Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Pred kraj Aprila je sa svojim osmim brojem miniserijal DCEASED: War of the Undead Gods završio svoje izlaženje a njime i četrovorogodišnju trodelnu sagu o izgubljenoj planeti Zemlji i kosmosu ugroženom ne samo smrću nego nečim još gorim od toga: anti-životom. Zvuči kao izuzetno visokokonceptualna, filozofska postavka ali čitav DCEASED metaserijal je karakterisalo nešto upravo suprotno od toga: akcenat na likovima i humanim pričama, pogled u ljude i ono kako će se oni savijati ili lomiti pred nepodnošljivom monumentalnošću nesreće što se nadvila nad sve što postoji, konačno pripovest o tome šta heroje na kraju dana zaista čini herojima. Previše superherojskih stripova koji pripovedaju o velikim krizama što ugrožavaju, jelte, SVE, se iscrpljuje u „velikoj slici“ i zadovoljava se postavljanjem teza, dok likovi na kraju rade prosto ono što se od njih očekuje. Zbog toga se DCEASED tako jako izdvaja od uobičajene ponude događaja i krosovera, čineći svestan napor da krizu humanizuje a u likove zagrebe veoma duboko, dok na površinu ne izađe njihova najbolja suština.



O prvom DCEASED miniserijalu sam pisao u veoma laskavim terminima krajem 2019. godine i hvalio Australijanca Toma Taylora kao scenaristu i Britanca Trevora Hairsinea kao crtača za kreiranje zombi-apokalipse što se nije izmetnula u eskploataciju uprkos vrlo brutalnim epizodama ubijanja i komadanja nekih od najdražih DC-jevih likova, i što je, naprotiv, uspela da kontekst zombi-apokalipse iskoristi da istakne humanističke atribute DC-jevog univerzuma i njegovih likova. Jer, da se složimo, zombi-apokalipse su danas (a kad kažem „danas“, mislim „poslednjih dvadeset godina“) prilično popularna literarna koncepcija, maltene žanr za sebe i superherojski stripovi za njima posežu dovoljno često da je sasvim ljudski osetiti blagu iritiranost kada nam se lakonski ponudi još jedna. Između Marvel Zombies ciklusa preko, kod Marvela, i Blackest Night u DC-ju, ali i DC vs. Vampires koji umesto zombija ima vampire ali se ne odmiče TAKO daleko od standardne matrice, fer je reći da je DCEASED baš MORAO da učini nešto osobeno kako bi se izdvojio.

I jeste. Prvi serijal, koji je prikazao pad planete Zemlje pred ljudima (i superherojima) „zaraženim“ anti-životnom jednačinom koju je kao poslednji osvetoljubivi čin na ljudsku rasu bacio poraženi „novi bog“ Darkseid, se završio napuštanjem planete od strane nekoliko miliona preživelih i odlazak na drugi kraj svemira kako bi tamo život i izgradnja ljudske civilizacije počeli od početka, dok je razorena Zemlja prekrivena bezumnim ne-živim, ali ne i tehnički mrtvim nekadašnjim ljudima i superherojima stavljena u karantin i ograđena zidom od strane prilježnih trupa Zelenih svetiljki. Ovo je bilo gorkoslatko finale, poraz koji je uspeo da u čitaocu izazove i osećaj euforije na ime plemnitosti koju su preživeli likovi demonstrirali, pogotovo u toj smeni generacija gde će preminulog Betmena naslediti njegov sin Damian, a Supermena, zaraženog antiživotnom jednačinom i pretvorenog, dakle, u agenta žive smrti koji je ušao u srce Sunca našeg zvezdanog sistema i tamo krenuo sa usisavanjem solarne energije kako bi zvezdu što pre doveo do kolapsa, naslediti njegov sin Jon.



DCEASED je bio vrlo uspešan pa je dobio i nekoliko spinof miniserijala, koje su crtali drugi crtači ali ih je sve pisao Taylor, vrlo umešno kreirajući minijaturne priče smeštene u period pada Zemlje, pre i posle odlaska glavnog dela preživelog čovečanstva u svemir (Unkillables, Hope at World’s End), da bi 2020. i 2021. godine bio urađen i prvi propisan nastavak, DCEASED: Dead Planet, sedmodelni miniserijal koji je, usred pandemijske depresije što je u stvarnom životu diktirala neku vrstu sumornog promišljanja svrhovitosti i strukture ljudske civilizacije, zapravo doneo tračak nade čitaocima. Hairsine i Taylor su ovde sa drugim činom pripovesti pokazali kako pet godina kasnije novo ljudsko društvo na planeti nazvanoj Zemlja 2 – a gde je predsednica Lois Lane, tehnički ne STVARNO udovica ali u svakom praktičnom smislu baš to – dobija signal sa planete koju su ljudi napustili, a taj signal, dolazeći od Cyborga, superheroja od koga je zaraza i krenula nakon što ga je Darkseid hakovao, i za koga se mislilo da je mrtav, nosi i poruku da lek za zarazu postoji.

Taylor je ovde sebi vrlo spretno podelio karte. Koristeći trope zombi-fikcije, ali i prirodnu prijemčivost povišene „realnosti“ superherojskog žanra u kojoj su stvari poput tehno-organskih virusa konvencijom prihvaćene kao postojeće, uspeo je da kreira uverljivu sliku pandemijske pošasti koja je Zemlju srušila a nekoliko milijardi njenih stanovnika pretvorila u zombije čiji je glavni pokretački impuls potpuno uništenje života, a da je opet sebi ostavio dovoljno prostora da stvari izdigne na filozofski nešto viši nivo. Darkseid, kao kreator antiživotne jednačine je sa svojim kribijevskim poreklom dovoljno uverljivo visokokonceptualizovan lik da se prihvati kako će iz njegovog uma doći neka vrsta matematičke formule koja ne samo da ubija već poništava život, pa je onda i lek za ovu bolest mogao udobno da se smesti između napredne matematike i puke logistike dosezanja zaraženih i davanja istima injekcija. Taylor je ovo pisao u vreme kada je pandemija COVID-19 već krenula u svoj pohod po našem svetu i u ovom stripu je lečenje injketovanim preparatom koji je razvijen i proizveden po hitnom postupku delovalo kao utopijska molitva više nego kao puki literarni alat.



DCEASED: Dead Planet će se tako završiti sa ponovnim preuzimanjem Zemlje od strane preživelih, ali i sa jasnim ukazivanjem da antiživotna jednačina NIJE puka zaraza koju rešavate medicinskom terapijom. U ovom narativu Taylor je koristio mnoge superheroje iz okultnih uglova DC-jevog univerzuma, notabilno Johna Constantinea i članove nikad prežaljenog Shadowpact, pa je konfrontacija Constantinea sa demonom Trigonom, jednim od vrhovnih đavola u DC stripovima, a koji je došao da uništi sve na Zemlji, iritiran time što na njoj niko ne umire i pored populacije od nekoliko milijardi ne-mrtvih zombija, bila ne samo sjajan palp narativ i spektakl sa sve antiheroizmom Johna Consatantinea već i poslužila da se naprave neke socijalne opservacije o tome kako se najbogatiji članovi ljudskog društva ponašaju u apokalipsi. Ali i dala naznake da će se u finalnom činu stvari blago pomeriti u metafizičkom smeru.

U tom smislu, završni čin trilogije, osmodelni DCEASED: War of the Undead Gods je možda najbliži „klasičnom“ superherojskom, partikularno DC-jevom krosoveru, sa ulozima koji podignuti na kosmički nivo ali i akcijom koja sada nije samo „widescreen“ nego je naslikana na platnu razvučenom preko čitavog univerzuma. U ovom stripu ćemo bukvalno gledati kako ne-živi zatočnik antiživotne jednačine proleti kroz planetu i raznese je na komade, ali i diskusiju Čuvara univerzuma sa planete Oa sa još nekoliko besmrtnih bića kako je ovaj univerzum gotov, ne može biti spasen i kako je najekonomičnije da se on što pre napusti a dostupni resursi ulože u pripremanje za univerzum koji će ga naslediti.

Ovo je vrlo heavy, vrlo kirbijevska i DC-jevska koncepcija i bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovo pre materijal za scenariste kao što bi bili Grant Morrison, Geoff Johns ili, hajde, Joshua Williamson. Taylorovi stripovi, čak i planetarni apokaliptični krosoveri poput Injustice su uvek bili fokusiraniji na ljude i njihove emocije, slabosti, snage, generalno karaktere nego na apstraktniji, filozofski nivo apokalipse i DCEASED: War of the Undead Gods već i samim imenom sugeriše strip u kome on možda ne bi trebalo da se najudobnije oseća.

I, hajde da kažemo, ovaj završni deo trilogije svakako nema identičan nivo intimnosti i neposrednosti kakav je imao uvodni – a što zaista nije za očekivati kada se mesto radnje menja svakih par tabli skačući sa kraja na kraj univerzuma, pa onda i izvan, jelte, univerzuma. Ali mislim da je Taylor ovaj strip i kreirao BAŠ da bi sebi dao punu kreativnu slobodu kakvu nema pišući serijale u DC-jevom mejnstrim kontinuitetu ali i kakvu mu Injustice nije dopuštao (ne zaboravimo da je Injustice, iako i sam u alternativnom univerzumu, tehnički bio vezan za radnju u istoimenim videoigrama, što je ograničavalo kuda scenario samog stripa sve može da ode), te da je ovo kosmičko, spektakularno finale planirano od prvog dana.



I, mislim, on se u njemu snašao veoma dobro. DCEASED: War of the Undead Gods u prvi plan ističe mnoge Taylorove kvalitete kao scenariste a koji, usudiću se da kažem, često nedostaju njegovim kolegama što se i sami laćaju pisanja spektakularnih, kosmičkih krosovera. Taylor je čovek koji veoma dobro radi sa likovima i karakterizacijama, dajući nam superheroje koji su kul i duhoviti i uvek nalaze najsimpatičnije onelinere kada su suočeni sa nezamislivo velikim pretnjama, ali koji su istovremeno i u punoj meri „realni“, bez obzira što, kao što je slučaj u Injustice i DCEASED, tehnički nisu upitanju „prave“ verzije ovih likova. O ovome sam već pisao povodom Injustice ali vredi da se ponovi: za razliku od drugih Elseworlds stripova (u koje DCEASED po definiciji spada), Taylorovi alternativni kontinutiteti deluju kao samo dosledna ekstrapolacija mejnstrima stripova u DC-jevom centralnom univerzumu. Ovde nema Green Lanterna koji je kauboj ili Betmena koji je istovremeno Green Lantern, Jokera koji je istovremeno Betmen ili, ne znam, Supermena koji je humanoidni zec, svi likovi u DCEASED, kao i likovi u Injustice pre njega su identični sa likovima koje svakog meseca čitamo u tekućim DC stripovima.

Ovo, naravno, čini da apokalipsa u kojoj se nalaze i u kojoj mnogi od njih ginu deluje „stvarnije“ a gubitke pored likova u stripu i sam čitalac mnogo jače oseća, shvatajući da odlaze likovi koje poznaje i prati godinama ili decenijama. Sa druge strane, ovo Tayloru daje mogućnost da likovima podari ono što u mejnstrim stripovima uglavnom nemaju: mogućnost da osete protok vremena, da se menjaju, pa i sazrevaju.



Jedna od centralnih tema čitavog DCEASED, a čemu zombi-apokalispa služi samo kao kulisa je upravo to kako deca (ne samo sinovi) nasleđuju svoje roditelje, kako u sebi prepoznaju ne samo mnoge karakteristike svojih roditelja već i podsticaj da neke stvari rade isto a neke drugačije nego što su ih njihovi roditelji radili. Taylor je i sam otac maloletne dece i prilično je očigledno, pogotovo u DCEASED: War of the Undead Gods koliko ga je ova tema obuzela, pa tako likovi poput Jona Kenta, Damiana Waynea i Cassandre Cain svi dobijaju ne samo mogućnost da malo ostare već i da reflektuju na gubitak svojih roditelja, a zatim potraže u sebi iskru herojskog što je u njih posađena sa rođenjem, ali se rasplamtala sa odrastanjem pored velikih uzora koji, pokazuje to i ovaj strip, nisu UVEK i u svemu bili u pravu.

U DCEASED: War of the Undead Gods je jedan od centralnih likova Alfred Pennyworth, Betmenov batler, prijatelj i na neki način otac namesto biološkog oca i njegov odnos sa Damianom Wayneom ali i Alfredova transformacija u, pa, hm, superheroja, su emotivno težište ove priče. A to nije mala stvar, imajući u vidu da je drugi podzaplet vezan za Jona Kenta i njegovog oca, originalnog Supermena koji i dalje pokušava da pojede naše Sunce i donese smrt neopisivih razmera u Sunčev sistem.

Zaplet ovog stripa tiče se na kraju i same prirode antiživotne jednačine, ideje da je Darkseid, na kraju krajeva, biće vođeno pre svega narcisoidnim impulsima manje nego racionalnim promišljanjem i  da je njegova kreacija ove jednačine bila ne čin samovlasnog boga koji je odlučio da kazni zemaljsku populaciju pa se preigrao i zarazio čitav svemir, nego plan entiteta koji postoji IZVAN ovog svemira. Prirodno, finalna konfrontacija onda vodi naše junake na mesto koje nije u ovom univerzumu, da se susretnu sa bićem koje je više koncepcija nego išta stvarno živo i ponište ono što postoji samo da ništi život.

I koliko god ovo delovalo apstraktno, Taylor sa finalnim set pisom kreira jednu od najhumanijih, najemotivnijih scena u svim svojim stripovima, završavajući sazrevanje Damiana Waynea na dirljiv način, pokazujući ne samo kako će „novi“ Betmen premašiti originalnog Betmena, već i da su reči koje smo čuli još u drugoj epizodi originalnog serijala DCEASED, izgovorene od strane Green Arrowa na vest da je Betmen zaražen i da će umreti, bile proročanske. Ili makar da je Taylor od početka imao isplanirano ovako spektakularno finale.

Sama naracija je, pa, nije što ja volim Taylora, a volim ga, ali sama naracija je na neki način masterklas iz čitljivosti, razumljivosti i jasnog pripovedanja priče koja ima ogroman broj likova i u kojoj se mesto radnje svakih par tabli prebacuje na drugo mesto u kosmosu. Često ovakvi stripovi postanu neprozirni za čitaoca koji nema duboko znanje o DC-jevoj istoriji i likovima, sa pojavljivanjem Kirbijevih ili još starijih kreacija koje svemu daju meru istorijske težine ali koje novom čitaocu neće doneti ništa sem konfuzije i zapitanosti ko su sad ove osobe i zašto su značajne za narativ. Taylor i sam koristi neke vrlo klasične i „heavy“ likove, kao što su Doctor Fate, Phantom Stranger, Spectre ali onda i Lobo, ali njegov pristup je uvek da obezbedi dovoljno konteksta, podari likovima dovoljno prostora da uspostave svoju vrednost u OVOM narativu i time se potreba da čitalac svaki čas poseže za wikipedijom uglavnom spretno neutrališe.




Hairsine je ovde u top formi, mada je zbog jakog tempa povremeno morao da mu asistira i Lucas Meyer. Hairsine nije nužno čovek za suptilne izraze lica i često mu zameraju nekonzistentnost fizionomija, ali za strip ovog tipa, koji treba da pruži ikoničke herojske poze i spektakularnu, visceralnu akciju koja nekako iz krvoločnog zombi horora pravi skok u tuče tokom kojih stradaju čitave planete – za to je Hairsine majstor. Uz Meyera na tušu (ali i Andyja Lanninga koji se vratio svojoj originalnoj profesiji, te koloristu po imenu Rain Beredo; letring je radila meni nepoznata Sada Temofonte i odradila sjajan posao), Hairsine je kreirao apsolutno spektakularan superherojski strip u kome dobijamo jednake mere moćne akcije, krvopljusnog horora ali i klasičnog superherojkog glamura. Raspoloživost nekih veoma bitnih DC likova (Supergirl, Adam Strange, Mr. Mxyzptlk) koje je Hairsine mogao da „zombifikuje“ vrlo je očigledno doprinela njegovom apetitu i zabavljanju u radu na ovom serijalu, a Nove Bogove, pogotovo Black Racera odavno ni jedan crtač u DC-ju nije crtao ovako upečatljivo.

DCEASED: War of the Undead Gods je spektakularno ali i emotivno izuzetno dobro odmereno i efektno finale koje, istina je, pokazuje kako se spasava svemir i poražava otelotvoreni koncept tame, ali pre svega pokazuje šta ljudi sve mogu da učine kada su okruženi roditeljskom ljubavlju i u sebi pronađu onaj delić plemenitosti koji su u njima roditelji toliko voleli, uhvate se njega i onda odu da spasu kosmos – ne zato što je spasenje nečeg apstraktnog sveta dužnost, već jer u njemu, baš tom kosmosu žive ljudi koje oni vole. Moćno. Čitava trilogija vredi svakog dinara koji ćete za nju dati, a dok ne izađe kolekcija u Septembru, pojedinačne epizode DCEASED: War of the Undead Gods na Amazonu možete uzeti ovde.

[Meho Krljic]

Liberty je grafički roman koji svoj narativ razapinje preko četiri decenije i tri kontinenta, baveći se pre svega rasnim odnosima i emancipacijom afro-američkog identiteta, ali unutar tog identiteta tražeći suptilne – i ne uvek TAKO suptilne – razlike između klasa, polova, individua. U pitanju je pritom evropski strip koji su napravila dva bela Belgijanca pa je perspektiva svakako nešto drugačija od one koju bismo dobili da su ovo radili afroamerički, afrički ili makar autori afričkog porekla. Da budem jasan: ja se uvek osetim pomalo nelagodno kada beli evropski autori naprave napor da pričaju o rasizmu i rasnim pitanjima u drugim društvima i na drugim kontinentima, ne zato što Evropljani o tome nemaju šta da kažu – na kraju krajeva nasleđe evropskih kolonijalnih osvajanja i institucije ropstva u dobroj meri diktira i moderne odnose između rasa među tri kontinenta – nego zbog mnogo banalnijeg pitanja da li su oni uopšte prikladne osobe da pričaju ne samo o onome što se dešava već i o onome što protagonisti osećaju. Drugačije rečeno, iako ja naravno mislim da je umetnik slobodan da se bavi čime god hoće i da je hvalevredan trud da se stavimo u tuđe cipele i pokušamo da vidimo život iz njihove perspektive, te da nam je takav pristup dao mnogo vrednih umetničkih radova tokom mnogo stoleća, danas smo makar u mogućnosti da čitamo autentična dela autora iz manjinskih zajednica i čini mi se da bi vredelo uložiti napora i novca u njihovo donošenje pred širu publiku, možda i dajući im prednost nad dobronamernim ali po definiciji manje autentičnim sintezama istorijskog, biografskog i fiktivnog kakav je, konkretno, Liberty.



Da se razumemo, Liberty su pravila dva vrlo iskusna čoveka. Eric Warnauts i Guy Raives (ovde potpisan kao samo Raives) su Belgijanci i strip-autori čija plodna saradnja traje već četvrtinu stoleća. Njihov kreativni metod podrazumeva da Warnauts  generalno piše scenario i dijaloge, Raives radi kolore, dok sam crtež, dakle, rad sa linijama i geometrijom rade, kako sami kažu „u četiri ruke“. Što je zanimljivo i, sudeći po Liberty, ume da proizvede intrigantne rezultate. Većina reakcija na ovaj strip, barem onih na Engleskom jeziku, koje sam bio u stanju da razumem, jako je nahvalila crtež na albumu i pogotovo kolor- koji je, čini se, rađen vodenim bojama makar velikim delom. Pritom, Liberty nije nekakav impresionistički „arty“ strip, sa slikarskim ambicijama već, zapravo, nešto mnogo bliže dokumentarističkom narativu sa fikcionalizovanim epizodama i kao takav on bi možda po definiciji zazivao jedan realističan grafički stil, možda u velikoj meri baziran na fotografskim predlošcima. Da Warnauts i Raives uspevaju da nađu pravu meru između dokumentarnog i karakternog, dajući stripu i preliv sentimentalnosti je nešto što treba prepoznati i pohvaliti. Naravno, s druge strane, moram da kažem da je sentimentalnost koja se ovde da primetiti i pomalo upitna u više nego jednoj prilici, no, doći ćemo do toga.

Warnauts i Raives se bave i drugim stvarima – Raives radi dečije knjige i kolore za tuđe stripove a Warnauts predaje na visokoj školi Saint Luc u Ližu, a do sada su uradili tridesetak stripova, u raznim žanrovima, od krimića, preko fantastike i fantazije do istorijske fikcije. Objavljivali su u raznim evropskim magazinima, poput španskog Cimoc ili italijanskog Lanciostory a zaboli su i barem jedno pojavljivanje u američkom Heavy Metalu. Sami kažu da vole da svoje priče smeštaju na različite kontinente i u različite istorijske periode, trudeći se da rekonstruišu atmosferu i ponašanje protagonista.

Liberty se, tako, bavi biografijom (izmišljene) afričke devojke-pa-zatim-žene po imenu Tshilanda a koju na početku stripa zatičemo u lobiju hotela u Kinšasi 1974. godine. Njen otac Ilunga je jedan od menadžera u hotelu i Tshilanda, jasno je, ne pripada siromašnim slojevima zairskog društva, naprotiv, ona kasnije u stripu i sama kaže da je živela zaštićenim, udobnim životom pre nego što su se u tom životu desile... promene.



1974. godine je Zairom, zemljom koju danas znamo kao Demokratsku republiku Kongo, vladao Mobutu Sese Seko, čovek koji je vlast stekao još šezdesetih, nakon nekoliko godina krvave bore za prevlast među raznim frakcijama a koja je usledila posle sticanja nezavisnosti od Belgije. Zair je u to vreme bio druga po veličini afrička država sa 23 miliona stanovnika i Mobutu je bio jedna od vodećih figura afrocentričnog nacionalizma kojim se pokušavao uspostaviti identitet nacije utemeljen na tradiciji i razveden od evropskih kolonijalnih uticaja (pa je i po Mobutuovom dolasku na vlast ime države promenjeno iz Republika Kongo u Zair). Mobutu je uvodio velike reforme u državu, sa uvođenjem novog ustava (za koji je, kažu, glasalo 98% glasača na referendumu) ali i sa autokratskim metodom vladavine koji je podrazumevao jednopartijsku dominaciju i vrlo direktno bavljenje države svim oblastima života. No, iako je Zair na kraju, kroz seriju kriza i užasnih ratova pre i posle Mobutuove smrti 1997. godine implodirao i danas se Mobutuova vladavina velikim delom pamti po sve totalitarnijoj i represivnijoj tehnologiji vladanja te sve konzervativnijim politikama, 1974. godine je Zair bio domaćin dvama velikim događajima koji su Afriku stavili na svetsku mapu makar na kratko. Jedan je bio boks meč za titulu svetskog profesionalnog prvaka u teškoj kategoriji između vladajućeg šampiona Georgea Foremana i bivšeg prvaka Muhammada Alija (reklamiran kao „Rumble in the Jungle“), a drugi koncert Zaire 74, zamišljen isprva kao samo promotivni događaj kojim bi se reklamirao meč. No, kada se Foreman povredio a meč morao biti odložen nekoliko nedelja, koncert je održan kao što je planirano i, uz učešće nekih velikih američkih imena, uključujući u to vreme najvreliju zvezdu funka i soula, Jamesa Browna, kreirao nezaboravno iskustvo za osamdeset hiljada posetilaca na stadionu u Kinšasi.

Liberty je strip intimno vezan uz ove događaje a putem činjenice da je hotel kojim otac protagonistkinje upravlja služio kao smeštaj za Brownove muzičare. Tshilanda, međutim, iako upoznaje Brownovog bubnjara Mikea, i on joj se jako dopadne, sa svojih šesnaest godina zapravo bude zavedena i iskorišćena (danas bi jednostavnije rekli „silovana“) od strane belog tur-menadžera za Brownov bend, Alana McLarena. Tshilanda, zbunjena i postiđena nakon onog što se dogodilo, utehu nalazi u Mikeovom apartmanu i ovim započinje njihova komplikovana veza koja će trajati nekoliko decenija.

Naime, ispostavlja se da je Tshilanda od nezaštićenog snošaja sa Alanom zatrudnela i Mike, kome je vižljasta i karakterna devojka zapala za oko pomaže joj da dođe sa njim u SAD i oni tamo počinju da žive zajedno. Ćerka koja se rodi posle devet meseci – nazvana Liberty – je na neki način simbol Tshilandinog oslobađanja tradicionalne uloge koju bi joj namenilo sve konzervativnije zairsko društvo i mogućnosti koje joj daje život u Americi, ali strip pokazuje velike izazove za Afroamerikance, sa predrasudama, siromaštvom, getoizacijom, adikcijama ali i stereotipiziranjem koji će uticati na njihove živote i razvoje njihovih zajednica.



Strip, generalno, nastoji da prikaže i svetlu i tamnu stranu, baveći se i svakodnevnim životom u njujorškom Harlemu i kontrastom između sirotinje u crnim getima i bogatstva kojima su ova geta okružena. Mike je komplikovan čovek sa brojnim trauama što ih je pokupio u vijetnamskom ratu, ali sa očinskim odnosom ka Liberty kojoj se postavlja kao ne „pravi“ otac ali njegova najbolja moguća zamena iako je odnos između njega i Tshilande opterećen i siromaštvom i njegovim problemima sa adikcijom i nesigurnošću posla i prihoda... Tshilanda sa svoje strane postaje progresivno sve emancipovanija pa i na svoju ćerku prenosi veliki deo tog stava te poslednji deo stripa prikazuje samu Liberty kako traži svoj put kroz komplikovani lavirint rasnih i klasnih determinanti u američkom društvu, uspostavljanje stabilnijeg odnosa sa Mikeom, ali i čvršće veze sa svojim biološkim ocem i njegovim sinom... Finale stripa pokazuje Obamin dolazak u Belu kuću i služi kao neka vrsta pančlajna za priču o emancipaciji afroameričke zajednice.

Liberty je strip koji priča komplikovanu priču sa mnogo tema i teza i čini se da za to nema dovoljno strana. Pripovedni postupak je često sveden na dugačke pasuse teksta koje prate ilustracije, ili kadrove zatrpane dijaloškim razmenama, što nije ono kako ja zamišljam moderan strip, naravno, mada ovo ume da bude efektno. Dvojica autora svakako kreiraju evokativne prizore Njujorka kroz decenije i likovima umeju da daju karakter. Ima tu i nekoliko opservacija veoma vrednih da se primete i zapamte – kao na primer ona da siromašto samo po sebi nije toliko bolno koliko je bolno kad se živi u siromaštvu koje je okruženo bogatstvom – ovo ukazuje na nepravičnost društvenog uređenja radije nego na puku ekonomsku situaciju. Drugde, imamo epizodu koja pokazuje otvaranje frizerskog salona u koe Tshilanda popularizuje afro-stilove frizura za žene među drugim etničkim zajednicama u Njujorku, nešto što u ovom stripu deluje prirodno i osnažujuće a što je, u stvarnom životu, danas opterećeno diskusijama o kulturnoj aprioprijaciji.

No, Liberty je i strip koji ima puno upitnih ideja i rešenja. Da na stranu stavim relativno lak prelazak preko koncepta silovanja i iz njega proizašle trudnoće – strip više govori o traumi koju trpi muški lik Mike što podiže tuđe dete nego o traumi majke kojoj je dete napravljeno na silu i čak insistira na prijateljskom odnosu koji Tshilanda kasnije ima sa Alanom – finale u kome Tshilanda ostvaruje incestuozni odnos sa Alanovim sinom, dakle svojim polubratom, je... uh... iznenađujuće? Strip ovde ne šalje najjasnije signale o odnosu „crnog“ i, jelte „belog“, o odnosu kolonizatora i kolonizovanog i iako na početku ima izvesne ambicije da promisli fetiše koje belci imaju prema crnim ženama i moći i autoritetu koje predstavlja imućni, stariji belac maloletnoj afričkoj devojci, do kraja se ove teme ne diskutuju.

Drugo, u čisto konceptualnom smislu, Mike i Alan su u potpunosti izmišljeni likovi. Ni jedan ni drugi nisu postojali i nisam siguran koliko je ova fikcionalizacija dobila time što nam u poznate istorijske situacije stavlja izmišljene likove koji nisu ni sažetak nekih postojećih, već pričaju priču koju su autori izmaštali, pokazujući svoje viđenje rasnih izazova i emancipacije, pogotovo crnih žena u decenijama borbe za ljudska i građanska prava.

I Liberty je time strip donekle upitnog efekta jer iako bez sumnje daje interesantne i važne opservacije, utisak mi je da je deo njegovog pripovedanja i poenti obojen željom da se pokaže kako nisu svi belci „đavoli“, a kako ih crni likovi često nazivaju u prvom delu stripa. Prikaz Alana kao simpatičnog, dobronamernog tipa koji se tu i tamo pojavljuje da pomogne je svakako najupitniji ne zato što ne mislim da ovakva situacija ne bi mogla da postoji u stvarnom životu niti što mislim da čovek koji je učinio jednu vrlo lošu stvar ne može da provede ostatak života trudeći se da je ispravi koliko misli da može, nego jer rad sa samim ženskim glavnim likom, samom Tshilandom naprosto nije dovoljno dubok i strip nam ne pokazuje nikakve njene dileme, traume ili nedoumice vezane sa odnos sa Alanom.

Dakle, svakako nesavršen narativ ali narativ koji se makar, eto, trudi da pokrene neka zanimljiva pitanja pa će možda i podstaći čitaoca na istraživanje. Ovaj je strip na Francuskom jeziku u originalu izašao 2010. godine za Casterman, reprint je uradio Le Lombard ove godine a Englesku verziju je krajem Marta objavio Europe Comics, pa ga možete kupiti, putem Amazona, ovde.

[Meho Krljic]

Kao stari štovalac klasičnog franko-belgijskog stripa, sa zadovoljstvom sam pročitao album Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True koji je krajem Marta na Engleskom publikovao Europe Comics, a koji je originalno, na Francuskom, pod naslovom Les amis de Spirou: Un ami de Spirou est franc et droit izašao nešto ranije ove godine za – naravno – belgijski Dupuis. U pitanju je interesantan spoj fikcionalizovanog sažimanja stvarnih istorijskih dešavanja iz vremena nemačke okupacije Belgije i praktično dokumentartističke istoriografije vezane za jedan od najstarijih aktivnih strip-magazina u Belgiji, a onda istovremeno proslava njegovog proklamovanog etosa uvezana sa snažnim antifašističkim sentimentom. Mislim, što bi rekao onaj poznati mem „stanite, stanite, moj penis ne može da se ukruti više od ovoga“. Doduše, istina je i da se ovde veoma potone u sentimentalnost i proslavu kodeksa časti koji je početkom četrdesetih bio izmaštan za publikacije kuće Dupuis, ali kako se tada i radilo o jednoj vrlo iskrenoj, idealističkoj želji da se mlada čitalačka publika okrene pravim vrednostima, a što će vrlo brzo podrazumevati i otpor nacistima, na mogu ja sad tu nešto PREVIŠE da se žalim.



Magazin Spirou je, a znam da sam o ovome ranije već pisao, stožerna publikacija belgijskog stripa. Osnovan 1938. nakon što je Jean Dupuis pod stare dane rešio da izdavačkom portfoliju svoje kuće Dupuis (utemeljene još 1922. godine) doda magazin namenjen mladim čitaocima, a koji će ne samo biti fokusiran na stripove već fokusiran takođe na domaću strip-produkciju, Spirou je kroz decenije uspona i padova, promena imena i laganih zaokreta u koncepciji ostao publikacija sa nesumnjivo esencijalnim uticajem na regionalni pa i evropski strip u celini. Svako ko je neko iz domena belgijske produkcije, da tako kažemo, publikovao je u Spirouu, pogotovo tokom njegovog zlatnog doba od kraja Drugog svetskog rata pa do, recimo 1960. godine, uključujući imena kao što su Peyo, autor Štrumpfova, Jijé, ključni autor na samom stripu Spirou, Jean-Michel Charlier, René Goscinny, Jean-Claude Fournier, André Franquin, Jidéhem, Jean Van Hamme, ali i savremene autore kao što su Zidrou, Denis Lapiere, Jean-David Morvan...

Jean-David Morvan je bio i scenarista samog stripa Spriou ranije u ovom stoleću, sa crtačem po imenu José-Luis Munuera, sa četiri albuma koja su izašla u njihovoj produkciji pa je za Friends of Spirou ovaj prolifični autor uradio scenario, crtež je poveren Davidu Evrardu koga možda bolje znate pod njegovim pseudonimom E411 i kao koautora uspešnog serijala Irena, a kolore je radio BenBK, odnosno Benoît Bekaert, još jedan veoma zaposlen belgijski kolorista koji je radio skoro neprebrojnu količinu stripova, uključujući kolorisanje samog Gastona.

Ima sve to smisla jer je Friends of Spirou kreiran da bude snažan omaž belgijskom stripu iz četrdesetih godina prošlog veka, ali partikularno onom koji je izlazio za Dupuis i u samom magazinu Spirou (i njegovoj verziji na flamanskom, Robbedoes). Kako je u to vreme sam serijal Spirou radio Jijé i započeo svoj put odbacivanja Hergeove  tehnike čiste linije i dinamizovanja crteža – a što će kulminirati nekoliko godina kasnije u osnivanju tzv. „marsinelske škole“ belgijskog stripa i doneti mu distinktnu drugu struju u odnosu na Hergeove sledbenike – tako je i izbor Davida Evrarda za crtača možda najprirodniji moguć. Evrardov crtež je, da se razumemo, čist ali dinamičan, ali sama linija mu je isprekidana, drhtava, kao da je rađena u nekakvom primitivnom grafičkom programu poput Painta i već time ovaj strip sugeriše osobenost koju je magazin Spirou, pod Jijéovim uticajem razvio u četrdesetima.



No, najvažnija stvar u vezi sa magazinom je to da je Jean Dupuis, nakon što je imao velikog uspeha sa publikovanjem američkih stripova u Belgiji, želeo da posegne za lokalnim talentom i predstavi mladim čitaocima belgijske autore kao ni malo lošije od onoga što je u to vreme nudio Dizni (mada je Dizni da se razumemo, u to vreme nudio jednog Floyda Gottfredsona a takmilčiti se sa njim je bio VELIKI izazov). Stavljajući svoje sinove na čelo uprave novog magazina, Jean Dupuis je napravio verovatno najbolji potez time što je na poziciju urednika postavio Jeana Doisya (pravo ime Jean-Georges Evrard!!!) a koji je bio ne samo glavno ime tokom najvažnijeg perioda magazina od 1938. do 1955. godine, uključujući godine okupacije kada je smanjivan broj strana pa i prekidana publikacija, već i čovek koji je izmislio kodeks časti za prijatelje Spiroua i intenzivno radio na tome da adolescentske čitaoce sa jedne strane snažno veže za ovaj magazin (jedanaesta tačka kodeksa, doduše dodata kasnije, glasila je „nikada ne propustite ni jedan broj Spiroua“) a sa druge da u njih usadi jak osećaj morala, etike i odgovornosti. Kodeks časti sadržao je uputstva da mladi prijatelji Spiroua treba da budu časni, istinoljubivi, lojalni, vredni, da štite jedni druge i pomažu slabijima, da ne budu agresivni ali da se ne plaše da se brane, da se ne stide fizičkog rada itd. a Jijé je zatim po njima pravio kratke stripove koji su oblavljivani i u drugim Dupuisovim publikacijama kako bi roditelji videli da je Spirou pristojan i dobrohotan magazin koji će njihovu decu naučiti ispravnim društvenim vrednostima i lepom ponašanju.

No, Doisy je bio i antifašista i marksista pa je, pogotovo tokom okupacije, kodeks časti služio i da se u deci raspiri revolt i bunt protiv okupatora. Neka su deca onda, inspirisana ovim preduzimala i direktne akcije i strip o kome danas pričamo zapravo se bavi fikcionalizacijom stvarnih događaja u kojima je dvoje dece izgubilo život tokom rata radeći akcije protiv okupatora.

Otud strip Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True igra na jednoj vrlo osetljivoj ivici. Sa jedne strane, on je proslava originalnog kodeksa časti i načina na koji su Doisy i Jijé klince učili da budu istinoljubivi, časni, preduzimljivi i hrabri a što su sve poželjni kvaliteti kada ste okruženi ne samo nemačkim vojnicima već i nemalim korpusom lokalnog stanovništva koje podržava naciste, ali sa druge on je bolna analiza krivice koju će Doisy osećati posle rata svestan da je delom odgovoran za smrt mladih osoba koje su u borbi za pravu stvar izgubile živote.

Morvanov scenario ovo prikazuje kroz avanture grupice klinaca u valonskom gradu Marcinelle, koji su svi hardkor ljubitelji Sprioua i u skladu sa i danas važećim gikovskim pravilima, imaju i odabrana imena zasnovana na likovima iz popularnih serijala u ovom magazinu. Ovo su deca na pragu puberteta, zaljubljena u stripove ali sasvim svesna da nemačka okupacija i domaće-izdajnički kolaboracionisti ugrožavaju ne samo njihov omiljeni magazin već i društvo u celini. Pomoć koju pružaju jevrejskoj devojčici čija je famlija uhapšena je samo prva u nizu njihovih akcija.



