitro je pristojno ispripovedan strip sa, svakako, mnogo teksta, ali Grusova grafička naracija iako nije nešto nagalašeno inventivna, vrlo dobro radi posao, pogotovo što je ovo u dobroj meri strip atmosfere u kome tekst zapravo daje sve ključne informacije a crtež često služi da tim informacijama doda miris i ukus.

Grus je pored rada za različite češke magazine (Crew, Pot, Zkrat, Živel), radio i za strane izdavače, kako u Evropi (grčki 9, portugalski Comix...), tako, bogami i u SAD. I to baš za Heavy Metal. A to je vrlo prikladno jer me je Nitro veoma asocirao na klasični Heavy Metal, makar onaj iz osamdesetih, ako vam je to dovoljno klasično, sa svojom kombinacijom seksa i nasilja, svojim realističnim, kinematskim grafičkim stilom, ali i sa svojim sočnim, prljavim scenariom i dijalozima.

Štaviše, reći ću i da je šteta da Nitro nema širu distribuciju na anglofona tržišta jer je ovo strip nimalo lošiji od onoga što danas Heavy Metal objavljuje, a meni je bio i bolji od proseka na koji nalećem nasumičnim pretragama, na ime tog metodičnog, old school pristupa naučnoj fantastici i sociopolitičkim temama koje se kroz nju daju prelomiti.



Nitro se verovatno može nazvati i cyberpunk grafičkim romanom na ime svog umešnog spoja visokog i niskog. Ovde nema mnogo neuralnih mreža ili hakovanja, ali Nitro je strip u kome se visoka tehnologija putovanja kroz Sunčev sistem spaja sa vrlo šljakerskim, vrlo radničkim mizanscenom ljudi koji nisu nikakvi astronauti i simbolički potomci odvažnih moreplovaca već puke svemirske kamiondžije koje se, tamo negde u divljinama udaljenim od zemlje po milion i kusur kilometara suočavaju sa brutalnim pravilima granice gde korporativne komande imaju snagu zakona a rat za radnička prava je, pa, bukvalno rat, sa sve vatrenim oružjem i glavama koje se raznose na komade sačmarama.

Dalje, ovo je strip u kome nema pozitivaca. Glavni junak, Richard Hackenbruder, koga svi zovu Flex je bivši svemirski kamiondžija na odsluženju zatvorske kazne zbog svog učešća u štrajku i pobuni nakon koga se deo njegovih kolega odcijepio od korporacije i osnovao sopstvenu (svemirsku) gusarsku družinu. Iako se Flex nije i sam otisnuo u karijeru gusara, on je tokom pobune ubio popriličnu količinu ljudi i, uostalom, u pitanju je čovek sa kolekcijom dijagnoza iz oblasti mentalnih poremećaja, terminalno amoralan i spreman da učini bilo šta za sopstveno blagoutrobije.

A za njega navijamo. Jer sa druge strane stoji korporacijsko rukovodstvo kojega šalje na praktično samoubičaku misiju u kojoj Flex služi kao kurir što svemirskim gusarima nosi novac za otkup ogromne količine kokaina švercovanog u božićnim igračkama, a što predstavlja profit korporacije sa strane i izvan zvaničnih poslovnih knjiga. Flex pristaje jer je sve bolje od sedenja u zatvoru, a uz njega u svemir ide vrlo šarenolika ekipa osuđenika i korporativnih kadrova koji treba da održe red u jednom očigledno anarhoidnom kontekstu.

Naravno, misija skoro da ni ne počne pre nego što sve ode u materinu. Ovo nije tek Dirty-Dozen-u-svemiru i Kopřiva ovde ima priliku da malo razgiba svoje horor mišiće. Ipak, Nitro nikada ne prelazi u „puni“ horor naslov i ostaje u domenu dripačkog akcionog trilera, ali se mentalna oboljenja postave u punoj meri koriste da se pokaže da su ovo ljudi na koje se ne može računati da će biti disciplinovani, naprotiv, da se računa da će svuda gde kroče za njima slediti haos i nasilje.

Ovo, naravno, do kraja stripa vidimo kao element Flexovog plana. Iako na početku deluje tek kao ekstremno umorni antiheroj koji će uzeti bilo koju priliku za iskupljenje ili časno samoubistvo koja mu se ponudi, Hackenbruder tek u finalu razotkriva punu meru svojih mentalnih skretanja i zaplet stripa Nitro dolazi do možda ne sasvim iznenađujućeg ali svakako upečatljivo brutalnog kraja koji je, u retrospektivi, logičan, ali se sasvim solidno poigrava sa stereotipima žanra.



No, svakako, glavno oružje ovog stripa nije nekakav premudri, komplikovani zaplet. Ovo je strip koji se čita zbog šmeka, zbog mirisa, zbog dijaloga koji su mešavina socijalne opservacije i filozofije sa dna, zbog likova koji su otkačeni sa šarki i nekontrolisani i kad žele da se jebu i kad žele da se ubijaju, zbog dialoga koji su nabijeni karakterom, makar i sasvim dripačkim.

I naravno, čita se zbog crteža. Grus je ovde u moćnoj formi i kad treba prikazati ekstremno nasilje i kad treba prikazati prljav, pornografski seks, pa i kad nam servira njihovu kombinaciju. Ima li ovde eksploatativnih kadrova na kojima gledamo naga tela žena ubijenih odmah nakon snoašaja? Ima, i ako vam ovo izrazito ne prija, Nitro nije strip za vas (posebno kada lik koji je ubistvo počinio obrazloži da je ona to zaslužila jer je kurva a dokaz za to je da je imala snošaj sa njim), ali u njegovu odbranu, ovo nije SAMO eksploatacijsko štivo i ne forsira taj snuff element više nego što je neophodno za priču.

Svakako, Grus je i, rekosmo, solidan pripovedač – ako išta treba da mu zamerim to su povremeno nedovoljno intuitivna rešenja u leteringu – ali ovaj strip briljira na polju akcije i prikaza nasilja i kao stari štovalac Heavy Metala ne mogu da ga ne cenim što hvata taj transgresivni duh stare škole a i dalje ne propušta da napravi karakterne pa i sociološke poente.

Nitro nikako nije nekakvo intelektualno štivo, ali jeste u pitanju kvalitetan žanrovski rad koji vrlo lepo hvata stil i energiju iz nekih prošlih decenija  i uspeva da u konačnici bude ipak znatno više nego procesija pornografskih i eksploatacijskih klišea. Meni je prijao, a ako biste da i vama zaprija, možete ga kupiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Ja se često žalim kako mnogi moderni američki stripovi, u naporu da budu, jelte, bliži „pravom“ mejnstrimu, naprosto imitiraju strukturu, jezik, senzibilitet, svetonazor i estetiku televizijske serije. Što, jelte, smatram relativno problematičnim, ne samo po sebi koliko što se time stvara utisak da „klasična“ strip-naracija nije dovoljno dobra za savremenu publiku koja do stripova dolazi  iz možda nekih drugih medija, možda baš privučena obećanjem da ovo neće biti uobičajena superherojska galanterija i uobičajena malo nezgrapna, natrpana naracija.  I, naravno, daleko bilo da ja sad gunđam zbog toga što će možda strip-medijum privući novu publiku.



U slučaju Dark Horseovog prošlogodišnjeg i ovogodišnjeg miniserijala  Last Flight Out nemam preteranu dilemu jer je ovo na kraju dana vrlo solidan „televizični“ strip koji ima fin, „odrastao“ naučnofantastični osnov i korektnu televizijsku dramu između likova koji jesu veći od života ali nisu MNOGO veći, već taman toliko da sve malo zamiriše a da ipak ostane u okvirima uverljive, pa i relatabilne, jelte, drame.

Last Flight Out pisao je, da se razumemo, Marc Guggenheim, meni prilično drag strip-scenarista jednako uspešan i u korporacijskim i u nezavisnijim okruženjima (pisao je i za Marvel i za DC i za Oni press itd.), ali koji je možda i poznatiji na ime svog rada u drugim medijima, malo u videoigrama (Singularity, Perfect Dark Zero itd.) ali pre svega na televiziji gde je uradio nekoliko vrlo uspešnih serija od Law & Order i CSI Miami, preko Arrow i Eli Stone, do Supergirl i Legends of Tomorrow gde je bio i jedan od kreatora. Guggenheim je, dakle, vrlo iskusan scenarista čije već i samo ime može da bude solidan bulet pojnt na marketinškom planu novog strip-serijala, ali  profesionalac koji tačno zna da vodi priču, da joj dovoljno slojeva da deluje pametno i zrelo, a da sve u suštini bude jedno korektno prepakivanje već prilično familijarnih tropa.

Sa Guggenheimom ovaj serijal je kreirao i nacrtao Eduardo Ferigato, momak iz  Sao Paola, Brazilac koji, kao i mnoge kolege, radi i kao ilustrator, autor postera itd. ali koji uspešno crta stripove za američke izdavače, evo već više od decenije. Ferigato je i jedan od crtača koji su radili na nedavno pominjanom radiant Black za Image Comics a za istog izdavača radio je i serijal Self/Made i u pitanju je jedan vrlo korektan, pouzdan profesionalac koji je ovde pokazao koliko je kadar da kreira „običnu“ ljudsku dramu sa ipak povišenim tonom, što u naučnofantastičnom sloju priče, što u smislu likova, da nam da i gomilu „običnih“ televizijskih dijaloga gde ljudi stoje i pričaju, ali i da kreira solidne scene akcije u kojima je jasno ko, gde, koga i zašto i kako sve to teče iz jedne u drugu scenu.

Kolore je radio Marcelo Costa, glavni crtač na Radiant Black a kome je koloristički rad češći izvor prihoda, dok je letering i dizajn radio meni nepoznati Diego Sanches, ali je to odradio više nego korektno i stripu obezbedio taj „ozbiljniji“, malo televizični šmek.

Opet, pisanje, teme i likovi su svakako najtelevizičniji elementi Last Flight Out, a sve to počinje od premise.



I premisa je, pa, ništa drugo do visoki koncept odrađen iz sve snage. Ovo je kataklizmičan scenario do koske, sa ulozima koji su toliko visoki da bi u nekom drugom narativu delovali apsurdno i Guggenheimov fokus na likove zapravo pomaže da nam se proda jedna priča čija je grandioznost možda i zaslepljujuća. Naime, planeta Zemlja je pred potpunim kolapsom. Polovina je dvadesetprvog stoleća i klimatske promene i zagađenje su doveli do ireverzibilnih posledica po stabilnost ne samo ekosistema već praktično i same Zemljine kore. Ovo može da deluje potpuno „izmišljeno“ i nerealno, ali strip uspeva da proda svoj koncept „planetarne smrti“ uz nekoliko strateški postavljenih objašnjenja kako suše izazvane klimatskim promenama destabilizuju strukture tla, mada se najviše oslanja na harizmu glavnog junaka, superiornog naučnika i genija po imenu Ben Caewood koji je ne samo osoba što je kroz svoj rad dokazala da je „planetarna smrt“ realna opasnost, i vrlo precizno procenila kada će se neizbežni globalni kolaps dogoditi, već i ponudila neku vrstu spasa za čovečanstvo. Da ne kažemo, jelte, izlazne strategije.

Ben Caewood je figura kakva ljudi poput Elona Muska i Jeffa Bezosa zamišljaju da sami predstavljaju, naučnik opšteg tipa, genije koji je zaradio ogromne pare svojim inženjerskim rešenjima, ali i koji taj svoj genije istinski stavlja u službu čovečanstva. Caewoodov finalni plan za čovečanstvo je izgradnja tri OGROMNA kosmička plovila, veličine doslovno kontinenata, koji će uz interstelarni pogon, opet kreiran u njegovim firmama, poneti najveći deo ljudske populacije do Proksime Kentauri gde će ljudska rasa imati novi početak.

No, ovo nije strip o smelom egzodusu i kolonizaciji novog sveta, pa čak ni strip o tome kako benevolentni i genijalni naučnici spasavaju svet – ili makar njegov najvredniji deo – uprkos mnogima koji ne veruju da je stvarno kraj, koji trube o tajnim agendama i teorijama zavere. On ima elemente svega ovoga u svom zapletu i Guggenheim je vrlo stručno uvezao iskustva iz još uvek aktuelne pandemije COVID-19 i cele zamorne konspiratološke diskusije vezane za klimatske promene, ubacio i Amerikancima omiljeni paranoidni strah da Ujedinjene nacije samo koriste katastrofični diskurs da oduzmu suverenitet nacijama i stave ih pod svoju kontrolu (u ovom stripu, čisto iz zezanja, SAD zapravo pristaju na ovo a Kanada je najveća država koja odbija i predstavlja se kao pribežište za one koji bi da ipak ostanu na planeti, uvereni da neće sve biti tako loše), ali njegov fokus je pre svega na maloj, relatabilnoj ljudskoj drami.

Naravno, sad, ta „mala“ drama ima formu eksplozivnog akcionog trilera. Ben Caewood, naravno treba da bude prisutan u momentu lansiranja poslednjeg kosmičkog plovila od tri napravljena, i da se u njega i sam ukrca ali pola dana pre toga odlučuje i INSISTIRA da ode na drugi kraj Amerike, u Čikago da bi odande dovukao svoju otuđenu ćerku i ubacio je na, jelte, titularni „poslednji let“.

Guggenheim ovo piše vrlo solidno, dajući nam detaljan a opet prirodno ispripovedan bekgraund za odnos oca i ćerke. Ben nikada nije bio „dobar“ otac, uvek je bio zaokupljen svojim projektima, a pogotovo kada je postao, jelte, jedina nada da se spase čovečanstvo, i svestan je da je njegova ćerka s pravom izrasla u osobu koja sa njim ne želi da ima ništa. Ipak, nekakav očinski instinkt mu ne da mira i on je ubeđen da je ona u Čikagu ne svojom voljom već da je tamo drže silom. Uostalom, najveći deo SAD je upao u medmaksovski haos. Caewood kreće u Čikago praćen odredom vojnih specijalnih snaga i tenzija između njih je vidljiva od prvog momenta jer vojnici i sami imaju porodice i žele da pobegnu sa umiruće planete a moraju da se jure sa ekscentričnim genijem koji ih vodi na nešto što liči na samoubilačku misiju.



Nema svrhe da prepričavam šta se dalje dešava jer Guggenheim priču vodi vrlo sigurnim ali standardnim tokom, sa preokretima, izdajama, otkrićima i akcionim krešendima kakve očekujete od ovakvog stripa. Sat, naravno, stalno otkucava, emocije se penju do neslućenih vrhunaca a kraj stripa je i dirljiv i optimističan i tužan i moćan, sve u isto vreme. Tračak nade da Zemlja ipak MOŽDA može da bude na neki način spasena takođe ostaje iako ovo nije strip o spasavanju Zemlje već o popravljanju odnosa između oca i ćerke.

I kao takav je vrlo solidan. Ovo su na kraju likovi koje prepoznajemo jer smo ih već mnogo puta gledali i čitali ali to ne znači da oni ne funkcionišu, naprotiv, a Ferigato je vrlo solidan narator čiji crtež nikad nije nešto napadno atraktivan ili natrpan detaljima ali njegovi likovi su karakterni, akcija jasna i energična a dizajn futurističke tehnologije, kada je to potrebno – uverljiv.

Ukratko, ovo je vrlo korektan triler sa visokim ulozima ali i humanim, ma koliko stereotipan bio, slojem na nivu likova. Meni je to prijalo a ako biste da zaprija i vama, Dark Horse za Novembar sprema kolekciju, pa pogledajte opcije ovde.


 

[ridiculus]

Ajmo malo da razbijemo ovu monotoniju.

Neki od vas se možda sećaju da sam poslednji put ovde pričao o novinskim stripovima, i nekoliko od njih sam duže čitao u međuvremenu (i još čitam). Namerno sam odabrao spor tempo jer su novinski stripovi tako i bili crtani i predstavljeni - malo po malo. Da sam sve izbindžovao odjednom, imao bih bolji pregled celokupne strukture, ali bih se jedva sećao detalja.

Elem, Mitzi McCoy i Casey Ruggles i ono malo što sam video od Kevin the Bold ću ostaviti za neki drugi put, i sada ću se usredsrediti na Mary Perkins on Stage. Ili na, kako je strip uglavnom bio zvan u periodu koji sam čitao (tomovi 3-5 u izdanju Classic Comics Pressa, 1959-63), On Stage.

Prva stvar koja postaje vidljiva kada vratim sećanje unazad i osvrnem se na prethodnih godinu dana upoznavanja sa ovim serijalom, je koliko je narativno jači od celokupne konkurencije. Ne kažem da tu ima nekih književnih remek-dela od epizoda (za sada!) ali sve je u isto vreme koherentnije i raznovrsnije od te konkurencije, pod kojom mislim na radove Alexa Raymonda, Stana Drakea, Ala Williamsona, i gomile drugih, kod nas slabije poznatih crtača (ali i scenarista). Ta razlika postaje očiglednija što se strip duže čita, jer tek onda se vidi da:
1. nema ponavljanja priča i situacija (za razliku od svih drugih dužih serijala);
2. događanja ostaju u okvirima mogućnosti koje su prvobitno postavljene (za razliku od mnogih koji su od detektivskih ili špijunskih priča prešli u naučnu fantastiku ili mitologiju).

(Nisam poredio sa Modesty Blaise, ne zato što je to britanski strip, već zato što sam ga čitao jako davno, i ne sećam se svega.)

Archie Goodwin se kalio kao Starrov scenaristički asistent na samom početku 60-ih, i kasnije je smatrao Starra (s pravom!) jednim od dva najveća scenarista u oblasti novinskog stripa (drugi je po njemu bio Caniff). Starr je svakako bio najnačitaniji od svih, i bio je opsednut izbegavanjem ponavljanja u svojim pričama. Ok, možda je "opsednutost" prejaka reč. Recimo da nije želeo da se ponavlja. I zaista, među 20-i-kusur priča koje sam pročitao nema 2 koje su suviše slične, i nijedna ne odlazi u fantastično ili nemoguće.



On Stage je strip o šou-biznisu. Tako su ga shvatali urednici kojima je bio poslat prvi put kada je zamišljen, tako ga je shvatao sam autor, tako ga je shvatala originalna publika. Čujem da su ga ovde shvatali kao "ljubić". Ako ćemo pravo, "komedija" na neki način jeste "ljubić" po samoj svojoj prirodi (ali nije svaki ljubić komedija). Dobra komedija je skoro uvek o seksu, čak i kada se ovaj maskira kao "ljubav" (ako kulturne norme ne dozvoljavaju više). Zato se žene uvek smeju kada se priča o toj temi.  Kako je to povezano sa stripom o kojem pričam? Tako što je On Stage najvećim delom komedija.

Vremenom se dotiču sve teme koje imaju ikakve veze sa pozorištem, televizijom, filmom, i šou-biznisom uopšte. Same priče nisu uvek nužno o tome; na primer, jedna duža epizoda je o oluji koja je zadesila i poplavila neke gradove na Floridi i čitava ostrva u blizini, ali se u njoj pojavljuje, kao vrlo važan lik, jedna uobražena filmska zvezda koja ne želi da da svoju luksuznu jahtu (ili čak samo gorivo) na korišćenje spasiocima.

Povremeno ima i akcije, ali Meri nije njen agens, već samo posmatrač, a i prikazivanje iste nije Starrov glavni adut. Osim karakterizacije, njegov glavni adut je pripovedanje, način na koji povezuje kadrove u mini-skupine od najčešće tri u dnevnim trakama.

Druga stvar je, Starrova pogled na svet je daleko liberalniji od svega što dobijamo iz američkog narativnog stripa tog doba. Taj pogled se nikad ne nameće čitaocu, ali je očigledan po tome šta se autor uopšte usuđuje da prikaže ili kaže. Na primer, poznato je da se u jednoj ranoj epizodi (proleće 1961.) prvi put u američkom stripu pojavljuje crnac sa uglednom profesijom. Tako bar kažu u afro-američkom časopisu Ebony, u broju za novembar 1966:



Starr je rekao da je izgubio pretplatu nekoliko novina posle te epizode, uglavnom sa juga Sjedinjenih država  , ali i da je dobio mnoga pisma podrške crnih čitalaca. Svakako, sama priča se nije bavila rasizmom, već je Philmore bio samo jedan od likova, čije rasno poreklo niko od drugih likova nije dovodio u pitanje. Ali to je samo kratki pogled na stvari koje će doći. Da vidite tek šta je uradio sa Rusima.

Znate šta je najbolje od svega? To što kažu da se Starr tek zagrevao u tom periodu, i svi, računajući i njega samog, smatraju najvrednijim delom ovo što sledi, od 1963. pa sve do kraja te decenije. Tu su koreni mnogo toga što će se kasnije desiti u američkom stripu, i (pogrešno) pripisati drugima. Nisam čuo da se o tome mnogo govori, ali sve ono što su Adams/O'Neil i Lee sa raznim crtačima uradili početkom 70-ih već se prethodno bilo dogodilo u On Stage. Stan Lee je posebno zanimljiva priča jer je moja pretpostavka da bez Starra i On Stage, Spider-Man nikad ne bi bio to što je kasnije postao. Argumenti su sledeći:
- sličnosti u tonu i interesovanjima (post-Ditko);
- likovi imaju ista imena (Mary i Peter), a Peter Fletcher je foto-reporter;
- u jednoj epizodi On Stage (iz 1960) postoji lik J.J.Jonah;
- Lee je smatrao novinski strip vrhuncem tog medija, i bio je prava publika za On Stage - ergo, sigurno je bio upoznat;
- sva zla medija i kulta zvezda, ali i pravi životni problemi "razotkriveni" kroz strip.

Ili slučajna podudarnost? Ali ja ne verujem u slučajnosti te vrste. Starr je sve to radio bez prisile Comics Code-a; s druge strane, nije mogao ni on da se razulari, jer je pisao za dnevne novine, koje čitaju milioni, i samim tim su naklonjene porodičnim vrednostima.

Zapravo, ne mislim samo ja da je Starr dosta uticao na Lee-ja; slično misli i Kurt Busiek. Ako nismo čitava vojska to je zato što većinu ili nije briga ili ne zna da je svet postojao tako davno. Što reče jedan savremeni američki recenzent i "kritičar" stripa: "ja čak nisam ni čuo za taj strip [Mary Perkins on  Stage]".

A možda bi čuo za njega da se uz Starrovo ime svaki put pominjalo "dobitnik nagrade Reuben"? 

[Meho Krljic]

Hvala na razbijanju monotonije! 


Pročitao sam miniserijal Not All Robots koji je negde pre oko godinu dana počeo da izlazi za AWA Upshot, imao pet epizoda i odmah u Martu ove godine izbacio kolekciju. Serijal je osvojio i ovogodišnju Ajznerovu nagradu za „Najbolju humorstičku publikaciju“ a što je, da budem iskren, moralo da se desi već i na ime zastrašujuće količine talenta i prepoznatljivih imena koja su učestvovala u kreaciji i proizvodnji ovog stripa.







AWA, naravno ne oskudeva barem u jednoj stvari a to su izuzetno pedigrirani autori koji rade za ovog izdavača. Mark Russell je, naravno, na ovim stranicama već više puta hvaljen za svoje raznorazne stripove, uglavnom za Ahoy Comics, ali se radi o scenaristi koji je izuzetno cenjen u američkom stripu na ime svojih satiričnih radova koji obuhvataju i neku vrstu „odraslog“ i sociopolitički pregnantnog ributa serijala The Flintstones od pre neku godinu.



Od Russella smo se navikli na satiru u rasponu između poučnog tumačenja biblijskih učenja za novovekovne vernike i nevernike, preko savrmenog techbro kapitalizma pa do superheroja, a za Not All Robots ovaj scenarista kaže da je ovo dobar primer kako nastaju njegovi stripovi. Naime, on kaže da uzme da piše o svojim najcrnjim košmarima i čeka da se ostvare. Fer. U tom smislu, Not All Robots je distopijski strip pomeren samo par decenija u budućnost, ali Russell naglašava da je ovo svet u kome mnogi već žive i da ga „mi“ nazivamo distopijskim tek kada počne da se dešava nama. I ovo je zaista komplikovan splet metafora, ideja i satiričnih distorzija svima nam poznate realnosti. Suštinski, Not All robots je započeo kao satirični zaplet u kome se razmatra toksična, jelte, muškost, ali sa pomerene pozicije u kojoj su roboti metafora za muškarce. Russell je na ideju došao još tokom 2017. godine kada je na tviteru i drugim, jelte, mrežama bujao #MeToo cunami, sa jednom ipak prevratničkom silom u kojoj se IPAK pomalo i razotkrilo (muškarcima) da svet u kome žive i što ga kreiraju zapravo ima i svoju drugu stranu koji su često ignorisali. Naravno, uglavnom, jelte, „zapadni“ svet i to njegov deo koji ima dovoljno u se, na se i podase da mu je komunikacija na društvenim mrežama dovoljno važan deo života, ali ipak, #MeToo je u okvirima zapadne kulture svakako bio značajka.



I, naravo, lako je sad reći da je Russell ovo napisao iz čistog instinkta pranja svoje, jelte, muške savesti ali to ne bi bilo fer. Umetnost je u velikom broju slučajeva zaista samo način da umetnik reflektuje i estetski sažme trenutak i kontekst u kome živi, a Not All Robots se ne zadržava na prostim jedan-na-jedan translacijama i poigravanjima sa popularnim memima. A što ne bi bilo ni POTPUNO neočekivano. Russellova satira je vrlo često jednostavna, zasnovana na ritmu i jakom kontrastu, i retko ide u neke prekompleksne dubine gde bi se prepletali različiti motivi i slojevi ljudskog, jelte, iskustva. No, Not All Robots jeste jedan do tih retkih slučajeva u kome se scenarista eksplicitno prihvatio zadatka da ne samo ismeva toksične, jelte, muškarce, nego da pokaže što je šire moguće, stvarnost trenutka u kome danas živi dobar deo zapadnog stanovništva a gde je toksična muškost jedan od simptoma, sa svojim kompleksnostima, i ne nužno jedini problem koji treba rešiti.



Crtač na ovom serijalu je niko drugi do Mike Deodato Junior, dakle superstar superherojskog stripa koji već godinama može da bira na čemu će da radi i verovatno sam ispisuje svoj honorar. Deodato je, da budem iskren, i jedan od superherojskih crtača iz, jelte, devedesetih koji je svoj stil možda najzanimljivije menjao. Istina je da je fotorealističnost bila njegov zaštitni znak još od 1993. godine ali je Deodato tokom devedeseth crtao jako pod uticajem Marvelovih izbeglica koji su osnovali Image Comics, prevashodno Jima Leeja i Roba Liefelda. No, poslednje dve decenije Deodato je perfektuirao svoj originalni fotorealistični pristup, dao mu meru jake dinamike i pripovedačkog profesionalizma, dodao svemu i laku artističku komponentu, sve izraženiju poslednjih nekoliko godina i njegov rad je, posebno kada sarađuje sa dobrim koloristima, vrlo upečatljiv. Ovde ima Leeja Loughridgea na koloru i to je, naravno, idealan spoj. Loughridge vrlo dobro razume Deodatova senčenja i atmosferu i Not All Robots ima jedan ozbiljan, realističan ton koji postavlja vrlo dobru osnovu za snažne satirične elemente narativa. Naravno, sueprstar ekipu dopunjava Steve Wands na leteringu, dajući Deodatovom crtežu potrebnu meru „stripovske“ šaljivosti a da se ipak ne naruši ni atmosfera „ozbiljne“ drame.







Jer Not All Robots zapravo dobrim svojim delom nije URNEBESNO smešan strip. U odnosu na upbičajene Russellove radove koji se u priličnoj meri oslanjaju na vizuelne gegove i šonbejbijevski slepstik sa psovkama i duhovitm onelinerima, ovo je strip čija je satirična težina velika na ime toga kako lako prepisuje gotovo neizmenjene dijaloge i argumentacije iz stvarnog sveta u jedan apsurdistički ali zapravo vrlo realistično predstavljeni kontekst. Već i naslov Not All Robots je aluzija na Not All Men, poznati mem koji satirizuje opravdanja što ih muškarci pronalaze za primere sistemskog seksizma, a Russell ovde zapravo vrlo ambiciozno pa do kraja i prilično uspešno, ako već ne i sasvim savršeno, spaja toksičnu muškost sa konzumerizmom, modernim kapitalizmom koji suštinski ne ceni rad ali je ceo svoj model bazirao na obaranju njegove cene što je niže moguće, percepcijom roda i identiteta uopšte u društvu koje se sve više bazira na algoritamskim procenama, odlukama i presudama. Utoliko, svet Not All Robots nije samo svet u kome su roboti preuzeli sredstva proizvodnje od ljudi – to bi bila „samo“ fina marksistička satira – već i svet u kome je sve komodifikovano i sve je na prodaju ili ako ne na prodaju, na lizing, po niskoj ceni ako pristanete da slušate reklame s vremena na vreme, u kome su klimatske promene ljude naterale da žive u „mehurima“ kontrolisane klime podignutim oko velikih gradova dok buntovni, hakslijevski otpadnici lutaju po pustoši između gradova.



Not All Robots se, kao i svaka uspešna satira, oslanja na stvari koje nas tište danas, ali ih predstavlja kao stvari sutrašnjice. Ovo je, kako rekosmo, svet u kome su roboti preuzeli na sebe sva sredstva za proizvodnju, jer je njihov rad jeftiniji od rada ljudi, ali ishod toga je da sada svaka porodica ima robota čije je zaposlenje je jedini izvor prihoda za nju. Russell vrlo spretno postavlja jednu sasvim apsurdističku situaciju i istražuje njene konsekvence pokazujući kako je ženska zavisnost od muškog rada i prihoda ne samo istorijska istina nego i jedna suštinski apsurdna koncepcija, koja nema nikakve veze sa „prirodnom“ podelom uloga u društvu i prirodi (znate već, ona da rađa, on da troši pare u kladži) već samo i isključivo sa ljubomornim čuvanjem moći od strane jedne grupe ljudi.



I ta grupa ljudi zapravo uopšte nije POLOVINA stanovništva kako bi hteli da poverujemo zastupnici najmanje jedne strane u „kulturnom ratu“. Russellov skript umešno i bez previše filozofiranja pravi sponu sa kapitalizmom kao dominantnim oblikom redistribucije vrednosti u modernim društvima , demonstrira – ukratko – njegovu nepogodnost za tu namenu i prikazuje da je nemoguće stanje u društvu što ga u stripu zatičemo ne nekakav ishod istorijskih neminovnosti nego mnogo više zloupotreba moći od strane onih kojima je ona ustupljena u dobroj veri.







Utoliko, Not All Robots nije ONAKO smešan strip kako to kod Russella biva, ali delom i zato što ovde vidimo neke od najmračnijih strana njegovog humora. Kada 200.000 ljudi u jednom gradu pomre jer su roboti zajebali regulaciju atmosfere u mehuru, Russell ovaj događaj analizira maltene prepisujući naslove iz novina vezane za pandemiju COVID-19 ali i rasne nemire u SAD koji su tokom nje nadstupili. Televizijski komentatori se utrkuju da pokažu kako smrt 200.000 osoba zbog nepažnje ne može da se baš automatski nazove ubistvom, priča se o tome da su ljudi ionako sami krivi jer su zagađenjem sebe doveli u situaciju da zavise od robota koji kontroliše pritisak vazduha u gradu ispod kupole, jedan čak objašnjava da je smrt koja nastupa usled smanjenog dotoka kiseonika zapravo prijatna i da kod mnogih izaziva osećaj euforije.



I utoliko je Not All Robots strip koji ne mora da radi previše teško  da bi izložio apsurde NAŠEG društva čitaocu koji misli da čita futuristički narativ.



Ušančenje u ličnom dobijamo kroz praćenje nekoliko robota i nekoliko ljudi kroz narativ, sa zanimljivim istraživanje njihovih emocija. Roboti se, iako su de fakto dominantna grupa u društvu osećaju i dalje ugnjeteno jer rade u uslovima brutalnog kapitalizma i pretnje da će biti zamenjeni sofisticiranijim „mandroid“ mašinama koje su bliskije ljudima, dok ljudi i dalje ne mogu da prihvate da su roboti de fakto, jelte, POPULACIJA a ne samo grupa korisnih mašina i imaju sve moguće „prirodne“ rasističke reakcije na njihov položaj u društvu.



Hoću reći, Russell je ovde zaista fino isprepleo nekoliko slojeva motiva i ideja i to da se ovaj prvi miniserijal završava bez pravog kraja je u redu jer se već obećava nastavak.



I rado ću ga čitati, pogotovo ako ovo opet bude radio Mike Deodato. Jer on je možda jedini crtač kome uspeva da nacrta fotorealistične robote, što izgledaju kao „stvarni“ roboti kakve danas možete da vidite u industriji, dakle, ne kao puke imitacije ljudi, već kao utilitarno napravljene mašine, a da oni ipak dobiju sav potrebni „humanizam“, emocije, položaje tela koji sugerišu potištenost, strah, anksioznost. Deodato i sam kaže da se baš namučio sa tim, ali mislim da su rezultati veoma atraktivni. Svakako, proverite ovaj strip ako već niste, AWA ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Marvel je početkom ovog meseca uradio digitalno reizdanje jednog svog starog stripa koji... pa, recimo da nisam očekivao da vidim u novom ruhu. The Falcon je četvorodelni miniserijal iz 1983. i 1984. godine i nije u pitanju SJAJAN strip, ali jeste jedan važan kamen-međaš u istoriji američkog superherojskog stripa po više osnova i, pa, drago mi je da se neko u Kući ideja setio da i ovo postoji u njenom katalogu. Naravno, slutim da je na tok događaja više uticao televizijski serijal The Falcon and The Winter Soldier koji je prošle godine ostvario solidnu popularnost i dvojicu u principu B-likova izbacio u nešto blisko A-orbiti, ali opet, poklnnjenom se konju ne gleda u zube i to što moderna čitalačka publika pred sobom ima komad istorije je naprosto dobra stvar po sebi.



Falcon, odnosno, jelte, Soko, je veoma ikonički lik. Ne samo po tome što za temu ima samu po sebi ikoničku pticu grabljivicu i jedan je od klasičnih superheroja sa krilima, nudeći čitaocu ikarski san sa puno iskušenja ali bez tragičnog kraja (mada je život u tragediji, kakav vode Marvelovi superheroji možda i gori od smrti u tragediji, i to treba imati na umu), već i po tome što se radi o praktično prvom punokrvnom, mejnstrim superheroju afroameričke provinijencije. Falcon nije bio prvi CRNI superheroj, naravno, i Black Panther, kralj Wakande je sa svojim debijem u fantastičnoj četvorci još 1966. godine za pune tri sezone pretekao svog njujorškog kolegu, ali stoji da je Sam Wilson, tj. Falcon bio zaista prvi pokušaj da se u urbani, američki mizanscen smesti kostimirani, nepobitno herojski lik afričkog porekla sa korenima duboko u, jelte, zajednici.

Falcon je debitovao u magazinu Captain America 1969. godine i dugo bio praktično drugi član tima uz Kapetana Ameriku tokom njegove borbe protiv zločina i terorizma tokom sedamdesetih godina. Od samog početka Sam Wilson je bio osoben, sa ponositom harlemskom adresom i divljim sokolom, Redwingom koga je usvojio u pretvorio u svog partnera i saborca. U superheroja je transformisan kroz dramatičnu brobu protiv nacista na tropskom ostrvu gde je pomogao lokalnom stanovništvu da se organizuje i zbaci fašistički jaram a njegova elektronska oprema i kostim koji su mu omogućili da leti delo su Black Panthera. Falcon je time snažno utemeljen u najsvetlijoj, jelte, tradiciji Marvelovih stripova, sa jasnim odlikama antinacističkog, slobodarskog, pa i antikolonijalnog svetonazora i to da je narednih godina radio uz kapetana Ameriku i da su dva muškarca brzo od mentorsko-učeničkog odnosa prešla na stadijum izuzetno dobrih prijatelja je važno za razvoj superherojskog stripa uopšte. Možete da zamislite ekipu koja danas kuka po internetu da su superherojski stripovi postali „suviše politizovani“ i da im „samo smeta kada se nameću likovi kojima tu prirodno nema mesta“, kako je sedamdesetih, bez interneta, slične bedastoće pisala u pismima poslatim Marvelu, žaleći se na najezdu crnih likova koji su dolazili, uljučujući i Lukea Cagea koji je debitovao još tri godine kasnije.

No, fakat je i da je Black Panther imao svoj serijal mnogo ranije nego Falcon. Falcon je, uz svu ikoničku energiju koju je emitovao, ipak čitave sedamdesete imao status pomoćnika i čak i kada je ušao u Avengerse ovo nije učinilo dovoljno da se Marvel odvaži i podari mu makar miniserijal koji će nositi njegovo ime.

Sve do ranih osamdesetih. Mladi Marvelov urednik po imenu Jim Owsley se, kao i sve njegove kolege, trudio i da nešto napiše i bude publikovan, ali je i sam osećao da mu njegovo afroameričko poreklo postavlja i određene barijere čak i u prilično progresivnom Marvelu. Kada se u njegovom životu pojavio Larry Hama, u tom momentu već izuzetno cenjen scenarista i urednik koji se svog azijskog porekla ne samo nije stideo već ga je pomalo i drsko isticao, za Owsleyja je ovo bio ogroman podsticaj.



Njegov prvi objavljeni scenario bio je za The Marvel No-Prize Book No. 1 iz 1983. godine, ali je Owsley još 1981. godine napisao i jednu samostalnu priču o Falconu za koju kaže da ju je Jim Shooter, tadašnji  glavni i odgovorni u Marvelu „zavoleo posle 27 i po revizija“. Nađen je i crtač, Paul Smith i mada je priča urađena, nije bila odmah i objavljena, čekajući pogodnu priliku i magazin u kome bi mogla da ugleda svetlost dana. Tek krajem 1982. godine je Jim Shooter odlučio da je u redu da Marvel sada objavljuje i miniserijale pa je Owsley pozvan da napiše još tri epizode. Paul Smith je tada bio zauzet radom na X-Men pa je za crtača odabran Mark Bright, danas mnogo poznatiji kao M.D Bright ili samo Doc Bright, čovek koji će, između ostalog, sa Christopherom Priestom uraditi kultni superherojski strip devedesetih godina, Quantum & Woody, u kome su pitanja rasizma, rasnog identiteta i odnosa među rasama analizirana na često revolucionaran način.

Oh, jesam li zaboravio da pomenem? Jim Owsley – pa valjda smo svi svesni da danas ovaj čovek živi, radi i stvara pod imenom Chrisopher Priest?

Značaj miniserijala The Falcon je svakako i u tome da je budući prvi afroamerički urednik superherojskih stripova ovde uradio svoj prvi samostalni serijal i to sa crnim protagonistom. Godinama kasnije, Priest će eksplicitno reći da ga ne zanima da ga firme zovu da piše samo crne likove jer je to niša u koju ne želi da bude spakovan i da ne vidi zašto crni autori ne bi pisali Supermena i Betmena (naravno, kada su se posle desetak godina u DC-ju i setili da ga pozovu, uradio je ikonički serijal o Deathstrokeu a sada piše Black Adama), ali Owsleyju/ Priestu je rasna tematika uvek bila zanimljiva, samo joj je prilazio iz osobenog ugla.

Utoliko, The Falcon je strip koji vrlo udobno i čvrsto sedi u tradiciji politički angažovanog superherojskog stripa, sa „realističkim“ prikazom društva i zapletima koji se tiču socijalnih previranja i protivrečnosti, a koja je pre svega promicana od strane DC-jevog tandema Dennis O’Neil i Neal Adams, osmotski prodirući u ostale stripove u DC-ju i Marvelu dok ovo nije postao jedan od preovlađujućih identiteta superherojštine kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih.

Utoliko, i ovaj miniserijal, iako sadrži i superzločince (Electro) pa i džinovske robote (jedan pokvareni Sentinel koji u drugoj epizodi smara Falcona insistirajući da je ovaj mutant), akcenat u njemu je na rasnim tenzijama u urbanim grotlima Njujorka, u poverenju koje zajednice moraju da voljno i svesno izgrade ako žele da ne samo opstaju jedna uz drugu već i da, jelte, napreduju, ali i u tome da sistem mora raditi za svoje građane ako ikada želimo da vidimo napredak.



Danas bi ovo možda nazvali „woke“ stripom jer je u njemu Falcon ponovo u civilu socijalni radnik koji se bavi problemima manjina u Harlemu (sa, dabome, kriminalnom prošlošću koju pokušava da na neki način kompenzuje napornim, požrtvovanim radom za dobrobit siromašnih i skrajnutih), ali možda i ne bi jer je ovo u mnogim drugim elementima strip veoma ukorenjen u svojoj eri. Priest nikada manjine nije prikazivao idealizovano i bez mana, pa i The Falcon vrlo rečito pokazuje kako život u socijalno represivnom okruženju ne proizvodi samo mučenike i heroje već i zlostavljače. Prva epizoda otvara se scenom seksualnog nasilja u kojoj Falcon spasava latino-ženu od silovanja što su spremni da počine pripadnici njene same zajednice, ali nastavak ovog narativa je znakovit jer i Sam Falcon insistira da klinac koji je bio pijan i otvoreno rekao da svoje frustracije želi da makar na trenutak izleči nasilnim seksom nije ZAISTA kriv već da je i sam žrtva svoje socijalne sudbine i represije pod kojom živi.

Ovo svakako ostavlja pomalo čudan ukus u ustima skoro 40 godina kasnije, pogotovo kada i otac napadnute devojke na Falconov nagovor odlučuje da ne preduzme nikakve korake na sudu, ali ovo je i svakako Priestov jasni iskaz da se nasilje ne sme posmatrati izolovano od socijalnog konteksta koji ga proizvodi.

U ostatku serijala centralna tema je tenzija između lokalnog crnog ganga The Legion i ostatka zajednice. The Legion su od obične ulične bande reformisani u neku vrstu komšijske straže, a pod Falconovim mentorstvom, trudeći se da smanje nasilje i kriminal u svom kraju. No, želja da održe svojevrsnu „paradu ponosa“ i pokažu se većinskoj zajednici u svojim uniformama, nenaoružani ali ponosni i snažni, kao ekipa koja štiti svoju zajednicu, ta želja dovodi do problema. Problem je naravno što Falcon, koji treba da poreduje između Legije i policije biva zauzet borbom sa pomenutim Sentinelom i potencijalno ujedinjujući događaj na ulicama Harlema eksplodira u erupciji nasilja.

Ostatak narativa se bavi pokušajima ponovnog uspostavljanja poverenja ali  i trilerskim zapletom u kome figuriše Electro – sa neobičnom, paranoidnom fiksacijom na Falcona – ali i sam preddesdnik SAD.

Priest ovo ne piše sad nešto savršeno i mnogi su tu elementi verovatno uklopljeni ovako krivo jer je Shooter ili neki drugi urednik insistirao na malo „superherojskijem“ narativu pa otud i taj konfuzni Electro koga naš junak na kraju prosto nokautira jer mu se baš ozbijno popeo na onu stvar, ali ono što jeste zanimljivo je to bavljenje institucijama sistema. Legionari ovde pokazuju jasan prezir ka policiji koji transcendira njihov status sada „dobrih momaka“ iz susedstva. Crni muškarci ovde jednostavno ne veruju policiji – pokazuje se sa dobrom razlogom jer ni ona ne veruje njima – čak i kada se nalaze na istom poslu. Kidnapovanje Ronalda Regana ovde na kraju od potencijalno ustaničkog, revolucionarnog čina postaje prilika za dijalog i Priest izbegava radikalizaciju diskursa pokazujući da i sam veruje kako mladi, marginalizovani ljudi moraju prepoznati sistem kao najbolju šansu za sebe i da će ih romantične fatazije o otpadništvu i građenju svog društva verovatno skuplje koštati.

Utoliko, Priest je ovde svakako konzervativniji nego što bi danas nekakav“woke“ autor smeo da bude, ali, opet, Priest je neko ko nikada nije verovao u readymade rešenja iz revolucionarnih priručnika i, na kraju krajeva, da nije bio malo i konzervativan – verovatno ne bi na kraju postao sveštenik.

The Falcon je vrlo pristojno nacrtan serijal sa Smithovim i Brightovim stilovima koji odslikavaju tadašnji kućni Marvelov stil. Ovde imamo karakterne, zrele likove, uverljive urbane mizanscene i jednu zaista prijemčivu atmosferu grada koji je stalno na rubu eksplozije. Kada do akcije dođe, ona je atraktivna i energična, bazirana na estetici borilačkih veština ali i na akrobatskim kvalitetima protagoniste. Što ovaj strip svakako čini prijemčivim za čitanje i, uz njegove zanimljive teme i osobenu obradu veoma interesantnim i za današnju publiku. Amazon ga prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Kada sam pre jedno pola godine pisao o DC-jevom okončanom serijalu Batman/ Superman, uz lament što je Gene Yang dobio tako malo prostora da prikaže svoju raskošnu imaginaciju (da ne pominjem crtača Ivana Reisa koga nikada nije dosta u DC-jevim stripovima), pomenuo sam kako je jedan srebrni pervaz na tom, jelte, tamnom oblaku što DC upravo pokreće serijal Batman/ Superman – World’s Finest, a sa spektakularnim crtežom koji će isporučiti Dan Mora i sa Markom Waidom u ulozi scenariste. Ova vrsta uparivanja veterana superherojskog stripa sa jednim od najuzbudljivijih crtača koji trenutno operišu u severnoameričkom mejnstrimu je svakako okrenula mnoge glave i vreme je da ovaj serijal, sada kada je posle šest brojeva završena prva priča (i dobili smo i sjajnu šestu epizodu kao svojevrsni one-shot bonus što popunjava slatku prazninu u zapletu) ocenimo strogo ali pravično. Blagi spoljer: ovo NIJE na nivou Yangovog i Reisovog sublimnog rada iz prošle godine. Nije svakako ni na nivou najboljih radova Marka Waida. Štaviše, imam utisak da je Waid ovo pisao levom rukom, bez mnogo intelektualnog angažovanja a svakako bez ambicije da na bilo koji način razbija kalupe i dekonstruiše format u kome radi. Ovo je, uostalom, namerno da bude dinamična, bučna avantura po uzoru na stripove iz Brončanog doba, dakle „uozbiljenija“ verzija superherojštine ali sa i dalje operetskim zapletima i sumanutim negativcima, bez klizanja u socipoipolitički komentar ili horor. Znamo, naravno da Waid mnogo toga ume da uradi i prihvatamo da je ovde samo hteo da se opusti i uživa. I, mislim, s obzirom na to kakvu kombinaciju saradnika ima, skoro da mu se nema šta zameriti.



World’s Finest i jeste smešten u „prošlost“, dakle, ovo nije serijal koji se događa u aktuelnom trenutku DC-jevog univerzuma, gde je, uostalom, Supermen otišao sa Zemlje u svemir a Betmen je, jelte, zvanično mrtav, i Waid i Mora uzimaju jedan prilično klasični obrazac za svoju početnu tačku. Supermen i Betmen se ovde, naravno, već poznaju, i sarađuju u okviru Lige pravde, znaju jedan drugom civilne identitete i oslovljavaju se sa „Bruce“ i „Kal“, ali oni još uvek nisu onako bliski kako to danas podrazumevamo. Štaviše, početak stripa u kome se Poison Ivy pojavljuje u Metropolisu da svojim ekoterorizmom, well, valjda skrene pažnju na nedopustiv tretman prirodnog okruženja od strane ljudske rase,* rečito nam pokazuje da u voom momentu Batman i Superman drže respektabilnu distancu jedan od drugog, ne dolaze jedan drugom na „teritoriju“ kad baš ne mora i svakako se ne čuju svakog dana telefonom. Ovo strip postavlja na dobru poziciju da Waid može da prikaže kako zapravo, kroz teška iskušenja na koja će ih zaplet baciti, dva superheroja grade jedan dublji odnos i otkrivaju na koje načine mogu jedan drugog da dopune, na polzu čovečanstva i majčice Zemlje.
*ozbiljno, malo se i namrštim svaki put kada savremeni scenaristi prosto koriste Poison Ivy bez ikakvog odmaka, prikazujući je kao mentalno nestabilnu ličnost koja, jelte, PRETERUJE, ali hajde, Waid ovo zaista smešta u jedno nevinije vreme...

Drugim rečima, ovo je u punoj meri jedan herojski narativ, bez sivih tonova i, jelte, dekonstrukcija. U skladu sa onim što sam prošli put pisao o dosadašnjim serijalima Batman/ Superman, ovo je mnogo manje sapunska opera, a mnogo više herojska saga, dakle ovde nema interludija koji bi se bavili civilnim životima protagonista, niti pasaža u priči gde bismo gledali druge likove koji imaju svoje živote. Čitav zaplet je usredsređen na jedan problem koji treba rešiti – a koji je primereno veliki, dakle, radi se o pretnji što potencijalno može da uništi čitavo čovečanstvo – i sve što naši junaci rade se tiče samo i isključivo rešavanja ovog problema.



Waid ovde sebi time i pravi male prepreke jer je ipak zaplet koji je smislio malo i mršav za pet ili šest epizoda stripa koliko je njegovoj razradi posvećeno. Opet, on na svojoj strani ima Moru koji je veoma raspoložen, a pogotovo kada mu scenario daje mogućnost da radi sa nekim likovima koje možda i niste očekivali da vidite u ovom stripu.

Početak narativa je u tom smislu srazmerno razuđen sa brzim skakanjem između miniepizoda i set pisova u kojima se kao na pokretnoj traci smenjuju negativci iz prošlosti, ili makar neke klasičnije epohe dvojice velikih heroja. Posle Poison Ivy od Betmenovih neprijatelja vidimo i Pingvina, a Supermena će ovde ponovo napasti meni inače omiljeni Metallo (u svojoj verziji iz Brončanog doba sa alter egom John Corben) i biti uzročnik vrlo napete i psihodelične epizode gde Supermena od delirične agonije i sigurne smrti može spasti samo intervencija grupe otpadnika predvođenih genijem u invalidskim kolicima – dakle, Doom Patrol.

Batman/ Superman – World’s Finest je, dakle, od samog početka prilično bogata salata starih likova i faca koje ćete voleti ako ste izrasli na stripovima iz ranih sedamdesetih godina. No, Waid i Mora izbegavaju igranje isključivo na nostalgičnu kartu i zaplet se brzo pomera napred da bi kao glavnog negativca pozicionirao demona iz istočnoazijske, jelte, istorije (dakle, ne samo mitologije) po imenu Nezha, a koji je jednom, pre mnogo milenijuma uspešno poražen ali se sada vratio da još jednom pokuša da pokori čovečanstvo.

Možda je Nezha kao glavna pretnja za planetu Zemlju i najslabiji element ovog stripa. Ovo je sasvim stereotipan, jednodimenzionalni negativac koji se izražava vodviljski i ima fleksibilan set supermoći što se uredno prilagođava kontekstu svakog set-pisa. Waid se nije preterano potrudio pa pored upečatljivog vizuelnog dizajna koji mu je dao Mora, Nezha zaista nema previše karaktera. Ono što makar čitalac shvata je da je u pitanju vrlo težak protivnik, u stanju da telepatski kontroliše čak i superheroje poput Supermena, ali buka i haos koji uslede nisu dovoljni da istog tog čitaoca ne nateraju da se zapita zašto zaboga onda Nezha nekoliko epizoda gubi vreme pokušavajući da se BORI protiv Supermena...

Ovo je svakako zjapeći problem u središtu priče, taj negativac koji je nedefinisan, rastegljive moći i generičke motviacije i voleo bih da je Waid malo više upregao svoje nemale intelektualne kapacitete da dobijemo nešto promišljenije.

No, zaplet je dovoljno uslužan da nam da ono zbog čega smo stvarno platili da ovo čitamo pa je saradnja između Supermena i Betmena, a koja poprima sve dublje i dovitljivije forme, pravo meso ove priče. Onako kako Nezha naše heroje stavlja na sve veća iskušenja, tako i dvojica heroja moraju da se dopunjavaju, jedan koristeći svoje detektivske veštine, drugi svoju neustrašivu i nepokolebljivu pravičnost i ovo sve kulminira u momentu kada Supermen i Betmen moraju da se bore protiv posednute Lige pravde, a poglavito u sceni kada kombinuju svoje volje da sa prsta Hala Jordana skinu prsten Zelenih svetiljki i privuku ga sebi. Kombinovani superheroj koji ima karakteristike Betmena, Supermena i Green Lanterna je svakako jedan od konceptualnih hajlajta ovog stripa.



Naravno, finale priče je uzbudljivo utoliko što se otkriva da Nezha jedino može biti poražen ako neko ostane zajedno sa njim u grobnici u kojoj bi bio večito sahranjen, pa se naši junaci utrkuju da pokažu ko je više požrtvovan i spremniji da ide glavom tamo gde drugi neće ni kopačkom.

Ovo je u suštini ansambl-strip pa pored Supermena i Betmena imamo i Doom Patrol, ali i Robina (i to Dicka Graysona jer je ovo, rekosmo, old school priča) kao i Supergirl, tj Karu Zor-El koji imaju sopstvenu, odvojenu ali povezanu avanturu u dalekoj prošlosti, a koja predstavlja ne samo ključ za razumevanje kako da se porazi starostavni demon, već i priliku za malo karakternog rada. To da Robin na kraju ostaje zarobljen negde u prošlosti je osnova i za šestu epizodu u kojoj će naši junaci, nakon što je borba sa demonom uspešno završena, krenuti u potragu za njim kroz vreme i ovo je, a znam koliko sad zvučim blazirano, meni najbolja epizoda serijala do sada. Waid ovde kao da je jače napregnuo svoje zanatske mišiće i dobili smo vrlo simpatičnu karakternu pričicu koja se oslanja na poznate elemente ličnosti Dicka Graysona, sina cirkuskih akrobata, a koja je istovremeno i jednostavan ali efektan detektivski whodunit, PLUS nam prikazuje Supermena i Betmena izmeštene iz svojih klasičnih persona i ovde se svi, uključujući gostujućeg crtača, Travisa Moorea, odlično zabavljaju.

No, da ne budem preoštar, Batman/ Superman – World’s Finest je do sada uglavnom zabavan strip. Ne predubok po ijednoj osnovi, niti ikako ambiciozan, sa zapletom kome fali centar gravitacije, ali strip u kome imamo lepe karakterne momente za svakog od likova i brz, energičan tempo.

Naravno, Dan Mora je ovde dobio priliku da zablista i on je koristi iz sve snage, kreirajući raskošan, dinamičan narativ i eksplozivnu akciju. Crtač je dizajn likova i njihovih kostima taman toliko prilagodio svom stilu da ništa ne deluje kao imitiranje starih formula a da opet imamo posla sa stripom koji deluje istovremeno i moderno i old school. Naravno, na koloru je Tamra Bonvillain, a letering je radio Aditya Bidikar pa pričamo o zaista all-star postavi koja na svakoj tabli demonstrira da nema slučajno takav status. Ovo je superherojski strip bez balasta dekonstrukcije, bez političkih ambicija ili neke preduboke komunikacije sa samim medijumom, prost, jednostavan i zabavan.

Videćemo, dakako, kako će izgledati druga priča u serijalu, no, za sada Batman/ Superman – World’s Finest daleko od toga da je najbolji strip koga DC trenutno izdaje ali nudi klasičnu superherojsku zabavu sa dosta spektakla i dovoljno karakternog rada da ga svaki,makar i uzgredni ljubitelj DC-jevih stripova i dalje drži na radaru. Amazon serijal prodaje na ovom mestu.


 

[Meho Krljic]

Prošlogodišnji petodelni serijal izdavača AfterShock Comics pod naslovom Nuclear Family dobro je podsećanje na to da je AfterShock jedan od onih izdavača koji svoje mesto pod nebom traže prevashodno na ime proizvodnje zanimljivih „žanrovskih“ stripova koji neće pratiti superherojsku matricu ali neće ni pratiti druge uobičajene žanrovske pravce koji dominiraju američkim stripom. AfterShock je tako značajno posvećeniji naučnoj fantastici, mračnoj fantastici, trileru i hororu nego klasičnijim „stripovskim“ tropima, a naravno, druga distinkcija ovog izdavača je i taj izbor kvalitetnih autora koji ovde rade i mogu da pokažu šta znaju u tim drugim žanrovskim poljima od onih uobičajenih.



O Stephanie Phillips sam već pisao pre dosta vremena hvaleći Dark Horseov serijal The Butcher of Paris, jednu istorijsku, malo trilersku a malo dokumentarističku rekonstrukciju zastrašujuće istorije serijskog ubice koji je operisao u okupiranom Parizu tokom Drugog svetskog rata, ubijajući ljude koji su verovali da će im pomoći da stignu do slobodne teritorije. Phillipsova je plodna autorka sa radovima za veliki broj američkih izdavača, od Heavy Metala, preko Dark Horsea i Oni Pressa, IDW-a i Top Cow/ Image Comicsa pa do DC-ja gde je pisala i Harley Quinn i Wonder Woman. Ovde se poduhvatila pisanja neke vrste „lažnog“ period piece stripa i ovo je zabavna priča koja se igra sa poznatim, klasičnim tropima iz vremena kada je pretnja globalnog nuklearnog rata delovala kao neizbežna sudbina čovečanstva.

Njen glavni partner na ovom stripu je Tony Shasteen, više ilustrator nego strip-crtač, a što se i vidi u crtežu koji ima jedan posterski, blago statičan kvalitet, ali koji je već radio razne druge stripove uključujući Star Trek. Kolore je radio  iskusni JD Mettler a letering Troy Peteri i Nuclear Family ima vrlo distinktan izgled, spajajući ’50s estetiku sa postapokalipsom na jedan pomalo hermetičan, naglašeno artificijelan način, a što je, naravno, i poenta priče.

Kad smo već kod priče, Nuclear Family je zasnovan na kratkoj priči Philipa K. Dicka, Breakfast at Twilight i ovde je i adekvatno ukazati na tu poslednju reč u naslovu jer je strip na neki način i formatiran kao epizoda kultne serije Zona sumraka, nudeći jednu „neobjašnjivu“ promenu realnosti, dikovsko izmeštanje iz svakodnevnog i uobičajenog, i upadanje u paradoksalno, zastrašujuće, nemoguće a ipak realno. Twilight Zone je svakako od „klasične“ naučne fantastike koja je ipak osećala obavezu da malo objasni i „zašto“ kad je već pokazivala „kako“, odvajalo to da je akcenat više bio na ljudima i njihovim reakcijama na to NEMOGUĆE, radije nego na pokazivanju kako se to NEMOGUĆE zapravo dogodilo. Utoliko. Nulcear Family je i sam zaista fokusiran na „family“ deo jednačine, pokazujući jednu tradicionalnu familiju iz pedesetih godina u procepu između dve epohe od kojih obe deluju jednako (ne)moguće.

Strip počinje smeštanjem čitaoca u arhetipski prikazanu Ameriku pedesetih godina prošlog veka, tačnije u 1957. godinu. Glavni junak, Tim McClean je obični, već pomalo sredovečni prodavac polovnih automobila, i glava srećne četvoročlane porodice koja vodi običan i prijatan život u jednom od običnih i prijatnih predgrađa gradića na američkom srednjem zapadu, blizu Milvokija. U prvoj sceni ga vidimo kako sa svojim saradnikom, Danom, prodaje automobil bračnom paru koji nije siguran da želi da potroši toliko para ali ih Danova priča o njegovom i Timovom herojskom službovanju u Korejskom ratu na kraju pridobije.



Tim je, naravno, posle besan na Dana jer njih dvojica, doduše jesu službovali u oružanim snagama ali su ceo rat proveli u pozadini i nikada nisu ni omirisali akciju, baveći se pre svega radio-operaterskim poslom. No, Dan smatra da je svaki način da se izvrši prodaja dobar način i razlika između dvojice muškaraca podcrtana je i time ali i činjenicom da Timova žena baš i ne voli Dana koji je samac, sklon laganju i pomalo nečasnom ponašanju i da prijateljstvo između njega i Tima zbog svega toga trpi izvesna iskušenja.

Naravno, ovaj blago idealizovani ali ipak i realistično humanizovani prikaz pedesetih se naglo i drastično menja nekoliko sati kasnije kada se oglase sirene za vazdušnu opasnost i postane jasno da nije u pitanju samo jedna od neprebrojnih vežbi kojima se stanovništvo SAD pedesethih godina drilovalo za slučaj početka globalnog termonuklearnog rata. Brojne su stranice tu ispisane o besmislu uputstava koja deci kažu da se sakriju ispod klupe a porodicama da odu u podrum, ako će, kada (i ako) prežive direktan napad nuklearnim naoružanjem, na kraju iz skloništa izaći da se suoče sa planetom koja je devastirana do mere da ljudsko društvo koje su poznavali više ne postoji a da radijacija i potencijalni efekti nuklearne zime znače i da sam život na površini Zemlje za ljude više neće biti moguć.

Nuclear Family se u tom smsislu dovitljivo bavi ne apokalispom već postapokalipsom, prebacujući našu porodicu McCleanovih iz 1957. godine, direktno u 1967. godinu, neobjašnjenim ali instantnim prelaskom čitave kuće iz bajkovitih pedesetih u okruženje kasnih šezdesetih koje je, pa, pustoš. Ne samo da predgrađa  grada na koje su McCleanovi navikli više nema i svuda se nalazi samo pustopoljina izrovana eksplozijama, već se i dalji šokovi nastavljaju kada se pojave američke trupe sa oružjem na gotovs koje će familiju staviti na nišan i sprovesti u obližnju podzemnu instalaciju američke vojske, pod sumnjom da su u pitanju sovjetski, komunistički špijuni.

Apsurdnost ove situacije je time veća što je među američkim vojnicima niko drugi do Timov kolega i drugar još iz škole Dan, a koji se ističe sumnjičavošću i antikomunističkom agresivnošću i ne pokazuje da na bilo koji način prepoznaje Tima ili bilo kog člana njegove porodice.

Nuclear Family je jedan od onih stripova koji imaju toliko zanimljivu premisu da zapravo sama egzekucija ne uspeva da je domaši po interesantnosti. Dickova priča napisana početkom 1953. godine je imala meru šokantnog, transgresivnog i razbuđujućeg utoliko što je stvarnost pedesetih godina prošlog veka stavljala nasuprot izmaštanom postapokaliptičnom paklu koje je obaralo na pod snagom aktuelne, snažne metafore što je rezonirala sa tadašnjom kulturom straha od komunizma, straha od nuklearne anihilacije, vere u svetost porodice i poštenog rada za poštenu platu itd.



Naravno, danas živimo u sasvim drugačijoj kulturi pa su i prikazi „stvarnih“ pedesetih i „postapokaliptičnih“ šezdesetih u ovom stripu čitaocu jednako fiktivni. Ono gde Phillipsova nalazi svoj narativ je u prikazu civilnog društva koje opstaje, ako već ne cveta, pod vojnom upravom, neke vrste prirodnog klasnog raslojavanja koje se u njemu dešava, u očajničkim, pa i neetičkim eksperimentima koji treba da ljudskoj rasi, ili makar njenom američkom delu obezbede opstanak u uslovima nuklearne devastacije površine planete... Ovo je korektan trilerski narativ koji do kraja ponudi i zanimljivu dilemu za čoveka sa najviše moći u novom društvu, pa i čitaocu da zadovoljavajući kraj, ali on ne govori mnogo toga ni o današnjem društvu ni o onom od pre šezdeset ili sedamdeset godina iz kog je ovo danas izraslo.

Ali je sve to prijatno i pitko. Phillipsova piše lako i brzo, dok je Shasteenov crtež, rekosmo već, pomalo statičan i posterski estetizovan, ali to ne smeta i zapravo stripu daje jedan ugodan odmak, pa ga posmatrate kao zanimljivo poigravanje sa ikoničkim elementima prošlosti. Sve u svemu, dakle, radi se o jednom prijatnom, malom, ne suludo ambicioznom ali solidno zaokruženom projektu uz koji se provede prijatnih sat vremena. Kolekciju možete sebi priuštiti kupujući je na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Uz dosta nećkanja sam sebe privoleo da pročitam Checkmate, šestodelni miniserijal koji je izlazio prošle godine i predstavljao naredno poglavlje u evoluirajućoj špijunsko-akciono-misteriozno-vodviljskoj sagi koju je Brian Michael Bendis osmislio za DC univerzum i njegove najveće heroje. Dobro, kažem „osmislio“ ali Checkmate kao i mnogo toga drugog što Bendis radi u DC-ju poslednjih godina ostavlja utisak kao da je scenarista imao osnovnu ideju a zatim seo i automatski kucajući napravio šest epizoda stripa koji nema ni glavu ni rep ni jasan zaplet ni zanimljivu radnju i koji se oslanja na „šokantna“ otkrića vezana za identitete i prošlosti nekih od likova pre nego na, znate već, kvalitetno pripovedanje, dobar rad sa likovima, ili makar shvatljivu centralnu premisu.



Znam da su moji prikazi recentnih stripova Briana Bendisa sumorno ujednačeni i predvidivo rezignirani. I naravno da tu ima malo i sindroma razočaranog ljubavnika – Bendis je početkom veka bio velika bela nada, paradigmatični scenarista dovučen iz svete nezavisnog krimi-stripa da posrćućem superherojskom mejnstrimu udahne malo sveže krvi, i dok god su mi u sećanju sveži njegovi radovi na Daredevilu i Ultimate Spider-manu, svaki ću njegov novi strip analizirati sa posebnom oštrinom. Ali, da bude jasno, ovde to uopšte nije potrebno. Checkmate je takav haos i bezumlje na svim nivoima da sam prosto razgnevljen što Bendis troši sjajnog crtača Alexa Maleeva (saradnika na mnogim važnim stripovima koje je Bendis uradio, prevashodno Daredevilu, a kasnije i Moon Knightu) na ovakve nebuloze. Maleev je svakako spakovao lep honorar u džep i, što se kaže, drago mi je zbog njega, ali čoveku mora da se malo slomi srce kad vidi ovakav talenat protraćen na strip koji je prosto agresivno besmislen i bolno, intenzivno u prvi plan gura sve Bendisove najgore karakteristike.

Za potrebe malo kontekstualizacije, ova inkarnacija Checkmate je treći put da se ova organizacija u DC-jevim stripovima pojavljuje u sopstvenom serijalu. Checkmate je globalni i kompleksni kontraobaveštajni entitet nastao kao odgovor na globalne terorističke i superzločinačke pretnje i u svojoj poslednjoj inkarnaciji od pre više od decenije (a pod dirigentskom palicom Grega Rucke) ovo je bio odlično odmeren špijunsko-superherojski strip u kome su se džemsbondovski vodvilj i superherojska opereta lepo i prirodno mešali.

Bendis je, sa svoje strane, kao jedan od centralnih motiva svog rada u DC-ju postavio tzv. Event Leviathan, signalizirajući da on, uostalom, danas razmišlja isključivo u kategorijama „događaja“ i da ga nekakav metodični rad sa likovima i sa zapletima koji se prirodno razvijaju kroz epizodni narativ ne interesuju. Event Leviathan o kome sam pisao kada sam govorio o Bendisovom Supermenu je, u demonstraciji Bendisovog položaja u DC-ju bio sasvim na silu umetnut događaj (između svih drugih događaja što su se u tom trenutku dešavali u DC-jevom univerzumu) kojim je globalna ravnoteža moći dramatično pomerena a novi igrač, misteriozna organizacija Leviathan, na kolena bacio sve obaveštajne i kontraobaveštajne organizacije na svetu i proglasio novo doba u kome države više neće imati tajne a superheroji će shvatiti da su decenijama služili nepravične oligarhijske režime koji su u ime socijalnog mira bili spremni i na najnemoralnije činove.

Ovo što sam napisao u poslednjoj rečenici je, da bude jasno, MNOGO eksplicitnija i transprentnija sinteza ideja i teza iz Event Leviathan i njemu odnosnih stripova, nego što je Bendisov zamumuljeni narativ ikada imao ambiciju da nam pokaže.



Jer, Bendis je postao naporno opskuran. Kritikovao sam njegove „omladinske“ stripove poput Young Justice i Legion of Super-Heroes za to što su se u svojim pričama prevashodno oslanjali na misterije koje je trebalo da predstavljaju mamac i udicu za čitaoca i da ga vuku kroz narativ inercijom želje da sazna šta se iza tih misterija krije i, razočaravajuća otkrića koja su nam ti stripovi dali, ako su se uopšte udostojili da ikako odgovore na pitanja koja su sama postavili, su u velikoj meri demonstrirala Bendisovu nesposobnost da sagleda ne samo kako treba da izgledaju emotivni ulog i nagrada na strani čitaoca već i kako treba da izglea bazično pripovedanje koje čitaocu daje bazično čitalačko zadovoljstvo.

Ali Checkmate bi trebalo da je ugođen TAČNO sa Bendisovim najjačim stranama, zar ne? Mračna, intrigom ispunjena špijunska priča sa mračnim organizacijama što imaju mračne agende, mračni ljudi u mračnim kostimima koji stoje u mračnim prostorijama i mrmljaju kriptične dijaloge što ih je nemoguće shvatiti hic et nunc ali koji će nas progoniti sledećih sto strana dok se ne raspakuju u spektakularnim otkrićima gde ćemo sami povezati niti i biti ŠOKIRANI – zar nije to ono u čemu je Bendis najbolji?

Ako je nekada i bio – a mislim da se može argumentovati da nije – to se ovde ne vidi. I zapravo, ako se vratimo nazad na Daredevila, ovo nije bio strip koji je šokirao kompleksnim zapletima i neočekivanim raspletima već, naprotiv, kvalitetnim karakternim radom i pažnjom posvećenom malim događajima u životima likova čiji su nam, jelte, ti životi, bili prikazani praktično pod mikroskopom. Checkmate je na dijametralno suprotnoj poziciji od ovoga, strip natrpan likovima koji se izražvaju u frivolnim saundbajtovima, mnogo PRIČE oko toga šta je sve na kocki i malo akcije koja i kad je ima deluje kao da je tu po dužnosti a ne zato jer dolazi kao prirodan krešendo dobro vođenog zapleta.

I, mislim, ja ne umem da prepričam zaplet ovog stripa. OK, istina je da sam nekoliko puta zaspao i budio se čitajući ga, ali sam mu se posle vratio u budnom stanju i on ni tako nije imao više smisla. Bendis kao da je pod utiskom da su same ideje koje je imao kada je seo da piše ovaj scenario dovoljno zapanjujuće šokantne za čitoaca da ne mora da ide u njihovu razradu i onda Checkmate deluje više kao lista bulet pointa nego kao stvarno ispričana priča.

Svakako, možemo da scenaristi damo malo popusta s obzirom da je strip nastajao usred internog prekomponovanja DC-ja i otpuštanja mase urednika i pomoćnika urednika iz firme, te radikalnog menjanja smera na koje on nije mogao da utiče. Ali malo popusta ne može da spase ovaj strip. Šokantne ideje? Pa, Leviathan sada ima svoju državu. Dobro, i? I, ništa. Bendis sa ovom idejom ne uradi APSOLUTNO ništa. Kada Supermen – nezvan – doleti u ovu državu zapreti mu se da je u pitanju invazija na suverenu naciju i posle dobar deo vremena pripadnici Checkmatea provode diskutujući da im treba kredibilan dokaz zločinačkih radnji na osnovu kojeg bi mogli da napadnu ovu zemlju ali sve to na kraju ne ide nikuda. Ovo nije politički triler iako se malo, simbolički, zaogrće u njegovo ruho.

Takođe, ovo nije duboka dekonstrukcija i rekompozicija DC-jevog kontinuiteta. Utisak je da Bendis misli da je to što se otkrilo da je Mark Shaw – Manhunter – na čelu Leviathana bio nekakav šokantan momenat za čitaoca iako se radi o relativno opskurnom liku (trećem po redu Manhunteru u DC-jevim stripovima) za koga malo ljudi zna a još manje ima ikakvu investiciju u njega. Slično tome, misterija vezana za Kinga, trenutnog predvodnika Checkmatea se ovde formatira kao jedan od značajnih elemenata zapleta, iako, kada se u poslednjoj epizodi otkrije njegov stvarni identitet, to opet nema apsolutno nikakvu težinu i služi samo da pokaže da Bendis nije zaboravio da je Jack Kirby nekad radio za DC.



Svakako je najbezveznije uvođenje novog lika, brata Lois Lane za koga ona do sada nije znala a on je i svojevrsni maskirani osvetnik/ superheroj. Bendis ovde dosledno nastavlja sa daljim žanrovskim zaoštravanjem likova koji su decenijama funkcionisali dobro jer su upravo igrali uloge značajnih civila u svetu punom kostimiranih ekscentrika i ovo je samo još jedan primer kako puka jurnjava za internet-reakcijama i šerovanjem tih reakcija putem društvenih mreža biva značajnija od kvaliteta samog stripa. Insistiranje da je svaka osoba u Supermenovoj okolini na neki način „super“ je dobar način da sve što je super na kraju izgleda trivijalno.

Strip ima nekoliko linija radnje iako nema jasan zaplet, ali suštinski se sapliće na najvažnijem mestu: sam Checkmate nikada ne ostavlja utisak stvarne organizacije već je to samo s koca i konopca skupljena grupa superheroja koja dela bez plana, programa i organizacione strukture. Neki od njih su bivši ili sadašnji članovi Lige pravde, što dodatno – i bespotrebno - komplikuje naraciju i služi u najboljem slučaju za gegove kao što su da Green Arrow kaže kako se ponekad teleportuje na satelitski glavni štab Lige pravde samo da bi kakio u tamošnjem WC-u. Haha.

Ili, ne, priča se sapliće na ovom najvažnijem mestu: Leviathan nam je predstavljen kao neverovatna globalna pretnja. I to ne kao stereotipna stripovska pretnja već kao organizacija sa resursima, odlučnošću i tehnologijom da u potpunosti promeni paradigmu života na planeti. Superheroji se dakle, ovde ne suočavaju sa nečim što se lako poražava udarcem pesnice već protiv, na neki način, društvene evolucije koja, iako NJIMA deluje preteće, zapravo deluje prijemčivo možda i kritičnoj masi populacije.

Osim što ništa od toga nije zaista tačno. Čitalac ni jednog trenutka ne veruje da je Leviathan stvarna pretnja, po bilo koga, a za Bendisa je već tipično da sugeriše velike, revolucionarne sile na delu u svojim stripovima, samo da bi do kraja zaboravio da nam ih pokaže.

Dobro, kažete vi, makar je Alex Maleev u formi. On je uvek u formi.

I jeste, sa sve sjajnim Daveom Stewartom na koloru ali Maleev ne može da uradi previše sa nemuštim scenariom u kome imate scene u kojima ljudi stoje i pričaju ili u kojima se ljudi biju a bez jasnog razloga i motiva. Svakako, Bugarin stripu daje svoju trejdmark atmosferu i „odrasli“ izgled ali ovo na kraju tvori neobičan i neugodan kontrast sa Bendisovim frivolnim dijalozima i nikada se ne postiže stvarna harmonija ili, makar, ujednačenost te atmosfere.

Čitajući Checkmate sa zakašnjenjem većim od godinu dana preovlađujuća emocija je da je ovo strip za preskakanje. Bendisove ideje o razvoju DC univerzuma ne samo da su se pokazale kao kreativno neinspirativne za njega samog već ih je i izdavač na kraju u dobroj meri ignorisao, stavljajući sudbinu univerzuma prevashodno u ruke Joshue Williamsona. Naravno, Bendis je preveliko ime da bi se iko plašio za njegovu budućnost, ali za sada mu je učinak u DC-ju poražavajuće slab. Checkmate na Amazonu možete kupiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Sa priličnom apetitom sam pročitao miniserijal Campisi - The Dragon Incident koji je prošle jeseni izlazio za AfterShock Comics a ovog proleća je dobio svoju kolekciju. S obzirom da se radi o autorima koji su meni načelno malo poznati, u ovu avanturu sam ušao najpre osokoljen znanjem da mi AfterShock čuva leđa i da nema šanse da bi me razočarali. I, da bude jasno – nisu. Iako je Campisi - The Dragon Incident zapravo taj neki skoro pa klasičan postmoderni spoj nekompatibilnih žanrovskih tropa i senzibiliteta, ova priča na kraju veoma solidno funkcioniše, ima uspele likove sa uspelim karakternim lukovima pa na kraju uspeva nešto i da kaže. Ne nešto OSOBITO originalno, nije ovo neka ambiciozna filozofska skaska, ali to što strip ima da kaže izrečeno je sigurnim žanrovskim jezikom koji, kako rekoh, u početku nije delovao nužno toliko sigurno na ime svoje vrlo smele kombinacije motiva i žanrovskih značajki.



Već sam pre neki dan pomenuo da AfterShock Comics ima vrlo dobru nameru da se bavi žanrovskim stripom na jedan profilisan način, izbegavajući ustaljene formule koje karakterišu produkte etabliranih izdavača poput Imagea, BOOM!-a ili Dark Horsea, mada, opet, naravno da svi oni i sami traže sve moguće varijante da iskombinuju poznate žanrovske elemente na uzbudljive načine. Kako su pametniji od mene to odavno primetili (konkretno Greg Gillis, aka Girl talk): živimo u „remiks kulturi“ i u njoj je već čin rekombinacije elemenata, pogotovo kada ti elementi dolaze iz dva različita okruženja umetnički gest za sebe. Da li to proizvodi dobru umetnost ili ne, je naravno odvojeno pitanje (taj jedan jedini Girl Talk album o kome sam u životu pisao za Popboks mene nije NAROČITO dojmio iako se načelno smatram ljubiteljem Mashup pristupa), ali mislim da je fer ukazati na Campisi - The Dragon Incident kao na dobar primer u kome mashup nije sam sebi svrha nego se spajanje nespojivog ovde koristi da se dobije inače nedostižni efekat sinergije epskog i svakodnevnog, večitog i banalnog i da se u njihovom secištu pronađe jedna neočekivano humana poenta.

Konkretno, Campisi - The Dragon Incident je kao da ste spojili Goodfellas i, šta ja znam, Game of Thrones? Ne, ne, stanite, GDE BEŽITE, nije to zaista tako zastrašujuće kako zvuči kada se prvi put pročita. Ovo je strip koji osvežavajuće dobro rukuje svojim visokim konceptom i osvežavajuće dobro barata mafijaškim stereotipima, dajući čitaocu uverljiv, životan svet iako se vidno i neskriveno oslanja na trope, pa čak i stereotipe dva sasvim dobro etablirana žanra.

Autor scenarija za Campisi - The Dragon Incident je James Patrick, čovek koji je svoj start u strip industriji imao kroz male i nezavisne publkacije krajem devedesetih, da bi potom pisao web stripove za Movie Poop Shot, sajt kojim je Kevin Smith promovisao svoj film Jay and Silent Bob Strike Back (da vam malo pokvarim dan: ovo je bilo pre pune dvadesetdve godine. Znam. Znam, ništa mi ne govorite). Patrick je dalje ušao u mejnstrim, radeći za izdavače poput IDW-a, Zenescopea i DC-ja, pišući i Batmana i Harley Quinn, i Star Trek i Angel, pa bogami i Grimm Fairy Tales. Nakupivši pogolemo iskustvo, na kraju je zablistao na AfterShocku sa autorskim serijalom Kaiju Score (o kome bi trebalo da pišem ovih dana) a trenutno za istog izdavača radi Astronaut Down, potvrđujući AfterShockovu pažljivu posvećenost kvalitetnom žanrovskom stripu.

Crtač je ovde takođe jako zanimljiv. Marco Locati je ilustrator iz Bergama – vrlo primereno je da imate Italijana na crtežu za strip koji se nesputano bavi motivima vezanim za italijanske migrante u SAD – a koji je radio za gomilu izdavača u raznim medijumima kreirajući dizajn i crteže za naslovne strane, omote kompaktdiskova itd. Čovek je urednik magazina Matter Mag i autor nekoliko uspešnih strip serijala (Tiresia, na primer) a, koliko je meni vidljivo, ovo mu je, pored radova za Heavy Metal, prvi kompletno urađen strip za američkog izdavača. I impresivno je to urađeno. Locati nije statičan crtač kako ilustratori ponekad umeju da budu, njegovi crteži ali i table su dinamični i puni energije, ali nije ni neko ko se izražava isključivo kroz akciju i Campisi - The Dragon Incident je zapravo vrlo atmosferičan narativ u kome dobijamo malo akcije i mnogo kontemplacije, a što i jeste u skladu sa činjenicom da se glavni junak, Sonny Campisi nalazi na životnoj prekretnici i prinuđen je da odabere gde njegova lojalnost zaista počiva.



Campisi - The Dragon Incident smešten je u svet u kome su zmajevi nekada bili ne samo stvarni nego su i živeli naporedo sa ljudima. Uvod za prvu od četiri epizode pokazuje nam i kako je primirje koje je poslednje pleme zmajeva imalo sa tadašnjim kraljem narušeno nakon smrti kralja i kako su oklopnici novog kralja bezdušno istrebili sve do poslednjeg zmaja smatrajući da naprosto vrše svoju biološku dužnost obezbeđivanja mirnog i bezbednog okruženja za svoju decu.

Kažem „do poslednjeg“, ali barem jedan zmaj je preživeo. Srećemo ga tek stolećima kasnije u modernom američkom gradu Green Village gde će se ovaj zmaj pojaviti i zahtevati da mu zajednica pronađe i na žrtvu prinese partikularnu osobu, potomka viteza koji je svojeručno rukovodio masakrom – takoreći genocidom – zmajeva nakon jednostrano narušenog primirja, kako bi zmajevska vrsta makar simbolički dobila zadovoljštinu. Ako u roku od dvadesetčetiri časa ovaj čovek ne bude živ izveden pred zmaja kako bi ga ovaj mučio i ubio, Green Village će biti spaljen do temelja ognjenim dahom titanske, starostavne životinje.

To da ovog zmaja ljudi uvredljivo nazvaju životinjom, iako su svesni da mu suštinski ne mogu ništa je začajan element stripa koji možda i neočekivano uspešno u svoj narativ upliće značajnu količinu kritike rasizma i ksenofobije. Reći da su zmajevi ovde metafora za potlačene manjine u severnoameričkom društvu nije neki veliki intlektualni skok u nepoznato jer istorija koju saznajemo tokom stripa govori o, pa, istoriji prevara, prekršenih obećanja i povremenog a zatim sve sistemskijeg nasilja koje su ljudi vršili nad zmajevima. Tretman nativnih Amerikanaca ali i afroameričkih robova u SAD ovde je iznenađujuće elegantno reflektovan i sažet kroz prikaz odnosa zmajeva i ljudi u ponorima istorije.

A istorija je bitna jer ona predstavlja okvir u kome se razvija odnos između ovog zmaja i zajednice u Green Villageu. Ili makar jednog partikularnog predstavnika zajednice. Sonny Campisi, čije je ime i u naslovu stripa je lokalni đilkoš koji je pobegao od kuće još kao mladi tinejdžer i preživeo samo zahvaljujući tome što su mu dobri ljudi iz komšiluka pružili nesebičnu podršku. Lokalni restorani i barovi su mu davali mogučnost da spava, hranli ga, pa mu i davali posliće da ih obavlja i Sonny će izrasti u proverbilajno dete koje je podiglo čitavo selo. Sledstveno tome, on prema selu (a koje je, primetićete i u nazivu, jelte, grada) razvija odnos ogromne lojalnosti i dužnosti da ga zaštiti koji deluje sasvim nepatvoreno, prirodno i, bez obzira što Sonny nije „stvarno“ dobra osoba, plemenito.



Sonny nije „stvarno“ dobra osoba jer radi za lokalnog mafijaškog bosa, gospodina Roosija Juniora. Šta radi? Pa, kada klinci iz komšiluka pomenu da Sonny rešava probleme on to negira. Rossi Junior za to ima druge ljude, izrazitije siledžijski (i psihopatski) nastrojene. Sonny Campisi je čovek koji pazi da do problema zapravo ni ne dođe i rešava ih pre nego što se pojave. On, naravno, ponekada primenjuje silu ali on je pre svega „fikser“, neko ko poznaje lokalnu zajednicu u dušu i ume sa ljudima, obezbeđujući da njegovom bosu ljudi plaćaju zaštitu na vreme i da svi budu zadovoljni aranžmanom.

Strip prikazuje Sonnyja, njegov posao i zajednicu u kojoj on radi sa priličnom nivoom detalja, koristeći oprobani metod monologa glavnog junaka da nam približi i njegov karakter i njegov odnos prema zajednici, pa onda i etički konflikt koji u njemu izrasta kada zmaj počne da toj zajednici preti. Ovo je svet u kome zmajevi, kiklopi, krakeni i druga kriptozoološka menažerija postoji ali se pojavljuje sporadično i u drugim elementima, ovo je naš svet, u kome klinci voze skejtborde, drndaju telefone i gledaju Game of Thrones. Sonny ovaj svet, sažet u Green Villageu razume i voli i boli ga to što Rossi Junior naprosto ne brine dovoljno za ovu zajednicu i posmatra je pre svega kao izvor prihoda kojim se manipuliše da se prihodi maksimizuju. Sonny, naravno, vidi LJUDE i činjenica da radi za Rosija Juniora posledica je samo toga da je nekada radio za njegovog oca koji je imao mnogo više empatije za te iste ljude kojima je, na neki način vladao.

Ove paralele između fantazijsko-srednjevekovnog početka stripa i „realnog“ sveta u kome se događa ostatak su dobro postavljene i nebriga Rossija Juniora za to šta će se ultimativno desiti sa Green Villageom, mimo toga koliko para on tu može da izgubi je opipjiva i za čitaoca. Utoliko, zmaj, koji ima sopstveni karakter i dominira stripom kao jedno preteće, neizbežno prisustvo nad glavama u suštini nedužnih građana, igra i lepu ulogu metafore za bilo koju vrstu kataklizmične pretnje zajednici, od prirodnih nepogoda do ekonomske recesije. Poenta na kraju ostaje ista – mafija, kojoj su puna usta zaštite zajednice, a koju debelo naplaćuje, na kraju nije zaista deo zajednice, ma koliko se pravila da jeste. Ono malo dobrih ljudi u njoj su uvek nadglasani vikom oportunističkih psihopata koje boli dupe za bilo šta drugo osim svog blagoutrobija.

Do kraja stripa Sonny će pronaći način da zaštiti svoju zajednicu, ispoštuje zmaja, ali i obezbedi da se ubuduće slične stvari ne dešavaju i ovo je jedna uspelo humana mafijaška priča u koju su sociopolitičke teme utkane iznenađujuće elegantno.

Locatijev crtež je, kako rekoh, vrlo upečatljiv. Likovi i lokaliteti mu imaju puno karaktera, a atmosfera koju on gradi između ostalog jakim kontrastima u koloru je na skoro idealnom mestu između fantazijske i realistične, uspevajući da iznese te naoko nespojive žanrovske elemente zapleta. Kako većinu pripovedanja iznosi Patrick kroz svoj tekst, tako i Locati ne mora da se previše brine za to jesu li njegove table shvatljive same za sebe i on se više ulaže u atmosferu i energiju sa nekim jako uspelim slikama ali i kompozicijama tabli koje prijaju oku i daju stripu identitet. Letering je radila Rachel Deering i on je možda manje čitak nego što bi moje ostarele oči volele ali estetski vrlo u skladu sa ostatkom stripa.

Campisi - The Dragon Incident mi je prijao i verujem da idealno demonstrira prednosti strategije AfterShock Comics u kojoj se forsiraju dobro osmišljeni, zaokruženi miniserijali. Uskoro ćemo čuti još o Jamesu Patricku a do tada, osetite se slobodnim da Campisi - The Dragon Incident proverite na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Vratio sam se malo u prošlost da pročitam miniserijal Happy Hour koga je 2020. i 2021. godine izdavao Ahoy Comics. Ovo je šestodelna satirična priča o Americi koja je uvela bizarne nove zakone, poduprte bizarnim ali efikasnim hirurškim intervencijama što obezbeđuju neku vrstu unificiranog raspoloženja među stanovništvom i kolekcija je izašla još prošlog Septembra. U normalnim uslovima, verovatno bih bio brži na potezu, pogotovo što je ovo crtao Michael Montenat, jedan veoma solidan i upečatljiv ilustrator čiji realistični stil zapravo postavlja mnogo osnova za odličan vizuelni humor, ali malo sam se nećkao jer je ovo pisao Peter Milligan, a ne, kako bi čovek, s obzirom na izdavača i tematiku očekivao, Mark Russell.



Milligan je poslednjih godina, pa i poslednju deceniju, autor čijim radovima prilazim sa posebnim oprezom. Originalno je ovaj stanovnik Londona bio deo „britanske invazije“ sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, gde su mladi i napaljeni autori sa ostrvlja uleteli u američki strip kao da su oslobodli Menhetn. Moore, Morrison, Delano, Gaiman, a pre njih crtači poput Bollanda, Gibbonsa, Fabryja, Dillona itd. su američkom stripu doneli mnogo interesantnih i novih pogleda na, jelte, medijum i svet a Milligan je bio scenarista koji je sa lakoćom preskočio Atlantik i sa 2000AD dužnosti preleteo u DC gde će biti jedan od najcenjenijih autora „ozbiljnijih“ stripova kojima je DC tada gravitirao, radeći prvo svoj serijal Skreemer, pa ribut Ditkovog Shade The Changing Man, koji je postigao ogroman uspeh i bio u prvom talasu onoga što danas pamtimo kao Vertigo. Milligan je na Vertigu nasledio i Morrisona na Animal Manu da bi zatim radio sve više mejnstrim superherojštine, prvo u DC-ju a zatim i u Marvelu gde je početkom veka imao vrlo cenjene sveže i originalne radove u okviru proširenog X-Men univerzuma. Paralelno je i na Vertigu imao zapažene radove na Hellblazeru i Human Target

No, Milligan je poslednjih godina... slab. Njegovi poslednji radovi za DC i Vertigo su bili uglavnom neupečatljivi uprkos saradnji sa vrlo dobrim crtačima a povremeno je imao pristojne, ali vrlo retko i odlične stripove za druge izdavače.

No, čini mi se da su Milligan i Ahoy Comics dosta dobar spoj. Ovo je izdavač koji se poslednjih nekoliko godina jasno isprofilisao kao kuća koja voli satiričan strip i spremna je da u njega uloži pristojne resurse tako da ga rade vrlo dobri autori te da se visoki koncepti mogu realizovati u odličnoj produkciji koja obezbeđuje i razumno glavnotokovski doseg ovih izdanja. S druge strane, Milliganov humor je već dugo prilično sveden na prvoloptaška dobacivanja i grube gegove a što će se, barem u slučaju Happy Hour na kraju ovaplotiti u stripu koji je zabavan, upravo na tom prvoloptaškom nivou i čija satirična ambicija nije previsoka ali služi kao podloga za dovoljno ugodan humoristički program.

O Michaelu Montenatu, priznajem, ne znam mnogo i ovog crtača znam prevashodno kao nekoga ko je radio neke stripove za Ahoy Comics, uključujući Captain Ginger i sporadično The Wrong Earth. Vidim da je Montenat bio i crtač na serijalu grafičkih romana The last Sacrifice koji je izdavao Jet City pre oko pola decenije i malo sam zbunjen što neko ko radi sa ovakvim nivoom kvaliteta nije poznatiji u američkom mejnstrim stripu. Opet, možda je Montenat samo neko ko ceni sebe i radije će raditi naručeni ilustratorski rad nego da uleti glavačke u žrvanj superherojskog stripa i sebi ogadi i medijum i crtaću tablu... Kako god, njegov rad na Happy Hopur je izvrstan sa generalnim stilom koji podseća na „odrasliji“, da ne kažem „Vertigo“ stil, ili svakako na DC-jev stil koji je prethodio Vertigo generaciji (znate već Neal Adams i ta ekipa) a onda kadriranjem i organizacijom tabli koji vrlo uspešno, bez prenaglašenog „sprdanja“ daju Milliganovom scenariju komičnu energiju i iznose njegovu bizarnu premisu na svojm plećima.



Koja je to premisa? Pa, Hapy Hour je, između ostalog opisivan kao kombinacija Leta iznad kukavičijeg gnezda i 1984. godine a što je zapravo sasvim dobra aproksimacija. Sam početak stripa pokazuje Ameriku koja donosi sve bizarnije zakone što treba da obezbede socijalni mir pa se prva scena završava brutalnim nasrtajem organa reda na koledž-studente na kampusu koji nisu radosni. „Otkada je protivzakonito biti nesrećan?“, pita jedan od njih, da bi mu namrštena figura sa penderkom odgovorila „Od danas“.

Milliganov scenario nije suptilan u svojim postavkama, i ovo nikako nije strip koji se trudi da pobliže uđe u aktuelne kulturne ratove, kritikuje demokrate ili republikance i pozabavi se idejama što ih često čujemo – da jedni pokušavaju da nametnu „woke“ agendu i temeljito uškope Ameriku generalno i slobodu govora partikularno, dok drugi žele od zemlje da naprave ekstremističku hrišćansku teokratiju – ovo je strip koji se politikom bavi iz jedne distanciranije pozicije, resetujući kulturni rat na sasvim apsurdističku razinu: šta ako bi zakonom bilo propisano da svi moraju da budu srećni sve vreme?

I nije to ni sasvim rđav koncept. U Milliganovoj zamisli tehnologija političke vladavine zavisi od stepena zadovoljstva stanovništva pa ako je moguće manipulisati samom emocijom, vlast će biti tim uspešnija. I ovo nije PREDALEKO od hirurgije koju nad javnim mnjenjem putem medija, zvaničnih i, jelte, socijalnih, vrše režimi poput ovog u kome sami živimo, stvarajući sliku srećne, berićetne, i prosperitetne zajednice koja je, ta slika, važnija od merljivih, vidljivih problema. U Happy Hour imamo temeljnije distopijsku koncepciju gde se građanima hirurškom intervencijom podešava mozak na reagovanje zadovoljstvom na praktično svaki nadražaj (likovi često pričaju o tome kako su im rođaci umrli ili kako su sami trpeli bol i patnju i dodaju kako je to sve sjajno), a oni koji se i pored toga otržu kondicioniranju i ispoljavaju znakove nezadovoljstva, besa, melanholije ili tuge, bivaju spakovani u institucije za „ponovno podešavanje“ koje, naravno, imaju svu silu terapija što, pa, da, silom, treba da ih ubede da budu srećni.

Glavni junaci stripa su dvoje ljudi kojima su zbog različitih fizioloških incidenata efekti hirurške intervencije umanjeni, pa je ovo i on the road narativ o begu dvoje očajnika iz „ludnice“ i potrazi za kolonijom u Meksiku gde guru melanholije ima svoju zajednicu prebeglih Amerikanaca koji tamo mogu da budu besni, nesrećni, tužni ili melanholični koliko žele.



Milligan nije ni malo suptilan u svom humoru, ali ovo je opet u skladu sa premisom koja jeste gruba i ne preterano slojevita. Uostalom, njegova satira se bavi pre svega idejom da bilo koji ekstrem što bi bio politički propisan naprosto ne može da bude koristan za društvo pa su tako i revolucionari sa bazom u Meksiku prikazani kao apsurdna zajednica što na bilo kakvu demonstraciju sreće i zadovoljstva gleda sa ogromnim neprijateljstvom. Naše dvoje protagonista, pak, put preko Amerike i do granice koriste i da prorade sopstvene emocije, da se, na osnovu slatkog seksualnog fetiša (stopala i nožni prsti AKO VAS BAŠ ZANIMA, PERVERTITI) i zaljube, ali da se onda pitaju je li zaljubljenost dobra pošto u njima izaziva sreću a od sreće upravo pokušavaju da pobegnu itd. Ovo je zbilja apsurdistički koncept i strip uspešno pokazuje, kroz prenaglašeni satirični humor, u kojoj meri su ljudi spremni da idu nasuprot sopstvenim emocijama na ime političkih uverenja koja se do kraja balade pokazuju kao sasvim apstraktna i ni na koji način ne doprinose stvarnom boljitku društva. A to je ono kako satira i treba da radi. Finale stripa u kome se ekstremima „sreće“ i „ nesrećnosti“ suprostavlja umereni koncept „ironije“ je zapravo dobro osmišljeno i dobro se nadovezuje na prevalenciju ironične, „for the lulz“ kulture što vlada internetom već dugo godina i u dobroj meri oblikuje i kulturu glavnog toka (Trump, QAnon i slično kao njeni logični ishodi).

Opet, strip verovatno ne bi radio ovako kako radi da Montenat nije ovako dobar crtač koji uspeva da spoji vrlo realistične likove i okruženja sa intenzivno komičnim fizičkim gegovima, bizarnim grimasama i generalno apsurdističkim kompozicijama (dobro, neko treba da mu objasni da džudo ne izgleda tako kako ga on crta, ali hajde...). Kolori koje je radio Felipe Sobreiro su izvrsni i daju stripu jedan razuzdan a opet disciplinovan kvalitet, a letering je radio Rob Steen i potvrdio da je jedan od najboljih u poslu.

Happy Hour je dakle, korektan strip. Možda i predugačak za svoju premisu sa tih šest brojeva i likovima za koje mislimo da će biti značajni u narativu samo da bi ih scenario uklonio na ime relativno jetinog gega i male poente. Ali sve to na kraju prilično dobro radi i ako Milligan bude ponovo imao prilike da sarađuje sa Montenatom i Sobreirom, ja ću to rado čitati. Amazon vam kolekciju nudi ovde.


 

[Meho Krljic]

Kao što sam pre neki dan i pominjao, došlo je vreme i da kažem reč-dve o stripu Kaiju Score koji se poslednjih par sezona isprofilisao kao jedan od najuspešnijih serijala izdavača AfterShock Comics. Na kraju krajeva, ovo je strip za koji su prava na ekranizaciju otkupljena i pre nego što je izašao, što nije PREVIŠE redak fenomen u američkom, jelte, šou-biznisu, ali jeste retko da se radi o stripu relativno malog izdavača i relativno nepoznatih autora. Kada takve stvari čujete za Marka Millara ili Scotta Snydera ili Ricka Remendera, kažete „naravno, ti ljudi imaju reputaciju i njihova imena se prodaju“, no James Patrick nikako nije ime sa tolikom težinom.



Ali možda će biti. Prošle nedelje sam pisao o njegovom stripu Campisi – The Dragon Incident, takođe izašlom za AfterShock Comics i tu sam prilično nahvalio veoma dobro odmerenu kombinaciju mafijaškog, gangsterskog narativa i fantazijskih tropa koja je funkcionisala organski i na kraju napravila neke lepe poente. Tada sam pomenuo i Kaiju Score kao strip sa kojim je Patrick praktično izgradio svoju reputaciju i privukao pažnju Sony Picturesa što je otkupio prava za pravljenje filma još u Avgustu 2020. godine iako je prva epizoda stripa izašla tek tri meseca kasnije, u Novembru. Naravno, filmski (i televizijski) biznis danas u velikoj meri počiva na premisi, čak na „elevator pitch“ sažetku te premise i to da je James Patrick uspeo prijemčivost ovog svog stripa da spakuje u uistinu primamljivu frazu „film Kventina Tarantina koji se događa u nekom ćošku filma o Godzili“ je svakako pomoglo da se Sonyjevim producentim zacakle oči i krene prebrojavanje para koje tek treba zaraditi.

Dve godine kasnije, nismo preterano prišli tom, jelte, skoru, film je još u vrlo ranoj fazi adaptacije (zimus je javljeno da rođeni brat i rođak Jamesa Gunna, Brian i Mark Gunn sede i pišu scenario), ali je inicijalni miniserijal od četiri epizode izašle krajem 2020. i početkom 2021. godine dobio i svoj nastavak u strip-formi, drugi miniserijal Kaiju Score: Steal from the Gods, a koji je izlazio od Aprila do Jula ove godine i dao nam savršen povod da danas nešto kažemo o ovom sjajnom stripu i oba njegova do sada izašla serijala.

O Patricku smo već dali dovoljno podataka pišući o Campisiju prošle nedelje ali koautor ovog serijala se crtač Rem Broo o kome ne znam praktično ništa ali čiji je izuzetno osobeni i energični stil jedna od glavnih karakternih crta Kaiju Scorea. Rem Broo je rođen kao Remus Brezeanu, u Nemačkoj i tamo učio za arhitektu. Ovim se poslom i bavio sve do 2008. godine kada je, kako to već kreativni ljudi ponekad urade (a mi ostali im se divimo i zavidimo im), odlučio da se oproba u novoj karijeri i krenuo da radi ilustracije, prvo za dečije knjige i magazine, a zatim  se otisnuo i u vode animacije. Od 2010. godine kreće da radi stripove i uspeva prilično brzo da se probije na američko tržište gde je kroz saradnju sa uglednim Jamesom Asmusom imao uspešan serijal za Image Comics, The End Times of Bram & Ben iz 2013. godine. Na Broovom sajtu možete videti i neke evropke stripove na kojima je sjajni crtač radio (ili trenutno radi), ali je njegov najveći uspeh svakako baš Kaiju Score koji je potvrdio i da u AfterShock Comics dobro znaju šta rade i da njihova hip i savremena inklinacija ka slobodnom, eksperimentalnom mešanju žanrova ima potencijala da izgura autentične strip-hitove koji će dalje živeti i u drugim medijumima. Letering ovog stripa radio je Dave Sharpe a koji se sjajno uklapa uz Brooov ekscentrični, uglasti, energični crtež što kao da prezire prave linije i simetrične forme. Sharpe perfektno postavlja Patrickove dijaloge na table i ima odličan osećaj za zvučne efekte pa je Kaiju Score u produkcijskom smislu jako prijemčiv strip.



U konceptalnom smislu, prvi serijal Kaiju Score, taj koji je okrenuo silne, uključujući producentske, glave je zaista srećno odmerena kombinacija krimića i kaiđu spektakla. Pišući o Campisi – The Dragon Incident hvalio sam Patrickovu sposobnost da nam podari organsko spajanje naizgled jako udaljenih žanrovskih senzibiliteta, a Kaiju Score je, naravno, originalna demonstracija ove njegove sposobnosti. I ovde je na delu utemeljenje u jednom vrlo dobro žanrovski formatiranom stilu – heist krimić sa blagim tarantinovskim savijanjem u domenu karakterizacije – koji se zatim smisleno i efektno proširuje krosoverom sa sasvim drugačijim žanrom. Kaiju Score naizgled beznaporno kreira svet koji je žanrovski prepoznatljiv, onaj u kome ozbiljni krimi igrači plaćaju sposobne obijače sefova, vozače i provalnike da u njihovo ime kradu vredne umetničke predmete, a onda u njega lako udene i činjenicu da iz mora povremeno izlaze orijaška čudovišta sa kapacitetom da poravnaju nekoliko (desetina) gradskih blokova ako se naljute. Kritozoologija nije, jelte, prava nauka, ali je James Patrick na njoj bazirao veoma uspešne stripove.

Originalni Kaiju Score serijal prati Marca, svojevrsnog kriminalnog genija, ili makar on sam sebe tako vidi, čoveka koji je u stanju da isplanira najneverovatnije pljačke ali ga, nažalost prati i reputacija da u tom svom planiranju, pored sve maštovitosti i kreativnosti što je ulaže u sklapanje smelih, potencijalno vrlo lukrativnih krađa, redovno previdi neki kritičan detalj koji na kraju dovodi do propasti celog projekta. Marco sada ima smeo, gotovo ludački plan sa kojim dolazi do ozbiljnog kriminalca što jedini ima dovoljno novca da plati pripremu pljačke i biva inicijalno ismejan za ideju koja ima toliko rupa u sebi da niko ozbiljan ne bi pomislio da rizikuje njenu realizaciju.

No, da se na tome stalo, stripa ne bi bilo i Marco ipak dobija šansu da izvede svoju neverovatnu pljačku, ali, kako to već ide u ovakvim pričama, dobija ekipu koja je, pa, da kažemo, suboptimalna. Njegov sponzor mu naprosto ne veruje pa uz njega šalje svog ađutanta, ciničnog i neprijatnog tipa koji vezuje kosu u iritantni man-bun i koji Marcu sve vreme objašnjava koliko će uživati u tome da gleda kako mu se plan urušava u realnom vremenu. Drugo dvoje saradnika su osramoćeni fikser, nekada genije pripreme smelih pljački koga u poslednje vreme prati izrazito zla sreća, kao i ugledna obijačica sefova – Gina.

Osim što Gina uopšte nije Gina, kako to vidimo već u prvom kadrovima stripa. Ledenu, bezdušnu plavušu će zameniti pomalo preplašena brineta Michelle koja preuzima njen identitet (i boju kose) u očajničkom pokušaju da jednom velikom pljačkom spase svoju ekipu obijača i provalnika od sigurne smrtne presude što nad njom pokušava da je izvede rumunska mafija.

Oni među vama koji su se namrštili i sebi malo povratili u usta kada su videli da pominjem Tarantina ne treba suviše da se plaše. Kaiju Score NIJE sastavljen od stranica i stranica frivolnog dijaloga. Dijalog je, svakako, brz, sočan i prepun psovki, ali tarantinovština se ovde ogleda pre svega u toj činjenici da u neverovatnu pljačku svaki od članova ekipe kreće sa svojim motivima i bez naročito mnogo poverenja u ostale i da će dinamika između likova, napetosti i nasilna razrešenja ovih napetosti imati jednako mnogo prostora pred „kamerom“ kao i samo izvođenje te neverovatne pljačke.



Šta je u ovoj pljački neverovatno? Pa, Marco je smislio da je najbolji način da se dragocena kolekcija slika iz dobro čuvanog muzeja u Majamiju ukrade to da se krade tokom sveopšte uzbune i evakuacije grada koje nastupaju kada iz okeana izađe čudovište Mujara. Ovo je uobičajena, sezonska pojava u ovom svetu i država Florida već ima ustaljene protokole tokom kojih se stanovništvo izmešta iz grada a snage bezbednost prave bezbednosni perimetar od najmanje jedne  milje oko orijaškog monstruma koji je izašao samo da se sunča i, ako ga niko ne bude provocirao, neće napraviti mnogo štete u gradu.

Blackie Mendoza, kriminalac sa parama koji sve ovo finansira – i treba da na kraju najviše profitira – isprva umire od smeha na pomisao da serijski luzer poput Marca misli da ovako nešto može da izvede ali naravno da na kraju pohlepa nadjača sve druge instinkte i u daljem toku stripa gledamo smelu, sumanutu pljačku u kojoj sve što može da krene naopako – kreće naopako.

Patrick ovaj narativ vodi sjajno, dajući likovima prostora za rast i promene, a i koristeći Brooovu intenzivnu maštovitost za kreiranje mnogo upečatljivih set-pisova. Do kraja stripa su svi likovi izmenjeni a čitalac ostaje impresioniran onim što je video i, pretpostavka je, i emotivno tronut stvarima koje su se desile. Pogotovo je karakterni luk koji prolazi Michelle, apgrejdujući se iz nesigurne, smalltime obijačice šefova u personu sličniju ledenoj kučki i majstorici zločina Gini čiji je identitet preotela, ubedljiv i interesantan.

Otud je odluka da se nastavak, odnosno ovogodišnji četvorodelni serijal Kaiju Score: Steal from the Gods bazira na prikazu toga šta je bilo dalje sa Michelle i njenom ekipom, došla kao prirodna eksrapolacija originalnog narativa. Michelle ovde od interesantne sporedne uloge postaje VEOMA interesantan glavni lik a njen mali, četvoročlani gang, o kome smo praktično samo slušali u prvom stripu donosi u zaplet zanimljivu dinamiku.

Za ovu priliku je i žanrovska matrica blago izmenjena. I u vezi prvog stripa je pominjan Ocean’s 11 kao jasna komparacija s obzirom na komplikovanu pljačku koju je ekipa izvodila, no Kaiju Score: Steal from the Gods je nastavak koji sve čini bar 20% spektakularnijim pa je tako i posao koji Michellein tim treba da izvede još neverovatniji nego ono što smo gledali u prvom stripu i ovaj se narativ vidno oslanja na džemsbondovske stilizacije ali, u dobroj meri, i senzibilitet hladnoratovske tenzije između zapada i istoka. (Ovde pomalo bizarno leži kombinacija rasno vrlo diversifikovanog tima koji Michelle vodi na teren i, jelte, činjenice da taj tim treba da se infiltrira u rusko postrojenje, ali HAJDE...)