Druge akcije sastoje se od obaveznih uličnih tuča sa Hitlerjugend mlađarijom, ali i od štampanja sopstvenih stripova u stilu Spirouovih radova koje ismevaju okupatora i daju domaćoj publci razlog da se smeje ali i bude ponosna.

Ovo sve ima jedan vrlo naivni, idealizovani ton, ali utisak je da Morvanov scenario i ne nastoji da pruži realističnu fikcionalizaciju epizode iz Drugog svetskog rata već da spoji stvarnost i maštovitost primerenu za Spirou magazin i njegove stripove. Otud strip pršti od partizanske, plemenite energije, ali ima i taj dokumentaristički element sa Doisyjevim prepričavanjem kako je radio kao glavni urednik Spiroua i preiuzimanjem krivice za smrt dve mlade osobe na sebe. I u ovim trenucima, Doisy je svestan da je decu učio pravim stvarima, ali da prave stvari ponekada vode do najgorih ishoda.

Otud Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True daje zanimljiv spoj sentimentalnosti i iskrene žalosti i mada sa jedne strane nesputano slavi ideološku – pa i indoktrinatorsku – prirodu magazina o kome priča i njegovog koda časti, sa druge trezveno pokazuje da ideologija u sudaru sa stvarnošću može i da ubije one koji su dovoljno mladu da su plemeniti bez ostatka.

Ovim teškim temama se rukuje dostojanstveno a David Evrard je čovek čije su kompozicije bez diskusuje izvrsne a table dinamične i moćne. Ovo je onaj belgijski strip što se prirodno nastavlja na lekcije marsinelske škole sa energičnim linijama i atrakrivnim lejautom tabli, gde se energija i dinamičnost nikada ne postavljaju kao prepreka čitljivosti. Bekaertov kolor je takođe čist, živ ali harmoničan i ovo je vizuelno – sem ako vam ne smetaju izlomljene linije kontura – vrlo lepa ponuda.

U celini, Friends of Spirou: A Friend of Spirou Is Honest and True je častan i zanimljiv omaž jednom od najvažnijih strip-magazina sa evropskog tla i njegovoj ideologiji iz vremena velikih iskušenja na starom kontinentu, sentimentalan, rekosmo, ali ne bez odgovornosti u tom svom omažiranju i sentimentalnosti. Amazon ga nudi na ovom mestu.

[Meho Krljic]

E, pa... čitanje šestodelnog DC-jevog miniserijala Blue Beetle: Graduation Day koji se završio pred kraj Aprila za mene je bila neka vrsta produžene vežbe iz menadžmenta frustracije i održavanja nadraženosti daleko preko linije na kojoj sam već bio svestan da od nekakvog bajkovitog, jelte, svršetka nema ništa. U pitanju je strip koji, avaj ima suviše dobrih strana da bi ga čovek napustio pre nego što stigne do poslednje epizode i vidi kako se sve završava, ali koji ima i taman toliko frustrirajućih elemenata da sve vreme dok ga taj isti čovek* čita, on oseća kao da mu je upao nekakav kamenčić u kondom cipelu i sve vreme ga žulja i ne da mu da se opusti. S jedne strane, daj bože da svi na svetu imaju iste probleme kao što ih imam, jelte, ja u ovom partikularnom slučaju. S druge strane, jebem mu mater, toliko malo sreće imamo na ovom svetu da je nekako razumno da se čovek razbesni kada natrči na strip koji, jelte, na papiru ima apsolutno sve što bi taj čovek** mogao da poželi od omladinske superherojske avanture, a onda na svakoj stranici sve više stiče utisak da je kreativni tim SAMO ZA MRVU promašio pravi ton, ritam i senzibilitet i da smo dobili u najboljem slučaju kvalitetnu stativu umestu atraktivnog gola koji bi se prepričavao u generacijama što dolaze.
*ja
**isto ja



Dramatično sve to zvuči kad se ovako napiše, ali mislim da jeste značajno ukazati zašto je esencijalno da stripovi sa omladinskim superherojima koji nemaju istorije od po šest ili osam decenija budu ne dobri nego odlični i da komuniciraju sa današnjim mladima na jedan prirodan i efikasan način. Uostalom ja već decenijama (DECENIJAMA!) pišem o tome kako superherojski strip ima sasvim izražen gerontokratijski problem, i to ne prevashodno na strani kreatora. Svakako, kad pogledam koji sve superherojski stripovi izlaze ove godine i vidim da imamo radove koje su potpisali J.M. DeMatteis, Chris Claremont ili Mark Waid, jasno je da se ni među kreatorima stara garda ne predaje tako lako, ali superherojski strip hronično već bar tri decenije pati od činjenice da mu publika stari i da ga u životu, izgleda, održavaju pre svega dugogodišnji, višedecenijski čitaoci što su mu lojalni i ne žele da ga napuste, dok omladina dolazi u nedovoljnim brojevima da nadomesti one koji umiru (ili, manje dramatično, naprosto odustaju). Mnoge su tu teorije pominjane kao razlog što „novi“ klinci nemaju isti nivo interesovanja za stripove kao prethodne generacije – od game Game Boyja i video igara generalno, preko prodora manga i anime produkata na zapad, pa do današnjih opsesija TikTokom i drugim interaktivnim i parasocijalnim sadržajima – i fakat je da razuzdani uspesi superherojskih sadržaja na filmu i televiziji u poslednjoj deceniji i kusur na neki način sakrivaju ovaj problem, ali on i dalje opstaje. Stripovi nisu samo laboratorija u kojoj se eksperimentalno kreiraju ideje i koncepti što će, ako se pokažu uspešnim kasnije dobiti filmsku ili TV ili videoigračku verziju, već i važan (srazmerno jeftin) način da se publika uhvati na udicu dok je mlada i na toj udici održava iz meseca u mesec (i nedelje u nedelju) tokom godina njenog odrastanja kako bi kada dospe u životni stadijum da više ne zavisi od džeparca za svoje potrošačke navike već u te navike imala ugrađenu adikciju (ili makar ljubav) spram superheroja partikularnog brenda. Zbog toga je važno da postoje superherojski stripovi i za decu i za omladinu a ne samo za nas matorce koji ih čitamo uglavnom sa zgađenom grimasom na licu i čim završimo čitanje palimo internet da celom svetu objavimo kako nikada u životu nismo bili ovoliko razočarani i da, evo, NE ZNAMO zašto uopšte sebi ovo radimo.



DC svakako ima određenu ideju o tome da su deca i omladina važne demografije za njihovu strip produkciju, i u ovom su stoleću pokretane mnoge inicijative vezane za stripove za decu, a u poslednjih par godina, sa velikim pretumbavanjem koje se desilo u strukturi ovog izdavača dobili smo i solidan broj grafičkih romana koji koriste DC-jeve superheroje kao protagoniste ali nisu po senzilbilitetu „stvarni“ superherojski stripovi i bliži su „young adult“ prozi (kao primer o kome sam pisao možemo uzeti I Am Not Starfire). No, to su sve ipak incidenti i pokušaji disruptivnog „razmišljanja izvan kutije“ ali ništa ne može da zameni kvalitetan superherojski strip glavnog toka u kome je protagonist tinejdžer i ima prirodnu sponu sa svojim čitaocima jer deli sa njima mnoge životne situacije i probleme. U istoriji superherojskog stripa neki od najvećih uspeha su nastali upravo na ime ove formule, uključujući Spajdermena ili, da iskoristimo DC-jev primer, New Teen Titans. Ali dok je DC danas i dalje, valjda, sposoban za vrlo uspešne radove sa ovakvim profilom u polju crtanog filma, sa stripovima kao da im to teže ide. Trenutnom DC produkcijom dominiraju „event“ zapleti i protagonisti sa decenijskim istorijama i kontinuitetima pa i nominalno adolescentski ili tinejdžerski protagonisti poput Robina (Damiana Waynea ali i Tima Drakea) ili samih Teen Titansa zapravo nemaju stvarnu sponu sa „normalnim“ životom.

Blue Beetle, njegova treća, najmlađa, Hispano verzija, Jaime Reyes je, da se složimo, jedan od najboljih kandidata za baš ovakvu ulogu. U pitanju je lik sa još uvek ne predugačkom istorijom (iako postoji od 2006. godine) i sa dosta srećnom kombinacijom spona sa superherojskim motivima prethodnih generacija i jedne „obične“ svakodnevnice u kojoj pratimo tinejdžera što ima relatabilne probleme i nedoumice. Ovaj Blue Beetle je imao nekoliko vrlo solidnih serijala do sada, prateći uhodanu šemu u kojoj običan tinejdžer sa planete zemlje biva uparen sa mističnom, milenijum starom bubom iz svemira koja je deo intergalaktičkog rata nezamislivih razmera, a njemu daje supermoći i čitav tovar odgovornosti za koje nije bio spreman, i uneo u DC dah jedne novije, svežije superherojske matrice što smo je, uspešno realizovanu videli i kod drugih izdavača. Marvel je slične stvari sa velikim uspehom uradio u slučaju Ms. Marvel (i nešto manje uspešno u slučaju Nove), a Image je trenutno usred superherojske renesanse sa serijalima poput Radiant Black i Rogue Sun.

Ovaj Blue Beetle je nedavno i odigrao značajnu ulogu u najskorijoj DC-jevoj krizi, Dark Crisis on Infinite Earths (o kojoj, znam, kriv sam, još nisam pisao), pa je Blue Beetle: Graduation Day delovao kao idealan projekat da se iskoristi inercija ovog DOGAĐAJA i kreira propulzivan solo serijal o mladom ali odgovornom superheroju koji na plećima nosi ne samo legat Blue Beetle identiteta i komplikovane dužnosti vezane za svoj civilni život već i odgovornost za rešavanje kosmičkih i multiverzalnih kriza kakva u normalnim uslovima pada u dužnost Betmenu, Supermenu, Wonder Woman, Flashu ili Green Lanternu, tim nekim Golden Age teškašima.



Blue Beetle: Graduation Day je sve to... u teoriji. U praksi je kao da ste dosta naprednom AI botu dali da pročita sve brojeve Rogue Sun i Radiant Black, da prelista Marvelove Ms. Marvel, Novu i Spajdermena Milesa Moralesa a onda mu zatražili da od toga napravi šestodelni miniserijal. Blue Beetle: Graduation Day apsolutno ima sve potrebne elemente u svom scenariju i karakterizacijama, da ne pominjem vrlo atraktivan, gizdav vizuelni identitet, ali je sve to u njemu sklopljeno na jedan pomalo nezgrapan način, kao da autori nisu sasvim razumeli materijal sa kojim rade.

I, jelte, da ovo jeste sklapao AI (a verujem da nismo udaljeni više od godinu-dve od momenta kada će neki od američkih strip-izdavača pompezno najaviti prvi serijal koji je pisala i crtala veštačka inteligencija) bio bih možda malko i impresioniran. Ovako, malo sam frustriran što smo imali tu, kako rekosmo, stativu i što ovaj strip nije ispunio moje visoke kriterijume.

Ali, mislim, jesu li oni TAKO visoki? Ja sam odrastao na omladinskim stripovima koji nikako ne mogu da se opišu kao sad neka remek-dela devete umetnosti i primeri suptilnog spisateljsko-ilustratorskog rada. Nije valjda PREVIŠE da se traži da strip ima jasan i nekomplikova nzaplet u svom šestodelnom narativu i da likovi govore srazmerno prirodnim jezikom? NE TRAŽIM VALJDA NEMOGUĆE!

Josh Trujillo koji je ovo napisao je svoje scenarističke veštine tesao pišući Adventure Time i Rick & Morty stripove, te video igre od kojih su neke bile superherojske, da bi u poslednje vreme radio za DC i postao punokrvni superherojski scenarista. Svakako je jedan od razloga što je raspoređen na pisanje Blue Beetle i njegovo Hispano poreklo i aktivizam vezan za položaj Hispano zajednice u SAD i Blue Beetle: Graduation Day je vrlo naglašeno strip centriran na Hispano zajednicu u Teksasu, sa protagonistom, njegovom porodicom i prijateljima koji često imaju dugačke dijaloge na Španskom a koji nisu prevedeni u Engleskoj verziji stripa (DC je izdao i ful Špansku verziju u jednom dirljivom naletu dobrote) i postoji ovde taj ugodni kontrast između činjenice da je protagonist, Jaime, zaista tek Hispano tinejdžer koji pokušava da smisli kako da se snađe u životu – posebno jer strip počinje njegovom maturskom svečanošću i košmarom odlučivanja da li da upiše koledž ili šta da radi, i toga da je do pre par nedelja zajedno sa Supermenom, Betmenom i ostalima spasavao sve što postoji. Trujillo ovde stvari raščišćava dosta efikasno, premeštajući glavnog junaka iz rodnog El Pasa u manji grad, gde biva raspoređen na letnji rad kod tetke u piceriji a gde onda počinju da se događaju brojne neobične stvari vezane za njegovu „bubu“ koja mu daje supermoći ali i za pojavljivanje drugih kostimiranih supermoćnih jedinki sa „beetle“ tematikom a koji iz nekog razloga pokušavaju da ga ubiju. Ovo sve uprkos tome što mu je Supermen u nimalo dvosmislenim terminima saopštio da ima da sedi i živi civilnim životom dok malo ne sazri, jer je mlad, zelen i neiskusan i bavljenje superherojštinom treba da ostavi za malo kasnije.

Jaime je, naravno, razumljivo frustriran jer ga sa jedne strane njegova biološka porodica tretira kao luzera koji neće ići na koledž i ima da pere sudove kad već nije za bolje (uprkos tome što znaju da je superheroj koji je pomogao u spasenju multiverzuma) a sa druge strane superheroji smatraju da im nije potreban i da će se Liga pravde snaći i bez neiskusnog klinca, pa onda pojavljivanje nepoznatih napadača sa beetle tematikom, iako njemu ugrožava život, on zapravo dočekuje sa uzdahom olakšanja jer mu to daje izgovor da koristi svoje moći i izmesti se za trenutak iz banalnog života na koji su ga osudili.



Ovo je sve vrlo solidan temelj za priču ali ova priča ima mnogo problema u nadgradnji. Prvi i osnovni je apsolutno previše motiva, likova i podzapleta za strip koji ima jedva 130 strana. Trujillo ovde pokušava da proradi i proširi mitos vezan za „bube“ i „Reach“, agresivnu svemirsku civilizaciju sa kojom je Blue Beetle vezan preko svoje bube, uvodi se tu i nova frakcija u ovoj civilizaciji, po imenu Horizon i objašnjava da postoji istorija građanskog rata između njih i mejnstrim pripadnika Reacha, a sve to čitalac dobija kroz opširne infodampove i prepričavanja, a što je verovatno najgori način da se uvedu ovako veliki i kompleksni koncepti u priču koja, iskreno, ne može da ih izdrži.

Tu onda svaki od novih „beetle“ likova ima svoju pozadinsku priču, ali pored njih tu se pojavljuje i novi superzločinac, Fadeaway koji je neka vrsta Jaimeove arhinemeze, pa je i on deo ovog zapleta. Onda Jaime uspostavlja i veze sa Tedom Kordom, prethodnim Blue Beetleom pa u njegovoj firmi postaje intern i upoznaje njegovu sestru koja je CEO firme i petlja se sa vrlo opasnim i često vanzemaljskim tehnologijama. Betmen i Supermen izigravaju neku vrstu stričeva za Jaimea i brinu se za njega, pogotovo kada se pokaže da Kord nema isti patronistički stav prema Jaimeu kao njih dvojica, pa se tu onda pojave i Starfire, pa Cyborg nešto kasnije i Black Condor i ovaj strip kreće da puca po šavovima od broja likova i mase odnosa među njima koje treba ispratiti i svariti.

Varenje je drugi veliki problem ovde jer Trujillo koliko, toliko uspeva da prekomplikovan zaplet drži pod kontrolom, ali su mu dijalozi zaista kao da ih je pisao AI. Likovi svi pričaju kao da se nalaze u završnim scenama bilo koje epizode Sport Bilija ili nekog sličnog crtanog filma, sa poukama koje čitalac treba da izvuče iz onog što je pročitao i stalnom ružnom navikom da se stvari objasne kroz tekst umesto da se prikažu kroz crtež. Tako da ovde dobijamo ne samo smandrljan prvi susret sa vanzemaljcima koji nemaju nikakav karakter ni asertivnost, nego nam i glavni junak objašnjava ko su oni i kako se osećaju.



Ovo je dodatno frustrirajuće jer je strip grafički zapravo veoma atraktivan. Adrián Gutiérrez je ranije radio za Zenescope i njegov crtež sa sobom nosi elemente tog malo napadnog glamura koji karakteriše kućni stil ovog izdavača, ali da budem fer, njegovo pripovedanje je solidno, lejaut mu je dinamičan i jako energičan, u skladu sa temama stripa i godinama protagoniste a akcija, ako ne uvek sasvim čitka, vrlo je atraktivna. No, mislim da je ovaj strip studija slučaja u kome imate solidnog crtača ali kome presudni sloj identiteta daje kolorista. Wil Quintana je vrlo iskusan profesionalac sa mnogo radova za DC i Marvel u portfoliju i njegov koloristički rad na Blue Beetle: Graduation Day je ono po čemu se ovaj serijal izdvaja od ostatka trenutne DC ponude. Quintanini kolori su snažni, eksplozivni i psihodelični a opet zapravo doprinose čitljivosti crteža, jasno razdvajajući mase i oblike jedne od drugih i od pozadine. Njegov rad sa, recimo, kosom Starfire je apsolutno briljantan i čini je buktećim centrom svakog panela na kome se nalazi a da to opet ne narušava pripovedanje kroz crtež. Leterer Lucas Gattoni izabrao je pomalo naporan font za osnovne dijaloge ali njegov dizajn logotipa i zvučnih efekata je sjajan pa se time više nego iskupio.

U celini, Blue Beetle: Graduation Day me je zaveo lepotom i obećanjem idealnog odnosa omladinske proze i superherojske akcije ali me je onda frustrirao prenatrpanim scenarijem, neprijatno veštačkim dijalozima i jednim na kraju nezarađenim tapšanjem po plećima koje siroti Jaime dobija od drugih superheroja. Osećao sam se kao da zajedno sa njim i ja dobijam nagradu za puko učestvovanje, a i ja i Jaime smo želeli nešto bolje. Možda će nastavak ovog serijala, Scarab War, najavljen za Septembar popraviti stvari. Nadam se da hoće jer Jaime Reyes ostaje jedan od najinteresantnijih „novih“ likova u DC-ju čiji potencijal još ni iz daleka nije dosegnut. Držim mu palčeve a ovaj miniserijal na Amazonu možete pokupiti negde ovde.

[Meho Krljic]

Krajem Aprila se šestim brojem završio miniserijal Strange Academy: Finals, dovršavajući time Marvelovu sagu o „Čudnoj akademiji“ započetu Marta 2020. godine, nazvanu inicijalno Strange Academy, i, ako stavim na stranu džombe na putu, vezane za ritam izlaženja, a koje nije bilo lako izbeći na ime pandemije i, nagađam, nekih drugih internih faktora u Marvelu, radi se o definitivno jednom od najugodnijih stripova ovog izdavača koje sam čitao poslednjih godina.



O originalnom serijalu Strange Academy pisao sam prošlog Jula, spremajući se za njegovo finale u osamnaestoj epizodi, a koje je trebalo da razreši mnoge tenzije vezane za zaplet i likove što smo ih pratili više od dve godine. Ne naročito iznenađujuće, kada je osamnaesta epizoda došla, ona nije ništa posebno razrešila, naprotiv, može se reći da je tenzije pojačala do tačke usijanja i Marvel je serijal završio sa obećanjem da klifhengerčina sa kojom su nas na njegovom kraju ostavili neće u našim životima biti zauvek, najavljujući „drugi semestar“ serijala za Septembar prošle godine. Ipak, serijal Strange Academy: Finals došao je nešto kasnije, krećući sa izlaženjem krajem Oktobra i definitivno je u pitanju samo dovođenje centralnog zapleta i njemu srodnih podzapleta do eksplozivne završnice, koristeći maksimalno pripremu koju je napravio originalni serijal. I da se razumemo, da je ovih šest epizoda bilo deo originalnog serijala, koji bi time bio zaokružen na vrlo prirodna 24 broja, to bi bilo idealno. Ovako, i pored toga što je Strange Academy: Finals, da ne bude zabune, veoma dobar omladinski superherojski strip što izvrsno koristi činjenicu da je smešten u Marvelov univerzum i ima pristup nekim njegovim važnim likovima, ali onda radi i jak posao sa sasvim novim likovima kreiranim za ovu priliku, nisam mogao da ne osetim blagi ugriz razočaranja što nismo ZAISTA dobili „drugi semestar“, odnosno strip koji bi po obimu ali i broju interesantnih podzapleta vezanih za likove parirao originalnom Strange Academy. Dakle, da bude sasvim jasno: ovde se žalim što ovog stripa nije bilo VIŠE, jer su autori, svi redom, pružili neke od najboljih partija koje su ikada imali u Marvelu a sam koncept i egzekucija stripa su nešto čega bi i sam Marvel morao da poželi da ima više.

Juče sam, naime, pišući o DC-jevom stripu Blue Beetle: Graduation Day, imao tipično opširnu tangentu o tome koliko je superherojskim stripovima potrebno da imaju omladinske sadržaje, a zbog esencijalne nužde zanavljanja čitalačke publike. Ne sad da mislim da stripovi sa odraslim likovima nisu primereni za omladinu, rado sam ih i sam čitao kada sam bio adolescent i tinejdžer, ali istorija nas vrlo jasno podučava da superherojski stripovi sa mladim likovima što nude jaku osnovu za identifikaciju mladoj osobi proizvode decenijski lojalnog čitaoca. Ako uspete na jednom mestu da skupite nekoliko presudnih faktora: to da su likovi mladi i relatabilni, to da nemaju iza sebe nakupljene decenije kontinuiteta tako da je svaki sledeći zaplet samo prepričavanje ili reakcija na neki od pre pedeset godina, i to da situacije u kojima se oni nalaze reflektuju neke od situacija iz stvarnog sveta – onda imate u rukama pravu stvar.

Ne nužno i komercijalni hit, da se razumemo, sasvim je jasno da je Avengersi ili Spajdermen uvek prodavati više kopija mesečnih svesaka od Ms. Marvel, recimo, ali kako je to i još pre nekoliko godina primetila kreatorka i scenaristkinja Ms. Marvel, G. Willow Wilson, Ms. Marvel je strip koji je na direktnom tržištu, dakle u striparnicama, sa mesečnim sveskama bio tek korektan po prodaji ali je onda u knjižarama, sa prodajom kolekcija, jelte, iskido. Ima stripova koje ljudi ŽELE ne samo da pročitaju, već i da ih sačuvaju i da im se kasnije u životu vraćaju. A moje je snažno uverenje da je Marvel sa Strange Academy kreirao jedan baš ovakav strip, koji bih uz Ms. Marvel i Runaways svrstao u tek šačicu njihovih novih serijala namenjenjih omladinskoj demografiji što su nastali u ovom stoleću i imali AMBICIJU da budu stripovi novog stoleća, baveći se novim temama, novim likovima i ne oslanjajući se previše na decenije Marvelove tradicije. Drugim rečima, ovo su stripovi sa svojim osobenim identitetom, a kojima je nastanak unutar Marvelovog univerzuma bio prilika da oni sami obogate taj univerzum, radije nego da ga koriste kao readymade infrastrukturu u koju će oni ugraditi tek poneki kamenčić (a kakav je recimo bio više puta pominjani Young Avengers, primer neuspešnog omladinskog stripa).



Strange Academy: Finals je direktan nastavak Strange Academy, pa u tom smislu sugerišem da, ako niste to već uradili, prvo pročitate šta sam pisao o Strange Academy na linku što sam ga ostavio u drugom pasusu. Treba da bude sasvim jasno, Strange Academy: Finals nije strip „za sebe“ koji možete čitati čak i ako niste pročitali originalni serijal. Ovde nije dovoljno da imate maglovitu svest o konceptu Čudne akademije, odnosno da se radi o nekakvoj haripoterovskoj postavci, samo u Marvelovom univerzumu. Efekat koji će na vas imati Strange Academy: Finals presudno zavisi od toga koliko ste investirani u konkretne likove koji su imali vrlo konrketne karakterne lukove tokom prethodnog serijala. Ovaj strip nije „nastavak“ Strange Academy već njegovo završno poglavlje, kulminacija zapleta i stvarno konačno razrešenje tenzija među likovima ali i među ravnima postojanja – onoj „našoj“, na kojoj ljudi žive svoje male živote i imaju svoje male ljubavi i mržnje, sreće i nesreće, i onoj „drugoj“ na kojoj žive demoni kojim je jedina ambicija da dođu i prožderu sve što mi imamo, uključujući nas same.

Osećaj „konačnosti“ svakako je instaliran u ovaj strip i preokretom koji je napravljen u osamnaestoj epizodi originalnog serijala. Nije u superherojskim stripovima baš velika retkost da likovi koji su u početku bili „dobri“ posle postanu, jelte, „loši“, ali u ovom se stripu ta transformacija natprosečno jako oseća zahvaljujući zaista minucioznom radu koji je scenarista Skottie Young uložio u serijal. Glavna junakinja, Emily Bright je, kako smo prošli put pričali, nov, nepotrošen lik sa živom, uverljivom karakterizacijom tinejdžerke što, smeštena u školu koja je namenjena upravo neuklopljenim, ekscentričnim klincima poput nje same, ipak nalazi brojne razloge da sumnja u sistem kome pripada i podiže glas protiv percipiranih nepravdi što ih vidi oko sebe. U originalnom serijalu Emily je dobila jednu vrlo finu karakterizaciju, primerenu njenim godinama, sa vrlo prirodnim impulsom da se ustaje protiv autoriteta kada izgleda da taj autoritet čini očigledne nepravde mladim osobama što su mu poverene na staranje i obuku, ali i sa jednim, opet za mlade nimalo neuobičajenim impulsom da sve situacije posmatra kroz pravila herojskih narativa i sebe, prirodno, svrstava u heroje. Young je sa Emily uradio mnogo više nego što je standard za savremeni superherojski strip, pokazujući kako je njen suštinski prirodan bunt protiv autoriteta postepeno otklizao u smeru patološke opsesije rušenjem tog autoriteta uz svu silu opravdanja koja će Emily iskonstruisati oslanjajući se na grubo pojednostavljene interpretacije dešavanja u školi i oko nje.



Ne znam da lije Young ovde svesno i namerno išao na prikaz kako se može radikalizovati energična, preduzimljiva mlada osoba tako da njeni pozitivni kvaliteti, paradoksalno ali i fatalno, na kraju budu stavljeni u službu nečeg lošeg i manipulativnog, ali je upravo to isporučio. Ovde nema neonacista, alt rajt influensera i Intellectual Dark Web mislilaca koji bi Emily odvukli na svoju stranu i njen „ne prihvataj autoritete bez promišljanja“ stav transformisali u „uništi sve što su oni izgradili, po cenu prihvatljivih nevinih žrtava ma kolike one bile“. Emily umesto toga dobija podršku od strane demona iz mračne dimenzije, na čelu sa Dormammuom, ali ovo je, jelte, tipičan primer superherojskih metafora koje su superiorno efikasne u sažimanju stvarnih pitanja i problema iz stvarnog sveta, a da nam se na kraju ipak isporuči spektakularna šorka u kojoj magijska vatra leti na sve strane a likovi neverovatnih fizionomija jedni druge odvaljuju od batina.

Drugim rečima, čitalac koji je pratio sudbine ovih likova od početka 2020. godine, ovde će legitimno biti rastrzan emocijama. Rad uložen u izgradnju Emilynog karaktera u prethodnom serijalu ovde se isplaćuje na najbolniji način jer prisustvujemo kredibilnom, uverljivom klizanju mlade osobe koja se uvek osećala progonjeno i marginalizovano sve dublje u fašistički svetonazor gde je opija osećaj moći koji ide uz tu agendu destruktivnosti što je, navodno, namerila da razori stari, truli sistem kako bi se napravilo mesta za novi, pravičniji. Emily, naravno, i samoj sebi i drugim likovima govori da ovo radi iz plemenitih pobuda ali ovaj strip i jeste dobar zato što pokazuje druge likove kao sasvim svesne kada je pred njma osoba koja geslajtuje i sebe i njih same. Ovde je svakako presudan lik dečaka Calvina, momka bez stvarnih magijskih moći koji, nakon gubitka magične jakne koju je jednom našao i koja je zapravo bila izvor njegovih moći, biva izbačen sa akademije. Calvin je to, videli smo u prošlom serijalu, veoma teško podneo s obzirom da je celo detinjstvo proveo seleći se od jedne do druge hraniteljske porodice, pa ga je to povuklo jednim vrlo nizbrdnim putem loših odluka sasvim tipičnih za adolescenta koji oseća da je ceo svet, uključujući njegove dojučerašnje školske drugove, protiv njega.

Ali Calvin, uprkos svojoj istoriji delinkvencije, zapravo do kraja stripa razbistri svoj vid i isporučuje vrlo trezvenu reakciju na Emilyne proklamacije da sve ovo radi zbog njega, uz prepoznavanje i na strani drugih likova da je on samo izgovor koji Emily koristi za sopstvenu, vrlo sebičnu agendu.



Naravno, lik Doylea, Emilynog, jelte, dečka, i sina Dormammuovog* je ovde dobio centralno mesto u razrešenju, vrlo dostojnom lika koga sam toliko hvalio u prethodnom serijalu, sa savršenom karakterizacijom, savršenom transformacijom dečaka u jelte, čoveka i heroja, koji intuitivno shvata da heroizam zahteva žrtve i da su najherojskija dela često zapravo vezana za ispravljanje sopstvenih grešaka načinjenih iz iskrenih pobuda ali bez dovoljno zrelosti. Mislim, ta neka poruka o tome da mladi imaju dobre pobude ali da im fali zrelosti je ovde isporučena organski, kroz pripovedanje i trebalo bi da bude daleko dublje imprintovana na čitaoca od, da uzmem recentan primer, vrlo bukvalnih, vrlo on-the-nose objašnjenja i pouka koje nam je dao Blue Beetle: Graduation Day u svojim dijalozima gde likovi verbalizuju poruku stripa.
*za one koji su se, slično likovima iz ovog stripa, kako je tačno, u biološkom smislu, Doyle nastao kao plod, jelte, spoja smrte žene i interdomenzionalnog biće koje je stalno u plamenu, Strange Academs: Finals pruža jasno objašnjenje, molim lepo.

U kontrastu sa tim, Strange Academy: Finals nudi poučan ali i dalje organski dijalog, u kome Doyle vrlo ekonomično objašnjava Emily koliko je ona jednostavna i nalik svoj drugoj deci koja traže mesto za sebe u svetu, a da je skrivanje iza „komplikovanosti“ njenog položaja samo puka maska i davanje sebi na važnosti. To, a i onda imamo i ovu perfektnu dijalošku razmenu:
Emily: I never took you for the sucker-punching type, Calvin!
Zoe: I never took YOU for a BITCH!
Mislim, poezija.

I, mada je strip pre svega fokusiran na dovođenje glavnog zapleta do kraja, sa razrešenjem proročanstva o velikoj kataklizmi za koju su svi ubeđeni da će je Doyle (MOJ Doyle, kako ja to u svojoj glavi izgovaram) izazvati, Skottie Young ipak nalazi prostora i da se bavi podzapletima koji pokazuju funkcionisanje same škole u periodu velikih prevrata (pored Emilyne revolucije, tu je i smrt Doktora Strangea i sve što je posle nje usledilo), pa i plemenite, mada riskantne i po rezultatima prilično katastrofalne akcije koju učenici preduzimaju kada shvate da mračne četvrti Nju Orleansa kriju vrlo konkretne pretnje po njihove vršnjake. Govor koji direktor škole, Doktor Voodoo, održi pred svojevrsnim savetom (magijskih) staraca koji su svi zabrinuti što dečurlija narušava vekovima stare dogovore o osetljivom balansu između crne i bele magije je za antologije, sa ukazivanjem da deca brinu o odnosu dobra i zla onako kako to utiče na stvarne ljude u stvarnom svetu a ne u kontekstu za njih sasvim apstraktne podele moći između čarobnjaka koja je izvršena pre nekoliko vekova. „Primenili su principe kojima ih učimo u školi na stvarni život“, kaže Doctor Voodoo, „I ja ću ih braniti po svaku cenu.“

Evo sav sam se zarozao. Ali, svakako, strip ima i puno humora, što vizuelnog što tekstualnog i nikada ne ispada iz vrlo dobro pogođene estetike omladinske proze.



Nisam siguran koliko još imam superlativa na raspolaganju da pohvalim ono što rade Humberto Ramos i Edgar Delgado na crtežu i koloru. Tandem je sa originalnim Strange Academy već proizveo neke od najboljih tabli superherojsko-magičnog stripa u poslednjih ne znam ni ja koliko godina i već sam tada isticao kako Ramos nikada nije bio bolji i kako Delgadovi zagasiti i povremeno uzdržani kolori zapravo savršeno „gase“ njegov često veoma bučni lejaut i rad sa konturama, dajući tablama čitljivost i jasnoću pored te raskošne estetike. Sa Strange Academy: Finals Ramos ubacuje u petu brzinu – možda je zato i pravljena pauza između kraja originalnog serijala i početka ovog, kako bi on sebi dao fore da sve ovo nacrta – i ovo je strip u kome njegov crtež prosto eksplodira sa ogromnim brojem likova bizarnih fizionomija, psihodeličnim prizorima prostora u kojima se oni nalaze i sumanuto spektakularnim scenama akcije. Ramos je perfektan karakterni crtač – iako su mu likovi uvek jako deformisani, oni su uvek vrlo izražajni i humani, a što je neophodno za strip koji ima i vrlo konkretne tragične momente pri kraju – a to da Doylea, čije je lice praktično emođi u plamenu, uspeva da provede kroz neverovatan spektar emocija i mentalnih stanja i proda nam ga kao stvarnu, trodimenzionalnu osobu sa stvarnim karakterom i stvarnim sazrevanjem je, znate već – savršeno.

Poslednja epizoda je, kako i dolikuje, najmoćnija u grafičkom smislu, Delgado i Ramos ovde rade u paklenoj sinergiji, isporučujući table koje će Marvelovi filmovi godinama u budućnosti pokušavati da dosegnu (i neće uspeti). Pojavljivanje samog Hoggotha – drevnog božanstva što ga često čujemo samo u uzrečicama koje ispaljuje Doctor Strange kad je šokiran – koji ovde svojim prisustvom potvrđuje da se radi o vrlo sudbinskim događajima, je vizuelni vrhunac stripa sa orijaškom, spektralnom glavom tigra što emituje neverovatan osećaj moći. Delgado i Ramos su ovde uspeli da svo strahopoštovanje koje bi bilo prirodno osetiti u prisustvu besmrtnog entiteta starog skoro kao čitav kosmos prenesu na čitaoca bez ikakve potrebe da iko u dijalozima objašnjava ko i šta je Hoggoth. Moćno.

Sve u svemu, Strange Academy: Finals je odličan strip koji na dostojan način predstavlja finale jednog već odličnog stripa. Blaga žal ostaje na ime toga da je ovo na kraju jedan narativ iscepan na dva dela, ali i neizvesnosti da li ćemo videti još Strange Academy stripova u budućnosti (uprkos sugestivnom The End (For Now) na kraju). Ponovio bih da Marvel ovakve stripove – ekspanzivne a fokusirane na jedan jasan narativ, sa velikim ansamblom ali sa kvalitetnim radom sa centralnim likovima, konačno sa kreativnim timom koji je, uključujuči odličnog leterera Claytona Cowlesa bio tu na svakoj epizodi od prve do poslednje, tokom četiri godine – treba da tretira kao dragocenost i pruži im sve pogodnosti da rastu, razvijaju se i traju. Svima će nam, uključujući  Marvel par decenija u budućnosti, tako biti bolje. Kolekcija izlazi u Julu i kupuje se ovde,a pojedinačne epizode možete kupiti na ovom linku.

[Meho Krljic]

Constantin Brâncuși bio je jedan od najvažnijih skupltora dvadesetog stoleća. Često nazivan patrijarhom modernog vajarstva ovaj je rumunski skulptor, slikar i fotograf svoju slavu stekao u Francuskoj a onda, kada se uz svesrdnu podršku Marcela Duchampa odvažio na preletanje preko Atlantika da bi svoja dela stavio na uvid njujorškoj publici, susreo se sa neočekivanim – i prilično uvredljivim – problemom. Američki carinici smatrali su da njegova dela nisu umetnički komadi već, prosto, delovi mašina i odlučili d amu naplate taksu kao da se radi o uvozu industrijske opreme. Ono što je mogla biti samo bizarna epizoda koje bi se umetnik godinama kasnije prisećao i smejao sa prijateljima, transformisalo se u jedno od najinteresantnijih suđenja u prvoj polovini stoleća, kada je Brâncuși presavio tabak i rešio da tuži državu SAD za neprepoznavanje umetničkog u onome što je on napravio. Ovo je suđenje u mnogome demonstriralo perceptivne i filozofske prepreke sa kojima se moderna umetnost suočavala u svom zlatnom dobu, ali sa kojima se dobar deo takve umetnosti i danas, skoro sto godina kasnije, suočava.