Michelle je ovde izrasla u tvrd, pomalo i nemilosrdan lik koji shvata da mora da igra ulogu što je mislila da će joj biti potrebna samo za jedan posao i veliki deo emotivne tenzije ovog stripa dobijamo kroz njene unutarnje monologe gde ne samo da vidimo njen stalni strah da je odgrizla više nego što može da sažvaće već i da je autentično mori strepnja kako će njeni saradnici životima platiti njene sulude ambicije da igra u prvoj ligi i sa najjačim igračima na sceni. Michelle za sebe kaže da je Queen Bitch i, svakako, ona nije „dobra“ osoba ali njena briga za svoje – muške – partnere u zločinu je uverljiva i daje joj dimenziju humanosti koja jako prija žanru gde ovakvih stvari po pravilu nema. Tarantinovština je, na kraju krajeva, najčešće bazirana na ljudima koji su sa pogrešne strane granice psihopatološkog i osvežavajuće je to što je u ovom stripu protagonistkinja još uvek na mestu gde čitalac oseća empatiju i pravu emociju.

Sam posao je zaista sumanut, i podrazumeva infiltraciju u rusko postrojenje izgrađeno ispod zemlje u prirodnoj pećini gde su pronađena dva kaiđu čudovišta hibernirana ispod sibirskog leda. Ruska država tajno drži ova dva monstruma u snu, pumpajući u njih ogromne količine anestetika, dok ih postepeno otapa kako bi iz digestivnog trakta jednog od njih izvadila staro actečko zlato što je španskim brodom koji je čudovište progutalo pre nekoliko vekova transportovano za Evropu ali nikada nije tamo stiglo.

Ovo je zanimljiv, intrigantan zaplet, pogotovo uz jasne signale da ovi kaiđui nisu tek imitacije Tohovih čudovišta već maltene božanstva koja imaju potencijal da doslovno zbrišu ljudsku rasu sa površine planete ako se slučajno probude. Nagađate već da će se bar jedno od njih do kraja stripa probuditi...

Ipak, osnovna drama u Kaiju Score: Steal from the Gods se ponovo bazira na likovima i njihovim odnosima, odlukama koje oni donose u presudnim trenucima vođeni ovom ili onom motivacijom. Ovaj serijal ima nešto drugačiji ton od prvog koji je, uprkos svom spektaklu bio ograničen na Majami ispražnjen od ljudi, i osećaj da prisustvujemo epizodi koja bi mogla nepovratno da promeni lice čitavog sveta je odlična pozadina na kojoj likovi žive, umiru i imaju ekstremne emotivne emanacije.

Rem Broo je svakako srce i duša ovog stripa. Njegov dizajn čudovišta je takav da čitalac stalno ima utisak da ih nije dobro video jer su naprosto prevelika za njegovo vidno polje, ali da će imati košmare danima i nedeljama na ime onoga što JESTE video. Osećaj ogromnih srazmera kaiđua i okolne arhitekture je upečatljiv u oba serijala, a što posebno naglašavam za drugi koji se ne događa u uobičajenom urbanom okruženju i Broo mora da smisli posebne načine da nam prenese taj utisak masivnosti, OGROMNOSTI pred kojom čovek ima praktično religioznu reakciju.



No, Broo je sjajan i u svakom drugom segmentu, dajući nam upečatljive dijagrame planova pljački, pa onda i veoma izražajne, karakterne likove koji su uvek, praktično, na granici karikature, ali ih osećamo kao stvarna ljudska bića sa stvarnim emocijama. Dobro pripovedanje koje Broo dinamizuje čak i u scenama dugačkih dijaloga između likova što sede je svakako presudno i za taj utisak tarantinovske napete konverzacije, sa sjajnim kadriranjem i načelno izrsnim korišćenjem kolora da se sugerišu različita raspoloženja i akcenti u razgovoru. Broo je naprosto vrlo zaokružen umetnik sa izuzetnom kontrolom nad linijom, filmskim okom za kadar i perfektnim osećajem za senčenje i boju. Pritom su mu likovi, uz sve iskrivljene linije i uglove koje im stavlja po konturama, zapravo jako prijemčivi pa i seksi, od Michelleine desne ruke, sjajnog crnog muškarca T.G.-a pa do same Michelle koja se sve više uživljava u ulogu fatalne, opasne plavuše.

Kaiju Score je, dakle, kao celina, jako dobar strip, odlično odmeren žanrovski mešap ali i sjajan rad sa likovima, intrigantnim zapletima, tonom i vizuelnom režijom. Ne znam kada će film na kome Sony radi biti spreman za gledanje – ako ikada i bude – ali nakon Steal from the Gods apsolutno osećam da Patrick i Broo imaju u sebi kapaciteta da nam podare makar još jedno poglavlje ove izvrsne krimi priče. AfterShockov sajt oba serijala prodaje ovde i, samo napred, razmazite sebe malo, zaslužili ste.


 

[Meho Krljic]

Da se primetiti kako poslednjih dana sa prilično gušta čitam razna izdanja AfterShock Comicsa, ali mislim da je i par godina unatrag uspostavljeno da ja smatram kako se radi o odličnoj firmi koja je u priličnoj meri ostvarila svoju ambiciju da spoji nezavisni, creator-owned duh stvaranja stripova sa profesionalizmom i kvalitetnom infrastrukturom koji tim stripovima daju senzibilitet mejnstrim publikacija namenjenih publici što želi da kuša malo drugačije voće od superherojštine. Otkada je Vertigo ugašen a Oni Press se praktično samoubio, čini se da je otvoreno  dosta prostora za ovakve preduzetničke ideje pa izdavači poput AfterShock ili AWA nadiru u prostor oko Imagea, Dark Horsea, BOOM!-a,  IDW-a itd.



Današnji strip se, vrlo upečatljivo i mudro samoreklamerski zove Maniac of New York i u pitanju je neka vrsta umešnog sažetka mnogih tropa i ideja slasher podžanra horor filma (i stripa), sa sve blagom kritikom istih tih tropa ali i sociopolitičkim opservacijama koje su od praiskona deo slasher matrice. AfterShock još uvek u svom portfoliju ne forsira tekuće serijale (mada je izvrsni Animosity bio sjajan izuzetak) i bazira većinu svoje produkcije na pažljivo omeđenim miniserijalima od po nekoliko epizoda. Maniac of New York je, pak, primer da se i ovde može raditi na način koji je popularizovao Image Comics, gde će strip izlaziti praktično kao serija sukcesivnih miniserijala i na taj način održavati jedan duži kontinuitet a bez obaveze da se publikuje iznurujuće neprekidnim mesečnim tempom dok svi umešani ne popadaju na patos od iscrpljenosti. Originalni Maniac of New York je izlazio između Februara i Juna prošle godine i imao pet epizoda a njegov nastavak, Maniac of New York: The Bronx is Burning je sa četiri epizode išao od Decembra prošle do Marta ove godine. Radi se o vrlo dobro postavljenom, vrlo lepo produciranom žanrovskom stripu koji uspeva da istovremeno bude „za odrasle“, sa obilatom količinom visceralnog nasilja, ali i da očuva dovoljno mere ljudske drame da ne potone u „stripovsku“ ili, uopšte, žanrovsku eksploataciju kakva je i prirođena slasherima. Naravno, ovo je u velikoj meri dijalog i polemika sa ikoničnim filmovima iz slasher istorije, prevashodno sa serijalima Halloween i Friday the 13th ali i jedan prilično esencijalno „njujorški“ narativ koji će se pozabaviti, kako rekosmo, i nekim „stvarnim“ društvenim protivrečnostima, ne jureći nužno dnevnopolitičke poene a opet se mašajući političke kritike bez mnogo oklevanja.

Naravno, jedan od presudnih elemenata što me je Maniac of New York inicijalno zainteresovao je što je crtač na oba serijala bio Andrea Mutti. Ovaj sjajni Italijan još od ranih devedesetih radi ne samo za italijanske izdavače već, prilično ekstenzivno, za francuske (Casterman, Dargaud, Soleil) da bi zatim napravio vrlo uspešan skok preko Atlantika i pokazao se kao izuzetno dobro prilagođen i zahtevima američkog tržišta. U Americi je radio za Vertigo i DC, ali i za Marvel (partikularno na Iron Manu) kao i za IDW (na G.I. Joe Origins) i sjajno je videti njegov energični, pomalo i nervozni crtež i kolor na serijalu koji treba da izazove jezu, zgražavanje ali i dobrodošle katarzične momente oslobađanja tenzije. I krv, puno krvi.

Scenarista ovog serijala je Elliott Kalan, jedan poznat i uspešan američki komičar koga najšire američke mase najbolje poznaju po tome da je bio glavni scenarista popularne emisije Johna Stewarta The Daily Show. No, Kalan ima ozbiljnu reputaciju i u „žanrovskom“ pisanju, prevashodno kao glavni scenarista recentne  inkarnacije naučnofantastičnog serijala Mystery Science Theater 3000 koju je producirao Netflix, a u stripovima je ime za sebe prilično uspešno izborio radeći miniserijal Spider-Man and the X-Men za Marvel, pre nekoliko godina. Kalanu je Maniac of New York prvi creator-owned rad  u stripu i u dobroj se meri oseti sloboda i lakoća sa kojom on ovo piše, oslanjajući se na svoju fasciniranost Njujorkom kakvu samo klinac iz Nju Džersija koji je studirao u Velikoj jabuci ume da oseća.



Maniac of New York je vrlo eksplicitan u svom naslovu i u ovom stripu se zaista radi o titularnom „manijaku“ koji teroriše Nujork. U nekim od uvodnih kadrova vidimo da televizijski izveštaji koji se bave saopštavanjem prohodnosti saobraćajnica njujorškim vozačima, usput i pominju gde je poslednji put manijak Harry viđen i savetuju građane na oprez u tim delovima grada. Harry, tako prozvan od strane medija je vrlo arhetipski, možda i stereotipni serijski ubica-sa-maskom-i-mačetom kome se ne zna ni poreklo ni identitet i ime koje mediji koriste dato mu je od, pa, milošte. Ubistva koja Harry čini poela su pred kraj 2015. godine i mada je u pitanju, opet, stereotipni muškarac sa sečivom, body count je visok i zastrašujući. Prve table stripa pokazuju futidž Harryjevog divljanja na Tajms Skveru na dočeku 2016. godine koje je uzelo sedamdesetdevet života i već na osnovu ovih slika je jasno da je Harry mnogo više od muškarca-sa-mačetom.

Kako je i tradicija u slasherima, Harry je nema, možda i bezumna sila prirode koja se izražava samo neartikulisanim mumlanjem i režanjem i ima neobjašnjivu ali potpuno fokusiranu potrebu da ubija. Kalanov scenario je zanimljiv jer prikazuje kako se život u Njujorku naprosto prilagođava postojanju nečeg ovakvog u svojoj zajednici, od toga kako se građani ponašaju da bi bili bezbedniji ili da bi pokazali da imaju empatije prema žrtvama pa do gradonačelnika De Manzija koji pokušava da negativnost i stravu što ih Harry proizvodi kompenzuje reklamiranjem svog najnovijeg projekta, automatizovanog voza bez mašinovođe koji ima svoj debi u njujorškom metrou. Nagađate da će taj voz imati sopstveni set pis kad dođe vreme...

Nije da se gradonačelnik ne bavi samim Harryjem, mada je iz nekoliko scena sasvim jasno da ga on vidi pre svega kao pretnju po svoj rejting i kao neku vrstu prirodne nepogode o kojoj ne vredi mnogo razmišljati jer nad njom nemate kontrolu. Ipak, reda radi, gradonačelnik ima i specijalnu operativnu jedinicu koja je posvećena samo i isključivo pronalaženju i zaustavljanju manijaka Harryja. Kažemo „reda radi“ jer na početku stripa vidimo da je ova operativna jedinica, pa, sastavljena od samo jedne osobe. Gina, protagonistkinja ovog stripa imala je gotovo fatalan susret sa Harryjem kada je bila mlađa i u ovom incidentu neko blizak njoj je ubijen. Sada ona ima priliku da se profesionalno pozabavi lovom na Harryja, samo kada bi gradska uprava iole ozbiljno shvatala njeno radno mesto.

Ali naravno da gradska uprava to ne čini. Gini je od prvog dana jasno stavljeno do znanja da je u pitanju pozicija koja služi samo za dobar PR gradonačelnikovog kabineta i da neće imati nikakvu podršku ni resurse na raspolaganju, da, uostalom,  niko ne očekuje da se ona ozbiljno bavi svojim poslom.

Rezignirana, Gina se udružuje sa policajkom Zeldom koja i sama ima ličnu investiciju u hvatanje manijaka, a uzgred je u pitanju cinična, razočarana žena stalno na ivici pada u ozbiljan alkoholizam i ove dve od kolega odbačene i od društva prezrene osobe kreću u misiju za koju niko ozbiljno i ne veruje da može da bude ispunjena.

Kako to već pravila žanra diktiraju, dakle, Zelda i Gina se ne bore toliko protiv manijaka koliko protiv političara što stalno razmišljaju o rejtinzima i svako talasanje im je neugodnost pa kada počnu da padaju nove Harryjeve žrtve, instinkt da se krivica pripiše dvema nesposobnim ženturačama koje ne poštuju protokole bude najprirodnija stvar na svetu. Tu su onda i mediji, publicisti koji su pare namlatili pišući knjige o Harryju, pa ožalošćene porodice žrtava koje opet traže metu da na njoj iskale svoj nemoćni gnev – a ta meta NEĆE biti gradska skupština i gradonačelnik – a u drugom serijalu Kalan pravi i značajan napor da malo opamprči i po privatnom sektoru sa vrlo satirično intoniranom epizodom strave koja se dešava u privatnoj srednjoj školi i njenim automatizovanim, bezumnim protokolima za slučaj pojavljivanja manijaka Harryja.



Kalan ovo vrlo lepo i elegantno piše, i Maniac of New York ima ugodan, prirodan tempo. Karakterni rad sa dve protagonistkinje je uspešan i Maniac of New York je isto onoliko „buddy cop“ pripovest koliko i slasher horror ekstravaganca. Ovde nema nekog programskog feminizma, već jedne prirodne, organske feminističke crte koja fino apsorbuje činjenicu da su dve glavne junakinje psihološki izlomljene osobe sa otpadničkim mentalitetom, kojima je posao, njihova misija što joj se svi drugi podsmevaju, bukvalno sve što imaju. Teško je ne zavoleti ove dve žene i teško je ne navijati za njih kada vidite da svi drugi navijaju protiv njih i smatraju ih napornim viškom u društvu koje se naprosto naviklo da živi pod stalnom pretnjom nasilne smrti. Maniac of New York ne ide na direktnu polemiku vezanu za politiku kontrole ličnog naružanja u SAD, ali je sasvim jasno da se ceo ovaj zaplet može čitati i kao parabola upravo o ovom pitanju koje kao da ni jedna druga zemlja na planeti nema zaoštreno do ovolikog apsurda.

Muttijev crtež i kolor su, kako rekoh, energični, pa i rastzani. Mutti uspeva da psotigne vrlo finu ravnotežu izmeđi realističnog, „odraslog“ stripa sa pravim osobama koje imaju prave, relataiblne emocije i žanrovskijeg horor programa. Nekoliko set pisova u kojima naše ludo smele protagonistkinje pokušavaju da savladaju čudovište što, reklo bi se, sa sebe bez mnogo traume stresa revolverske metke je urađeno maestralno, sa perfektnim kadrovima horor tenzije i akcionim krešendima. Mutti ne koristi mnogo tamnih tonova, naprotiv, Maniac of New York je intenzivno snažno osvetljen, što je odstupanje od klasične slasher matrice ali to je i u skladu sa idejom da ovo nije puki scream queen story i lenjo prepisivanje oprobanih tropa, već narativ koji govori o važnosti ponovnog preuzimanja kontrole nad svojim životom. Energičan a jako disciplinovan letering koga donosi Taylor Esposito je idealna dopuna Muttijevom dinamičnom stilu.

Do kraja drugog serijala deluje kao da su stvari rešene i da je Gina dobila svoju pobedu što ju je godinama sanjala ali ne samo da Kalan ne previše zabašureno najavljuje i treći serijal, već su i u samom narativu ostala neka neodgovorena pitanja koja obećavaju prilično šokantan i uzbudljiv treći čin. Živi bili pa videli, a do tada, proverite sami koliko vam se Maniac of New York dopada odlaskom do AfterShockovog sajta.

[Meho Krljic]

Pročitao sam svih do sada objavljenih jedanaest kolekcija mange Chainsaw Man koju na Engleskom jeziku objavljuje američki Viz Media i moram da priznam da sam iznenađen koliko je jedan na prvi pogled najobičniji akcioni strip u kome tinejdžeri love demone u meni izazvao emocija. Priličan je kliše već duže od dve decenije to da američki tinejdžeri radije čitaju mange nego američke stripove ali kada pročitate nešto kao što je Chainsaw Man podsetite se i zašto. Ovo je strip urnebesne akcije, neizdrživo opresivne tenzije i horora, ali i šokantno dirljivog emotivnog sadržaja i karakternog rada. Iako Chainsaw Man ne odstupa naročito značajno od nekakvih standardnih predložaka – sam autor eksplicitno kaže da je njegov serijal nastao kao imitacija popularnih shonen serijala Dorohedoro i Jujutsu Kaisen – njegova realizacija je toliko elegantna, a pojedini set pisovi i podzapleti toliko upečatljivi da je ovo strip koji je teško ispustiti iz ruku kad jednom uzmete da ga čitate.



Pomenuti autor zove se Tatsuki Fujimoto, još uvek relativno mladi manga-kreator rođen početkom devedesetih i, za razliku od dobrog dela svojih kolega, osoba sa akademskom diplomom iz skilarstva (i to „zapadnjačkog“). Fujimoto je bio sklon crtanju još kao dete ali kako u njegovom kraju države nije bilo adekvatnih predškolskih ustanova, sa babom i dedom je išao na časove slikanja i tu se susreo sa radom u ulju. 2014. godine je, dakle, diplomirao slikarstvo na Univerzitetu Jamagata, ali je već i pre toga počeo da radi stripove. Prve radove objavio mu je isti izdavač koji radi i Chainsaw Man, dakle, ugledni publicistički gigant Shueisha i Fujimotova karijera do sada se dobro uklapa u onaj stereotip o japanskim profesionalcima koji rade za jednog poslodavca tokom čitave karijere.

Videćemo, naravno, kako će se Fujimotov profesionalni život dalje razvijati ali do sada je već iza sebe posle nekoliko kratkih stripova, ostavio uspešan serijal po imenu Fire Punch. I njegovi prethodni radovi su nominovani za razne nagrade pa tako i Fire Punch – mada nije nagradu Manga Taishō namenjenu novim i notabilnim radovima i dobio – a iako je ovaj serijal objavljivan samo onlajn putem servisa Shonen Jump+, Fire Punch je dobio svoje štampano izdanje u osam kolekcija, ali i bio preveden na Engleski i publikovan na severnoameričkom tržištu od strane Viz Media.

No, može se reći da je Fire Punch, sa svojim futurističkim fentezi konceptom o smrznutoj planeti Zemlji bio tek neka vrsta probne vožnje iz koje će izleteti pravi hit, Chainsaw Man.

Chainsaw Man je i označio Fujimotov ulazak na velika vrata u mejnstrim, to jest u štampani magazin Shonen Jump, mada je to bilo obeleženo i njegovom brigom da će potreba da se uklapa sa generalnim tonom stripova u ovoj publikaciji dovesti do toga da njegov rad bude zakopan ispod svih drugih sličnih a dugovečnijih stripova. Otud je, kaže, napravio i vrlo svestan napor da se drži strukture i likova kakvi se očekuju od shonen serijala, ali da istovreemeno zadrži svoj osobeni, pomalo mračni, zreliji ton. Rekao bih da je uspeo jer sam čitajući Chainsaw Man ne jednom pomislio kako je prilično ludački šta se u Japanu sve smatra prikladnim za tinejdž publiku – ne samo u poređenju sa američkim stripovima već i u poređenju sa drugim popularnim shonen mangama u ovom trenutku poput Jujutsu Kaisen, Dragon Ball, Demon Slayer, Spy X Family ili My Hero Academia. Chainsaw Man se ne izdvaja samo na ime obilne količine visceralnog, nasilnog sadržaja već i po atmosferi na momente takvog beznađa da se ovo gotovo kvalifikuje za punokrvni horor strip.



U principu, Chainsaw Man ima vrlo „običnu“ čak malo generičku postavku. Ovde imamo mnogo likova različitih generacija a koji se uglavnom uklapaju u poznate žanrovske trope, imamo razne prepoznatljive odnose koji su standard za mange što se događaju u organizacijama koje imaju (pseudo)militarističku strukturu i/ ili su postavljene u školu i svakako je jedno od (ne tako) tajnih oružja ovog serijala upravo to da ga je Fujimoto približio svojim čitaocima stavljajući u glavne uloge relatabilne klince u relatabilnim situacijama.

Ili makar, jelte, dovoljno relatabilnim. Glavni junak, Denji, je tinejdžer koji nikada išao u školu jer ga život nije naročito mazio. Od pokojnog oca je nasledio ogroman dug lokalnoj jakuza porodici i ovaj dug on odužuje ubijajući demone. Svet u kome se strip događa je gotovo identičan našem, osim što u njemu još uvek postoji Sovjetski savez (ili današnja Rusija naprosto baštini plodove njegovih tajnih programa – nije ovo ni dovoljno jasno a ni mnogo bitno) i što demoni iz pakla svako malo napadaju civilno stanovništvo po urbanim, jelte, sredinama. Strip se ne oslanja posebno značajno na japansku folklornu, jelte, demonologiju i ovo nisu „jokai“ ili „oni“ već „đavoli“, kako ih strip zove, koji imaju različite karakteristike i moći kao i različita interesovanja za svet smrtnika. Denji je, tako, prijatelj sa đavolkom po imenu Pochita, koji je neka vrsta (demonskog) psetanceta sa ugrađenom motornom testerom. U jednom od incidenata sa demonima, Pochita i Denji se spajaju u jedno i Denji postaje titularni Chainsaw Man...

Originalnsot ovog stripa je što ovu pomalo generičku superherojsku postavku narativ zatim raspliće u kompleksnu priču o Denjijeovm službovanju u državnoj agenciji bezličnog imena Organizacija za javnu bezbednost (Public Safety Organisation, u daljem tekstu PSO ) a čiji je isključivi raison d’etre lov na đavole i zaštita civilnog stanovništa od demonske agresije. Fujimoto vrlo ozbiljno pristupa world buildingu i mada je utisak da je dosta toga u Chainsaw Man nastalo u hodu, autor ima osećaj za to kako da uklopi nove ideje u već uspostavljeni kanon pa stalno nove informacije koje čitalac dobija u vezi sa svetom, demonima i pripadnicima PSO zdravo i organski doprinose intrigama i osećaju da vidimo samo vršak ledenog brega i da je svet u kome Denji živi i radi mnogo strašnije mesto nego što je čak i on svestan. A Denji je, da ne bude zabune, tinejdžer koji sada može da se transformiše u (polu)demona što mu iz ruku ali i iz glave vire motorne testere.

Fujimoto radi nekoliko stvari da obezbedi da pažnja čitaoca nikada ne odluta. Prvo je to da se ozbiljno bavi strukturom PSO i ljudima, ženama i decom koji u ovoj organizaciji rade. Iako je Chainsaw Man u principu manga u kojoj se tinejdžer kom iz glave viri cirkularno sečivo bori sa demonima, on je i kompleksna, višeslojna priča o radu u javnom sektoru, organizaciji koja je puna javne i prećutne hijerarhije, čiji je nominalni prioritet javni interes, ali je prepuna internih agendi, pa i tajnih prioriteta, unutarnje politike i manipulacije. Kao prikaz grupe mladih ljudi koji pokušavaju da prežive radeći težak i nezahvalan posao usred firme što će im često skršiti sve snove, raseljavati ih po departmanima, slati na teške i zahtevne obuke samo da bi ih posle žrtvovala, Chainsaw Man je uznemirujuće uverljiv umetnički artefakt kome nisu neophodni demoni da vas, jelte, uznemiri.



S druge strane onda dolazi rad sa likovima koji je, rekao bih, za mange tipično detaljan ali ovo bi malo zaklonilo činjenicu da je Fujimoto jako pažljiv i ima prefinjen osećaj za karakterizaciju. Ovo je strip koji na ime svog zaista dugačkog trajanja i formata može da priušti duge karakterne epizode i Fujimoto taj format i dimenzije obilato koristi da pomogne svojim likovima da se sporo ali osetno menjaju i sazrevaju.

Sam Denji je, da bude jasno, seljače bez znanja i obrazovanja oduševljeno što je regrutovano u PSO jer zna da će dobijati tri sigurna obroka dnevno i spavati u toplom. Njegove motivacije se razvijaju sporo, postepeno ali se razvijaju i Denjijeva jaka seksualna želja – potpuno neuslišena do ovog momenta u njegovom životu – predstavlja prvi veliki motivator pogotovo kada se susretne sa šeficom svoje divizije, Makimom, koja će mu obećati izvesne seksualne sadržaje ako bude zadovoljna njegovom službom. Ovo deluje kao vrlo generički, jeftini naklon mladoj incel publici koja u teoriji treba da čita ovaj strip, ali Fujimoto iz ovakve postavke izvlači neverovatnu kilometražu, prikazujući Denjijevo sazrevanje kao osobe i njemu odnosnom promenom percepcije seksualnosti. Od dečka koji samo želi da dotakne ženske grudi Denji srazmerno brzo postaje zaljubljeni tinejdžer, zatim edipovac a zatim i neko ko razume koncept lojalnosti i nesebične ljubavi. Naravno, ni Makima ne ostaje puki MILF-oidni objekat želje i razvija se u nešto mnogo dublje i višeslojnije.

Što je, kada se uzme u obzir da Chainsaw Man ima svega stotinak epizoda do sada, vrlo impresivan karakterni rad. Naravno, pomaže što Fujimoto naseljava ostatak ansambla jednako interesantnim likovima, od misteriozne, malo zastrašujuće Makime, preko požrtvovanog, tragičnog heroja, Akija Hayakawe, preplašene, nespretne Ase Mitake, pa do instruktora, ledenog kapetana Kishibe, a ovo su samo ljudski likovi. Ispostavlja se da, pored svog podrazumevanog antagonizma između ljudi i demona (u nekom momentu saznajemo da statstika kaže da će među dvadeset nasumično izabranih osoba čak sedam poginuti u napadu demona), lovci na đavole zapravo ne samo da u svojim redovima imaju demonska stvorenja nižeg reda i hibride između demona i ljudi već i da najuspešniji među lovcima imaju stalne ugovore sa moćnim demonima iz pakla koje mogu koristiti u borbi sa drugim demonima.

Fujimoto je ovde izrazito maštovit i način na koji rade moći različitih demona su osnova za impresivne set pisove i epizode tenzije i akcije. Sa druge strane, sama priroda pakla, hijerarhija demona koji u njemu žive, odnosi među đavolima, ali i motivacije i ponašanja đavola, a zatim i priroda ugovora koje neki od njih sklapaju sa lovcima su impresivno kompleksni i imaju puno dubine, narativno i simbolički. Naravno da svaka priča ovog tipa čitaoca mora dovesti do tačke u kojoj se pita ko je tu STVARNO đavo i šta je njegov ultimativni plan, ali Chainsaw Man do ove tačke stiže kroz izrazito uzbudljiv, napetošću nabijen narativ u kome likovi prolaze kroz straše traume dok istovremeno gledamo kako u slobodno vreme igraju video-igre, žale se što u obrocima ima povrća (umesto da su samo od mesa) i imaju male, naivne ali dirljive romanse.



Denji je svakako centralni lik stripa, ali on nije ni najpametniji, ni najsnalažljiviji pa čak ni najpožrtvovaniji lik u njemu – naprotiv, mnogi od lovaca na đavole imaju takve ugovore sa demonima da se čovek malo šokira kada shvati da neki od njih doslovno žrtvuju godine svog života u zamenu za snažne napade kojim mogu da poraze opasne neprijatelje. Rad u državnoj službi retko u ljudima inspiriše takvu požrtvovanost, ali strip naspram PSO-a stavlja i privatne agencije koje se bave lovom na demone i ovo je vrlo zanimljiv pogled na privatni sektor, svakako kritički i kojim kao da se kaže da današnji trend autsorsovanja pitanja javne bezbednosti privatnim firmama možda nije najzdraviji.

To sve Denjija, da bude jasno, oslobađa da bude, pa, klinac, ali klinac koji pored nekih izrazito klinačkih svojstava ima i stalnu zapitanost da li radi stvari koje treba da radi i da li ih radi sa pravom motivacijom. Uvođenje lika Power, koja je fiend (demon koji naseljava mrtvo ljudsko telo) izrazito doprinosi kompleksnosti rada sa likovima jer je Power na prvi pogled samo klišeizirana dosadna mlađa sestra ali do kraja stripa, ili makar njegove prve priče, postaje nešto mnogo više. Power je, uprkos svom apsolutno amoralnom svetonazoru i korišćenju, velikim delom vremena, samo za komični predah, zapravo element koji Denjiju daje stvarnu ljudskost. Njegove romanse i fetišizacije žena se uz Power transformišu u iskrenu bliskost i brigu za drugo ljudsko biće – iako ona nije, tehnički ljudsko biće – i on na ime njihovog odnosa na kraju nalazi odgovor na to da li uopšte ima srce ili ga je u poptunosti zamenio demončić Pochita.

Taj čitav prvi tom Chainsaw Man, od prve do devedesetsedme epizode uokviren je borbom PSO protiv demonske pretnje pod imenom „Gun Devil“ koja se na kraju razobličava više kao politička moneta za potkusurivanje između uticajnih svetskih nacija i Chainsaw Man se vremenom transformiše u kombinaciju političkog trilera – sa ratom više nacionalnih agencija maskiranim u lov na demone – i metafizičke eksploracije različitih dimenzija pakla i njihovih refleksija u stvarnom svetu. Jedan dugačak period vremena Denji i kolege provode u samom paklu i ovo je remek-delo psihodeličnog horora koji ožiljke ostavlja i na likovima i na čitaocu.

Naravno, horor može imati više lica i Chainsaw Man možda svoje najstrašnije momente ima ne u scenama kasapljenja i eksplodiranja tkiva već u trenucima spoznaje da svet naprosto nije onakvo mesto kakvo smo naučili da verujemo da jeste i da ga kontrolišu sasvim druge sile od onih koje smo mislili da razumemo. I, opet, u zavisnosti od vaših svetonazora, različiti delovi ovog stripa biće vam strašni – Fujimotov prikaz lovaca na đavole koji rade za druge nacionalne agencije je mesto na kome se kočnice otpuštaju i strip iz sve snage uleti u psihopatologiju, alternativne forme seksualnosti, neugodne – ali fascinantne – prikaze kontrolisanja ljudi od strane amoralnih sila.

 
 


Naravno, čak i u svojim dirljivim momentima, ovo je strip koji vam može biti neugodan naprosto zato što je iz Japana. U jednoj od najpotresnijih scena dvoje tinejdžera će biti nagi ispod tuša, pribijeni jedno uz drugo, što je scena koju naprosto nećete tako lako videti u zapadnom stripu, bez obzira što je u pitanju neseksualna intimnost i pokušaj izlečenja traume što je nastala u samom paklu.

Fujimotov crtež je jako dinamičan. Ne znam smem li da tvrdim da ovde ima ičeg slikarskog osim možda u detaljnosti nekih kompozicija, ali ovo je shonen manga pre svega i bez obzira na svu visceralnost prikaza borbi sa demonima, njen prevashodni kvalitet mora da bude lakoća čitanja i kontrola tempa. Fujimoto ima superioran osećaj za pripovedanje i strip je podjednako moćan u scenama apsurdno predimenzionirane urbane destrukcije i borbe sa demonima veličine zgrada, kao i u scenama ćutanja, značajnih, bolnih pogleda i povređenih emocija. Kao i u samom narativu, gde Fujimoto koristi neke od tropa i klišea shonen stripova da bi ih kasnije razobličio kao deo plana onih-koji-planiraju (uostalom, likovi na više mesta govore da se osećaju kao da su u mangi), tako i u crtežu njegova obaveza, jelte, da crta mladolike, seksualizovane likove, zapravo savršeno paše uz dijaboličnost onoga što će ti likovi raditi ali i zastrašujuće imaginativna rešenja za demone i njihove moći. Sama „režija“, pogotovo borbi je savršena, potpuno anime-ready, sa izuzetno dobro odmerenim rezovima, osećajem za detalj i, naravno, megadžulima energije što se podrazumevaju u tučama gde najmanje jedan od protagonista ima sa sobom najmanje tri cirkularna sečiva.

Ali i sam dizajn likova je nadahnut, sa nekim egzotičnijim pripadnicima PSO, onostrane provinijencije, koji su intrigantni od početka do kraja, uključujući androginog đavola koji uzima obličje anđela po imenu Angel Devil, ili humanoidnu ajkulu po imenu Beam.

Naravno, sa svim nabrojanim, ali i sa solidnom popularnošću koju je Chainsaw Man osvojio za dve godine izlaženja (Decembar 2018. do Decembra 2020. godine u Japanu), prosto je neizbežno bilo da će strip dobiti svoju anime ekranizaciju i, zaista, anime verzija kreće od Oktobra ove godine, u produkciji uglednog studija MAPPA koja ne samo da iza sebe ima anime adaptacije Jujutsu Kaisen i Dorohedoro, već i hitčine kakvi su Attack on Titan i Yuri!!! On Ice.



Prilično sam siguran da će biti hit, ali za našu današnju priču je bitno i da dodam da je drugi tom stripa Chaisawn Man krenuo pre nekoliko nedelja (za sada još nema kolekcije i dostupne su samo pojedinačne epizode ovog drugog narativnog luka) i da je za ovu priliku Fujimoto odlučio da se vrati isključivo digitalnoj distribuciji kroz Shonen Jump+. Verujem da je to bio prevashodno estetski izbor jer ovo što smo do sada pročitali od drugog toma (Viz uredno izbacuje engleske prevode za svaku epizodu) zapravo pokazuje jedan sporiji, zrelije intonirani strip sa manje akcije (čime je ona, kada je ima, mnogo eksplozivnija) a više atmosfere jeze i strave koje pokazuju kako autor uči da nijansira svoj horor-pristup. U novom tomu se sam Denji do sada jedva i pojavio i ovo je sada više horor narativ smešten u srednju školu, sa spretno urađenim emotivnim sadržajem primerenim okruženju koje je, pretpostavljamo, svakodnevnica mnogih čitalaca ovog stripa. Meni to za sada vrlo prija i smažno me intrigira kuda će Chainsaw Man dalje ići.

Da zaključim: nisam očekivao da će me strip o čupavom tinejdžeru koji demone seče sa tri motorne testere ovako jako pogoditi, protresti mi emocije, naterati da se plašim za likove i proživljavam njihove momente olakšanja ali i bola kao da su mi rod rođeni. Chainsaw Man nikako nije NAJDUBLJA i NAJSLOJEVITIJA manga koju sam ikada čitao ali ovo je izuzetno nadahnuta dekonstrukacija shonen klišea koja nam istovremeno pruža i ono što kod njih volimo – moćnu akciju, drage likove, visoku intrigu. Ako imate ikakvog interesovanja za shonen mange Chainsaw Man je naslov koji ne valja propustiti. Vizov sajt kolekcije prodaje ovde, a nove epizode se besplatno dadu čitati putem Shueishinog sajta na engleskom ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam prvih pet epizoda novog Marvelovog serijala Punisher, začetog ovog proleća i mada nismo ni blizu završnice – ovo je „prestiž-maksi“ serijal predviđen da ima 12 brojeva – odlučio sam da napišem nekoliko redaka o svemu kako bih skrenuo pažnju potencijalno zanteresovanima, a i zato što imam čudno, ambivalentno mišljenje o ovom serijalu.



Frst tings frst – ovaj serijal piše Jason Aaron, trenutno Marvelov „glavni“ scenarista koji u velikoj meri određuje kako će izgledati generalni smer razvoja Marvelovog univerzuma, čovek koga hvale i kude za sada već višegodišnji uspešan rad na serijalu Avengers (ja sam ga, for d rekord, pohvalio ali ja sam valjda i poznat po tome da sam slab na stripove sa oblačićima u kojima se vide misli likova), ali i čovek koji ne samo ima reputaciju da piše gritty, muške i mračne stripove, već i koji u CV-ju ima već jedan veoma značajan serijal o Punisheru.

Jason Aaron nije, da podsetimo one koji su zaboravili, oduvek bio Marvelova vedeta i čovek koji piše mejnstrim superherojštinu posred tog mejnstrima, i njegov veliki prodor u profesionalno stripopisanje (iako ga je, da se zabeleži, prvi put zapravo publikovao baš Marvel sa jednom vrlo kratkom pričom o Wolverineu) bio je, pa, gritty, muški i mračan strip Scaped za Vertigo koga je radio sa našim Rajkom Miloševićem Gerom, a i njegovi kasniji radovi za druge izdavače (tipa Southern Bastards ili The Goddamned, ovaj drugi takođe sa Gerom) su pratili sličnu matricu. I u samom Marvelu Aaron je generalno radio nominalno mračnije i krvavije superherojske stripove, pišući Ghost Ridera, Wolverinea, Hulka... Jedan od svakako najzapaženijih radova mu je bio PunisherMAX, gritty, muška, tvrda verzija Punishera u alternativnom kontinutitetu koji je najviše popularizovao rad Gartha Ennisa nekoliko godina pre Aarona. Aaronov rad na ovom stripu (sa pokojnim velikanom Steveom Dillonom na crtežu) je uglavnom opšteprihvaćen kao najbolji Punisher na MAX imprintu posle (ili pored) Ennisovog i u pitanju je izrazito mračna, metodična eksploracija psihopatologije i uvrnutog morala koji se vezuje za Punishera u njegovoj, pa, recimo, najrealističnijoj inkarnaciji. U ovom stripu je Punisher, da se razumemo, i preminuo na kraju, dosežući nekakav zaključak svog životnog puta

Utoliko, vest o tome da Aaron ponovo piše Punishera, ali ovog puta u glavnom, mejnstrim kontinuitetu, i to sa parom vrsnih crtača pored sebe, pa još da je u pitanju svojevrsna „reinvencija“ ovog lika – to je svakako nešto što obeležava Marvelov autput za ovu godinu koja je, kad se sve sabere i oduzme, prolazila dosta mirno, ne računajući Gillenov rad na krosoveru između Avengersa, X-Men i Eternalsa.

Punisher svakako nije dovoljno veliko ime da bi se govorilo o DOGAĐAJU SEZONE, ali Aaron jeste veliko ime i njegovo kombinovanje sa Frankom Castleom jeste događaj, posebno ako pričate o reinvenciji.

Ono to je činjenica je da je Punisher poslednjih par godina postao i prilično nezgodan koncept za Marvel. Možda ne problematičan ali činjenica je da smo postali svesni pojavljivanja prepoznatljivog logotipa sa mrtvačkom glavom na događajima koje su organizovali izvesni pripadnici ekstremnijih desničarskih grupa, pa i da je ta insignija pronalažena i kod nekih pripadnika policije. Kreator Punishera, Gerry Conway ali i njegov „glavni“ scenarista iz osamdesetih, Steve Grant su obojica vrlo eksplicitno ukazivali na to da Punisher nije čak ni antiheroj već doslovno negativac i da je zabrinjavajuće njegovo kooptiranje od strane, jelte, ovakvih grupa, a Marvel je nakon serijala koji je pisao Matt Rosenberg (i u kome Punisher, uzgred, eksplicitno kaže policajcima da se ne šale glavom da koriste njegov logotip jer će im on sam presuditi ako na taj način pređu granicu svoje službe) i koji je bio zabavna, gritty ali zabavna priča sa klasičnim, vodviljskim negativcima, malo i zamuknuo.



Punisher koga piše Jason Aaron a crtaju ga Jesus Saiz i Paul Azaceta je sve samo ne zabavan strip. Gritty? Oh, pa da, gritty i onda još poprilično preko toga. Ovo je strip bez imalo radosti ili humora*, čitav uronjen u smrt i krv, izdignute na nivo religije i u kome se Punisher tretira kao neka vrsta visokog sveštenika kulta koji slavi smrt i ubijanje.
*već sam više puta pominjao, ali vredi to pomenuti i ovde: Aaron je zapravo urnebesno duhovit kada odabere da piše humorističke ili makar humorom nadevene stripove

Konkretno, u ovom serijalu, Frank Castle, Punisher, je pristupio organizaciji Hand. A organizacija je to, koju u Marvelu uvek potežu kada je nekom superheroju potrebno da može da ubija a da nema etičkih problema. Naime, Hand je organizacija koju čine nindže, a predvode, u zavisnosti od toga šta čitate, razni likovi (nekad je to bila i Elektra, Daredevilova devojka) uglavnom iz superzločinačkog dela spektra, a čija je differentia specifica u odnosu na ostale organizacije koje imaju nindže na rosteru to da su ovo često zapravo nindže koje su već mrtve pa samo (re)animirane.

Nije da sad tu ima neke jasne nauke ili u kamen zapisanog pravila, pa se ova koncepcija lako rasteže za potrebe ovog ili onog stripa. Negde se eksplicitno kaže da tela koja Hand oživi nisu „zaista“ živa i ne treba ih smatrati takvim i u redu ih je ubijati. Drugde, uglavnom kada Hand oživljava nekog od preminulih superheroja, se smatra da je ovo „pravo“ oživljavanje i da su tako oživljeni likovi legitimno živi.

U ovom konkretnom stripu se Aaron igra sa obe ideje a činjenica da Punisher radi za Hand se, nagađate, bazira na tome da mu je žena koja je trenutno na čelu organizacije obežala mogućnost oživljavanja pokojne supruge i dece. Znamo da je Frank Castle postao Punisher kada mu je nasumična mafijaška pucnjava u parku pokosila porodicu* a on postao mentalno sapeti urbani osvetnik te je ova motivacija, hajde da kažemo, koliko-toliko na mestu.
*a čak i da ne znamo, ovaj nam strip daje flešbek koji to pokazuje sa mnogo krvavih detalja



Osim što naravno da nije i teško da bi scenarista nižeg profila od Aarona uopšte dobio zeleno svetlo da ovako nešto uradi. Punisher nije nastao tako što je Frank Castle navukao crnu majicu sa mrtvačkom glavom, nego tako što je u njegovoj glavi došlo do prespajanja i kreiranja potpuno novog moralnog koda u kome bi ideja saradnje sa organizacijom koja ubija pofesionalno, bez moralnog koda, morala biti neprihvatljiva bez obzira na obećanje oživljavanja familije. Nije, uostalom, da nismo videli primere u prošlosti, Rick Remender je za svoga vakta na Punisheru imao upravo situaciju u kojoj superzločinci oživljavaju porodicu Franka Castlea kako bi ga, jelte, pridobili, a on istog trenutka organizuje pogubljenje te svoje porodice jer je svestan da mu je moralni kod važniji od nečeg što ionako ne može biti „prirodan“ način da ima to što je izgubio.

Aaronu se, dakle, ovde daje da uradi nešto što drugi generalno ne rade, ali ovo je njegov način da zađe dublje u nutrinu Punishera i pronađe šta je STVARNO njegova suština.

Neiznenađujuće za Aarona, ovo podrazumeva priličnu količinu religijskog diskursa. Uostalom, oživljavanje mrtvih i pobeda nad smrću jeste u velikoj meri predmet religijskih verovanja a Hand je u Aaronovoj interpretaciji najviše religijski kult koji obožava jednog groznog, starostavnog boga a u Punisheru, čoveku koji je ubijanje pretvorio u svoj rasion d’etre, vide neku vrstu sopstvenog hodajućeg sveca.

Naravno, Aaron nije od juče i naravno da će njegov Frank Castle imati mnogo sumnji u pogledu toga je li napravio dobar izbor. Opet, dosadašnjih pet epizoda ovog serijala ume da bude malčice naporno jer treba progutati jednog prilično „out of character“ Franka Castlea koji veruje da može da, na ime svoje sada visoke poziciju u Handu, koristi njihove resurse da efikasnije čisti svet od, jelte, „loših ljudi“, iako je i on svestan da njegovi, jelte, sledbenici, ubijaju bez koda i morala i da ih nikada neće uterati u to da ubijaju samo one koji su zaslužili. Posebno su neugodne scene u kojima Punisheru dovode vezane ljude za koje kažu da su ubice, silovatelji i zlostavljači dece a on ih ubija mačem dok njegovi sledbenici okolo stoje i oduševljavaju se. Da bude jasno, ovde nije „out of character“ to da bi Punisher ubio bespomoćnu osobu za koju zna da je to zaslužila već to da bi od toga pravio spektakl – Punisher naprosto nema tu vrstu ega.

Aaronov strip kao da za sada ispituje tezu da je Punisher u Franku Castleu zapravo postojao i daleko pre nego što su Maria i deca bili pobijeni u parku pa delovi ovog narativa predstavljaju flešbekove na Castleovo detinjstvo, problematično ponašanje u školi, psihopatološke opsesije, pa i prvi čin „kažnjavanja“ ubice koji misli da je nedodirljiv na maštovit, ali zastrašujuć način, pogotovo jer to čini dečak tek na pragu puberteta.

Odmah da kažem da nisam po definiciji oduševljen tim „Year One“ pristupom (mada ovde gledamo više godina) jer on služi samo da od ličnosti koju već smatramo patološkom, ali tu patologiju donekle pravdamo traumom, dobijemo ličnost koja  je – prosto patološka od samog starta. Dobre priče o Punisheru uvek u čitaocu treba da isprovociraju pitanje da li navijanje za Punishera znači da je on lično (čitalac) i sam moralno polomljen ili je svet naprosto tako prokleto mesto da moramo da imamo i zveri koje će nas čuvati od većih zveri (ili makar svetiti našu smrt). Ova priča tu dilemu čini nekoliko procenata težom.



Ali, OK, nisam ovde da nužno sudim i presuđujem jer smo pročitali tek manje od polovine predviđenog narativa i svakako Castle ovde kako rekoh, pokazuje i sumnje u to je li napravio dobar izbor. Ono gde mogu da strip kritikujem je da je on u tempu prespor, pogotovo za priču koja se 90% bazira na klanju i ubijanju. Ma šta prespor, ovaj strip se vuče napred kao prebijen! Okvirni zaplet je da se Hand sa Punisherom na čelu sukobljava sa tajnom organizacijom koja valja oružje teroristima a na čijem je čelu bog Ares (sa nažalost sada vrlo pojednostavljenom karakterizacijom u odnosu na ono gde smo ga ostavili pre nekoliko godina na kraju Dark Avengers, Thunderbolts ili već nekog od tih serijala) a da se sam Punisher sve više oseća izmanipulisano od strane sveštenice koja predvodi Hand i u njemu vidi nešto sveto i božasntveno. I to onda traje sa mnogo tabli na kojima gledamo ubijanje a u titlovima idu njene meditacije o tome kako je on divan i kako prelepo ubija i nanana i ninini i ovo bi možda bio efektniji strip da ima tri epizode. Ili pet. Aaron u Avengersima pakuje mnogo više radnje i akcije na malom prostoru pa je ovo srazmerno kontemplativniji strip iako ne bih rekao da ta kontemplacija rađa neke preduboke filozofske uvide za sada...

Jesus Saiz je odličan crtač, ali da bude jasno, njegove su kompozicije uvek takve da izgledaju kao ilustracije, pre nego kao kadrovi u stripu. Ne da to nije „lepo“ ali Saizovo senčenje u kombinaciji sa kolorom Davea Stewarta daje njegovim tablama i masivnost ali i statičnost, kao da ste uzeli Richarda Korbena a onda ga zamrzli. I onda čitalac ima utisak da čita sekvencu slika a ne jedan tečan narativ. Ovo se pogotovo vidi u kontrastu sa flešbekovima koje crta Paul Azaceta i koji je, da ne bude nejasno, jedan od najboljih crrtača koje možete zamisliti za strip koji treba da bude gritty a realističan a da opet ne bude, jelte, serija ilustracija nego STRIP. Azacetin lejaut je mnogo lakši i lepršaviji, naracija prirodna i tečna a i Stewartov kolor ovde deluje smelije i nadahnutije. Utoliko, većinski broj tabli, onih koje je radio Saiz, stripu daju jedan umireniji, možda malo i depresivan ton (iako na mnogo njih gledamo akciju) da bi Azacetini flešbekovi bili eksplozija energije i buđenje iz blagog dremeža. Sve to jako dobro izgleda, da ne bude zabune, samo pokazujem gde su mi preference. Cory Petit makar briljira sa leteringom i razmešta opširan tekst po tablama na optimalan i estetski zadovoljavajući način.

Ideja „reinvencije“ Punishera može da znači bilo šta – pomenuti Rick Remender je, recimo, Punishera pretvorio u Frankenštajnovo čudovište i da vam kažem, bilo je tu dosta škrgutanja zubima i teških reči po internetu jer, jete, Punisher treba da bude „ozbiljan“ I GRITTY. Aaronov, Saizov i Azacetin strip je svakako gritty ali na jedan vrlo teatralan način i za sada ovo nema ni miris ni ukus „pravog“ stripa o Punisheru a definitivno ne onakvog stripa kakav su Aaron i Dillon radili sa PunisherMAX. Opet, ne treba davati presude pre nego što pročitamo ceo ovaj serijal, ali za sada nisam siguran da su ni ideja ali ni egzekucija nešto što je zaista bilo potrebno Punisheru. Pratiću ovo uz dosta opreza a ako želite, možete i vi, kupujući serijal na Amazonu.

[Meho Krljic]

Konačno sam, a sa prilično neopravdivog zakašnjenja, pročitao Dead Dog’s Bite, serijal koji je Dark Horse objavio u četiri nastavka 2021. godine, da bi kolekcija, koju sam ja na kraju konzumirao, bila dostupna još prošlog Oktobra. Moja sramota je, da bude jasno, neodbranjiva, pogotovo kada se zna da je ovaj serijal nacrtao, napisao, kolorisao i leterovao, sve svojeručno, Tyler Boss, momak poznatiji tviter-pratiocima kao „Boy Cartoonist“, a u ovim krajevima omiljen kao polovina strip-dvojca koji nam je dao neke od najzanimljivijih američkih stripova poslednjih nekoliko godina.



Tyler Boss i Matthew Rosenberg su svoje dobro ime izborili izvrsnim nadrealističkim serijalom 4 Kids Walk Into a Bank koji je za Rosenberga značio i odskočnu dasku za rad u mejsntrim stripovima, pa ga u poslednjih nekoliko godina svako malo hvalim za ono što pravi u Marvelu ili DC-ju. Boss, iznenađujuće, nije uleteo u superherojsko kolo i čini se da njega mnogo više zanima autorski rad. Ovaj se dvojac ponovo sastavio za potrebe proizvođenja serijala What’s the Furthest Place from Here? koji je, iako potpuno različit po tonu i setingu od njihovog prvenca, doneo adekvatne količine začudnosti, intrige i jedan prefinjeni postapokaliptični senzibilitet koji, verujem, ovom stripu može da obezbedi i televizijski život

No, Boss nije između ova dva projekta sedeo skrštenih ruku i njegovi su tviter-pratioci nekoliko meseci imali enigmatična ukazanja haštagova, izolovanih strip-panela bez obrazloženja, i drugih aluzija na strip za koji nije bilo jasno ni kako će se zvati ni ko ga stvarno pravi.

Dead Dog’s Bite je trebalo da izađe još 2020. godine ali se desila pandemija i Dark Horse je tu malo prikočio dok se ne vidi kako će stajati stvari sa distribucijom ili, znate već, sa generalnim statusom ljudske civilizacije. U međuvremenu su se najave za What’s the Furthest Place from Here? zahuktale i činilo se da će haštagovi i kriptični strip-paneli koje je Boss bez objašnjenja kačio na svoj tviter na kraju biti zaboravljeni. No, Dead Dog’s Bite je na posletku uspešno izašao iz stadijuma glasine i misterije i transformisao se u stvaran, opipljiv strip sa prvom epizodom koja je izašla Marta prošle godine. Danas znamo da je Boss na ovom projektu radio četiri godine, marljivo i bez kompromisa se usredsređujući na svaki element produkcije, od pisanja scenarija i dijaloga, preko crteža i tuširanja, kolorisanja, pa do leteringa. Utoliko, Dead Dog’s Bite je praktično u potpunosti njegova beba a što je u američkom stripu, pogotovo onom koji ipak spada u mejnstrim, srazmerno retko. No, Boss je ne samo bio u srećnoj situaciji gde ima vremena i resursa da se zaista posveti sopstvenoj kreaciji nego i finalni produkt u mnogome opravdava taj solo-pristup. Ovo je strip koji zadržava visok nivo nadrealističke izmaglice što karakteriše Bossove saradnje sa Rosenbergom, ali je u pitanju temeljno ličan rad, sopstvena i karakterna varijacija na žarovske predloške, i vizuelno jedan od najimpresivnijih stripova koje sam video u poslednjih godinu dana. Bossa sam, pišući o What’s the Furthest Place from Here? snažno nahvalio, ukazujući koliko su njegov stil ali i vizuelno razmišljanje napredovali od 4 Kids, a čitajući Dead Dog’s Bite jasno je i gde se svo to napredovanje odvijalo. Ovo je rad koji se svesno i namerno poigrava sa nekim od uobičajenih vizuelnih rešenja žanrovskog stripa i, kao i u samoj narativnoj ravni, izvrće ih i koristi za svoje potrebe, prkoseći očekivanjima čitaoca i dajući mu svežu, nepotrošenu perspektivu na žanr.

U svojoj suštini, Dead Dog’s Bite je „murder mystery“ prepoznatljive strukture. Poprište dešavanja je mali grad u američkoj provinciji, Pendermills, jedna sasvim namerno stereotipna zajednica u kojoj se ne razmišlja o tome je li konzervativnost loša ili dobra, pošto je ona naprosto način života. Ovde se manje-više svi znaju, gradonačelnik Quesling je bizarni brka sa kaubojskim šeširom i decenijama provedenim u javnoj službi na ime toga što, čini se, građane zabavlja njegova teatralnost a gradom zbilja upravlja bogata porodica Pendermills, čiji je matrijarh, lady Pendermills kriptična, ćutljiva vlasnica najvećeg industrijskog postrojenja u kome se proizvode mentol-bombone što predstavljaju najjači ekonomski adut male zajednice.



Tu mora da ima nečeg pretećeg, kažete sad vi, poučeni decenijama praćenja narativa koji su svi insistirali da u ovakvim zajednicama ima nečeg pretećeg. To isto misli i protagonistkinja, Joe (Josephine, ali ne voli da je tako zovu) Bradley, starija tinejdžerka čija je dobra drugarica Cormac Guffin nestala uveče nakon proslave svog osamnaestog rođendana. Grad jeste uznemiren i policija izdaje saopštenja, a gradonačelnik se obraća stanovništvu da ga uveri kako će svi potrebni napori biti preduzeti da se nestanak mlade devojke reši, no Joe u svemu kao da prepoznaje obrise zavere iza koje, rezonuje ona, mora da stoji moćna porodica sklona misteriji i pomanjkanju transparentnosti. Zbog toga će, uprkos upozorenjima lokalne šefice policije da pustimo institucije da rade svoj posao, Joe preduzeti i sopstvenu istragu.

Ova istraga je, u skladu sa pravilima žanra, proces u kome čitalac najmanje otkriva o samoj Cormac Guffin, ali više saznaje o prirodi zajednice u kojoj se priča dešava, pa i o samoj Joe Bradley. Cormac, čije lice nas sada gleda sa svakog tetrapaka mleka, kako je i tradicija u SAD, nije, na kraju krajeva bila samo njena drugarica i strip nam skoro uzgredno, bez nabacivanja na volej našem nosu, prikazuje biseksualni ljubavni trougao kakav samo tinejdžeri umeju da skuvaju, u njemu se ne snađu, depresivno pate, ali i dalje osećaju plemenite emocije.

Ali, da bude jasno, ovo NIJE bitno. Ili makar, ovo nije centralni element ove priče. Motivacija zbog koje Joe traži svoju drugaricu-a-malo-i-ljubavnicu je time učvršćena, ali već samo ime predmeta njene potrage čitaocu eksplicitno saopštava da Cormac Guffin (mekgafin, jelte, ako moram da nacrtam) nije bitna za priču i da ovo nije priča o njoj.

Ovo je najviše priča o malom gradu i njegovoj inerciji običaja i stila življenja, naravno, kao i mnogo priča ovog tipa, ali Tyler Boss OVOJ priči daje svež i neočekivan spin, formatirajući je kao tradicionalnu trilersku misteriju a onda zasecajući direktno u osećaj jeze, pretnje i zla koji je tako pažljivo gradio tokom tri epizode da bi u četvrtoj izvukao čitaocu tepih ispod nogu i razobličio svoj rad kao žanrovsku dekonstrukciju i korisno podsećanje da 1) tinejdžeri nisu ZAISTA najpametnije osobe na svetu i da to što veruju svojim emocijama ne znači da će uvek biti u pravu i 2) da su žanrovski tropi naširoko korišćeni jer je to lako a ne jer su priče nužno bolje zbog njih.



No, da ne bude zabune, Bossov pristup pripovedanju je i pre tog anti/ klimaktičnog finala dekonstruktivan i zapravo dolazak do kraja stripa će čitaoca bez sumnje podstaći da se vrati na početak i da odatle ponovo krene u čitanje ne bi li video kako će ga sad SA OVIM ZNANJEM pogoditi razni set pisovi, simbolike, igre reči i poučne priče koje priča narator ovog serijala.

Dead Dog’s Bite je veoma inspirisan nekim klasičnim televizijskim uzorima, pa se ovde, recimo, baštini na Twin Peaks nalik atmosfera nadrealističke jeze i ekscentrične karakterizacije, a čitava priča je uokvirena naracijom neimenovanog ali značajnog naratora koji poput Roda Serlinga, oca Zone sumraka, svaku od epizoda najavljuje kriptičnim uvodima, ali se i pojavljuje kasnije u njima sa poučnim pripovetkama, praktično basnama, koje na prvi pogled nemaju jasnu vezu sa žanrovskim programom „na ekranu“.

Naravno, Boss ovakve narativne alatke ne koristi isključivo da bi čitaoca zbunjivao ili ga zavodio ekscentričnim tehnikama. Dead Dog’s Bite je u velikoj meri analiza, dekonstrukcija i komentar na žanr pa je i posezanje za prepoznatljivim alatom način da se čitalac usmeri u određenu stranu, kako bi lakše kasnije prepoznao zablude koje je navikao da očekuje čitajući (ili gledajući) reciklirane priče. Dead Dog’s Bite ima i sasvim opipljivu emotivnu komponentu ali ovo nije strip-drama u kome ćemo se sručiti na pod zarozani od plača zajedno sa protagonistima već jedna vrlo lepo odmerena kombinacija ljudske (mada ekscentrične) pripovesti i esejističke analize žanra.

Ono što je vrlo pohvalno je da Boss nije, sa jedne strane, suv i poslovan u tom svom esejističkom radu i strip ima puno osećaja za duh pa i humor u svom tempu pripovedanja, ali i ljubav za likove koji su mogli da budu samo ekscentrični stereotpi. S druge strane, on je i pažljiv da ne otera stvari predaleko u sprdnju i lokalizovano šegačenje i Dead Dog’s Bite uvek održava dobar tempo pričanja, ne uzimajući čitaočevu pažnju zdravo za gotovo.



Crtež i kolor su ovde, naravno, apsolutno impresivni i Boss ovim stripom demonstrira šta može da se napravi kada vam nad glavom ne vise sumanuti rokovi i urednici koji svaki čas šalju SMS-ove da podsete da su ti, jelte, rokovi pred istekom. Dead Dog’s Bite je strip koji IZUZETNO promišljeno koristi odabrani format pravougaonih, pravilnih panela, koji se nikada ne narušava. Već sam pisao o tome da su moji strip-senzibiliteti tako naštelovani da mi stripovi sa pravilnim, simetričnim panelima deluju kao najprirodnije, jedino „pravo“ rešenje a Boss onda sa ovakvim lejautom čini čuda, bilo kada su mu čitave table sastavljene od maltene identičnih crteža sa jedva primetnim razlikama, bilo kada u sukcesicnim panelima agresivno varira kadriranje, ali i kolor, teksturu, debljinu linije. Ovo je strip koji filmsko, ali pre televizijsko, kadriranje koristi za maksimalni efekat postizanja prepoznatljivog žanrovskog rezultata i šmeka, samo da bi dalje radio ono što jedino strip može da zaista efikasno uradi, praveći vizuelne aluzije, i pitanja-odgovor uparivanja slika i motiva koja mi nikada ne bi delovala efektno na filmu – još manje na televiziji – a ovde funkcionišu besprekorno. Samo dizajn pepermint-bombona koje su, rekosmo, ekonomska kičma ove zajednice, i ponavljanje ovog dizajn-motiva na ključnim mestima u stripu je praktično masterklas iz kreiranja tenzije i „značenja“ koje izmiče prostom diskurzivnom objašnjavanju.

Koloristički takođe ne mogu da prehvalim ovaj strip. Boss ekstremno dobro razume snagu kontrasta, pogotovo između primarnih boja i njegovo poigravanje sa tablama prekrivenim maltene identičnim panelima (a svakako identičnih dimenzija i formata) gde korišćenje kolornih ekstrema ne doprinosi samo atmosferi već pripoveadnju stoji kao primer kako se ove stvari rade. Opet, naravno da treba imati u vidu da je Boss ovaj strip radio studiozno i dugo, ali stoji da je njime kreirao tako moćan uzor za druge autore da ćemo mu se vraćati tokom mnogo godina da ukažemo na neka rešenja što naprosto treba da budu deo opšteg jezika stripa.

Ukratko, Dead Dog’s Bite je odličan strip koji uspešno na sebe uzima da komentariše i dekonstruiše žanr dok isti taj žanr koristi da nam ponudi i likove sa kojima ćemo saosećati. Narativno inteligentan i odmeren, vizuelno apsolutno impresivan – a i dalje odmeren – ovo je rad koji valja imati, čitati i iznova iščitavati. Ne mogu da dočekam da vidim šta će Boss sledeće uraditi u solo-aranžmanu jer je pokazao da mu to izvanredno ide od ruke, a do tada, kolekciju Dark Horse prodaje na ovom mestu pa se poslužite.

[Meho Krljic]

Bio sam malo u gužvi ovih dana, a ja kad god sam u gužvi posegnem za nekim starim stripom koji sam voleo u nekim svojim formativnim godinama, pa mi čitanje nečeg poznatog a opet dovoljno zaboravljenog da ga gledam svežim očima priušti malo mirnoće, osećaja stabilnosti i uverenja da neke vrednosti naprosto ostaju neprolazne. Konkretno, danas pišem o stripu starom pune šezdesetdve godine. Spirou 019 - The Visitor from the Mezozoic, odnosno u originalu Le voyageur du Mésozoïque izašao je još 1960. godine i predstavlja trinaestu priču o paradigmatičnom belgijskom strip-junaku Spiruu koju je kreirao njegov verovatno najvažniji autor, André Franquin.



Na našem jeziku sam ja Spirua kao klinac čitao prevashodno u Biser Stripu, mesečnom magazinu Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca koji je bio specijalizovan za evropski, a prevashodno franko-belgijski strip. Od  preko sto svesaka koje je ovaj magazin izdao (u različitim formatima, doduše), svega nekoliko je otpalo na stripove sa engleskog govornog područja (po koja epizoda Princa Valijanta, Popaja, Modesti Blejz ili Hogara), tako da je ovo bio svojevrsni vodič za mladoga Mehmeta, za francusku i belgijsku produkciju, pogotovo onu namenjenu mlađoj publici. Biser Strip jeste tu i tamo objavljivao Bluberija, Komanču, Lika Orijenta i Boba Morana, ali ovo je bilo najpre u njegovoj ranoj fazi dok još nije bio isprofilisan i prepustio ove stripove edicijama kao što je bio Gigant (ili Politikin Zabavnik) a sam se usredsredio na Asteriksa, Štrumpfove, Taličnog Toma, Krcka, Kliftona, ali i na Gastona i Spirua.

Spiru je zapravo, po mom osećaju, bio objavljivan premalo. Biser Strip je na kraju ukupno imao svega  pet brojeva u kojima je publikovan Spiru, a što je s obzirom na značaj ovog lika u belgijskom i francuskom stripu naprosto odviše skromno. Pored toga, dok su Asteriks, Talični Tom, Gaston ili Bil i Bul bili redovno objavljivani i u raznim drugim srpskim i jugoslovenskim strip-edicijama, moj utisak je da je Spiru nesrazmerno malo bio zastupljen u to vreme. Njegove je epizode krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih objavljivala uticajna Panorama a na njenim su stranicama na našem jeziku pored Spirua debitovali i mnogi drugi ključni franko-belgijski radovi poput Umpah-Paha, Gastona, Asteriksa itd. ali Asteriks je kasnije dobio sopstveni magazin, Umpah-Pah je kompletno reprintovan u Biser Stripu, pa su čak i Tangi i Laverdir uspeli da se pojave u Gigantu, dok je Spiru dobijao samo sporadična pojavljivanja u osamdesetima.

Nepravdu su donekle ispravili kasniji tvrdo koričeni albumi Dečijih Novina objavjivani u ovom veku i zapravo, a što uključuje i epizodu Putnik iz Mezozoika, o kojoj danas pričamo, a koju mislim da sam prvi put  čitao ranije u nekom od brojeva Panorame ili Stripoteke. U svakom slučaju, ova je epizoda iz 1960. godine paradigmatična po tome da pokazuje Franquina u njegovoj već zreloj fazi rada na Spiruu pa i čin svojevrsnog predavanja štafete svojim saradnicima koji su kratku priču na kraju ovog albuma uradili sami i bez Franquina. Takođe, ovo je i strip u kome se po prvi put, na četrdesetprvoj tabli pojavljuje – neimenovan i bez ikakvog teksta – Gaston, odnosno Gaša Šeprtlja, Franquinova najvažnija kreacija.

André Franquin je, naravno, jedan od meni najomiljenijih autora stripa uopšte i franko-belgijskog stripa partikularno, a onda i samog Spirua. Kad sam bio klinac, jedno sam vreme mislio da je Franquin i kreator Spirua, samo da bih kasnije shvatio da je njega ipak kreirao Rob-Vel, odnosno Robert Velter, inače Francuz, za potrebe lansiranja istoimenog belgijskog magazina, za izdavača Dupuis 1938. godine. Rob-Vel je pored Spirua kreirao i lik njegovog saradnika, pametnu i malo ciničnu vevericu po imenu Spip, i radio komične stripove o ovom junaku do 1940. godine kada je otišao u rat a rad na stripu preuzela njegova žena. Za franko-belgijski strip je generalno pravilo da su likovi vlasništvo autora koji su ih kreirali, ali je Spiru tu paradigmatičan izuzetak i Dupuis je autorska prava od Veltera otkupio 1943. godine i do danas je sa ovim junakom radilo dosta različitih autora. Naravno, Jijé, tj. Joseph Gillian koji ga je pisao od 1943. godine je jedan od najbitnijih, između ostalog jer je Spirua pomerio iz njegove karijere lifboja (a što je bio i prvi Velterov posao) prema istraživačkom novinarstvu i uveo lik Fantazija koji će biti i u naslovu serijala od neke tačke pa na dalje. Jijé je, pak, svoj veliki uspeh postigao (odličnim) vestern serijalom Jerry Spring, rađenim u realističnom stilu pa je od 1946. u potpunosti rad na Spiruu prepustio Franquinu, koji je bio njegov učenik i pomoćnik.



Franquin je Spirua radio do kraja šezdesetih, kreirajući definitivnu verziju ovog lika i formata njegovih priča koju će njegovi naslednici do danas najvećim delom pratiti. Kod Fanquina je Spiru oslobođen formata kraćih gegova ili humorističkih epizoda od po nekoliko strana i pomeren značajno više u smeru pustolovnog stripa, pretpostavljam u dobroj meri po uzoru na Tintina. Do kraja šezdesetih je Franquin počeo da sarađuje i sa scenaristom Gregom (koji će kasnije slavu naći radom na realističnim pustolovnim i akcionim stripovima kao što su bili Bernard Prins i Bruno Brazil), te crtačem sa pseudonimom Jidéhem (aka Jean De Mesmaeker) koji je radio pozadine za njegove epizode Spirua a kasnije imao sopstveni uspešan serijal Sophie.

Putnik iz Mezozoika je utoliko na neki način i prelomna epizoda ovog serijala jer u njoj drugu priču Greg i Jidéhem rade bez Franquina, ali i jer je tematika stripa lagano, i verovatno pod Gregovim uticajem, počela da se pomera od klasične pustolovne i humorističke matrice prema nešto savremenijim političkim temama. Franquin se nije naročito uplitao u ovakve teme tokom prvih godina rada na Spiruu, a njegov će politički naklon biti mnogo vidniji kada napusti Spirua i posveti se radu na Gastonu i pogotovo Crnim idejama gde su teme pacifizma, antimilitarizma i ekologije bile prominentne. Putnik iz Mezozoika pokazuje ova interesovanja u zametku sa humorističkim (i blago kritičkim) prikazom vojske i političara, ali i sa jednom crnohumornom epizodom koja kao da je teleportovana unatrag kroz vreme iz Crnih ideja, vezanom za naučnika koji radi na dizajniranju termonuklearnog oružja i koga njegove kolege iz drugih oblasti ni malo ne žale kada pogine.

Sama priča Putnika iz Mezozoika ipak nema neku veliku kritičku ambiciju i ovo je prevashodno kombinacaija komedije i katastrofe, odnosno humoristički intorniran kaiđu-narativ. Ne znam koliko su japanski filmovi o Godzili bili poznati u Evropi u ono vreme – uostalom do 1960. godine snimljena su samo dva – pa ne smem da tvrdim šta je zaista bila inspiracija za Franquina i Grega ali ovo je strip o dinosaurusu koji pustoši gradić u pitomoj belgijskoj provinciji i sadrži mnoge elemente kaiđu-žanra koje danas smatramo tropima. Tu je entuzijastični naučnik koji se (malo) igra boga, tu je politička vrhuška koja ne ume da se snađe ali i ne želi da razume problem pa na njega šalje armiju koja, naravno, problem takođe ne razume i ne uspeva da reši. Tu su požrtvovani civili koje niko ne sluša iako oni možda imaju rešenje. Tu je, na kraju, neko ko problem rešava spuštajući stvari na nivo prirode, iz koje je sve i poteklo.



Nije ovo nekakav superioran kaiđu-narativ, ali radi se o stripu koji se prevashodno bazira na seriji humorističkih gegova uokvirenih kaiđu-zapletom i Franquin je naprosto neko od koga niko bolje nije radio ovakve stvari. Njegov humor, istovremeno vizuelno vrlo kinetičan ali i suv, bez preteranog teatra je kasnije u Gastonu doveden do savršenstva ali već je ovde prominentan i atraktivan. Franquin je jednostavno jedan od najboljih crtača koji su ikada radili u ovom medijumu, sa savršenim osećajem za vizuelni geg i briljantnim radom sa likovima. Jedna od tekućih šala u ovoj konkretnoj epizodi je da se Fantazio na početku prehladi i provodi praktično čitav narativ nesvestan šta se oko njega dešava jer stalno ima groznicu i kija, i mada bi neko drugi teško učinio da to bude smešno kroz više od 40 tabli, Franquinu to polazi za rukom sa lakoćom.

Naravno, veliki deo atraktivnosti je i u tome kako Franquin i Jidéhem rade akciju. Ovo je na kraju krajeva priča o dinosaurusu koji pustoši mali grad i nivo detalja, dinamičnost kompozicija, jedna SOČNOST prikazane destrukcije su neponovljivi.

Putnik iz Mezozoika podseća i na to koliko je mnogo teksta Franquin voleo da koristi u svojim stripovima, nešto što će njegov naslednik, Jean-Claude Fournier smanjivati. Franquin je, uprkos izvanrednim grafičkim kvalitetima svog stripa mnogo polagao i na sočan, jak jezik i verbalni humor pa je ova epizoda na nekim tablama maltene potpuno usredsređena na tekst.

Dopunska priča u ovom albumu je La Peur au bout du fil, odnosno Fear on the Line, odnosno Strah na kraju žice, kraća, kompaktnija ali vrlo efektna mračno-humoristička epizoda koja načelno povnavlja mnoge motive glavnog narativa – naučnika koji ima dobru nameru ali pravi jednu kobnu grešku, teror koji pogađa malu zajednicu u provinciji itd. – ali na manje strana i sa veoma dinamičnim tempom. Greg i Jidéhem ovde demonstriraju izvanrednu sinergiju i ovo je veoma uspeo trilerski rad nadeven odličnim vizuelnim humorom.

Raduje me što i posle ovoliko decenija mogu da kažem da Spiru ostaje onako dobar i snažan strip kako sam ga zapamtio a i da izdavač, u ovom slučaju Cinebook, čiji sam engleski prevod čitao, ne mora na početku da daje disklejmer kako su pre šezdeset godina ljudi bili malo zatucani u svojim uverenjima pa da ovaj strip zbog toga treba čitati sa malo podignutim gardom, već je disklejmer, simpatično, o tome da se pre šezdeset godina manje znalo o dinosaurusima nego što se danas zna. Bez sumnje, u pitanju je zabavan, atraktivan rad koji je izdržao test vremena. Srpska ili hrvatska izdanja ovog albuma možete tražiti po raznim aukcijama, a Cinebookovo izdanje na Amazonu imate ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam miniserijal od pet brojeva pod naslovom Chariot koji je prošle godine objavio AWA a koji bi mogao da bude i prvi veliki krosover hit za ovog američkog izdavača praktično nastalog da proizvodi stripove od kojih će se praviti profitabilne filmske i druge adaptacije. Naravno, AWA neće tako nešto reći eksplicitno ali budite sigurni da danas nema strip-izdavača u Americi koji se ne nada da će nešto uspeti da izmuva sa Holivudom ili, verovatnije, sa nekim striming servisom, a na kraju krajeva u ovoj firmi sede ljudi koji su poslednje dve decenije konzistentno imali uspeha upravo u radi za televiziju.



Chariot, da budem iskren, svojim kvalitetom, pa ni svojom generalnom estetikom NE DELUJE kao da ima hit-potencijal na velikom platnu ali činjenica da su Warner Brothers otkupili prava na ekranizaciju i da je posao poveren reputabilnim profesionalcima (Shawn Levy je jedan od producenata, scenario je dat na izradu Julianu Meiojasu, koji je pisao i Flasha, a režira Joseph Kosinski koji je postigao vrlo solidan uspeh sa nastavkom Top Guna) svedoči o tome da se makar prošle godine u ovom studiju vrlo ozbiljno razmišljalo o potencijalu Chariota da bude bioskopski properti. Videćemo naravno šta će ZAISTA biti od ove produkcije u novom Warneru koji je masakriran posle merdžovanja sa Discoveryjem – IMDB za sada ne nudi putniku namerniku nikakve podatke o razvoju filma pa je sasvim moguće da je u pitanju još jedna žrtva Davida Zaslava i njegovih „radikalnih“ ideja o prekomponovanju firme.

Opet, da podvučem, Chariot nije neki veliki strip, naprotiv, ovo je jedna vrlo svedena, čak skromna priča, vrlo „B“ mentaliteta, čiji ambiciozni tehnološko-kibernetsko-naučnofantastični osnov za zaplet baš i nije NAROČITO ambiciozan s obzirom da se bazira na prepoznatljivim tropima baštinjenim na filmu i televiziji još pre četrdeset godina, ali sasvim je moguće da su Warnerovi producenti u ovome upravo videli nostalgični potencijal. Nostalgija se danas vrlo solidno prodaje a NOSTALGIJA ZA OSAMDESETIMA se prodaje bolje od svega drugog. Pa tako Netflix ima Stranger Things koji je kao da ste spojili Stephena Kinga i Stevena Spielberga a Chariot je kao da ste spojili, pa, opet Stephena Kinga i, er, Glena A. Larsona. Ne znate ko je to? OK, onda kao da ste spojili Stephena Kinga i Davida Hasselhoffa!

Da bude jasnije, Chariot je spoj motiva iz Kingovog romana Christine – poznatijeg narodnim masama u ekranizaciji Johna  Carpentera istog imena iz 1983. godine – i televizijske serije Knight Rider koju je 1982. godine za NBC kreirao Glen A. Larson a u kojoj je David Hasselhoff u svojoj pre-Baywatch personi igrao šmekerskog borca protiv zločina u inteligentnim, hi-tech kolima koja su bila barem podjednako LIK u narativu koliko i Hasselhoffov Michael Knight.



Autori stripa Chariot su scenarista Bryan Edward Hill i brazilska crtačica Priscilla Petraites, dok je kolore radio Marko Lesco a letering Andworld Design. Hilla već dobro poznajemo, on je radio prilično dobre (OK, i neke manje dobre) stripove i za Marvel i za DC i o njima sam već pisao, a Priscillu možda znate sa Imageovog serijala Rat Queens. Hill i Petraitesova se nikada nisu fizički videli i udružili su se nakon što je on na Instagramu video njene fan-art radove posvećene Blade Runneru. Naravno da sve to ima mnogo smisla jer je i Chariot veoma utemeljen u ’80s estetici naučne fantastike, tehnologije i kolorita koja je opet u solidnoj meri uspostavljena baš kroz naseđe Blade Runnera.

Ovo je, dakle, visokotehnološki a istovremeno retro narativ, vizuelno nimalo stidljivo utemeljen u neonskom sjaju osamdesetih i synthwave nijansama. Petraitesova je veoma dobra u kreiranju dinamičnog i cool grafičkog narativa, sa ikoničkim likovima koji imaju vajb osamdesetih i sa više nego solidnom akcijom. Ovo nije strip nekog velikog nivoa detalja u pozadinama niti koji se nešto ubija od napora da kreira „svet“ u kome se njegova priča događa, već je akcenat na kretanju, brzini, akciji.

I seksu, dobro, ima ovde i eksplicitnog seksa, ali i implicitnog. Muška ljubav prema automobilima je jedan izdržljivi kliše modernog sveta a seksualizacija automobila kroz različite pristupe kako njihovom dizajnu tako i imaginarijumu koji ih okružuje je takođe već stara i poznata priča. U Chariot se postiže jedan vrlo jednostavan spoj time što se uzimaju lepa, aerodinamična, brza kola i onda se u njih praktično uliva ličnost preduzimljive, erotične, samovlasne i seksualno prilično oslobođene ženske osobe.

(Pseudo)nauka koju ovde Hill poteže kako bi napravio priču je dirljivo besmislena i neuverljiva. Nabacano je tu malo nekakvih podataka o špijunskim narativima iz doba hladnog rata i prototipu inteligentnog vozila koje bi imalo ličnost, o dve sestre koje su nakon rada za razne tajne službe rešile da postanu frilenserke i rade pre svega za sebe itd. itd. itd. ali sve je ovo vrlo tanan literarni sloj opravdanja za GLAVNI deo stripa u kome muškarac po imenu Jim, bivši osuđenik sa propalim brakom iza sebe i detetom na intenzivnoj nezi na ime teške bolesti, mora da pronađe način da plati skupe terapije a umesto toga naleti na automobil koji ne samo da govori već mu jebe majku što je propalica koja nikada nije zaista u ruke uzela dizgine sopstvene sudbine.



Hill ovo piše u izrazito „B“ ključu i Chariot u domenu zapleta, karakterizacije ili dijaloga retko uspeva da izdigne glavu iznad direct-to-video razine kvaliteta, ali to i jeste u dobroj meri deo njegovog šarma. Jim jedva da ima karakter, a to je i poenta Jimove ličnosti i razlog što ga je žena ostavila i sada su samo prijatelji koji podižu bolesno dete, a kada Gillian – žena-automobil – upadne u njegov život, ovo će od njega, konačno, napraviti čoveka. Ili ga ubiti. Jedno od ta dva.

Chariot ima uslovno rečeno trilerski zaplet ali zaista ima samo njegove najosnovnije obrise. Ovo je ultimativno strip napravljen da se kreiraju atraktivne scene potere i borbe i sve ostalo je garnirung koji u najboljem slučaju treba da bude funkcionalan. Ovde nema preterano mnogo zaranjanja u transhumanističke elemente zapleta, meditacije o besmrtnosti koja se dobija prenošenjem nečije svesti i ličnosti u digitalni medijum, i ako se strip ovim stvarima bavi to je pre svega da bi razradio odnos između Jima i Gillian koji treba da ima dozu erotike, jednog „prirodnog“ antagonizma između ljudske i post-ljudske osobe, biologije i digitalne tehnologije, ali i nesigurnog muškarca i vrlo u sebe sigurne žene, a na kraju i meru neograničenog poverenja.



I strip to postiže. Kvalitet dijaloga varira, sama radnja se prilagođava trenutnim potrebama zapleta i ne muči se naročito mnogo da se održi konzistentnost i kontinuitet informacija, pa čak ni motiva, ali odnos između Jima i Gillian oko koga se sve vrti svakako dobijamo u jednoj razvojnoj formi, gde njih dvoje postaju – zajednički – više i manje ljudski, bliži jedno drugom, pa i intimniji. Mislim, pojebu se. Digitalno, doduše, ali to je danas ionako sve prisutniji standard.

Priscilla Petraites i naglašava da je saradnja između nje i Hilla išla uglavnom preko slanja direktnih poruka na tviteru a Chariot, uprkos svojoj estetskoj zakopanosti u osamdesetima definitivno provocira razmišljanja u čitaocu koja se tiču današnjeg trenutka i odnosa tehnologije i čoveka. Pametni automobil je do pre samo desetak godina bio još uvek najviše domen naučne fantastike a danas je primamljivi investicioni program nekoliko firmi. Nije preterano neverovatno pomisliti da će, makar isprva samo među najbogatijim klijentima za tu robu, postojati i interesovanje da se automobilima da nekakva ličnost koja bi bila jedinstvena i ugođena sa njihovim preferencama. A od toga do Chariota je samo mali korak.

Tako Chariot, uprkos tome što ne govori mnogo – ali bar se kreće brzo i ne smara sa puno teksta – uspeva da ponešto nabaci i o našem današnjem trenutku a sve se oslanjajući na trope osamdesetih i pružajući atraktivan vizuelni program sa puno brze, energetične akcije, erotike, i karaktera. Ne i ORIGINALNOG karaktera, ali svakako karaktera. Ako se osećate kao da biste uživali u ovoj ludoj vožnji, AWA ovaj serijal prodaje putem svog sajta.

[Meho Krljic]

Pročitao sam sa dosta zakašnjenja – a koje je u neku ruku i odraz mog interesovanja – petodelni miniserijal nazvan prosto Hawkeye: Kate Bishop koji je Marvel prošlog Novembra lansirao da se poklopi sa početkom televizijske serije Hawkeye urađene za Disney+. Priznajem da je moj neodstatak entuzijazma donekle bio poduprt time da bih radije čitao minsierijal o originalnom Hawkeyeju, na ime odličnog Hawkeye: Freefall od pre par godina koji nikada nije dobio dostojan nastavak, a zatim i time da mi Kate Bishop uz sve simpatije koje sam upregao, nikada nije postala dovoljno zanimljiv lik.



Možda je to naprosto usud likova koji su kreirani za potrebe lansiranja tima Young Avengers 2005. godine i od kojih su samo vrlo retki ostali ikako aktuelni do danas. Naravno Hulkling i Wiccan su na mišiće sačuvali izvesnu dozu relevantnosti ali nije da se radi o likovima koji dobijaju redovne tekuće serijale ili makar miniserijale. Kate Bishop je u poređenju sa njima zapravo titan relevantnosti jer je ovaj lik imao sopstveni tekući serijal između 2017. i 2018. godine koji je pisala ugledna Kelly Thompson i zapravo uživa izvesnu popularnost sa stalnim miniserijalima i važnom ulogom u West Coast Avengers koja Kate drži u ugodnom fokusu pažnje čitalaca.

A opet, nažalost, meni lično Kate Bishop nit smrdi nit miriše. I priznajem da čak ni serijal Kelly Thompson nisam stigao da pročitam na ime tog pomanjkaja entuzijazma prema Kate a što je suludo jer Thompsonovu veoma volim i sasvim je mogućče da bi mi njen serijal zapravo razgoreo i ljubav prema Kate. OK, videćemo u neko dogledno vreme...

Ljudi opsednuti kulturnim ratovima će verovatno ovde utrčati da obrazlažu kako je Kate Bishop tipičan „diversity“ karakter kojim se od savršeno relevantnog muškog lika nasilno pravi ženski lik samo da se zadovolji suluda destruktuvna žudnja žena koje tajno vladaju svetom i vode ga u propast ali naravno da je ovo samo bezumna konspiratologija. Da smo svaki put kada je nešto slično rađeno u Marvelu reagovali hvatanjem za bacače plamena ne bismo danas imali ni She-Hulk, ni Ms. Marvel (tj. Kamalu Khan), ni Moon Girl i svet, a pogotovo Marvelov univerzum bi bio mnogo siromašnije mesto.

Ono što jeste istina, barem iz moje perspektive, je da Kate Bishop kao „novi“ Hawkleye još uvek nije isprofilisana kao interesantan lik. Ovaj miniserijal, zapravo, sa svojim dubljim zaranjanjem u njenu porodičnu istoriju, kao da pokušava da uradi malo na tom planu (a svakako da je približi onom statusu koji lik ima u televizijskoj seriji), ali recimo da će biti potrebno da još vode protereče rekom Hadson pre nego što Kate zaista zaživi u mom srcu i dobije sopstveno mesto, koje neće zavisiti od oslanjanja na Clinta Bartona, originalnog Hawkeyeja.

Zvučaće možda i malo smešno, ali Kate Bishop kao „kopija“ Hawkeyeja meni od početka deluje kao najelenjiji moguć način da napravite novi lik. Hawkeye, tj. Clint Barton je običan čovek, bez supermoći, čija superherojska persona nije oslonjena na to da je u pitanju izuzetno precizan, jelte, rukovalac lukom i strelom, već na tome da smo ga šezdeset godina unazad gledali kako hoda među supermoćnim bićima i bogovima noseći samo luk i strele (i purpurni, gizdavi kostim), potpuno svestan da je on samo bivši cirkuski zabavljač i čovek sa kriminalnim dosijeom, ophrvan sindromom samozvanca i uvek u unutarnjem konfliktu ima li etičke resurse da bude u istom timu sa ljudima kao što su Kapetan Amerika ili Tor.



Kate Bishop naprosto nema ovakvu karakternu osnovu, a što je bio problem i sa gomilom njenih kolega iz Young Avengersa koji su svi dobili instant-persone bez dovoljno rada da se one IZGRADE, kako je bio slučaj sa originalnim Avengersima i imam utisak da, evo, sedamnaest godina nizvodno, scenaristi još uvek pokušavaju da nađu SRŽ njenog lika, nešto po čemu će ona biti zapravo unikatna i zanimljiva. Recentni serijal, Hawkeye: Kate Bishop, o kome danas pišem, mislim još nije pronašao tu srž. Ali se đavolski potrudio.

Jedna od najboljih stvari u vezi sa Marvelovim „diversity“ naporima – zbog kojih ih, jelte, konspiratolozi i ljubitelji lika i dela Jordana Petersona stalno napadaju – je to da se pruža prilika autorima koji do sada nisu radili za kuću ideja i dolaze iz drugih konteksta i okruženja, da se poigraju unutar Marvelovog univerzuma. Tako ovde scenario radi nizozemska autorka proze za omladinu, Marieke Nijkamp koja je sa svojim romanom This is Where it Ends postigla solidan uspeh u SAD i uletela na Njujork Tajmsovu listu bestselera a kasnije je postala i deo web-senzacije Critical Role, pišući jedan prikvel roman u okviru ovog multižanrovskog propertija. U stripu je debitovala za DC 2020. godine jednim grafičkim romanom ali ovo je bilo usred pandemijskog haosa, pa je Marvel sasvim ispravno regrutovao mladu ženu (koja je inače po vokaciji filozof i stručnkak za srednji vek) da odradi posao sa Kate Bishop. No za moj račun, možda je i bitnije da ovaj serijal crta meksički ilustrator Enid Balám, jedan vrlo solidan profesionalni (sa sve master diplomom) crtač koji se tesao radeći kolore za francuske izdavače poput Delcourta i Humanoidsa a za Marvel je pored ovog stripa radio – praktično u isto vreme – serijal Reptil. Balám je IDEALAN crtač za property kao što je Kate Bishop i njegov je crtež u velikoj meri zaslužan za ipak pozitivan utisak koji je ovaj serijal ostavio na mene. Ovde nikako ne smem da izostavim da je tušer bio Oren Junior i obavio izvrstan posao dajući Balámovom crtežu oštrinu, jasnoću i eleganciju potrebne da se iznese njegov duh, dok su kolori delo ne-binarne osobe iz Severne Karoline Brittany Peer koja je već radila razne stvari kao što su Teenage Mutant Ninja Turtles ili G.I. Joe i ovo je vrlo sigurno, profesionalno obavljen posao. Kreativni tim zaokružuje iskusni Joe Caramagna na leteringu i on ovde obavlja ozbiljan posao, imajući u vidu koliko se teksta u ovom stripu zapravo šalje putem čet-aplikacija za mobilne telefone.

Ovo poslednje u dobroj meri određuje ton ovog stripa. Kate Bishop je mlada žena, uostalom kreirana da bude bliska mladoj, tinejdžerskoj i nešto starijoj publici i njen odnos prema borbi protiv zločina ofarban je upravo tom mladošću. Ona je preduzimljiva i sigurna u sebe ali istovremeno ne i nadmeno nepogrešiva, a dobar deo stripa će provesti tekstujući svojim prijateljicama o tome šta joj se sve događa. A događaju joj se borbe protiv maskiranih zločinaca, hipnotisanih bogataša itd. Ovo je dinamičan strip sa, moram da primetim, viškom zapleta a koji treba da posluži u tesanju karaktera protagonistkinje i scenario ne uspeva uvek da bude na visini zadatka.



Zapravo scenario, u smislu zapleta, a zatim rasplitanja tog zapleta kroz radnju, je verovatno najslabiji deo ovog paketa. Kate strip započinje na Zapadnoj obali, u vrlo stereotipnom set pisu sprečavanja pljačke banke što mi je odmah delovalo kao nemaštovito i naprosto neprimereno za lik koji teba da bude predstavnik nove generacije što ima jaču svest o društvenim problemima i protivrečnostima. No, dobro, ovaj miniserijal je pre svega o tome kako se Kate vraća na Istočnu obalu, na neki način označavajući novu etapu u njenom životu, a kroz i vrlo simboličko a i vrlo konkretno ponovno ujedinjenje sa svojom starijom sestrom. Zaplet je, hajde da kažem dosadan i bolno isforsiran – Kateina porodica je old money ekipa i ona svoju sestru smatra starmalom i klasno udaljenom od sebe (koja se posvetila socijalno odgovornom poslu borbe protiv zločina i nepravde) ali sestra je upletena u konspiraciju koja se tiče parčenceta kosmičke kocke, a kojim se može menjati realnost i bla bla bla – ali makar služi da se Kate kroz gomilu epizoda i set pisova što ne slede ni malo logično jedan iz drugog, približi svojoj sestri, stekne drugačiju perspektivu o njenom karakteru i sopsvenoj porodici, pa i malo sazri.

Nijkampova zbilja nije napisala interesantan zaplet i mada je na kocki čitava, jelte realnost, čitalac nikada nema utisak da čita uzbudljiv akcioni triler već, prosto, da ga priča baca iz jedne u drugu tačku jer scenaristkinja tako hoće, bez jasnih uzročno-posledičnih veza i sa odsustvom stvarne pretnje i tenzije, pogotovo jer je protagonistkinja sve vreme u čet-vezi sa vrlo moćnim superherojskim prijateljima koji uvek mogu da izvedu deus-ex-machina saving throw ako stvari zaguste. Kad se na to dodaju i potpuno nezanimljivi tematski superzločinci, ovaj strip zaista nema zaplet koji biste umeli i da prepričate nakon čitanja najviše zato što ste njegov najveći deo već zaboravili.

No, Nijkampova svakako stripu daje dobar ton i ukus. Njeni dijalozi, čet-razmene i Kateini unutarnji monolozi su solidni i pogađaju pravu atmosferu, dajući nam toliko potreban karakterni rad i mada do kraja nisam zaista razvio neko VELIKO novo interesovanje za lik Kate Bishop, nisam ni umanjio svoje simpatije za nju što je  sasvim solidan rezultat.

Cretž je, pak, vrlo dobar i tim Balám-Junior-Peer ovde nudi jednu vrlo lepo dizajniranu, ako smem da kažem „žensku“ estetiku sa odličnim kostimima, ne predetaljnim ali karakternim okruženjem i likovima koji su blago karikirani i sa dosta karaktera. Ovo je strip koji se najvećim delom događa u velikoj, bogatoj kući i na posedu koji je okružuje, i crtež uspeva da čitaocu prenese atmosferu „posh“ glamura i bogatstva, kojoj Kateina buntovna persona, šmekerski kostim i prkosni izrazi lica donose prigodan kontrast. Akcione scene su takođe vrlo lepo osmišljene i mada nije da sad svaki sledeći panel najlogičnije proističe iz prethodnog, Balámovo kadriranje je atraktivno a rad sa anatomijom hvalevredan pa sam u svemu tome prilično uživao.

No, u celini, ovo nije SJAJAN serijal. Naravno, možda bih da sam trideset godina mlađi sasvim drugačije gledao na Kate Bishop i njene avanture pa je fer i reći da ovo nije serijal namenjen baš meni. No, kako sam vrlo dokumentovano uživao u mnogim sličnim stripovima sa „diversity“ verzijama klasičnih Marvelovih likova, od Ms. Marvel Kamale Khan, preko Spider-mana Milesa Moralesa i Nove Sama Alexandera, usudio bih se da nagađam da problem nije samo i isključivo u meni. No, hajde, Kate Bishop se lagano kreće dalje i dobro je da se Marvel ne odriče ovog lika. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam petodelni miniserijal He Who Fights With Monsters a koji je američki izdavač Ablaze Publishing izdavao od prošlog Septembra pa do Januara ove godine. Iz nekog razloga, naslov ovog serijala, sa korenima u poznatom Ničeovom upozorenju da onaj ko se bori protiv čudovišta mora da pazi da se i sam ne pretvori u čudovište, potpuno je identičan serijalu fentezi knjiga koje nezavisno objavljuje neki momak na Amazonu pa hitam da ukažem da ova dva propertija sem naslova nemaju nikakve veze jedan sa drugim. Strip He Who Fights With Monsters je ozbiljna, odrasla eksploracija nemačke okupacije Praga tokom Drugog svetskog rata i napora lokalnih Jevreja da prežive, preteknu, i uzvrate agresiju u samoodbrani. Dobro, kažem ozbiljna i odrasla, i jeste, ali ima i ovde malo fentezi elemenata utemeljenih u jevrejskom folkloru. Svakako primereno za američku publiku s obzirom da je ovo italijanski strip koji je originalno publikovao italijanski gigant Sergio Bonelli Editore, nešto ranije u 2021. godini.



Ablaze je jedan od najnovijih izdavača na američkoj strip sceni, osnovan 2019. godine sa, moram da kažem, za mene nedovoljno jasnom kreativnom ili poslovnom vizijom. Rich Young, jedan od osnivača i svakako glavno ime u pogledu kreativnih ali i biznis-odluka je bubnjar, što je vrlo pohvalno, ali i osoba sa, kaže njegova biografija, više od dve decenije iskustva rada u strip-industriji. Young je radio za izdavače kao što su Dynamite i Devil’s Due, što svakako jeste izvesno profesionalno iskustvo, ali Ablaze mi za sada ostavlja utisak firme koja je krenula sa jednom idejom a onda je pogodila pandemija, pa se danas snalazi kako zna i ume.

Hoću reći, ovo je izdavač koji i dalje tvrdi da „stavlja kvalitet na prvo mesto“, „daje kreatorima platformu“ i „uvodi nove glasove u konverzaciju“ usmerena na najširu (i najrazonolikiju) moguću publiku sa sadržajem sa svih strana planete, ali najveći deo njegovog recentnog autputa su licencirani stripovi pravljeni u Evropi i Aziji. Ablaze je započeo objavljivanje sa autorskim stripom Britanca Charlieja Adlarda (crtača The Walking Dead, jelte) pod naslovom Vampire State Building ali se u međuvremenu njihov katalog dobrano napunio prevodima evropskih stripova, uključujući The Cimmerian,  uglavnom onih koje ne objavljuju drugi, etabliraniji izdavači, prevodima relativno opskurnih mangi, ali i nekim interesantnim autorskim radovima (na primer onim Mirke Andolfo). Nisam siguran da Ablaze ima jasnu viziju, ali opet, lepo je da imaju raznolik katalog makar on ne bio ispunjen nekakvim VELIKIM imenima.

Francesco Artibani koji je napisao He Who Fights With Monsters je Rimljanin koji je u strip industriji ostavio traga između ostalog radeći za lokalnu Walt Disney ispostavu, gde je pisao i za Topolino, dakle, kreirajući nove avanture u životu Mikija Mausa. Od toga pa do mračnog stripa o nacističkoj okupaciji Praga je pogolem korak, ali Artibani je radio i razne druge stvari, kao što je recimo Tunueov serijal Moster Allergy. Za Francuze je radio na nekoliko stripova (Jimmy Jones, Willy Wonder) a čak je dokačio i rad za Marvel (preko Panini veze) radeći X-Campus pre dobrih dvanaest godina. Artibani je svakako iskusan scenarista (i urednik) kadar da radi u različitim stilovima, ali naravno da je glavna atrakcija ovog serijala ipak njegov crtač, takođe Italijan Werther Dell'Edera, u Americi poznat – i vrlo cenjen – na ime saradnje sa Jamesom Tynionom Četvrtim u okviru serijala Something is Killing the Children. Dell'Edera već ima iza sebe solidan opus rađen za američke izdavače, od DC-ja, preko IDW-a, Dynamitea, Dark Horsea pa do Marvela. Ovaj crtač je u Italiji nagrađivan za svoj rad na The Crow: Memento Mori a za istog izdavača (Bonelli, naravno) radio je i na Dilanu Dogu, no, može se reći da mu je do sada kruna karijere ovogodišnje osvajanje Eisnerove nagrade za tekući serijal Something is Killing the Children. Ja sam IZUZETNO nahvalio njegov crtež na ovom serijalu, pa sam sa zanimanjem zaronio i u He Who Fights With Monsters i mada ovde ne dobijamo TAKO maštovit i fantazmagorično-zastrašujući grafički program, Dell'Edera ni slučajno ne razočarava.



Strukturalno, He Who Fights With Monsters je možda komplikovaniji nego što je potrebno i stiče se utisak da je Artibani na umu imao složeniju i dužu priču koja je onda morala biti spakovana u pet brojeva pa se ne vidi neki preveliki razlog za uokvirujući narativ iz 1945. godine koji služi samo da bi se glavnica priče ispričala kroz flešbek na ranije godine rata i nemačku okupaciju Čehoslovačke. Nije da teme koje u uvodu stripa vidimo nisu zanimljive – osvetnički nastrojeni Česi su tokom svog ustanka i pre i posle ulaska Crvene armije u Prag ubijali zarobljene nemačke vojnike i civile – ali ovo, iako kratko prikazano u stripu, nije ZAISTA tema o kojoj će on pričati.

Glavni deo narativa u He Who Fights With Monsters bavi se naporima male jevrejske zajednice da prežive brutalni nacistički progon. Radek Molnar, glavni junak ovog stripa je lekar koji, koristeći lažne isprave i činjenicu da mu devojka radi za Nemce, služi kao neka vrsta „spoljnog momka“ koji po Pragu može da skuplja potrepštine za grupu Jevreja što u tajnom skrovištu provode vreme smišljajući kako da se spasu od Nemaca i nekako dokopaju NEKE slobodne teritorije u Evropi.

Ovo je relativno uobičajen zaplet za priče ovog tipa – gledali smo i domaće fimove slične potke – i Artibani sasvim korektno i ubedljivo oslikava situaciju koja je suštinski depresivna ako već ne i stopostotno beznadežna, čuvajući meru dostojanstva za svoje likove, pa i ponosa koji potiče iz nacionalne/ etničke/ religiozne istorije Jevreja i činjenice da su, posle dva milenijuma progona oni i dalje tu, živi, upućeni jedni na druge i solidarni.

Radek Molnar je, kao protagonist, simpatičan i relatabilan, čovek sa realističnom karakterizacijom i jednom diskretnom herojskom dispozicijom. On je čovek koji radi ono što mora da se uradi, jer je na jedinstvenoj poziciji u okviru svoje zajednice, i tu nema mnogo filozofiranja niti prenemaganja. Naravno, strip onda pravi vrlo izrazit odmak od naturalističke žanrovske matrice kakvu očekujemo u ovakvim pričama uvođenjem fantazijskih elemenata.



Mit o golemu, biću spravljenom od blata koje nema svoj sopstveni um i volju star je koliko i Talmud (po judaističkom učenju i Adam je bio puki golem u prvim satima svog postojanja) ali je neko modernije shvatanje ovog koncepta vezano za šesnaesti vek i priču da je praški Rabin Juda Lev ben Bezulel napravio golema od blata i oživeo ga magijom kako bi ovaj zaštitio jevreje u Praškom getu od progona.

He Who Fights With Monsters je, praktično, direktan nastavak ovog narativa i pokazuje novo konstruisanje golema iz blata kako bi ovaj zaštitio Jevreje od nove pretnje usmerene vrlo jasno na njihov etnicitet i veru. Reč „genocid“ je ušla u vokabular tek posle Drugog svetskog rata i upravo na osnovu napora da se istrebi jevrejski narod preduzetog od strane nacista i njihovih satelita na tlu Evrope, pa je ovaj strip i jedna osvetnička fantazija u kojoj golem, koji se seća svojih poduhvata iz šesnaestog veka, pomaže Jevrejima da se spasu.

Osim što stvari nisu tako jednostavne i ovaj strip, iako vrlo brižljivo ponavlja elemente rituala i magijskih reči koje golema pokreću ili zaustavljaju, prikazuje da je, na kraju, za spasenje čitavog naroda, ali i samo njegovih delića, potrebno ipak nešto više od magije primerene starim vremenima. Artibanijev scenario eksplicitno pokazuje da golem neće biti panacea za nacistički progon i ovde ima nekoliko mučnih scena koje prikazuju stradanja Jevreja uprkos nečemu za šta su verovali da će biti njihov konačni spas, ali i neočekivanu evoluciju mišljenja kod samog golema.

Na scenario svakako imam izvesne strukturalne zamerke, ali He Who Fights With Monsters je zanimljiv strip koji postavlja neka zanimljiva pitanja i na njih daje zanimljive ako već ne i konačne odgovore. Ljudska pohlepa je ovde jasno prikazana kao zlo u korenu mnogih drugih zala i finale stripa je primereno jezovito i upozoravajuće.

Što se tiče crteža, Dell'Edera na olovkama i tušu a Giovanna Niro na koloru (hvalio sam ovu ženu već, za kolore na King of Spies) kreiraju jednu realističnu, sumornu sliku ratnog Praga, koja opet ima prostora za vrlo uspele stilizacije (američki letering je radio Troy Peteri, vrlo dobro i korektno). Ovo nije ni u kom slučaju nekakav foto-realistični strip – to je poslednje što biste očekivali od crtača kao što je Dell'Edera – i skokovi između ljudi, lutaka malog uličnog pozorišta i prikaza golema su prirodni i stoje u jednom konzistentnom vizuelnom stilu. Dell'Edera i Nirova vrlo lepo rade sa osvetljenjem, dajući nam mračnu atmosferu i bljeskove krešenda tenzije, pa i ubedljivo nasilne akcione scene koje skreću u „žanrovskije“ vode a da to opet ne narušava generalnu ozbiljnost narativa. Sve u svemu, ovo je solidan, ako već ne savršen strip koji spaja nekoliko možda i ne sasvim kompatibilnih žanrovskih ideja u jednu celinu koja se na kraju prilično dobro drži. Zainteresovani kolekciju izašlu pre nekoliko dana mogu putem Amazona kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam grafički roman Zoc, izdanje francuskog izdavača Dargaud a koje je ujedno i prvi samostalni komercijalni rad mlade francuske autorke Jade Khoo. Khoo je rođena 1998. godine i još uvek je na studijama animacije a njena kratka biografija kaže da uglavnom radi kao autor lejauta za, pretpostaviću animacije i stripove. Zoc je urađen na njenoj poslednjoj godini studija i on istovremeno ima i jednu simpatičnu neposrednost, neću da kažem naivnost, koja je nekako primerena mladim autorima što žele da pošalju jasne poruke koje će rezonirati ne samo sa njihovom generacijom, ali i vrlo uverljiv kvalitet izrade, pogotovo u domenu crteža i kolora koji sugeriše da autorka pred sobom može da ima zaista blistavu karijeru u animaciji ili stripu.



Zoc je ime glavnog lika ili, što bi rekle moje bratanice, glavne likuše stripa koji je smešten u jedno, reklo bi se savremeno okruženje provincije koja bi mogla biti francuska ili švajcarska ili belgijska, ali hajde da kažemo da je francuska čisto zbog porekla autorke, gde imamo pitoma polja, pitome rečice, male gradove sa simpatičnim stanovnicima i gde, iako je svet u kome se priča dešava očigledno moderan, život i dalje ima neki neužurban, intiman ton. Jade Khoo se ne zamara sa previše teksta koji bi objašnjavao bilo svet bilo karaktere i ima poverenja u svoj crtež i dijaloge koji bi trebalo da budu dovoljni da u čitaočevoj glavi stvore adekvatnu sliku ali i adekvatan ton sveta.

Ovo je uglavnom vrlo opravdano i Zoc – strip – generalno deluje razumljivo i konzistentno bez potrebe da se previše „objašnjava“. To što je svet realističan ne smeta da drumovima lutaju ministreli što na putu kreiraju i izvode svoju poeziju i koji su velike, humanoidne ptice. Ovo je, bez ikakve sumnje i fantazijsko okruženje ali ono, kako rekosmo, nema potrebu da bude podrobno objašnjeno.

Jedna blaga nejasnoća u pogledu vizuelnih informacija odnosi se na, iznenađujuće ili ne, uzrast likova. Sama Zoc koju na početku vidimo kako se šeta po kiši deluje veoma mlado. Njena sestra deluje veoma mlado i njihov otac – koga je žena pre izvesnog vremena ostavila zbog mlađeg muškarca, ali on to prihvata dosta sportski – deluje, uprkos brkovima i čupavoj frizuri veoma mlado. Trebalo mi je malo ubeđivanja da moj mozak prihvati da je Zocina sestra stara skoro trideset godina jer u stripu ona izgleda kao da ide u srednju školu, kao i da je sama Zoc negde pri kraju svog školovanja i da razgovara sa savetnikom za zapošljavanje o tome koja bi profesija njoj najviše odgovarala.

Hoću reći, ne znam koji su bili glavni uticaji na Jade Khoo u pogledu vizuelnog identiteta i senzibiliteta ovog stripa, ali ne bi me iznenadilo da čujem da žena veoma voli animirane filmove iz Studio Ghibli kuhinje pa su otud i likovi možda vizuelno predstavljeni mlađe nego što zaista jesu. Opet, ovo je, ne zaboravimo, fantazijski svet, iako JAKO liči na naš i u njemu se neke stvari valjaju prihvatati zdravo za gotovo jer su naprosto deo postavke.



Opet, strip ima vrlo ugodan, prirodan način da nas ovome poduči i Jade Khoo definitivno ume da čitaocu stvari prikazuje organski, bez veštačkih objašnjavanja kada ona nisu neophodna.