Brancusi versus United States je krajem Marta na Engleskom jeziku izašli album u izdanju Europe Comics (a koji su, nažalost, prestali sa distribucijom svojih izdanja i sada njihov sajt nije više skoro ni od kakve koristi kad su u pitanju novi stripovi) koji se bavi ovim suđenjem i čitavim incidentom, stodvadeset strana ljupkih grafičkih bravura i odmerenog, relaksiranog pripovedanja iz pera crtača i scenariste po imenu Arnaud Nebbache. Nebbache je Francuz rođen u Normandiji i ovo je moj prvi susret sa njegovim radom, možda i zato što je do sada najviše radio ilustracije za dečije knjige i magazine, a Brancusi versus United States mu je prvi strip-album. Originalno ga je izdao Dargaud i ovo je jedan grafički veoma upečatljiv rad, pažljivo osvetljen i teksturiran, sa debelim, snažnim kolorima i karakternim a gotovo karikiranim likovima.  Nebbache sa ovim stripom gotovo potpuno beži od stila čiste linije karakterističnog za franko-belgijsku školu, štaviše trudeći se da izbegne crtanje kontura gde god je to moguće, oslanjajući se na kolor i osvetljenje – gde briljira korišćenjem proverbijalnog negativnog prostora, tj. beline samog papira – i kreirajući jedan vrlo upečatljiv grafički identitet. Taj identitet dosta srećno sugeriše prodore što ih je modernizam napravio u svoje vreme, napuštenjem reprezentativnosti i otiskivanje u smeru apstrakcije, a da sam zapravo ne pada u apstrakciju i isporučuje kvalitetno, mada, kako rekosmo, vrlo relaksirano pripovedanje.

Ovo pripovedanje podrazumeva veliki broj tabli koje su bez teksta pa i bez konkretne radnje, sa protagonistom koji samo prolazi kroz neke svoje kontemplativne faze, bilo u svom ateljeu u Parizu, bilo na ogromnom prekookeanskom brodu, bilo u njujorškoj galeriji Brummer u kojoj je izlagao svoja dela, a gde ga strip prikazuje kako se muva među zvanicama i nervozno ispija pića pitajući se kako će Amerikanci reagovati na njegovu umetnost. Jedna od epizoda prikazuje i Duchampa kako se šeta među njujorškim oblakoderima, anticipirajući uzbuđenje što će ga on i njemu bliski ljudi osetiti po otvaranju Brâncușijeve izložbe, i Nebbache očigledno uživa u ovim atmosferičnim interludijima koji ne nude neku esencijalnu „poruku“ ili „informaciju“ ali informišu čitaoca o raspoloženjima protagonista i predstavljaju nam njihove misli bez potrebe da nam ih diskurzivno iskažu.



Constantin Brâncuși je još od detinjstva briljirao radom u čvrstom materijalu, deljući od drveta alatke za rad u polju. Nakon studija u Bukureštu i Minhenu, otišao je u Francusku, na parisku Školu lepih umetnosti i početak stripa ga prikazuje frustriranog učenjima Augustea Rodina koji insistira da je tajna u kreiranju skulpture vredne da bude kreirana ne u rukama, niti u materijalu, već u vazduhu, u prostoru oko predmeta koji pokušavamo da prikažemo. Brâncuși je u Rodinovoj radionici proveo svega dva meseca, napustivši je uz opasku da ništa ne može da raste ispod visokog drveta, ali strip nam prikazuje da će već nekoliko godina kasnije njegove skulpture nastajati upravo vođene idejama da one treba da sugerišu prostor i pokret oko samog fizičkog predmeta i da same za sebe nisu nužno reprezentacija onoga po čemu su nazvane.

Ovo će i biti koren problema koji će Brâncuși imati sa Amerikancima polovinom dvadesetih godina. Do 1926. godine je Brâncuși već bio duboko u svojoj fazi iterativnog istraživanja odnosa oblika i prostora i metodičnog dosezanja onog što će smatrati konačnom verzijom svojih skulptura. Serija skulptura pod nazivom Ptica u vazduhu (Pasărea în văzduh, odnosno L'Oiseau dans l'espace), zasnovana na ranijoj seriji po imenu Măiastra biće ključni deo njegovog rada u ove dve decenije i tokom ovog perioda skulptor je uradio nekih šesnaest verzija ove ideje u različitim materijalima, konkretno mermeru i bronzi. Ptica u vazduhu je u dobroj meri sublimirala Brâncușijeve ideje o tome da njegova umetnost ne predstavlja fizičke objekte već njihove pokrete pa je tako i ova skulptura očigledno ne-reprezentativna u odnosu na pricu i na njoj se ne mogu prepoznati ni perje, ni noge, ni krila, ni kljun ni glava, ali je Brâncuși sa njom dosegao ideal predstavljanja elegancije, lakoće, pokreta i lepote letenja, veoma pažljivo izlivajući i glancajući bronzane verzije ove statue.

Verziju izloženu u galeriji Brummer kupio je fotograf Edward Steichen, ali je Brâncuși, besan što mu je carina nametnula taksu kao da se radi o pukim industrijskim delovima, po povratku u Francusku pokrenuo tužbu pred američkim sudom. Pokazaće se da je ovo, koliko god frivolno delovalo, proces koji će imati važne konsekvence za percepciju umetnosti u Sjedinjenim američkim državama u narednih stotinu godina. Naime, u tada važećim zakonima, umetnička dela su oslobađana carinskih taksi ako su bila „originalno delo, bez praktične namene, napravljeno od strane profesionalnog skulptora“. Strip pokazuje kako će ove stavke biti pod teškom paljbom advokata koji su zastupali SAD na suđenju.



Naime, činjenica da je Brâncuși ovu konkretnu bronzanu skulpturu napravio kao deo serije kroz koju je istraživao oblik i dimenzije poslužila je da se argumentuje kako se ne radi o originalnom delu već o kopiji (zakon bi dopuštao dve kopije uvezene bez carine). Praktičnu namenu niko nije spočitavao ali su se koplja u velikoj meri lomila oko toga je li ovo rad profesionalnog skulptora. Brâncușijevi svedoci su morali vrlo detaljno da obrazlažu da je u pitanju komad bronze koji je lično rumunski vajar izlio iz kalupa a zatim ručno glancao do visokog sjaja predstavljenog na izložbi, sa stalnim potpitanjima odbrane je li možda korišćena neka mašina u ovom procesu.

Još  je zanimljivije bilo kada je rasprava prešla na teren reprezentativnsoti. Prethodno suđenje iz 1916. godine, SAD protiv Olivottija, odredilo je da su skulpture umetnička dela pod uslovom da su u pitanju isklesane predstave predmeta iz prirode „u njihovim stvarnim razmerama“. Utoliko, odbrana je na Brâncușijevom suđenju insistirala na tome da njegova skulptura ne predstavlja pticu i da se ne može govoriti o umetnosti, dok su njegovi svedoci govorili o lepoti koju ona predstavlja i o utisku lakoće, elegancije i letenja koji ona daje.

Nebbacheova prestava sudske drame je svedena i bez nekakvog isforsiranog teatra. Ovaj deo priče je pripovedan delom i kroz pisma Marcela Duchampa koji je Brâncușiju slao kratke izveštaje i skice iz sudnice avionskom poštom kako bi ovaj bio u toku sa procesom, ali je i presecan ljupkim epizodama iz Brâncușijeve svakodnevnice, sa scenama iz radionice ali i večerima sa njegovim prijateljima.

Brancusi versus United States je smiren, prijatan strip o slučaju koji je u mnogome odredio to kako će američke institucije a onda uz njih i javnost posmatrati modernu umetnost u ostatku dvadesetog veka. On samog autora predstavlja kao simpatičnog, pomalo socijalno stidljivog umetnika koji nikada nije zaboravio svoje skromno seljačko poreklo, koji je voleo da bude okružen umetnicima i sa njima diskutuje o lepoti i mitologiji i čiji je život zbilja bio posvećen potrazi za nečim najlepšim što njegov um može da zamisli a ruka da napravi. Nebbache ovo pakuje u stodavdesetak tabli vrlo elegantne grafičke naracije pa ako ste zaintrigirani, skoknite do Amazona.

[Meho Krljic]

Pomislio sam da, kad već ovih dana sebi nanosim bol pišući o novim Spajdermen stripovima, mogu da vidim koliko JOŠ bola mogu da izdržim. Prošle godine je Marvel pokrenuo novi tekući magazin o Spajdermenu – paralelno sa Amazing Spider-man – i ovo je nova inkarnacija „Spajdermena bez prideva“, tj. magazina koji se zove samo Spider-man. Za Spajdija je svojevrsna tradicija da ima više od jednog tekućeg serijala i u nekim trenucima naše istorije ovo je davalo dobre rezultate, sa dva jedan od drugog nezavisna stripa koji su nam davali VEĆU KOLIČINU SPAJDERMENA. What’s not to like? U drugim trenucima istorije ovo je bila užasna stvar sa u nekim periodima i po četiri magazina što su išla u isto vreme i besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.



Sad, Marvel periodično menja mišljenje o tome da li je bolje imati nekoliko paralelnih magazina ili jedan ali koji izlazi većom frekvencijom, i sada se čini da se nalaze u periodu kada je njihov odgovor na ovo ili/ ili pitanje jedno glasno „da!“. Tako je pored Wellsovog Amazing Spider-mana koji izlazi junačkim tempom (i sa kojim sam, jelte, prijavio da imam silne probleme) novopokrenuti Spider-man, koji izlazi od proplog Oktobra iskorišćen kao dobra prilika da Dan Slott šmekerski ušeta u prostoriju i kaže „Deste pičke, stigo Zdravko Čolić. JEL SAM VAM NEDOSTAJAO?“

Reakcija na dobrom delu interneta je bila oglašena bučnim kolektivnim lupanjem po čelu. MISLILI SMO DA SMO SLOTTU VIDELI LEĐA kao da su govorila ta lupanja. Ja Dana Slotta, kao scenaristu u principu volim i mislim da je tokom svojih deset godina na Spajdermenu uradio dosta toga dobrog (i, svakako, i nezanemarljivu količinu lošeg) ali fakat je i da se Slott ozbiljno zamerio popriličnom delu Spajdermen fandoma svojim ulascima u rasprave po forumima (to dok su forumi još postojali) da objasni, da bi narod razumeo, a onda neizbežnim upadanjem u svađe i da mnoge njegove kreativne odluke, fer je danas to reći, nisu najbolje ostarile. Dosta se frekventno žalim na to šta je uradio sa likom Black Cat (koju je posle, hvaljeni svi sveci, spasao Jed Mackay) ali Slott je imao i neke druge prestupe, neke ozbiljnije neke manje ozbiljne. Jedna od ključnih karakteristika njegovog rada na Spajdermenu je bilo to insistiranje na „Spajderverzumu“ odnosno na pričama koje će se dešavati u mutiverzalnom kontekstu a gde će ne samo glavni junaci biti različitze verzije Sspajder-osoba iz paralelnih univerzuma već će i mnogo toga biti povezano „mrežom sudbine“.

Slott je tu uzeo ideju totema pauka kao temeljne sile u, jelte, svakoj stvarnosti, a koju je izmaštao J. Michael Straczynski početkom veka, i onda oko nje izgradio ne jedan nego dva multiverzalna krosovera, nazvana Spider-verse i Spider-geddon. Prvih sedam brojeva novog magazina Spider-man su treći, završni deo nečeg za šta nismo ni znali da treba da bude trilogija i zove se The End of Spider-verse.

Ume život da bude pun iznenađenja, pogotovo kada nam se za vrat sipa nešto što nikada nismo tražili. Mogu da pričam samo u svoje ime ali kladim se da poveliki broj makar starijih čitalaca voli Spajdermena zbog karakternih priča o dobro formiranim, višeslojnim likovima koji imaju komplikovane odnose i glavnog junaka koji snagom svog karaktera prevazilazi neverovatna iskušenja i pronalazi u sebi način da ispravi velike nepravde. Slottovi „verse“ krosoveri su na sasvim suprotnom kraju skale, i u pitanju su bučne priče sa ogromnim brojem likova definisanih samo u najgrubljim crtama (pošto se radi samo o varijacijama na „klasičnog“ Spajdermena) i komplikovanim zapletom koji kao da svakih nekoliko strana upada u kontradikcije u naporima da stalno podiže trilersku tenziju i supreherojski spektakl na naredni nivo.



The End of Spider-verse je APSOLUTNO to. Sećate se kako sam u prvom pasusu pričao o više Spajdermen magazina koji su izlazli u isto vreme i „besomučnim krosoverima između njih koji su brisali svaki trag individualnosti i karakternosti pojedinačnih serijala (i likova) i davali nam napumpane, loše pripovedane priče pune ispraznog spektakla.“ E, pa Marvel i Dan Slott su našli način da nam sve ovo prirede u okviru jednog jedinog magazina, i to u svega sedam njegovih prvih brojeva. Ekonomično!

The End of Spider-verse zapravo počinje dosta svedeno, naslanjajući se na ideju „tehnološkog Spajdermena“ i saradnje Spajdermena sa Normanom Osbornom, a što je sve kanonizovano u „glavnom“ serijalu Amazing Spider-man i mada ovo u početku deluje kao Slottova želja da se bavi sebi i inače omiljenim temama visokotehnoloških superheroja i granične nauke, priča VRLO brzo odlazi u mnogo širu ravan. Ili, jelte, pregršt ravni koje se sve seku u jednoj liniji ili već neku metaforu za multiverzum koja će vam najviše prijati.

Moj utisak je da je ovaj strip nastao manje zato što je Dan Slott imao sjajnu ideju za to kako da zaokruži svoju priču o multiverzumu centriranom na superheroje sa temom pauka a više da malko loži vatru ideje „Spajderverzuma“ pred novi Marvelov animirani film o multiverzalnim Spajdermenima, a onda i da posluži kao test-zona za razne verzije Spajdermena koje kasnije mogu da budu korišćene u stripu, na filmu, animaciji, igrama ili, što da ne, direktno u industriji igračaka.

Jer, fakat je da su zaplet i priča neinspirisani i prilično smoreni. Kako je ovo treći „Spider-verse“ krosover neophodno je da pretnja po „mrežu sudbine“ bude veća nego ikada a da Spajder-superheroji stradaju u buljucima, ali problem sa Slottom je što on svaki svoj DOGAĐAJ (uključujući i ne-multiverzalne stvari poput Spider-island ili Clone Conspiracy) piše kao da je poslednji i time sebe vrlo brzo pribije uz tavanicu, ostavljajući vrlo malo manevarskog prostora za kasnije. Njegovi radovi sa manjim brojem likova poput Ends of the Earth su bili daleko uspešniji jer su se fokusirali na karakterizacije i, jelte, šekspirovski tragične odnose i emocije (i iz toga smo dobili i na momente odlični Superior Spider-man), ali sa „verse“ stripovima je volumen odvrnut na jedanaest već na samom početku i osećaj eskalacije ili bilo kakvog progresa koji bi The End of Spider-verse trebalo da u nama izazove naprosto izostaje.



Glavni negativac ovde više nije Morlun i njegova rasa multiverzalnih vampira što se hrane totemskim bićima, ali Slott, naravno vraća Morluna u zapelt i uspeva da jednog lika nastalog u ovom veku koji je delovao kao legitimno zastrašujući neprijatelj za Spajdermena pretvori u komični predah. Gore od toga, glavni negativac ovde jeste Shathra – interdimenzionalno biće sa aspektima ose (i to od one sorte koja ubija paukove) a koja je još jedan od likova iz vremena kada je JMS pisao Spajdermena, i koja ima, uh, praktično nula karaktera. Slott je ovde Shathru i njene akolite predstavio kao pošast koja hara multiverzumom i paukove pretvara u ose što su nadalje mentalni robovi moćne boginje, ali ovo je izuzetno rudimentarno osmišljeno, Shathra je praktično karikatura, a njeni robovi su zombifikovani spajder-superheroji koji, neobjašnjivo, ni kada su brojniji u odnosu od trideset prema jedan ne uspevaju u tuči da poraze ne-zombifikovane, još uvek „normalne“ Spajdermenove verzije.

Slott se u priličnoj meri ovde oslanjao na klasične avanturističke narative svoje mladosti pa ovaj strip ima i doslovne citate Star Warsa i Indiane Jonesa i imam utisak da su oni tu bili pre svega da ga drže budnim jer je veliki deo ostatka narativa skarabudžen, meandrirajućeg tempa i sa očiglednim smišljanjem izgovora za set pisove koji nekako treba da popune zadati broj strana. Priča se ubrzo događa na nekoliko lokacija odjednom sa ogromnim brojem likova u Spajdermen kostimima koji pričaju jedni sa drugima i sve se opasno približava teritoriji najgorih stripova Briana Bendisa gde se table guše pod težinom GOMILE tela koje na njima moraju biti nacrtane i akcionim scenama koje su crtane satima (i danima) a koje će čitalac preleteti za dve sekunde jer one ne pričaju nikakvu PRIČU.

Ono što Slott pokušava da uradi u ovom stripu je blago filozofiranje o, jelte, sržnoj prirodi Spajdermena ili, generalno Spajder-osoba pa je jedan od centralnih delova zapleta zasnovan na vrlo mekgafinskom bodežu koji seče vezu Spajder-osobe sa mrežom sudbine i time je, kaže se na početku, potpuno briše iz postojanja a što je demonstrirano smrću (naše) Spider Woman koja ne samo da umre i rastoči se u niti nego se onda i tvrdi da je izbrisana unatrag kroz vreme i da ništa što je u životu radila više ne postoji. PA JEBENO ROĐACI. Slott ovaj koncept onda koristi da se igra sa likom „glavnog“ (dakle, NAŠEG) Spajdermena, ali tako da odmah promeni pravila koja je uspostavio par brojeva ranije (HAHA ZEZALI SMO SE BODEŽ U STVARI SAMO PREKIDA NJIHOVU SPONU SA TOTEMSKIM KONCEPTM PAUKA) pa još i gurne svoju kreaciju, Silk u centar narativa tokom jednog perioda. Ljudi koji su škrgutali zubima na njegovo kreiranje i uvođenje lika Cindy Moon, odnosno Silk pre nekih devet godina, ukazujući da je koncept ženske superheroine korejskog porekla i paučijih apsekata puki „virtue signaling“ i „woke“ nametljivost su, naravno, nezreli papci, ali stoji da Silk nikada nije postala zanimljiv lik. Ma koliko da su se Slott i drugi scenaristi trudili, kod Silk ni karakterizacija (koja je trebalo da bude prikaz heroizma nastalog iz produžene decenijske traume) ni dizajn kostima naprosto nikada nisu proradili. Silk mene ovde nije iritirala, ali je čak i to njeno promovisanje u Spajder-superheroja prvog reda na kraju smandrljano kako bi se napravila vrlo veštačka poenta o „kraju“ Spajderverzuma.



Finale ovog događaja je, prosto, serija deus ex machina momenata i puka izjava „našeg“ Spajdermena da je multiverzum „gotov“ iako ništa u samom narativu ni na koji način to ne sugeriše. Ovo je još jedna od tipično slottovskih karakteristika, gde Spajdermen nešto proklamuje i to treba da bude tema serijala, ali se na to vrlo brzo zaboravi. Na primer pre desetak godina se Spajdi zakleo da niko nikada više neće poginuti dok je on u blizini i to je trebalo da bude tema Slottovog samostalnog Amazing Spider-man serijala. A nije bila. No, vrlo slično tome, posle kraja The End of Spider-verse, u osmom broju ovog magazina koji Slott sada piše, Spajdermen maltene ponavlja identičnu zakletvu i identičan napor da spasava sve ljude na svim mestima u isto vreme. Nije da superherojski stripovi ne počivaju na reciklaži, ali Slott se sad već maniristički ponavlja.

No, da se još malo vratimo The End of Spider-verseu – zaplet ovde nije bio dobar, glavni negativci su bili potpuno bez karaktera a masa Spajder-likova u većini scena svedena je na „karakterizacije“ od po jedne replike. Ono što je meni možda valjalo je kreacija alternativne realnosti za „našeg“ Spajdermena a koja je još jedna verzija njegove istorije u kojoj stric Ben nije poginuo a Peter nije postao otuđeni, socijalno povučeni depresivac. Naravno, Slott troši čitavu jednu epizodu na ovo što je u ovoj vrsti narativa vrlo problematično, pogotovo jer 1) ova realnost kasnije biva poništena i 2) jer smo slične stvari već viđali onoliko puta, ali to je i jedini deo ovog stripa koji je napisan odmerenim ritmom i gde se može primetiti rad sa karakterima.

Ostalo je sve, nažalost, buka i bljesak sa premalo supstance, previše Slottovog ugađanja sopstvenim starim idejama (koje se nisu „objektivno“ potvrdile kao zaživele u Marvelu) i humorom koji povremeno spadne na prilično sramotne igre reči.

I sad, rekao bih da je svetla tačka ovde to što ovaj serijal crta omiljeni veteran Spajdermen stripova, Mark Bagley, uz tuševe koje ponovo radi John Dell i kolore koje je isporučio Edgar Delgado, te letering Joea Caramagne. Ovo je uhodana zla mašina i Bagley je jedan od istorijski najdražih crtača Spajdermena na planeti, pa ovaj strip uvek drži nivo grafičkog kvaliteta koji biste očekivali od „važnog“ stripa u marvelovoj ponudi. Ali problem je ovde ta „bendisizacija“ samog scenarija koja zahteva previše likova u sličnim kostimima na previše tabli i dijaloge koje vodi njih deset u isto vreme. Ja ne znam koliko je Bagley znoja prolio da nacrta neprebrojne panele sa po dvadeset ili trideset Spajder-osoba u njima, i da svakoj od njih da osoben identitet, telesnu mimiku i slično ali i uz nadljudske napore koje su svi očigledno uložili, strip se na kraju pretvara u maltene kolekciju akcionih figurica i gubi potreban karakter. Greota je, hoću da kažem, trošiti Bagleyja na isprazne scene masovki i tuča koje nisu „režirane“ već samo predstavljaju mnogo tela na istom mestu, uhvaćenih u pokretu koji nije ni toliko bitan, jer se glavni deo pripovedanja ionako odvija kroz tekst.

The End of Spider-verse je, dakle, slab strip, iako me nije iziritirao kao neki drugi Spajdermeni u poslednje vreme (a i vratio nam je Kainea – I TO JE NEKA VAJDICA ROĐACI). On je haotičan, ignoriše sopstvena pravila, ima slabe negativce a čak i među „našima“ slabo koristi dobro i temeljito postavljene likove poput Milesa Moralesa (a što je poseban faul jer, što se tiče filmske publike, Miles je pravi nosilac koncepta Spajderverzuma). Prvenstveno ovom stripu fali ne samo duša već i stvarni razlog za postojanje pošto se radi samo o prepakivanju već viđenih zapleta i likova a, kako rekosmo, pomenuti “kraj“ Spajderverzuma se zaista događa samo na rečima glavnog junaka, što je po svakom kriterijumu naprosto premalo. No, imanentni šarm crteža od strane Bagleyja i ekipe, te ipak Slottovo izbegavanje da se, uprkos žestokoj reciklaži svojih i tuđih ideja, preda depresivnom pesimizmu toliko prisutnom u Spajdermenu ovih dana su malo pomogli. Nije baš da ga snažno preporučujem za čitanje, ali serijal Spider-man na Amazonu možete pratiti ovde a kolekciju koja izlazi za koji dan ćete imati ovde.

[Meho Krljic]

Nedavno završeni petodelni Marvelov miniserijal Joe Fixit mi je doneo sasvim korektnu količinu zabave, mada je fer i primetiti da nisam baš OVO očekvao od povratka Petera Davida liku koji je delo njegovih ruku i jedna interesantna varijacija na temu Hulka/ Brucea Bannera kao podeljene ličnosti.



Za slučaj da ste novi u ovome, vredi ponoviti neke istorijske činjenice. Peter David je jedan od najcenjenijih scenarista koji su ikada radili na Hulku, iako je, da su se kockice složile malo drugačije, mogao da nikada ne bude scenarista ičega. Njegovi ponovljeni pokušaji da proda neki scenario Marvelu su se na kraju završili utešnom nagradom rada (i to petogodišnjeg) u Marvelovom odeljenju prodaje a iz koga je avanzovao u scenaristu Spajdermena (uprkos generalnom mrštenju firme na tu vrstu krosovera, jer je smatrana sukobom interesa) kada je Christopher Priest (tada još uvek pod imenom Jim Owsley) postao urednik Spajdermen stripova i setio se momka sa kojim je uvek lepo sarađivao. David je vrlo brzo opravdao poverenje i napisao neke od najcenjenijih Spajdermen priča one ere uključujući i danas legendarnu The Death of Jean DeWolff.

No, stvari nisu išle glatko i Owsley je, barem tako tvrdi David, bio pod stalnim pritiskom od strane tadašnjeg glavnog urednika Jima Shootera što pušta momka iz Prodaje da istovremeno i piše stripove i to je ne samo rezultiralo prestankom rada Petera Davida na The Spectacular Spider-man nego i kasnijim Owsleyjevim problemima sa Marvelom. Bob Harras, koji će kasnije biti poznat po tome da je za vreme njegovog perioda kao glavnog i odgovornog urednika devedesetih godina Marvel ušao u bankrot, je pak u to vreme bio urednik Incredible Hulka i pošto se ovaj magazin prodavao loše a niko od uobičajenih scenarista nije želeo da ga piše, ponudio je Davidu da se oproba na njemu i da radi šta god hoće.

Ostalo je, kako se to već kaže, istorija, sa Davidom koji će provesti dvanaest godina pišući Hulka i transformisati ovaj serijal na karakterološkom i tematskom planu. Pre Davida Hulk je više bio strip o anksioznosti i besu modernog čoveka suočenog sa rapidno transformišućim posleratnim društvom i uticajem tehnologije na socijalne, jelte, činioce, ali David je kao osnovu svog rada uzeo koncept podeljene ličnosti – danas to zovemo disocijativnim poremećajem ličnosti – i bazirao ga na ideji traume zlostavljanja u detinjstvu koju je doktor Bruce Banner nosio sa sobom a koju je scenarista Bill Mantlo uveo u kontinuitet 1985. godine u 312. epizodi magazina Incredible Hulk.



Davidov rad na Hulku je bio kreativan i pomalo revolucionaran, razbijajući prosti dualitet između Brucea Bannera, kao izmučenog predstavnika svetle i Hulka kao predstavnika tamne strane jedne osobe uvodeći gradaciju u „Hulkovima“, kreirajući osnovu na kojoj su kasnije gradili scenaristi poput Grega Paka i, posebno, Ala Ewinga čiji je ikonički serijal Immortal Hulk bio veoma detaljna ekstrapolacija Davidovih teza.

U Immortal Hulk je posebno upečatljiv bio Joe Fixit, jedna od Hulkovih persona, a koja je delo samog Petera Davida iz vremena njegovog originalnog rada na Hulku. David se već igrao sa idejama „artikulisanijeg“ Hulka – uostalom Hulk u prvim stripovima tokom šezdesetih nije bio primitivna persona bebećeg intelekta u kakvu je postepeno pretvaran – a Joe Fixit je bio najčistija formulacija koncepta inverzije uloga između Hulka i Brucea Bannera. Konkretno, kako i David kaže u uvodu za ovogodišnji miniserijal, uobičajena postavka za priče o Hulku je ta da Bruce Banner pokušava da vodi nekakav normalan život a onda ga pojavljivanja Hulka razaraju. Sa likom Joea Fixita David je kreirao manifestaciju Hulka koja je smirenija, socijalno uklopljenija i, koja, uh, ima, smejaćete se, stalni posao.

Moguće je da je David imao i izvesnu satiričnu dimenziju na pameti kada je Hulka pretvorio u krupnog muškarca sive boje kože koji radi kao izbacivač u lasvegasovskom kasinu ali i kao generalni siledžija na platnom spisku mafije u Nevadi, oblači se u zastarela kicoška odela, govori kao da mu je james Cagney bio voice coach, voli piće, žene, kocku i nosi Fedora šešir i Tommy Gun, ali ovaj karijerni zaokret za Hulka je vidno inspirisao i njegovo pisanje i generalna kasnija grananja Hulkove ličnosti, pokazujući da „Hulk“ može biti i smireniji, fizički nešto slabiji ali istovremeno i lukaviji, pa i moralno kompleksniji karakter.



Otud moj entuzijazam za Davidov povratak liku koga je stvorio u vreme kada je bio u kreativnom naponu. Davidovi prikvel stripovi o Maestru, još jednoj distinktnoj manifestaciji Hulka što ju je sam izmaštao, a koje je radio poslednjih par godina su bili pristojni, svakako ne revolucionarni kakav je nekada bio Davidov Hulk, ali pristojni počasni krugovi za starog scenaristu pa je i Joe Fixit nesumnjivo zaslužio da se izvadi iz naftalina a novoj publici da ukus malo klasične, noirom oprljene mobsterske*akcije.
*umesto, jelte, „monsterske“

No, razlog što sam gore krenuo od Kulina Bana i pričao o Davidovom pisanju Spajdermena nije samo to što nemam nikakve kočnice kada mi iznad glave ne sedi urednik koji bi me malo usmeravao, već i to da je ovogodišnji serijal Joe Fixit, uprkos svom imenu i prominentnom prisustvu titularnog lika na naslovnoj strani prvog broja zapravo... pa zapravo strip o Spajdermenu u kome se Joe Fixit pojavljuje samo kao partner za team up akciju. Ne da je to PROBLEM, i ja svakako pozdravljam i priliku da čitam još Spajdermena iz Davidovog pera (praktično ne postoji strip o Spajdermenu koji je David napisao a koji se meni nije dopao, uključujući recentne Symbiote Spider-man miniserijale ali i njima prethodeći Scarlet Spider), ali je veoma neobično da Joe Fixit praktično gostuje u stripu koji nosi njegovo ime.

Elem, ovogodišnji Joe Fixit nikako nije i najbolji strip o Spajdermenu kojije David napisao, ali koliko sam se nedavno žalio na tekući Amazing Spider-man, pa i na razne miniserijale koje smo recentno čitali, treba istaći da je ovde u pitanju zabavna, relativno laka priča u kojoj je Spajdermen dovitljivi šaljivdžija sa talentom da upada u izuzetno neočekivane nevolje i gde je glavni element prijemčivosti to da ćete videti kako Hulk Kingpina sravnjuje sa zemljom. Ko može da odoli takvom iskušenju? Ne ja, sestre moje napaćene, ovaj Joe Fixit je kao neki sukob dvojice VRLO tematskih profesionalnih rvača i kako je ovaj serijal nacrtao meni omiljeni turski maestro Yıldıray Çınar, tako sam se svemu prepustio bez mnogo opiranja.



Zaplet ovde postoji samo u najrudimentarnijoj formi. Priča se dešava u „ono“ vreme, dakle, u vreme kada je Hulka pisao Peter David a ovaj kao Joe Fixit radio u Las Vegasu. Na početku stripa Joe Fixit je izbacivač koji radi za kasino što ga drži mafijaš Michael Berengetti, Kingpin dolazi iz Njujorka da pregovara sa Berengettijem o udruživanju kako bi zajednički porazili suparničke bande (čuvena, jelte, „Maggia“) a Peter Parker/ Spajdermen se u Las Vegasu zatiče povodom promocije svoje knjige fotografija Spajdermena (a što je bio stvarni element zapleta u Spajdermen stripovima onog doba). Kada Berengetti u vrlo nedvosmislenim terminima kaže Kingpinu da ga uopšte ne interesuje saradnja jer on na svojoj strani ima Joea, snagatora što je rešio sve njegove probleme sa suparničkim bandama, Kingpin demonstrira svoju legendarnu smirenost starog stratega i povlači se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa. Zajebavam se naravno, Kingpin prvo POBESNI i zaleti se na Joea Fixita a ovaj ga PORAVNA SA PATOSOM. Posle toga Kingpin, povređen i ponižen, nakon što u frustraciji ubije jednog od svojih lakeja, ode, i povuče se u hotelsku sobu da planira odmazdu i nasilno preuzimanje Berengettijevog biznisa.

Spajdermen se u svemu tome zatekne na ime herojskog napora da ceo incident prođe bez žrtava i spase Berengettijev život pa u narednim epizodama on uživa gostoprimstvo mafijaša koji je, uh, nisam siguran tačno po čemu bolji od Kingpina (ima makar bolju liniju i nije ćelav AKO JE TO UOPŠTE BITNO), i druži se sa Joeom koji mu nudi piće, klopu, žene... Spajdermen naravno iskrindžuje iz sve snage na ovu ponudu, ali krindžuje tu malo i čitalac jer Davidov humor podrazumeva prilično bizarna maskiranja Spajdermena (koji, pratite me, VEĆ ima masku na licu), ali i detaljna objašnjenja šala koje nisu bile mnogo smešne ni pre ni posle objašnjenja, pa onda i raspadanje ionako tankog zapleta u sitne komade. Mislim, u svakom stripu gde je Hulk na početku miran i kontrolisan znate da vas čeka momenat kada će izgubiti kontrolu i samo je pitanje tehnologije kako će do ovoga doći. U ovom slučaju u pitanju je „nervni gas“ koji omogućava kontrolisanje ponašanja, jelte, žrtve i Spajdermen, nakon šorke sa Hulkom (i Kingpinom u isto vreme) mora da nađe način da pobesnelog Joea Fixita nekako „izleči“ a onda predupredi naredne takve incidente. Spajdermen to radi primenom sile i pretnje iako je cela ta epizoda bizarna pošto je iz dijaloga jasno da će već parče tkanine zaustaviti pomenuti gas i da nema potrebe za opširnim tangentama. Ali, dobro, do ovog trenutka strip se pretvara maltene u fan fiction fantaziju u kojoj David proverava koliko Spajdermenovih neprijatelja može da okupi u jednoj prostoriji pre nego što se oni međusobno potuku.

Odgovor je „više nego što biste mislili“ i finale ovog stripa napušta najveći deo pripovedne logike da bismo dobili urnebesnu tučnjavu u kojoj učestvuju i takvi old school negativci kakvi su Electro, Hydro Man i Rhino.



I, znate šta? Meni je to OK. David je čovek koji poslednjih godina ima vrlo ozbiljne zdravstvene probleme i ako narativna konzistentnost ume malko da se polomi (a urednik nema srca da ga mnogo oko toga maltretira) makar se vidi da se scenarista veoma zabavlja. Dodatno, karakterizacije za Hulka i Spajdermena su pristojne, pogotovo što se strip prema kraju praktično pretvara u komediju i to je sve probavljivo.

No, presudni faktor je svakako Yıldıray Çınar. Ja sam prilično emotivno vezan za to kako je John Buscema crtao Joea Fixita u svoje vreme pa sam strepeo od pomisli da neki moderni crtači naprosto neće biti na visini zadatka ali Çınar je moćan crtač čiji je crtež blizak Marvelovom kućnom stilu onog vremena i to je izuzetno primereno ovom stripu. Çınar ima veoma disciplinovan lejaut i pripovedanje (što je vrlo korisno s obzirom da su Davidove tranzicije između scena na nekoliko mesta ovde zbunujuće) a onda je i IZUZETAN kada crta i akciju i kada radi vizuelni humor (npr. Peter Parker našminkan da izgleda kao da nosi masku Spajdermena). Ovaj strip obećava SPEKTAKL već samom svojom koncepcijom i Çınar ga apsolutno isporučuje uz vibrantne kolore (Dee Cunniffe) i evokativan a nenametljiv letering (Ariana Maher).

Generalno ovogodišnji povratak Joeu Fixitu je daleko od obavezne lektire za generalnu populaciju ali je prijatan, sasvim korektno zabavan mali strip o dva stara, draga lika (i gomili tematskih, old school negativaca) koji uprkos vidnim manama uspeva da održi pozitivnu energiju tokom pet brojeva. Ponekad je to sasvim dovoljno. Kolekcija izlazi tek u Avgustu, a pojedinačne epizode možete na Amazonu kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Danas na brzinu pričamo o nedavno okončanom Marvelovom petodelnom miniserijalu Mary Jane & Black Cat. „Ali, Mehmete“, protestujete sad vi, kao da imate ikakvo pravo glasa, „pa o tom si miniserijalu već pisao kada si prosipao svoj pravedni, slobodno možemo reći muževni i seksi gnev po nedavnom Marvelovom krosoveru Dark Web. Ima li ikakvog smisla da sada izdvajaš ovaj po svim karakteristikama marginalni miniserijal fokusiran na dva sporedna Spajdermen lika, i u kome se Spajdermen (čak ni lažni Spajdermen, Ben Reily) uopšte ni ne pojavljuje? Kad ćeš da pišeš malo više o francuskom stripu? I, kad smo već tu, možda bi trebalo da odeš malo kod doktora jer nismo sigurni da testisi treba da  BAŠ TAKO izgledaju.“

Sve su to legitimne brige i primedbe- hoću reći SVE ŠTO STE NAPISALI JE POGREŠNO I NE MOGU DA VERUJEM DA TROŠIM SVOJ TALENAT I SVOJE VREME NA OVAKO NEZAHVALNU GRUPU IMAGINARNIH ČITALACA. Ali pošto sam blage naravi i, uostalom dobro raspoložen posle čitanja, ma šta čitanja, ČITANIJA miniserijala Mary Jane & Black Cat, rado ću obrazložiti neumoljivu logiku koja diktira nastanak ovog teksta.