Tako prva scena u stripu prikazuje titularnu junakinju kako se, rekosmo, šeta po kiši i sa njene kose upletene u kiku visi čitava reka vode. Ovo nam je, doduše dodatno pojašnjeno reakcijom prolaznika čija je funkcija upravo da ukaže da se sa Zoc dešava nešto neuobičajeno. Ali, zapravo uobičajeno u svetu u kome Zoc živi, ili bar uobičajeno za nju. Zoc jeste „obična“ srednjoškolka, malo povučenija i zainteresovana maltene isključivo za pomenute ministrele, bez jasne slike o tome šta bi dalje u životu želela ili volela da radi, ali njen jedinstveni talenat je da njena kosa privlači vodu i da, čini se, nema gornje granice količine vode koju ona može da vuče za sobom, prilepljenu za svoju kosu.

Ima li to smisla? Ne zaista, ali ovo zato i jeste fantazijski narativ u kome se Zocina jedinstvena sposobnost tretira kao nešto u principu dato i oko toga se ne podiže mnogo buke, sem kada Zoc izazive poplavu na drumu, hodajući nepokrivene glave po kiši. Zoc je svesna da je ovo sa jedne strane i prilično zamorna sposobnost, ali sa druge da ona može da uradi nešto što niko drugi ne može i pita se da li treba da bude ponosna na svoj jedinstveni kvalitet.

Vučenje ovde kosom je ovde jasna metafora za te neke jedinstvene talente koje mnoga mlada osoba vidi u sebi. To što oni ne moraju biti zaista jedinstveni nije toliko bitno. Možete zamisliti da ste mlada devojka koja zna da lepo crta u maloj zajednici koja uopšte ne ceni crtanje ili ga smatra u najboljem slučaju beznačajnom razbibrigom od koje niko ozbiljan neće ni pomisliti da pravi karijeru i možda će ta mlada devojka osećati tenziju i nelagodu što zaista zna da radi samo jednu stvar koja, čini se, niti ima stvarnu upotrebnu vrednost niti je iko zbog nje prepoznaje kao korisnu za ovaj svet.



Zoc je, naravno u takvoj poziciji ali u jednom momentu se pojavljuje situacija gde njen jedinstveni talenat može da bude od koristi. Malo mesto u provinciji je poplavljeno nakon obilne kiše i Zoc je pozvana da svojom kosom izvuče vodu iz grada i zatim je prenese stotinak milja dalje i prebaci na mesto gde neće praviti štetu nikome. Protagonistkinja je presrećna što nekoliko dana ne mora da ide u školu i što će učiniti nešto korisno za NEKU zajednicu i njen put preko, rekosmo, pitome provincije se pretvara na neki način i u inicijantsko putovanje.

Zoc na ovom putu odrasta utoliko što sa jedne strane sreće ljude koji su joj zbilja zahvalni za pomoć koju im pruža, a sa druge upoznaje dečaka po imenu Kael koji ima još, reklo bi se, beskorisniji jedinstveni talenat od nje – a to je da se spontano zapali kad god neko u njegovoj blizini oseća fizički ili emotivni bol. Kael i Zoc su na neki način kompatibilni jer njena voda može da ugasi njegovu vatru i spreči je da načini štetu, dok njegova vatra može da ispari najveći deo njene vode i spreči vodu da načini štetu.

A što nije beznačajno jer koliko god da Zoc radi altruističku stvar, vučenje ogromne količine vode preko polja i drumova kreira isto onoliko problema koliko i rešava. Dvoje mladih ljudi do kraja stripa moraju da nađu način da svoje jedinstvene ali kompatibilne kapacitete nekako uklope na svačiju polzu...

Priča je dakle prilično jednostavna i jednostavno emotivna ali ona radi svoj posao velikim delom na ime toga da Jade Khoo zaista JAKO lepo crta. Ovo je izuzetno prijatan za oko strip sa pastoralnim krajolicima i bajkovitim kolorima koji zapravo deluju realistično uprkos svojoj jakoj stilizovanosti. Likovi deluju mlado, to smo već rekli, ali su istovremeno lišeni prenaglašene slatkosti i imaju, iako su slatki, naravno, dovoljno emotivnog raspona da im verujemo. Pripovedanje je relaksirano, veoma neužurbano sa očiglednim uživanjem koje je autorki donelo kreiranje mnogih tabli na kojima se ne događa ništa značajno ali koje veoma uverljivo prenose emotivni naboj stripa.

Ne znam da li bih Zoc OBAVEZNO nazvao stripom za decu, ali je svakako to moj prvi instinkt. Ovo je pripovest o jednostavnim ali snažnim emocijama i jasnim, relatabilnim dilemama iako one nisu nužno vezane za najmlađe čitatelje već za neke malo starije. Ipak, mislim da će one i deci biti jasne a izuzetno lep crtež i kolor će im bez sumnje razgoreti maštu i pomoći da budu transportovani u svet toliko nalik našem ali sa samo malo više mašte i fantazije. Ako sve to zvuči primamljivo, strip se putem Europe Comics sajta može kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko dana pao mi je šaka grafički roman Behind the Curtain, to jest njegovo digitalno, na Engleski jezik prevedeno izdanje u produkciji Europe Comics. Original je publikovao francuski Dargaud, iako je autorka Italijanka, nešto ranije ove godine. U početku je sve delovalo kao simpatična, pomalo „emo“ priča o odrastanju mlade, stidljive devojčice koja me je sa naslovne strane gledala pažljivo pomičući zavesu u stranu. Nisam bio svestan kakav horor će me tu na kraju dočekati.



Behind the Curtain, naravno, uopšte nije horor-strip već jedan maltene dokumentaristički, kvazimemoarski zapis devojčice koja je odrastala u Francuskoj baš u najosetljivijem mogućem momentu novije ljudske istorije. Ili drugačije rečeno, Behind the Curtain je, sa svojim jakim metaforičkim naslovom, priča o tome kako je holokaust izgledao u najcivilizovanijim delovima Evrope, ponosnim na svoj egalitarizam, „građanističku“ političku orijentaciju, društveni identitet sagrađen na principima uzajamnog podržavanja, jedinstva, lojalnosti.

Možda je ovo u neku ruku i izlizana tema, kažete sada vi, malo razočarani što zavesa iz naslova ne označava proverbijalnu gvozdenu zavesu i nekakav strip koji bi se bavio teškoćama odrastanja u istočnom bloku tokom hladnog rata. Na to ću vam reći dve stvari: 1. nikada ne možete imati PREVIŠE stripova o holokaustu u ponudi, a što ću obrazložiti kasnije u tekstu i 2. gospodine Boško Obradoviću, drago mi je što čitate moje napise o stripovima a persiram vam isključivo iz navike iako mislim da ste svojim ponašanjem u proteklih nekoliko meseci temeljito izgubili osnovu da vas iko zove i gospodinom...

Elem, iako se Behind the Curtain zaista bavi vrlo stereotipnom, neki bi rekli i „bezbednom“ temom, dopustite mi da ukažem da smo poslednjih godina usred procesa vrlo ozbiljne relativizacije mnogih stvari za koje smo smatrali da su istorijske istine i da oko njih nema prostora za raspravu. Ako na sve strane i slušamo da je antisemitizam u porastu – a znam da će biti onih koji insistiraju da je to sigurno sve izmišljeno kao što su Jevreji poznati po izmišljanju, jelte, svega – a možemo golim okom da vidimo uspon desničarskih i ekstremno desničarskih političkih pokreta i stranaka na sve strane, onda bi se reklo da su ovakve priče ne bezbedne već esencijalne. Takođe, a zaustavite me ako vam je pun kufer priče o Europrajdu, ALI SAMI STE KRIVI, ali imam utisak da u zemlji u kojoj najveća crkvena zajednica, predsednik države i njemu odnosna satelitska svita izvršne vlasti PLUS gomila tradicionalistički nastrojenih stranaka i pokreta svi složno ponavljaju da, eto, jednom identitetu ovde nema mesta, bar ne na ulici, i da ne treba da se provocira većinski identitet (u čije ime, i rekao bih, UMESTO koga oni, eto govore) i da, bre, imaju sve zagarantovane zakonske ravnopravnosti i što mora da se izlazi na ulicu ako već sve to imaju i bla bla bla, dakle imam utisak da u zemlji u kojoj vrlo ozbiljni nosioci društvene moći pronalaze brojna obrazloženja zašto je u redu da se jednom identitetu ne dopusti da uživa svoja zakonski garantovana politička prava, priča kao što je Behind the Curtain treba da bude deo lektire. Za sve razrede. Da se čita svake godine ispočetka, da se umnoži u milion primeraka i baca iz aviona preko plodnih oranica i naših urbanih centara da nikom ne promakne kako je, eto, lako da društvo skrene u pogrešnom smeru i pusti niz vodu deo svojih sugrađana, sve po zakonu i u skladu sa maksimom da institucije samo rade svoj posao. Nisam, što kažu, Amerikanac, ali treba povremeno čitati ovakve stvari da se Evropa, kojoj mi, eto, istorijski pripadamo, podseti kakve svinjarije u njoj vole da se dese. I da danas još imamo živih ljudi koji se sećaju tih svinjarija, doživljenih iz prve ruke.



Elem, Behind the Curtain nije delo jevrejskog autora a to je možda i najzanimljiviji element priče – naprosto, navikli smo da ovkve stripove rade Jevreji i to im se računa u nekakav, jelte, rok službe. Autorka Behind the Curtain je italijanka sa francuskom granom u svojoj porodici i, uprkos tome što je strip pisan memoarski, u prvom licu, u pitanju je vrlo mlada osoba. Sara Del Guidice je rođena u Milanu 1998. godine i tamo je studirala ilustraciju i animaciju a onda je za potrebe izrade master-rada prešla u  francusku, konkretno Angulem, gde radi taj svoj master vezan za medijum stripa. Štaviše, i sam ovaj strip, u originalu nazvan Derrière le rideau nastao je iz istraživanja vezanih za tu tezu i inspirisan je pre svega prizorom deteta koje je autorka videla da se krije iza zavese na nekom koncertu i iz te slike je izrastao čitav imaginarijum ove priče. U daljem kontekstu, kao inspiracija je poslužio i strip Irmina Barbare Yelin, nemačke umetnice koja se u više svojih radova bavila holokaustom, ali onda i knjige za decu iz serijala La Petit Nicolas koje je slavni francuski crtač i ilustrator Jean-Jacques Sempé radio sa Renéom Goscinnyjem, i koje su bez sumnje Del Guidiceovoj dale okvirni ton kojim je pričana priča o detinjstvu iz pozicije glavne junakinje Behind the Curtain.

Utoliko, kada počnete da čitate Behind the Curtain, nemate utisak da se radi o zlokobnom narativu koji će vas suočiti sa ljudskom surovošću što se krije iza društvenih normi. Ovo je jedan vrlo umiren, ljubak mada ne i idealizovan prikaz detinjstva koje se odvijalo u okviru jedne fine, građanske porodice u nekom od provansalskih gradova poznih tridesetih godina prošlog veka. Yaël je na početku stripa, 1937. godine predpubertetsko čeljade koje ima i mlađu sestru, Émilie i njihova je jedina briga kako da ubiju vreme na Yaëlinom osmom rođendanu gde se kuća napunila odraslima koji se bave jedni drugima a ne decom. Yaël je narator ovog stripa po uzoru na, možda, Anu Frank, i njeno shvatanje sveta je jednostavno i prirodno detinje, pa su i prve traume – očevo muvanje iza zavese sa jednom od gošći, uskoro majčina smrt – prikazane na prirodan način i ne kao teatralni, prenaglašeno dramatični „žanrovski“ akcenti.

Ono što je za ovaj nartiv značajno je da su Yaël i Émilie Jevrejke po majci, ali da im je otac „goj“, odnosno ne-Jevrejin, odnosno pripadnik većinske hrišćanske zajednice u Francuskoj. Ovaj podatak izaziva malo tenzije na početku stripa ali i njega protagonistkinja tumači iz perspektive deteta i ovo je rani signal da će ovaj strip imati vrlo ozbiljan pa i zastrašujući pančlajn s obzirom da, iako pričan sa neke tačke u budućnosti, on prilično jasno uvek zadržava detinji rakurs i ton.

Autorka stripa vrlo sposobno rukuje materijalom i spaja intimno i porodično sa društvenim, prikazujući postepeno i neizbežno klizanje Evrope u novi veliki rat i brige kroz koje porodica prolazi. Od srazmerno imućne familije sa ozbiljnom sluškinjom i guvernantom, ova porodica sa početkom rata ima iskustvo laganog pada u siromaštvo, pogotovo kada otac biva regrutovan i poslat na front.

Naravno, snaga ovog narativa je upravo u tome da se ne bavi uobičajenim tropima ratnog stripa. Del Guidiceova sistematično i uverljivo pokazuje kako je francusko društvo objektivni vojni poraz transformisalo u neku vrstu narativa o pobedničkom kompromisu sa Pétainovom vladom koja je građansku, egalitarističku prirodu francuskog društva uspela da relativno brzo i bezbolno skrene u pravcu nacionalističkih mitomanija i diskriminatorske političke prakse.



Svakako je najjači utisak koji ovaj strip ostavlja upravo to da se „bezbolnost“ o kojoj pričamo odnosila na većinsko stanovništvo dok su cenu plaćali Jevreji. Prvo imigranti, naravno, a onda i domicilno stanovništvo jevrejskog porekla, sa promenljivim kriterijumima za to ko se tehnički smatra Jevrejinom i postepenim odlascima u fašističkom smeru čitavog društva kroz uvođenje sve sramotnijih propisa i eksplicitnim napuštanjem građanskih vrednosti u korist onih „patriotskih“. U ovom stripu, da bude jasno, nema Nemaca i ljudi koji na kraju dolaze u porodičnu kuću da u njoj traže devojčice čija je pokojna majka bila Jevrejka, su pripadnici francuske policije, etnički Francuzi koji samo rade svoj posao.

U tom smislu, „iza zavese“, naravno, funkcioniše i kao fina metafora za društvo koje ima jedne vrednosti na, jelte, ulici a ipak neke druge kada je skriveno iza zavese i dvoličnost francuske zajednice koja se kasnije – koliko je mogla – sakrila iza Pétaina je u ovom stripu jedna univerzalna dvoličnost kakvu i mi ovde znamo sa našim objašnjavanjem da je, jelte, odnos koji je Milan Nedić imao sa okupatorskom vojskom bio, jelte, „komplikovan“.

Mislim, naravno da jeste, ali, eto, neka streljani đaci iz Kragujevca budu podsećanje na to koliko je čišćenje Srbije od Jevreja zapravo pomoglo da, jelte, Srbi budu pošteđeni...

Enivej, da se vratim još malo stripu. Del Guidiceova uprkos mladosti ima vrlo solidno izgrađene pripovedačke veštine i mada je ovo na prvi pogled nekomplikovana, pravolinijska priča, ona vrlo dobro drži svoj ton i pogađa krešenda u naraciji tako da čitalac stalno biva ispunjen refleksijama na ono neizgovoreno što protagonistkinja možda i ne shvata ali je njemu jasno. Grafički, Del Guidiceova je isprva i planirala da bude ilustratorka dečijih knjiga pa je pored Sempéa u njenom crtežu prisutna i sjajna Marie Muravski, pogotovo sa njenim finim, nežnim kolorima. Del Guidiceova vrlo uspešno kreira izgled dečije knige, rađene rukom i sa puno ljubavi, a da to ne stoji perpendikularno u odnosu na tu na kraju opominjuću i mučnu priču koja se priča. Pa, eto, ako biste da se mali mučite i budete opomenuti,  A TREBA, Europe Comics ovaj strip prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko dana se poslednjim brojem završio serijal Spider-man 2099: Exodus, priča od sedam brojeva koju je Marvel, ne šalim se, najavljivao rečima „The Epic of the century is here“, sa sve „alfa“ i „omega“ u naslovima prve i poslednje epizode – između kojih se smestilo još pet, normalo numerisanih – kao da je u pitanju nekakav ozbiljan krosover. U stvarnosti, ovo je bio normalan strip od sedam brojeva koje je sve napisao jedan scenarista, vozeći relativno linearni narativ, a gde je naklon nekakvom DOGAĐAJU najviše u tome da je (skoro) svaku epizodu nacrtao drugi crtač i da su pojedinačne priče imale fokus na određenim likovima.



Ovo je, dakle, drugi veći projekat koji je uradio Steve Orlando nakon svog dosta, jelte, javnog prelaska u Marvel iz DC-ja koji mu neobjašnjivo, i pored ozbiljnog hajpa koji ide uz Orlanda, makar u medijima, nije dao ozbiljan ugovor. Orlando je, sva je prilika, bio naprosto žrtva DC-jevog kresanja troškova a ne meta nekakve smišljene kampanje ostrakizma, no, ako mi je dopušteno da kažem, u pitanju je scenarista koji je ipak, barem za moj ukus, više hajp nego što je do sada isporučio. Ne kažem, da bude jasno, da Orlando piše loše stripove ali ni jedan od njih me do sada nije zaista uhvatio do kraja, stegao i naterao da ga pogledam u oči i priznam da je, jelte, umjetnik.

Kad smo već kod priznavanja, priznajem da bih neizmerno više voleo da Orlando rado jednostavnije serijale, usredsređene na likove i jasne zaplete umesto što mu je zaštitni znak postalo igranje sa visokim konceptima i gomilama likova. Njegov rad za Image Comics, Commanders in Crisis je bio upravo ovo drugo i bio sam njime ipak samo delimično zadovoljan. Spider-man 2099 mi je nekako delovao kao pravi lakmus-test za to koliko će se Orlando, kada se dohvati jednog zbilja ikoničkog lika (kao da to Midnighter već nije bio, dobacuju iz zadnjih redova Midnighterovi fanovi, uostalom s punim pravom) da se bavi samim tim likom, a koliko svim drugim stvarima koje njegov svet podrazumeva. Neiznenađujuće, Spider-man 2099: Exodus je ponajmanje priča o Spajdermenu.

A što, hajde, ne mora da bude toliki dilbrejker. Poslednjih nekoliko godina je Peter David imao prilike da piše nove priče o Spider-manu 2099 aka Miguelu O’Hari, liku koga je David proslavio (iako ga nije kreirao) a zauzvrat je ovaj – dodatno – proslavio njega. Uostalom, Spider-man 2099 je bukvalno jedini lik iz čitavog „2099“ univerzuma koji i danas ima ikakvu relevantnost u Marvelu i uspeva da se pojavi, povremeno u sopstvenim serijalima. Utoliko, to da je Marvel tridesetogodišnjicu čitave „2099“ inicijative obeležio ovim, jelte, događajem fokusiranim na Spajdermena iz 2099. godine ima smisla, ali evo nek me sad zgazi tramvaj ako sam jedini koji je pomislio da je besmisleno što na žurku nije pozvan Peter David.

I da ne bude nejasno, ne mislim da je Orlando ovde obavio nešto specijalno loš posao. Ovo je strip koji je, pa, korektan, i koji svakako ima malo ambiciozniji scenario nego što je bio prethodni Orlandov rad za marel, The Darkhold koji je na kraju bio jedva išta više od alatke da se status kvo Skerletne Veštice malo pomeri sa mrtve tačke. Ali s druge strane, ovo je i prilično bezbedan, da ne kažem srazmerno nemaštovit način da se obeleži jubilej, kroz ponudu narativa koji obilazi relativno opšta mesta univerzuma kojim se bavi i zaplet koji je, pa, generički. Pričajte o Peteru Davidu šta god hoćete – teško da ćete biti jedini koji po njemu prosipa žuč i jed – ali kad god se on dohvati rada na Spider-manu 2099, to je nov strip koji ide napred i značajno, opipljivo menja mnoge elemente priče o Miguelu O’Hari.



Spider-man 2099: Exodus kao svoj najveći greh treba da ubeleži to da ovo nije zaista strip o Miguelu O’Hari ili Spider-manu 2099. Ovde je Spider-man 2099 prisutan pre svega kao uokvirujući koncept jer, kako rekosmo, ovo je jedini lik koji je zaista na bilo koji način sačuvao relevantnost tri decenije od nastanka, dok su pojedinačne epizode usredsređene na druge heroje ovog univerzuma, uključujući Crnu udovicu, X-Men, Lokija, Avengerse itd. Utoliko, iako će poštovaoci Spider-mana 2099 s jedne strane biti tronuti što njihov omiljeni junak ovde biva praktično „zvanično“ prepoznat kao najvažniji heroj svoje ere, a kroz spektakularni sukob sa mračnom organizacijom što je sebe stavila iznad zakona i uspostavila se kao praktično tiranski, post-kapitalistički vrh lanca ishrane futurističke ere, sa druge strane će verovatno malo i da škrgutnu zubima što u stripu koji nosi njegovo ime na naslovnoj strani, njegova minutaža pred kamerama zapravo ispadne veoma skromna.

Marvel je koncepciju „2099“ razvio u ranim devedesetima kao (još jednu, naravno) futurističku ekstrapolaciju „današnjeg“ Marvelovog univerzuma, pomerenu stotinak godina u budućnost i sa verzijama superheroja iz „našeg“ doba u toj nekoj futurističkoj varijanti. Dok su neki od njih zapravo bili isti oni ljudi koje i danas znamo, većina, uključujući Spajdermena, su bili neka vrsta duhovnih naslednika heroja sa kraja dvadesetog veka, noseći ista ili slična imena ali sa osobenostima diktiranim i subjektivnim i objektivnim razlozima. Ključna stvar je svakako bio taj univerzum 2099. godine, esteski i tematski inspirisan cyberpunk tropima osamdesetih godina, prikazan kao cinično doba razularenog korporativnog kapitalizma i snažnog klasnog raslojavanja u društvu, uprkos visokoj tehnologiji koja je, ako ste verovali klasičnoj naučnoj fantastici ili komunistima, trebalo da donese blagostanje i postepeno ukidanje klasnog društva.

Šarm ove koncepcije je svakako bio u tome što je, za razliku od drugih Marvelovih futurističkih distopija (od kojih je neke pisao baš Peter David), ova bila socijalno kompleksnija, više okrenuta interakciji između kapitala, tehnologije i politike nego pukom, jelte, omažiranju Mad Maxa ili Terminatora. Ali opet broji se samo to koliko dobrih stripova vi izvučete iz te koncepcije i Spider-man 2099 je bio jedan od retkih koji se i danas smatraju dobrim.

Elem, u skladu sa onim što smo već dokazali – da mlađi autori u Marvelu i DC-ju danas pišu stripove koji imitiraju stripove što su ih čitali kada su odrastali – Steve Orlando eksplicitno kaže da je Spider-man 2099 bio njegova prva distopija i, ponovo, da ne grešim dušu, on se ovde dosta uložio u priču, kreirajući jedan ako ništa drugo a ono interesantan zaplet koji prikazuje jedan istorijski prevrat u svetu 2099. godine, sa konačnim padom Normana Osborna na kraju poslednje epizode i konačnim trijumfom Spajdermena nad zločincem koji je dominirao više od jednog stoleća.



Ali, jelte, zaplet je samo deo uspešnog stripa i Spider-man 2099: Exodus je pre svega strip o svetu a tek mnogo manje strip o likovima. Utoliko, radnja ove priče meandrira za sve pare i mora da smišlja brojne izgovore – neke bolje a neke lošije – što se odlazi u jako dugačke tangente u kojima nemamo ni Spajdermena niti, uopšte, smislenu sponu sa njegovim planom da rasturi kabalu moćnika što teroriše pošten svet, već se bavimo lokalizovanim problemima drugih likova.

Nisu to loše epizode, Orlando sasvim korektno ispisuje priče koje čitamo i na kraju ih nekako poveže u celinu koja se drži na okupu ako je ne gledate baš iz sve snage, ali naravno da strip ima neugodnu, pomalo šantavu strukturu u kojoj korektni set pisovi nikada ne kreiraju utisak interno dosledne i dobro vođene celine. Dakle, negde ima viška, negde ima manjka i to da Orlando ipak sve nekako dovede do logičnog kraja je bez sumnje svedočanstvo i o njegovoj spretnosti kao scenariste i o trudu koji je uložio. Ali, s druge strane, to ne može da spase strip strukturalnih nestabilnosti. Dopada vam se Winter Soldier 2099 koga vidite u uvodnim epizodama? Lepo, ali on neće igrati skoro nikakvu ulogu u najvećem delu ove priče. Loki i Asgard su upotrebljeni za obavezivanje lika Valkire 2099 da pomogne Spajdermenu i potpuno su nevažni za najveći deo ovog narativa itd.

Kada se na ovo doda to da su epizode crtali različiti crtači (ne i loši: Paul Fry, David Wachter, Marco Castiello, Ze Carlos, Alessandro Mircola, Kim Jacinto), jasno je da ovaj strip ne ostavlja utisak konzistentne celine.

Ali opet, ovo JESTE onako kako ne samo Marvel već i DC u velikoj meri shvataju današnji superherojski strip. Ne kao medijum za pričanje jedne kvalitetne priče već kao medijum citiranja priča koje čitalac već zna, tokom kojeg ostavljate seme za buduće priče što će biti ispričane ako bude zdravlja, sreće junačke i para. Ako se između svega toga provuče dobar narativ, imali smo sreće. Često se to ne desi. I, utoliko, Spider-man 2099: Exodus moram da računam u uspelije radove ovog tipa jer me nije TOTALNO bolelo dupe za stvari koje se ovde događaju mada jesam dobar deo vremena osećao indiferentnost i pitao se da li moja ljubav prema Miguelu O’Hari može da dobije reciprocitet makar u finalu ovog stripa. Odgovor je „ne zaista“ ali se Orlando makar vidno potrudio. Kolekcija izlazi u Novembru pa je možete preorderovati putem Amazona.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko dana se petim brojem završio Marvelov miniserijal Spider-Punk, strip koji, da budem iskren, nisam baš ni očekivao da ikada nastane. I mada nije u pitanju bilo neko sakralno otkrovenje za mene, ovo je svakako na kraju ispala pričica sa srcem i etitjudom na pravom mestu, urađena od strane autora koji zaslužuju više prostora u Marvelovim stripovima. Pa, da vidimo kako je to bilo.



U prvom redu, da kažemo da je koncept Spider-Punka toliko, jelte „memetički“ da stara osoba kao ja prosto ne može da poveruje da je ovaj strip zaista i napravlhen. Sam lik Spider-Punka kreirali su Dan Slott i Olivier Coipel 2015. godine za potrebe tadašnjeg Spider-Verse narativa. Slott se tokom svog dugačkog rada na Spajdermenu veoma ulagao u po srazmerama velike događaje i krosovere a i zaslužan je za vrlo ozbiljno forsiranje multiverzalnih krosovera koji su na kraju, sada to znamo, postali temelj Spajdermenovog rada u medijumu filma. Briljantni animirani film Into the Spider-Verse ali i recentniji No Way Homeoba suštinski baštine Slottov marljivi rad na uspostavljanju nekakve ideje „spajderverzuma“, odnosno paralelnih univerzuma u kojima postoje distinktni likovi sa „paukolikim“ moćima i poreklom na neki način vezanim za Spajdermena sa Zemlje 616, onog koji mi najbolje znamo.

Da bude jasno, niti je Slott izmislio koncept multiverzuma, niti ga je izmislio u okviru Marvelovih stripova, pa čak ne treba reći ni da je Slott izmislio ovaj koncept za Spajdermena. Ali Slott ga jeste najozbiljnije razradio i, temeljeći se na idejama koje je početkom stoleća u ove stripove uveo J. Michael Straczynski, kreirao ozbilju infrastrukturu paralelnih univerzuma i interesantnih Spajder-likova u njima od kojih su neki – poglavito Spider-Gwen – uspeli da imaju prilično uspešne nezavisne živote.

Spider-Punk je u okviru ove priče delovao samo kao zanimljiv mem – Spajdermen sa planete Zemlje koja je „pankerski“ tematizovana, sa kostimom koji uključuje nitne i jaknu od teksas-platna sa otkinutim rukavima, što u borbu kreće sa električnom gitarom u rukama – ali je uspeo da izbori dovoljno prostora da u okviru narednog, pod Slottovim vođstvom rađenog, krosovera, Spider-Geddon, ima sopstveni narativni luk u kome smo saznali više o njegovom svetu (Zemlja 138) kojim vlada predsednik SAD, Norman Osborn u sprezi sa ekstremno desničarskim političkim strujama i korporacijama. Spider-Geddon se događao usred Trumpovog mandata pa je svakako ovaj, relativno sporedni, element priče bio inspirisan ovom realnošću i imao određenu relevantnost. U svakom sluačaju Spider-Punkov zaplet se ovde završio kada je titularni heroj Normanu Osbornu, koji se „Venomizirao“, odsekao glavu sopstvenom električnom gitarom.

Bez nekog većeg povoda, Spider-Punk je u 2022. godini dobio svoj prvi miniserijal i mada je ovo za sada bila skromna pričica od pet brojeva, rekao bih da su reakcije čitalaca bile dosta dobre. Ne treba tvrditi da imamo pred sobom novog Milesa Moralesa, ali Spider-Punk svakako u ovom trenutku zrači jednom prepoznatljivom omladinskom energijom i neću biti PREVIŠE iznenađen ako počne učestalo da se pojavljuje u krosoverima sa drugim „mladim“ herojima trenutno aktuelnim u Marvelu, uključujući Championse ili Ms. Marvel. Štaviše, u ovom miniserijalu je Ms. Marvel, Kamala Khan sa zemlje 138 jedan od bitnih sporednih likova i autor scenarija, Cody Ziglar je pored nje uveo još nekoliko omladinskih heroja u svojim “138“ verzijama, kreirajući po prvi put nešto razrađeniju sliku ovog univerzuma.



Ziglara Marvelova publika zna pre svega po radu na recentnom Amazing Spider-man Beyond serijalu gde je delio scenarističke dužnosti sa nekoliko poznatijih strip-scenarista, ali scenaristička karijera ovog momka iz Kalifornije nije za zanemariti. Ziglar ima dosta iskustva sa pisanjem za televiziju – bio je nominovan i za Emmy – uključujući i Futuramu, ali i She-Hulk: Attorney at Law. Kao i veliki broj danas dolazećih kreativaca, ima dosta iskustva i sa podkastovanjem, ali je možda najznačajnije za ovaj strip to što je u pitanju čovek afroameričkog porekla sa solidnom pank-reputacijom.

Pank rok je, kao muzika vezivana za radničku klasu prevashodno u Velikoj Britaniji, skoro od samih početaka imala jasan levičarski naklon. Ne da je to bilo u potpunosti unificirano ili artikulisano od strane svih bendova, fanzina, aktivista itd. ali je svakako fer reći da su anarhističke – pa i socijalističke – ideje više od četrdeset godina unazad prisutne unutar pank-kulture. Uz njih svakako dolazi i jedna unificirajuća, pre svega na klasi bazirana sabornost u kojoj se prepoznaje da je klasa važnija od rase i da se pripadnici radničke klase valjaju ujediniti bez obzira na svoje etničko i rasno poreklo.

U praksi, pak, primeri muzičara i, uopšte pankera afričkog porekla imaju tendenciju da budu manje frekventni kako u SAD tako i u Velikoj Britaniji jer ipak postoje i mnogi drugi kulturni faktori koji određuju put mlade osobe ka subkulturi kojoj će osećati da pripada. No, neki ikonički primeri kao što su D.H. Peligro, bubnjar Dead kennedys, kao i ikonički crni pank bend Bad Brains iz D.C.-ja stoje kao podsećanje na važne i slavne pripadnike afroameričke zajednice koji su pank-rok kulturi dali neizbrisiv doprinos.

Ovo sve naglašavam jer je u univerzumu 138 Spider-Punk zapravo Hobbie Brown, klinac iz afroameričke zajednice koji je u glavnom univerzumu, dakle u onom koji smatramo „pravim“ (616) uzeo identitet Prowlera. Naravno, igranje sa Spajdermenovim bliskim saradnicima ili protivnicima koji u alternativnim univerzumima sami postaju Spajder-heroji je čest pristup u ovim stripovima – ponovo Spider-Gwen kao jasan primer – ali je snaga ovog konkretnog serijala iz 2022. godine u tome što Ziglar, imajući priliku da malo detaljnije prikaže Brownov svet, kreira ansambl koji je sastavljen velikim delom od pripadnika manjina koje su sve ujedinjene pank-kulturom i za omladinu prirodno progresivnim idejama. Tako umesto kapetana Amerike imamo lika po imenu Captain Anarchy koji je nativni Amerikanac (i gej, mada se ovom detalju posvećuje vrlo malo pažnje, pošto je sasvim normalizovan, kako i treba da bude u okviru ovakve kulture), umesto Ironhearta imamo Riri Williams sa moćima Iron-mana i partizanskim imenom Riotheart, Kamala Khan je gotovo identična onoj iz „našeg univerzuma“, dakle pakistanska klinka iz Nju Džersija, samo ovde sa malo više pank-etitjuda i prijateljima u Filadelfiji, Daredevil je žensko iz Latino-zajednice itd.

I to je dosta simpatičan ansambl. Ziglar ne rešava sva pitanja koja svet broj 138 postavlja pred čitaoca ali uspeva da mu svet profunkcioniše pa se tako ne pitamo ZAISTA da li Hobbie Brown i njegovi drugari žive u konstantnom mjuziklu, je li svaka osoba koju vidimo nekako u nekom bendu, da li je ovo distopija kao ispala iz Marvelovih stripova devedesetih godina, ili je u pitanju svet sa malo više „mesa“...



Zaplet miniserijala Spider-Punk je razoružavajuće jednostavan. Hobbie i njegova ekipa žive u skvotu u Bruklinu i konstantno ratuju sa bandom lovca Kravena koja i sama ima ime kao da je nekakav bend – Kraven & The Hunters – sastavljenog od neonacista ruske provinijencije. Iako je ovo kliše, mislim i da je, nažalost prilično prihvatljiv. Hobbie i njegov kru uspevaju da Kravenove sledbenike isteraju iz svog kraja, ali kada se ovi ponovo pojave, naoružani vojnim hardverom i pojačani plaćenikom Taskmasterom postaje jasno da ovo nije puki „turf-war“. Neko bandu snabdeva vojonom opremom a u cilju „čišćenja“ delova grada koji treba tumačiti kao nasilnu, agresivnu džentrifikaciju. Klinci iz kraja, naravno, neće da se predaju bez borbe i pošto je jasno da komande stižu iz samog Vošington DiSija, Hobbie i njegov bend sedaju u kombi i kreću u prestonicu da zaveru između države i predatorskog kapitala saseku u korenu.

Utoliko, ovo je antikapitalistički wish-fulfillment, ali i pank-rok turneja i strip ima jednu anarhičnu, ali pozitivnu atmosferu sa omladinskim, pank-superherojima koji svraćaju u Filadelfiju, tamo se bore protiv Kingpina koji je amoralni koncertni promoter, apgrejdovan u geng-bosa, pa dolaze u DC da bi shvatili da Osborn ipak nije mrtav i da je zapravo sada jači nego ikada, sa sve vojskom kibernetski ojačanih siledžija koji mrze „komuniste“ i spremni su da ratuju za vojno-industrijski kompleks i kapital.

Nije dakle u pitanju posebno suptilna pank-fantazija i protagonisti se i sami često izražvaju u parolama, ali Ziglarov tekst ima u sebi dosta energije i Spider-Punkov „bend“ je sastavljen od likova koji su simpatični i za koje navijamo od srca (pogotovo kad vidimo pank-verziju Hulka, jelte).

Naravno, nije zgoreg imati na umu to kako je jedna suštinski radnička, grassroots kultura ovde kooptirana od strane jedne od najvećih korporacija na svetu da bi, jelte, okrenula neki dinar, ali možemo birati da ovo gledamo i kao malu, autonomnu teritoriju u okviru Diznijeve okupacije, jer je serijal svakako pun iskrenog levičarskog sentimenta, ako već ne ide preduboko u kropotkinovske ili marksističke analize. Opet, jedan od momenata u narativu jasno ukazuje da revolucije same po sebi nisu rešenje već samo jedna od etapa ka rešenju i da je pitanje šta ćete raditi dan nakon revolucije veoma značajno. Time je ovaj strip svakako otišao korak daje od većine, jelte, „panka“ u celini.

Ziglar dijaloge ovog stripa puni referencama na klasične pank pesme, počevši od pokliča „It’s time to kick out the jams, motherfuckers“ kojim su MC5 maltene svojeručno izmislili pank za američku publiku, pa nastavljajući sa Ramonesima, Bad Brainsima, Misfitsima itd. Ziglar je, jasno, vrlo verziran u klasičnom – velikim delom američkom – pank roku pa je i plejlista od 35 pesama (po sedam za svaku epizodu) koju je sastavio za praćenje ovog stripa puna uglavnom odlične muzike (uključujući Motorhead, naravno). Ono gde je imao mnogo sreće je da je za crtača ovog serijala raspoređen Justin Mason, mladi ali eksplozivni crtač koji je do sada radio (sporadično) na Radiant Black ili Rogues Gallery za Image Comics, ali će mu ovaj serijal bez sumnje otvoriti mnoga vrata. Masonov crtež je anarhičan, energičan ali dovoljno uredan da se naracija može pratiti bez problema. Svakako veoma cenim što su borbe urađene tečno i bez posterskih kompozicija, dakle, „režirane“ su vrlo solidno a što u stripu koji se velikim delom sastoji upravo od borbe ima veliku važnost. Kolore je, takođe energično radio Jim Charlampidis a Travis Lanham na leteringu je sve lepo povezao ponovo anarhičnim a opet urednim i disciplinovanim dizajnom.

Spider-Punk nije neki veliki strip, da se odmah razumemo, i, pošto je u pitanju ansambl-priča, ona i nema mnogo prostora da dublje ulazi u karakterizacije svojih protagonista, zadržavajući se na ikoničkom nivou i govoreći velikim delom u parolama, ali opet, ona ima srca i istinsku ljubav za svoju temu i nije da mi nije bila simpatična. Videćemo kakva će biti budućnost Spider-Punka u stripu (već ima život na filmu i u video-igrama jer je, rekosmo, ikoničan), a ovaj serijal možete, na Amazonu, kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Priznajem da ne znam bogznašta o portugalskoj strip tradiciji pa me je grafički roman Ballad for Sophie aka Balada para Sophie iz 2021. godine solidno protresao, pozitivno iznenadio i, hajde da otvorimo karte, malko doveo i do suza. Ovo je dirljiva, duhovita, vrlo kinematska a opet nekako nepristojno realistična priča koju su napravila dva bezgranično talentovana čoveka. Kad kažem „kinematska“ hoću da kažem da je ovo u tradiciji klasične (holivudske) ljubavne drame sa teškim, a plemenitim emocijama, kakve će posle šablonskom izradom biti svedene na nivo melodrame. Ali ovo nije melodrama. Ovo je the real deal, priča o stvarnim (mada potpuno izmišljenim) ljudima koji imaju stvarne emocije i prolaze kroz stvarne tragedije u meri koja na kraju i čitave njihove živote pretvara u produženu agoniju iako pričamo o pripadnicima, nominalno, visoke društvene klase. Ballad for Sophie taj trik da harizmatične i, uostalom, bogate osobe uspeva da nam prikaže kao zaista tragičke (anti)heroje sa kojima je prirodno saosećati izvodi tako sigurno i ubedljivo da se pitam kako neki ljudi naprosto lako i prirodno pišu ovako dobre priče iako im je pisanje samo sekundarna profesija a nama drugima proviđenje nije dalo talenta (u bilo kojoj jelte, struci) ni da se napuni rakijska čašica.



Jer, gledajte, Filipe Melo, autor scenarija za ovaj strip je istovremeno i bez mnogo, reklo bi se napora, napisao je i saundtrak za taj strip (doduše jednu pesmu samo, koju na Spotifyju možete čuti ovde) jer je čovek po vokaciji kompozitor. I to ozbiljan. Melo je džez pijanista koji je u svoje muzičko školovanje uključio i studije na Berkliju a natrag u Portugaliji je nastupao sa mnogim uglednim muzičarima, pa i sa veličinama kakav je recimo Andrea Bocelli, ali i sa pravim džez pregaocima (Benny Golson, Seamus Blake Peter Bernestein itd.). Ali ima on i druge vokacije. Njegov prvi kratki film, I'll See You in My Dreams podobijao je silne nagrade i danas se, vele, smatra prvim portugalskim zombi-filmom, a onda je seo i pisao pa i režirao televizijsku seriju Un Mundo Catita, pa režirao dva spota za doom metalce Moonspell, pa zatim dobio još nagrada od Portugalske filmske akademije za svoja kasnija dva kratka filma.

Nije loše? Nije. Melo iza sebe ima i stripove objavljene za američki Dark Horse (The Adventures of Dog Mendonça & Pizzaboy), a sve ovo dolazi nakon što je sa petnaest godina bio hapšen zbog, jelte, hakovanja, i nekoliko mu je godina bilo zabranjeno da koristi računare.

Kreativan, dakle, nemiran um, ali Ballad for Sophie je strip urađen sa visokim nivoom ne samo umetničke vizije već i zanata.

Doduše, neki bi rekli da je lako napraviti dobar strip kada vam je crtač Juan Cavia. Ovaj argentinski ilustrator je možda najpre poznat kao scenograf jer je posle mladosti u kojoj je razvijao različite slikarske i crtačke veštine studirao film i bavio se proizodnjom storibordova za razne produkcije, ali je pored već pomenutog The Adventures of Dog Mendonça & Pizzaboy sa Melom radio i druge stripove. Film mu je svakako glavni posao i izvor prihoda – 2010. godine je film na kome je on radio scenografiju, El Secreto de Sus Ojos dobio Oskara za najbolji film izvan Engleskog govornog područja – no kada vidite koliko je Ballad for Sophie fenomenalno nacrtan pomalo vas uhvati ljubomora i poželite da ovaj čovek ima više vremena za, jelte, „naš“ medij. Moguće je da Cavia dobija poseban napad inspiracije kada sarađuje sa Melom, tek, Ballad for Sophie je izuzetno grafički opremljen strip sa pomoći koju je oko pozadina pružio Juan Cruz Rodriguez dok su letering i dizajn, kao i prevod na engleski pali u dužnost ženi po imenu Gabriela Soares. Ovo je na kraju na engleskom jeziku izdao IDW u okviru svog imprinta Top Shelf, krajem prošle godine i nekako je i lepo videti da jedan zaista izuzetan rad biva prepoznat izvan, jelte, usko stručnih inicijativa kao što je evropski Europe Comics.



To što na početku stripa ne vidite nikog ko se zove Sophie ne treba da vas zbuni. Ovo je priča koja ima smisla kada je pročitate do kraja, ali je zgodno da u nju uđete bez previše predznanja, otvorena uma i, jelte, čista srca. Opet, hitam da ukažem kako ovo nije nekakav postmoderni, eksperimentalni, metatekstualni narativ, naprotiv, ovo je staromodna, odlično ispričana biografska priča o ostarelom kompozitoru i muzičaru koji je, čini se, u životu imao sve sem onoga što je najviše želeo.

Ballad for Sophie je formatiran kao dugački intervju koji mlada novinarka-pripravnica Adeline radi sa proslavljenim autorom i izvođačem lakih nota po imenu Julien Dubois. Protagonisti su Francuzi i Ballad for Sophie deluje kao franko-belgijski strip uključujući Cavijin stilizovan, sočan crtež, ekspresivne protagoniste i ukusan, uzdržan vizuelni humor. A što je veoma zgodno jer je ovo pored svoje dirljivosti i topline, zapravo velikim delom mučna priča.

Julien Dubois je star i na početku stripa gotovo stereotipno ogorčen čovek koji ne daje intervjue i u prvom cugu glatko odbije da da ikakvu izjavu mladoj novinarki bez obzira što je intervju zakazan i dogovoren preko njegovog izdavača. Kada ona kaže da želi da piše o njegovoj karijeri on gotovo da povrati govoreći da je ta karijera gomila laži i suštinski bezvredna. Naravno, njena posvećenost ali i takt malo pripomognu, a najviše pomogne kada Dubois shvati da ona prepoznaje pijanistu Francoisa Samsona samo po izvođenju koje on pusti sa ploče. Dubios na kraju ipak pristaje na intervju...

Ono što sledi je dugački flešbek na čitav život muzičara sa početkom još pre Drugog svetskog rata i nemačke okupacije Francuske, skaska o gotovo bolesno ambicioznoj majci ali i talentovanom dečaku koji bi, možda, ipak želeo da radi i nešto drugo u životu. Dubois je drilovan da bude najbolji, da, ali susret sa mladim, siromašnim pijanistom-genijem Francoisom Samsonom mu ukaže da on naprosto u sebi nema neuhvatljivi, onostrani talenat koji bi od njega zbilja i napravio najboljeg.

Ono što sledi je salijerijevska tragedija o dva muzičara od kojih jedan ima sve – slavu, novac, kokain, žene, sopstveni šou na televiziji – a da sve vreme zavidi drugom koji živi život socijalne izolacije i potpune posvećenosti klaviru iz kog izvlači zvuke kakve niko drugi na planeti ne može. No, Ballad for Sophie nije tek prepričavanje Formanovog Amadeusa u novoj eri već i izuzetno slojevita psihološka analiza ne samo protagoniste već i njegove majke i njenog ljubavnika koji će biti odgovoran za najveći deo karijere koju Dubois ima kao „klavirista“ što nosi šmekerske frizure i svira popularne zabavne pesme.



Ovo je istovremeno i jedan interesantan roman o čoveku koji nije specijalno „dobar“, čiji je veliki deo života zasnovan na lažima a veliki deo motivacije koju ima da radi to što radi baziran na zavisti, a koga čitalac ipak u potpunosti razume i sa njime saoseća, nesiguran da bi i on sam u sličnoj situaciji ikako drugačije postupio. Dubois prolazi kroz brojna iskušenja u životu, od majčinog „kurvanja“ sa Nemcima koje posle oslobođenja donosi prilično problema maloj porodici, preko beskućništva do kasnijih izazova koje donosi slava i robovanje entertejnment industriji bez obzira na to koliko ste ploča prodali, ali suštinski on je osoba koja je iznad većine toga jer ima, koliko god to smešno zvučao, plemenitu dušu.

Naravno, plemenita duša nije garant plemenitih postupaka i Ballad for Sophie je vrlo pažljiva i detaljna analiza ljudskog karaktera koja uzima jednu kinematsku priču, stavlja je u istoricistički kontekst, ali onda se bavi zaista vrlo univerzalnim, vrlo sveprisutnim emocijama, govoreći o frustriranosti, o narcisoidnosti, ali na kraju i o sazrevanju i, pa, da, o plemenitosti. Koja, da bude jasno, ne dolazi nužno kroz plemenite postupke ali čiji su ishodi, na kraju, posle mnogo godina, ipak plemeniti.

Moćno je to izvedeno, ali Ballad for Sophie je pored te „velike“ priče istovremeno i zabavan narativ ispričan sa punom svešću o kapacitetima strip-medijuma i za humor i za patos. Melov scenario je neužurban i odmerenog tempa da se jedna životna priča spakuje u opširan, detaljan grafički roman a kome Cavijin crtež daje veliku količinu karaktera.

Zbilja, Cavia ovo radi samo olovkom, bez tuširanja, ali su njegove linije toliko dobro odmerene a teksture toliko fino podešene da Ballad for Sophie ni u jednom trenutku ne deluje haotično ili mutno. Ovo je u svakom momentu perfektno kadrirano, perfektno vođeno pripovedanje sa likovima koji su „stvarni“, uprkos povišenoj ekspresivnosti i tome da je jedan od njih sve vreme prikazivan kao humanoidni jarac. Kolor je takođe perfektno odmeren i ovo je u vizuelnom smislu naprosto raskošan strip. A ima i jednu slatku mačku sa važnom ulogom u priči.

Ali i u skoro svakom drugom smislu koji vam padne na pamet, Ballad for Sophie je neumereno snažna priča. Centrirana na frustraciju, zavist i ljubomoru, ona do kraja pronalazi one najtananije, najplemenitije emocije u čoveku i u čitaocu izaziva snažan poriv da bude bolja osoba, čak i ako njegov život nije bio tako dramatičan kao što ga je imao Julien Dubois.

Drago mi je da je ovaj album našao prostora da izađe i izvan Portugalije, pa je ove godine bio nominovan i za Eisnerovu nagradu u SAD u četiri kategorije (i za Harveyjevu u dve), a letos je objavljeno da Universal International Studios ima planove da pretoči ovaj narativ i u televizijsku seriju. A što, evo da jednom i ja to kažem, deluje kao sjajna ideja. Ballad for Sophie ima snažan narativ i zanimljive likove i serija će, ako je bude, biti kratka i upečatljiva. Sve u svemu, jasno je da dajem majtoplije preporuke za ovaj izvrsni strip a IDW ga prodaje na ovom mestu, pa pogledajte sami o čemu se radi.

[Meho Krljic]

Sa zanimanjem sam pročitao grafički roman A Man's Skin u izdanju američkog Ablaze Publishing, a koji je originalno, na Francuskom i pod naslovom, jelte, Peau d’Homme izdao francuski Glenat još 2020. godine. Ablaze je ovo izdao pred kraj prošle na Engleskom jeziku i na američko tržište doneo album ovenčan gomilom nagada koje je podobijao po francuskim festivalima i konvencijama. A u pitanju je strip koji je seo tačno na volej današnjem, jelte, cajtgajstu i to maltene doslovno današnjem jer sam ga čitao baš na poslednji dan održavanja ovogodišnje manifestacije Europride u Beogradu.

„Uh-oh“, kažete sad vi, „Mehmete“, pa pitate, „da li je ovo strip koji bi bio zabranjen u Rusiji sa obrazloženjem da propagira homoseksualnost?“ Jeste, bogami jeste, to je takav strip.



No, ovo je i strip koji je bio poslednji projekat u karijeri za scenaristu Huberta. Hubert Boulard je preminuo Februara 2020. godine, u svojoj 49. godini i nije ni dočekao izlazak ovog stripa na francuskom tržištu niti te silne nagrade koje su usledile. U pitanju je čovek sa više od trideset godina iskustva u francuskoj i belgijskoj strip industriji, sa počecima u ranim devedesetima gde se prvo bavio kolorisanjem da bi nešto kasnije napravio tranziciju u scenarističke vode. Hubert je, koristeći uglavnom samo svoje ime, radio u različitim žanrovima i za različite izdavače (uključujući Dupuis i Dargaud), dobijajući priliku i da radi za tako prestižne serijale kao što je Spirou et Fantasio, (gde je doduše bio kolorist a ne autor scenarija). Stripovi za koje je pisao scenario su se često bavili rodnim temama, feminizmom i LGBT tematikom, a nadobijalo se tu i silnih nagrada što u Evropi a što i u Sjedinjenim američkim državama.

Dakle, pričamo o cenjenom, uspešnom scenaristi čiji je poslednji rad na neki način sažeo veliki deo njegovih interesovanja i radikalnih filozofskih promišljanja. Crtač je na ovom grafičkom romanu bio Zanzim, takođe iskusni francuski ilustrator i crtač stripova, a koji je pored Huberta dosta sarađivao sa Fredom Duvallom. Zanzim ima vrlo osoben, prilično karikaturalan stil koji izlazi iz opsega onog što se smatra „klasičnim“ franko-belgijskim stripom a to je i u redu jer A Man's Skin nije klasičan franko-belgijski album i nalazi se u polju alternativnijeg stripa, i po tematici a i po, bogami egzekuciji. Hoću da kažem, u nekom malo konzervativnijem tumačenju, ovaj bi se strip mogao nazvati i pornografskim. I to ne sad ni vanila-pornografskim, već gej-pornografijom. A zna se da je ona najopasnija ali i najslađa.

I, mislim, to je na neki način i tematski u središtu ove priče. Destigmatizacija gej orijentacije i njeno prikazivanje kao ne samo „alternativnog“ životnog stila već i kao jedne mnogo raširenije pojave nego što mi mislimo je u suštini ono oko čega se vrti A Man’s Skin, a što bi bez sumnje i bilo problem za nekog ko na sve strane vidi tu zloslutnu „propagandu homoseksualizma“. Homoseksualizam, naravno, ne postoji, ali A Man’s Skin jeste strip sa agendom, pa i strip koji ima izvesnu propagandnu notu. Srećom, ima i dovoljnu meru umetničkih kvaliteta da se ne može čitati kao puka propaganda, sem ako niste baš, jelte, zatucana osoba ili Boško Obradović.

A Man’s Skin se dešava u renesansnoj Italiji u jednom vrlo simpatičnom gradu u kome, doduše, postoje klasne razlike, ali ljudi načelno deluju kao dobri  a društveni život je prijatan, ispunjen socijalnim događajima i kulturnim provodom. Renesansa je i inače doživljavana kao period procvata građanske kulture u Evropi pa tako i A Man’s Skin svoj zaplet postavlja u okruženje u kome se vide zameci modernijih shvatanja društvenih uloga.



Ali, da bude jasno, samo zameci. Protagonistkinja ovog stripa je Bianca, mlada devojka iz ugledne i dobrostojeće porodice kojoj su roditelju ugovorili brak. Ona će uskoro poći za Giovannija, takođe finog momka iz takođe ugledne porodice i to što se mladi uopšte ne poznaju ne da nije problem nego je to naprosto način na koji su se brakovi sklapali u ono vreme. Ili makar to Bianci govore majke i tetke koje sve vele da nisu poznavale svoje muževe pre nego što su se udale, pa je ispalo dobro. Dobro, ispalo je i da neke od njih dobijaju batine a da većinu muževi varaju ali ajde sad, ne treba da primenjujemo dvadesetprvovekovne kriterijume na šesnaesti vek.

Ali naravno da se strip bavi velikim delom upravo buđenjem modernijeg shvatanja rodnih i porodičnih uloga u ovom vremenu i Bianca dobija priliku, posredstvom tetke koja ima nešto buntovniji duh od Biancine majke, da upozna svog budućeg supruga pre nego što njih dvoje stupe u brak.

Način na koji se ovo upoznavanje dešava, pak, kvalifikuje ovaj strip za fantatsički narativ jer tetka objašnjava Bianci da u njihovoj porodici sa kolena na koleno žene jedna drugoj prenose veliku dragocenost – mušku kožu. I to je stvarno koža muškarca koju žene na sebe navlače i onda se među muškarcima mogu kretati kao da su jedna od njih. Ovo služi da bi žene, kaže tetka, bolje shvatile muškarce pre nego što se sa jednim od njih vežu za čitav život, ali Bianca ovu koncepciju razrađuje na mnogo višem nivou, uzimajući za sebe potpuno novi identitet mladog muškarca po imenu Lorenzo koji će se sa Giovannijem upoznati, postati prijatelj a onda... pa, onda i nešto više.

Ako želite A Man’s Skin da čitate kao pornografski narativ, fakat je da on pruža dosta zanimljivih, kinky fetiša sa transseksualnošću i nekom vrstom reverzne autoginofilije (autohomofilije???), ali je i fakat da ovaj narativ ide daleko preko granice pukog fetišizma i pornografije. Lorenzo i Giovanni postaju ljubavnici, da, ali Giovannija nije u gej muškarca „pretvorio“ ljupki Lorenzo već je Giovanni pripadnik vrlo brojne populacije lokalnih muškaraca koji imaju redovne seksualne odnose sa drugim muškarcima jer se sa njima osećaju prijatno i seksualno zadovoljeno onako kako sa ženama – od kojih žive odvojene živote sve do ugovorenog braka – ne mogu. Strip ne postavlja tezu da separacija žena i muškaraca od muškaraca „pravi“ gejeve, ali ukazuje da seksualni nagon na kraju ide tamo gde ima prolaz.

Dalji narativ, pak, ide u vrlo interesantne strane, sa prikazom drame koja dobija neočekivana razrešenja kada Giovanni i Bianca strupe u brak i gde je jasno da među njima neće biti ljubavi jer on čezne za sada misteriozno odsutnim Lorenzom a ona polako počinje da shvata kako će imati sreću u životu samo ako iskorači iz tesnih društvenih stega onog vremena. Sve komplikuje Biancin brat, religiozni zilot koji u gradu pokreće vrlo snažnu konzervativnu revoluciju u kojoj će žene biti kažnjavane za sve moguće percipirane grehe a seksualnost svedena na reproduktivnu funkciju.

Razrešenje zapleta donosi malo i lepih, optimističnih, neki bi rekli i utopističkih tonova u tome da društvo uviđa da je manjak slobode naprosto generator tenzija i da će maskulinistički centrirane zajednice moći da opstaju jedino ako te tenzije eksploatišu, a ne ako ih rešavaju. Što je lekcija koja bi nama ovde bila dragocena kada bismo samo hteli da je saslušamo. A Man’ Skin, možda će vas iznenaditi, uopšte nije strip „protiv porodice“, kako to često znaju da kažu zatočnici tradicije, već samo ima inkluzivniju, neki bi rekli i lepšu viziju porodice.

Lepota je svakako na kraju u središtu ovog narativa sa glavnim likovima koji su na kraju suštinski dobri iako veliki do onog što rade predstavlja laganje i sakrivanje a mada Zanzimov crtež nije „lep“ u klasičnom smislu, on je veoma lep u karakternosti likova, ali i u vrlo sigurnom pripovedanju. Ovo je, na kraju dana, narativ koji provocira oko koliko i intelekt, ali, najviše možda srce koje, čak i ako je malo konzervativno, ne može da sasvim ignoriše iskrenost i autentičnost emocija što ih ovaj strip prenosi. Svakako vredi biti malo isprovociran, pa ako ste odvažni, Amazon vam ovaj strip prodaje ovde.

[neomedjeni]

Kao pravi partijarharni srpski domaćin najoštrije osuđujem ovaj pokušaj druga Mehmeda da zagadi umove naše mladeži ovim liberalnim marifetlucima, ali bih ipak napomenuo da je strip objavljen u komšiluku, u izdanju Fibre, pod naslovom "Muška koža" i da se na sajtu izdavača može pročitati privju od 30-tak strana. Ovo činim samo jer mi je istina draga, naravno.


https://www.fibra.hr/katalog/izdanja/kolorka-189-muska-koza/735/

[Meho Krljic]

Hvala, her Neomeđeni. kao i svaka propala budala, ja sam bio nesvestan da je Fibra ovo publikovala, sad ću da apdejtujem i tekst na svom blogu!

[Meho Krljic]

Pročitao sam One-Star Squadron, miniserijal koji je DC objavljivao od prošlog Decembra pa do Maja ove godine i čija kolekcija izlazi tek početkom Novembra. Ovaj šestodelni narativ o uglavnom opskurnim superherojima koji pokušavaju da sastave kraj s krajem je zapravo prošao dosta nezapaženo iako je u pitanju pristojna satirična priča – sa solidnom dozom iskrene, ljudske emocije – koju su napravila dva vrlo cenjena autora.



Scenario za ovaj strip radio je Mark Russell o kome sam dosta ekstenzivno pisao proteklih nedelja na ime različitih stripova za različite izdavače koje je on napisao. Russell je ove godine dobio i Ajznerovu nagradu za humoristički strip – na ime Not All Robots o kome sam pisao ovde – i generalno se smatra vodećim satiričkim scenaristom u američkom mejnstrim stripu u ovom trenutku. A kako uvek naglašavam kada pišem o njemu, Russell je svoj veliki prodor u svest publike superherojskog stripa imao na ime satiričnog ributovanja stripa Flintstones od pre nekoliko godina, uzimajući stari Hanna-Barbera properti koji je posredstvom komplikovanog korporacijskog preslagavanja dostupan DC-ju, i praveći od njega oštru priču o modernoj Americi, jedva skrivenoj iza komične skaske o fiktivnom kamenom dobu.

OK, Flintstones nije bio superherojski strip ali One-Star Squadron to apsolutno jeste i značajno je da su Russellu dopustili da se igra na „glavnom“, jelte, delu terena sa svom ostalom decom, makar mu na raspolaganje stavili samo trećepozivce, rezerviste i doživotne grejače klupe. Supermen se pojavljuje u nekoliko scena ovog stripa i to nije beznačajno, pogotovo što je strip izlazio u trenutku spajanja Warner Bros. i Discoveryja a koje je demonstriralo neke od najgorih korporacijskih praksi na zapadu.

Uz Russella na scenariju, ovde smo imali i Stevea Liebera na crtežu, kolore je radio Dave Stewart, a letering Dave Sharpe. I, Lieber je crtač za koga ja konzistentno imam samo reči najveće hvale, pogotovo jer smatram da je u pitanju neko sa kapacitetom za vizuelnu komediju kakav se retko sreće među crtačima što se bave superherojštinom. Superior Foes of Spider-man koji je Lieber radio sa Nickom Spencerom, kao i Superman’s Pal Jimmy Olsen sa Mattom Fractionom su dva toliko urnebesna i urnebesno genijalno pripovedana stripa da sam glasno uskliknuo od uzbuđenja videvši da se Lieber ovde upario sa Russellom ali i da mu kolore radi Stewart.

No, One-Star Squadron je dobio relativno osrednje kritike i utisak je da Russellova kombinacija satire i emotivne introspekcije ovde nije pogodila BAŠ u žicu, možda i na ime toga što se radio sa uglavnom opskurnim likovima. Sa svoje strane, Lieber je nacrtao korektan, pristojno pripovedan strip ali fakat je i da ovde nema vatrometa na koji nas je on navikao. Stewartovi kolori su takođe prilično hladni i bez mnogo dinamike pa je ovo strip koji se zaista oslanja na taj introspektivni ton i time možda ne opravdava očekivanja čitaoca koji očekuje urnebes i intenzivan vizuelni humor. No, Russell i dalje ume da napravi jednostavne i efektne gegove a videti Crvenog Tornada u glavnoj ulozi u bilo kom stripu koji je izlazio 2022. godine je za nas, stare ljude, svakako događaj.

One-Star Squadron nije zaista ime tima čije doživljaje pratimo u ovom serijalu. Štaviše, ekipa koju predvodi Red Tornado nije superherojski tim u klasičnom smislu već mala agencija nazvana Heroz4U koja pokušava da opstane u uslovima surove ekonomije nudeći superherojske usluge na tržištu rada.



Ideja da superheroji svoje moći prodaju ili iznajmljuju svakako nije nova – strip Heroes for Hire star je skoro pedeset godia u ovom trenutku a nedavno sam pisao i o DC-jevom recentnom serijalu Blue and Gold u kome Booster Gold i Blue Beetle i sami pokreću agenciju što obavlja poslove koji su suviše mali za Supermena a opet zahtevaju supermoći – no, Russellova iterpretacija ovog motiva ima svežinu i originalnost. Njegova priča dešava se u sadašnjem trenutku i bavi se nestalnošću i nesigurnošću koje donosi gig-ekonomija, ćudljivošću investitora od kojih vam posao zavisi mnogo više nego od rada što ga sami u njega ulažete, kao i robovanju praksi obaveznog gradiranja vašeg rada na raznim onlajn aplikacijama na kojima potrošači ocenjuju kvalitet praktično svake usluge koju su dobili.

I Russell, koji, kako jednom sam otprilike reče, stripove piše tako što zamisli budućnost koje se plaši a onda u sadašnjosti traži njene znakove, vrlo solidno barata ovim motivima. Heroz4U je agencija koja radi sve, od iznajmljivanja superheroja za poslove obezbeđenja događaja i objekata, preko gostovanja na dečijim rođendanima i svadbama pa do pukog telemarketinga gde kostimirani trećepozivci telefonom pokušavaju da ubede ljude iz telefonskog imenika da kupe produkte koji su im nepotrebni.

Ovo zvuči kao pakao u kome ionako previše nas živi i Russell ga jako dobro predstavlja, oslanjajući se na larger-than-life persone likova kao što su Fox, G.I. Robot ili Power Girl da podvuče nehumanost prebivanja u epohi prekarijata. Heroji su ovde prikazani kao obični ljudi sa za stripove neuobičajenim svakodnevnim problemima vezanim ne samo za puko preživljavanje već i za čuvanje svog dostojanstva. Red Tornado, kao šef ove firme je posebno fino odabran jer se sve pripoveda iz njegove perspektive i poštoje u pitanju artificijelno ljudsko biće – koje se čitavog života pita da li ima dušu – posebno je efektno videti njegove reakcije na sasvim obezdušeni radni proces, ćudi investitora, spletke na radnom mestu (koje predvodi Power Girl, zadojena self-help lekcijama iz knjige Maxwella Lorda što je podučavaju da su skrupli u kontekstu kapitalizma smetnja na putu do uspeha), ali i mržnju i podsmeh koje dobija od zaposlenih. Tornado ovde dobija puno prostora za refleksiju, kako pred bordom direktora koji je grupa bizarnih venture-kapitalista bez trunke ljudskog u sebi, tako i pred svojom porodicom ali i pred izraubovanim, starim superherojima koji su nekada podmetali kičmu za boljitak društva a sada su svedeni na prpdukt kome se daju ocene od jedan do pet zvezdica na aplikacijama što su stigle već instalirane sa vašim telefonom.



One-Star Squadron je otud i izrazito melanholičan strip, bez mnogo nade ili, uopšte, heroizma, sa zapletom i raspletom u kojima Red Tornado mnogo više razmišlja a mnogo manje dela. Utisak da ništa nije pod njegovom kontrolom, iako je on nominalno menadžer, je snažan, opipljiv i predstavlja centralnu poruku stripa, kao što je i njegov odnos prema kolegama i saradnicima od kojih neki rade i sasvim nečasne, neetičke stvari ali koje su zapravo poslednjji trzaji ljudskog u kontekstu tržišta rada svedenog na aplikacije, statistike i investitorsku igru sa deonicama na berzi čija vrednost nema nikakve stvarne veze sa kvalitetom rada što ga ulažu zaposleni.

Utoliko, One-Star Squadron je malo i kao da ste uzeli Silicon Valley i spustili ga na nivo prosečnih šljakera a koji su istovremeno i superheroji što su nekada bili glavni likovi nekih svojih priča. Russell ovo radi vrlo svesno pa jedan od likova i komentariše da je važan preokret u njegovom životu bio kada je shvatio da zapravo nije glavni junak ni jedne priče i da će mnogo bolje živeti kada prihvati da je sporedni lik u tuđem narativu.

Ovaj višak melanholije – čitava poslednja epizoda je dugačka koda u kojoj gotovo da nema humora – kombinovan sa zaista opskurnim likovima i jednostavnim gegovima koji služe da samo malo razbiju tonalnu ujednačenost naracije svakako može da deluje i malčice odbojno za čitaoca ali meni je prijao. Priznajem da sam se sve vreme čudio da Lieber ne radi dinamičniji i atraktivniji strip ali njegovo pripovedanje je uvek disciplinovano, čak i kada crtač radi u ovako low-key modu. Russellov scenario svakako zahteva mnogo slika na kojima se ne događa ništa sem razmišljanja i „osećanja“ pa je makar Sharpeov letering dobio prilku da zablista.

Dakle, meni je One-Star Squadron prijao. Lepo je, kako rekoh, videti neke opskurne likove u glavnim ulogama, makar samo da bi shvatili da nikada neće biti ZAISTA u glavnoj ulozi, i iskoristiti ih, primereno, za meditaciju o kasnom kapitalizmu i otuđenju rada na koje je Marks onoliko upozoravao a mi smo se smejali. Uz Russellov uvek prijatan tekst i Lieberov umireni ali funkcionalni crtež, ovo mi je posle svega bilo sasvim okej iskustvo koje mislim da svako treba da sebi priušti. Evo linka do Amazona.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko dana se sa petom epizodom završio Top Cow/ Image Comics miniserijal Metal Society i ja sam ga kao i svaki dobar metalac pročitao do kraja i sada imam razna mišljenja i opservacije. Ovo je bio i Image-debi za brazilskog crtača po imenu Guilherme Balbi a koji je do sada već radio za razne američke izdavače i to na naučnofantastičnim propertijima kao što su Alien ili Predator. Ovo naglašavam jer je Metal Society naučnofantastični strip koji ideju naučne fantastike tretira manje kao „akcioni film sa robotima“ a više kao misaoni eksperiment u kome se neke aktuelne teme našeg društva ispituju kroz fikcijske metafore i koncepcije.



Naravno, kada se zna da je scenarista ovde Zack Kaplan, stvari postaju dosta jasne. Kaplan je jedan od onih Imageovih scenarista koji se zaista ozbiljnije bave naučnom fantastikom u smislu da njega ne fasciniraju samo zračni pištolji, svetlosne sablje i egzotični vanzemaljci već da je njegova misija kreiranje interesantnih koncepata koji iz korena menjaju društvo i dalje istraživanje kvaliteta i posledica tih promena. Ako se sećate, o Kaplanu sam pisao, ima tome šest godina, povodom njegovog debi-stripa (takođe za Image), pod naslovom Eclipse a koji se bavio promenom što ju je zemaljskom društvu izazvala pojačana solarna radijacija. Kaplan je u međuvremenu naređao još nekoliko serijala, od kojih je najpoznatiji verovatno Port of Earth, još jedan srazmerno tvrdi naučnofantastični serijal takođe,kao i Eclipse, rađen za Top Cow/ Image. Kaplan je i Eclipse i Port of Earth uspeo da proda kao materijale za televizijske serije, sam pisao za televiziju i dobio i akademsku karijeru, kao predavač na Međunarodnoj akademiji za film i televiziju na Filipinima. Metal Society prosto nastavlja uspešnu i uhodanu saradnju između ovog scenariste i Top Cow/ Imagea, nudeći još naučne fantastike koja istražuje, pita se i upozorava, radije nego da se bavi suvom akcijom.

Mada akcije ne manjka, glavni element zapleta u ovom miniserijalu je borba golim, jelte, rukama, organizovana između robota koji predstavlja – dominantnu – robotsku zajednicu na Zemlji i žene koja predstavlja – manjinsku – ljudsku zajednicu na istoj planeti, sve pred publikom u sali od dvadeset hiljada (uglavnom robota i nešto manje ljudi) i daljom striming publikom od pedeset milijardi robota koji će pratiti meč što treba jednom za svagda da odredi jesu li superiorniji mehanički ili biološki entiteti.

Ovo sada zvuči kao zaplet nekog drugog stripa, zar ne? Konkretno, neke nove sezone stripa Not All Robots što ga izdaje AWA a piše Mark Russell, te crta Mike Deodato Junior, zar ne? I u tom smo stripu videli društvo na planeti Zemlji kojim dominiraju roboti, ljudsku nelagodu što je nekada dominantna inteligentna vrsta na svetu postala de fakto inferiorna manjina, pa onda strašne tenzije i društvene protivrečnosti koje će dovesti i do žrtava. Verovatno je fer reći da su ova dva stripa naprosto izraz cajtgajsta i briga koje more mnoge misleće osobe danas što vide uspon algoritamskog odlučivanja, kapitalističke logike koja gleda da ako ikako može isključi ljudski rad iz jednačina kojima se određuje vrednost bilo čega, automatizaciju mnogih procesa u društvu koja izbacuje ljudski faktor iz kombinacije i ostavlja samo hladnu matematiku koja formalno ne greši ali koja proizvodi mnoge pogrešne, nehumane rezultate. Notabilno je da u oba stripa robotsko društvo koje nasleđuje ljudsko ponavlja mnoge njegove elemente, kao što je na primer klasna raslojenost, kapitalistički pristup redistribuciji vrednosti i njima odnosne protivrečnosti koje u društvu moraju nastajati.

 

Razlika između ova dva stripa je pre svega u tome da Metal Society nije satirični narativ. Ovo je ozbiljan, dramski strip koji sličnu temu tretira sa sasvim drugačijim tonalitetom i mada se u njemu mogu pronaći pesimistični, distopijski tonovi, ovo je istovremeno i priča o, što bi Robert Plant rekao, nadi. O ljudskosti koja transcendira biologiju i empatiji kao temelju bilo koje društvene zajednice koja pretenduje na prosperitet, pravičnost ili makar bazičnu prijatnost za svoje članove.

Metal Society se, dakle, tako zove jer je u pitanju društvo robota. U pitanju je planeta Zemlja ne DOVOLJNO daleke budućnosti na kojoj su roboti izgradili svoju civilizaciju nakon što su se ljudi poklonili i napustili pozornicu. Pod tim mislim „nakon što su ljudi sami sebe uništili ratovanjem/ zagađenjem/ klimatskim promenama“. Strip ne specifikuje u punoj meri kako je ljudska rasa sebe dovela do ekstinkcije ali ona jeste iza sebe ostavila relativno haotičan ekosistem i tehnologiju koja je, prepuštena sama sebi, iskoristila ono kapaciteta za, jelte, mašinsko učenje koje je imala da kreira imitaciju ljudskog društva što će biti samoreplicirajuće, pa i prosperitetno. To da robotsko društvo nalikuje ljudskom nije samo puka neophodnost da biste uopšte mogli da imate ovakav dramski narativ već i podseća na jednu istinu koje smo već danas svesni, vezanu za to da i nominalno autonomni sistemi veštačke inteligencije koji „sami“ uče, svakako i dalje nose sa sobom mnoge nevidljive predrasude i sisteme vrednosti što su ih nasledili od ljudi koji su ih konstruisali.

Ovo je zanimljivo i jer ljudi koji se pojavljuju u ovoj priči nisu neki  ljudi pali s Marsa, tipa, ekspedicija poslata u svemir koja se stolećima kasnije vraća na Zemlju i zatiče planetu prekrivenu robotima, već je ljudska rasa praktično restartovana „iz epruvete“. Robotsko društvo nije imalo stvarnu potrebu za ljudima, ali su robotska nauka i tehnologija došli do tog stadijuma da mogu da naprave ljude iz dostupnog genetskog materijala (stvarnog ili digitalnog – ni ovo nije mnogo bitno) i roboti prvo šestoro ljudi naprave kao eksperiment, da pokažu sebi i širem robotskom društvu da to mogu da učine.

Dalje „generacije“ ljudi koje roboti prave (mada se i ljudi među sobom razmnožavaju) bivaju pravdane i izvesnim ekonomskim razlozima, mada je jasno da je ovo i dalje više eksperiment za robote. No, ljudi, koji su zahvalni robotima za ponovno oživljavanje rase – i imaju pun uvid u njenu istoriju, kulturu itd. – istovremeno osećaju da su klasno diskriminisani i narativ Metal Society je narativ o ljudima koji se suočavaju sa rastućom rasnom mržnjom od strane robota i njihovim pokušajima da se nametnu kao ravnopravan partner u društvenom, jelte, dijalogu.

No, Kaplan ovo piše sa dosta nijanse i pažnje i mada pojedinačni likovi možda nisu toliko duboki i zanimljivi izvan te centralne teme i teze stripa, ovo nije puka rekonstrukcija borbe afroameričke populacije za građanska prava već kompleksnije postavljena dilema u kojoj se vidi da ljudski napori da se dokažu kao ekonomski korisni – čak nezamenljivi – za novo društvo, istovremeno dovode do klasnih potresa među robotima od kojih mnogi gube dotadašnje poslove i društvene statuse.



Jedan od gnevnih robota rešava da izazove predstavnicu ljudske rase – prominentno prisutnu u borbi za ljudska prava – na dvoboj, a što je običaj u robotskom društvu kada se dilema ne može rešiti racionalnim mehanizmima jer obe strane imaju podjednako validne argumente. Ljudi na ovo pristaju jer osećaju da bi javni duel uokviren srazmerno civilizovanim pravilima, bio dobra prilika da se pokažu kao punopravan učesnik društvenih događaja, ali što se borba više bliži postaje jasnije da je ovo i za jednu i za drugu stranu vrlo važan događaj u kome će razne političke frakcije gledati da izvuku korist za sebe. Na kraju dvoje protivnika, koji se nedeljama spremaju za duel dosežu neku vrstu ratničke mirnoće i ogromnog respekta jedno za drugo dok su zajednice koje njih dvoje predstavljaju na rubu erupcije, spremne da jedna drugu rastrgnu na komade.

Kaplan se sa ovim stripom upregao da ispriča vrlo kompleksnu, socijalno i politički višedimenzionalnu priču i to da je narativ povremeno podređen davanju informacija a likovi često usredsređeni samo na jednu stvar je naprosto posledica ograničenog prostora. Ovaj strip, dakle možda nema ONOLIKO karaktera koliko bi bilo idealno ali je svakako sposoban da svoj zaplet dovede do kraja na interesantan način, prikazujući veliku tektonsku promenu u društvenim odnosima koja nastaje iz jednog središta u kome su dva borca u ringu.

Balbi je vrlo dobar crtač i uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ozbiljne, dramski intonirane naracije i činjenice da je centralni motiv stripa brutalna, spektakularna borba u futurističkom ringu. Njegov lejaut je uredan a opet dinamičan, prilagođen dosta složenom pripovedanju koje scenario od crtača zahteva sa čestim promenama lokacije i sažimanjima informacija. Likovi su mu karakterni (mada malo manekenski lepi ali meni TO nimalo nije smetalo), a što uračunava i robote a akcija je vrlo dinamična i atraktivna. Kolore je i ovde radio Marco Lesko i potvrdio da ima štofa za naučnu fantastiku, dajući ovom svetu preliv metalne, neuredne, pomalo prljave distopije u koju uspevate da poverujete iako ona verovatno ne bi istrpela detaljniju marksističku analizu. Troy Peteri je radio letering i uspeo veliku količinu Kaplanovog teksta da spakuje u probavljivu formu.

Metal Society nije savršen strip i ovde poruka često mora da ima prednost nad samim likovima a naracija je usredsređena na odmotavanje zapleta i nema prostora za karakterne momente, no on je svakako zanimljiv i tretira društvene protivrečnosti i klasne (ili uopšte, identitetske) tenzije na jedan zreo način. Svakako je vredan čitanja ako vam je na srcu naučna fantastika koja je manje „žanrovska“ a više „ozbiljna“ a da opet sadrži dugačke scene borbe čoveka protiv mašine. Amazon serijal prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pre par nedelja se jedanaestim brojem završio Imageov serijal A Righteous Thirst For Vengeance i mada je skoro nezamislivo da će ovako dobro odmeren i uspešan strip da stane posle samo jedanaest brojeva, sa druge strane treba ceniti i to da su autori pokazali svest o tome koliko njihova priča ima, jelte, goriva u rezervoaru, i dovezli je do mučnog, brutalnog kraja bez mnogo rastezanja i koktizinga. A Righteous Thirst For Vengeance je tokom čitavog izlaženja i karakterisao upravo jedan svež pristup odraslom, surovom krimi-trileru, ako već ne eksperimentalno a ono pomalo ikonoklastično rukovanje materijalom i odlazak preko granice očekivanog. Što se sve mora ceniti.



Naravno, nije nezamislivo da A Righteous Thirst For Vengeance dobije i nastavke, nekakvu „drugu sezonu“, na kraju krajeva ovo je priča manje definisana svojim likovima i njihovim konkretnim životnim pričama, a više svojom generalnom temom užasne, bolne društvene nepravde koja se ne može ispraviti, ne može se izlečiti, ali se, makar u poslednjem, očajničkom činu prkosa može imati odmazda i znati da su ljudi što su smatrali da su nedodirljivi i uživali u svom osećaju superiornosti – kažnjeni. U tom smislu, sasvim bi bilo prihvatljivo da autori urade i novi narativ pod ovim imenom, pod uslovom da ne dobijemo samo prepričavanje istih motiva i podgrevanje pojedene pice. No, energija sa kojom je urađeno ovih jedanaest brojeva, jedan beskompromisan, FUCK YOU ALL stav, sve to daje ovom stripu poseban senzibilitet i nadam se da ni autori ni izdavač neće imati impuls da ga na bilo koji način razblaže u budućnosti.

Jer, A Righteous Thirst For Vengeance jeste prilično redak fenomen, na više nivoa, strip koji je sa jedne strane vrlo „adult oriented“ sa prikazima sadističkog nasilja, uključujući seksualno nasilje, dakle, izrazito žanrovski postavljen, a da opet izbegava upadanje u ponor eksploatacije. Ili makar eksploatacije-radi-eksploatacije. Vrlo retko srećemo stripove koji će nam prikazati ovakve gadosti a da u njima nema i jedne fetišističke dimenzije maskirane u iskrenu zgroženost nad količinom nasilja koje ljudsko biće može da počini nad drugim ljudskim bićem. A Righteous Thirst For Vengeance, kako mu i naslov govori, bazira svoju žeđ za osvetom na osećaju pravičnosti, ali i pored bolesnih scena kojima ćemo svedočiti do kraja ovog narativa, ovaj osećaj je zdrav, utemeljen u jednom na kraju dana opštem, ljudskom, razumljivom užasavanju nad društvenom nepravdom i želji da se onima koji je čine, uživajući u svojm osećaju nepovredivosti pokaže da nisu ni nedodirljivi ni nepovredivi.

A Righteous Thirst For Vengeance je napisao Rick Remender, čovek koji je tokom poslednjih godinu dana putem društvenih mreža bio i na nišanu skromne akcije kritikovanja vezane za njegovo ponašanje prema saradnicima, a što je rezultiralo i takođe skromnim pozivima da se Remender, jelte, kensluje. Prepirka oko toga je li originalni crtač Remenderovog ranijeg projekta Scumbag bio pošte plaćen od strane scenariste podsetila me je na drugu kontroverzu vezanu za Remendera staru u ovom trenutku osam godia, u vreme kada je još radio za Marvel i trpeo intenzivne kritike (i insistiranja da ga Marvel otpusti) na ime scene (koja se, naravno, događa u elipsi) u serijalu Kapetan Amerika u kojoj je po mišljenju nekih čitalaca prikazan (ili makar sugerisan) seks sa maloletnom osobom. Uprkos, jelte, činjenici da se drugde u istom stripu vidi da ta „maloletna“ osoba govori o svom dvadesettrećem rođendanu.



Enivej, Remender je uprkos tim prilično glupim kontroverzama, scenarista koji ima ne samo izuzetnu radnu etiku već i neka vrsta oglednog primera za to kako momak koji je došao iz nezavisnog stripa u veliku, korporacijsku firmu, može da tamo zablista a onda, pre nego što ga Marvelova interna politika samelje u prah, iskoči napolje, bezbedno se prizemlji i kreira fantastično uspešnu karijeru niskom uspešnih creator-owned radova mahom za Image ali i za druge izdavače. Pisao sam o Remenderu dosta puta tokom proteklih godina, i ruku na srce nisu SVI stripovi koje je radio bili podjednako sjajni, ali ovo je čovek koji se ne plaši da proba različite stvari, sa vrlo izrazitom ljubavlju za žanrovsko pisanje i nepatvorenom strašću uloženom u svaki projekat. Neki od ovih projekata, poput Deadly Class, doveli su ga i do mejnstrim uspeha, sa cenjenom televizijskom serijom koja je od ovog serijala nastala, dok su drugi bili prelepe naučnofantastične sage za sladokusce među nama. Remender bez sumnje ima zanat u rukama i inspiraciju da radi vrlo različite a opet glasne, intenzivne žanrovske stripove, kao neka manje cinična, manje grifterski orijentisana verzija Marka Millara.

No, ono što je kod Remendera karakteristično, ta “glasnost“ ili makar „glas“, najčešće dodeljen protagonistima stripa koji vole da pričaju, pa makar i sa samim sobom, je zapravo iznenađujuće odsutan iz A Righteous Thirst For Vengeance i to je prva intrigantna i impresivna stvar u vezi sa ovom pričom. Remender kao da je, svestan da se njegovi stripovi mogu prepoznati po sočnim dijalozima i protagonistima sklonim palpičnom monolozima, odlučio da pred sebe postavi izazov i kreira strip koji će mu izbiti iz ruku ono što mnogi smatraju njegovim najjačim oružjem. A Righteous Thirst For Vengeance nije „nemi“ strip, ali jeste strip izrazito štedljiv kada su u pitanju reči. Remender kao da se podsetio da je strip u velikoj meri vizuelni medijum, koji svoje pripovedanje zapravo vrlo uspešno radi i bez reči i onda uložio znatan napor da se ukloni sa puta svom saradniku i pusti ga da, jelte, pripoveda bez reči.

Taj je saradnik André Lima Araújo, portugalski arhitekta i strip-crtač koji nije uradio MNOGO projekata za američke izdavače ali ih je radio sa biranim saradnicima kao što su Aleš Kot i, recentno, u DC-ju, Brian Bendis. Sa Bendisom je Araújo nedavno započeo i serijal gfrafičkih romana Phenomena, a verujem da mu je A Righteous Thirst For Vengeance, koji je sa izlaženjem krenuo u Oktobru prošle godine, u velikoj meri isposlovao pažnju i interesovanje američkih izdavača. Jer, mislim, ovo je FANTASTIČNO nacrtan strip koji malo podseća na onaj momenat početkom veka kada su američki stripovi otkrili „kinematsko“ pripovedanje i crtači poput Bryana Hitcha ili Franka Quietlyja doneli novi senzibilitet mejsntrimu. Osim što Araújo ima sasvim osoben stil.



A Righteous Thirst For Vengeance je, rekosmo već, žanrovski krimi-triler koji vrlo malo toga objašnjava ali vrlo mnogo toga prikazuje. O protagonisti, Kanađaninu azijskog porekla na početku znamo vrlo malo i, da bude jasno, do kraja ćemo o njemu saznati samo ono najosnovnije a on čak i ne igra značajnu ulogu u samom finalu stripa, ali ovo je apsolutno deo senzibiliteta kome su autori težili. A Righteous Thirst For Vengeance nije strip složenog zapleta koji treba da nas zaintrigira misterijama i nagađanjima, koliko strip dinamične, kinematske radnje što nas vodi od scene do scene dok pratimo protagonistu koji je, reklo bi se, upleten u vrlo mračne priče koje se tiču seks-trafikinga, ubijanja za novac, dark-weba i mreže plaćenih ubica što za bogatog klijenta ne samo ubijaju označene mete (pa još u dosluhu sa korumpiranom policijom) već i imaju instrukcije kako da ih muče i sve to snime, da bi klijent po pregledu snimka isplatio pun honorar.

Sasvim je moguće da je A Righteous Thirst For Vengeance bio inspirisan celom žalosnom istorijom vezanom za Jeffreyja Epsteina i ovaj narativ prosto isijava jedan belo usijani gnev usmeren na moćne članove društa koji smatraju da im novac i socijalni status daju prirodno pravo da druge koriste onako kako požele, nesputani ikakvim etičkim ili društvenim normama. Remender i Araújo ovde ne pokušavaju da nam održe lekciju iz marksizma i klasne teorije ali kao i u svim dobrim trilerima ova vrsta društvene kritike postoji u podtekstu i ne možete je promašiti. Jedino što ovde neće biti revolucije koja bi trebalo da reši sve. A Righteous Thirst For Vengeance je priča o pojedincima zgađenim nad time da društvo dopušta predatorima da postoje i operišu nekažnjeni, koji će žrtvovati sve što imaju samo za taj komadić pravičnosti što ga donosi osveta.

Neću prepričavati radnju stripa jer je ovo priča koju treba neposredno iskusiti. Čitalac je ovde spušten in medias res, ne znajući zapravo da li je protagonist koga prati zapravo „dobra“ ili „loša“ osoba, da li je makar antiheroj ako već ne vitez na belom konju, ne znajući ni jesu ljudi koje vidimo mučene i ubijane zapravo za nešto krivi i ima li u pozadini svega neka zavera koju treba da rastumačimo. I strip cveta upravo na ovom osećaju nestabilnosti, činjenici da ne znamo zašto se sve ovo dešava, pa čak ni šta se sve dešava, a da ne možemo da odvojimo pogled od savršeno kadriranih i režiranih scena prepunih atmosfere i energije.



A Righteous Thirst For Vengeance me donekle podseća na francuske krimiće iz Novog talasa, na one radove režisera poput nedavno preminulog Godarda ali još više Melvillea koji su kombinovali referencijalnost, svedeno, uglavnom vizuelno pripovedanje i radikalnu političku kritiku u svojim filmovima. Ovo je zaista izrazito kinematski strip, u kome Araújo i scene koje ne pripadaju „akcionom“ delu pripovesti radi sa fantastičnim okom za kadriranje i „režiju“, spuštajući čitaoca zajedno sa likovima u okruženje i dopuštajući mu da se zajedno sa njima snalazi u njemu i traži pravi put. Araújo ima vrlo „evropski“ stil u smislu visoke formalne discipline i jako čiste linije, ali mu je pripovedanje izrazito „američko“ sa dinamičnim, agresivnim radom „kamere“, maštovitim uglovima i korišćenjem svetla u kome mu mnogo pomaže pažljivo urađen kolor Chrisa O’Hallorana. Letering je radio Rus Wooton i, kako je ovo strip sa malo reči, vidi se da se svakoj od njih posebno posvetio.

Ovo je strip koji vas u sebe usisava tim izvanredno sigurnim pripovedačkim tempom, „poravnavajući“ teren i insistirajući da su i mirne „atmosferične“ scene (na primer scena pripremanja hrane u devetoj epizodi) jednako važne kao i razrešenja kroz akciju jer ćete na taj način zbilja osetiti tenziju što stoji iza priče koju ćete – tu priču – tek posle pet ili šest epizoda početi da stvarno nazirete. A Remender će vas tu čekati, znajući da ste na polovini narativa, bez daha, dezorijentisani i željni da se nekako izvučete iz osećaja teskobe i tenzije, pa zaplet spretno, majstorski oterati u strane koje ne biste očekivali. A Righteous Thirst For Vengeance do kraja ni u jednom trenutku ne odstupa od svog pažljivog, kinematskog pripovedačkog postupka i ne poseže za infodampovima i opširnim, ekspozicijskim dijalozima, sasvim siguran u svoje vizuelno pripovedanje i osećaj za kadar i detalj koji Araújo ima. S pravom, jer koliko god da ste do kraja „malo“ dobili detalja o likovima i njihovim istorijama, gotovo je sigurno da ćete se u finalu fizički tresti od želje da vidite pravičnu kaznu za ljude koji gotovo da nemaju pravo da se ljudima nazivaju. Perfektno odmereno finale koje inače ekstremno nasilje ovog serijala za promenu izmešta u elipsu i ostavlja čitaocu da zamišlja one najgnusnije detalje uspeva da na kraju jednom zaista brutalnom stripu povrati meru humanosti i ljudskog dostojanstva što je praktično bio i programski cilj čitavog projekta.

Zaista mi je taško da prehvalim A Righteous Thirst For Vengeance. Ovo je serijal u kome su autori sebi postavili jasne izazove a onda na njih fantastično odgovorili. Forma kriminalističkog trilera je upotrebljena da se čitaocu pruži ne familijaran, tropima ispunjen narativ već da ga se izbaci iz zone komfora i natera da reevaluira svoj odnos ka žanru, eksploataciji, nasilju kao elementu industrije zabave, a sve to provučeno kroz novotalaasno, kinematsko pripovedanje i spakovano u jasno omeđenu pripovest koja svoju poentu pravi bez suvišnih reči ali snažno i upečatljivo. Prva kolekcija sa prvih pet epizoda je dostupna ovde putem Amazona, a dok druga ne izađe, pa... moraćete da se snađete.

[Meho Krljic]

Iako je Tom King poodavno završio svoj rad na tekućem Batman serijalu, njegove veze sa ovim likom nisu još presečene. Maksi serijal Batman/ Catwoman je završen pre nekoliko meseci dvanaestim brojem, dajući njegovoj dugačkoj, romantičnoj priči o tome kako su se dvoje ne samo smuvali već i venčali i, o tome ću svakako morati uskoro da pišem. No DANAS na programu imamo nešto drugo. Batman: Killing Time je šestodelni miniserijal koji je počeo u Martu a završio se u Septembru i ovo je, zavisi sa koje ga strane gledate, uzbudljiv novi način da Tom King kaže nešto o Betmenu i njegovoj galeriji neprijatelja, vraćajući se unazad kroz vreme u period kada je ovaj superheroj još bio svež i relativno neiskusan, ili, pak, besmislena stilska vežba u kojoj talentovani scenarista ne radi niša drugo osim titularnog ubijanja vremena tokom šest brojeva.



Nekako mi se čini da se ovaj refren malčice i ponavlja. Iako sam o Kingovom Betmenu našao priličnu količinu lepih reči, za serijal Rorschach od prošle godine sam imao muke da utvrdim svrhu i poentu uprkos vatrometu spisateljske tehnike i dovitljivosti. Pisaćemo još o Kingu u dogledno vreme, nije još donesena konačna presuda ali za sada mi se čini da ni jedan strip koji je napisao otkada je ušao u DC na velika vrata nije bio na nivou njegovog (poznog) Vertigo hita Sheriff of Babylon, ali ni serijala Vision koji je pisao za Marvel. Batman: Killing Time je, da ne bude zabune, jedan prilično zabavan narativ koga činjenica da nema nikakvu poentu možda i ne sakati tako mnogo jer, uh, njegova poenta je na kraju upravo to da neke priče nemaju poentu, odnosno da služe za „ubijanje vremena“.

Naravno da ja imam simpatija te neke metatekstualne džudo-zahvate, u kome autor čitaocu baca sve vrste udica i mamaca kako bi ga natezao do poslednje epizode, nudi mu zanatski spektakl i bildovanje tenzije samo da bi na kraju razmakao, jelte, kulise i pokazao mu da ga je sve vreme ložio na suvo, ali postoji i tačka u kojoj eksperimenti sa tekstom prelaze u neku vrstu prezira prema čitaocu a vreme uloženo u prolazak kroz zanatske vratolomije počnete drugačije da vrednujete kada shvatite da su one bile same sebi svrha. Utoliko, Batman: Killing Time je imao i izvestan negativni efekat na mene svojim razvejavanjem iluzije i pokazivanjem kako u svim tim literarnim trikovima koje King primenjuje da podiže napetost i uloge u ovom narativu nema stvarne emocije, već da služe samo da navedu čitaoca na krivi put kako bi mu se pokazalo da je njime lako manipulisati.

Kingov partner u zločinu ovde je David Marquez, sa kolorima koje je rado Alejandro Sanchez i leteringom koji potpisuje Clayton Cowles. Ovo je, prikladno Kingovom, jelte, kraljevskom statusu, vrlo ugledna ekipa i Batman: Killing Time dobija vrlo otmen grafički tretman primeren storiji koja ne samo da baštini gotsko-kriminalistički senzibilitet što ga vezujemo za Betmenove rane avanture, već ide i dalje unatrag u ljudsku istoriju i ima pasaže smeštene u antičku Grčku. Marquez je vrlo atraktivan crtač sposoban i za tipično „kingovsko“ dekomprimovano pripovedanje ali i za spektakularnu widescreen akciju, a Sanchezovi kolori prigušuju, umiruju ton, tako da mu daju jednu „odraslu“, zrelu dimenziju.

Ovo je svakako potrebno, jer je Kingova priča definitivno „ozbiljna“ i traži jedan zdrav balans između imanentne naivnosti klasičnih Betmenovih neprijatelja i ambiciozne premise u kojoj ne samo da imamo smelu pljačku banke i zaveru da se ukrade izvanredno važan artefakt pohranjen u jednom od identičnih sefova u njenom podrumu, već i, reklo bi se, plan da se na neki način zavlada svetom. Ovo je sasvim časno postavljen zaplet koji „Betmenovštinu“ traži između njenih istorijskih ekstrema, krimića rađenog po starim receptima gde je pljačka banke ultimativni antisocijalni čin i najveći detektiv na svetu se mora angažovati u odgovoru na takav zločin, i avanturističkog trilera u kome figurišu stolećima stara tajna društva a mekgafin oko koga se svi jure je vezan za starogrčki incident toliko važan za istoriju da je opevan u jednoj od klasičnih antičkih tragedija.



Kingov pristup Betmenu kao liku je ovde osvežavajuće nov u odnosu na ono što je radio u dosadašnjim serijalima. Iako je, ruku na srce, i Betmen koga je do sada pisao bio hladan i distanciran, čitava poenta Kingovog prethodnog rada sa ovim likom je bila da se on pokaže i kao osoba sa autentičnim emocijama koje, iako spakovane ispod naslaga superherojskog profesionalizma i odgovornosti za čitav grad pa i ostatak sveta, traže način da se ispolje, budu prepoznate, zadovoljene. U Batman: Killing Time King nije zainteresovan da Betmena humanizuje na ovaj način i on je prikazan gotovo u potpunosti iz „spoljne“ perspektive. Ovde gotovo da nema scena u kojima viđamo Betmena bez maske a njegova civilna persona i unutrašnji život ne figurišu u priči. Ovo je Betmen kao ultimativni superherojski profesionalac, sa sve svojim istorijskim vezama sa Ligom ubica i galerijom neprijatelja koji su psihopatski sadisti. Možda je ta hladnoća najbolje signalizirana time da se Catwoman ovde pojavljuje u značajnoj sporednoj ulozi ali da je i ona prikazana kao antisocijalni psihopata zainteresovan samo za adrenalinsko-dopaminske koktele što ih donose smele kriminalne radnje i intenzivno nasilje. Topline i humanizacije po kojoj pamtite „Kingovog Betmena“ ovde nećete naći ni koliko da se napuni rakijska čašica.

Štaviše, Betmen ima srazmerno malo vremena „pred kamerom“ u ovom stripu i procentualno više tabli odlazi na bavljenje drugim likovima, što može da bude razočaranje za čitaoca naviklog da je Betmen taj koji predstavlja fokus priča koje nose njegovo ime. U Batman: Killing Time Betmen nije čak ni narator – a čiji monolozi uokviruju radnju koju posmatramo i pomažu čitaocu da se razabere u nehronološkom pripovedanju – ali u Kingovu odbranu fer je reći i da je njegov rad sa superzločincima kao što su Pingvin Catwoman, The Riddler, Clock King pa i The Help koga je autor kreirao za ovaj serijal i koji će još uvek mladom Betmenu pokazati nekoliko fora, da je taj rad, zapravo dobar i zanimljiv. King ima talenta za portretisanje pitoresknih persona većih od života kojima je kostimirani kriminal jedino na šta se lože i njegov Riddler je primereno narcisoidan i zaljubljen u sebe, njegova Catwoman je primereno narcisoidna i zaljubljena u sebe na svoj način, njegov Pingvin je ovenčan klasičnim old school krimi-šarmom a The Help je onaj hladni, proračunati psihopata čijoj se metodičnosti pa i racionalnosti morate diviti iako ste svesni da će on biti najveća prepreka Betmenu na putu do, jelte, pravde.

Sa druge strane, ovaj strip ima i fatalni nedostatak upravo na mestu gde je najosetljivji – glavni mastermajnd iza čitavog zapleta je jedan stari DC-jev negativac, Clock King, čovek opsednut vremenom i njegovim protokom i plašim se da Kingovo rukovanje ovim likom naprosto nije idealno. U prvom redu, Clock King je možda poznatiji kao televizijski – kempi – negativac iz serije o Betmenu iz šezdesetih nego što je bitan u stripovima o Betmenu. U drugom, Clock King u današnjim stripovima o Betmenu nema naročito izraženu personu i karakter i to je problem i ovog narativa u kome ni u jednom trenutku ne stičemo stvaran utisak da je ovo što Clock King radi deo njegovog bića. Naravno, on će to nama reći, eksplicitno, da bismo shvatili poentu stripa, ali odsustvo stvarnog karaktera na koji bi se priča fokusirala – pogotovo što je i Betmen, rekosmo, prikazan najpre „spolja“ – čini da sve na kraju ostavi utisak stilske vežbe, bez one neophodne dimenzije vodviljske grandioznosti koju vezujemo za priče o Betmenu u kojima figurišu klasični negativci.



Utoliko, i dobar deo Kingovog spisateljskog vatrometa deluje kao čisto ubijanje vremena. Nehronološko pripovedanje i Clock Kingova naracija iz offa kojom postavlja svaku scenu na njeno mesto u jednoj neprekinutoj vremneskoj liniji su zabavne tehnike ali nemaju stvarnu isplatu u finalu jer samo finale nema poentu, ni psihološku ni filozofsku iako se pravi da ima obe. Reći da stvari radimo da bi nam prošlo vreme nije isto što i navesti čitaoca da to sam razume. Slično tome, opširne tangente vezane za istoriju predmeta oko koga se likovi u stripu bore, odlasci u antičku Grčku i kasnije istorijske periode u Evropi i Americi, pa jedna (pre)dugačka scena gde se opisuje kako je koji od sporednih likova u velikoj borbi poginuo – sve su ovo sasvim lepe i korektne scene koje i Marquezu daju dosta prostroa da pokaže koliko je maštovit a zanatski izgrađen, sa solidnom vizuelnom karakterizacijom itd. ali je na kraju čitanja utisak da je ovo zaista bila pre svega demonstracija tehnike a manje neophodan sadržaj da dobijemo jednu zaokruženu priču koja će nas istinski pogoditi.

Naravno, sasvim je moguće da sam ja jedan star i ogorčen čovek koji više nije u stanju da se raduje malim stvarima. I da ne bude zabune, poradujem se ja svakako Kingovom pisanju, loži me to kada narator daje precizne podatke u kom se momentu događa scena koju upravo gledamo i kad nam daje imena likova kao da je važno da ih zapamtimo, ali ložiti se na nešto i to nešto voleti su ipak različite stvari. Ovde, na kraju, nije ni malo bitno kojim se redosledom ređaju scene, niti je važno da se navode imena njihovih učesnika, a King nam ove informacije daje samo i isključivo jer misli da je to način na koji bi Clock King pripovedao ovu priču iako je sasvim nejasno zašto bi osoba opsednuta protokom vremena i preciznim planiranjem istog pripovedala skokovito i sasvim nehronološki.



Sem da to izgleda kul. Ali Clock King nije neko koga zanima da izgleda kul. Tom King, izgleda, jeste. I otud ovaj strip na kraju iskoči pred čitaoca i kaže mu „A-ha! Mislio si da čitaš normalan superherojski strip ALI PREVARILI SMO TE. Ovde nema razrešenja jer su razrešenja nebitna, uvek se svi biju oko nekog arbitrarno izabranog ’važnog’ predmeta jer je to jedini način da lenji scenaristi imaju opravdanje za radnju. ALI OVO JE PISAO VREDAN SCENARISTA koji shvata da je sve to puki zanat I SADA SI I TI TOGA SVESTAN“.

Ali to nije tako pametno otkrovenje kao što Tom King izgleda misli. Ovaj strip zaista ne kaže ništa zanimljivo o, jelte, ljudskom stanju iako je ispunjen pitoresknim likovima iz DC-mitologije i antičke istorije i umesto toga njegova „poruka“ se svodi na razotkrivanje tehnike pisanja žanrovske, serijalizovane ilustrovane literature, kroz prilično neuverljivo pojašnjenje motivacije lika koji nema nikakvu stvarnu dubinu i deluje kao puka alatka da se poenta o tehnici pisanja žanrovske, serijalizovane ilustrovane literature nabije na nos čitaocu. To ne samo da je relativno slabo pisanje, već je i neka vrsta nedobrodošlog kršenja prećutnog ugovora između autora i čitaoca. King bi, na kraju krajeva, trebalo da prihvati činjenicu da njegove stripove čitaju odrasle osobe koje  u dobroj veri prilaze narativima neprekidno pripovedanim poslednjih osamdeset godina, voljno suspendujući kritičke impulse spram ponavljajućih motiva i pripovednih tehnika na ime želje da se stvori iluzija o konzistentnoj priči koja nekako miri ideje, karakterizacije, senzibilitete i duhove vremena iz sada već mnogo konsekutivnih epoha ljudske (ali mahom američke) kulture. Izvlačenje tepiha ispod nogu takvog čitaoca da bi mu se ukazalo da je eto, on biće navike koje očekuje poentu, ma kako generička bila, da bi smatrao da je strip „kompletan“ mi deluje kao malko kvaran potez jer ovaj strip svakako nema dovoljno artističku formu da bi se moglo pričati o dekonstrukciji medijuma i naprosto kao da je na programu puko podsmevanje nama matorima što još čitamo superherojske stripove. Što je OK, ne kažem da nam se ne treba podsmevati, ali mora to da bude i malo elegantnije. Ovakav kakav jeste Batman: Killing Time je ipak najviše stilska vežba – prijatna ali ne i esencijalna, strip koji vam je sasvim ugodno da čitate ali koji teško da ćete pamtiti šest meseci kasnije. Kolekcija izlazi u Decembru pa koga interesuje može da je ovde priorderuje na Amazonu.

[Meho Krljic]

Pročitao sam trodelni grafički roman Savage Highway (u originalu L'Autoroute sauvage) a koji je, sva tri albuma odjednom, izdao Humanoids 2017. godine. Nisam siguran zašto mi je trebalo toliko vremena da se poslužim pričom koja je, makar na prvi pogled, delovala kao da je pravljena za mene, mešajući sirovu medmaksovsku postapokaliptičnu akciju sa naučnom fantastikom nešto višeg profila. No, sada kada sam sve uredno pročitao, imam razne utiske i misli na ovu temu.



Prvo malo informacija. Savage Highway je prvo bio roman, odnosno prvi roman u trilogiji romana o postapokalipsi najvećim delom smeštenoj u francusko okruženje (druga dva su se zvala La Mort en billes i L'île brûlée), a koji su izlazili sedamdesetih godina prošlog veka u toj istoj Francuskoj. Autorka ovih romana je u Humanoidsovoj strip adaptaciji potpisana kao Julia Verlanger a što je istovremeno i najlogičniji i najnetačniji navod koji je urednik izdanja mogao da izabere. Naime, Julia Verlanger je bio pseudonim francuske spisateljice naučne fantastike po imenu Éliane Taïeb (rođene kao Helyane Simone Grimaître), jedne plodne autorke koja je počev od polovine pedesetih pa do 1963. godine napravila solidan prodor publikujući dvadesetak kratkih priča jednu za drugom u nagazinu Fiction. Zatim je napravila pauzu pa se vratila sedamdesetih kao spisateljica romana i počela da koristi pseudonime. Julia Verlanger je bio jedan od njih, ali daleko poznatiji joj je bio Gilles Thomas, pod kojim je objavila značajno više romana, uključujući ovu trilogiju objavljivanu u Anticipation kolekcijama izdavača Fleuve Noir, sakupljenu tek 2008. godine u jedan integralni tekst. Taïebova je umrla još 1985. godine, sa jedva 55 napunjenih i nije dočekala da vidi svoje delo prevedeno u strip-formu i na Engleski jezik, a možda bi se i sama začudila što nešto što je potpisala kao Gilles Thomas u Americi biva prodavano kao da ga je pisala Julia Verlanger.

Kako god bilo, Savage Highway ima tu distinkciju da su neki ljudi negde ukazali kako je autorka koristila nekoliko sličnih motiva i tema kao i roman The Road Cormaca McCarthyja, a koji se danas smatra jednim od definitivnih radova u okviru postapokaliptične fikcije i mračnim ukazanjem na najtamnije strane ljudske prirode i nebrige ljudske rase za sudbinu planete. Taïebova je Divlji autoput objavila trideset godina pre Puta i ovo jeste fakat koji treba imati na umu i poštovati. S druge strane, ako su ton i tretman motiva u romanu slični onima koje srećemo u stripu, L'Autoroute sauvage i The Road su gotovo komično antipodno postavljeni radovi na istu temu.

No, pošto nisam čitao originalni L'Autoroute sauvage nije na meni da sudim o izvornom materijalu. Ono što znam je da su romani potpisivani imenom Gilles Tomas najčešće baštinili „klasičnu“ naučnofantastičnu ideju o odlasku ljudske rase u svemir i naseljavanju drugih planeta što postoji kao pozadinski motiv u L'Autoroute sauvage ali je ovo mnogo više surova, brutalna low-tech priča kakvu su, slutim, u strip preveli nakon što je neko pomislio da popularnost propertija poput The Walking Dead gotovo da garantuje uspeh adaptaciji Savage Highway.

Scenario za strip pisao je Mathieu Masmondet, čovek koji je želeo da bude glumac ali je filmske škole koje je završio na kraju iskoristio da postane uspešni scenarista, prevashodno za televiziju. Masmondet je jedan od kreatora popularne francuske serije Casssandre, a što se tiče stripova deluje mi kao da mu je ovo za sada jedini rad. Priznajem da nisam bio naročito impresioniran njegovim tekstom u ova tri albuma, ali je Savage Highway ipak uspeo da me zadrži tokom svog kompletnog, jelte, trajanja, od oko stopedeset strana, na ime toga da na crtežu i koloru ovde prilično briljira kineski majstor Zhang Xiaoyu. Xiaoyu je iskusan profesionalac koji u rodnoj Kini uživa ugled i dobija lepe nagrade, a u Evropi je našao plodno tlo za svoju kombinaciju azijske lepote crteža, američke dinamičnosti lejauta i evropske discipline u crtanju. Do sada je imao prilike da radi i sa Fabienom Nuryjem (The Chronicles of Legion) i objavljivao za Glenat, Casterman i Humanoids. Prevod ovog izdanja radila je Cristy Stiles i ovde nemam nikakvih zamerki sem onih vezanih za ton originalnog Masmondetovog teksta.