Istina je da je Mary Jane & Black Cat bio deo krosovera Dark Web, neke vrste rimejka starog X-Men događaja Inferno, samo sada sa više „Spajder“ likova. Istina je i da sam pišući o Dark Web uglavnom očajavao i zapomagao kako sve to ne valja kurcu i kako nisu dobri ni ton ni ritam, kako dobri likovi bivaju po ko zna koji put zloupotrebljeni zarad kreacije trenutnog spektakla kojim se poništava mukotrpan karakterni rad što su u njih uložile generacije scenarista... Kukao sam na dizajn kostima i sve u svemu nisam napisao gotovo ništa o Mary Jane & Black Cat. A oduvek je bilo jasno da novi strip sa Black Cat u glavnoj ulozi, a koji piše Jed Mackay mora jednom dobiti poseban osvrt. Ovo sada, ovo je taj osvrt.

Dodatno, Do kraja Dark Web ovaj je strip zapravo stigao tek do svoje, ako se ne varam treće epizode i trebalo je da prođu još dva meseca pre nego što vidimo finale. Koje, da se razumemo, nikada nije moglo da bude PRETERANO revolucionarno imajući u vidu da je u aktuelnim epizodama Amazing Spider-man čitava priča o tome šta se desilo sa Mary Jane Watson u onih misterioznih šest meseci, i kako to da ima muža i dvoje maloletne ali povelike dece, u fokusu zapleta. Mary Jane & Black Cat, pak, sa svojim zaključkom radi jednu drugu važnu stvar i postavlja odnos između dve Spajdermenove, jelte, ljubavnice/ partnerke/ simpatije/ kres-šeme/ prijateljice na nov, veoma zdrav nivo. Jed Mackay ovo radi toliko dobro da je, evo, reći ću još jednom, kriminal da i dalje ne postoji tekući serijal Black Cat.

Da samo malo osvežimo pamćenje čitateljima, prvi put kada je Black Cat uopšte i imala sopstveni tekući serijal bilo je između 2019. i 2021. godine, kada je lik kreiran da bude večiti epizodista i seks-utočište za Spajdermena kada ga napadnu ljubavni jadi, posle asasinacije karaktera što ju je doživeo u doba Dana Slotta na Amazing Spider-manu, dobio ne samo protagonizam nego i kvalitetnu pozadinu, dobar ansambl sporednih likova i smislen metazaplet sa dobro vođenim karakternim lukom glavne junakinje. Black Cat V1 i V2 koje je pisao Jed Mackay mi i dalje predstavljaju ogledni primer kako raditi superherojski strip koji je fokusiran na temu imanentnu glavnom liku (u ovom slučaju su to smeli pljačkaški poslovi), a da se sve opet organski uveže sa širim kontekstom Marvelovog univerzuma, ali bez rasplinjavanja i sa fokusom na karakter protagonistkinje i njegov razvoj.



Pretpostavka je da Marvel ipak nije prodavao dovoljno kopija ovog stripa pa je nakon njegovog završetka postalo jasno da će se Mackay vraćati Feliciji Hardy kroz konsekutivne miniserijale gde bi se ona uparivala sa nominalno „komercijalnijim“ ko-protagonistima. Iron Cat je bio solidan, sa gostovanjem Iron Mana ali i kvalitetnim zaranjanjem u Felicijinu prošlost (i odličan crtež španskog virtuoza Perea Péreza), ali za Mary Jane & Black Cat mi deluje kao da je Marvel prihvatio Mackayjev pič pod uslovom da se strip uveže uz ksorover Dark Web jer inače priča sa dve žene u glavnim ulogama koje, ponavljam, najveći deo svojih decenijskih karijera provode kao privesci Spajdermenu, naprosto ne bi bila dovoljno propulzivna.

Mackayja ja često i konzistentno hvalim i Mary Jane & Black Cat je još jedan od primera zašto on sve te pohvale zaslužuje. Ovaj miniserijal je naprosto vrlo vrlo dobar na svakom zamislivom nivou. Ima scenarista koje volim godinama ili decenijama a koji danas umeju da napišu miniserijal gde će valjati samo zaplet ili samo dijalozi, gde neće biti smislenog novog rada sa likovima ili gde će sve što se radi biti samo ponavljanje teza starih 30 ili 40 godina. Mackay je sve suprotno od ovoga i čovek koji se više nego dokazao uzimajući likove sa B i C liste poput Black Cat, Tasmkastera i Moon Knighta i dajući svakom od njih kvalitetan, a smislen fejslift.

Sa Mary Jane & Black Cat u fokus priče je stavljen odnos između, dakle Black Cat, odnosno Felicije Hardy, Spajdermenove povremene ljubavnice koju loži ideja da se vrlo pravdoljubivi borac protiv zločina erotski uzbuđuje u prisustvu seksi-kradljivice dragulja i umjetnina, i Mary Jane Watson, kanonski najvažnije Spajdermenove romantične partnerke u ovih šest decenija njegovog života. U ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti Mary Jane Watson i Spajdermen su „bivši“* a Felicija Hardy, iako je sada prijateljica sa Mary Jane, i obećala joj je da će njen odnos sa Spajdermenom ostati samo na distanciranom poznanstvu, ponovo ima ne samo erotske misli o Spajdermenu već i, uh, erotske realizacije.
*što je svakako trn u oku dobrom delu čitalaca koji je jedva dočekao malo mira kada je, posle decenije (naših godina) razdvojenosti ovaj par ponovo postao, eh, PAR u Amazing Spider-manu Nicka Spencera

Jed Mackay intuitivno shvata da je sapunska opera imanentni deo superherojštine već najmanje pola veka, a da je Spajdermen sa svojom galerijom civilnih likova u ogromnoj meri ovome doprineo i njegovo rukovanje temom je perfektno. Ovo je strip o dve žene koje su u punom smislu realizovani likovi i jaki karakteri, što imaju paklenu (gotovo doslovno) avanturu tokom koje će biti ucenjivane od strane vrlo demonskog, ali i đavolski (actually doslovno) šarmantnog, te, jelte, neizbežno malo ljigavog muškog negativca, strip koji glatko prolazi Behdelin test, ali koji je u svojoj suštini priča o dve jake, asertivne žene sa karijerama i dobro definisanim životnim ulogama koje jedna sa drugom ne uspevaju da razgovaraju o činjenici da dele izvestan nivo simpatije za muškarca koji je uvek u njihovim životima nedovoljno prisutan.



Mackay Mary Jane & Black Cat piše iz perspektive Felicije Hardy, tj. Black Cat, a što je i „tehnički“ neizbežno jer misterija odakle to da Mary Jane Watson odjednom ima supermoći mora da bude očuvana za aktuelnu priču u Amazing Spider-man pa je čuđenje čitaoca kada vidi šta Mary Jane sve može da radi umešno reflektovano u čuđenju same protagonistkinje. Mackay ovde pogađa vrlo fin balans u odnosu likova jer, tokom demonske invazije na Njujork koja se događa u okviru Dark Web, Felicija Hardy po prirodi stvari shvata kao svoju dužnost to da zaštiti Mary Jane i njenu porodicu od demona, iako je u pitanju, barem u njenom umu, njena rivalka. Požrtvovani, herojski napor koji Hardyjeva čini dobija snažan kontrapunkt u činjenici da Mary Jane, niotkuda, demonstrira neverovatne supermoći koje su, kasnije se objašnjava, na neki način vezane za sreću, odnosno slučajnost. Kad god su joj potrebne, Mary Jane može da „prizove“ nadljudske moći, ali kakva će priroda tih moći biti zavisi od bukvalno džekpot mašine gde simboli koji se pojavljuju iznad njene glave svojom kombinacijom mogu da daju nešto moćno, kao što je supersnaga ili koplja napravljena od plamena, ali i nešto besmisleno kao što je kontrola nad pudingom ili, uh, proizvođenje ogromnih količina perja.

Čitaoci sa dužim stažom se sećaju da je nakon originalnog razdvajanja Mary Jane i Spajdermena u One More Day, jedno vreme u stripovima o Spajdermenu Njujorkom harao haotični kostimirani ženski lik Jackpot sa moćima baziranim na „sreći“ i da su i tada teze bile da je ovo NEKAKO Mary Jane. Ovaj miniserijal snažno sugeriše da su te teze bile tačne i da će razrešenje koje čekamo u Amazing Spider-man nekako da nas poveže sa više od decenije starim sporednim zapletom iz istog magazina... No, čitaoci sa još dužim stažom će sigurno reći: „čekajte, ako nečije supermoći zavise od sreće, a jedina supermoć koju ima Black Cat je izazivanje LOŠE sreće kod ljudi koji joj se suprotstavljaju, pa, onda...“.

Tako je. Jed Mackay ovde spaja zabavni, razuzdani spektakl dve „devojke sa Zemlje“ koje se bore protiv armija demona u Limbu sa činjenicom da Felicija Hardy sve vreme u sebi oseća snažnu nelagodu i krivicu što nije rekla Mary Jane da se ona i Spajdermen opet muvaju. Mackayjev psihološki rad je ovde besprekoran, pokazujući kako niko nije „u krivu“ i kako i zrele, asertivne osobe mogu biti nesigurne i navodno podsvesno ali više svesno ali neprijatno postvaljene pod pogrešnim uglom u odnosu na osobu koja im je bliska i koju zapravo vole.

Ovo je centralna nit zapleta, ali ona je zapravo perfektno protkana kroz nomilalno „pravi“ zaplet u kome demon Belasco pokušava da ponovo osvoji kotrolu na Limbom, kojim je nekada vladao, time što će poslati dve žene sa Zemlje u potragu za mačem duše koji će ga učiniti novim kraljem. Taj je, jelte, predmet, u nečemu što se zove Vrišteći toranj, a Mary Jane i Felicija nisu jedini „lopovi“ što pokušavaju da se tamo ušunjaju...



Produkt ovog zapleta je zabavna, dinamična avantura puna sumanute akcije i kvalitetnog humora. Mackay je Kanađanin, ali mislim da savršeno kontrastira tipično njujorški cinični a samopregorni humor i bizarne, demonske pretnje. Preokreti u narativu su očekivani a ipak imaju kvalitetan emotivni impakt jer rad sa likovima ne prestaje ni tokom urnebesnih akcionih scena, a dijalozi su britki, duhoviti i vode strip ka ultimativnom razrešenju Felicijine dileme i cementiranju njenog odnosa sa Mary Jane na najbolji moguć način.

Mackayjev partner na crtežu je ovde Italijan Vincenzo Carratù, kome je ovo bio prvi rad za Marvel, ali koji je u američkom stripu već stekao iskustvo radeći za Dynamite na stvarima kao što su Vampirella ili Dejah Thoris. Što, primetićete, podrazumeva crtanje dosta stripova koji su inspirisani pin-up, jelte, umetnošću i erotizovanjem ženskog tela. No, sa Mary Jane & Black Cat Carratù demonstrira da mu je kreiranje atraktivnih, moćnih kompozicija tabli i eksplozivne akcije jednako jak adut kao što je crtanje lepih žena. Štaviše, iako je nemoguće nacrtati strip sa dve protagonistkinje koje su kreirane da bi bile erotski privlačne nerd populaciji tako da one izgledaju „obično“, Carratù vrlo uspešno izbegava eksploatacijske rakurse i poze, slaveći erotičnost tela u pokretu na jedan zdrav, plemenit način. Iako je njegov rad sa figurama pa i sa licima primetno „izdužen“, podsećajući (samo) malo i na liefeldovsku školu, jelte, anatomije, ovde nema ekstremnih telesnih deformacija na koje nas je navikao Rob Liefeld, a zapravo se veliki deo karakterizacije i humora i postiže izrazima lica protagonistkinja, pa sam ja bio u principu oduševljen Carratùovim crtežom. Zamerku mogu da dam na kolor Briana Rebera koji je za moj ukus previše prigušen imajući u vidu energičan lejaut i kompozicije tabli – pogotovo jer Limbo treba da bude začudno mesto za čitaoca koliko i za protagonistkinje – a letering je radila sve bolja Ariana Maher.

Mary Jane & Black Cat je, naravo, strip po definiciji osuđen na tržišnu nišu. Ne samo da treba da vas je briga za dva, ponavljam, sporedna ženska lika kreirana da Spajdermen ima zbog koga da pati ali i sa kim da se povalja u senu, i njihove životne priče nezavisno od njega (mada se narativ vrti oko njega, sam Spajdermen se ne pojavljuje i POENTA priče je da on ne definiše odnos Mary Jane i Felicije Hardy), već je i sve ugurano u krosover koji možda niste čitali i ne zanima vas. Mackayjev scenario, čudesno, uspeva da sve ovo proradi BAŠ  kako treba a strip je brz, energičan, zabavan i pametan više nego što spinof jednog u suštini glupog krosovera ima prava da bude. Kolekcija izlazi u Julu a pojedinačne epizode možete na Amazonu naći ovde.

[Meho Krljic]

Istina je da sam već opasno smorio sa pisanjem o Spajdermenu, ali fakat je i da je on trenutno najveći superherojski properti na svetu, sa hit-filmom u bioskopima, hit-igrom koja stiže kasnije u toku godine i masivnom količinom stripova koji izlaze a koji kao da se utrkuju u tome koji će više šokirati čitaoce i snažnije protresti sve što smo znali o Spajdermenu. No, glavni razlog je svakako to da PROSTO NE MOGU DA VERUJEM koliko Marvel u stripovima Spajdermena intenzivno tretira kao šok-generator i strip istorijski važan i voljen na ime svog karakternog rada pretvara samo u procesiju disruptivnih događaja koji treba da nas zapanje i nateraju da skočimo na internet i zapodenemo kavgu sa prvom osobom koja nam se nađe na putu.



Nije prošlo previše vremena otkada sam se vajkao pišući o krosoveru Dark Web i već tada najavio da će pisanje o OVOJ priči – a koju ćemo,  nedostatku zvaničnog imena zvati, sasvim intuitivno, Death of Kamala Khan – biti izgleda prilično mučna rabota. Naravno, tada smo bili tek na polovini te priče i mogao sam da se žalim samo na glup zaplet, tanke karakterizacije i zamorno forsiranje multiverzuma kao keč-ol formule za izvlačenje scenariste iz svake glupe nevolje u koju se nesmotreno uvalio. Sada, kada se priča završila – a ovo pišem više od nedelju dana nakon njenog završetka,  pod pretpostavkom da mi se krvni pritisak vratio u trocifrene vrednosti i da imam dovoljnu kontrolu nad svojim pesnicama kako bih pogađao slova na tastaturi – fer je reći da to što sam se onda nervirao jedva da je bila predigra, laki peting. Najnoviji, dakle, narativni luk u magazinu Amazing Spider-man, onaj između brojeva 21 i 26, a koji je Marvel najavio rečima da smo BAŠ NJEGA čekali, nije tek uobičajeno loš strip o Spajdermenu u kome se nervirate što je glavni junak predstavljen kao budaletina i osećate sve izraženiju distancu između sebe i superheroja kog ste voleli tolike decenije, već i narativ koji nekako uspeva da bude uvredljiv i po Spajdermena ali i po ženski lik koji sa njim načelno nema skoro nikakve veze i koji je, ispostavlja se, uveden u narativ sa isključivom svrhom da bude ritualno žrtvovan u finalnom činu.

Zeb Wells je, moram na to još jednom da podsetim, dobar scenarista i pored recentnog rada na Helionsima koji se meni veoma dopao, ima i vrlo solidan istorijat pisanja baš Spajdermena, ali ovo... ovo je loše. Loše na nivou One More Day transgresije, loše na nivou Sins Past abominacije, ovo, a pričamo o narativnom luku od šest brojeva kome Marvel namerno nije dao poseban naslov valjda da ne bi spojlovao taj šokantni momenat u šestoj epizodi, je već sada strip koji se upisuje na listu najgorih stripova o Spajdermenu u njegovoj istoriji, ne toliko po tehničkim elementima i zanatskim kvalitetima – bilo je tu MNOGO gore napisanih i nacrtanih stripova za ovih šezdeset godina – koliko po jednom gotovo otvorenom preziru za glavni lik ali i ansambl oko njega. Nije sad da su superherojski stripovi neka ozbiljna književnost, slažemo se tu, ali jeste pomalo indikativno kako Marvel kao da više ne zna šta bi sa originalnim Spajdermenom, onim od koga je sve počelo. Ulazak filma Across the Spider-verse u bioskope ovog proleća intenzivirao je ideju o Spajdermenu kao multiverzalnom, fluidnom identitetu i Miles Morales, Spider-Punk ili Spider-Gwen kao da su danas marketabilniji propertiji od dosadnog starog Petera Parkera. Valjda je zato i na kraju izgledalo prihvatljivo da će narativni luk u Amazing Spider-man, koji treba da objasni šokantan novi status kvo u životu Petera Parkera, zapravo na kraju biti iskorišćen da se ubije drugi lik, ponoviću, potpuno nevezan za Spajdermena, ali drag i popularan kod mlade publike na ime uspešnih stripova, televizijske serije, gostovanja u igrama.



Već sam ranije, pišući o Wellsovom Spajdermenu, primetio da Wells, za razliku od mlađih scenarista koji svoje priče o Spajdermenu baziraju na radovima J.M DeMatteisa i Petera Davida, kao da poseže malo dalje u prošlost i u svojim radovima kreira eho na još starije stripove koje su pisali scenaristi poput Billa Mantloa i Gerryja Conwayja. Death of Kamala Khan kao da potvrđuje ovu tezu jer je spoj motiva sa kojima Wells barata prepoznatljiv. Smrt druge devojke Petera Parkera, Gwen Stacy i danas se smatra jednim od najoškantnijih momenata u superherojskim stripovima, poglavito zato što se desila u vreme kada su likovi koji umru u stripu ostajali mrtvi. Nećete se iznenaditi ako vam kažem da se ove godine navršava tačno pola veka od ovog kamena-međaša Spajdermen stripova i mada se mnogo toga u međuvremenu promenilo, žrtvovanje žene prema kojoj glavni junak gaji romantična osećanja zarad, jelte, šokiranja čitalaca, kao da je najizdržljiviji kliše superherojskih stripova.

Naravno, Gwen Stacy je mrtva, pa je za ovu priliku na nišan Wellsovog pera stavljena Mary Jane Watson, istorijski najizdržljivija Spajdermenova partnerka, u smislu da je najveći broj decenija (našeg vremena) proveo u vezi ili braku sa njom. Mary Jane je i sasvim očigledno, lik koji rezonira sa velikim brojem čitalaca, inače se ne bi zadržala u ovoj ulozi tolike decenije, počinjući kao pomalo divlja party-devojka (naspram smerne i stidljive Gwen) a nastavljajući kao asertivna, preduzimljiva žena koja je sazrela na način da nekako apsorbuje sve ekscentričnosti nikada zaista odraslog karaktera Petera Parkera i bude istovremeno i brižna, zaštitnički nastrojena najbolja prijateljica, i samostalan ženski lik sa životom izvan njegove orbite ali i legitimna ljubav njegovog života.

To da Wells sve ovo vrlo dobro razume je možda i najgori deo iskustva čitanja ovog stripa. Već sam početak njegovog rada na Amazingu je obeležen grubim raskidanjem veze jedva obnovljene u prethodnim serjalima i postuliranjem da je Mary Jane – neobjašnjivo – sada u vezi/ braku sa drugim čovekom (po imenu, jelte, Paul) i da njih dvoje imaju i decu, a sve u roku od šest meseci koliko je prošlo u univerzumu samog stripa.

Ovoj neobjašnjivoj misteriji dodata je i bonus misterija kada se pokazalo da Mary Jane – NEOBJAŠNJIVO – sada ima i supermoći, samo bazirane na nekoj vrsti generatora slučajnih brojeva i, dakle, Death of Kamala Khan započet je kao narativ koji treba da objasni ove neobjašnjive promene u Spajdermenovom životu.

Nažalost, kako sam gore već sugerisao, odgovor na sve ovo je banalno nemaštovit: Multiverzum. Oh, i malo putovanja kroz vreme.



Iako nam je uvođenje koncepta multiverzuma i alternativnih verzija Spajdermena donelo i mnogo zanimljivih i dobrih stripova – da ne pominjem sad filmove – ima nečeg opsceno trivijalnog u tome kako se ovako kompleksne filozofske ideje potežu za potrebe ne samo sapunske opere nego sapunske opere čiji je pančlajn to da će žena biti ubijena kako bi čitaoci bili ubeđeni da čitaju ozbiljnu i odraslu dramu. Spajdermen je UVEK, od svojih početaka bio sapunska opera ali je i dobro funkcionisao po njenim pravilima. Ako je ljubavni žiot Petera Parkera bio serija brodoloma, on je to bio na ime njegove odanosti svojoj (umišljenoj?) herojskoj ulozi a zbog čega će sve svoje partnerke dosledno lagati i izneveravati. Ova vrsta metaforičkog sadržaja je dobro funkcionisala decenijama i služila i kao neizgovoreni metakomentar na to kako jedan broj ljudi (da ne kažem muškaraca) sebe vidi kao protagonistu „velike“ priče i svojim, jelte, herojskim dužnostima, pravda neadekvatno posvećivanje partnerki i vezi koju imaju.

Wellsov zaplet, naravno, nema ništa od te jasne metaforičke tenzije. Ovde se od starta poteže teška artiljerija, sa multiverzalnim čarobnjakom koji pokušava da postane božanstvo i mada je u pitanju lik koji već ima istoriju u Spajdermen stripovima, bezbedno je reći da se radi o ravnom, jednodimenzionalnom karakteru koji nikada nije prevazišao puki „monster of the week“ status. Da će strip njega koristiti da na vrlo komplikovan način, sa sve zazivanjem „simbologije“* kao nauke o simbolima koja omogućava praktično magične, a na tehnologiji zasnovane skokove između univerzuma**, pokaže kako je Mary Jane u Peterovom odsustvu provela dugo vremena sa drugim muškarcem, i između njih se rodila ljubav a iz ljubavi nastala porodica, pa, to je analogno vađenju krajnika kroz dupe.
*normalan svet to zove semiotika, but sure, whatever
** i kreiranja supermoći kod ljudi koji ih nemaju

Wells piše narativ u kome Peter sebe vidi kao neuspelog viteza na bijelom konju, očajnog, tragičnog heroja što prolazi kroz pakao kako bi spasao svoju devojku iz paralelnog univerzuma gde joj je život ugrožen, samo da bi na kraju shvatio da je zakasnio. Ali kašnjenje ovde nije rezultiralo njenom smrću već, jelte, naprotiv, njenim praktično brakom sa drugim čovekom i dvoje dece kao signalom da je taj brak OZBILJAN. I mada taj narativ izrazito iritira jer Wells u fullu prihvata trop „besnog Spajdermena“ kao default podešavanja za ovu priču a takvih nam je već malo pun kuras, dublji problem sa njom je što hoće da ima i jare i pare. Pa tako onda umesto kakve-takve satire o muškarcu koji shvata da je žrtvovao SVE, uključujući zdravlje i dugogodišnja prijateljstva, samo da bi video kako mu dragu odvodi drugi, strip u poslednjem činu odlučuje da bi ipak bilo poželjno da se Mary Jane životno ugrozi jer kako DRUGAČIJE obeležiti pola veka od smrti Gewn Stacy?

Ovo je ciničan, čak ne mogu ni da kažem „proračunat“ već prostački ciničan način da se kreira „drama“ i da se lik koji je zaslužio mnogo više i mnogo bolje bio pisan od strane mnogih drugih scenarista, svede na „damu u nevolji“ bukvalno ODMAH nakon što joj je priča dala ne samo život (i sreću?) izvan orbite Petera Parkera nego i supermoći. Ima skoro četvrt veka otkako je Gail Simone ukazala da je trop „žena u frižiderima“, dakle, ženskih likova koji postoje samo da bi bile ubijene/ životno ugrožene ne bi li to stvorilo motivaciju za muškog protagonistu, zastareo, uvredjiv, nemaštovit i toksičan. No u Marvelu očigledno misle da je to deo tradicije Spajdermena koja se valja poštovati. A onda, u poslednjem činu priče, prave preokret.



Tako što stvari naprave još gorim. Smrt Mary Jane bi bila ružna, jeftina i, pogotovo što bi bila delo lika koji jedva da ima ikakav karakter i veze sa Spajdermenom,* činila bi groteskno površnu, impotentnu refleksiju na smrt Gwen Stacy koja je došla od strane lika sa veoma značajnom ulogom u ranim Spajdermenovim godinama i praktično kvaziočinskom kodifikacijom.
*seriously, da li znate ko je „Rabin“? NE LAŽITE ME!

No, to da strip u poslednjem trenutku pravi rokadu i umesto Mary Jane žrtvuje Kamalu Khan je... evo ne znam... uvreda?

Već sam mnogo puta pisao o Kamali Khan i njenim avanturama pod pseudonimom Ms. Marvel, ističući je kao svetao primer „podmlađivanja“ Marvelovog superherojskog rostera ali i vrlo organskog i ubedljivog umetanja manjinskih tema u mejnstrim superherojštinu. Kamala je zbilja i postala veoma popularan lik ne samo među čitateljima azijskog porekla, ali, da, i među njima upravo jer su njeni pakistanski koreni i srazmerno tradicionalno muslimansko okruženje u kome je odrasla integralni deo njene karakterizacije i doprineli su njenom „superherojskom buđenju“ na prirodan, neisforsiran način.

Činjenica da Ms. Marvel u ovom trenutku nema sopstveni serijal možda svedoči o tome da njeni komerijalni potencijali imaju vidljive granice, ali ja u ovo ne mogu da zaista poverujem. Ms. Marvel je bila jedini dobar deo igre Marvel’s Avengers, prošle godine imala izuzetno dobro primljenu televizijsku seriju a ovog Novembra će biti jedna od protagonistkinja filma The Marvels i, ubijanje lika u stripovima pola godine ranije deluje kao, evo, ne znam, najpatetičniji moguć marketinški potez što najviše podseća na očajničko urlanje deteta da mu se ukaže malo pažnje.

Marvel čak nije imao toliko pristojnosti da Kamalu Khan ubije u njenom sopstvenom stripu, praveći potpuno nezarađenu sponu između nje i Spajdermena i završavajući ovaj strip na najgori moguć način. Spajdermen ovde deluje kao gost u sopstvenom serijalu a velika, vagnerovska scena umiranja data je liku sa kojim čitaoci nemaju nužno nekakav prethodni istorijat i odnos.



Na trenutak me je ovo podsetilo, nagađate, ponovo na Billa Mantoa i to kako je on iskoristio svoj rad na Spectacular Spider-manu da do kraja dovede narativ o White Tigeru i podari Hectoru Ayali herojsku smrt na stranicama tuđeg magazina. Paralele svakako postoje jer je Ayala bio prvi ozbiljniji hispanoamerički superheroj u mejnstrim stripovima, sa karakterom, motivacijom i svojim ansamblom – ali naravno, ovde se radilo o vraćanju scenariste voljenom liku koga je sam kreirao i ispraćanju istog u legendu, dok je smrt Kamale Khan puki komercijalni potez u kome niko živ, uključujući Johna Romitu Juniora koji je ovo nacrtao lepo ali kao od bede, očigledno nije mogao da napabirči dovoljno emocija da se lično unese u pripovedanje.

Jer, evo, jedan od najboljih indikatora da je ovo strip u kome niko, od urednika, preko scenariste do marketara, nije imao ni primisao da likove tretira kao išta drugo do potrošnu robu a njihove životne tragedije kao išta drugo do generator klikova po internetu je i to da su dvoje dece – sećate se da smo rekli kako su Mary Jane i Paul imali i decu? – u poslednjoj epizodi izbrisani kao gumicom. Bukvalno: deca NESTAJU, tako da čak ne budu ni ubijena, već da nikad nisu ni postojala, svodeći Mary Janein majčinski instinkt na lakrdiju a odnos ovog stripa prema svojim likovima na čak ne ni sadizam nega na nezainteresovano, mehaničko raspoređivanje motiva i likova kao da su u pitanju neke alatke na radionici kreativnog pisanja koju vodi najbezosećajniji svetski ChatBot. Pritom treniran ekskluzivno na Bendisovom Avengers Disassembled (od koga, jelte, krade ovaj pančlajn), a to bi moralo biti tretirano kao zločin protiv čovečnosti ČAK I AKO AI JOŠ NIJE DOSEGAO NI NIVO ARNOLDA SCHWARZENEGGERA IZ PRVOG TERMINATORA.



Smrt Kamale Kan je, ako ga posmatrate bezinteresno, pa i bez poznavanja predistorije likova i njihovih odnosa, i dalje vrlo slab strip. Ovo je još jedan od sada već zamorno redovnih „šokantnih“ narativa o Spajdermenu a koji se svi mogu sumirati sa „Spajdermen postaje neprijatni drkadžija tokom pet ili šest brojeva“. Ovo smo imali sa Back in Black, sa One More Day, sa masom drugih stripova u kojima on MORA da reši neki problem u kome mu je ugrožena porodica pa onda svesno krši svoje kriterijume superherojisanja i pretvara se u siledžiju koji preti, napada, maltretira. Prvi put je to bilo donekle efektno – u nekakvom SHIT JUST GOT REAL smislu – ali taj prvi put je bio još sedamdesetih godina prošlog veka i ne možete pola stoleća reciklirati istu matricu svaki put kada hoćete da pokažete da je sranje postalo realno i da očekujete da publika (od koje veliki deo čita stripove DECENIJAMA) ne ukaže da sranje, iako nije realno, sada već grdno zaudara.

No, rekosmo, ako imate aistorijski pristup i ovo vam je možda prvi put da čitate Spajdermena koji ne ispaljuje šale i ne pokazuje empatiju za sve, uključujući neprijatelje, pa, i dalje je u pitanju slab strip sa besmisleno komplikovanim multiverzalnim zapletom u pozadini i iritirajuće mučnom radnjom u kojoj glavni junak napada sve svoje prijatelje jer, eto, nema vremena da im objasni da mu je devojka zarobljena u drugoj dimenziji gde vreme protiče drugačijom brzinom...


...iako je jedan od tih prijatelja Kapetan Amerika koji je bukvalno pre nekoliko godina bio zarobljen u drugoj dimenziji gde vreme protiče drugačijom brzinom. Marvelovi pokušaji da nam prikažu „stvarnu“ ljudsku dramu glavnog lika koji ne zna šta da radi pa pravi neke loše izbore su slatki, ali oni mogu da se progutaju samo i isključivo ako ignorišete sve ostalo što postoji u Marvelovom univerzumu. Što, za priču koja se dešava u glavnom kontinuitetu naprosto ne biva.

U konačnici, iako će neko reći da je preterano imati emotivnu reakciju na smrt Kamale Kan – ne treba izgubiti iz vida da je ona napisana i nacrtana isključivo zato da bi čitalac imao emotivnu reakciju. Jedino što je moja emotivna reakcija vezana za, recimo, metaravan, u kojoj me beskrajno iritira što je jedan dobar, višeslojan, zanimljiv lik, sa u proseku boljim stripovima nego što ih je imao Spajdermen tokom poslednjih deset godina, ovako cinično žrtvovan u priči koja sa njim nema nikakve veze. Ovo čini Death of Kamala Khan ne samo slabim stripom već abominacijom: pedantniji ljudi od mene su izračunali da se Kamala u dosadašnjem Wellsovom Amazing Spider-man pojavila na svega 2,17% stranica i svega 1,15% svih panela što čini njenu smrt formatiranu kao „emotivni“ krešendo stripa tim apsurdnijom. Naravno, sasvim je jasno da će se pred premijeru filma The Marvels Kamala trijumfalno vratiti iz mrtvih i, nadajmo se, ovog puta imati sopstveni serijal koji će pisati neko ko lik poštuje, poznaje i voli. Wellsov rad na Amazing Spider-man, ako ste, kao ja, mazohista sa više slobodnog vremena nego pameti, možete pratiti na Amazonu.

[Meho Krljic]

Poslednjih meseci sam se malo bavio proučavanjem britanskog stripa koji sam u mladosti imao prilike da okusim na kašičicu, pa ovo podrazumeva i detaljnije iščitavanje ranih radova britanskog izdavača 2000AD, jedne od najuspešnijih, najuticajnijih i najvažnijih britanskih izdavačkih kuća kada su u pitanju stripovi. Danas je, posle nekoliko preprodaja, 2000AD u vlasništvu firme Rebellion Developments, prevashodno gejming kompanije koju najviše ljudi zna po uspešnom serijalu Sniper Elite. No, Rebellion nisu nekakva bezdušna američka korporacija – štaviše uopšte nisu deoničarsko društvo sa slobodnim pristupom akcijama na tržištu hartija od vrednosti – i njihova kupovina izdavača od Fleetwayja početkom veka nije bila nekakva pump and dump šema da se sa svežeg leša nekad ponosne firme skine šta može od porodičnog nakita, pa da se ostaci utrape drugome, i poslednjih dvadesetak godina 200AD ima period stabilnosti i sasvim pristojnog kvaliteta tekućih stripova, paralelno sa izdavanjem reprinta klasičnih radova iz sedamdesetih i osamdesetih. Rebellion je naravno neke od stripova iskoristio kao predloške za igre, i ja sam voleo, recimo, njihov Rogue Trooper iz 2006. godine, ali neka kosmička nepravda tu i dalje postoji i sprečava nas da dobijemo ono što nam proviđenje bez sumnje duguje: sportsku igru rađenu po jednom od najlepših stripova koje je 2000AD objavljivao u svom prvom jurišu: Heroji Harlema.



Danas se osvrćemo na kolekciju The Complete Harlem Heroes a koju je 2000AD/ Rebellion izbacio 2010. godine u štampanom i 2016. u digitalnom obliku, kompilirajući dva serijala o afroameričkim sportskom društvu iz njujorškog Harlema kao i jednu epizodu izašlu u letnjem specijalu 1977. godine a za koju nije zabeleženo ko su joj bili autori. Heroji Harlema nisu imali dugovečnost jednog sudije Dredda ili prepoznatljivost brenda kakvu je u 2000AD doneo Dan Dare, pa ova kolekcija ima skromnih tristotinak strana crno-bele akcije, ali u pitanju je ne samo strip za koji ja imam puno nostalgičnih simpatija već i koncept koji je na osoben način interpretirao svetonazor i ambicije ranog 2000AD autputa.

Priča o nastanku 2000AD se uglavnom zna pa ću ovde da nabacim samo osnovne crte – magazin je nastao kada je Kevin Gosnell, urednik u IPC Magazines 1975. godine čitajući novine zaključio da naučna fantastika na filmu doživljava nek vrstu renesanse i da bi njegova firma mogla da uleti u nebranjeni šesnaesterac pokrećući publikaciju koja bi privukla publiku ovih filmova-u-nastajanju. Posao je poveren Patu Millsu koji je već imao iskustva sa pokretanjem magazina Battle Picture Weekly i Action prethodnih godina a ovaj je onda doveo Johna Wagnera, i onda su dvojica scenarista i urednika krenula u kreiranje futurističkih svetova informisanih njihovim dosadašnjim radom na nestašnim stripovima što su uticaje američkih filmova ukrštali sa ambicijom da satirišu i kritikuju autoritarizam, konzumerizam, generalno, jelte, kapitalizam. Već sam pišući o Sudiji Dreddu pre nekoliko godina primetio da bi, kada su američki scenaristi u ovom veku pisali stripove o njemu, njima redovno izmicala ta komponenta satire i Dredd bi bio pretvoreen u pukog akcionog heroja. No, njegov nastanak je bio baziran na Wagnerovom iskustvu sa pisanjem stripa One-Eyed Jack za Valiant i kritike zbog nasilja koje je taj strip dobijao. Kreiranje mračno satiričnog stripa o futurističkom sudiji koji nasilje čini štiteći drakonske zakone budućeg Njujorka* je delovalo kao logičan korak i Judge Dredd je i danas zaštitni znak ovog izdavača.
*originalni plan je i bio da Dredd živi i radi u Njujorku vrlo bliske budućnosti ali je koncept-art crtača Carlosa Ezquerre bio tako futuristički da je Mills rešio da se stvari pomere u kasni 21. vek a Njujork koji se pominje u prvoj epizodi je, kasnije se objašnjava, samo deo grada Mega-City One koji zahvata najveći deo istočne obale SAD i deo južne Kanade.



No, Judge Dredd je bio tek jedan od stripova koje su Mills i Wagner osmislili za lansiranje magazina (mada je on zapravo debitovao tek u drugom broju) i kada je 2000AD krenuo sa izlaženjem 26. februara 1977. godine u lajnapu je pored rebutovanog Dana Darea, bilo još nekoliko serijala: M.A.C.H. 1, Invasion!, Flesh i strip kojim se bavimo danas: Harlem Heroes.

U Srbiji i Jugoslaviji je 2000AD bio skromno ali relativno časno zastupljen. Revija Laser je od svog prvog broja 1984. godine objavljivala Sudiju Dreda, ali je Eks Almanah ovde, kao i u mnogim drugim stvarima, bio prvi pa su Harlem Heroes krenuli od njegovog broja 315, Marta meseca 1982. godine, da bi pred kraj naredne krenuo i Flesh (pod nazivom, naravno, „Meso“), a o kome ćemo pisati uskoro.