Elem, Savage Highway se bavi iskušenjima na koje je bačena Helene, mlada žena koja sa ocem, sestrom u zetom živi na ostvrcu negde u francuskoj provinciji, nekoliko decenija nakon što je sve otišlo u majčinu. Početak stripa nam prikazuje kako njihovu kuću napadaju banditi, ubijaju muškarce a sestru odvode sa sobom, ali i daje vrlo malo podataka o tome šta je zapravo prouzrokovalo raspad ljudskog društva. Ono što vidimo je da je devastacija ne samo dovela do ozbiljnih ekoloških promena – a što bi mogla biti spona sa McCarthyjevim romanom – već je i, vrlo simbolično, Mesec na nebu oštećen i jedan deo ovog nebeskog tela je rasut u asteroidni pojas koji sada takođe orbitira oko Zemlje.

Iako ćemo do kraja balade saznati zašto se Mesec tako raspao i dobiti sliku o tome kako je došlo do, jelte, apokalipse i ko je za to kriv, strip Savage Highway pomalo razočarava time što su ovo informacije koje ni na koji način ne doprinose dubini našeg odnosa sa likovima ili zapletom. Masmondet nam ih isporučuje u jednom infodampu pred kraj trećeg toma, ali ono što bi trebalo da bude šokantno otkriće koje rekontekstualizuje sve što smo do tada znali o ovom svetu zapravo deluje kao da čitamo wikipediju sa ilustracijama a likovi su i dalje definisani svojim jednostavnim motivacijama i radnjama.

Da se razumemo, nema ničeg rđavog u down-to-Earth, gritty naučnofantastičnoj priči koja se ne bavi preterano univerzumom i perspektivom vječnosti a sedamdesete su svakako bile period u kome je ova vrsta žanrovske fikcije krenula da cveta, od Damnation Alley Rogera Zelaznyja (roman je, istine radi, izašao 1969. godine, ali je ekranizacija u bioskope ušla 1977.), preko A Boy and His Dog Harlana Ellisona (ponovo, originalna kratka priča je napisana 1969. godine, film je izašao 1975. a Ellison je dve dodatne priče u ovom ciklusu objavio 1977. i 1980. godine) pa do Mad Maxa, ali moj utisak je bio da je originalni književni predložak bio malo više highbrow rad od onog što smo u stripu dobili.

Ono što smo u stripu, dakle, dobili, je poprilično eksploatacijski nastrojena pripovest kojoj se u centru nalaze silovanja, ropstvo i seksualna eksploatacija žena, te njihovo korišćenje za rasplod. Tematski, naravno, ovo nije problematično samo za sebe ali obrada je ono gde se strip malo sapliće. S obzirom da ovo kucam dva dana nakon što je list ovdašnji, Informer, objavio senzacionalistički intervju sa serijskim silovateljem i branio se da je to „novinarstvo“ (iako, jelte, javnog interesa tu nije bilo a izazvano je uznemirenje u javnosti), svakako sam i malo osetljiv na to kako se takve teme obrađuju u literaturi pa ću reći da Savage Highway iako definitivno ima dobru nameru, da pokaže kako ljudi, kada više nema društva, padaju na nivo životinja i da će tu oni slabiji, uključujući žene, loše proći, ne briljira baš u egzekuciji.



Helene je predstavljena kao snažna, samovlasna protagonistkinja ali nju od silovanja spasava mišićavi, ćutljivi muškarac koji odmah posle toga poželi i sam da se posluži pa mu ona objasni da to ne ide tako pa su posle oni kao neki friends with benefits itd. i sve je to u teoriji u redu, osim što je napisano nezgrapno, nespretno i mene je bilo malo blam da čitam.

No, dobro, kad se čovek navikne na taj ton i dijaloge, Savage Highway je sasvim podnošljiv ekploatacijski SF narativ u kome naši protagonisti (ima tu još likova, uključujući dugokosog, harizmatičnog Azijata Jina) putuju u Pariz, a u kome se pomaljaju obrisi novog društva zasnovanog na muškoj dominaciji. No, Helena je odlučna da pronađe svoju sestru, kidnapovanu od strane bandita i bez obzira na body count koji će ovaj strip naređati do kraja, ona će svoju misiju isterati do kraja.

Nije ovo, da se složimo, neki VELIKI narativ, bar ne u ovoj strip-formi ali crtež koji isporučuje Zhang Xiaoyu u dobroj meri vadi stvar nudeći, kako sam sugerisao gore, i uredan i dinamičan vizuelni program, energičnu akciju, izuzetno lep kolor. Reći da je Savage Highway praznik za oči deluje i malo kontradiktorno imajući u vidu da je ovo strip do vrha pun nasilja, ali ako ste odrasli na nasilnim stripovima poput onih koje su radili Heavy Metal autori poput Richarda Corbena, onda ćete ovde biti kao kod kuće.

Sve u svemu, ovo je priča koja se lako pročita ako niste osetljivi na nasilje i seksualno nasilje. Voleo bih da je na kraju krajeva ovo suptilniji strip, sa manje fetišizovanja svih tih svojih nasilja, jer su tema i zaplet svakako primereni i nečem višeslojnijem i pažljivije ispričanom, ali to nismo dobili. No, jesmo dobili palpčinu koja je nacrtana vrlo atraktivno i u tome se svakako može uživati. Humanoids sva tri albuma spakovana u jednu tvrdokoričenu kolekciju prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Silk Hills, mračni, psihodelični, pomalo super, jelte, naturalni horor-triler koji je proletos izdao Oni Press u nastojanju da nas ubedi da ovaj izdavač još uvek ima relevantnost, programsku orijentaciju i, jelte, osoblje koje je u stanju da izbaci i po koju zanimljivu publikaciju na strip-tržište. Ovo je nešto više od stopedeset strana poštenog tripovanja i mada sama priča i likovi nisu nužno u top-10 ove godine – barem za moj komplikovani ukus – grafički je taj paket u priličnoj meri opravdao vreme koje sam u njega uložio, nižući jednu za drugom košmarne i onostrane scene primerene stripu koji se vrti oko mračnih tajni malog grada u američkoj provinciji te hemijskim supstancama koje kod ljudi izazivaju intenzivne psihodelične vizije.



Silk Hills napisali su zajedno Brian Level i Ryan Ferrier. Ferrier je nešto poznatiji od njih dvojice mada najpre na ime toga da je Level prevashodno tatu-majstor u svom svakodnevnom životu a da se ilustracijom i stripovima bavi sekundarno, pa ste njegove naslovne stranice za razne izdavače (uključujući DC i Marvel) verovatno već negde videli a on je bio i jedan od kreatora serijala The Mantle za Shadowline/ Image. Ferrier je, pak, scenarista sa priličnim iskustvom u strip-industriji i iza sebe ima, pored rada na licenciranim propertijima kao što su Rick & Morty, Power Rangers, G.I. Joe, Sons of Anarchy, Teenage Mutant Ninja Turtles ili Narcos, i uspešan Image/ Shadowline serijal Rat Queens ali i cenjeni D4VE za IDW comics. O njemu smo onomad pričali na ime prilično uspešnog supernaturalno-komičnog serijala I Can Sell You A Body.

No, meni je najinteresantniji deo ansambla ilustratorka Kate Sherron koja je sa Brianom Levelom nedavno sarađivala na IDW-ovom serijalu Chained to the Grave. Sherronova je veoma talentovana u crtačkom smislu, i mada je u pitanju profesionalna ilustratorka i dizajnerka, pa i profesorka sekvencijale umetnosti na koledžu Savana koji je i sama završila, kaže pre mnogo godina, njen crtež je divalj, nesputan razbarušen, vrlo energičan, jako primeren stripu koji u čitaocu treba da izazove podjednako osećaj nelagode ali i morbidne radoznalosti da ide dalje, otkrije šta će se desiti sa likovima, ali prevashodno kakve će bizarne prizore i stvorenja susresti kad okrene stranicu. Sherronova je nacrtala i kolorisala čitav ovaj grafički roman, koristeći vrlo diciplinovanu, vrlo pažljivo odmerenu kolornu paletu tako da se atmosfera u velikoj meri kontroliše upravo koloritom, lepo izmešanim nijansama jedne iste boje mnogo tabli za redom, ili dobro postavljenim kolornim kontrastima kada su potrebni drugačiji akcenti.  Sherronova dosta radi na licenciranim propertijima, kao i Ferrier, pa u svom siviju ima i stripove kao što su My Litle Pony ili radove zasnovane na Adventure Time ili propertijima uz koje ide ime Jima Hensona ali je ona i scenaristkinja koja je kreirala i sopstvene radove, poput miniserijala the Casebook of Rabbit Black što ga je sama kompletno napisala i nacrtala.

Silk Hills je u principu izgrađen na ideji koju je inicijalno imao Brian Level, o horor/ slešer storiji smeštenoj u apalačijski region. On i Ferrier su razradili detalje zapleta i sveta u kome bi se priča dešavala ali je Sherronova koju je Ferrier pozvao – na osnovu dobrog prethodnog iskustva u radu sa njom – donela presudni ton.

Osnova ove priče je u modernom severnoameričkom folkloru, konkretno u konceptu čoveka-moljca, tj. Mothmana, lokalnog mita u Zapadnoj Virdžiniji koji je prvi put viđen (ili makar „viđen“) šezdesetih godina prošlog veka, a sedamdesetih je postao neka vrsta popularnog urbano-ruralnog mita koji je kasnije porodio i film sa Ričardom Girom, dok mesto Point Pleasant u kome je prvi put „viđen“ i danas ima godišnji festival njemu posvećen. Kate Sherron je velika štovateljka ovog, jelte, koncepta, i ima Mothman tetovažu na sebi a i sam Level je njime fasciniran. Naravno, drugi jaki uticaj na nastanak ovog stripa izvršio je – vrlo očigledno – kultni televizijski serijal Twin Peaks, mada odmah treba reći i da Silk Hills ide mnogo brže, žešće i dublje u smeru horora, sa visceralnim scenama u kojima prosto možete da omirišete tkiva u raspadanju.



No, da budem jasan, Silk Hills me kao PRIČA, nije preterano jako uhvatio. Ovo je još jedan od onih narativa u kojima privatni detektiv dolazi u mali, provincijski grad negde u pizdi materini, na poziv lokalnog budže koji će ga angažovati da mu nađe nestalog sina, samo da bi privatni detektiv brzo shvatio da ovo nije običan slučaj bekstva od kuće, pa ni proste, lepe otmice zarad otkupa nego da tu ima mračnih, perverznih tajni, kultnih i okultnih elemenata, pa i da su neke stvari koje ne bi SMELE da budu stvarne, eh, stvarne. Ferrier i Level dobro poznaju popularnu kulturu i vidi se ovde i jedan trud da se prepoznatljivi motivi i predlošci donekle transformišu kako bi imali svežu dimenziju pa je tako privatni detektiv zapravo detektivka – crna bivša pripadnica marinaca, Beth, koja se po preuzimanju slučaja rastaje – preko telefona – od svoje devojke uz vekovni izgovor „nije problem u tebi, nego u meni“ kako bi makar čistog uma, ali lošeg raspoloženja preuzela slučaj nestanka osamnaestogodišnjeg momka čiji je otac vlasnik lokalnog preduzeća za obradu drveta od koga gradić Silk Hills danas živi.

Sve je to OK, kao što je OK i da se uđe malo i u istoriju grada, da se sazna od čega je grad živeo i pre nego što je eksploatacija drvne građe postala njegov glavni izvor prihoda, pa onda na to ide i susret sa lokalnom ekscentričnom lezbijkom koja u stvari proučava posebnu vrstu lokalnog noćnog leptira a koji je specijalna endemska vrsta čiji prah sa krila izaziva EKSTREMNE psihodelične vizije kod ljudi i, mislim, autori ovog stripa svakako poznaju žanrovsku materiju i ulažu napor da nam ponude više isprepletanih misterija i dimenzija u kojima može da se izdešava sav taj horor koji Sherronova sa tako mnogo apetita crta. Kad deseti put vidite jelena kome iz grudnog koša izlazi ljudsko lice, bićete užasnuti kao i prvi put, garantujem.



No, Silk Hills sa svojih stosedamdesetak strana možda ima i viška motiva i podzapleta a manjka prostora da ih sve dostatno razradi. Kao da su autori pokupili sve što im je palo na pamet iz drugih, jelte, priča (filmova, serija, romana, itd.) jer publika sve to voli, a onda nisu imali vremena da u dovoljnoj meri rade na sržnim stvarima. Utoliko, likovi su pre svega funkcionalni, ali, barem meni, na kraju dana nezanimljivi. Beth bi TREBALO da bude neko ko nas fascinira i kome se i divimo na ime njenog intenzivnog NEPRIPADANJA maltene ni jednoj zajednici koju bi mogla da vidi kao svoju, ali Beth je na kraju dana samo vozilo za koje smo se zakačili da vidimo priču do kraja. Njena romansa sa lokalnom, jelte, lezbijkom ni u jednom momentu mi nije delovala ubedljivo niti interesantno, a njena investicija u slučaj koji rešava, a koja u jednom momentu prelazi meru profesionalnog odnosa, sa sve flešbekovima na ratne traume, je za mene ispala sasvim mehanički sklopljena i bez dovoljno potencijala da izazove mnogo emocije.

I generalno, iako strip nesumjivo izaziva saspens i jezu, ovo je pre svega na ime izvrsnog grafičkog rada Sherronove i najfascinantnije sekcije su mi bile upravo one u kojima će nekoliko tabli za redom pripovedanje biti isključivo grafičko, bez dijaloga ili ikakvog teksta. Utoliko, Silk Hills je možda trebalo da bude više Eraserhead a manje Twin Peaks jer su smalltown horror elementi u njemu relativno opšta mesta, pa kao takvi funkcionišu ali ne inspirišu, dok su ti momenti hipnagogičke konfuzije i strave ono gde ovaj strip blista i gotovo da mu nije bio potreban sav okolni kontekst da ti momenti prorade i pruže nam željeno izmeštanje iz realnosti.

Da ne budem preoštar, Silk Hills je korektan strip koji svoju temu obrađuje tehnički kompetentno, ali, rekao bih bez neke velike nadahnutosti u domenu samog narativa i likova. Ono gde on blista je grafička energija i autoritet Sherronove da i pored jakog, energičnog crteža, bude i disciplinovana u pripovedenju, pazeći na kompozicije tabli i kolor da nas uvek drži onoliko orijentisanim koliko je potrebno da budemo u tom momentu. Letering kojije radio Crank je odličan i potpuno usklađen sa potrebama crteža, pa ovo apsolutno preporučujem publici što ima inklinaciju ka twinpeaks-olikim narativima koji dodatno serviraju punu porciju grafičkog horora. Oni Press ovaj album prodaje preko svog sajta.

[Meho Krljic]

Negde polovinom Avgusta izašla je kolekcija sa sve četiri epizode miniserijala Cloaked, a koji je Dark Horse izdavao od Decembra prošle godine pa do proleća. Cloaked je, nagađate, još jedan superherojski strip sa osobenom crtom, osim što ta osobena crta nije NAROČITO osobena i što su autori morali da se dodatno potrude da jedan sada već prilično familijarni „superheroji, ALI!“ pristup prezentiraju publici iz svežeg ugla. Sveži ugao je ovde da se superheroj o kome je ovaj strip u njemu, praktično, ne pojavljuje, odnosno da se čitav narativ bavi pokušajima da se utvrdi koje on bio i zašto je radio to što je radio.



Cloaked sam uzeo da čitam prevashodno jer je ovo novi strip iz pera Mikea Richardsona, čoveka danas najpoznatijeg po tome što je osnovao Dark Horse Comics, i prilično drastično promenio krajolik u američkoj strip industriji. Richardson, rođen 1950. godine jeste jedna od najvažnijih figura novije istorije američkog stripa upravo na ime toga da je njegova izdavačka kuća bila možda ne prva koja je, jelte, cenila kreatore i autore na višem nivou od davanja lepih izjava i stavila ih i u ekonomski, ali i politički bolji položaj od onog što je bio standard, ali je bila prva koja je od toga napravila održiv, uspešan poslovni projekat. Richardson nije origonalno bio pisac ili scenarista već crtač i ilustrator koji se bavio ilustracijama a zatim dizajnom nameštaja ali mu je pasija bila popularna kultura pa je njegov prvi samostalni biznis bio otvaranje prvo jedne a zatim lanca prodavnica koje su prodavale stripove i druge pop-kulturne artefakte. Ovo je bio uspešan biznis u ranim osamdesetim godinama a Richardson je često organizovao potpisivanja stripova od strane njihovih autora u svojim radnjama i od autora slušao kako su najstrašnije umorni od načina na koji ih tretiraju veliki izdavači, pogotovo u pogledu toga da nemaju nikakvu kontrolu nad likovima koje su kreirali. Kada je Dark Horse Comics osnovan 1986. godine, utemeljiteljska ideja je bila da se autorima ostavi kreativna i poslovna kontrola nad likovima koje stvaraju. Ostalo je istorija i stripovi poput Millerovog Sin City ili Mignolinog Hellboy (i svega ostalog što je iz njega izraslo) pokazali su koliko ovakav pristup može da bude zdrav PLUS ekonomski stabilan. Dark Horse je danas ne samo jedan od najjačih izdavača u SAD posle DC-ja i Marvela, već i model po kome su kasnije nastale i mnoge, uspešne firme, poput, recimo Image Comics.

Richardson je sa godinama počeo i da piše stripove a zatim je, kako su neki od Dark Horse propertija počeli da dobijaju ekranizacije,  sve češće igrao i ulogu izvršnog producenta na filmovima rađenim po stripovima poput The Mask, Timecop, 30 Days of Night (koji čak i nije Dark Horseov serijal) i, naravno, Raznim Hellboy ekranizacijama. Kao scenarista, Richardson je svakako manje poznat nego kao urednik ali je tokom decenija napisao zapravo impresivnu količinu stripova, mnoge od njih po licenciranim propertijima, poput Aliens, Godzilla, Star Wars ili Indiana Jones, ali je u svoj sivi Richardosn upisao i originalne radove kao što je, recimo 47 Ronin. Notabilno, richardson je i tvorac stripa (i lika) pod nazivom X, jednog veoma gritty, brutalnog čitanja superherojske/ viđilante matrice a koje je u samostalnom serijalu za Dark Horse prvo pisao Steven Grant, čovek koji je u osamdesetima od Marvelovog Punishera napravio ikonu.

Ovo napominjem jer je Cloaked, strip o kome danas pričamo, zapravo neka vrsta varijacije na X, neka vrsta „šta je bilo posle“ pripovesti, a u vreme kada je ovaj projekat pripreman, radni naziv serijala i jeste bio Icon. Eto!



Crtač na Cloaked je Španac Jordi Armengol, čovek o kome ne znam puno, mada njegov izvrsni fan-art pokazuje čoveka koji je godinama spajao superherojski i gritty, noir stil na vrlo efektne načine. Armengol je sarađivao sa Mikeom Baronom na serijalu Offworlder koji je finansiran putem platforme indiegogo, ali mislim da mu je Cloaked prvi stvarni mejnstrim rad i mislim, takođe, da se Španac ovde veoma dobro pokazao. Ovo je strip koji treba da emituje snažnu količinu nelagode i da superherojstvo, ili makar kostimirani viđiilantizam pokaže kao nešto zapravo uznemirujuće. Superherojština, naravno u sebi sadrži reč „heroj“ ali u okviru stripa Cloaked jasno se pokazuje da je u pitanju samo sociopatija sa blago izmenjenim predznakom.

Problem sa Cloaked, ako probleme već moramo odmah tražiti, je što je danas ovo vrlo familijarna postavka. Pre tridesetpet godina, možda bi Cloaked bio šokantniji strip i delovao ikonoklastično, ali nakon što smo videli Grantovog Punishera, pa Grantov rad na X, da ne pominjem sve one superheroje sa vatrenim oružjem i žeđi za krvlju iz devedesetih godina, Cloaked se naprosto smešta u jedan sada već utemeljen podžanr. X je imao i ribut u prošloj deceniji, kada ga je pisao Duane Swierczynski, sa odličnim Ericom Nguyenom na crtežu i Cloaked se, kako rekoh, čita najviše kao još jedan strip sličnog senzibiliteta i poruke. I ovde superheroj nije „stvarno“ super, jer je u pitanju tek čovek jake volje i posebnog mentalnog sklopa, a kostim mu nije napravljen od šarenog streč-materijala već je u pitanju više neka vrsta uniforme kakvu nose specijalci, tamne i napravljene da sa jedne strane štiti onog koji je nosi, a sa druge uliva strah u kosti neprijateljima. Superheroj u ovom stripu čak nema ni pravo „superherojsko“ ime, i mediji su mu nadenuli nadimke poput Sentinel ili Guardian, dok ga kriminalci zovu The Reaper, a njegov modus operandi je jednostavan i zastrašujući: ubijanje.



U tom smislu, superheroj u ovom stripu je jedna još zaoštrenija ekstrapolacija Marvelovog Punishera, najsličniji baš X-u, maskiran, anoniman muškarac sa pištoljima i sačmaricama na gotovs, koji, sasvim očigledno, u životu nema nikakvih ambicija sem da ubija ljude koje smatra lošim i pretnjom za društvo. Ovo društvo njega, dalje, apsorbuje na interesantne naične, sa policijskim komesarom koji ga podržava i čini bitnim elementom svoje strategije za osvajanje pozicije gradonačelnika.

Kako bi se ovaj strip ipak razlikovao od X, Richardson mu prilazi sa druge strane i dešavanja u narativu se zapravo odvijaju skoro četvrt veka otkada je ovaj superheroj bio aktivan. Glavni junak je privatni detektiv, Roger Timothy Stevens (koji iz nekog razloga voli da ga zovu Jake), bivši policajac sa istorijom ne sasvim idealnog rada u službi, koga jedan od najbogatijih ljudi u Americi (a, kažu, i na svetu) unajmljuje da kopa po starim, zahladnjelim tragovima, kako bi, ako je ikako moguće, iščačkao stvarni identitet superheroja koji je pre više od dvadeset godina bio strah i trepet za kriminalce.

Jake će ovaj posao prihvatiti iako mu se poslodavac ne dopada i iako je malo verovatno da će njegove metode biti korisne u pronalaženju čoveka o kome niko ne zna ništa i koji je nestao pre više od dvadeset godina, jer se , jelte, dobro plaća, ali, kako i nagađate, rutinska istraga uskoro postaje sve samo ne rutinska, dok se tela gomilaju a Jake postaje sve više lično, privatno i životno investiran u slučaj.

Cloaked se ne odlikuje originalnošću, to je jasno. Jake Stevens je skup gomile klasičnih noir i pulp tropa, počv od njegovog ciničnog, skoro nihilističnog karaktera, karijernog luzerstva i teškog odnosa sa ženama, pa do njegovog izgleda neobrijane, stalno namrštene ali ipak malo i seksepilne muškarčine. Richardson kombinuje detektivski noir sa sasvim predvidivim preokretima u narativu, i superherojsku dekonstrukciju po receptima kasnih osamdesetih i ranih devedesetih (znate već, „a šta bi bilo da je Betmen zapravo samo najbogatiji psihopata na svetu?“), prolazeći kroz očekivane scene i set pisove, sa sve dekonstruktivnim prikazom dečaka koji je povremeno viđen kao sajdkik misterioznog superheroja, i reći da je ovaj strip donekle i kao nekakav sažetak mnogih stvari koje su u i izvan Dark Horsea radili Frank Miller, Steven Grant itd. je sasvim fer. No, i pored toga, ovo se sasvim lepo i udobno čita i ako Cloaked već ničim ne iznenađuje, on je makar korektno sklopljen. Ono što jeste malo razočaravajuće je taj veliki, jelte, preokret na kraju koji je pomalo trivijalan pa i isforsiran, ali se strip svakako dobro drži do pred kraj.

Velikim delom i na ime Armengolovog vrlo sigurnog crteža. Ovo je, kako rekosmo, veoma „gritty“ postavka i Armengol je idealan crtač za tako nešto, sa likovima koji su grubi ali ekspresivni i kompozicijama koje su efektne, atraktivne, energične i često „prljave“ na pravi način. Armengolova kombinacija (mnogo) tuša i prigušenih ali dobro domerenih kolora čini Cloaked mračnim iskustvom ali ovo nikada nije nečitak, nejasan strip i pripovedanje je jasno i lako za praćenje. Letering je radio Nate Piekos i obavio je vrlo solidan posao.

Sve u svemu, pošto sam ja ipak osoba sa jakom inklinacijom ka baš ovakvim narativima, Cloaked mi je bio zanimljiv. Svakako, ne radi se o nekom VELIKOM novom iskoraku unutar žanra gritty superherojštine-sa-pištoljima, ali je najveći delom ovo jedan korektan, za čitanje prijatan strip. Pa, ako vam deluje kao da je to po vašem ukusu, Dark Horse ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Kad sam bio klinac i čitao stripove za, jelte, decu, često sam zamišljao kako bi to bilo da se oni naprave u drugom, jelte, ključu, odnosno, kako bi izgledali u svojoj verziji za odrasle. Onda sam porastao i ispostavilo se da nisam jedini koji je razmišljao na takav način. U Americi smo imali razne pokušaje da se superherojima da zreliji, „odrasli“ ton – od kojih su neki bili i uspešni, znate već, ima onaj strip što se skoro rimuje sa „vokmen“ – ali i Evropski, konkretno franko-belgijski strip je rešio da se uhvati u kolo. Pisao sam već par puta o dekonstruktivnom ributovanju Taličnog Toma, ali, iskreno, nikada nisam očekivao da vidim gritty, mračni, pomalo horor-intonirani ribut... er... Marsupilamija???



Marsupilami –The Beast (aka Le Marsupilami – La Bete) je baš to, prvi deo dvodelne priče koja uzima jedan od najpopularnijih likova belgijskog stripa i čitave franko-belgijske regije i daje mu „origin story“ koji je obeležen traumom, teskobom, pa i nasiljem. Nismo više u Kanzasu, Toto, rekla bi Doroti spuštajući ovaj album dugačak stopedeset strana, a koji je 2020. godine izdao Dupuis dok ga je Europe Comics prošle godine približio anglofonoj publici. I, jelte, meni.

Da ne bude da je sve mračno i crno, Marsupilami –The Beast je i dirljiva priča o samohranoj majci i njenom mladom, plemenitom sinu koji prolaze kroz brojna iskušenja u posleratnoj, mirnodopskoj ali ne i lakoj za preživljavanje Belgiji, posebno kada je klinac, Francois, dete iz kratke veze koju je majka imala sa pripadnikom Vermahta što se posle rata vratio u Njemačku svojoj ženi i deci. Ooooh, niste očekivali ovakve tonove u stripu za decu zar ne?? E, pa, nismo više u Kanzasu, zaista.

Marsupilami je nesumnjivo najpopularniji lik sa kojim je Andre Franquin radio. Iako je svoju slavu stekao radeći Spiroua, a kasnije imao veliki hit sa Gastonom, upravo je Marsupilami, kreiran tokom Franquinovog rada na Spirou-u bio lik sa koji će probiti granice medijuma i postati planetarno popularan. Naravno, gledano iz ove perspektive, stvari su jasne, Spirou je pod Franquinom bio avanturistički strip pogodan za određenu demografiju, ali Marsupilami, žuta, pegava životinja nalik na hibrid majmuna i leoparda, sa repom dugačkim nekoliko metara i karakterom TAČNO između mačke i majmuna, je bio pogodan za sekundarnu eksploataciju na mnogo većoj demografiji kupaca lutaka, igračaka, gledalaca crtanih filmova itd. Marsupilami je, stičući nezavisnost od svog matičnog stripa u kasnijim decenijama, imao mnogo sopstvenih strip-avantura, ali i uspešnu televizijsku seriju iz devedesetih godina, u produkciji samog Disneyja, koja je osvojila vrlo solidnu pažnju američke publike. U ovom veku je Marsupilami nastavio uspešan televizijski život, a uz strip koji izlazi praktičo neprekidno od 1987. godine.

No, kreiranje nečeg „ozbiljnijeg“ sa likom koji je uvek delovao tek kao zgodna maskota je očigledno bio interesantan izazov za neke iskusne stvaraoce. Kako je i sam Spirou u ovom veku imao interesantne reimaginacije (prevashodno u antologijskom serijalu Le Spirou de...), tako ne treba da čudi da smo dobili Marsupilami –The Beast, posao koji su obavila dva izuzetno cenjena belgijska autora.

Zidrou (aka Benoît Drousie) je veoma uspešan i poznat strip-scenarista koji je svoju karijeru nastavnika zamenio prvo poslom spisatelja knjiga za decu a onda i stripadžije. Zidrou već trideset godina radi za različite franko-belgijske izdavače (Dupuis, Casterman, Dargaud, Le Lombard...) a o njemu smo već pisali prošle godine povodom bajkovitog grafičkog romana The Whale Library. Ilustrator Marsupilami –The Beast je pak, izvrsni Frank Pé, čovek sa formalnim obrazovanjem iz vajarstva i karijerom objavljivanja stripova u magazinu Spirou još od 1973. godine kada je sam imao jedva nežnih sedamnaest. Nema smisla nabrajati sve knjige i stripove koje je Pé radio za skoro pedeset godina ali treba reći da je napravio priličnu reputaciju crtajući stripove i knjige sa životinjama, kao i da je čovek VELIKI ljubitelj životinja, sa sopstvenom botaničkom baštom i posebnom pasijom za reptile, gde njegova biografija navodi da je lično othranio više od pedeset vrsta guštera, uključujući šesnaest krokodila. Ako vam, dakle, treba crtač koji bi nacrtao strip o ZVERI ili, jelte, generalno životinjama, Pé je prirodan izbor.



I, Pé je VELIČANSTVEN ovde. Zidrouov scenario  mu daje mnogo prostora za atmosferično, kinematično pripovedanje sa dosta dekomprimovanih scena i moćnih spleš-kadrova koji odišu filmskom elegancijom i dubinom. Pé je ujedno i kolorisao ovaj strip i osvetljenje i boje su upečatljivi, sa perfektno nijansiranim sepija-tonovima koji prikazuju Brisel 1955. godine, retkim primarnim bojama (poglavito na odeći koju nosi Francois kao moralno i narativno težište ove pripovesti), i hororičnom, fantastičnom upotrebom gotovo crno-belog kolorita u uvodnim scenama u antverpenskom pristaništu. Franquin je, naravno posvuda u ovom stripu – autori mu ga eksplicitno posvećuju – ali zapravo manje Franquin iz vremena kada su Spirou i Marsupilami bili njegov primarni posao a više Franquin iz njegove kasnije faze, sa skoro do groteske karikiranim fizionomijama i velikim površinama pokrivenim crnim tušem, a što sve asocira na kasnije table Gastona i serijal Crne ideje.

Naravno, Pé nije imitator Franquina i njegov crtež je osoben, ali on definitivno jeste jedan od naslednika, nastavljača i dograditelja stila koji je, između ostalog, baš Franquin utemeljio na franko-belgijskoj sceni i ovaj strip zaista upečatljivo ekstrapolira njegovo nasleđe. Najveća razlika je svakako u tome da Pé koristi kolor sasvim drugačije, najveći deo vremena izbegavajući primarne boje i oslanjajući se na difuzno osvetljenje i zrnaste teksture, kao i u kadriranju koje je dinamično, filmsko, sa urednim ali takođe dinamičnim lejautom tabli. To sve zajedno stripu daje taj moderniji, odrasliji ton i pre nego što vidite samog Marsupilamija koji je ovde zaista jedno preteće, feralno prisustvo, horor doveden na silu iz džungle, spreman, možda i da ubija kada je priteran uza zid.

No, Marsupilami je jedini zaista hororičan element ovog narativa i nasuprot njemu stoji mala menažerija domaćih i divljih životinja koje je dečak Francois spasao sa briselskih ulica i okoline – znate već, kuče sa tri noge, stari konj spasen iz mesare, ćurka koja nije odrasla među drugim ćurkama i ponaša se kao da je pevac, ali i divlje prasence razdvojeno od majke i ostatka legla – i koja živi sa njim i majkom u kućerku sa ambarom na obodima grada. Pé ove životinje crta ljupko, duhovito, sa puno karaktera i strip ovde uprkos tom „odraslijem“ tonu u mnogome podseća na klasičniji stil franko-belgijskih radova iz pedesetih i šezdesetih, gde životinje, iako ne izmeštene iz svoje animalnosti – dakle ni jedna od njih ne govori ili na bilo koji drugi način sugeriše kognitivni kapacitet na razini ljudskog – imaju čitav spektar karaktera u savršenom spoju njihove prirode i ljudima bližih, razumljivijih grimasa i poteza.

Strip se događa u 1955. godini ali Brisel koji Pé crta bi mogao biti i stariji, najpre na ime toga da priču pratimo iz perspektive jedne siromašne porodice koja živi u peri-urbanom, još uvek pomalo seoskom okruženju. Kadrovi antverpenskog pristaništa koji strip otvaraju, sa svojim demonstracijama tehnologije, industrije, kapitala (automobili, čelične konstrukcije, metalni kontejneri, impozantni, čak preteći prekookeanski brodovi prikazivani iz donjeg rakursa) su tu da bi se Marsupilamijeva divlja, feralna priroda jače istakla i da bi joj se dalo etičko opravdanje – ipak je on životinja oteta iz svog prirodnog staništa u Južnoj Americi i na silu dovedena u „civilizovanu“ Evropu koja za njega znači neslobodu i zatvor – ali i da bi se sugerisala klasna raslojenost čiji deblji kraj Francois i njegova majka izvlače. Francois ide u školu sa nekom bogatijom i arogantnijom decom, ali njegovu majku u gradu uglavnom preziru jer se, jelte, jebala sa okupatorom i još mu rodila dete pa i Francois od školskih „drugova“ trpi dosta maltretiranja na ime toga da je pola Nemac, da mu je otac bio, jelte nacista (iako, tehnički, nije) i padne tu i nekoliko scena autentičnog fizičkog zlostavljanja.



Zidrou priču o Francoisu i pronalasku Marsupilamija koji je utekao svojim zatočiteljima, dakle, postavlja u jedan srazmerno mučan mizanscen siromaštva, socijalnog ostrakizma i zlostavljanja, ali iskusni scenarista svoj toj mizeriji ume da da i human, optimistički preliv. Francoisova majka je jedna jaka, nepokolebljiva žena – pomalo namćorasta ali ko joj može zameriti – svesna da njena kratka ljubavna veza ima posledice od kojih trpi i neko ko nije ništa kriv, ako je jelte ona već „kriva“ što se zaljubila i imala polni odnos, ali nespremna da se posipa pepelom i da od sina pravi martira. Njen klinac, tako, pomalo izopšten od svojih vršnjaka, slobodno vreme provodi tumarajući periferijom grada i obližnjom šumicom i spasavajući povređene životinje i mada im je sada kuća puna raznog zverinja, majka to gleda sa blagonaklonošću, diveći se empatiji i posvećenosti svog sina. Tu je i romansa-u-nastajanju između nje i Francoisovog nastavnika, jednog pomalo geeky karaktera iz lokalne osnovne škole koji decu voli da podučava na nekonvencionalne načine, puštajući im filmove Čarlija Čaplina na časovima, snimajući njihov smeh i onda kod kuće eksperimentišući sa magnetofonskim trakama snimljenog smeha poput nekog mini-Stockhausena.

Ovo je, dakle, vrlo sigurno sklopljen narativ koji spaja umešno napravljen period-piece pristup (sa klasnim i drugim društvenim protivrečnostima koje nisu ubačene na silu i reda radi) sa pažljivim radom na likovima i elementi melodrame, socijalnog filma i neorealističkog pristupa su svi solidno posloženi jedan uz drugi. Sam Marsupilami ovde (još uvek?) nema mnogo delatne suverenosti i koristi se više kao taj neki horor-trop, preteće, strano prisustvo u civilizovanoj, građanskoj Belgiji, a koje, barem u ovom prvom delu priče, služi i da na površinu istera elemente njene nehumanosti.

Je li problem što je ovo nedovršena priča? Meni nije, jer se unapred radujem čitanju drugog albuma – kad god bude izašao – ali treba imati na umu da je ovo doslovno polovina narativa i da Marsupilami –The Beast ne samo da ostavlja svoje likove da vise u jednom prilično mučnom položaju, nego i da sam titularni karakter ne dobija mnogo „akcije“. Opet, ovo je jako dobro i spretno složena drama koja klasični Franquinov rad tretira sa poštovanjem a onda ga umeće u sigurno osmišljen narativ koji ima nešto da kaže o ljudskom, jelte, stanju pa iako Zidrou nije ZAISTA smislio nešto novo i originalno, njegov scenario je pretvoren u seriju neverovatno lepih tabli od strane vrhuskog crtača Péa, a prevod (Montana Kane) i letering (Kromatik Ltd.) su izvrsni. Utoliko, ja moram da dam jake preporuke za ovaj album i urgiram da ga svaki ljubitelj ne samo Franquina već, generalno, dobrog stripa, obavezno pročita. Europe Comics ga prodaje na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Na red mi je došao i Silver Surfer Rebirth, miniserijal od pet brojeva koji je Marvel izdavao početkom ove godine i u pitanju je projekat koji je istovremeno prilično besmislen, ali onda sa druge strane i sasvim prijatan za čitanje, sa znanjem kako da pritisne svu potrebnu dugmad da naše žlezde izluče dovoljno, jelte, dopamina da se osetimo ispunjenim na nekoliko minuta. I, mislim, zaista nekoliko. Ovo je, za razliku od stripova iz vremena koje ovaj strip emulira, narativ neopterećen sa mnogo teksta koji, ako ste efikasan čitalac doslovno možete da stučete za petnaestak minuta. Opet, ne mere se sva zadovoljstva količinom zadovoljstva, nešto je i u kvalitetu.



Ključni kvalitet, dakle, miniserijala Silver Surfer Rebirth je da je u pitanju ponovno ujedinjenje dvojice autora koji su na ovom stripu ostavili podubok trag svojim radom od pre solidnih trideset godina. „Zar ima toliko?“, šokirate se sad vi, sklanjajući ćebence sa butina, podižući se sa stolice za ljuljanje da dohvatite bifokalne naočari sa stočića i pogledate u kalendar koji visi na zidu, dok mačor koji je do sada dremao u vašem krilu nezadovoljno mora da se preseli na patos, a onda shvatate da IMA i sa nevericom padate natrag u stolicu pre nego što se teatralno raspadnete u gomilicu kostiju i praha.

Ron Marz i Ron Lim su generaciji koja je Marvelove stripove čitala početkom devedesetih godina prošlog veka ostali u veoma lepom sećanju na ime svog rada baš na serijalu Silver Surfer. Ovo je bio prilično udarnički period od približno šest godina, sa, za Marza, neprekinutim nizom dužim od pedeset brojeva, ali i sa Limovim konstantnim prisustvom koje je pričama o Srebrnom letaču dalo osoben ukus i izgled i upisalo ovu eru u knjigu Marvelovih klasika.

Ron Marz je i inače inklinirao „kosmičkim“ temama u svojim stripovima, i to ne samo rađenim za Marvel. Štaviše, približno u istom periodu kada je radio Srebrnog letača za Kuću ideja, preko, kod Cenjene konkurencije, bio je angažovan na radu vezanom za Green Lantern. Njegov rad u DC-ju je obuhvatio, naravno, i druge propertije i heroje, ali je Marz svakako najdublji trag ostavio baš na Green Lantern, sa nekim ključnim pričama, kao što je Emerald Twilight, u kojoj je Hal Jordan postao Parallax, a Marz je uveo novu Zelenu svetiljku. Kyle Rayner će vremenom postati veoma popularan DC-jev lik, a Marz će se nakratko vraćati Zelenim svetiljkama i u narednoj deceniji.

U Marvelu je Marz radio i druge kosmičke stripove, poput Quasara, Power Cosmic, ali i Thora, a kao ljuti freelancer, napisao je i solidnu količinu CrossGen, Dark Horse i Image i Top Cow stripova, sa posebno cenjena dva perioda koja je proveo pišući Witchblade.

Lim je, sa svoje strane crtač prilično legendarne reputacije, pogotovo uz činjenicu da je, kako se to već decenijama prepričava, bio otkriven od strane Marvela na konvenciji 1987. godine i da mu je odmah ponuđeno da radi za njih na osnovu fan-arta koji je imao sa sobom. Lim je, naravno, kasnije radio i za druge izdavače, notabilno dosta za DC, uključujući, jelte, i Green Lantern, pa onda i za Image, Epic, itd. ali je njegov najveći opus vezan baš za Marvel i ogromnu količinu baš kosmičkih stripova koji su ostavili istorijskog traga. Govorimo, da bude jasno, o ključnim pričama kao što su Infinity gauntlet gde je Lim utrčao da radi odmah iza ove godine preminulog velikana Georgea Pereza, i pokazao se sjajno, a onda je nacrtao i čitava dva njegova nastavka, Infinity War i The Infinity Crusade, pokazujući se kao dostojan partner mozgu operacije, Jimu Starlinu. Lim je izuzetno efikasan i pouzdan crtač sa stilom koji se sa godinama samo pročišćavao i rafinirao tako da je u 2022. godini gledati njegove kompozicije autentično zadovoljstvo. Još više ako spadate u generaciju koja je njegovog i Marzovog Silver Surfera čitala devedesetih godina.



Imajući sve to na umu, Silver Surfer Rebirth je jedan vrlo srednjaški, vrlo konzervativan, na nekakve eksperimente i inovacije programski nespreman projekat. Sasvim suprotno, ovo je pet brojeva nesputanog fan service rada, obilazak pozatih mesta i koncepata i strip koji će vas zadovoljiti ako se sa sjetom prisećate nekakvih starih vremena, bez toga da vam pruži išta supstancijalno novo. Ako niste iz te priče, ovo je i dalje korektna superherojska šorka, bez neke sad preterane dubine, sačuvaj bože ikakve inovacije, ali koja likove što ih susrećete na njenim stranicama praktično ne mrda ni milimetar u ijednu stranu. I, da se razumemo, ni ne mora. Ja često volim da podsetim kako je ponekad lepo pročitati priču koja je samo just another day in the office za omiljene superheroje, bez ambicija da se stalno nešto menja u njihovom status kvou i da se pomeraju iz njihove, jelte, zone komfora.

Utoliko, čak i naslov serijala, koji najavljuje neko ponovno rođenje, pa... recimo da nema mnogo smisla. Silver Surfer nije nedavno umro pa da treba da se, jelte, ponovo rađa. Njegov poslednji tekući serijal koji su radili Dan Slott i Michael Allred jeste otkazan pre pet godina, ali se Srebrni letač uredno pojavljuje u raznim krosoverima i događajima i igrao je i dosta značajnu ulogu u prošlogodišnjem King in Black, tako da se „rebirth“ ovde najpre odnosi na to da su Lim i Marz ponovo ujedinjeni posle dosta godina da ispričaju priču koja je, pa, maltene jedna generalna, da ne kažem generička kombinacija već dobro izraubovanih motiva.

Skoro da možete i sami da ispišete ovaj scenario u svojoj glavi. Neko (ili nešto!) (ali ipak neko), kao da je ostvario kontrolui na „reality gem“ draguljem iz Infinity Gauntlet seta i menja realnost po svom nahođenju. Srebrni letač nije NUŽNO superheroj koji skače između realnosti – to je više posao za Fantastičnu četvorku – ali kad nema niko drugi, on je spreman da stane na svoju surf-dasku i uleti u klinč sa Thanosom koji je, jelte, uvek prvi osumnjičeni u ovakvim situacijama i kao što murija prvo upadne u oblžnji karton-siti kad neko obije trafiku na ćošku tako se i na Thanosovom vratima odmah pojavi neki besni superheroj kada se primeti da neko drka po realnosti. U ovom konkretnom slučaju, sekvenca u kojoj Surfer ćaska sa Genisom Vellom, sinom preminulog kapetana Mar-Vella, a ovog onda, neobjašnjivo zameni sam Mar-Vell – na Surferovo neizrecivo čuđenje – je efektna u svom vrlo old school prikazu povišenih emocija i generalnog teatra.



No, ispostavlja se da, ovog puta, Thanos nije kriv i štaviše, Surfer i Thanos ovde moraju da se udruže kako bi manje detektivskim a više siledžijskim metodama isterali zver na čistac i utvrdili prvo ko to petlja po realnostima, zašto, i kako da ga zaustave. Ne preterano iznenađujuće, odgovor na sva ta pitanja je pesničenje. OK, možda ne na prvo, ali na prvo pitanje odgovor je baš onaj na koji ste prvo pomislili. Marz i Lim vraćaju pod reflektor naše pažnje negativca koga su sami kreirali pre tridesetak godina i koji ni tada nije imao preterano mnogo harizme a nema je ni sada. Nećemo mu otkriti ime, iako će fanovi znati o kome se radi ali u pitanju je svakako jedna prilično generička ’90s zloća dizajnirana kao da joj je sudbina da bude trećepozivac u nekakvim Marvel vs. Capcom igrama koje još nisu nastale.

No, da ne bude zabune, ovo je svejedno sasvim korektan i zabavan retro strip, bez preterane, rekosmo, inventivnosti bilo u zapletu, bilo u radu sa likovima, ali koji nudi jednu simpatičnu kosmiču ekskurziju gde ćete obići neka egzotična mesta, susresti neke kul likove (da, da, naravno da se pojavljuju i Galactus i Nebula, pa Jack of Hearts itd.) i gledati atraktivnu kosmičku tuču. Marz se, kako rekosmo, ne upušta u neke velike dubine, ali saradnja Thanosa i Silver Surfera je sasvim korektna i mada ovo nikada ne postaje čist „buddy comic“, sve je to prijatno.

Naravno, Limov crtež nosi veliki teret ove prijatnosti. Tušer Don Ho i kolorist Israel Silva naravno u velikoj meri pomažu oko čistote i čitkosti njegovog izraza ali Limove kompozicije su sjajne, dinamične a opet bez opterećivanja čitaoca, sa vrlo jasnim putanjama kojima se oko kreće kroz tablu i, kako rekoh, ovaj strip se vrlo brzo i lako čita. Ja sam, kao ipak starija osoba, Silver Surfera počeo da čitam u olovkama Johna Busceme i mislim da niko, uključujući Allreda, Lima, pa ni samog Moebiusa nije dosegao glamur i eleganciju koju je Buscemi predao u amanet Jack Kirby a ovaj od njih napravio nešto svoje, ali moram da priznam da Lim briljira u sekvenci u četvrtoj epizodi kada crta četiri nova Surfera koji omažiraju baš Kirbyja, Buscemu, Allreda i Moebiusa. Letering je ovde radio Joe Sabino i njego dinamični a disciplinovani dizajn se sjajno uklapa uz Limovu dinamičnu a disciplinovanu organizaciju stranice.

Silver Surfer Rebirth, dakle, nije obavezna lektira. Ovo je strip namenjen tačno određenom profilu čitaoca kome će pružiti tačno određen tip nostalgične, comfort food zabave. Ako se pronalazite u ovom opisu, svakako mu pružite šansu, ali ako i ne, proverite ga, možda vas Limov lepi crtež i Marzov ekonomični tekst pridobiju. Amazon ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Ponekada samo želite da se opustite uz mangu koja ne filozofira preterano i nudi obilne količine hedonističkog uživanja u (dobrim delom izmišljenoj) hrani, nasilnoj akciji i velikim sisama. Svi imamo svoja sitna zadovoljstva u životu, a neka od tih zadovoljstava su grešnija od drugih. Ili bar ja tako sebe tešim kad neko vidi šta to ja zapravo čitam.



Crazy Food Truck je manga čiji naslov pomalo čoveka i šarmira svojom naivnom, iskrenom željom da vam odmah uđe pod kožu stavljajući sve svoje karte na sto. Tako je, kao da kaže naslovna strana prve kolekcije na kojoj nam se dvoje protagonista predstavljaju sa svim svojim ribolovačkim alatom, predimenzioniranim satarama i, tako je, sisama, tako je, kao da kaže ta naslovna strana, ovo je manga kojoj je u centru kombi iz koga se prodaje brza hrana i uz nju – mangu – ćete se LUDO provesti. Bar se... nadamo.

I hoćete, ako vam standardi za mange nisu takvi da iz svake tražite najdublju moguću filozofiju i najvišu moguću imaginativnost. Crazy Food Truck se ne odlikuje nekom dubinom filozofske ambicije i u suštini je sklopljen spretnim slaganjem mnogo proverenih, funkcionalnih manga tropa i klišea, povremeno je i sasvim napadano drzak u svom fan service podastiranju pred shonen publiku (ovo mislim u smislu sugestivne, erotizovane golotinje), ali je istovremeno i zanatski vrlo spretno napravljen narativ sa zanimljivim mada stereotipnim likovima, intrigantnim postapokaliptičnim svetom i zapletom koji mada i sam ne umire od originalnosti, vrlo uslužno nosi čitaoca od jednog do drugog poglavlja, nudeći kraće, samodovoljne priče, dok se generalna radnja odmotava dovoljno brzo da se sve ne pretvori u seriju nepovezanih epizoda.

Rokurou Ōgaki, autor ove mange je svoje umetničko ime uzeo od sintagme „rokenrol“ i to dosta govori o njegovom razbarušenom, na brza i jeftina zadovoljstva fokusiranom pristupu proizvodnji ovog stripa. Ōgaki je uglavnom crtač i do sada je sarađivao sa drugim scenaristima na serijalima koje je radio, uglavnom se usredsređujući na spinofove nastale od uspešne anime serije Unlimited Psychic Squad čiju je direktnu adaptaciju u manga medijumu Ōgaki samostalno napisao i nacrtao. Crazy Food Truck mu je prvi autorski projekat i pre nego što je debitovao sa Unlimited Psychic Squad radio je kao asistent autorima kao što su Kenjiro Hata i Junpei Goto, a paralelno sa Crazy Food Truck crtao je i Akudama Drive.

Sa Crazy Food Truck Ōgaki je sasvim eksplicitno projektu pristupio sa namerom da u ovaj strip ubaci sve što sam voli i što mu je zanimljivo pa iako je u pitanju manga koja, rekosmo, suštinski nastaje spajanjem oprobanih tropa i klišea, ona svejedno ima izražen karakter, i ličnost autora može da se oseti i dodirne putem čitanja. E, sad, to je ličnost opsednuta kul akcijom, dobrom hranom i lepim, prekomerno seksualizovanim ženama, ali nije da nas TO iznenađuje kad su u pitanju manga autori. U jednoj od epizoda ovog serijala protagonisti imaju priliku da uživaju u nekoj vrsti prirodne saune, prvo se izlažući visokoj temperaturi u pećini koju greje podzemna vulkanska aktivnost a zatim ulazeći u hladnu vodu i ovo je, za mange često tipično, dugačka sekvenca koja do detalja opisuje ne samo čitav proces već i filozofiju koja iza njega stoji. Ōgaki u pogovoru za drugi tom objašnjava da je on sam postao praktično adikt sauna, a koje su mu isprva bile odbojne zbog vrućine, na ime adrenalina i endorfina što dolaze nakon njihovog korišćenja a koja ga kombinacija opet podseća na kombo uzbuđenja i relaksacije što dolaze uz ludački rad da se završi rad na stripu u okviru dedlajna i uspešno podnošenje gotovih tabli uredniku. Kaže da su jelo i alkohol posle toga posebno prijatni.



I ovo je baš takva manga, hedonistička, usredsređena na telesna zadovoljstva, ali ne iz neke specijalno elitističke pozicije. Protagonisti Crazy Food Truck žive u postapokaliptičnom svetu i mada OBLAPORNO uživaju u hrani, neretko prolaze kroz duže periode u kojima nemaju šta da jedu, trpe glad i moraju da sve svoje kapacitet usmere na lov, sakupljane ili ribolov kako bi obezbedili sebi naredni obrok u kome će zatim uživati vrlo odlučno. Pored toga što im ovo daje izvesnu meru plemenitog, ponovo je u pitanju sasvim jasna paralela sa životom mlađih manga-autora, uvek preopterećenih radom, uvek plaćenih manje nego što je razumno, a i dalje punih strasti i žudnje da uspeju.

Mange koje se bave hranom ili pićem ne da nisu retkost nego se o njih maltene saplićete kud god da se okrenete. Štaviše, jedan od najboljih japanskih stripova urađenih u ovom veku bavio se pre svega vinom, njegovim ukusom i filozofijom izgrađenom oko industrije finih pića (pričam, naravno o The Drops of God o kome ću morati jednom da napišem nadahnuti panegirik). Utoliko, Crazy Food Truck nije originalan u svom fokusu na pripremanje hrane i često opširnim diskusijama o tome kako se ona sprema, zašto se tako sprema, šta njen ukus zapravo „znači“ itd. No, ovo je lepo uklopljeno sa jednim ne 100% medmaksovskim mizanscenom, ali postapokalitičnim okruženjem koje podrazumeva život u pustinji i na drumovima koji je presecaju, raštrkana naselja u kojima stanovništvo preživljava na ime relativno lo-tech rada i sakupljanja starog otpada preostalog posle, jelte, velikog rata, veliku vojnu frakciju koja je na sebe uzela ulogu upravljanja novim svetom i pokušava da u ime toga pokori razne nezavisne grupe od kojih su neke prosto pljačkaške bande a neke imaju feudalne fantazije itd. itd. itd. Ako ste ikada čitali Fist of the North Star znate već koordinate između kojih se krećemo.