Nažalost, Eks Almanah, uz sve svoje podvižničke napore, nije baš bio poznat i po kompletiranju serijala pa čak ni narativnih lukova koje bi započeo*, pa su Heroji Harlema posle deset epizoda prekinuti (sa brojem 324, taman posle dramatičnog meča sa škotskim timom**), tako da u osamdesetima nikada nismo saznali kako se završila priča o afroameričkom aerobol timu i ko je zapravo ovom klubu radio o glavi svo to vreme. Naravno, nije bilo teško da se pogodi ali dvanaestogodišnji Mehmet je svejedno bio devastiran prekidom izlaženja ovog serijala jer je uprkos generičkom zapletu i predvidivoj radnji u pitanju bio u pitanju strip što je uspešno posredovao taj duh opasnog a zaraznog futurizma kritikujući neke stvari iz sadašnjosti tako što će ih karikirati u budućnosti.
*ne mogu ni da vam objasnim koliko me je traumirala smrt Belog Tigra u baš tom istom broju, 315, Eks Almanaha a za koju sam tek decenijama kasnije, čitajući skenirane američke stripove saznao i je li bila konačna***
**kasnije je, u broju 368 izašla i ona specijal epizoda za koju se ne znaju autori, ali ona nije imala veze sa tekućim zapletom stripa
***jeste, nažalost jeste

Pat Mills je bio autor scenarija za prve epizode Harlem Heroes, ali je skriptovanje od šestog broja na dalje preuzeo Tom Tully i ostao na serijalu do kraja. No, možda važnije, crtač (i leterer) na čitavom prvom serijalu (brojevi 1 do 27 magazina 2000AD) je bio tada još uvek malo poznati a danas praktično obogotvoreni Dave Gibbons. Gibbons, danas najpoznatiji kao koautor prevratničkog Watchmena, je posle vrlo uspešne karijere u britanskom stripu (pored rada za 2000AD crtao je i Doctor Who, sa Millsom i Wagnerom koji su zajedno sa njim radili za Marvel UK) imao još uspešniju karijeru u američkom stripu i, gledajući njegov crtež na Herojima Harlema, lako je videti zašto. Ovo je strip rađen u izrazito američkom ključu, savršeno prilagođen kako mizanscenu u kome se odvija, tako i dinamičnom sportu koji se nalazi u njegovom tematskom središtu. Gibbons, pak, nije bio prvi Millsov izbor kada je Harlem Heroes konceptualizovan i originalni dizajn je bio delo španskog crtača po imenu Carlos Trigo – a koji je i danas aktivan u američkom nezavisnom stripu. Millsu se nije dopao Trigov crtež pa je isprobao nekoliko crtača pre nego što se odlučio za Gibbonsa, tada još početnika sa samo nekoliko radova za IPC i DC Thomson, i ostalo je, kako se to obično kaže, istorija.



Inspiracija za Harlem Heroes je došla sa nekoliko strana. Magazin Action je već imao dinamične sportske stripove a Mills je, bar tako tvrdi Wikipedija ranije radio donekle sličan strip naslovljen sa Hellball o kome niko na internetu ne zna ništa. Ekstrinzično, očigledni uticaji došli su iz sveta filma. Rollerball Normana Jewisona iz 1975.* je bio vrlo značajan rad kreirajući mračnu futurističku, meko-distopijsku viziju društva izobilja i dekadencije, i dajući direktan predložak za brutalni sport koji u visokotehnološkom mizanscenu donosi ukus gladijatorskih borbi, a Millsa i ekipu su svakako inspirisali i kung fu filmovi sedamdesetih godina, pa je sport kojem se Heroji  Harlema nadmeću, Aerobol, opisivan u samom stripu kao kombinacija košarke, fudbala, boksa i kung fua. A što zvuči ugodno preterano još i pre nego što vam kažem da ime sporta dolazi ne od činjenice da je lopta sa kojom se igra napunjena gasom** već od toga da svi igrači na leđima nose mlazne motore i lete unaokolo po arenama, namerni da zabiju loptu u protivnički „score tank“ koji se nalazi nekoliko metara iznad površine terena.
*još UVEK nisam pogledao ovovekovni rimejk jer se plašim na šta to liči
**vrlo kasne epizode otkritvaju da je u pitanju helijum...

Pravila aerobola nisu sad nešto detaljno opisana u stripu – a što je i u skladu sa tim nekim podtekstom da je ovo brutalna sportska disciplina sa polovine 21. veka nastala ne kao ekstenzija plemenitih sportskih veština iz klasičnog asortimana već prevashodno kao način da se zadovolji žeđ masa za atraktivnim televizijskim programom. Jedan od glavnih likova – i pokazaće se, vrlo nedvosmisleno, negativaca – prvog serijala je upravo vlasnik velikog medijskog koncerna koji više profitira od činjenice da igrači ginu na terenu i izvan njega nego od samih rezultata mečeva.

Harlem Heroes spaja u sebi mnogo interesantnih tema i kritičkih glasova, pogotovo iz perspektive Btitanaca koji se Americi sa jedne strane dive na njenoj energiji ali su sa druge strane zgroženi njenim potonućem u ogoljeni konzumerizam i društvo, jelte, spektakla. Neoliberalizam u Britaniji još nije raširio svoja krila – Tačerka će doći na čelo vlade tek 1979. godine – ali su sedamdesete bile decenija energetskih kriza, globalnog zagađenja, mučnih prevrata i ratova u Aziji, Africi i Južnoj Americi a ekspanzija kablovske televizije i VHS video-rekordera donela je i primetnu promenu u onome što je smatrano „zabavnim programom“ pa će i stari kontinent, sa njime i Britanija, postati svesniji stvari kao što su američki fudbal i (američko) profesionalno rvanje.



Svakako je interesantno sa koliko insistiranja je Harlem Heroes utemeljen kao jedini potpuno crni tim na globalnoj aerobol sceni. Poreklom iz četvrti Njujorka poznatoj po brojnoj afroameričkoj populaciji Heroesi su, očigledno, delimično inspirisani košaraškim timom Harlem Globetrotters, mada su za razliku od košarkaša heroji u stripu bili „pravi“ tim, koji se nadmetao u svetskom aeorobol šampionatu.

Aerobol je prikazan kao brutalan sport u kome, rekosmo, pravila postoje – ali ona nikada nisu detaljno objašnjena. Pojedine epizode će izmisliti neko bizarno pravilo o tome koji je kung fu napad ili rvački zahvat dopušten a koji ne, ili kako se rešavaju određene situacije (na primer duelom do nesvesti/ smrti/ predaje između dva nasumično odabrana igrača protivničkih timova) ali opšti utisak, ne slučajan, je, da su pravila tu da bi prenosi utakmica izgledali dobro na televiziji a ne da bi igrači bili bezbedni. Heroes su, recimo, jedini tim na svestkoj sceni koji ne nosi oklope za telo tokom mečeva (već samo kacige) što čini njihovu igru rizičnijom ali im omogućava veću pokretljivost u vazduhu.

Ova neprozirnost pravila je svakako i refleksija na to kako su Evropljani gledali na američki fudbal i njegovu šumu nejasnih pravila, ali i njegovu brutalnost, no, ovo je svakako omogućilo scenaristima da pišu epizode pune atraktivne akcije koju je Gibbons crtao sa neprevaziđenom elegancijom. Njegove kompozicije, rad sa anatomijom ali i sa licima protagonista su ovde za klasu iznad svega drugog što je izlazilo u ranim brojevima 2000AD i daje stripu preliv glamura izmešanog sa futurističkim hororom.

I sam scenario je, naravno, terao vodu na istu vodenicu. Svet u kome Harlem Heroes igraju aerobol je i sam „meka“ distopija, prepun impresivnh tehnoloških i arhitektonskih čudesa (transparentni tunel za vozila ispod Atlantika, ali i arena jednog od timova sagrađena u stilu actečke piramide) ali onda prepun i nasilja, amoralnih medijskih mogula koji se stavljaju iznad zakona, bogataša koji žive dekadentnim životima izvan ljudske zajednice, geta u Harlemu gde mladi Afroamerikanci igraju svoju verziju uličnog aerobola koristeći kod kuće napravljene mlazne rančeve... Taj kontrast između bogatstva i tehnološkog progresa sa jedne strane i gubitka humanosti u ljudskoj zajednici sa druge je odlično postavljen u podtekst stripa i kvalitetno eksploatisan na samom terenu gde se sportski duh, uprkos gladijatorskoj prirodi aerobola, prepoznaje kao plemenita dimenzija ljudskosti.

Sam zaplet i pripovedanje su, pak, grubi. Na početku stripa Heroesi doživljavaju saobraćajnu nesreću i najveći deo tima gine pa nastavak nadmetanja u ligi podrazumeva građenje novog tima od penzionisanih nekadašnjih igrača i klinaca skupljenih sa ulice, ali i sve jasnije shvatanje da akcident koji je zbrisao najveći deo kluba zapravo nije došao slučajno. Heroesi imaju trojicu „glavnih“ likova, Johna „Gianta“ Claya, Zacka i Slima, ali i oni su ispisani u grubim crtama sa karakterima koji su jednostavni i jednodimenzionalni.



Ali jesu karakteri. Delom zbog Gibbonsovog sjajnog crteža a delom zbog ipak određenog napora uloženog u njihovo profilisanje, oni odišu duhom snažnih, black and proud muškaraca koji su svesni da žive u džungli što se samo vešto maskirala u civilizaciju pa se tako i ponašaju. Ostatak kasta je još svedeniji po karakterizaciji i centralni deo zapleta, pored mečeva koji zauzimaju najveći deo strana, odlazi na kontinuirane pokušaje mračne figure (za koju svi od početka nagađamo ko je) da pobije Heroese na najspektakularniji, najjavniji, kamerama najpogodniji način. Poluspaljeni (živi) leš bivšeg igrača aerobola, Arthura „Artieja“ Grubera, napunjen masom elektronskih sklopova i prostetike će služiti kao direktni antagonist Heroesima na ime njegove ubeđenosti da je za njegovu nesreću kriv baš Giant, ali on nije i jedini zatočnik transhumanizma u stripu i Heroesi će se susretati i sa timovima gde su svi članovi kiborzi...

Pred kraj prvog serijala, nažalost, Gibbons će otići sa ovog stripa. Dan Dare, koji je bio jedan od glavnih aduta 2000AD na ime reputacije iz prethodnih decenija, je u početku crtao italijanski crtač Massimo Belardinelli (nažalost preminuo 2007. godine) ali je Mills, hvaleći njegovu imaginativnost u pogledu crtanja vanzemaljaca i njihove tehnologije, bio nezadovoljan time kako je ovaj crtao samog titularnog protagonistu pa su on i Gibbons zamenili poslove i Belardinelli će nacrtati tri poslednje epizode originalnog serijala, dovodeći zaplet do kraja.

Originalni Harlem Heroes je svakako upečatljiv na ime svojih tema i estetike, sa izuzetno dobro pogođenim kontrastima između tehnološkog napretka i nepravde, bogatstva i siromaštva, a čemu je Gibbons neizmerno doprineo svojim dizajnom, imaginativnim crtežom i naracijom. Strip pritom ima i jednu globalističku dimenziju gde susretanje timova iz drugih društava i kultura (Rusi koji su temtizovani kao vukovi, Japanci kao samuraji itd.) urpkso jakom igranju na kartu egzotike ima i jedan demokratični, pojednačavajući efekat. Aerobol možda jeste surov, neplemenit sport za pozni kapitalistički period ljudskog društva ali je on makar globalan i timovi i njihova publika osećaju autentičan ponos u okviru sportskog nadmetanja. Činjenica da je Škotska odabrana da bude prikazana kao mesto na kome je nastao najdivljačkiji tim sa najgorom publikom na svetu je svakako i mračna satira vezana za fudbalsku kulturu sedamdesetih ali i prilika da Škoti – kodifikovani, neopogrešivo, kao klasični blue collar šljakeri – igraju na istoj ravni sa Amerikancima, Rusima, Japancima i timovima finansiranim od strane prebogatih biznismena.



Drugi serijal nazvan je Inferno i išao je između 36. i 75. broja magazina 2000AD, smešten u 2078. godinu, prikazujući kako nakon opadanja popularnosti aerobola ostaci preživelih članova Harlem Heroes gotovo slučajno bivaju uvučeni u učestvovanje u ligi novog popularnog sporta, nazvanog Inferno. Inferno je kao aerobol u koji ste ubrizgali još i pola litra Mad Maxa razblaženog sa malo domaće mučenice, pa pored igrača sa mlaznim rančevima na teren izlaze i vozači motora opremljeni harpunima kako bi skidali letače iz vazduha a golove (koji se u žargonu Inferna zovu „pećine“) čuvaju „pećinski ljudi“ za koje se regrutuju mutanti iz posebno zagađenih delova velikih gradova.

Inferno, ako je moguće, ima još rudimentarniji scenario od originalnog serijala time što ponavlja njegov osnovni zaplet – osim što ovde Heroesima o glavi radi mafijaški sindikat kladioničara – sa sve vraćanjem Artieja Grubera u akciju, ali se najviše bavi set pisovima koji ne moraju imati dramaturški elegantna razrešenja. Tully je ovde još više zaoštrio kontraste, prikazujući Inferno kao varvarskiju verziju već brutalnog sporta i, posredno, društvo kao još više ogrezlo u dekadenciju i nehumanost, ali što se same radnje tiče, on ponavlja mnoge od dramskih elemenata prvog serijala, sa sve regrutovanjem novih igrača, sklapanjem prijateljstava sa protivničkim timovima na terenu itd. No, do kraja ovaj serijal ima i samo malo razrađenije karaktere, na primer, dvojica mutanata koji igraju sa Heroesima su kodifikovani vrlo provincijski, čak vrlo “rasno“, time dajući stripu autentični osećaj postojanja diskriminisanih društvenih manjina a koji u principu ne dobijamo sa samim Heroesima jer su oni ipak bogati crni sportisti u svetu koji, vidimo na jednom mestu, slavi Muhameda Alija kao apsolutnu legendu.



Takođe, do kraja strip bira da pobije gotovo sve likove tako nas dovodeći do finala koje ima ukus grčke tragedije i služi i kao pouka da brutalni spektakli za društva zasnovana na jednako brutalnom konzumerizmu neizbežno vode do propasti. Tully daje Herojima vrlo herojski ispraćaj i to da niko nikada nije predložio novi nastavak je verovatno delom i na ime tog tragičkog, upečatljivog poslednjeg čina. Massimo Belardinelli nacrtao je čitav Inferno i mada njegov crtež nikada ne doseže Gibbonsov nivo elegancije i prljavog glamura, a kompozicije su mu često namerno neintuitivne za praćenje naracije, do kraja sam se srodio sa njegovim gritty stilom. Belardinelli svakako najviše briljira u prikazivanju grotesknih transhumanističkih figura, kako mutanata tako i kiborga kod kojih su meso i metal spojeni u zapanjujuće mehaničko-biološe konstrukte i ovo je onaj klasični 2000AD futurizam koji vas jednako fascinira koliko vas i upozorava na ono što će sutra doći.

Da budem iskren, jesam malo iznenađen da Harlem Heroes nikada nisu doživeli ne dalje nastavke, nego makar nekakvu eksploataciju u drugim medijima. Drugi 2000AD stripovi su već tokom osamdesetih uveliko dobijali videoigračke adaptacije (Slaine, Nemesis the Warlock i naravno originalni osmobitni Rogue Trooper koji je neke stvari radio i bolje od ovovekovne igre) dok je Judge Dredd postao i dosta cenjen holivudski properti – a ne treba zanemariti ni njegov očigledni uticaj na Robocopa. Strip o futurističkom sportu koji kritikuje društvo spektakla i razulareni konzumerski kapitalizam a pritom ima u glavnoj ulozi grupu snažnih crnih muškaraca različitih generacija i karaktera ne samo da bi danas bilo tehnološki moguće lepo realizovati, bilo na filmu, bilo na televiziji, već bi se i sve to dobro uklopilo uz ukus i woke i one druge publike svojom kombinovanjem rasne dimenzije i muževne akcije. Evo, lepo ne znam šta ti producenti uopšte RADE!

Bilo kako bilo, Harlem Heroes nisu sami po sebi IZVRSTAN strip ali jesu bitan deo istorije britanskog stripa, već i na ime Gibbonsovog eksplozivnog uletanja u mejnstrim koji posle više neće napuštati, ali svakako i zbog svog vrlo izraženog svetonazora i senzibiliteta koji je definisao rani 2000AD kao način da tamo neki britanski anonimusi uzmu Ameriku na nišan i pokažu joj šta ne valja u svetu koji bi ova stvorila oblikujući ga po sebi. Niko, da bude jasno, nije očekivao da magazin – a možda ni svet? – potraje do 2000. godine, pa mu je zato tako lakonski dato to ime, ali u mnogim elementima on je bio prororčki. The Complete Harlem Heroes možete direktno od izdavača u digitalnoj formi kupiti ovde.

[Meho Krljic]

Fer je reći da je krajnje vreme da se napiše nešto i o stripu Friday koji izlazi još od 2021. godine i nudi kvalitet što prevazilazi 90% mejnstrim produkcije u Severnoj Americi, a u aranžmanu koji je punk as fuck. Činjenica da je u trenutku dok ovo pišem – mada ne i u trenutku dok ovo čitate sem ako se slučajno nije tako pogodilo – baš Petak još samo pojačava osećaj ispravnosti onog što radimo.



„Misliš na pisanje reči ’Petak’ velikim početnim slovom, Mehmete“, kažete vi i pokazujete prstom na Pravopis Srpskog jezika koji se nekim čudnim spletom okolnosti zatekao na vašeoj polici. Well, ne, ne mislim, naprotiv, ja imena dana, meseci, pa čak i jezika, kao što se vidi iz priloženog, uvek pišem velikim početnim slovom jer smatram da su to lične imenice barem koliko i imena ljudi i životinja i da je krajnje vreme da aktuelni srpski pravopis malko napreduje. A onda će valjda lakše doći i taj rodno senzitivni jezik koji je tolika kost u grlu našem narodu da, evo već danima čitam ogorčena pisma čitalaca novinama* kako je sve to nasilje nad jezikom i ako se insistira da se kaže „policajka“ i „vozačica“, zašto onda reči kao što su mušterija i stranka nemaju muške verzije: mušter i stranak, PA DA BUDEMO RAVNOPRAVNI.
*prava pisma pravim novinama,  pošto sam ja poslednja osoba koju poznajem a koja kupuje novine, jelte

Sad, nije da ja od našeg naroda, a u koji ubrajam i akademike i filologe očekujem neki veliki intelektualni napor kad se usijane glave uleće u diskusiju koja treba da sačuva posrćuće Srpstvo od genocida što ga nad njim sprovode nesrbi i nekvalitetni Srbi, ali bi valjda trebalo da je intuitivno jasno  da su „policajka“ i „lovkinja“ i „borkinja“ nekakve oznake identiteta, aktivne uloge u kojima se neko nalazi i sa kojima se dublje (samo)idenitifukuje a da su „mušterija“ i „stranka“ pasivni, privremeni statusi sa kojima nas neko drugi u jednom trenutku poistovećuje i oni ne određuju naš identitet na duže staze. Otud bi trebalo da je jasno da su građanin-građanka, čitalac-čitateljka, ili pisac-spisateljka poželjni parovi koji uvećavaju osećaj ravnopravnosti kao što bi bio i sudija-sutkinja, a gde je, primetimo, i muška varijanta zanimanja u ženskom gramatičko rodu, a da su reči poput mušterija, stranka, osoba, zvezda itd. stvari za koje nikog sem privilegovanih namćora koji imaju potpuno apstraktan, od stvarnog sveta sasvim razveden osećaj pravde i ravnopravnosti ne boli, wait for it, KURČINA. Eto još jedne reči koja ima gramatički ženski rod i za koju bi, jelte pod hitno neko morao da smisli mušku varijantu DA SE NE UGROZI MUŠKI IDENTITET KOJI JE STALNO POD KONSTANTNIM NAPADIMA NACI-LEZBAČA, kako je jedan moj bivši kolega zvao svaku žensku osobu aktivnu u civilnom sektoru. Naravno, taj moj kolega je najveći deo svog života proveo u civilnom sektoru (i i dalje ga provodi) i sam je prilično izrazito queer, pa se njemu to lako praštalo.

Enivej, ako sam opteretio ovaj prikaz svojim dokonim opsesijama društvenom ravnopravnošću, to je donekle i jer je pošteno primetiti da i Friday, iako vrlo žanrovski strip, pisan u jednom prilično old school ključu, ima lepu meru „woke“ senzibiliteta koji nije nametljiv, naprotiv, vrlo je prirodno utkan u „mystery“ narativ i predstavlja za mene skoro idealan spoj klasičnog žanrovskog pripovedanja i progresivnog socijalnog razmišljanja kakav, uostalom, očekujem od jedne vedete strip-mejnstrima u SAD, kao što je Ed Brubaker.



Friday je prva creator-owned saradnja između Eda Brubakera i fenomenalnog španskog crtača Marcosa Martina. Štaviše, Martin je, iako vrlo prolifičan u Marvelu gde je počev od kraja prve decenije ovog milenijuma imao dosta zapaženih radova na Spajdermenu, u Kuću ideja stigao praktično pred sam vrhunac Brubakerovog burnout sindroma a koji je prethodio njegovom napuštanju superherojske mejnstrim vrteške u zamenu za mirnije, pa i zelenije pašnjake creator owned radova, pa se mogu setiti (a i wikipedija to potvrđuje) samo jedne njihove prethodne saradnje, na jednom specijalu vezanom za šezdesetpetu godišnjicu Kapetana Amerike iz 2006. godine. I, mislim, Friday je zbog toga strip koji je naprosto morao da se pojavi.

Ali nije se desio sam od sebe. Marcos Martin je, štaviše, morao da malo i pogura Brubakera pitajući ga leta te već sada daleke, predpandemijske 2019. godine kad već jednom misli da napiše neki scenario da ga on nacrta. Martin je 2013. godine osnovao malu, samoupravljačku , takoreći DIY izdavačku inicijativu Panel Syndicate, kao način direktne, preko interneta, distribucije (fenomenalnog) naučnofantastičnog stripa Private Eye koji su u to vreme radili on i Brian K. Vaughan i ovaj je potez, potez prodavanja DRM-free stripova, po ceni koju kupac sam odredi, bio jedno veliko osveženje. Nije da do tog momenta već nismo imali masu online-only ili online-first stripova da ih čitamo u brauzerima, a neki od njih su bili i rađeni od strane velikih autora (na primer FreakAngels Warrena Ellisa i Paula Duffielda koji je išao u nedeljnim nastavcima na sopstvenom sajtu od 2008. godine), ali Martin je vrlo ispravno shvatio da gomila ljudi koji čitaju piratske stripove to radi zbog udobnosti a ne nužno zbog uštede novca, pa je ponudio identičan format onome što su nudili pirati, bez ikakvog ograničavanja čitaoca nekakvim zaštitama od kopiranja, uz mogućnost plaćanja one sume koju sami odredite. Što je bilo vrlo fer.

Mislim, naravno, nije odmoglo što je Private Eye bio tako dobar strip a koji su radila dva velika imena iz američke industrije, ali Panel Syndicate je sasvim solidno zaživeo i posle toga i mada nikome od autora koji su u međuvremenu objavljivali za ovu „firmu“ to nije prevashodni način zarade za život, fakat je da smo tu dobili neke vrlo lepe stripove sa kvalitetom koji je, ponoviću, često IZNAD onog što dobijamo od mejnstrima, a neopterećene vezivanjima za nekakve kapitalističke distributivne sisteme. RIP Comixology, spavaš li mirno Džeze Bezose itd.

Enivej, Brubaker više od decenije radi creator owned stripove, praktično samo za Image Comics – pa i Friday kolekcije u štampanoj formi objavljuje upravo ovaj izdavač – i avantura sa Martinom je verovatno došla kao prirodan eksperiment, pogotovo što scenarista kaže da su koncept i zaplet skoro spontano izleteli iz njega čim ga je Španac kontaktirao. Naravno, dodaje onda, nije to bilo BAŠ spontano, imajući u vidu da je zametke zapleta ali, važnije, žanrovskog tona stripa Friday on u sebi držao duže od pola života. U tipično ispovednom maniru na kraju prve epizode Friday Ed Brubaker se priseća jednog leta iz 1980-ih koje je dobrim delom proveo u lokalnoj biblioteci šamarajući ono što on naziva Young Adult knjigama, navodeći Johna Bellairsa, Roalda Dahla i insistirajući da je Harijeta Uhoda aka Harriet the Spy, čuveni roman Louise Fitzhugh iz 1964. godine „najbolja Young Adult knjiga“ svih vremena i da je negde od svoje 25. godine sanjario o tome da ima karijeru kao pisac upravo ovakve proze, dok ga je život odvlačio u sasvim drugom smeru i pretvorio u profesionalnog autora stripova.



E, sad, ako ste i vi kao i ja malo trepnuli na karakterisanje pomenutih autora i njihovih dela kao „Young Adult“ – a i Image Comics kolekcije ovog stripa reklamira kao „post-YA radove“ – jer ih vi pamtite kao nešto što ste čitali kao dete, niste u krivu: jedan od čitalaca, inače bibliotekar po profesiji se javio da Brubakeru objasni da se u njihovoj klasifikaciji ove knjige vode kao „middle grade“, odnosno kao literatura namenjena deci od 12-13 godina, dok su Young Adult radovi generalno namenjeni (nešto starijim) tinejdžerima. No, Friday je strip koji, iako se jasno oslanja na ove predloške, namenjen, jelte, „odrasloj“ publici i uspeva da duh i senzibilitet „middle grade“ proze iz šezdesetih i sedamdesetih besprekorno umeša sa modernijim, nešto odraslijim snezibilitetom.

Friday se na Engleskom jeziku piše velikim slovom kad god da se napiše, ali ovde je to i dvostruko bitno jer je u pitaju i ime glavne junakinje, mlade devojke koja je pre nekoliko meseci napustila svoj rodni grad, Kings Hill u, pogađate, Novoj Engleskoj i odselila se u veliki grad na koledž. Prva epizoda počinje njenim povratkom kući za Božićne praznike i osećajem da, ma koliko da se njen život u međuvremenu promenio, od prvog koraka koji je napravila izlazeći iz voza, stvari kao da su se nastavile od sekunde kada je grad napustila. Ovo podrazumeva i njenog najboljeg prijatelja, Lancelota Jonesa, nešto mlađeg klinca od nje, jednog socijalno prilično povučenog momka, a koji je najveći deo svojih tinejdž godina posvetio opsesivnom amaterskom detektivskom radu i razrešavanju misterija u rodnom gradiću. Utoliko, Friday se od stupanja nogom na železničku stanicu Kings Hilla, po kojoj obilno pada sneg, zatiče uvučena u novi „slučaj“ u kome Jones i lokalni šerif po obližnjoj šumi tragaju za klincem što je pobegao od kuće ali i ukrao vredan areheološki artefakt. Friday je i sama provela dobar deo svoje srednje škole kao flasterom zalepljena za Lancelota, pomažući mu u rešavanju silnih lokalnih slučajeva – a što je došlo kao prirodno udruživanje frikova u maloj lokalnoj zajednici u koju se Friday doselila sa svoje dve majke i bila inicijalno dosta izolovana – pa je uprkos osećaju da je posle preseljenja na koledž-kampus okrenula novi list i započela novi život, nekako prirodno, možda i protiv svoje volje ponovo uletela u ulogu tinejdž-detektivke.

Brubaker i Martin, naravno, perfektno rade i sa likovima i sa mizanscenom. Martinov prikaz gradića u Novoj Engleskoj je opojan a karakternost likova je izuzetna i ovo je samo još jedno od podsećanja na to koliko neki crtači procvetaju kada nisu uterani u brutalni mesečni tempo. Friday, naravno, ima jedan prefinjen gotski šmek sa starim drvenim zgradama, ulicama grada na kojima nikada nema previše ljudi i svi se uglavnom poznaju, bogatom šumom koja grad okružuje, snegom i hladnoćom, te atmosferom na koju utiču i lokalne legende o ženama koje su žrtvovale prvorođenu decu nekakvim božanstvima u zamenu za dobar prinos letine. Brubaker, sa svoje strane strip pripoveda koristeći za njega uobičajeni pristup sveznajućeg pripovedača koji nije neophodan da bi čitalac ispratio radnju – Martinova grafička naracija je izuzetna i dovoljna za ovo – ali jeste presudan za davanje stripu karaktera i tona. Ovo omogućava pažljiv, dubok ulazak u ličnost protagonistkinje i oživljavanje jednog klasičnog „mystery“ narativa finim „coming of age“ slojem.



Da se razumemo, i proza za mlade na koju Brubaker referira, pisana šezdesetih i sedamdesetih već je uzela predloške žanrovskih narativa o „malim detektivima“ iz predratnog perioda (Amerikancima su tu bliski naslovi poput The Hardy Boys i Nancy Drew, a nama, recimo, klasik Ericha Kästnera, Emil i Detektivi), pa joj je dodala taj moderniji element karakterizacije odrastanja i unutarnjeg života protagonista. Pominjana Harijeta uhoda je svakako jedan od paradigmatičnih žanrovskih primera pa onda i nije neko čudo da se i Friday ovde, u jednom simpatičnom omažu autorki Harijetinih avantura, preziva Fitzhugh.

No, Brubaker nije zainteresovan za puki pastiš i njegov „coming of age“ narativ ovde ima jedan fin, „modernizovan“ sloj u kome se odnos između Friday i Lancelota, dvoje, jelte, dece, koja prestaju da budu deca, istražuje na jedan kompleksniji način. Trop dvoje dece-detektiva što sarađuju međusobno i sa odraslima na rešavanju „ozbiljnih“ slučajeva potiče još iz dvadesetih godian prošlog veka (možda i od ranije, ali je tada ostao popularan, NIJE DA SAM JA SAD NEKI STRUČNJAK DON’T @ ME) i tamo je uziman zdravo za gotovo, bez dublje psihološke analize likova, dok je Brubaker, naravno, gradeći na već postojećoj nadgradnji iz šezdesetih i sedamdesetih uspeo da napravi prirodan zasek u odnos starije devojčice i mlađeg dečaka, sa sve umešnim prolaskom kroz njihovo seksualno i emotivno buđenje i sazrevanje.

No, Friday nije dekonstrukcija žanra dece-detektiva već više njegovo produbljivanje kroz uvođenje nekih savremenih interesovanja. Recimo, pomenuli smo da Friday živi sa dve majke, ali činjenica da su joj starateljke lezbijke je vrlo nenametljiv element narativa. Friday vrlo jasno svoju biološku majku naziva majkom a njenu partnerku, profesorku na lokalnom univerzitetu, zbog čijeg su se nameštenja originalno tu i preselili,  tetkom, tako da čitalac tek sa dosta zakašnjenja shvata postojanje tih queer tema a koje su opet vrlo organski deo karakterizacije same protagonistkinje bez nekakvog nespretnog „programskog“ isticanja manjinske tematike – onako kako i očekujem od spisatelja kalibra jednog Eda Brubakera.

Ako ste Brubakerov lojalni čitalac, možda vas i malo brine da li Friday sa svojim, u teoriji mekšim, „omladinskijim“ senzibilitetom, može da se poredi sa tvrdo kuvanim krimićima po kojima je kalifornijski scenarista poslednjih godina poznat. Odmah da kažemo da 1) može i 2) da Friday ima vrlo intrigantan sloj natprirodne misterije u svom zapletu gde rasplitanje kriptičnih tragova i poruka vodi protagonistkinju kroz zastrašujuću zaveru u maloj zajednici a koja, ta zavera, ima sve one psihološke i sociološke elemente kakve biste očekivali od romana Stephena Kinga ili Joea Hilla.*
*za koje postoji, ako niste zapamtili, i simpatičan omaž u nazivu grada, mada Brubaker tvrdi da se to, šatro, omaklo samo od sebe



Dakle, tu se dobija propisan „mystery“ jelovnik, plus Brubaker ovde poseže i za natprirodnim elementima i plasira ih vrlo odmereno i ukusno. Njegovi prethodni radovi koji su se doticali natprirodnog – prevashodno dugački serijal Fatale sa Seanom Phillipsom – su imali izrazitije „šloki“ estetiku, dok Friday tretira ovaj sloj zapleta elegantno i uz punu svest daje ovo jedna „mala“ priča a čije su konotacije velike i značajne samo za najuži krug glavnih likova.

Naravno, sve i da vam se ne dopadnu jezik i ton teksta, crtež i pripovedanje Marcosa Martina su među najboljim njegovim radovima koje sam ikada čitao. Friday nema futuristički vizuelni dizajn koji pamtite iz Private Eye, ali ima savršenu atmosferu zime u Novoj Engleskoj sedamdesetih godina prošlog veka, i karakterne, izražajne likove koji pritom ne „glumataju“ i imaju eleganciju uprkos jakoj stilizovanosti. Martin nije crtač pozat po nekakvom ludačkom lejautu i njegove table su smeštene u vrlo pravilne panele, čija veličina i raspored vrlo pažljivo određuju tempo pripovedanja ali su sami crteži, kad treba, jako dinamični i i sami određuju tempo kojim će vaše oko ići po stranici. Opet, kada nisu potrebni detalji, Martin SAVRŠENO radi sa negativnim prostorom i pušta prazne pozadine i beline da rade svoj posao.

Kolore je ovde radila genijalna Muntsa Vicente i ovaj je element stripa apsolutno briljantan sa naizgled nemogućim mirenjem želje da se ima strip sa mračnijom, intimnijom atmosferom sa jedne strane i vrlo bogatom, vrlo vibrantnom kolornom paletom sa druge. Vicenteova uspeva da u scenama koje su smirene i po tonu vrlo svedene upotrebi neke izrazito snažne, čak drečave nijanse a da ništa ne pokvari, dajući crtežu živost i dubinu treće dimenzije. Letering je radio sam Martin i mada ovde nema previše egzibicija, ovo nije prosto formatiranje teksta. Povremeno korišćenje kolorisanih oblačića za tekst ili titlove i posebno sjajan momenat promene fonta u scenama koje prepričavaju neke događaje iz prošlosti daju stripu taj dodatni element karaktera koji ga razotkriva kao projekat iz strasti a ne puki, jelte, posao.

Friday je, dakle, sjajan serijal i njegov jedini problem je što izlazi relativno sporo. Do sada je izašlo samo šest epizoda – doduše značajno dužih od severnoameričkog standarda, pa neke imaju i po 40 strana – i priča tek ulazi u ozbiljan tempo a čitamo je više od dve godine. No, ovo je jedan od onih stripova koje čitate sa apsolutnim guštom kad god da se pojavi i slavite izlazak svakog sledećeg broja kao nekog malog sveca. Image je skupio do sada izašle epizode u dve kolekcije, pa ko voli štampano, može da ih kupi ovde i ovde, a digitalni strip direktno od Panel Syndicatea možete kupiti po ceni koju sami odredite na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Tamo negde prošle jeseni kada je izašao peti tom serijala Reckless, Ed Brubaker je rekao da je ubitačni tempo što ga je on sam nametnuo sebi i tandemu Phillips prosto neizdrživ i da će njihov sledeći rad biti nešto novo. Dakle, ne da će se iko od njih odmoriti, ili makar promeniti brzinu, već da će samo sledeći njihov strip biti nešto drugo, novo, a ne Reckless. To drugo, i novo, stiglo nam je nekih osam-devet meseci kasnije u formi grafičkog romana Night Fever. I za slučaj da se iko plaši kako će ovo biti nekakvo radikalno odstupanje od introspektivnog noir thriller formata na koji su nas ovi autori navikli i, pošteno je reći, razmazili nas sa čak pet Reckless romana u nepune dve godine, pa, nema mesta strahu. Night Fever je svakim svojim delićem kontemplativna, pomalo i ispovedna noir mašina za kreiranje nelagode i katarzična pražnjenja u scenama nasilja, koliko su to pre njega bili Reckless ili Criminal ili Kill or be Killed ili...



Sasvim mogu da zamislim i čitaoca koji je pomalo umoran od identičnog tona i tempa kojim idu ovi stripovi, evo, već godinama, pa i decenijama i koji u sebi gunđa da je sve to korektno ali da je u pitanju već maniristička reciklaža, ali, evo, uz rizik da se posvađam sa tim fiktivnim čitaocem, reći ću da ono što Brubaker i Phillipsi rade i dalje uspeva da ima skoro idealan odnos prepoznatljivih žanrovskih tropa sa jedne strane i životne, jelte, supstance sa druge. Ovo nisu samo korektno napisani krimi-stripovi u kojima i bez okretanja stranice znamo ko će kome da šukne aperkat u bradu a kome, jelte, glans penisa niz vaginalni kanal, već i „prava“ literatura koja koristi žanrovski jezik i kodifikacije da progovori po koju i o proverbijalnom ljudskom stanju ili se pozabavi istorijskim i sociološkim promišljanjima. Utoliko, Night Fever je i pomalo uznemirujući strip ne toliko na ime onog što se u njemu događa – a događa se uobičajen koktel nasilja i devijantnosti – koliko na ime promišljanja odakle zapravo sve to dolazi.

Sam Ed Brubaker u pogovoru kaže da je zametak ideje za strip zapisao još 2010. godine, beležeći rečenicu „lik koji ne može da spava izlazi noću i pretvara se da je neko drugi, neko ko bi želeo da bude“ i da se ona, eto, krčkala duže od decenije, ali da nije spreman da javno govori o tome šta je suštinski inspirisalo nastanak ovog narativa – što je fer, pogotovo kada vidite koliko su lični neki momenti u radnji*. Ono što se na prvi pogled primeti je da se Night Fever dešava u Evropi (konkretno u Francuskoj) a što je velika promena u odnosu na Criminal, Reckless ali i praktično sve ostale creator-owned radove koje je ova ekipa radila poslednjih godina. Brubaker je sa drugim crtačima imao i neke druge avanture – juče sam pisao o serijalu Friday sa  Marcosom Martinom, mada se i on dešava u Novoj Engleskoj – ali praktično svi stripovi rađeni sa Seanom i Jacobom Phillipsom su smešteni u SAD.
*mada je u jednom intervjuu pomenut i Nicholas Winding Refn, sa kojim je Brubaker sarađivao godinama, kao inspiracija za jednog od likova

I ovo ima rezona u smislu da je Brubaker već izvesno vreme u vrlo reflektivnom modu. Njegovi najbolji stripovi su ionako uvek bili zasnovani na pisanju o onome što poznaje i što je u nekoj formi sam preživeo a Reckless se pogotovo isprofilisao kao serijal koji istražuje poluzaboravljene istorije Los Anđelesa i Kalifornije generalno.

A što je za Seana Phillipsa, naravno, neka vrsta posebnog izazova s obzirom na to da je najveći deo života proveo u Ujedinjenom kraljevstvu. Night Fever je i ovaploćen kao narativ što se događa u Evropi nakon što je Phillips scenaristi natuknuo da bi bilo lepo da se neki od sledećih stripova dešava u Evropi ili u UK, kako bi zapromenu imao priliku da crta nešto što dobro poznaje.



Sve ovo deluje kao da je možda od površne važnosti, ali mislim da se stripovi iz Bubaker/ Phillips fabrike od druge žanrovske ponude izdvajaju upravo tim elementom autentičnog i proživljenog koji često nedostaje radovima njihovih kolega. Hoću reći, pismenost i poznavanje literature su svakako zgodni prerogativi da neko bude, jelte, pisac, ali ništa na svetu ne može da zameni proživljeno iskustvo.

I to se u radu oseća. Neću, naravno, da kažem da je Night Fever prepričavanje nekakvog Brubakerovog vikenda u Francuskoj jer, mislim, čovek je već bio u zatvoru i siguran sam da bi avanture opisane u ovom stripu zakopao u najdublje ponore zaborava da su one STVARNO stvarne, ali misli i emocije koje more glavnog junaka, oh, to sve deluje VEOMA autentično.

Night Fever je pomalo kao i pisan u groznici sa povremeno praktično slobodnim asociranjem motiva, slika i ideja. Koncept o čoveku koga muči nesanica – samo delimično izazvana džet-legom nakon transatlantskog leta na kome se nije odmorio – transformisan je u priču koja zaista ubedljivo komunicira taj osećaj izmeštenosti iz uobičajenog, svakodnevnog, pa na kraju iz stvarnog, a Brubaker je pisao scenario dok je Sean Phillips uveliko crtao strip pa u jednom intervjuu kaže da je u nekim momentima bio samo desetak strana ispred crtača. Ovo Night Feveru daje jedan grozničavi prizvuk, i mada je strip do kraja vrlo uredno ispripovedan, osećaj da ni čitalac ni glavni junak ne znaju šta može da se desi u narednom trenutku je jedan od njegovih najupečatljivijih kvaliteta.

Glavni junak Night Fever se nalazi ne samo u stranoj zemlji, već na drugom kontinentu. Godina je 1978. – dakle, bez mobilnih telefona, imejlova i ostale danas uobičajene instant komunikacije – i John Webb radi kao komercijalista u izdavačkoj kući koja objavljuje savremene bestselere. U Francusku ga šalju na poslovni sajam  ali u avionu se on iznervira kada u romanu koji samo što nije izašao za njegovu firmu, a koji je napisala zvezda u usponu Denn Pickett, pronađe deskripciju sna kakav je i sam mnogo u životu puta sanjao, sna primalnog, pretećeg, zastrašujuće stvarnog.

Ovo ga toliko uznemiri da do kraja leta ne uspe da zaspi a onda u Francuskoj ulazi u period od nekoliko dana dezorijentisanosti, nesanice, iscrpljenosti, tokom kojih počinje sve mučnije da razmišlja o svom životu. Webb nije planirao da bude, u suštini, trgovački putnik. Rad za izdavača je trebalo samo da bude kratka tezga dok ne napiše svoj prvi roman, ali sada već ima 45 godina, više od dve decenije iskustva u poslu, ženu i dvoje dece a roman nikada nije napisao... Nesposoban da zaspi, sredovečni se Amerikanac otiskuje u noć grada u kome ga niko ne poznaje, niko mu ne zna ime, istoriju karakter...



Ako poznajete Eda Brubakera, onda znate i da će se u daljem nastavku radnje Webb upoznati i sa nekim likovima sa... recimo interesantne strane zakona, ali iako se Night Fever kvalifikuje za žanr krimi-trilera, njegova prevashodna tema je upravo ta izmeštenost. Iz svoje zemlje, svog okruženja, svoje vremenske zone, svog jezika, svog imena, svoje lične istorije, svog identiteta. Night Fever je žanrovska, dinamična, a opet vrlo analitična studija karaktera koja pokazuje koliko je taj karakter pa čak i „sopstvo“ kao takvo zapravo tanka pokorica nad urnebesom nagona i afekata koji nas vode kroz život. U jednoj od svojih kontemplacija glavni junak doslovno kaže da je negde pročitao kako sve naše odluke donosi nesvesno a da onda svesno ima zadatak da racionalizuje te odluke, podari im opravdanja što su u skladu sa idejom o sebi koju imamo. No, Webb ne mora da se ponaša u skladu sa tom idejom jer je u gradu gde ga (gotovo) niko ne poznaje i nalazi da je beskrajno lako stupiti u sasvim drugu personu, zauzeti sasvim drugi identitet, sušinski BITI neko drugi.

Ovo je fascinantno kao ideja baš zato što nije uopšte prenaglašeno spekulativno. Brubakerov uobičajeno reflektivni stil pisanja sav u internim monolozima je zapravo perfektan medijum da se isprati logika kojom glavni junak ove priče sebe pretvara u nekog drugog i čitalac ovu transformaciju kupuje jer u njoj može da prepozna misli koje je bez sumnje i sam imao.

Opet, ovo nije pisano stilom beketovskog modernističkog romana koji bi išao na reductio ad absurdum i Webbova bizarna Odiseja – koja traje više od jedne noći – ima razrešenje koje je trezveno i dolazi uz pouku. Ne mogu da se otmem utisku da je Brubaker ovde, nevezano za neke lične emotivne momente što ih je proživljavao, ispisao i jednu interesantnu meditaciju o prirodi pisanja fikcije. Uostalom, veliki deo onoga što pisac radi je izmišljanje novih persona da se u njih njegov duh useli i oživi ih, a Night Fever je umešno formatirano upozorenje da pisac ne sme da dopusti da te persone njega preuzmu i da se nametnu kao „stvarnije“ od onog što on po sebi jeste – ma koliko adiktivne one bile.

Brubaker kaže da je crtež Seana Phillipsa na ovom stripu među njegovim najboljim radovima ikad i nije se teško složiti sa tim. Očigledno nadahnut radom sa evropskim mizanscenom i arhitekturom ali i zapletom stripa koji spaja middleclass Ameriku sa romantizovanom, dekadentnom Evropom gde elita svoja grešna zadovoljstva i zabranjene radnje izvodi pod pokrovom noći (sve standardni žanrovski nameštaj, naravno), Phillips je ovo crtao na hamerima dvostruke veličine, emulirajući pristup crtača iz pedesetih godina prošlog veka, poglavito EC-jevih vedeta kao što su bili Wally Wood i Johnny Craig, radeći sa nešto jačim senčenjima i većim crnim površinama nego što mu je u poslednje vreme običaj. Kontrasti između dnevnih scena, koje se velikim delom dešavaju na sajmu, sa „običnim“, poslovnim ljudima i noćnih scena gde vidimo maske, zanimljive frizure, ekstravagantne fizionomije su takođe jako nadahnuti. Kolori njegovog sina Jacoba su ovde prosto izvanredni, sa izuzetnom sinergijom između linija, šrafura, senčenja i kolornih tonova koji su istovemeno i bogati i perfektno uklopljeni uz željenu atmosferu. Iako se može povući i očigledna paralela sa radovima pominjanog Nicholasa Windinga Refna u koloritu i atmosferi, vredi istaći i da Night Fever nije „kinematski“ strip, već baš „stripovski“ strip, sa pripovedačkim tempom koji je istovremeno i relaksiran i brutalno efikasan, gde se karakterizacija i atmosfera ostvaruju kroz crtež i kolor brže i efektnije nego kroz tekst što  ih onda prati nekoliko koraka iza i kontekstualizuje ono što vidimo. I ovo funkcioniše unikatno dobro.

Night Fever je, prosto, odličan žanrovski strip koji uspeva da nadiđe puki zanat i progovori ponešto o ljudima i njihovoj prirodi, a da se i dalje zadrži u ugodnom, uzbudljivom formatu nasilničkog trilera. Njegova nepredvidivost je ono što će vas nezadrživo vući napred kroz priču ali nakon čitanja ostaje ta zapitanost o prirodi sopstva i, šire od toga, same ljudskosti, a što je svakako odlika dobre literature. Amazon vam ovaj strip nudi baš ovde.

[Meho Krljic]

Ko je zaboga očekivao da će najzanimljiviji strip što ge je Tom King započeo u ovoj deceniji biti stilizovani, ljubavni serijal urađen tako da jako – često i pomalo satirično – asocira na klasične ljubiće iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka? Svi? Svi su to očekivali? Zaista? Oh...

Dobro, nije da i sam nisam dao najbolje kritike upravo Kingovim stripovima baziranim na dubokim, kompleksnim romansama komplikovanih protagonista – konkretno Batmanu i Human Targetu – ali Love Everlasting o kome danas pričamo je notabilno različit koncept. King ima reputaciju, jelte, „muškog“ pisca – u hemingvejevskoj tradiciji pisanja o muškarcima koji OSEĆAJU ali ŠUTE i ne govore o svojim osećanjima, i čak i njegovi stripovi koji nemaju romansu u centru svoje priče su osetno obeleženi ovakvim senzibilitetom. Utoliko, i Betmen i Christopher Chance su u Kingovoj izvedbi bili sredovečni, zreli muškarci koji su ljubav našli ne samo neočekivano već i uprkos svojim odabranim životnim putevima u kojima nomilano nema mesta za nežnost i romansu, ali glavna junakinja Love Everlasting, Joan Peterson je ne samo žena već i žena kojoj su ljubav i romansa centralna stvar u životu. Životu? Ili životima? Well... it’s complicated.



Iako naslovna strana prve epizode Love Everlasting sadrži naizgled vrlo stereotipnu ljubavnu scenu u kojoj žena i muškarac u zagrljaju jedno drugom izjavljuju večnu vernost, jasno je, na ime balončića sa njenim mislima, a i na ime eksplozije koja se dešava u pozadini da ovo neće biti OBIČAN ljubić. No, naslovna strana kolekcije prvih pet epizoda, izašla u Februaru (sasvim, jelte, NE slučajno, baš na Dan zaljubljenih) ima mnogo eksplicitniji prizor. Na njoj protagonistkinja pozira u okrvavljenoj venčanici i sa sačmarom u rukama i prilično zlokobno objavljuje: „Zdravo, moje ime je Džoan Piterson... i verovatno sam zaljubljena u tebe.“

Video sam da se na nekim mestima po internetu Love Everlasting opisuje kao horor-serijal, a što je tačna deskripcija koliko bi tačno bilo i da Star Wars opišemo kao „nitimnu porodičnu dramu“. Ovde svakako postoji osećaj nelagode i jeze ali Love Everlasting ih drži na egzistencijalnoj ravni i mada neke od epizoda sadrže scene grafičkog nasilja, one su stilizovane, čak karikirane, i njihov smisao nije da izazovu somatsku reakciju ili katarzično emotivno pražnjenje. Sam Tom King i koautorka serijala, fenomenalna crtačica Elsa Charretier ukazuju da im je sa Love Everlasting ambicija više da kreiraju epsku, dugačku priču koja će zapravo analizirati čitavu istoriju pripovedanja, pa King pominje Sandmana kao uzor a kasnije će Imageov marketing dodati i Sagu kao referencu. Sa osam epizoda do sada izašlih, odmah ću reći, ne vidim da Love Everlasting ima dovoljno konceptualnog goriva u rezervoaru da zapravo potraje kao ijedan od dva navedena serijala. I Saga a pogotovo Sandman su stripovi koji su imali značajno opštije sržne premise na svom početku, bazirajući se više na likovima i univerzumu nego na zapletu a što im je u daljem toku omogućilo da pričaju vrlo nezavisne priče u praktično različitim žanrovima.

Love Everlasting, sasvim suprotno tome, ima jedan zaplet koji varira iz broja u broj i mada bi se moglo argumentovati da svaka sledeća epizoda nominalno ima malo drugačiji žanrovski miris, sve su one zaista samo varijacija na klasični „romance comics“ žanr i njegova koketiranja sa žanrovskim kodiranjima (vestern, viktorijanski roman, ratni roman itd.). Utoliko, nisam siguran da ovde ima prostora da se išta radikalno promeni i prvih osam brojeva se definitivno vrlo čvrsto drže postmoderne dekonstrukcije/ satire ljubavnog stripa, dajući njegovim tropima jednu filipdikovsku, egzistencijalnu nelagodu.

Za sada to, da bude jasno, ide dosta dobro i ne mislim da je neophodno da Love Everlasting ima 60 brojeva da bismo ga prepoznali kao dobar ili veličanstven strip pa se nadam da King neće na silu ići na postizanje volumena uporedivog sa Sandmanom ili Sagom. King je, uostalom, scenarista koji ima vrlo distinktan glas – a koji ga dobro služi i ovde, kada piše u „ženskom“ ključu – i nisam siguran da bi eksperimentisanje sa promenom glasa i senzibiliteta ovog stripa zarad postizanja nekakve raznolikosti između njegovih priča bilo nužno u ičiju korist.



Love Everlasting je vrlo važan Kingu. Pokrenut kao Substack projekat za njega i Charretierevu, ovo je i prvi creator-owned strip koji je King napravio – posle desetogodišnje karijere u mejnstrim stripovima – i kroz njega on pokušava da istraži neke teme kojih se već doticao u radovima za Marvel (Vision) ili DC (Mister Miracle) ali bez potrebe da se uvezuje u komplikovane superherojske univerzume koji pripadaju drugima. S obzirom da sam onoliko drvlje i kamenje bacio na njegovog Rorschacha i sumnjičio ga da je u pitanju potpuno nezavisno nastao skript koji je kasnije prisilno – i besmisleno – uvezan u univerzum Watchmena, veoma mi je drago da je Love Everlasting nastao ovako kako je nastao i da nismo u glavnoj ulozi morali da gledamo ženu koja se zove Lois Lane a ovo bi bio nekakav Black Label Elseworlds naslov sasvim neprilagođen njenoj istoriji. Mada, u šestoj, sedmoj i osmoj epizodi Love Everlasting Charretierova crta glavni muški lik vrlo slično DC-jevom Clarku Kentu, tako da, nikad se ne zna, ovo na neki način, izokola može da potkači i Supermen stripove svojom dekonstruktivnom/ satiričnom žaokom.

Danas se na to pomalo i zaboravlja, ali „romance comics“ su bili vrlo BIG DEAL tokom solidne dve decenije, sa početkom oko 1947. godine i sa nekoliko magazina koji su uspeli da potraju sve do poznih sedamdesetih, kada su superheroji već UVELIKO bili sinonim za stripovski mejnstrim. Uspon ljubića je bio vezan za nekoliko izukrštanih društvenih fenomena, ali notabilno za opadanje popularnosti superherojskog žanra kada se Drugi svetski rat završio. Izdavači su tražili način da privuku odrasliju publiku svojim produkcijama, pa tako, dok su dojučerašnja deca migrirala ka tzv. „teen humor“ stripovima (poput MLJ Comics/ Archieja, Patsy Walker itd.), odraslima su nuđeni vesterni, horori, ratni stripovi ali i – romanse. Na površini slični stripovima za tinejdžersku publiku, pogotovo jer su ovi i sami imali teme zaljubljivanja, romantičnih veza, ljubavnih trouglova itd, romance comics su se ipak notabilno razlikovali svojim insistiranje na realističnijem grafičkom prikazu ali i pričama koje su bile smeštene u svakodnevni milje – idealizovanog američkog, jelte, suburbanog života – i usvajale jedan vrlo patrijarhalan, konzervativan svetonazor. Tipično su u ovim stripovima mlade žene prikazane kao emocijom vođena bića koja sebe doživljavaju kao nedovršene kreacije ako nisu u vezi sa snažnim, maskulinim muškarcem, pa su i zapleti bili smešteni u srednjeklasni mizanscen sa neprikrivenim slavljenjem podele uloga u porodici na onog koji ujutro ide na posao i zarađuje i onu koja je presrećna što može za njim da počisti, spremi ručak i izvede decu u park da proćaska sa drugim mamama dok se klinci igraju. Ovi stripovi su, generalno, sa vremenom evoluirali da se dotaknu subkulturnih fenomena koji će se tokom decenija pojavljivati u SAD (rokenrol, hipici...) ali su ostali naglašeno patrijarhalni, sa tipičnim prikazom dva tipa muškarca koje žena može poželeti – romantičnim bad boy pustahijom koji će im ukrasti srce ali neće, čak i uz najbolje namere, obezbediti materijalnu sigurnost i socijalnu stabilnost, i pouzdanim, konzervativnim starmalim likom koji će biti, jelte, zaštitnik i hranitelj buduće porodice.

Zvuči zastrašujuće iz današnje perspektive – sem ako niste deo one polovine Srbije koja na sve ovo klima glavom i gladi poster sa sloganom „ona da rađa, on da ih brani“ – a ne treba ni zaboraviti da su čitav žanr izmaštali baš kreatori Kapetana Amerike, što u kontekst stavlja dobar deo medijuma američkog stripa.



Ne šalim se – smatra se da je žanr začet magazinom Young Romance za Crestwood Publications, koji su Joe Simon i jack Kirby, dve legende američkog superherojskog stripa pokrenuli na jesen 1947. godine, eksplicitno na naslovnoj strani prvog broja ukazujući da je ovaj magazin „dizajniran za ODRASLIJEG čitaoca stripova“. Superheroji su, zaista, u tom trenutku delovali kao ispušena lula, i posao se morao naći negde drugde, a Young Romance je vrlo brzo pokazao svoj potencijal pa je već sa trećim brojem ovaj magazin imao tiraž od preko milion primeraka. Konkurencija je brzo reagovala pa su u kasno leto 1948. na štandove stigli Marvelov (tada su se još uvek zvali Timely Comics) My Romance, a onda i Foxov My Life True Stories in Pictures, da bi u jesen iste godine Fawcett pokrenuo Sweethearts. Do 1950. godine ljubići su bili velika i ozbiljna stvar u američkom stripu – Fawcett je čak te godine objavio tri broja magazina Negro Romance, koji je bio neka vrsta eksperimenta kreiranja ljubavnog stripa za crnu publiku i mada danas to sve zvuči suludo segregacionistički, da ne kažem rasistički, ovaj je magazin tretirao svoje protagoniste kao jednako zrele i emancipovane osobe u poređenju sa njihovim kolegama iz drugih stripova.

Sve ovo King i Charretierova uspešno sažimaju a zatim dekonstruišu kroz svoj strip, nudeći vrlo uspeo koktel satire, egzistencijalne jeze ali i sasvim iskrene fascinacije nekim od tropa ovog žanra. Da bude vrlo jasno, Love Everlasting nije rađen kao pastiš ljubića iz prošlog veka i mada King često koristi uobičajene trope kao što je recimo pretapanje naracije glavne junakinje u naslov epizode, a Charretierova ima aluzije na ikonične kompozicije, poze i izraze lica*, grafička naracija je potpuno moderna, tekst i dijalozi prilagođeni savremenim ritmovima pripovedanja a čitav dizajn stripa (letering Kingovog omiljenog saradnika Claytona Cowlesa, koji ovde HARA, ali i opšti dizajn za koji je zaslužna sjajna Emma Price) je tu upravo da podvuče odmak od represivnog formata ljubavnog stripa.
*znate već, žena koja u prvom planu, okrenuta ka čitaocu, otire suzu iz oka i u mislima se pita da li će ona ikada doći na red da bude srećna dok se u pozadini iza nje grli i ljubi, jelte, heteroseksualni ljubavni par

Iako se za sada ne može sa sigurnošću reći ŠTA se tačno u Love Everlasting dešava (na kraju krajeva, jedna od glavnih navlaka ovog stripa je upravo ta misterija i tenzija između onog što mislimo da je stvarno i onog što ne može biti stvarno) – jedna od očiglednih tema je upravo prikaz žene – njene psihologije, filozofije, emotivnog života uloge u društvu itd. – u korpusu popularne literature. Ili, svakako, jednog njenog dela, ali dela koji je imao važnu kulturološku poziciju u medijumu koji svi volimo. Jer, mislim, možete, jelte, više voleti DC od Marvela ili ih sve prezirati i zaklinjati se u Love & Rockets, ali teško da će se naći čitalac američkog stripa koji ne prepoznaje Jacka Kirbyja kao njegovu stožernu figuru.



Utoliko, Love Everlasting – iako ni slučajno nije u pitanju nekakav direktan obračun sa Simonom i Kirbyjem, pogotovo ne nakon Rorschacha koji je slao vrlo zbrkane signale vezane za Millera i pokojnog Ditka – crpi svoju transgresivnu energiju iz nesklada što postoji između onog kako žanr propisuje da žena treba da bude prikazana i onoga kako žena oseća da bi mogla da živi ako bi joj se priznalo jednako pravo na slobodu koje imaju muškarci. Love Everlasting se bavi konfliktom između preskripcije društvenih uloga koje mnogi smatraju delom tradicije i kulture i time po definiciji nedodirljivim, i instinktom ka, žudnjom za samoodređenjem individue koja ima iste emotivne i socijalne potrebe kao i svi drugi ali u sebi pronalazi svest da – možda – želi da ih ostvari pod svojim uslovima.

Prvih pet epizoda u Love Everlasting su otud romantični narativi o jednoj istoj ženi – Joan Peterson – ali koji se događaju u različitim mizanscenima, različitim vremenskim periodima pa i različitim žanrovskim formatima. Ovde dobijamo i klasični srednjeklasni suburbani strip, i vestern i južnjački gotik i sub-hemingvejevsku tragediju iz Prvog svetskog rata, sa spretno vođenim narativnim lukovima o jednoj istoj osobi koja proživljava svaku od ovih (melo)dramatičnih romansi ali koja, posle određenog vremena, počinje da se priseća prethodnih romansi i da se pita šta se to sa njom događa i kako je moguće da se njen život, reklo bi se, sastoji samo od ciklusa zaljubljivanja i ostvarivanja dramatičnih, pa i tragičnih veza sa muškarcima, često redosledom koji ni istorijski ne može da ima nikakvog smisla. U kasnijim epizodama vidimo i reference na druge romanse koje su se dešavale u gusarskom mizanscenu 17. veka ili disko-eri sedamdesetih godina prošlog i Joan Peterson s razlogom doživljava praktično psihotičku disocijaciju ličnosti.

King i Charretierova ovo za sada vode vrlo solidno, puštajući simbolike i kulturne trope da govore sami za sebe i ne upadajući u velika objašnjavanja, pa Love Everlasting uspeva da kvalitetno surfuje na talasu začudnosti koji donose smene vremenskih perioda i Joaninih partnera i sve intenzivnijoj plimi osećaja da nešto nije u redu. Taman kada zapreti opasnost da strip uđe u kolotečinu sa prostim recikliranjem klišea iz ljubića i lakom satirom, scenario uvodi vidnije elemente fantastičkog zapleta gde se tek naslućuje da postoji nekakav razlog ili makar plan vezan za Joanine sukcesivne reinkarnacije unutar romantičnih narativa.



Tom King nije Jonathan Hickman pa da mu prirodno ide baratanje alternativnim životima jedne iste osobe, ali pisanje problematičnih romantičnih narativa koji sadrže preteću komponentu, pa, to njemu ide od ruke – Vision je to odavno dokazao – a promena tempa stripa nakon pete epizode veoma pomaže da se čitaočeva pažnja osveži. U šestoj, sedmoj i osmoj epizodi se, za razliku od prvog toma gde je svaki broj imao nezavisnu priču, narativ direktno nastavlja i Joana ne razume da li ovo znači da je u nečemu „uspela“ i prekinula sukcesiju reinkarnacija i neuspešnih romansi ili je stereotipni, nominalno savršeni život majke i domaćice u kome se trenutno nalazi neka vrsta ironične kazne.

Naravno, ni čitalac to ne zna, ali je zaintrigiran i, evo, ako smem u njegovo ime da nešto izjavim: nadam se da će King imati dovoljno spretnosti da ovaj narativ dostojanstveno doveze do kraja, puštajući simbolike da govore same za sebe i samo koliko je neophodno usmeravajući protagonistkinju da dela. Jer za sada to ide VEOMA dobro i samo se plašim da Love Everlasting na ime svoje ambicije da bude VELIKI narativ ne izgubi fokus koji za sada ima.

Kako god da na kraju bude, mora se priznati da Charretierova ovaj strip nosi na plećima sa velikim autoritetom. Ova žena je već dosta radila za DC i Marvel, i pored obaveznih smena u „komercijalnijim“ stripovima kao što je Star Wars, imala i sreće da joj često daju radove vrlo ugođene sa njenim preferiranim stilom. Rad na Starfire, The Unstoppable Wasp, Bombshells, ili Harley Quinn je pokazao kako dobro ovoj autorki ide kreiranje femininog, stilizovanog crteža sa vidnim pop-art uticajima, a da se to onda uklapa u perfektnu grafičku naraciju. Sa Love Everlasting Charretierova omažira klasične ljubiće bez toga da imitira njihov stil, nudeći stilizovane, ekspresivne likove i ubedljivu atmosferu koja je istovremeno evokativna, satirična i u krajnjoj analizi autentično nelagodna. A onda kada krenu smeli eksperimenti sa distorzijom naracije – i table od čak 24 panela – svo njeno majstorstvo (koje sam već jako nahvalio pišući o njenoj saradnji sa Mattom Fractionom) se kondenzuje i pleni sigurnošću i ubedljivošću.



Matt Holligsworth na koloru takođe ovde demonstrira svoje majstorstvo osmišljavajući za svaku od vremenskih era u kojima se pojedine priče događaju individualni univerzum svetla i tonova i mislim da je simbioza njegovih kolora sa crtežom Charretierove jedno od najfunkcionalnijih uparivanja u savremenom američkom stripu.

Love Everlasting je začet kao onlajn, Substack projekat, u eksperimentalnom bekstvu od klasičnog stripovskog publikovanja, ali je brzo nadrastao ovu platformu i počeo od leta prošle godine da izlazi kao „normalan“ strip za Image Comics. Image je uradio i prvu kolekciju i, štaviše, objavljeno je da će osma, februarska epizoda ove godine (Image je izdaje u Junu*), biti poslednji broj Love Everlasting koji izlazi na Substacku, sa kompletnim prelaskom na Image od devetog broja.
*u trenutku dok ovo kucam još je Maj, ali dok ovaj tekst bude objavljen, ta će epizoda već biti dostupna u Imageovoj publikaciji...

Šta to znači za budućnost samog Substacka koji je poslednjih par sezona vrlo agresivno delio novac unaokolo da privuče mejnstrim autore američkog stripa svojoj digitalnoj samizdat platformi – pa to ćemo tek da vidimo. Nije da se u međuvremenu nisu pojavile i druge firme sa sopstvenim vizijama o digitalnom stripu (mislim pre svega na, jelte, DSTLRY), pa će sve to, ako ništa drugo, makar iz sociološke radoznalosti biti interesantno posmatrati.

Ali da ne lutamo od teme, Love Everlasting je za sada zanimljiv, svež i energičan strip čija je tema bitna a pripovedni pristup intrigantan, sa nekom od najbolje grafičke opreme što danas uopšte postoji u severnoameričkom strip-izdavaštvu. Pa ga, eto, čitajte. Originalna Substack platforma je ovde a Imageove verzije možete kupovati na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Kako je ovog proleća u bioskope stigao i treći deo Marvelovog filmskog serijala o Čuvarima galaksije, pomislio sam da je sada idealna prilika da nešto kažemo o stripu The Human Fly, opskurnom i prilično temeljito zaboravljenom Marvelovom strip-serijalu iz sedamdesetih godina. Kako? Zašto? Pa, sve je to povezano.



Naime, jedan od svakako najupečatljivijih članova tima Guardians of the Galaxy je Rocket Raccoon, lik inspirisan pesmom Beatlesa, a koji je nadrastao svoj možda prirodni status maskote i pokazao se kao kompleksna osoba čiji se karakter i životna priča i nalaze u centru radnje trećeg filma. Ovaj lik nastao je u u magazinu Marvel Preview 1976. godine a kreirali su ga Keith Giffen kao crtač i Bill Mantlo kao scenarista. Mantlo će se šest godina kasnije, kada bude pisao Hulka, setiti svoje kreacije i početi da je koristi prvo u Hulku a zatim i u sopstvenom miniserijalu. Rocky će na neki način biti sudbinski vezan za Mantloa i time što je pred izlazak prvog filma o timu Guardians of the Galaxy Marvel prihvatio da plati Mantlou izvesnu sumu novca kao kompenzaciju za korišćenje lika koji je on kreirao – što nije naročito uobičajna praksa imajući u vidu da Marvel po važećim ugovorima poseduje sva prava na intelektualnu svojinu koju su ljudi kreirali radeći za njih – kako bi ovo doprinelo plaćanju skupe dugotrajne nege potrebne Billu još od ranih devedesetih godina prošlog veka kada je nastradao u teškoj saobraćajnoj nesreći.

Iako Bill Mantlo već decenijama ne piše stripove i više od trideset godina je izvan ove industrije, radi se o jednom od onih Marvelovi scenarista koji su sedamdesetih godina prošlog veka u ogromnoj meri doprinosili ne samo tehničkoj evoluciji žanra već su u njega unosili sopstvena interesovanja za socijalne fenomene i značajne procese u društvu, bavili se i nekom vrstom aktivizma i promocijama kontrakulturnih ideja. Uz Lena Weina, Gerryja Conwayja, Marva Wolfmana, onda i Rogera Sterna i Petera Davida, Bill Mantlo je deo par generacija scenarista koji su u osetnoj meri izmenili ton i tematiku superherojskih stripova u Kući ideja.

Mantloa neki danas pamte pre svega po interesovanju da piše stripove bazirane na igrčkama/ akcionim figurama kompanije Mego koje je viđao u izlozima radnji polovinom sedamdesetih i ubedio tadašnjeg Marvelovog urednika, Jima Shootera da otkupi licence pa je posle par godina rada kao kolorista i scenarista za „fill in“ epizode u etabliranim magazinima konačno pisao svoje serijale, Micronauts i Rom: Space Knight. No, Mantlo je bio vrlo zainteresovan da radi i sa „klasičnijim“ superherojima koji bi mu pomogli da kroz njihove priče analizira nekae aktuelna pitanja američkog društva. Sa Georgeom Perezom je kreirao lik Belog Tigra, prvog hispanoameričkog superheroja (makar u mejnstrim stripovima) i ovaj mu je lik bio toliko važan da je kasnije, kada je pisao Spajdermena, obezbedio da Hector Ayala gostuje u dovoljnoj meri da se njegova lična priča dovede do kraja. Kada mu je 1982. godine predat Incredible Hulk, Mantlo je tokom pet godina transformisao ovaj lik iz podivljale, „bebeće“ persone u kompleksniji karakter sa emocijama i intelektom bližim njegovom „ljudskom“ parnjaku Bruceu Banneru.

Mantlo je bio i  scenarista na Daredevilu kada je ovaj strip počeo da crta Frank Miller i predao mu serijal u amanet – a znamo kako se TO na kraju završilo (dosta slavno), no, danas pričamo o serijalu The Human Fly, srazmerno skromnom tekućem magazinu od svega 19 brojeva (što bi danas bilo smatrano prilično uspešnim rezultatom za nov lik) a koji je izlazio između 1977. i 1979. godine i na naslovnoj strani bučno objavljivao da je ovo „najneverovatniji superheroj od svih – zato što je stvaran“.



Odmah da kažemo da se ovde ne radi o liku po imenu Human Fly, a koji se pojavio u Spajdermenu nekih godinu i po dana ranije (kreirali su ga Len Wain i Mantlo kao scenaristi, te Gil Kane kao crtač). Mantlo je za ovu priliku, kako je i objasnio u pogovoru za prvu epizodu, bazirao lik na zaista postojećoj ličnosti koja je doživela i preživela neke dramatične epizode u svom životu, nevezano za svoju i inače dramatičnu profesiju i The Human Fly je predstavljao (vrlo snažno žanrovsku) fikcionalizaciju delića života kanadskog kaskadera i daredevila, po imenu Rick Rojatt što je ovo ime, ali i s njim povezane kostim i mask,u koristio u stvarnom životu. Da odmah bude jasno, Rojatt se nikada ne pominje po imenu u ovom serijalu i avanture „Čoveka muve“ su bazirane na njegovom životu samo u najlabavijem mogućem smislu, ali... ovde postoji jedna humana ambicija nekarakteristična za superherojski strip onog doba koja je demonstrirala Mantlovu posebnost u procesovanju onoga što vidi u svetu oko sebe, ali i u veri da su stripovi medijum koji zaista može da promeni ljudski život.

https://youtu.be/5dejuGeDpEU

Rojatt je bio kaskader koji je sedamdesetih godina, dok je to još bilo moderno, postao poznat po tome da je stajao na mlaznom avionu klase DC-8 dok je ovaj leteo brzinom od 400 kilometara na sat iznad pustinje Mohave i države Teksas. Ovaj „death-walk“ poslužiće i kao inspiracija za zaplet prve epizode The Human Fly, ali ono što je prevashodno inspirisalo Mantloa je Rojattov „origin story“.

Naime, Rojatt je tvrdio da je nekada radio kao kaskader u Holivudu (mada se napominje da o ovome nema tragova u dostupnoj dokumentaciji) ali da je doživeo tešku saobraćajnu nesreću u Severnoj Karolini, u kojoj su mu poginuli žena i deca a on sam je sa ivice smrti spasavan tokom četiri godine lekarskih intervencija i 38 hirurških zahvata. Rojatt je dalje tvrdio da je paklenim režimom vežbanja (koje je podrazumevalo i jutarnje trčanje a onda zaranjanje u kadu punu leda) svoje telo uspeo da ponovo dovede u top formu iako je „60 procenata njegovih kostiju zamenjeno komadima čelika“.

Vrlo je verovatno da je ova priča malo nakićena, a sam Rojatt je posle povrede tokom rizične tačke iz 1977. godine nestao iz javnog života i kasnije mu se zametnuo svaki trag. No, Mantlov pogovor tvrdi da je Rojatt sve svoje stantove radio pre svega da bi pokazao deci sa invaliditetom širom sveta kako je moguće pobediti okolnosti za koje se misli da su im sudbina i inspirisao ih da i sama ulože sve što imaju u sopstveni razvoj.



I serijal The Human Fly je sagrađen upravo oko ove ideje. Kostim koji glavni junak u njemu nosi baziran je – prilično verno – na crvenom kostimu sa plaštom koji je Rojatt nosio u stvarnom životu – i bez koga se zapravo nije pojavljivao ni na jednom svom događaju ili na intervjuima, a njegova priča iako „superheroizovana“ čvrsto prati opisani etos.

Svi stantovi koji se vide tokom 19 epizoda ovog stripa zasnovani su na ideji dobrotvornog delanja – gde novac tipično ide za neku instituciju koja se bavi odraslim osobama ili decom sa invaliditetom – a glavni junak u obraćanjima javnosti kroz medije uvek podlvači da je on mislio da će biti nemoćan do kraja života a da je snagom volje i istrajnim vežbanjem uspeo svoje telo da dotera u formu koja ga stavlja maltene na isti nivo sa Marvelovim superherojima.

Naravno, u ovom stripu jeste bilo gostovanja Marvelovih superheroja. Mantlo je već u prvoj epizodi, koja se tiče kidnapera putničkog aviona, naspram Human Flyja stavio Spajdermena, da bi se u kasnijim pričama pojavljivali i Ghost Rider i Daredevil i White Tiger, ali serijal The Human Fly je definitivno imao tu distinkciju da se bavio likom koji je bio mnogo zainteresovaniji za humanitarni rad nego za borbu protiv kriminala, užasavao se nasilja i čiji su čitaoci čak eksplicitno u pismima tražili da strip ima manje superherojskih kameo-gostovanja a više „stvarnog“ sadržaja.

Utoliko, ovo je strip u kome imamo dobar broj uobičajenih zapleta u kojima pripreme za izvođenje tačke u muzeju, ili čak samo pojavljivanja u javnosti bivaju prekinuta incidentima koji se dešavaju i u čijem su centru neki loši ljudi, kriminalci, sa  zlim namerama – ponekada i kostimirani, kao što je zaplet sa Copperheadom u Metropolitan muzeju u Njujorku – ali jednako često se ovde radi o zapletima u kojima se glavni junak suočava pre svega sa okolnostima koje ugrožavaju ljudske živote. Glavni junak bi onda svojim neverovatnim fizičkim sposobnostima i požrtvovanošću na granici svetačke uletao glavom tamo gde niko drugi ne bi ni nogom i spasavao decu od medveda, od Nijagarinih slapova, od kriminalaca...