No, ovo je rađeno sa jednom radosnom, pa što da ne i rokerskom energijom. Glavni junak, stariji muškarac po imenu Gordon Goliath (star, sed, sa brkovima – vrlo redak izbor za glavnog junaka u shonen stripu) je vlasnik kombija u kome sam sprema hranu od onog što ulovi, sakupi ili dobije u razmenu od drugih i onda prodaje sendviče, hamburgere i druge fast food produkte namernicima na kome naleti u pustinji ili stanovništvima naselja i gradića pored kojih prolazi. Naravno da je njegov kombi sumnjivo dobro opremljen za potrebe te partikularne profesije a da je sam Gordon SUMNJIVO DOBRO snalažljiv u borbi da bi se radilo samo o dobrom kuvaru i kada naš glavni junak nasred druma naleti na nagu devojku u vreći za spavanje i skoro je pregazi, ali uspe, po cenu nekoliko razbijenih pivskih flaša, da izbegne fatalnu koliziju u poslednjem trenutku, ovo je, očigledno, početka jednog intrigantnog akcionog trilera. Arisa postaje njegov kompanjon, saputnik, ali i neka vrsta šegrta (šegrtkinje?) više sticajem okolnosti nego njegovom svesnom namerom – Gordon je, naravno, vrlo programski, vrlo namerno tipični usamljenik koji ne bi ni u šta da se meša niti da brine tuđe brige – i njihov odnos se u daljem stripu smešta na nesigurnu, nestabilnu poziciju između očinske brige za snažno ali naivno dete i erotične tenzije između starijeg, iskusnog muškarca i mlade, jedre devojke koja nešto i ne voli da nosi odeću i rado će se šetati potpuno gola jer joj je vruće.



Da bude jasno, strip vrlo smišljeno stavlja protagoniste u situacije koje zahtevaju ili makar omogućuju da Arisa bude sasvim naga i na ime ovog manga je u izdanju američkog Viza i dobila upozorenje o eksplicitnom sadržaju, ali ovo je i dalje striktno shonen esetika, i u stripu nema ničeg eksplicitno pa ni implicitno pornografskog onako kako ih ja to, jelte, doživeo.

Crazy Food Truck je procesija lepo vođenih epizoda u kojima Gordon i Arisa grade čvršći odnos prolazeći kroz razna iskušenja ali i momente spokoja i refleksije – od lova na bizarne, mutirane životinje od kojih se kasnije sprema zanimljiva hrana, preko sukoba sa banditima, pa do pomenutog odmaranja u prirodnoj sauni – a čitalac sa druge strane prati i rad vojne jedinice što ih sledi i namerna je da Arisu, koja demonstrira nadljudsku snagu i otpornost, vrati u svoje okrilje iz kojeg je pobegla. Ponovo, ovo je sve vrlo klišeizirano i predvidivo –major pomenute vojne jedinice je prelepi a namršteni mladi muškarac čija nadređena oficirka izgleda kao da ima 14 godina a daje mu se ađutatkinja koja doslovno ima osam godina – ali Ōgaki materijalom rukuje sigurno i čitaoca lako uvlači u zaplet koji podrazumeva šmekerska suočavanja između sukobljenih strana, atraktivna akciona razrešenja, preokrete i neophodnosti saradnje između neprijatelja itd.

Tako da je ovo, iako, kako rekosmo, ne puca od originalnosti niti ide u neku VELIKU dubinu što se tiče karaktera ili same filozofije, zanatski vrlo lepo napravljeno, udobno za čitanje i iako svakako bliže brzoj hrani nego vrhunskoj, jelte, kuhinji, nikako bez šarma. Ōgaki je vrlo dobar crtač i njegova pripovedačka tehnika je obeležena dinamikom i kvalitetnom „režijom“ scena, likovi su mu karakterni a akcija ume da bude jako atraktivna. Humor se takođe efektno koristi da stripu da vedrinu a da mu ne oduzme dramu onda kada je drama potrebna, dok su osmišljavanje i dizajn postapokaliptičnih životinja koje srećemo na dnu osušenih mora i u drugim delovima pustinje grafički hajlajti ovog stripa.

Tako da je najveći problem sa Crazy Food Truck to da, ako želite da vidite šta je bilo na kraju, morate znati Japanski. U Japanu je ovaj strip izlazio oko godinu i po dana (Jul 2020. godine do Decembra 2021.) i njegova treća kolekcija je izašla Februara ove, ali na Engleskom je Viz do sada izbacio samo dve, sa drugom koja je izašla u Septembru. Ne znam kada ćemo dobiti finale na Engleskom i razrešenje sada već vrlo zanimljivog zapleta, pa to može da bude problem za nestrpljivog čitaoca ali ako nemate problem da čekate a dopada vam se ideja o akcionom stripu koji ima puno prostora za hranu i golotinju, Viz će vam dosadašnje dve kolekcije rado prodati ovde.

[neomedjeni]

Slegli su se utisci nakon zaista izuzetnog septembarskog Salona stripa, koji će ostati upamćen ne samo kao jedan od onih sa najviše novih strip izdanja, već i po izvanrednom kvalitetu samih izdanja. Pa da stavim na "papir" svoje utiske o pročitanom, jer ovi stripovi to stvarno zaslužuju. Van spiska će ostati Zlatno doba 2, za koje sam siguran da je sjajno jer sam pre godinu dana doslovno progutao prvi deo i par Fibrica, kojima nisam stigao da se posvetim i sigurno neću biti u prilici pre sajma.


1. Crni lokvanji. Nešto potpuno drugačije, izuzetna kombinacija trilera i drame, erosa i tanatosa, koja me je stvarno do poslednje stranice razvlačila između želje da nastavim dalje kako bi dospeo do kraja misterije i potrebe da uživam u pogledu na  prelepo nacrtane table. Jedna od najboljih stvari koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina, delo za koje sa sigurnošću mogu reći da će, kada se budu svofili računi, ući ne samo u izbor za najbolji strip godine, već i u najuži izbor za strip decenije na ovim prostorima. Izuzetan strip za početak nove Najkuline edicije, ako se po jutru dan poznaje Vagabund će biti nešto posebno.


2. Vekovnici "Istina i druge bajke". Naravno da sam subjektivan i naravno da su dvanaesti Vekovnici objektivno jedan od najboljih albuma koje je ovaj serijal izbacio. Direktan nastavak legendarnog nultog broja kojim su postavljeni temelji mitologije Vekovnika, Istina odgovara na pitanje šta se desilo sa kraljem Psoglavih Divostinom i njegovom armijom nakon što su odlučili da se spuste u Ponor na Kraju sveta. Pomenuti odgovor zagrejaće srce svakog iskrenog poklonika mača i magije. Živimo u vremenu najboljeg srpskog strip serijala svih vremena koji već više od decenije redovno izlazi, bez štucanja i zastajkivanja. Pa morao je negde da izbije rat.


3. Usagi Jođimbo 1-3. Sten Sakai još od polovine osamdesetih godina prošlog veka piše i crta dogodovštine najušatijeg samuraja svih vremena. Idealno štivo za svu decu od 7 do 107 godina. U prve tri knjige sakupljene su uglavnom kratke priče, uz jednu dužu u kojoj Usagi pripoveda o šegrtskim danima kod svog učitelja mačevanja. Napeto, vratolomno, šarmantno. Zagrevanje pred mnooogo divnih stvari koje tek stižu. Hvala Makondu što je nakon toliko vremena omogućio da ovaj biser devete umetnosti čitamo na domaćem jeziku.


4. Slika i prilika. Još jedna Najkula, još jedan Vagabund i još jedan odličan strip. U pitanju je adaptacija romana francuskog pisca Marsela Emea, koja prati priču jednog sasvim običnog, prosečnog čoveka koji iznenada dobija priliku da započne život iznova, bez balasta prethodnog koji mu je postao već pomalo učmao i dosadan. Ali da li će se običan čovek prikloniti slobodi i neizvesnosti koju ona donosi ili će ostati vezan za ono što je bilo i što već dobro poznaje? Odgovor, ili barem jedan od odgovora na ovu dilemu krije se među koricama Bonenovog stripa.


5. Mračna. Ratnici sa Akbara za izgladnele, za one koji ne mogu da izdrže čekanje dok, nadam se, Čarobna knjiga vredno radi na trećem integralu najboljeg serijala epske fantastike svih vremena. Priča je prilično iznad proseka, ali ispod visina koje Le Tendr i Loazel rutinski dosežu, crtež je fenomenalan. U neko drugo vreme, ovaj strip bi mi bio u samom vrhu salonskih novotarija, ali ovogodišnji salon je bio zaista neverovatan. No to ne znači da Mračna nije za preporuku.


6. Ne možeš da poljubiš koga hoćeš. Eh, jedna od najgorčih istina s kojima se živ čovek mora suočiti. I najslabiji u prvoj turi Vagabundovih naslova, ali daleko od toga da nema šta da ponudi, pre svega zbog izvanredne ideje koje se Branislav Nušić ne bi postideo, da se kojim slučajem bavio pisanjem drama (u stvari, kad malo bolje razmislim...). Razrada pomenute ideje je mogla da bude znatno bolja, ali strip ipak pruža zabavan i pomalo potresan uvid u dva skoro pa obična dana u životu nekoliko poljskih porodica tokom Staljinove diktature.


7. Aristofanija. Dorison ko Dorison, ako volite njegov stil pisanja, nema razloga da preskočite ovaj integral, ako ne, neće biti prevelike štete što ga niste pročitali. Priča žanrovski spada u urbanu fantastiku (u fazonu Noćne straže, recimo) i vrti se oko troje dece koja su se iznenada našla u središtu magijskog rata sila dobra i zla. Naravno, obe strane žele da ih se dokopaju jer bi ona zapravo mogla da odluče ishod sukoba, zbog čega bi im bolje bilo da što pre razviju svoje skrivene moći...


8. Tarzan, gospodar džungle. Poslednji na spisku, ali to ne znači da nema šta da ponudi. Kristof Bek je bio prinuđen da u osamdesetak stripovskih strana ubaci obradu prvog Barouzovog romana o Tarzanu i uspeo je da to obavi na korektan način. Nije njegov problem što je Barouzovu priču, staru sad već više od jednog veka, ozbiljno nagrizao zub vremena, čak mislim da je tu i tamo vrlo uspešno to prikrio. A Subićev crtež je naravno, nešto zaista posebno, sam po sebi dovoljan razlog za nabavku ovog albuma.

[Meho Krljic]

Bogami sjajno, druže Neomeđeni. Respekt za entuzijazam i sjajan izbor!

[neomedjeni]

Hvala druže Meho. Pohvale izuzetno prijaju kada dolaze iz vaše tastature.


Moram priznati da držim fige za uspeh Vagabunda, ludo je hrabro na ovakvom tržištu za malog izdavača da pokrene ediciju u koju neće stavljati ni superherojsku akciju, ni francusku avanturu, ni fantastiku ili komediju, već stripove o običnim ljudima i njihovim (ne)običnim životima.

[Meho Krljic]

Aftershock Comics kao da se pretvara u novi Image Comics, sa sve većim brojem visokokvalitetnih autorskih radova koji dolaze iz zanimljivih žanrovskih uglova. Prošle godine, negde u ovo vreme, sa izlaženjem je krenuo miniserijal Chicken Devil i završio se dosta urnebesno četvrtim brojem u Februaru. Kako je upravo izašao prvi broj nastavka, naslovljen Chicken Devils, verovatno je istorijski najbolji trenutak da skrenem pažnju cenjenoj javnosti na strip koji pleni dinamičnim crtežom, atraktivnim kolorom, te zabavnom kombinacijom krimića i komedije.



Chicken Devil piše Brian Buccellato, jedan izuzetno solidno etablirani scenarista iz Njujorka koji je napisao ali i režirao nekoliko kratkih filmova, od kojih neke i po svojim stripovima (konkretno Sons of the Devil koji je pre nešto više od pola decenije izlazio za Image). Naravno, strip mu je glavni posao i Buccellato iza sebe ima stotine i stotine radova za različite izdavače poput Dynamite ili Image, dok je u superherojskom domenu ekstenzivno radio za DC. Notabilno, Buccellato je bio nastavljač rada Toma Taylora na prvom Injustice serijalu što, kad se uzme u obzir srazmerno revolucionarna premisa i popularost ovog stripa nije mala stvar. Buccellatu je Chicken Devil prvi rad za Aftershock i prva njegova saradnja sa crtačem Haydenom Shermanom koji je već imao nekoliko projekata za ovog izdavača i može se govoriti o vrlo eksplozivnoj, zabavnoj kombinaciji kriminalističkog trilera „niske“ estetike* sa crnohumornom komedijom.
*hoću reći, loši momci u ovom stripu stižu iz naših krajeva i, jelte, seljačine su

Sherman je prilično iskusan i izgrađen crtač sa serijalima poput Wasted Space za Vault ili The Few za Image iza sebe, a trenutno je angažovan na Above Snakes, takođe za Image, sa istim timom sa kojim je rađen The Few. Sherman ima jedan vrlo dinamičan a opet disciplinovan stil koji me malo podseća na novije inkarnacije Howarda Chaykina (što je valjda vrlo jak kompliment u pristojnom društvu) i kompletan je autor slika u Chicken Devil, uključujući ponovo vrlo dinamičan, jak kolor. Ovo je, da bude jasno, strip koji izgleda atraktivno, ako već ne u svakom trenutku „lepo“, jer se i ne bavi lepim temama. Shermanov lejaut je uvek zanimljiv a kadriranje energično i dinamizovano pa pričamo o stripu koji čitaoca uvuče u radnju i pre nego što postane svestan o čemu se tu zapravo radi.

Naravno, i sam scenario se iz sve snage trudi da pripomogne. Prva rečenica monologa glavnog junaka po imenu Mitchell Moss je retoričko pitanje čitaocu da li je ikada imao jedan od onih dana kada stvari krenu normalno a onda se bez najave sve strmekne u kurac. Čitalac će verovatno odgovoriti da pamti i više od jednog takvog dana, ali treba imati na umu da će ono što se događa Mitchellu verovatno po intenzitetu uveliko prevazići bilo koji loš dan koji ste ikada imali.



Mitchell je, naime, običan čovek, ili makar dovoljno blizu običnom čoveku da se s njim identifikujemo. On je otac porodice, sa, jelte, suprugom, mladim sinom i tinejdž ćerkom koji su svi po redu dozlaboga komplikovani i zahtevni. Istovremeno, Mitchell je i vlasnik malog biznisa sa senndvičima koji se prave od piletine i poseduje nekoliko štandova i lokala po gradu gde se prodaju njegovi brendirani Mitch’s Hot Chicken proizvodi. Entuzijast ulične hrane od rane mladosti, Mitch je ne samo naučio zanat pa rešio da se okuša u sopstvenom biznisu već je i u njega uložio praktično svu strast koju ima (pa mu za porodicu izgleda i nije ništa ostalo), uključujući patentiranje sopstvene friteze neophodne za spremanje piletine baš onako kako je on zamislio. Mitch’s Hot Chicken je mala firma, sa nekoliko restorančića i štandova, ali Mitchell kroz nju očigledno živi svoj san, sa sve upečatljivom maskotom humanoidnog pileta čiji kostim osoblje nosi kada uslužuje mušterije.

Nažalost, Mitchellov dan počinje ne samo svađom sa zahtevnom familijom i otkrićem da su se neke od friteza zapalile i oštetile deo skladišta u kome su držane, već i, avaj, DALJIM otkrićem da je njegov partner, Antonio, krivac za oštećenje friteza kriv i za još ponešto. Konkretno? Pa... recimo da pričamo o heroinu vrednom možda par miliona dolara koji je Antonio smelo ali pomalo nesmotreno pokušao da zapali od balkanske mafije a onda tvrdi da je p-do izgoreo u pomenutom požaru. Ovaj plan gotovo istog trenutka odlazi u tandariju, kada Tomas Kovačić i njegove siledžije ispale metak upozorenja u Antoniovu butinu i daju vrlo kratak rok dvojici partnera da ih obeštete.

Ovo je dinamičan, energičan početak priče i u njoj Buccellato i Sherman demonstriraju kakav će biti ton i rakurs Chicken Devil. U pitanju je, vrlo očigledno, brza, duhovita priča gde su gangsteri polupismene debilčine koje su gledale Tarantinove filmove i sada misle da su oni jednako kul kao likovi sa platna, i gde se pravi dosta mesta za humor čak i kada je jasno da ovakve situacije u stvarnom životu ne bi išle BAŠ ovim tokom. Frivolni koktel humora i nasilja ume dobro da radi kada se njime dobro rukuje, pa autori ovog stripa vrlo brzo podižu temperaturu i pretvaraju Chicken Devil u osvetnički akcijaš. Mitchell, naime, na ime petljanja sa mafijom za koje nije lično ni kriv ni dužan, gubi porodicu a onda i ikakvu drugu motivaciju da postoji sem da se osveti Balkanerosima koji su njegov život razorili u okviru svoje svakodnevne business-as-usual prakse. Naravno, čovek u kostimu pileta koji smišlja ingeniozne načine da se najebe majke srpsko-bosansko-hrvatsko-crnogorsko-slovenačko-makedonskoj mafiji a onda implementira svoje planove uz psihopatsku hladnoću i visceralnu dinamičnost – to je jednostavno dobra osnova za pripovest u bilo kom medijumu a najmanje dvostruko dobra kada imate crtača kao što je Sherman na olovci, tušu i koloru.

Istina je i da Chicken Devil ne pati od nekog preteranog intelektualnog napora uloženog u sam zaplet. Ovo je pre svega strip o bučnim, karikiranim likovima koji treba da nas zabavi transformacijom food-nerd, „beta“ protagoniste u ledenu i efikasnu ubilačku mašinu, te bizarnim akcidentima koji jednu mračnu priču o urbanom nasilju pretvaraju u procesiju NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DESILO epizoda koje sukob između Mitchella i balkanskih krimosa vode sve do belo usijanog finala. Ako u ovom stripu tražite pažljivo, školski odmereno pripovedanje i tempo izlaganja radnje, pa, to nećete dobiti. Dobićete umesto toga ćuskijom raskrčen prostor za dodatne gegove i karakterizaciju koja treba da vas nasmeje, uključujući Mitchova ponovljena konsultovanja sa majkom koja je karijerni prekršilac zakona i izdržava dugačku zatvorsku kaznu a svog sina prezirno naziva civilom, čak i dok mu daje važne savete o preživljavanju.



No, Chicken Devil je, ako ste dobro naštimovani na njegovu energiju, brze rezove između scena, haotičan humor i ekscentrične karakterizacije, zabavan strip koji se oslanja na palpu-nalik pripovedanje glavnog junaka iz prvog lica da uokviri priču koja na svakom koraku preti da izleti iz šina. Ovo je prepuno „how convenient!“ momenata koji bi prosto bili neprihvatljivo neverovatni u ozbiljnije intoniranom krimi-stripu, ali u Chicken Devil dobro rade posao da čitaca bacaju od jedne humoristički-bizarne situacije do naredne, sve dok ne stignemo do krvopljusnog finala a Mitch, nevoljni i, uostalom  neverovatni heroj, ne dobije neku vrstu nezadovoljavajuće zadovoljštine. Chicken Devil je, već tim svojim kontrastiranjem pileta i đavola u naslovu, nameran da dekonstruiše osvetnički akcijaš, ostavljajući Mitchella do kraja u dobroj meri u „beta“ modu, ali ovo mu i daje humaniju dimenziju koja sav taj humor čini manje zlobnim, a čitaoca drži investiranog u glavni lik i održava u njemu želju da ovaj makar preživi.

Sherman je odličan pripovedač uprkos tome što na prvi pogled njegov crtež deluje bučno, sa intenzivnim kolorom i lomom koji pravi sa geometrijom tabli. Iako su mu paneli često nepravilni, kosih ili izlomljenih ivica sa likovima koji iz njih iskaču i svojim dimenzijama remete sklad stranice, Sherman uspeva da sve ovo savršeno radi i daje stripu jednu kinematsku, grindhouse energiju. Njegova stalna menjanja ugla i rakursa bi kod nekog manje spretnog crtača dovodila do konfuzije ali Chicken Devil se uprkos tom jako glasnom, batrgavom crtežu čita vrlo lako i tečno. Naravno, vrhunski letering koji potpisuje izvrsni Hassan Otsmane-Elhaou igra veliku ulogu ne samo u definisanju te jeftine-a-ukusne fast-food-sa-dušom estetike ovog stripa već i u vođenju oka čitaoca i lakom praćenju radnje.

Chicken Devil je strip o „heroju“ koji to nikada nije želeo da bude, o običnom čoveku uhvaćenom u vrtlogu nasilja i konfliktnih motiva nekoliko strana sa kojima on ništa ne želi da ima, a pripovedan urnebesno dinamično i uz snažno insistiranje na frivolnom humoru i akciji. Meni to, da bude jasno, leži vrlo solidno bez obzira što je u pitanju tek stilska vežba iz žanra i zanatski spretno izvedeno poigravanje sa njegovim tropima. Nastavak, Chicken Devils, je izgubio Shermana, ali dobio jednako sjajnog Mattiju Monacoa na crtežu, no za potrebe upoznavanja sa radnjom i likovima apsolutno morate čitati originalni miniserijal. Kolekcija je izašla u Junu a Amazon je prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam mangu Hideout, isto tako nazvanu i u Japanu, a koju je kod nas izdao Darkwood  nešto ranije ove godine pod naslovom Skrovište. U pitanju je vrlo očigledan kandidat za publikovanje kod nas kako s obzirom na relativno svedeni obim – ovo je u originalnom magazinskom formatu izlazilo jedva malo preko dva meseca sa svega devet poglavlja – tako i na atraktivnu grafičku dimenziju stripa, ali i na činjenicu da je ovo punokrvni žanrovski horor i time strip koji je primereniji širem čitalačkom krugu nego što su Demon Slayer, Naruto, Attack on Titan ili One Piece, hit-serijali koje Darkwood uredno publikuje ali koji svojim zastrašujućim obimom i drugačijim tonom sugerišu da su namenjeni isključivo otaku populaciji na Balkanu.



Što, naravno, jeste svojevrsni paradoks ali i dilema ne samo za srpske izdavače. Činjenica je da dugačke, serijalizovane shonen mange apsolutno dominiraju u prodaji ne samo u Japanu već i bilo gde na zapadu gde ih objavite, ali zapadni izdavači su i tradicionalno okrenuti starijoj publici koja shonen sadržaj smatra sebi nepodobnim pa se za nju moraju licencirati „zreliji“ stripovi. Rezultat je, da bude jasno, dobar jer pored gomile stripova Đunđija Itoa koje sada možemo da čitamo na Srpskom – a svaka nacija koja to može je srećna nacija – dobijamo i ovakve solidne, mada nikako hitoidne uratke što isporučuju korektan, atraktivan žanrovski horor bez ambicije da budu nekakav ozbiljan gejm čejndžer ali i sa dovoljno mesa da zadovolje i probirljivijeg čitaoca.

Hideout je napisao i nacrtao Masasumi Kakizaki, čovek koji je sa dvadesettri godine debitovao autorskim radom Two Tops, početkom ovog veka, a zatim odmah imao respektabilan hit kao crtač (u tandemu sa scenaristom Kentarom Fumizukijem) serijala X-Gene. Kakizaki je nastavio da radi uglavnom shonen stripove: Rainbow: Nisha Rokubou no Shichinin pa Kansen Rettou a kasnije je radio i serijale Green Blood i Toujuushi Bestialious. Hideout se smestio negde između njih, rađen 2010. godine za magazin Big Comic Spirits jednog od najvećih japanskih izdavača, Shogakukan. Kakizaki u pogovoru za kolekciju Hideout kaže da je velik ljubitelj horora i da mu je Stephen King veliki uzor ali i da mora da se zahvali izdavaču i uredništvu Big Comic Spirits što mu je omogućilo da radi horor-narativ uprkos činjenici da se „horor slabo prodaje tokom recesije“.

I, dobro sad, to je tipična japanska ljubaznost i snishodljivost na granici patologije na delu, ali ono što je fakat je da Hideout nije tipično japanski horor-rad i da je u pitanju zaista nešto bliže zapadnjačkom ukusu i senzibilitetu. Ne znam baš da li bih odmah potegao Stephena Kinga (koji inače jeste vrlo popularan u Japanu, makar među starijim generacijama kojima Kakizaki i sam pripada jer je berba 1978. godine) ali rekao bih da za japanski horor u proseku najčešće vezujemo jaku sponu sa folklorom i da često i oni najurbaniji i najmoderniji horor-motivi imaju snažno utemeljenje u narodnim verovanjima, pričama o jokaijima i generalno tradicionalnom nasleđu.



Hideout je, pak, napravljen od drugačijeg štofa i ovo je psihoseksualna priča o patološkim muško-ženskim odnosima i fetišom nuklearne, jelte porodice u kojoj imate ženu, čoveka i sina (naravno da mora biti sin) i nikada razrešene sumnje, brige i uzajamna optuživanja, a što će sve da kulminira u užasavajućoj priči o utamničenju, kanibalizmu, seksualnom ropstvu itd.

Blurbovi kojima se najavljuje Hideout ne kriju baš mnogo pa nas tako i Darkwoodova najava obaveštava: „Seići Kirišima je doneo odluku: noćas će ubiti svoju ženu. Samo godinu dana ranije on je bio srećan čovek. Uspešan pisac, srećan muž i otac malog deteta. Ali sreća nije večna.“

Zvuči zlokobno, ne samo jer je uletela tačka tamo gde je očigledno pripreman zarez, i, mislim, fer, i jeste. Ovo nije strip u kome imate čistu i neiskvarenu dušu suočenu sa nečim mračnim i pretećim i zapravo je možda najveći signal da je u pitanju manga za odrasl(ij)u publiku to da u Skrovištu nemate ni jedan lik za koga biste rekli da je „dobar“. OK, postoje žrtve koje ruku na srce nisu ništa krive ali one nemaju protagonizam a neke od njih su i monstruozne i rade strašne stvari jer nemaju drugog izbora pa je činjenica da čitalac nema za koga da „navija“ veliki element nelagode koju Hideout proizvodi.

Ovo je jedan od onih horor narativa koji se dešavaju u mračnom, lavirintskom prostoru tik izvan vidljive ivice normalnog, civilizovanog okruženja, gde obični ljudi bivaju suočeni sa košmarom kakakv je teško i pojmiti, kamoli se sa njim izboriti. Poprište priče je pećina na ostrvu na kome je, kažu nam, poginulo mnogo vojnika tokom rata i njihove kosti su  i dalje razbacane svuda unaokolo, a unutar pećine postoje i od strane ljudi napravljene strukture, stambeni ili makar, jelte, „skrovišni“ prostori kreirani tokom rata na Pacifiku, danas zaboravljeni i puni lanaca i rešetaka.

Glavni junak, Seiichi Kirishima je pisac po profesiji i ovo je jasna spona sa Stephenom Kingom. Kakizaki kroz lik protagoniste ima priliku i da malo analizira svakodnevne strahove nekoga iz svoje profesije pa u flešbekovima razbacanim kroz poglavlja vidimo Kirishimu kako se opseda kvalitetom svog rada ali i preklinje izdavače za drugu  šansu nakon što mu rukopis aktuelnog romana bude odbijen na svim adresama na čija je vrata zakucao. Kirishima je lepo isprofilisan lik, pesimističan, snishodljiv i srećan jedino kada sedi i piše, sa porodicom koja zapravo ne profunkcioniše ni u jednom trenutku. Nasuprot njemu je supruga, Miki, mnogo manje prikriveno nezadovoljna „očajna domaćica“ koja odsustvo asertivnosti ili makar zabavnosti na strani svog muža kompenzuje agresivnim šopingom i izlascima sa drugaricama. Kako Seiichija i tazbina prezire i kako se njihov brak nikada ne oporavi od smrti sina, on zaista na kraju isplanira da svoj novi život započne tako što će ubiti svoju ženu koju, naravno neopravdano, krivi za sve loše što mu se događa.



Da bude jasno, Miki nije nimalo simpatičan lik – naprotiv, prilična je kučka po karakteru, spremna da zabode verbalni bodež u leđa čim joj ih okrenete, i fokusirana na sopstvena zadovoljstva bez mnogo žudnje da sačuva brak bez ljubavi – ali ovaj strip prilično nedvosmisleno prikazuje Seiichija kao „toksičnog muškarca“ koji se na femicid odlučuje jer je nespreman da analizira sopstvene nedostatke.

Naravno, kada ovaj par završi u pomenutoj pećini na pomenutom ostrvu, suočavaju se sa nečim monstruoznim što na bolestan, patološki način reflektuje njihovu životnu situaciju. Svako od njih dvoje pokušaće sa tim da izađe na kraj na svoj način.

Skrovište je vrlo grafički horor strip, ali makar u jednom za zapadnjake familijarnom ključu. Ovde ima tih neugodnih motiva kao što su kanibalizam, amputacije, ropstvo i monstruozni seks, ali Kakizaki svima njima rukuje sa ukusom i nudi mučan, klaustrofobičan, visceralan crtež koji i kada nije sasvim čitljiv, postiže potrebnu atmosferu i senzibilitet. Naravno da je ovo veoma taman mizanscen i Kakizaki radi odlične stvari sa izvorima svetla, pomaljanjem čudovišnih silueta iz mraka i senkama koja i normalna lica čine monstruoznim. Kadriranje mu je dramatično i atraktivno a kada dođe do prolivanja krvi, ovo ima taman toliko fetišističkog detaljisanja da se štrecnete ali i da ne pomislite kako ste prešli granicu i pretvorili se u jednog od onih bolesnih gore-houndova koji prebrajaju svaku žilicu i kapilar i sekiraju se ako mrvljenje očne jabučice nije anatomski stoprocentno ispravno.

Skrovište ima jasan, dobro vođen narativ konstantnog i eskalirajućeg užasa presecanog flešbekovima koji daju istorijsku podlogu za ono što se događa, ali je u pitanju i mučan prikaz muškarca koji, umoran od toga da bude objekat a ne subjekat, rešava da preuzme dizgine sopstvenog života u svoje ruke ali onda se tek razotkriva kao patološki opsednut simbolima muškosti i zapravo nedovoljno zreo da bude bilo muž, bilo otac. Iako Hideout ne pravi sponu sa nekakvim dubljim, mitološkim ili folklornim sadržajima, njegov tretman centralnog motiva je sasvim dobro zanatski odrađen i ovaj se strip, uz izuzetno solidan crtež, lako i tečno pročita. Ako ste ljubitelj horora, čak i onaj koji ne voli naročito japanski horor, Skrovište dobija jake preporuke. Darkwood ga prodaje na ovom mestu.

[milan]

Mislim da je Darkvud najavio i Green Blood od njega...
Meni se ovde crtež više dopao od scenarija, ali, pošto je kratko, onda je i slatko.
Inače, Mange su kod nas definitivno proradile - i Čarobna knjiga i Darkvud izbacuju sada redovno nova manga izdanja, i najavljuju nova i nova. Tu je i Najkula, a i Stalker koji je izbacio Itoovu adaptaciju čuvenog romana Osamua Dazaija (meni remek-delo, mojoj ćerki ne toliko - kaže da je roman mnogo superiorniji, što joj ja baš ne verujem).

[Meho Krljic]

Da, krenuli su ozbiljno sa mangama, a kako sam i poušao da argumentujem, zgodno je što i nama koji nemamo dovoljno vremena da pratimo One Piece ili Naruta, stižu ovakvi radovi (uključujući Đunđija, naravno): I, da, ovde je crtež svakako bolji od scenarija koji je okej ali ne preterano originalan...

[Meho Krljic]

Prošla nedelja donela nam je i Follow Me Down: A Reckless Book, peti tom u serijalu koji su pre oko dve godine započeli Ed Brubaker, Sean Phillips i Jacob Phillips kao neku vrstu blagog pivotiranja od uspostavljene formule serijala Criminal što ih je (prvu dvojicu partikularno) služila tokom deceniju i po, te eksperimentisanja sa formatom. Kako smo već ukazivali, serijal Reckless je neka vrsta otvorenog prihvatanja da stripovi ovog tipa, žanrovski ali ne superherojski, ne naučnofantastični, ne fantazijski itd. načelno najveći deo svog posla ostvare kada nakon izlaženja u mesečnim sveskama budu sakupljeni u kolekcije i uđu u knjižare, pored striparnica. Ovo je istina koja je postajala sve istinitija od devedesetih godina prošlog stoleća na ovamo, sa „Vertigo modelom“ koji je zapravo značajno revolucionisao politiku strip-izdavaštva u SAD, naročito kada ju je Marvel pod Joeom Quesadom oberučke usvojio i porodio, između ostalog, „writing for trade“ stil strukturiranja scenarija tako da celine od po pet ili šest epizoda tvore jednu zaokruženu priču koja će zatim u kolekciji čak i čitaocu koji ne prati pomno mesečni serijal biti čitljiva i jasna.



Brubaker i Sean Phillips su svakako sa svojim serijalom Criminal veliki deo prodaje ostvarili upravo kroz trade paperback i hardcover kolekcije, sa mesečnim sveskama koje su rađene više jer je to tradicija, a Reckless je onda programski osmišljen da preskoči taj prvi stepenik i realizuje se u formi serije grafičkih romana koji će imati istog glavnog junaka, i načelno isti mizanscen ali neće biti vezani logikom jednog kontinuiranog narativa koja važi za klasične mesečne serijale, gde svaka sledeća epizoda nastavlja sa mesta na kome je prethodna stala. Reckless je, naprotiv, zaista serija samostalnih priča sa glavnim junakom, koja priznaje kontinuitet između pojedinačnih „epizoda“ ali mu ne robuje u smislu da svaka sledeća mora hronološki dolaziti iza prethodne i radije usvaja just another day i the office pristup koji daje odlične rezultate.

Ovo je, pokazalo se, vrlo oslobađajuće, pogotovo Brubakera koji je sa ovim serijalom sebi omogućio jednu studioznu – da ne pominjem nostalgičnu – rekonstrukciju Los Anđelesa i Kalifornije kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koja nije zarobljena u linearnom vremenskom toku već kojoj se pristupa iz raznih tačaka na vremenskoj liniji sa prikazivanjem različitih aspekata kulture i istorije ovog vremena i prostora. Za samog Brubakera je ovo svakako i jedan izraženo ličan projekat imajući u vidu njegovu istoriju sa Los Anđelesom i Kalifornijom onog vremena, a što definitivno pomaže da se Reckless izdvoji iz okeana ’80sploitation medija u kome se trenutno davimo. Ovo, dakle, nije projekat smišljen da se nakači na, jelte, kompoziciju koju predvodi Stranger Things i svaki od ovih grafičkih romana demonstrira vrlo proživljenu, ličnu dimenziju prisećanja ovog perioda, sa karakterističnim akcentima i interesovanjima koja možete, ako poznajete scenaristinu biografiju, jasno povezati sa nekim njenim delovima.

Ljubitelji evropskog stripa svakako ovde mogu da podignu obrvu i kažu „dakle, američki strip je otkrio franko-belgijski sistem publikovanja individualnih albuma jednom ili dvaput godišnje, umesto brutalnog argatovanja na mesečnim sveskama, i sad treba da aplaudiramo na inovativnosti?“ klap klap klap, ali treba ovde imati u vidu da neke industrije naprosto imaju svoje uhodane pristupe i da je zanimljivo videti šta se dobija kada se oni napuštaju. Da bude jasno, DALEKO od toga da su Brubaker i Phillipsi prvi počeli sa ovom praksom, treba valjda samo da se prisetimo da je jedan od najprodavanijih severnoameričkih stripova u ovom veku, Scott Pilgrim izlazio isključivo u formi godišnjih albuma, ali u slučaju Reckless vredi primetiti šta je odmak od standarda doneo specifičnom Brubaker-Phillips senzibilitetu.



U prvom redu, nije mu doneo manje rada. Brubaker i dvojica Phillipsa su za dve godine izdali pet albuma dužine od oko 140 strana što je ekvivalent tridesetak brojeva mesečnog stripa. Ovo je postignuto upravo odbijanjem da se proces prikači na mesečni ritam pa je produktivnost rada podignuta. Brubaker je već komentarisao da nikada u životu nije radio više nego što sada radi i da su svi na granici fizičkih mogućnosti – ali kvalitet se neupitno vidi

U drugom redu, pak, Reckless je svojim fokusom na jedan glavni lik, ali i eru omogućio jednu vrstu rafinmana koju Criminal, sa svojim samostalnim pričama i promenljivim protagonistima nije imao. Ako je Criminal profitirao od stalne promene rakursa, mesta, vremena, likova i samo labave povezanosti svega toga u jednom nenametljivom „univerzumu“, Reckless, suprotno, profitira od mogućnosti da se sa glavnim likom, Ethanom Recklessom, „nezvaničnim“ privatnim detektivom koji ljudima rešava probleme što nisu baš za policiju ili registrovane detektive, radi na duže staze, dublje i suptilnije. Brubaker je sa prvim romanom Ethana postavio kao osobu izrazito distanciranu od sveta na ime ozlede mozga koju je pretpeo dok je još radio za FBI i posledičnog odsustva jakih afekata ali je onda svaki sledeći roman pokazivao da Ethan zapravo nije tako uverljivo emotivno i afektivno mrtav kako nam se u svojim unutrašnjim monolozima predstavlja. Trop spaljenog antiheroja koji uglavnom po inerciji tetura kroz život i rešava probleme samo zato što su mu na putu je Brubaker prihavtio sa obe ruke ali onda sa njim napravio nekoliko izuzetnih priča koje klasične noar/ palp zaplete koriste za istoricistička zaranjanja u kalifornijsku prošlost i pronalaženja u njoj identiteta i fenomena koje smo možda i zaboravili.

Follow Me Down: A Reckless Book je u najavi Image Comicsa predstavljen kao „najintenzivnija od svih Reckless knjiga do sada“ i ovo je istina na više nivoa, od toga koliko emocije glavni junak demonstrira tokom priče (a nije BAŠ SVA emocija koju demonstrira bes, mada on preovlađuje), preko tematskog fokusa na neke zaista mračne stvari, pa do činjenice da je ovo revenge-story u kome žena ubija muškarce dok joj privatni detektiv, unajmljen da je pronađe u ovome na kraju voljno asistira*. U tom nekom smislu, ovo je možda i najmanje dobro mesto da se na njemu započne sa čitanjem Recklessa, ne samo jer do sada odrađeni rad sa glavnim likom u mnogome pomaže da se shvati zašto se on ponaša onako kako se ponaša (to jest da ga čitalac ne posmatra kao pukog psihopatu), već i jer i u skladu sa naslovom, Follow Me Down, jelte, ova priča u neku ruku ide korak dalje i dublje u kopanju po neuralgičnim tačkama kalifornijske prošlosti i na svetlost dana iznosi neke ružne, monstruozne istine.
*da, da, slažem se, gledali smo svi Sudden Impact i budite sigurni da ga je i Brubaker gledao i, ne, ovo nije puko prepričavanje tog narativa, daleko bilo



Konkretno, Follow Me Down: A Reckless Book se bavi temama kao što su heroinska zavisnost, zlostavljanje dece, trgovina ljudima itd. itd. itd. i mada su ovo sve srazmerno frekventni motivi u eksploatacijskoj prozi, filmu i stripu sa kojima je Reckless blizak rod, razlika je apsolutno u obradi. U prvom redu, Brubaker kaže da je priču bazirao na nekoliko epizoda iz stvarnog života sa ženama koje lično poznaje koje su trpele slično seksualno zlostavljanje u detinjstvu. U drugom ovde imamo na programu uobičajeno pažljiv, suptilan pristup raspakivanju ovih motiva, gde likovi nisu tu samo da u nama izazovu somatsk odgovor i osvoje par emotivnih poena, već su, pa, STVARNIJI i njihova iskustva deluju realistično a njihove reakcije uverljivo i proživljeno. U trećem redu, Reckless nastavlja sa uvezivanjem vrlo ličnih, srazmerno malih priča koje su u središtima njegovih zapleta sa istorijskim fenomenima koji govore nešto i o duhu Kalifornije, SAD i ljudske vrste uopšte, na jedan nenametljiv a efektan način. Onako kako su neke prethodne epizode pokazvale korpuciju vezanu za urbani razvoj i nasilnu džentrifikaciju značajnih delova Los Anđelesa osamdesetih, tako ova priča prikazuje vrlo mračnu stranu kasnog i post-hipi perioda u istoriji Kalifornije sa porodicama čiji je izraženi antiestablišment stav na kraju završio u izolaciji, zlostavljanju, kriminalu i nasilju. Brubaker ne pravi direktnu sponu sa današnjim konspiratolozima koji su se napili nektara iz voljke Alexa Jonesa ali je iz onog što ovaj strip prikazuje jasno da se radi o istom think-for-yourself mentalitetu koji proizvodi ne nezavisne, radoznale i asertivne jedinke i zajednice, već insularne, paranoične grupe koje žive izvan sistema a što ih često vodi putem uspostavljanja zlostavljačkih obrazaca.

Ethan se ovde i, eh, pa, zaljubljuje. Brubaker voli fatalne žene u svojim noar/ palp radovima ali način na koji se razvija veza između Ethana i Rachel je u skladu sa tim koliko su realističan pristup žanru autori usvojili. Takođe, u skladu sa onim kako su i do sada romani o Ethanu Recklessu tekli, ovo nije VELIKI narativ koji će imati veliko i bučno razreenje, naprotiv, Follow Me Down: A Reckless Book programski ide na to da ima tiho razrešenje, koje je do kraja zapravo i neizgovoreno a onda se nastavlja i posle kraja sa skokom u 2004. godinu pa onda i nekoliko godina dalje u budućnost, gde vidimo do sada najstarijeg Ethana i saznajemo kako se njegov život razvijao posle osamdesetih. Ovo stripu daje jednu iznenađujuće snažnu emotivnu komponentu (pogotovo što je omiljeni sporedni lik, Ethanova saradnica Anna ovde programski odsutna, s obzirom da se najveći deo narativa događa paralelno sa njenom avanturom prikazanom u prošloj knjizi, i to na više od jednog načina) i preliv opore, nepromenljive istorije koja daje nostalgičnom tonu tu njegovu zrelost i ozbiljnost po kojima se Reckless izdvaja od sličnih savremenih radova smeštenih u osamdesete.

Ovo je, dodatno, narativ koji se najvećim delom odvija izvan Los Anđelesa, polazeći od San Franciska a onda se otiskujući u ruralnu unutrašnjost Kalifornije i mislim da to izuzetno inspiriše obojicu Phillipsa da rade drugačije nego inače. Pogotovo je Jacob Phillips ovde u stanju da koristi drugačije kolorne palete i svoj vrlo suptilni, vrlo odmereni a opet ekspresivni rad sa bojom prilagodi okruženjima sa malo veštačkog osvetljenja, malo zgrada, puno slobodnog neba, čistog vazduha i vegetacije. Njegov otac Sean je već toliko dugo partner Edu Brubakeru da slutim da ovaj više ne mora ni da stavlja ikakva uputstva u scenario. Sean Phillips je svestan da većina ovog stripa otpada na Ethanove monologe i da će on ilustrovati veliki delom sasvim mundane scene putovanja, tranzicija između lokaliteta, Ethanovog sedenja ili ležanja dok je izgubljen u mislima... I, mislim, ne znam postoji li crtač na kugli zemaljskoj koji ovakve stvari radi bolje od Seana Phillipsa što će od svega toga napraviti atmosferičan, evokativan grafički rad nadeven naoko beznapornim pripovedanjem koje pored teksta prikazuje svoj sopstveni razvoj zapleta i radnje.

Sve dosadašnje Reckless romane sam ishvalio na sva usta i ovaj trend, ako ste se plašili, očigledno ne prestaje ni sa petim tomom. Brubaker i Phillipsi rade mnogo ali rade izvrsno sa ovim stripom i nadam se da će imati goriva u rezervoaru da nastave ovako još godinama. Brubaker najavljuje da su trenutno spremni za malu diverziju i da nam se sprema neki drugi strip za naredne mesece, ali i da će naredni Reckless roman da se dešava u devedesetima. Malo je reći da ga jedva čekam, a ovaj možete na Amazonu odmah sada kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Chronophage, grafički roman koji je izdao američki ogranak interkontinentalnog izdavača (Les) Humanoids. Kao što se zna, na čelu američkog dela Humanoids je Mark Waid, čovek sa reputacijom i iskustvom i kako je ova kompanija poznata po pokretanju magazina Metal Hurlant u Francuskoj ranih sedamdesetih godina a koji je u dobroj meri revolucionisao strip kao medijum, tako i američki Humanoids u izvesnoj meri nastavlja tradiciju objavljujući stripove koji su za odrasl(ij)u publiku, u kojima žanrovski program ozbiljno shvaćene naučne fanatstike ide ruku pod ruku sa prikazima seksa i različitog drugog „zrelijeg“ sadržaja. Naravno, ja sada veoma generalizujem ali Chronophage je praktično pokazni primer za ono što Humanoids predstavlja u mojoj glavi, strip sa izraženom spekulativnom komponentom, ali čija je naučna fantastika upregnuta u dvokolicu ozbiljnog rada sa likovima i služi da se analizira proces donošenja sudbinskih odluka u životu i onoga kako se ljudska ličnost razvija u odnosu na te odluke ali i kako te odluke na kraju ne mogu biti razdvojene od suštine te ličnosti.



Chronophage je izašao zimus, polovinom Februara i autorski tim na ovom grafičkom romanu se sastoji od ljudi koji ne bez razloga imaju status popriličnih zvezda svog medijuma. Ilias Kyriazis je ugledni grčki crtač i scenarista koji je sa svojim serijalima Blood Opera, Manifesto, Manifesto Dyo i Blockbuster početkom stoleća na sebe skrenuo pažnju, zatim osvajao nagrade, učestvovao u uređivanju antologija, osnivanju magazina i svim onim drugim stvarima koje autori rade kada ih prepoznaju kao osobe sa sposobnostima koje se protežu izvan čiste kreacije. No, Kyriazis je pre svega kreator, i to vrlo talentovan – svojevremeno je i u Beogradu na Salonu stripa dobio nagradu za najbolji scenario – pa je od kraja prve decenije veka aktivan i na američkom tržištu sa stripovima za različite izdavače, od Dark Horsea, preko IDW-a, do DC-a i Imagea. O Image serijalu Secret Identities koji je Kyriazis pravio sa Brianom Joinesom I Jayjem Faerberom pisao sam pre nekoliko godina ovde. Kyriazis je i dalje veoma aktivan an američkoj sceni, sa serijalom Collapser koji je uradio za DC/ Young Animal neposredno pred početak pandemije.

Sa druge strane stola imamo veoma uglednog scenaristu po imenu, jelte, Tim Seeley. Iako Seeleyja danas najpre prepoznajemo kao autora scenarija za različite nezavisne i zavisne stripove (Hack/ Slash, Loaded Bible, Sundowners, Money Shot itd. itd. itd a koji su izlazili za Devil’s Due, Image, Valiant, Dark Horse itd.), uključujući opširne opuse za DC (Nightwing, Grayson, Batman and Robin Eternal...) a gde mu je Revival za Image svakako mangum opus, istina je i da je on neka vrsta opšteg eksperta za strip, sa dugačkom karijerom crtača (G.I. Joe, Halloween...) koja je zauzela najveći deo prve decenije ovog veka. Štaviše, Tom King, koji je pisao uvodnik za ovaj grafički roman naglašava Seeleyjev profesionalizam i zdrav odnos prema medijumu podvlačeći koliko je od njega naučio o pravljenju stripova, što direktno (tokom saradnje na Graysonu) što indirektno, kroz čitanje njegovih radova uključujući Chronophage.



I, sa Chronophage se svakako vidi jedan razrađen rukopis na delu. Ovo je strip koji ide odmerenim tempom, tačno zna šta želi da postigne, ali ne dozvoljava poenti da zamagli rad sa likovima, uživanje u pripovedanju, žive, ubedljive dijaloge. Opet, iako ovo jeste naučna fantastika sa ozbiljnim spekulativnim elementom u srži, istovremeno je i slipstrim jer tehnologija onog što se dešava nije toliko bitna – bitnije je šta nam ono što se dešava govori o likovima i kako će se ti likovi menjati do kraja ove priče. A menjaće se DRASTIČNO i ovo je možda jedan od najboljih primera GRAFIČKOG ROMANA u poslednjih nekoliko meseci, imajući u vidu da imamo posla sa narativom koji ima početak i kraj – uprkos tome što mu je tema upravo odlazak unatrag kroz vreme da se promeni početak kako bismo imali drugačiji kraj – a koji zajednički prave tu, jelte, poentu, i da plan nije i nikada nije bio da se od ovog razmota serijal koji bi iste likove dalje eksploatisao u novim, jelte, avanturama. Utoliko, iako se Chronophage nesumnjivo kvalifikuje za ŽANROVSKI rad, sa svojom temom manipulacije vremenom, on istovremeno beži od žanrovskih tropa u tehničkom smislu i iz sve snage nastoji da se realizuje kao priča u kojoj je dat jedan zaokružen iskaz, sa glavnim likom koji je prošao kroz radikalnu i neopozivu transformaciju u toj meri da ga čitalac na kraju prepoznaje samo po njegovoj suštini – a sve drugo kod njega je promenjeno.

I, ja stalno govorim u muškom rodu, ali protagonistkinja ovog narativa je žena, Chloe, samohrana, jelte, majka, afričkog porekla (majka joj je u SAD došla straight outta Lagos) koja živi u Čikagu i podiže nepoćudnu tinejdž-ćerku Kai istovremeno radeći dva slabo plaćena posla i pokušavajući nekako da u okviru jednog dana iskoristi više od dvadesetčetiri sata koliko joj je astrofizika alocirala. Chloe je neka vrsta skupa svih onih klišea koje vezujete za afroameričke žene iz niže srednje klase – ćerka imigrantske majke, u mladosti tvrdoglava a i danas sa ne naročito funkcionalnim odnosom sa majkom koju smatra teškom ženom, niskog obrazovanja, sa trudnoćom koju je, ne slušajući majčina upustva prvo, jelte, zapatila sa sedamnaest godina a onda i rodila ćerku koja sada zauzvrat NJU ni malo ne sluša. Chloe i Kai su  konstantno u klinču jer keva ne stiže da se ćerkom bavi od posla i vaspitanje joj se svodi uglavnom na dreku i zabrane, a i jer je ćerka, pa, i sama tinejdžerka, i ljubavni problemi su joj mnogo važniji od bilo čega drugog.

Chloe je, dakle, skup stereotipa o određenoj klasi afroameričkih žena – uključujući dredloks frizuru i raznobojnu odeću – i u nekoj drugoj situaciji možda bi neko i legitimno napao Seeleyja da, kao beli dobrostojeći muškarac, možda i nije najkvalifikovaniji da se bavi socijalnim i emotivnim životom crne, izmučene žene, ali u njegovu odbranu svakako moramo reći da je Chloe punokrvan, trodimenzionalan lik sa interesantnim unutrašnjim životom i, uostalom, vizijom i ambicijama daleko preko onog što deluje kao njena socijalna sudbina. Chloein rad u robnoj kući jeftinog tekstila je i neka vrsta podsticaja njenim dizajnerskim ambicijama, pa ona nosi isključivo odeću koju je sama sašila koristeći delove jeftinih konfekcijskih artikala koje je na poslu kupila sa popustom, kreirajući uzbudljive, eklektične pačvorke koji su ekspresivni, smeli i atraktivni. Chloe se nada da će ovu odeću uspevati da prodaje preko interneta u dovoljnoj meri da ne mora da radi svoja druga dva posla...



No, Chloe tokom jedne provale oblaka,vraćajući se sa posla, utrči u lokalni bar i tamo upozna, sasvim slučajno (or is it!!!!) muškarca po imenu Heath koji, pa, emituje jak šarm i njih dvoje postaju uglavnom seksualni i u nešto uzdržanijoj meri emotivni partneri. Seeley i Kyriazis stavljaju jak akcenat na karakterni rad i odnos ovo dvoje likova, kao i na dalje efekte koje njihova veza ima na Chloein privatni život i odnose sa majkom i ćerkom i ovo je u smislu motiva tematsko težište stripa, sa eksploracijom Chloe kao ličnosti – istovremeno i majke i ćerke, nezadovoljne ali borbene osobe koja preispituje neke odluke koje je u životu napravila a koje su je dovele do situacije u kojoj se danas nalazi. Kada postane jasno da NEKO manipuliše vremenom i da se Chloein život posledično suptilno menja, ovo postaje temelj jednog intrigantnog egzistencijalnog trilera.

Većina američke kritike koja se bavila ovim stripom naglašavala je njegovu horor komponentu, i svakako, ona jeste prisutna ali ovo, čini mi se, pomalo skreće pažnju sa činjenice da je ovo snažan karakterni rad koji te horor elemente koristi funkcionalno ali bez fokusa/ fetiša koji su osobeni za „žanrovskije“ stripove. Chronophage jako poštuje svoju protagonistkinju iako joj rastrže život na komade – doslovno – i momenti velikih iskušenja za nju su prilika da reflektuje na svoj život, prepozna lekcije koje joj je majka prenosila (a koje je često jogunasto ignorisala) a koje je docnije i sama pokušavala da prenese na svoju ćerku, te da na kraju odluči šta su joj tačno prioriteti i šta joj je zaista najvažnije. Ovo duboko zaranjanje u karakter glavne junakinje i njena asertivnost i odlučnost u momentima suočenja sa promenama koje su, možda „dobre“ za nju ali koje nisu posledica njene volje – to je sve dobro urađeno, posebno na planu simpatičnih, realističnih i relatabilnih likova koji se ponašaju kao odrasle osobe a koji na kraju prave neke fatalne izbore u životu.



Naravno, recepcija ove priče u velikoj meri zavisi od toga kako nam je Kyriazis predstavlja. Njegov stil je ekspresivan, stalno na granici karikature, kao i uvek, sa intenzivnim kolor-radom i odmeravanjem kada je uredni, pravilni lejaut table pogodan za tempo pripovedanja, a kada su neophodna iskakanja iz kadrova, pa i potpuna geometrijska dekonstrukcija dizajna. Kyriazis mi nije najomiljeniji crtač u estetskom smislu, ali kvalitet njegovog pripovedanja je neupitan a scene destrukcije vremena pri kraju stripa su nadahnute i primereno spektakularne.

Chronophage je primer pažljivo osmšiljenog „zatvorenog“ narativa, sa početkom i krajem i motivima koji se efikasno koriste po više puta koristeći autoreferencijalnost da priči podare ukus sudbinskog, egzistencijalno značajnog narativa. Spretno ispisani dijalozi i karakteran grafički rad se podrazumevaju pa Chronophage preporučujem bez mnogo rezervi. Humanoids ga prodaje ovde.