Mantlova ambicija bila je svakako da pokaže plemenitost i požrtvovanost lika koji nema supermoći niti je deo superherojske zajednice i mada je The Human Fly svakako „neverovatan“ u onome što radi i prikazuje u ovim stripovima, ovaj se strip zaista izdvaja tim insistiranjem na humanitarnom duhu u kome glavni junak dela.



Ovo je važnija dimenzija nego što se na prvi pogled možda čini jer za superherojske stripove generalno je karakteristična ta insularna priroda priča koje se posle određenog vremena pretvaraju u sapunske opere gde se poznati likovi pre svega bore protiv drugih poznatih likova i drama se nalazi u evoluciji njihovih odnosa radije nego u pretnji koju negativci predstavljaju za, jelte, civilno stanovništvo. The Human Fly je sasvim umakao ovom obrascu i u njegovih deetnaest epizoda nema negativaca-povratnika niti ekstravagantnih zapleta sa odlascima u svemir ili graničnom naukom.

Umesto toga, The Human Fly ima svoj mali tim ljudi koji su inspirisani njegovom snagom i plemenitošću i koji rade sa njim na kreiranju tačaka što će i same inspirisati osobe sa invaliditetom.

Mantlo je, kao i druge kolege njegove generacije, bio pionir „diverziteta“ pa tako kao pilot ovde služi crna žena a inženjer koji dizajnira kaskaderske tačke i opremu za glavnog junaka i sam je osoba sa invaliditetom – bivši vojnik koji je u Vijetnamu izgubio šake i radi pomoću dve metalne proteze. Mantlo njegovu priču koristi da kritikuje ne samo odnos američke administracije prema vijetnamskim veteranima, a što je bila (i ostala) omiljena desničarska tema još od onog vremena, već i da se dotakne levičarske teme (ne)opravdanosti američkog angažovanja u ovom ratu generalno. Danas bi, bez sumnje bilo glasova koji bi gunđali na to što „Marvel stavlja politiku u svoje stripove“ ali valjda je to zato što vlasnici tih, jelte, glasova, sedamdesetih nisu čitali Marvelove stripove. The Human Fly je onoliko „woke“ strip koliko možete da zamislite za svoje vreme, sa akcentom na osnažujućim pričama o osobama sa invaliditetom, jednim zapletom koji se vrlo eksplicitno bavi etičkim pitanjima vezanim za trgovinu oružjem, a poslednja priča je dvodelni, kompleksniji narativ o ne samo rasnoj diskriminaciji američkih starosedelaca u rezervatima već i o eksploataciji njihove kulture i tradicije na ime profitiranja od turizma.

Naravno, danas bi problem donekle bio jezik ovog stripa. Korišćenje reči „Indijanac“ (sa sve namerno uvredljivom formom „Injun“) ili „bogalj“ u dijalozima bi bez sumnje neke čitaoce odvratilo od daljeg čitanja bez obzira na kontekst i namere priča, a asketski model ponašanja glavnog junaka – koga nikada ne vidimo bez maske niti imamo uvid u bilo kakav njegov unutarnji život izvan razmišljanja o situacijama koje rešava ili tačkama koje priprema – bi mogao biti kritikovan kao preblizu diskutabilnim maskulinističkim prototipovima kakve fetišizuje deo „incel“ populacije. No, ako se uradi korekacija za vremenski jaz od četiri i po decenije The Human Fly je IZRAZITO progresivan strip koji se jako trudi da predstavi manjinske grupe i kulture izvan one glavnog toka i vrlo kritički govori o mnogim uobičajenim fenomenima i modelima ponašanja u američkom društvu.

Glavni crtač na serijalu je bio Lee Elias (neke brojeve crtali su i Bob Lubbers i Frank Robbins), i njegov eksplozivni, atraktivni a realistični stil je u mnogome pomogao da se proda fantazija o tome da je The Human Fly zapravo samo malo doterana realnost. Kako je Elias, rođen u Engleskoj ali odrastao u SAD, svoju reputaciju izgradio prevashodno na serijalu Black Cat koji je četrdesetih godina izdavao Harvey Comics a čija je protagonistkinja bila kaskaderka što je postala superheroina, ima neke lepe simetrije u tome da je tri i po decenije kasnije radio strip o kaskaderu koji od sebe odbija superherojski glamur i melodramu i koji su čitaoci, kao i Black Cat u četrdesetima, hvalili za realističnost. Eliasova ljubav prema klasičnom stilu Miltona Caniffa vrlo se dobro vidi i u The Human Fly i ovo je uvek bio za oko lep, atraktivan strip.



Ne i „veliki“ strip i poslednja epizoda je bez mnogo ceremonije na poslednjoj strani objavila da se serijal ovde završava i zahvalila se čitaocima koji su slali ideje za naredne epizode i stantove koje bi titularni junak u njima izvodio, objavljujući njihova puna imena i adrese. Danas bi ovo bilo smatrano „doksovanjem“ ali 1979. godine je videti svoje ime i adresu u Marvelovom stripu moralo biti vrtogalvo uzbudljivo.

Mantlo je, kako rekosmo, nastavio da radi Daredevil a zatim Incredible Hulk, a onda je počeo studije prava i kasnije radio kao javni pravobranilac, sve dok ga 1992. godine, dok je vozio rolerblejd, na ulici nije udario automobil. Počinilac nikada nije pronađen a za razliku od protagoniste njegovog stripa, Mantlo se nikada nije oporavio od povreda. Njegov brat, Michael je obećao da će voditi računa o Billu do kraja života i čak 2019. godine skupljao novac putem jedne internt platforme za kraudfanding, kako bi isplatio dugove vezane za negu i možda uspeo da brata izvuče iz doma za starije. Nažalost, Michael je umro pre tri godine i time se njegova plemenita misija prevremeno završila.

Iako priča ima možda gorak kraj, njena poruka je i dalje optimistična i humana. Nije čak ni važno koliko je istine bilo u stripovima o The Human Fly, a verujemo da nije mnogo. Njihova srž je bila istinita, i ubedljiva, i nadahnjujuća, a kod umetnosti, čak i tako „niske“ kao što su superherojski stripovi, to se jedino računa. The Human Fly danas ne možete naći na omiljenoj digitalnoj platformi niti je Marvel ikada izdao modernu kolekciju ovog serijala – ali ovo je jedan od onih stripova koji se pamte jednom kada ih pročitate. Pa, mislim, snađite se.


 

[Meho Krljic]

U nastavku mog iščitavanja 2000AD stripova koje sam započeo pre četrdeset godina ali iz objektivnih razloga nisam dovršio, sada sam, jelte, dovršio čitanje stripa Flesh, svih njegovih epizoda izašlih u originalnom prvom tomu, pa onda i drugi tom a onda i neke od glavnih nastavaka napisanih četvrt veka kasnije. Sve ovo spakovano je u dve kolekcije koje je 2000AD/ Rebellion Developments izdao pre dvanaest i dve godine, spasavajući muljave originale štampane na krš papiru od zaborava. Jer neke stvari ne treba da budu zaboravljene, a pogotovo ako su te stvari strip o ljudima koji putuju milionima godina unazad kroz vreme da tamo love dinosauruse kako bi populacija 23. veka mogla da utoli svoju glad za MESOM.



Ono što je, doduše fer reći je da sam čitav prvi tom Mesa uspeo da pročitam na našem jeziku, u Eks Almanahu koji ga je objavio u pet nastavaka u svojim brojevima 383-387 u Decembru 1983. i Januaru 1984. godine, time obavljajući bolji posao nego što je obavljen sa Herojima Harlema o kojima sam nedavno pisao i čiji je prvi tom prekinut DALEKO pre nego što smo stigli do ikakvog razrešenja. Takođe, vi se toga ne sećate, a, statistički, vrlo verovatno još niste bili ni rođeni, ali zima ’83/’84 je bila ne samo hladna i puna snega već je tada ondašnja Jugpslavija već ozbiljno osećala krizu koja je puzeći nadirala nakon završetka zlatnih sedamdesetih i Titove smrti 1980. godine pa je ulazak u orvelovsku 1984. godinu bio obeležen ne samo merama za štednju goriva i nekih strateških namirnica koje su trajale već nekoliko godina nego i restrikcijama potrošnje električne energije. Nekako se sjajno uklopilo to da je naučnofantastični strip što ga je Eks Almanah objavljivao rame uz rame sa vrlo spejsoperaškim Zvezdanim jastrebovima (a što je bio američki novinski Star Hawks koga su radila neka od najvećih imena epohe: Archie Goodwin, Gil, Kane, Ernie Colon, Howard Chaykin, Roger McKenzie, Roger Stern) bio gritty, mračna, ekstremno visceralna britanska satira o zloupotrebi putovanja kroz vreme, razobručenom konzumerizmu i kapitalizmu predstavljenom kao puka adikcija na profit. Eks Almanah je Meso reklamirao rečima „strava i užas!?.. Nauka i fantastika u stripu“, pogađajući tačnu kombinaciju nasumično nabacanih reči da narajca klince na strip koji će im pored urnebesne akcije sasvim neprimerene adolescentskim očima priuštiti i pritajenu poduku o zlu kapitalizma. Iako smo sedeli u socijalističkom društvu koje je upravo prolazilo kroz krizu kapitala, poruka je bila jasna i nije izgubila na tačnosti tokom naredne četiri decenije.

Flesh je bio jedan od od četiri stripa sa kojima je lansiran britanski antologijski magazin 2000AD a o čijem sam nastanku, svetonazoru i generalnoj istoriji pisao nešto opširnije u tekstu o Herojima Harlema pa se ovde ne bih ponavljao. Vredi ukazati, još jednom, da je Judge Dredd, ono po čemu najveći broj ljudi danas prepoznaje 2000AD i britanski strip uopšte, izašao tek u drugom broju magazina jer je autorima trebalo MALO više vremena da pravilno formatiraju nešto što će zbilja biti sažetak duha i filozofije nove publikacije. Flesh je, pak, bio sam za sebe vrlo razumljiv i u određenom smislu i retro u odnosu na ostala tri stripa čiji je futurizam bio, hm, modernijeg tipa. U slučaju Flesh, sam njegov kreator Pat Mills je nedvosmisleno rekao da je ambicija bila da se napravi strip o kaubojima koji će se baviti upravljanjem krdima biljožderskih dinosaurusa i braniti ih od napada krvožednih karnivora, sve u vrlo surovom ambijentu poznog perioda krede, 65 miliona godina unazad u istoriji planete Zemlje. Mills u predgovoru za kolekciju Dino Files koja sadrži prva dva toma Flesha naglašava i da metafore sa kojima se baratalo u ovom stripu mogu da se primene na veliki broj različitih konteksta ali da je njegova ključna namera bila da se kreira priča u kojoj će onaj slabiji na kraju pobediti, citirajući Spilbergovu Ajkulu ili filmove o King Kongu kao primer u kojima onaj slabiji – bez obzira na, jelte, fizičku snagu – na kraju gine. Flesh je, pak, narativ o tome kako dinosaurusi pobeđuju ljude, a kako je u pitanju zaista kaubojski kodifikovan kontekst i mizanscen, tako i, eksplicitan je Mills, dinosaurusi predstavljaju metaforu za američke starosedeoce.* Utoliko, Meso je brutalan, krvav narativ o genocidu-u-pokušaju a koji se završava porazom kolonizatorske sile i trijumfom „divlje“ strane, nudeći jedan zapravo urnebesan antikapitalistički, antikolonistički, pa i blago antiamerički, wish fullfilment umotan u nimalo suptilnu oblandu akcionog horor stripa.
*on koristi termin „Indijanci“ koji je već u 2011. godini kada je ovaj predgovor za kolekciju pisan smatran prevaziđenim na ime svoje, jelte, urnebesne netačnosti, ali da se ne zaplićemo sad u detalje



Mills nije pisao sve epizode prvog toma Flesha, zapravo napisao je samo prvu, osamnaestu i devetnaestu (a ostale su pisali Ken Armstrong, Kelvin Gosnell i Alberto Giolitti aka Studio Giolitti, kao samo jedan od Italijana koji su originalni 2000AD učinili tako uticajnim magazinom, a koji će kasnije raditi i Teksa Vilera), ali je Flesh apsolutno bio njegova beba po koncepciji, tonu i idejama. Naravno, kao i u slučaju drugih ranih 2000AD stripova, i Flesh je bio ponovna realizacija jedne starije ideje, u ovom slučaju serijala Hook Jaw koji je Mills radio za prethodni magazin istog izdavača kome je bio urednik, Action. Hook Jaw je bio nimalo prikriven plagi... hoću reći omaž Spielbergovoj Ajkuli (koja se u originalu zvala, jelte Jaws, dakle, i naslov je bio, uh, u duhu omaža) sa Kenom Armstrongom na scenarističkim dužnostima i Ramonom Solom na crtežu (Sola je uz Felixa Carriona i Boixa bio i jedan od crtača na Flesh) i u kome je ajkula iz naslova (sa kukom zaglavljenom u njenim čeljustima) proždirala ljude čije su aktivnosti zagađivale prirodni okoliš i pretile uništenjem ekosistema.

Flesh je isto ovo samo podignuto na APSURDNO višu potenciju. Osobeni senzibilitet 2000AD je bio upravo u tome da je njihova naučna fantastika bila subverzivna, smeštena u ljudska društva izopačenih etičkih vrednosti pod bremenom razularenog konzumerizma, narativno svedena na pankersku jednostavnost i neposrednost (na kraju krajeva, 1977. godina je bila vrhunac prvog talasa pank roka u Ujedinjenom kraljevstvu) ali grafički se više oslanjajući na hevimetal imaginarijum – i ovde ne mislim na magazin nego na muziku. Naravno i američki strip-magazin Heavy Metal je imao slične ideje vezane za svoju naučnu fantastiku, ali  2000AD se vozio na posebnom brendu britanskog cinizma i, uostalom, želje da se Amerikancima pokaže kako planetu guraju u propast.

Jer, da bude jasno, ako je ajkula iz Hook Jaw ubijala ljude koji zagađuju more, Flesh ovu ideju već na svojoj prvoj tabli hvata oberučke i lansira je u stratosferu. „Kako su dinosaurusi istrebljeni?“ pita tekst na vrhu stranice. „Saznajte u... MESU.“ Ovaj je teglajn izbačen iz srpske verzije stripa, u Eks Almanahu, ali je svejedno sržna poruka bila uglavnom očuvana. Premisa je jedostavna i urnebesno cinična: u 23. veku je čovečanstvo istrebilo većinu životinja na Zemlji i ljudska rasa opstaje jedući sintetičku hranu. Otkriće tehnologije za putovanje kroz vreme se, od svih mogućih zamislivih primena, na kraju koristi za odlazak u geološki period pozne krede kako bi tamo kompanije sa patentima na vremeplove uspostavile čitavu industriju lova, uzgoja i eksploatacije dinosaurusa čije se meso dalje šalje u 23. vek i tamo skupo prodaje. Strip na više mesta eksplicitn sugeriše da je baš ovo a ne nekakav pad meteorita, uzrok istrebljenja dinosaurusa.



Ovo je toliko millsovska koncepcija da se uvek malo nasmešim kada samo pomislim na ovaj strip, a dalja realizacija je jednako cinična: kompanijski šefovi su odreda ljigave kreature koje se među sobom razlikuju samo u tome prikrivaju li pohlepu i nebrigu za radnike više ili manje; radnici su, pak uglavnom umorni, besni, razočarani šljakeri puni ožiljaka, koji savijaju kičmu po ceo dan za nezahvalnog poslodavca, stalno trpe kazne za nekakve propuste koji im se stavljaju na teret i žive u atmosferi permanentnog straha od mesožderskih guštera uprkos protokolima i tehnologiji firme koji treba da čuvaju svačiju bezbednost.

Naravno, već se posle tri epizode vidi da firma svaku bezbednosnu proceduru instalira samo ukoliko neće da utiče na zaradu pa vrlo brzo kreće apsolutni pičvajz sa tiranosaurusima predvođenim ogromnom jednookom ženkom starom preko 120 godina koji navaljuju na ljudske nastambe i instalacije, isprovocirani sve drskijim ponašanjem ljudi. Mills i scenaristi su ovde vrlo eksplicitni u tome da su ljudi više nego zaslužili da budu zgaženi, smrvljeni, iskidani i proždrani i Flesh gotovo da nema pozitivca među svojim protagonistima. No, nije da ovde nema baš nikakvog nijansiranja u karakterizaciji i čak i likovi za koje vidimo da su u principu govna kojima sleduje ono što će im se desiti, povremeno prikažu neku vrlinu a što tera akcioni narativ napred ugodnim tempom. Jedini od kauboja koji eksplicitno shvata da je ovo što ljudi rade u prošlosti planete na svakom nivou duboko pogrešno, gine daleko pre kraja prvog toma, a oni koji preživljavaju to čine jer su, bez obzira na neke druge pozitivne strane koje možda imaju, principijelno egoistične osobe što sebe i svoj opstanak i benefit stavljaju uvek u prvi plan.

Zabavno je misliti kako su Mills i ekipa napravili narativ dosta sličan po senzibilitetu i idejama – ako već ne po samom zapletu – Crichtonovom Jurskom parku iz 1990. godine i Spielbergovoj ekranizaciji ovog romana iz 1993, kombinujući uticaje Spielbergovog filma o ajkuli ali i originalnog Westworlda, filma iz 1973. godine koji je napisao i režirao, oh, pa baš Michael Crichton.* Fino je to na kraju ispalo prebacivanje loptice inspiracije sa jedne na drugu stranu stola, jer, recimo, drugi tom Flesha o kome pišem nešto niže, pokazuje i razmažene turiste koji plaćaju vrlo sumnjivim agencijama skupe pare da provedu neko vreme u prošlosti, među dinosaurusima i, predvidivo, za to neki od njih plate i životima kada stvari odu u majčinu.
*i koji je HBO serija iz posledjih nekoliko godina temeljito razblažila, ako smem da primetim...

Millsova ideja da se uzme jedan izrazito američki simbol, kao što su kauboji, koji u američkoj kulturi označava hrabrost, preduzimljivost, pošten rad itd. i da se onda on stavi u kontekst dehumanizovanog, pohlepnog kapitalizma kojim ljudi iz 23. veka bezumno seku istorijsku granu na kojoj sede – kasniji stripovi u serijalu, konkretno Midnight Cowboys iz 2012. godine, pokazuju i eksplicitne rezultate ubijanja stvorenja iz prošlosti na ljude iz „sadašnjosti“ u grubim ali efektnim metaforama degradacije i nestajanja – je prosto izvanredna, pa je onda i sasvim lako progutati činjenicu da je na zanatskom nivou ovo jednostavan akcioni-horor strip čija tri crtača nisu ni imala previše vremena da kreiraju neke promišljene, estetizovane kompozicije.



No, ko voli gritty, „B“ eksploataciju, ovaj strip svakako isporučuje, i tiranosauruse (i druge dinosauruse, od kojih neki imaju i krzno!) kako razaraju ljudske instalacije i proždiru ljude, i korišćenje vatrenog i hladnog oružja, pa i same vatre da se nastambe nekako odbrane, i pternanodone koji pikiraju sa neba i svojim čeljustima prave pomor u ljudskim redovima, pa, što da ne, i džinovske pauke koji su godinama živeli ispod klanice koju su ljudi napravili instaliranjem orijaških „fleshdozer“ mašina u fabriku za preradu mesa, hraneći se krvlju puštenom niz slivnike. Kako rekosmo, ovde praktično nema pozitivaca i ljudi za koje možda navijamo to zavređuju pre svega na ime svoje snažno demonstrirane volje za opstankom radije nego zato što su protagonisti za ugled, a finale stripa nam daje ono što od Alien franšize (koja u tom trenutku još nije ni postojala) čekamo sve ove decenije, sa dinosaurusima koji stižu u „današnje“ vreme, odnosno 23. vek i šokiraju normalan svet. Poslednja epizoda koja pokazuje konačnu sudbinu jednooke ženke tiranosaurusa je remek delo britanskog crnog humora.

Drugi tom Flesha je izlazio 1978. i 1979. godine i ovog puta sve epizode je napisao Geoffrey Miller a gotovo ceo serijal (sem poslednje dve epizode koje je uradio crtač Carlos Pino), nacrtao je pokojni Massimo Belardinelli o kome sam pisao u kontekstu drugog toma Heroja Harlema. Belardinelli je svakako bio bolje prilagođen stripu u kome su svi likovi loši momci a njegov rad sa dinosaurusima je bio sjajan, kreirajući table urnebesne, spektakularne akcije. Čitav serijal Flesh je rađen u relativno realističnom ključu, dakle dinosaurusima nisu pripisivane više kognitivne funkcije, a determinisanost „glavnih“ dinosaurusa u svakom serijalu se objašnjava instinktima i primalnim emocijama koje su izazvane ljudskim delanjem, pa je tako ovde glavni dinosaurus „Big Hungry“, ogromni pripadnik notosaurusa, dugovrate predatorske vrsta koja je živela u moru, rešen da ljudske lovačke podmornice uništava jer mu zadiru u lovište, ali se odlučuje za proaktivni napad na stacionarnu instalaciju tek kada mu jedan od pohlepnih likova pobije mladunce kako bi u pećini gde su oni bili mešteni sakrio upljačkano zlato koje namerava da prošvercuje u 23. vek.

Iako biologija – pa ni biologija iz 1978. godine – nije baš striktno poštovana u ovim narativima, drugi tom Flesh je suptilniji makar u svojim karakterizacijama i prikazivanju ljudske pokvarenosti koju kapitalističko uređenje zaoštreno konzumerističkim teorijama uvećava do apsurdnih razmera. Okvirni narativ je u ovom drugom tomu u principu sličan onom iz prvog – sem što se sve događa na moru a period je pomeren u trijas, nekih 200 miliona godina pre naše ere, pre diferencijacije kontinenata kakve danas poznajemo – ali je pripovedanje nešto slojevitije i kompleksnije, sa likovima koji utiču na zanimljve dramske preokrete i, naravno, MNOGO MNOGO krvoločne akcije. Belardinelli je ovde prosto sjajan nudeći često izuzetno kinematične kadrove i sekvence koji uverljivo pokazuju borbu orijaških guštera sa ljudima što prosto ne mogu da shvate šta im se dešava i ovaj mu je strip, očigledno, ležao znatno bolje nego Harlem Heroes. Jesam li pomenuo džinovske škorpije? Oh, MORATE da vidite džinovske škorpije...



Kolekcija Dino Files sadrži i priču Hand of Glory iz 2007. godine koju je Mills napisao (a Ramon Sola nacrtao) kao prikvel za prvi tom, nudeći izrazitije „vestern“ narativ, pa onda i nastavak, Texas, (Mills sa crtačem Jamesom Mackayjem) iz 2011. godine a koji uvodi nove likove – ćerku jednog od likova iz prvog toma kao prvu žensku protagonistkinju ovog serijala i prvu osobu sa protagonizmom koja nije apsolutno govno – i novog „glavnog“ dinosaurusa, krvoločnog Goreheada koji je zahvaljujući tehnološkim akcidentima iz prvog toma postao i vremenski nestabilan, a time i jako težak za ubiti. Ovaj je serijal ostao bez pravog kraja (ali je imao nastavak o kome ćemo samo malo ispod) a kolekciju dovršavaju dve kratke priče od kojih druga, The Buffalo Hunt, najeskplicitnije uspostavlja vezu između eksploatacije resursa novopronađenog američkog kontinenta iz naše istorije, sa futurističkom i metaforičkom eksploatacijom prošlosti u ostalim delovima Flesh univerzuma.

Druga kolekcija, Midnight Cowboys iz 2021. godine je direktan nastavak Texasa i ovo je ponovo kompletno napisao Pat Mills, a serijalizovano je u 2000AD 2012. godine. Sa ovom pričom, koju je opet crtao James Mackay priča o Goreheadu ali i pokretu eko-terorista koji pokušavaju da dinosaurusa živog dovedu u 23. vek kako bi obični građani videli kako to izgleda i tražili obustavu eksploatacije prošlosti, dovodi se do svog zaključka. Strip ima i neke od najizrazitije „naučnofantastičnih“ elemenata, od pomenutih efekata ubijanja ranih sisara na ljude u „našem“ dobu pa do mešanja ljudskih i dinosauruskih gena. Mills ovde okreće reflektor svoje kritike i prema zilotskim hrišćanskim vernicima, pokazujući kako se njihova fetišizacija čistote ponekad lako transformiše u mizoginiju, a kome je to važno, ovo je i strip koji eksplicitno prikazuje da među protagonistima ima seksa. No, njegovo sazrevanje nikako ne otupljuje oštricu cinizma i sirove, gritty kritike (da ne pominjem Mackayjev brutalni tuš) pa je završetak ponovo sjajno crnohumoran sa pokazivanjem da se „svestska glad“ 23. veka zapravo odnosi samo na Ameriku i Evropu a koje umiru od gladi zahvaljujući klimatskim promenama, i gde Afrikanci organizuju dobrotvorne koncerte da ih nahrane i imaju programe usvajanja belih beba.

Flesh, naravno, kao i većina ranih (a i kasnijih, da budemo fer) 2000AD stripova nije bio strip suptilne naracije i slojevitih metafora već, poput njegovih protagonista i antagonista, surova, gruba, sirova i energična erupcija besa, sipajući svoja upozorenja između gejzira krvi i iznutrica što su farbale njegove stranice. Kao takav on bi danas, uključujući kasnije epizode iz prošle decenije, mogao biti shvaćen i kao zastareo ali ovo nije tehnički tačno: Flesh je IZRAZITO aktuelan strip u ovom trenutku na ime svojih ideja, teza i koncepata a njegovo pripovedanje je bilo grubo i nesuptilno i u 1977. godini. Utoliko, ovo je strip kome nema šta da se doda ili oduzme. Dino Files možete direktno od izdavača kupiti ovde, a Midnight Cowboys, uprkos tome što ne vidim dugme za kupovinu, ovde. Pa, prijatno.

[milan]

Mnoooogo sam voleo ovaj strip u Eksu

[Meho Krljic]

Ko ga ne bi voleo!!!!!!! Dinosaurusi i kauboji, jebem mu.

[Meho Krljic]

All Talk je grafički roman urađen u stilu evropskih/ francuskih albuma, ali u izdanju kanadskog Black Panel Press. Ovaj je izdavač osnovan 2017. godine, eksplicitno inspirisan „evropskim grafičkim romanima“ i od tada je fokusiran na izdavanje grafičkih romana što ih rade autori sa raznih strana sveta a namenjeni su odrasl(ij)oj  publici. Imam nameru da se pobliže upoznam sa radom ove kuće, pogotovo što rade i u nekim od meni najomiljenijih žanrova (stripovane biografije slikara iz poslednjih stopedeset godina? DAJTE ODMAH NEMAM VREMENA DA ČEKAM), imaju sluha za queer autore koji dolaze iz društava koja nisu, jelte, severnoamerička i generalno se trude da im katalog bude raznovrstan i zanimljiv. Firma je, po svemu sudeći veoma mala i do sada je izdala šesnaest albuma, ali osnivač i šef, Andrew Benteau deluje kao čovek na svom mestu, sa strašću i posvećenošću da se pored svojih, jelte, glavnih poslova u marketingu, od kojih živi, bavi i ovime, i to se mora poštovati.



All Talk je, dakle, prvo izdanje Black Panel Press na koje sam stavio ruke i u pitanju je svakako interesantna kombinacija autora i motiva. Scenarista ovog albuma je Bartosz Sztybor, jedan vrlo zaposlen Poljak čija biografija kaže da se rodio 1984. godine u jednoj od najopasnijih četvrti u Varšavi i da je kao klinac želeo da postane gengsta reper ali se ipak na kraju odlučio da postane pisac. Zvuči kao definitivno manje profitabilna, manje uzbudljiva ali i bezbednija profesija, ali Sztybor izgleda ne želi sebi da previše olakšava stvari pa se njegov spisateljski rad proteže kroz nekoliko medija i kontinenata. Možda ga najviše ljudi prepoznaje kao direktora naraztva u poljskoj kompaniji CD PROJEKT RED, veoma uspešnom developeru i izdavaču blokbaster igara kao što su The Witcher i Cyberpunk 2077. I dok bi nekome to bilo sasvim dovoljno posla i odgovornosti, Sztybor očigledno ne voli mnogo da spava pa je on i autor stripova po Witcher i Cyberpunk 2077 predlošcima za američki Dark Horse, a napisao je i animiranu seriju Cyberpunk: Edgerunners za Netflix. U Poljskoj je uradio desetine stripova i grafičkih romana sa raznim crtačima (recimo Niezła draka, Drapak!, pa onda autobiografski Come Back to Me Again), da ne pominjem razne knjige za decu, a na strip festivalima u Brazilu, Poljskoj i Španiji je podobijao i razne nagrade za scenario. Naravno, napisao je i nekoliko filmova, scenario za dokumentarnu televizijsku seriju Kwatery Hitlera o mestima na kojima je Hitler živeo u Nemačkoj i Poljskoj, i publikovao stripove i u Francuskoj.

Sa crtačem na ovom grafičkom romanu, Francuzom po imenu Akeussel upoznao se na Instagramu i pitao ga da rade neki strip-projekat zajedno. Akeussel, inače diplomac fakulteta vizuelnih umetnosti, se bavio stripom, uglavnom kroz samizdat formate, ali je radio i u animaciji i u tom trenutku, veli Sztybor, nije bio raspoložen da se vraća stripu. Tokom par nedelja ćaskanja o filmovima i stripovima, dvojica autora su se dotakli serije The Wire i Sztybor je primetio kako bi Akeusselov stil bio idealan za strip koji bi imao sličan senzibilitet kultnom televizijskom opusu, ali sa mizanscenom postavljenim u Berlin, gde je scenarista jedno vreme živeo. Akeusselu je ovo, reklo bi se, bilo isuviše slatko da bi rekao ne, pa je projekat na kraju urađen. Black Panel Press je, kako to danas često mora, lansirao Kikstarter kampanju da pomogne finansiranje projekta (ne znam koliko je prikupljenih 2.118 kanadskih dolara pomoglo, ali neka se to računa kao preorderovanje od strane ljudi koji bi ovo svejedno kupili) i album je izašao pred kraj Marta.



Moram da primetim kako je All Talk strip koji priča jednu u principu vrlo poznatu priču, ali da je Akeusselov crtež ono što joj daje originalnost. Sztybor navodi The Wire kao jednu od glavnih inspiracija, što je svakako prepoznatljivo u mnogim elementima ovog stripa, ali kako se radi o vrlo mladim osobama različitih etniciteta, u urbanom getu jedne od evropskih metropola, fer je reći da se ovde da prepoznati i priličan uticaj kultnog filma Mržnja Matthieua Kassovitza.

Glavni junak ove priče je Rahim, mlad momak afričkog porekla u jednom od berlinskih kvartova gde se mešaju Afrikanci, Arapi, Turci i drugi imigranti i u kome, uprkos ostvarenju sna o tome da se dokopate bogate Evrope i započnete novi život, nažalost buja i kriminal, maloletnički i, jelte, punoletnički. Početak stripa nam pokazuje Rahima kako učestvuje u prepričavanju urbane legende o „Besmrtnom Alu“, lokalnom gangsteru koga su Turci izbušili mecima, uključujući pogodak u grlo, da bi im on, krvareći kroz zube rekao kako mogu da pucaju u njega koliko hoće ali ne mgu da ga nateraju da ućuti. Ova priča uveliko menja formu i detalje u prenošenju od usta do usta, ali glavna poruka ostaje netaknuta i Rahim intenzivno sanja o tome da jednog dana i sam postane ozbiljan gangster sa ozbiljnom zaradom ali i respektom u zajednici, kako bi klinci jednog dana ovakve priče pričali o njemu, raširenih očiju i srca ispunjenih strahopoštovanjem.

Rahim inače nije nekakav ozbiljan gangster, već više zgubidan koji živi sa samohranom majkom koja se, pak, smuvala sa lokalnim pandurom a kome je pokojni Rahimov otac bio, reklo bi se, neka vrsta doušnika. Rahimu ovo pravi grdnu konfuziju u glavi, da ne pominjemo stalna šuškanja da mu je otac zapravo bio gej i da je on nastao više kao način da se zametne trag a ne iz neke velike ljubavi. Pominjani policajac nije sad neka najmoralnija osoba na svetu, ali vidimo ga kako čini nekakav polovični pokušaj da Rahima uveri da mu je otac bio dobar čovek i kako ga savetuje da se okane gengbengovanja jer mu to neće doneti baš mnogo dobrog u životu.

Ali kad je (pseudo)očinski savet učinio išta korisno za napaljene, besne klince? Nikada, eto kada. Rahim ima dvoje bliskoh drugova, od kojih je jedan kul klinka Wiz, čiju čast Rahim stalno misli da mora da brani od lokalnih đilkoša iako je ona MNOGO kompetentnija za to (a i za sve ostalo) od njega, a tu je i Focus, jedini iz male ekipe koji je, čini se, evropskog porekla i koji jedini od sve troje ima nekakav stalan izvor prihoda.

E, sad, to što je taj izvor prihoda valjanje gandže, skanka i eksera lokalnim sitnim krimosima, jeste problem, ali Focus je definitivno najpreduzimljiviji i najbolje raspoložen, najekstrovertniji član malog ansambla, sa ambicijom koja je jasno definisana i naporom da se ona dosegne. Za razliku od njega Wiz je kul ali inertna, dok je Rahim ispunjen besom, nesigurnošću, željom da se dokaže, da bude uspešan i poštovan, ali bez jasne ideje kako sve to da postigne.

All Talk je, utoliko, jedna metodična disekcija koncepta toksične muškosti tamo gde taj koncept nanosi ozbiljnu štetu na dnevnom nivou. Rahim nije samo smrtno uvređen kada neko i pomisli da bi on potencijalno mogao da bude gej, već i reaguje patološki prejako kada oseti da je Wiz povređena čast, ali i smišlja sumanute planove kako da se dokaže u zajednici i demonstrira da nije „all talk“ nego ozbiljan, jelte, perspektivan mladi gangster koga stariji treba da primete a njegovi „klasići“ da uvaže i poštuju.



Nažalost, ovaj plan ne samo da je besmislen i opasan već je i izgrađen na potpuno bolesnim, izvitoperenim interpretacijama socijalnih odnosa i vrednosti u zajednici pa Rahim odlučuje da dela i sebe preventivno zaštiti od napada za koji sluti da dolazi i istovemeno pokaže da je faca. Njegovo dvoje drugova misle da to što on radi nije baš najpametnije ali drugarstvo je jače od pameti pa mu se pridružuju u loše promišljenoj pustolovini.  Ne moram ni da kažem da se, naravno, planovi uopšte ne odvijaju onako kako je Rahim zamislio i da neće, nažalost, baš svi na nogama dočekati poslednje strane ovog stripa.

Naracija u All Talk je vrlo rastegnuta i ovo u suštini deluje kao strip od 48 strana veštački razvučen na 120. Sztyborovi dijalozi su kvalitetni i hvataju taj duh tryhard tinejdžera koji pokušavaju da dokažu da su zreliji nego što bi trebalo, ali treba se i navići na to da je za maltene svaku repliku odvojen poseban panel i da dijalozi koji bi u nekom „pravom“ američkom ili evropskom stripu bili spakovani na jedan ili dva panela ovde zauzimaju po 4-5 tabli. No, ovo je svakako svestan estetski izbor i All Talk time emulira filmski ili televizijski ritam naracije, pogotovo sa insistiranjem na kadrovima uglavnom iste veličine kojih najčešće ima po dva u kaišu. Ovo nije rigidno pravilo i priča blago menja tempo – sa sve interesantnim flešbekovima i ubacivanjima sekvenci iz snova ili čiste simbolike između replika u dijalozima – ali ovde vro retko ima velikih kadrova koji bi pokazivali okruženje i pričanje je fokusirano na likove.

Naravno, likovi su ovde glavni jer njihova priča nije ni herojska pa čak ni antiherojska već izrazito gubitnička i All Talk prikazuje beznadnost življenja u getu, na samo nekoliko koraka od udobnosti i bogatstva „normalnog“ zapadnoevropskog života. To je priča koju uglavnom svi već znamo, ali ispričana pristojno i vrlo agresivnim a opet disciplinovanim grafičkim jezikom. Akeussel je vrlo karakteran u svom izrazu, sa jednom praktično fanzinskom estetikom ali i izgrađenim pripovednim tehnikama i sigurnošću. All Talk nije nekakav revolucionarni rad, dakle, ali bez sumnje zaslužuje pažnju i od mene dobija preporuku za čitanje. Black Panel Press opcije za kupovinu ima ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam petodelni Image serijal Nemesis Reloaded, a koji je ribut više od deceniju starog miniserijala Nemesis što su ga Mark Millar i Steve McNiven uradili u tom nekom prvom talasu Millarovih creator-owned stripova nakon odluke da više ne radi za velike izdavače. Doduše, do tog momenta je ovaj škotski autor već odavno bio na DC-jevoj crnoj listi, ali činjenica je da je u Marvelu mogao da bira šta želi da radi, pa je, nakon mejnstrim Fantastične četvorke kompletirao i ostatak Ultimate serijala na kojima je tada bio angažovan i onda, sa već snažnim holivudskim vetrom koji mu je duvao u leđa – Wanted je bio ogroman hit krajem prve decenije ovog veka – počeo da gradi imperiju koju danas znamo kao Millarworld.



Iako je Kick-Ass možda najpoznatiji strip što ga je Millar uradio nakon prelaska u isključivo creator owned vode, i ovaj je izrodio gomilu nastavaka i spinofova, od kojih neke čak nije ni pisao Millar,* autor nas u uvodu za Nemesis Reloaded iznenađuje podatkom da je baš Nemesis, četvorodelni mini koji su on i McNiven radili 2010. i 2011. godine za Marvelov creator-owned orijentisani imprint Icon, jedan od najsupešnijih projekata koje je ikada uradio, zaradivši njemu i kanadskom crtaču, citiram, „više para nego Marvelov Civil War, najprodavaniji grafički roman svih vremena“.
*da ne pominjem uspešan filmski serijal

Sad, nazvati Civil War „grafičkim romanom“ je svakako malo darežljivo ali jeste kuriozitet da je Nemesis, strip nestašne, vsiceralne energije ali bez previše dubine na kraju bio tako uspešan projekat. Nemesis, rekao bih, na neki način i epitomizuje Millarov pristup stripovima u njegovom post-Marvel periodu, sa ambicijom da u okviru kratkih miniserijala kreira prijemčive koncepte koji se lako mogu predstaviti nekakvom holivudskom producentu preko čašice na nekakvom koktelu, gde će crtež i generalni dizajn takođe biti upečatljivi, ali gde će zaplet, radnja i karakterizacija postojati samo u grubim crtama, najviše na nivou skice, sa idejom da, ako takav projekat bude prodat Holivudu, tamo barem ima legija i legija scenarista i skript doktora koji će razraditi potrebne detalje.

Otud je i Nemesis jedan od stripova koje sam pre više od deset godina pročitao i skoro odmah zaboravio, pa je njegov povratak u modernu Millarworld produkciju bio svojevrsno iznenađenje. I, sad, Nemesis Reloaded je ponovo odličan primer za Millarov rad u savremenom istorijskom trenutku: strip koji apsolutno obara s nogu kvalitetom crteža, donoseći urnebesnu akciju i visceralni krvopljus, koji sadrži i elemente trilera i misterije, pa i zrnce socijalne kritike – što smo već viđali u raznim Millarovim radovima, recentno u King of Spies – ali koji toliko uživa u svom samozadovoljnom, sadističkom nihilizmu da čovek ne može da se ne zapita da li Millaru možda treba terapija. Kako smo već negde rekli, Millar je u svom privatnom životu posvećeni katolik koji čak i ne psuje kada priča, ali su mu stripovi često eksploracija najgorih svireposti koje ljudski um može da smisli u jednom vrlo opštem, nesofisticiranom argumentu da je svet užasno mesto i da se u njemu, eto, događaju užasne stvari i da se, eventualno, razlika izmeu crnog i belog vidi u tome ko je prvi počeo da čini te užasne stvari.

Nemesis Reloaded tako njegov izdavač, Image, reklamira kao „the world’s most evil comic book“ i ovo je svakako narativ u kome se ne samo ubija, kasapi i muči već i u kome se sistematski, i sa velikom zluradošću ide na devastaciju fundamentalnih elemenata savremenog ljudskog društva. Što reče jedan od prikazivača na američkom internetu: „ako mrzite policiju oduševiće vas ovaj strip.“



Nemesis, titularni lik ovog stripa, je na neki način apoteoza svih superzločinaca partikularnog tipa. Ovo je visok, snažan muškarac u kostimu sa plaštom koji je, ironično, potpuno beo, maskom na licu i četrtastom, snažnom vilicom što ide uz široka ramena i snažne udove koji jednako rado vitlaju mačem i pištoljem. McNiven i Millar su Nemsisa očigledno modelovali tako da bude neka vrsta najmračnije moguće parodije na Betmena gde pored potpuno belog kostima ide i ogromno bogatstvo koje ovaj stavlja u službu svojih kriminalnih poduhvata, ali i teška priča o dečaku što je izgubio svoje roditelje sa deset godina, i koji je čitav svoj život stavio u službu odmazde za nepravdu koja smatra da mu je počinjena.

Nemesis Reloaded je, zaista, samo detaljnije prepričavanje ovog zapleta. Los Anđeles je, u post-COVID periodu, odabrao za gradonačelnika bivšeg policajca (i javnog tužioca) po imenu Joe Costello koji je na izborima pobedio koristeći nadimak Honest Joe i oslanjajući se na svoju višedecenijsku karijeru borbe protiv kriminala koja je jednako pazila na to da se počiste problematični krajevi grada gde je sirotinja trpela zulum od stane lokalnih sitnih siledžija, kao i da se razbucaju krupne korupcionaške afere. Nemesis dolazi u grad sa armijom lokalnih kriminalaca koje je regrutovao tako što je prvo pobio sve šefove njihovih bandi i obećao im kontrolu nad pripadajućm teritorijama nakon što mu pomognu u njegovom projektu, i prva stvar koju radi je pljaška izuzetno vrednih dragulja izvršena drsko, spektakularno i uz nerazumno visok broj civilnih žrtava. Nemesis, jasno je to od prve epizode, ne daje pet para za ljudski život pogotovo ako se taj ljudski život provodi u višim društvenim klasama, ali ni policija mu nije draga pa odmah nakon obavljene pljačke superkriminalac preko hakovanih lokalnih medija najavljuje da će sto miliona koje je od nje prihodovao vratiti narodu Los Anđelesa. Kako? Pa, tako što će platiti po deset hiljada dolara za svakog ubijenog policajca na ulicama grada. Ne treba ni reći da od tog trenutka Los Anđeles postaje praktično bojno polje sa hordama klinaca koji zovu pandure telefonom, prijavljuju hitne slučajeve nasilja, a onda pridošle patrole ubijaju bejzbol palicama kako bi njihove značke razmenili za novac.

Ovo je tipično millarovski buka-i-bes dizajn stripa koji bi neko drugi upotrebio za kompleksnu sociološku analizu ali Millar nema ni izdaleka tu vrstu ambicije. Kod njega je uglavnom sve na površini i ne valja kopati dublje jer ćete se verovatno raočarati kada tamo ne nađete ništa. To da se do kraja pokaže da Nemesisu uopšte nije bio potreban ceo set pis sa pljačkom dragulja je samo potvrda teze da Millar naprosto voli brutalne, sadistički intonirane minizaplete jer misli da njima daje nekakve filozofske iskaze a koji su u stvarnosti banalni i svode se na gore pomenutu tezu da je svet grozno mesto u kome ljudi rade grozne stvari. Nešto kasnije u stripu američka vlada šalje Nacionalnu gardu u LA koji više ne može da računa na svoju policiju, a Nemesisovo rešenje za ovaj problem je naprosto besmisleno komplikovana i besmisleno detaljno objašnjena zavera uništavanja života jedne žene koja će onda postati njegova alatka uništenja. Nije što je ovo prikazano sa jednim sadističkim nivoom uživanja u poniženju i seksualnoj eksploataciji žene, nego što je sve odrađeno površno, banalno, spakovano na jednu tablu zgusnute naracije tako da se dobije maksimum šokantnog i minimum bilo kakve sociološke ili psihološke refleksije na prikazane zločine. Millar iznova i iznova insistira da je svet užasno mesto na kome ljudi čine užasne stvari i ne trudi se da ode ni korak dalje. A što je, jelte, klasičan eskploatacijski pristup.



A to se odnosi i na centralne motive glavnog lika. Nemesis je čovek u osvetničkoj misiji ali ma koliko da se strip potrudi da pokaže kako on ima legitimne razloge za osvetu, njegovi metodi su takvi da je jasno da nije u pitanju čovek u potrazi za pravdom već psihopata koji nema nikakve ograde i neće prezati od uništenja stotina pa i hiljada nevinih života da bi dosegao onih nekoliko osoba koje su se o njega i njegove roditelje ogrešile. Opet, Millar MOŽDA ovo sve u svojoj glavi vidi kao ultra mračnu satiru koja pokazuje kako bi Betmen izgledao da nije imao Alfreda da ga podiže nakon smrti roditelja i umesto toga završio u sirotištu koje drži mafija, ali krajnji produkt je strip u kome ne postoji ni jedan simpatičan pa čak ni razrađen lik. Panduri koji moraju da pojme razmere Nemesisovog rata protiv Los Anđelesa su svi pisani u istom tonu i govore u frazama koje znate iz televizijskih serija dok je sam Nemesis stereotip šarmantnog kostmiranog psihopate koji voli zvuk svog glasa i nema nikakve kočnice kada je u pitanju ubijanje, naprotiv. Nemesis je neko ko u ubijanju očigledno uživa i čitalac definitivno nije tu da za njega „navija“ već da, ponovo, zaključi da je svet užasno mesto na kome se dešavaju užasne stvari i da u očajanju zaroni lice u šake.

A opet, nisam siguran da je to jedino na šta Millar računa. Objašnjavajući da je potpisao barem isto onoliko kopija Nemesisa koliko i mejnstrim hitova kao što su bili Civil War ili Red Son, da fanovi sami prave ručno rađeni merčandajs a da su prava na film otkupljena još 2010. godine i da Warner trenutno radi na tritmentu, Millar moguće računa i na masu napaljenih nerdova koji u Nemesisovom nihilizmu i psihopatskoj harizmi nalaze i neku vrstu katarzičnog, idolatrijskog potencijala. Nemesis je, čini se, antiheroj (mada je on zapravo apsolutni negativac ali u stripu koji nema ni jednog pozitivca) prilagođen generacijama uzgojenim na 4Chanu, Anonymous aktivizmu i njima sledstvenim svetonazorima koji su, znamo to, doveli i do klizanja u terorizam sa jasnim fašističkim predznacima. Ne tvrdim, da bude kristalno jasno, da Millar deli ideološke platforme sa ijednim alt right misliocem ili aktivistom, ali njegovi stripovi povremeno, a Nemesis jače od svih, kao da rado uspostavljaju tu tezu da su svi krivi i da društvo nije vredno spasavanja te da su kreativni sadizam i destrukcija legitimne forme ekspresije.

U Nemesis Reloaded je ovo možda i jasnije istaknuto jer Millar pored glavnog zapleta ima i seriju flešbekova na Nemesisovu, jelte, mladost i transformaciju u superkriminalca kakvog danas poznajemo, a koja, kroz korišćenje vrlo readymade tropa (što i sami imaju jasne paralele sa Betmenom) postavljaju jednu konspiratološku osnovu za čitav Millarworld univerzum. Millar ovde ide unatrag kroz vreme sve do Wanted, jednog od najranijih njegovih creator owned/ Millarworld stripova u kome je, pre punih dvadeset godina škotski autor demonstrirao fascinaciju superzločincima, sadizmom i nihilizmom, praveći pripremu za Big Game, „prvi Millarworld krosover“ najavljen za ovo leto.



Da bude jasno, ovaj konspiratološki sloj ne doprinosi osnovnoj priči Nemesis Reloaded na ikakav značajan način i jasno je da je na nju natakaren kako bi se kreirala spona sa širim Millarworld univerzumom, ali jeste donekle fascinantno da Milar koji duže od decenije programski pravi plitke stripove sa jednostavnim zapletima i jedva definisanim likovima sada sve to želi da poveže kroz krosover. S jedne strane, brinem se na šta će to ličiti jer ni Civil War, njegov najuspeliji krosover koji je ikada napisao nije bio i dobar strip – a tu je kao imao i urednike iznad sebe i koristio likove sa poluvekovnim istorijama – ali ne mogu da ne budem impresioniran Millarovom energijom i ubeđenošću da je ovo ne samo nešto što treba već i što može da uradi.

Impresioniranost ide i na ime crteža na Nemesis Reloaded. Ovde je umesto Stevea McNivena na olovkama i tušu DC-jev španski majstor Jorge Jimenez i, pa, ako je iko mogao da zameni kanadskog superstara, to je Jimenez. Millar za Millarworld stripove po pravilu bira izvanredne crtače, svestan da je, bez obzira na činjenicu da su scenaristi danas smatrani „glavnim“ autorima stripa, zapravo dobar crtež više nego presudan u prodaji i ako je Nemesis Reloaded suštinski plitak i grubo urađen strip što se tiče priče i karaktera, u grafičkom smislu ovo je jedna od najboljih stvari koje sam ove godine video u američkoj produkciji. Jimenes je prosto drsko raskošan i u akciji i u atmosferi i u lejautu tabli i u režiranju borbe i mada je sve to, jelte, krvoločno i uznemirujuće, njegov crtež ima mnogo više estetike nego Millarov scenario. Kolore je ovde ponovo radila takođe izvrsna Giovanna Niro a Clem Robins je bio zadužen za izuzetno ukusan letering pa je Nemesis Reloaded prelep strip koji vredi pročitati sve i da se zgražavate na svaku rečenicu koju je Millar napisao. Pa... eto. Videćemo kakav će Big Game biti (makar znamo da će i tu crtež biti izvrstan jer je na zadatku Pepe Larraz), a do tada, Nemesis Reloaded možete na Amazonu izspazariti ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam šestodelni serijal izdavača Ahoy Comics, Billionaire Island: Cult Of Dogs, a koji je na dosta mesta na internetu nazvan ključnim satiričnim stripom 2022. godine. Kako je u pitanju novi rad scenariste Marka Russella i crtača Stevea Pugha i nastavak njihovog dosta uspešnog originalnog serijala Billionaire Island iz 2020. godine, onda je jasno da ovde operišemo sa poznatim vrednostima i da je pitanje samo koliko je satira uperena na najbogatije ljude na svetu i njihovu neprirodno veliku, nesrazmernu akumulaciju kapitala mogla da postane oštrija a koliko smešnija tokom godina pandemije.



Ovo sam čitao, kao i neke druge Russelove radove u sklopu priprema da se obrušim na njegov ulazak u univerzum Incala, a o kome ćemo pričati za koji dan. Russell je, iako je stripove počeo da piše srazmerno nedavno, debitujući negde 2015. godine sa serijalom Prez za DC, uspeo da za sebe izgradi ne samo ime već i reputaciju autora koji ume da piše promišljene, atmosferične stripove što umeju o aktuelnim društvenim, jelte, problemima i protivrečnostima da govore na duhovit način ali i iz perspektive melanholičnih protagonista čija refleksija na stvarnost oko njih čitaocu prenosi do tada možda neprimećene nove emotivne slojeve žanrovskih stripova. Ovo ga je odlično poslužilo kada je pisao superherojski mejnstrim a svakako je pomoglo i što se Russell nije dao zarobiti na nekom tekućem superherojskim serijalu pa su njegovi One Star Squadron za DC i Fantastic Four: Life Storyprofitirali od činjenice da su u pitanju bile zaokružene, jasno definisane priče sa početkom i krajem, takođe lišene potrebe da imaju obaveznu količinu akcije, pa je Russell mogao da plasira svoje ideje kroz likove koji provode mnogo vremena u kontemplaciji o svom životnom putu i njegovoj svrhovitosti.

Ipak, Russell je najpoznatiji na ime svojih satiričnih stripova, a kako se u Severnoj Americi satirični strip uglavnom pojavljuje u novinama i nije čest u magazinskom izdavaštvu, tako i Russell uz još par kolega (Bryce Ingman i, uh, Garth Ennis... kad je već Nick Spencer odustao) praktično drži ovaj deo tržišta sam, pa mu onda i nije teško da konstantno dobija pohvale da je najbolji u tome što radi. Opet, da ne budem ciničan, činjenica da Russellovi stripovi uspevaju da pridobiju publiku i da ih izdavači uglavnom tretiraju kao propisne mejnstrim radove, sa kvalitetom produkcije nerazaznatljivim od ostatka njihove ponude znači da Russell ipak radi dobru stvar, nudeći često obrade tema kojih se drugi ne dotiču a koje su, te obrade, pitke i lako shvatljive za široku čitalačku publiku naviklu na neke druge sadržaje.

Pišući krajem 2020. godine o originalnom Billionaire Island, ocenio sam da je Russellov rad prijatan, zabavan, da ima odličan komični tajming – uz takođe odličnog Stevea Pugha čiji crtež je idealna realizacija Russellovih ideja – ali da se tematski on bavi prevashodno obilaskom opštih mesta. Zajedljiva komedija usmerena na dekadentni sloj najbogatijih stanovnika planete Zemlje koji imaju sasvim druge poglede na svet pa i sasvim osobene PLANOVE za taj svet ovde se uglavnom zadržala na lakom pokazivanju prstom na najočiglednije apsurde u današnjem istorijskom trenutku i prirodno, intuitivno ismevanje narcisoidnih kreatura koje smatraju da su posebne, kao i da su taj svoj posebni status izborile nekakvim svojim posebnim kvalitetima, iako je veliki broj njih naprosto imao sreće da se rodi tu gde se rodio.

Billionaire Island: Cult Of Dogs nastavlja se direktno na završnicu originalnog stripa i u njemu se oseća ta post-pandemijska pamet ili makar promena percepcije koju smo zajednički iskusili tokom pandemije a koja, ta promena percepcije i prinos pameti, nije zapravo uvećala naš optimizam. Pomalo je i, jelte, zabrinjavajuće osvrnuti se na početke 2020. godine i globalno širenje zaraze, setiti se da smo svi stiskali zube i govorili da, kad ovo prođe, ima da osetimo veliko okašanje. No , sada, kada je to uglavnom zaista prošlo i COVID-19 se svrstava u infekcije koje su među nama ali ne prete preplavljivanjem naših zdravstvenih sistema – sem ako ne budemo BAŠ neozbiljni – preovlađujući osećaj je, pa, gorčina?



Delom i jer svi razmišljamo je li moglo da bude bolje i jesmo li mogli da bolje zaštitimo one najugroženije od zaraze i bolesti. Ali delom i jer je pandemija razotkrila neke poražavajuće istine o čovečanstvu. Jedna od njih je dalje enormno bogaćenje najbogatijih osoba na svetu tokom perioda koji je obeležio opšti pad ekonomskih pokazatelja i recesija u dobrom delu planete. Druga je i „zvanično“ unapređenje konspiratoloških urbanih mitova u legitiman (ili makar za ignorisanje nemoguć) deo javnog diskursa. Već smo ovde više puta govorili kako je nekada „teorija zavere“ podrazumevala spekulisanje o vanzemaljcima i ravnoj Zemlji a da danas politički i društveni lideri ispaljuju sumanute ideje vezane za, između ostalog, biologiju i medicinu putem masovnih medija i „zvaničnih“ komunikacijskih kanala i da ovo ima sve više – žaslosnog – uticaja na javne politike. Pandemija je ozvaničila eru post-istine u istoriji čovečanstva i teško je ne biti malo smrknut zbog toga.

Billionaire Island: Cult Of Dogs se oslanja upravo na ova dva motiva za svoj narativ. U zapletu ovog stripa stoji činjenica da je ostrvo milijardera iz prvog serijala uništeno, da je sa sobom povuklo veliki broj najbogatijih osoba na svetu i da je ishod bilo urušavanje svetske ekonomije. Naravno, Russell je Amerikanac pa urušavanje svetske ekonomije ovde prevashodno znači da se AMERIČKA ekonomija urušila i da su Sjedinjene Američke države prestale da zaista postoje. Administracija koja je predvodila veliku naciju, suočena sa nestankom velikih akumulacija kapitala koje su tu naciju održavale u pokretu – uglavnom, implicira strip, na ime vere i nade u kapital a ne na ime konkretne vrednosti koju on zaista dodaje radnom procesu – je odustala od pokušaja da zemlju održi na okupu pa je ona spontano dezintegrisana na manje celine koje predvode najbogatiji pojedinci i kompanije.

U praktičnom smislu, uprkos spontanom pojavljivanju naoružanih milicija i enklava radikalnih ideologija, ovde nema klasične medmaksovštine i društvo po inerciji nastavlja u sličnom smeru kao i ranije samo sada sa još izraženijim konzumerizmom i korporativnim ideologijama koje zamenjuju nacionalne.

Russell ovde može da se igra na jednom bogatom igralištu ukazujući ne samo na to kako je marketing zamenio „klasičan“ javni govor nego i da su mu se onda pridružile teorije zavere pa da ono što je ostalo od američke javnosti luta između krajnosti koje su apsurdne čak i kada se pogledaju svaka za sebe a tek zajednički nemaju smisla. Ipak, one sve opstaju i javno mnjenje, onoliko koliko ga ima, svodi se na nadvikivanje oko bizarnih teorija zavere i nade da će „najbogatiji čovek na svetu“ nekako iskoristiti svoj nagomilani kapital da ponovo pokrene posrnulu ekonomiju i vrati sve u stanje kakvo je bilo pre kolapsa.

Ova vera u kapital i potpuno prenebregavanje činjenice da je rad ključni deo stvaranja vrednosti – bez koga je kapital suštinski impotentan – je, naravno, vrlo aktuelna u današnjem istorijskom trenutku pa je Russell s pravom potencira. Cult of Dogs iz naslova ovog miniserijala odnosi se, naravno, na činjenicu da je najbogatiji SISAR na svetu pas koga pamtimo iz prvog serijala a koji je bizarnim spletom okolnosti postao pravni vlasnik bogatstva koje se validira na stotine triliona američkih dolara. Pas je, naravno, još uvek negde tamo, na onome što je ostalo od ostrva a američko društvo koje je u rasulu ali i dalje ume da zamisli spas samo kao vraćanje na haos koji je postojao neposreno pre kolapsa, čini sumanute napore da ga pronađe jer će to na neki način vratiti stvari u normalu.

Ta ideja da rešenje za problem koji je kreiran zloupotrebom tržišta leži u upumpavanju JOŠ novca na tržište je, naravno, u satiričnoj srži ovog stripa, ali je njegova glavna teza zapravo da je tržište ne onaj „prirodni“ regulator, koji adamsmitovskom „nevidljivom rukom“ nekako sve na kraju dovede u pravu ravnotežu koja najvećem broju ljudi najviše odgovara, već da je tržište, pogotovo u današnjem istorijskom trenutku kada su kapital i rad transformisani u apstraktne finansijske „proizvode“, puka igra na sreću.




Jedan od likova doslovno u epistolarnoj formi (pišući pisma koja zatim baca u okean) objašnjava da je u firmi bio prokažen kada se otkrilo da kapital ulaže ne u hartije od vrednosti i deonice već da ga koristi za klađenje na trkama pasa. Opet, kako on ukazuje, njegov učinak na kladionici bio je načelno bolji od učinka većine kolega koje su tržišnu igru igrale „normalno“ i veliki deo njegove refleksije na svoj život i karijeru odnosi se upravo na promišljanje toga je li njegov način rada bio etički neprihvatljiv, da li je on zapravo imao stvarne veštine i kapacitete da rukuje velikim količinama – tuđeg – novca i šta to sve znači za ljude koji žive od svog rada.

Ovde se vidi i da Billionaire Island: Cult Of Dogs zapravo, i pored glasne, često pomalo i visceralne komedije (pogotovo kada se bavi teorijama zavere) ima izraženiji taj element melanholične refleksije, koji je dosta čest u Russellovim stripovima (videti pod Not All Robots između ostalog) i da je balans između satiričnih gegova i dugačkih monologa u scenama koje prikazuju samotno putovanje radije nego nekakvu „akciju“ ono po čemu se ovaj nastavak izdvaja od originala.

Što jeste prijatan balans ali vredi primetiti da Russell ovde u principu žrtvuje zaplet toj atmosferi stripa i toj niski gegova koji su povremeno zaista smešni. „Glavni“ zaplet se ovde tiče novinarke koja pokušava da – u svetu koji je odavno prestao da se interesuje za istinu – raščivija neke korporativne tajne što bi mogle da imaju devastirajuće efekte po stanovništvo, ali zapravo Billionaire Island: Cult Of Dogs i pored velikog broja strana u svojih šest brojeva, nema mnogo prostora da se ovim zapletom pozabavi ozbiljnije niti da lik novinarke proradi dublje pa on u konačnici i nema tako veliki efekat humanizovanja narativa kako je možda bilo planirano.

No, strip svakako ostaje prijatan i pitak a velikim delom i zahvaljujući odličnom crtežu Stevea Pugha i kolorima koje daje Chris Chuckry. Pugh i Chuckry kreiraju realističan, vrlo „mejnstrim“ vizuelni identitet stripa u kome su onda instance vizuelne komedije vrlo efektne i imaju težinu možda i više nego Russellov tekst, dajući stripu energiju nestašne satire i urnebesnog apsurda koju Russellovi suzdržani dijalozi onda samo lepo podgrevaju. Leterer je ovde bio Rob Steen, perfektno zaokružujući dizajn i vizuelni identitet stripa.

Billionaire Island: Cult Of Dogs je, dakle, dosta siguran povratak tima na teren, sa tematski apdejtovanim serijalom, ali i sa ponešto promenjenim tonom u odnosu na original. Ako ste voleli originalni Billionaire Island, ovo se svakako preporučuje za čitanje jer iako Russellova satira i dalje ne ide preduboko, ona se svakako bavi temama koje jesu aktuelne i, nažalost, deluju kao da će biti sve aktuelnije. Kolekcija izlazi krajem meseca a pojedinačne epizode imate ovde.

[Meho Krljic]

Iako nisam neki specijalno istorijski nastrojeni gik, nije da nemam nikakve inklinacije ka istorijskoj fikciji. Kao dete sam rado čitao romane Henrika Sjenkjeviča koji su se bavili krstaškim ratovima i turbulentnom istorijom Poljske i Litvanije tokom prelomnih momenata sedamnaestog veka. U tom smislu, nije mi bilo strano ni da pročitam Cossacks 1: The Winged Hussar, odnosno prvi u planiranom nizu albuma koji se bave istim istorijskim periodom i istim teritorijama, dajući hroniku života mladog pripadnika husarske konjice, Litvanca Karlisa a koji se odmetnuo i pridružio Kozacima, zgađen sistematskim ubijanjem koje je njegovoj husarskoj jedinici naređeno.



Ovaj album izašao je prošle godine, prvo u originalu (kao Cosaques, Tome 1 Le Hussard ailé), na Francuskom jeziku za belgijski Le Lombard, da bi ga onda Cinebook preveo na Engleski a digitalno izdanje, koje sam ja i čitao je do nas stiglo takođe prošle godine posredstvom inicijative Europe Comics. U međuvremenu nismo dobili drugi album u Engleskom prevodu ali je i ovaj jedini koji imamo u dovoljnoj meri zaokružena priča da ga čovek pročita i bude zadovoljan a da sa pozitivnom anticipacijom očekuje najave narednih nastavaka.

Već sam pomenuo Sjenkjeviča u prvom pasusu. Poljski Nobelovac je svoju trilogiju začetu romanom Ognjem i mačem krenuo da objavljuje 1884. godine, sa namerom, kako ga citiraju, da ohrabri srca Poljaka koja su već stotinak godina bila slomljena podelom Državne zajednice Poljske i Litvanije. Radnja romana je smeštena u Ukrajinu sa početkom u 1648. godini pa tu postoji mnogo poklapanja sa stripom o kome danas govorimo, koji je takođe smešte u Ukrajinu, samo 14 godina ranije, baveći se komplikovanim ratovanjima na ovim prostorima. Neću da kažem da je strip izbačen 2022. kako bi se na bilo koji način nadovezao na aktuelnu agresiju Rusije na Ukrajinu – na kraju krajeva ovakvi albumi nastaju mnogo duže nego što bi bilo potrebno za ovu vrstu brze reakcije na aktuelna dešavanja – ali jeste došao u zgodnom trenutku da se malo pretrese istorija ovog regiona i vidi koliko je tu vekovima bilo sukobljenih naroda. 

Iako bi, naravno, bilo zanimljivije da su autori stripa poreklom iz, jelte, regiona, ovo su ipak pravili Francuzi. Scenarista Vincent Brugeas je, KAKVE LI KOINCIDENCIJE, diplomirani istoričar ali njegova biografija kaže da je, bežeći od porodične tradicije odlučio da se ne bavi podučavanjem već da proba da se izdržava od pisanja. Još u srednjoj školi su se on i crtač Ronan Toulhoat upoznali i zbližili pa iako je Toulhoat učio za inženjera, njegov izbor profesije je na kraju bilo da postane crtač i ilustrator. Brugeas i Toulhoat su rešili da se zajednički oprobaju u medijumu stripa pa im je prvi zajednički rad, nazvan 109, objavljen za Akileos 2010. godine nudeći alternativnu istoriju Drugog svetskog rata. Posle nekoliko albuma u ovom serijalu usledilo je pivotiranje na „pravu“ istorijsku fikciju sa Ira Dei za Dargaud, serijalom smeštenim u Vizantiju 11 veka, a koji je izbacio tri albuma. Toulhoat je u međuvremenu radio i na raznim filmovima i videoigrama, dok je Brugeas sa crtačem Thomasom Legrainom uradio serijal The Regiment, baveći se britanskim SAS trupama u Severnoj Africi tokom Drugog svetskog rata.




Na Cossacks su se Brugeas i Toulhoat udružilii sa koloristom po imenu Yoann Guillo čiji su snažni, ubedljivi kolori uveliko oživeli ovaj album i dali mu jaku dinamiku. Guillo već na početnim tablama perfektno uklapa svoje gradijente da kod čitaoca ostavi snažan utisak kombinacije dima, magle, vreline krvi i zalazećeg sunca dok protagonist Karlis posmatra bojno polje prekriveno telima. Njegov šlem je bačen na zemlju a mladićevo lice užasnuto, pa uprkos pohvalama vođe njegove jedinice, Karlis rešava da odmah tu, pored obale Dnjepra, negde južno od Kijeva, dezertira iz Husara.

Krilati Husari, elitna poljsko-litvanska teška konjica, bili su jedan od najvećih aduta ove zajednice država u ratovanjima između ranog šesnastog i poznog osamnaestog veka. Ne samo dobro opremljeni za borbu – sa asortimanom hladnog i vatrenog oružja i oklopa – Husari su bili i vizuelno dizajnirani da uteraju strah u kosti noseći na leđima krila napravljena od perja ptica-grabljivica postavljenih na posebne ramove.

Ova vojska ratovala je sa mnogo različitih protivnika, od Šveđana i Rusa do Turaka Osmanlija, a ovaj partikularni strip se događa u godinama koje prethode velikom ustanku Bohdana Hmeljnickog, atamana ukrajinskih Kozaka iz Zaporožja, započetom 1648. godine sa namerom da se poljsko-litvanski uticaj oslabi a u Ukrajini stvori nezavisna kozačka država. Hmeljnicki nije, dakle, bio samo vojskovođa već i ambiciozni državotvorni političar koji je na kraju ustanka sa Rusijom sklopio sporazum o zajedničkom caru, čime je Ukrajina efektivno izašla izvan poljske sfere uticaja i bila pripojena Rusiji. Naravno, danas će svaka šuša imati svoje mišljenje o tome da li to dokazuje da Ukrajina mora da zauvek pripada Rusiji pa je time trenutna agresija apsolutno opravdana, ili, naprotiv, dokazuje da se Hmeljnicki iz ovog ili onog razloga kladio na pogrešnog konja i osudio Ukrajinu na tri i po veka maltretiranja, ali ovaj strip zbog svega toga svakako ima veoma interesantan, veoma dinamičan vremenski period da se u njemu dešava.

No, i pored gomile naroda i frakcija koje se u Cossacks 1: The Winged Hussar sukobljavaju (ili sarađuju), jer tu su pored Poljaka, Litvanaca, Kozaka, Husara, Rusa, Turaka, Moldavaca itd. još i Tatari, ovaj je strip zapravo napisan tako da se sva ta istorijska natezanja prikažu iz perspektive ljudi sa samog, jelte, terena. Ovde ne pratimo vojskovođe, visoku vlastelu i vladare*, već pre svega ljude koji žive skromnim životima – bilo kao najamna vojska, bilo kao stočari i ribari – i koji imaju svoja mišljenja i svoje ambicije vezane za promenljive istorijske okolnosti u kojima žive ali su, vrlo jasno, vrlo očigledno, osuđeni da idu tamo kuda moćniji ljudi od njih odlučuju.
*nenamerna asonanca je najbolja asonanca

Otud je motiv husarskog konjanika, Karlisa, koji dezertira iz svoje jedinice i pridružuje se Kozacima dobro odabran kao centralni pokretač radnje. Ne samo da Kozaci – koji bi trebalo da su prirodno sumnjičavi što u njihove redove dolazi neko iz ipak druge vojske pa još tvrdi da to radi kako bi ih upozorio da će Husari uskoro udariti na njih i da neće imati milosti – pokazuju priličnu dozu poštovanja za momka koji je zapravo uspeo da čitavu čestu Husara nekoliko dana zavlači po okolini Dnjepra i da ne bude uhvaćen, već i njegova matična jedinica, predvođena veteranom Sigismundom u kasnijem toku priče odstupa od svojih naređenja kada ovaj uluči priliku da uhapsi Karlisa i njegovu izdaju kazni na najstroži način.



Scenario ovde stavlja u interesantan kontrast dve legendarne vojne formacije a koje predstavljaju i različite poglede na svet dva naroda – ili dve grupe naroda – iz kojih dolaze. Husari, naravno, reprezentuju u ovom trenutku snažnu državnu zajednicu koja ima izvesne imperijalne ambicije na teritoriji Ukrajine, dok su Kozaci slobodoljubivi i radije će prići ruskom caru koji ih u ovom trenutku ne napada nego da saviju kičmu pred Poljacima i Litvancima.

No, sam Karlis ima mnogo prizemljeniju, ličniju perspektivu. Njegov motiv za dezertiranje i pristupanje Kozacima je pre svega jer je umesto slave na bojnom polju u svojoj prvoj bici prisustvovao pokolju – a dalja naređenja su pokazala da je ovo modus operandi do daljnjeg, sa idejom da se pod pretnjom smrti razoružaju svi civili u Ukrajini kako ništa ne bi stajalo na putu poljsko-litvanskoj moći – a iako se pokazao kao dobar borac, on je originalno učio da bude teolog (pristupivši Husarima tek nakon smrti starijeg brata koga je porodica za to opremala) pa mu je ideja da hrišćanski narodi ratuju i ubijaju se međusobno, pored osmanlijske pretnje koja se nad svima njima nadvila – apsurdna.



Cossacks 1: The Winged Hussar ne pokušava da na svojih šezdesetak strana raščivija sve kompleksnosti ovog istorijskog perioda i radije, a i mudrije, fokus stavlja na likove, prevashodno Karlisa i njegov trud da se dokaže Kozacima kao legitiman saveznik, koristeći svoj status progonjenog dezertera kao mamac kojim će usporiti husarsku policijsku, jelte, akciju po Ukrajini*, barem dok Kozacima ne stignu pojačanja. Pored Karlisa tu je nekoliko mlađih i starijih likova, među njima veteran Saško, ali i tajanstvena Tatarka Zahra koja jaše sa Kozacima, malo govori i savršeno se služi lukom i strelom.** Ova mala ekipa sledi Karlisa u nizu gerilskih napada na husarske snage, kako bi usporili njihovo napredovanje i dali Kozacima vremena da se pregrupišu i spreme za odbranu...
*U kojoj im pritom pomaže Juri, jedan od „registrovanih“ Kozaka, odnosno Kozaka koji su stupili u službu poljskog kralja i dobijaju za to platu
**a u vreme kada već i većina Kozaka koristi puške kao primarno sredstvo borbe na daljinu

Strip je, dakle, razumno romansiran i tu se jedan deo prostora troši i na interpresonalne odnose pa čak i naznaku erotske tenzije, ali Brugeas ne preteruje sa fikcionalizacijom i, uz sve žanrovske elemente koje ćete ovde prepoznati, Cossacks 1: The Winged Hussar uspeva da očuva dobru meru istorijske verodostojnosti, barem po tonu i načinu na koji su složeni odnosi među vojskama i narodima sažeti. Priča otud ima zapravo shvatljiv zaplet, razvoj i rasplet na kraju koji, sasvim jasno, pokazuje da je ovo samo epizoda u ratu koji će trajati još dugo.

Grafički, Cossacks 1: The Winged Hussar je simpatično rađen sa karakternim likovima – a koji svakako jesu malčice „stripovski“ prestilizovani i često nose mnogo manje odeće na sebi nego što bi bilo očekivano za one krajeve – i dinamičnim lejautom tabli. Toulhoat uspeva da mu desetine muških likova sa brčinama i puškama ne izgledaju sve identično a Guilloi kolori rade ogroman deo posla i u scenama gde se ćuti i komunicira samo pogledima, i u scenama jahanja preko prostranih, impresivnih tajgi, a onda i u scenama visceralne borbe i pokolja koje imaju kinematsku dimenziju.

U celini, Cossacks 1: The Winged Hussar je pristojan, interesantan istorijski strip koji, rekao bih, nalazi pravi meru interpersonalne drame da komplikovanom istorijskom narativu da opipljiv ljudski sloj a da opet ne odvuče priču u nekakva psihologiziranja i sapunske opere. Grafički prijemčiv, ispripovedan sasvim ekonomično, on je u dovoljnoj meri zadovoljio moje potrebe i zaintrigirao me da čekam nastavak. Amazon ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Bez nekog posebnog povoda, sem nostalgije za preminulim Georgeom Perezom, ovih sam dana čitao Marvelov sedmodelni strip iz 1977. godine, Logan’s Run, jedan izvanredan primer sumanute sinergije i dementne derivacije koja je pre četiri i po decenije bila neka vrsta standardne procedure u ukrštanju medija popularne kulture. Daleko od toga da je Logan’s Run bio najbolji Perezov rad iz ovog (ili ma kog drugog) perioda, ali s obzirom da je ovo i jedan od prvih njegovih stripova koje sam čitao u životu, presudno je uticao na moju percepciju američkog stripa generalno ali i na moju ljubav ka Perezovom crtežu partikularno. Objavljvan u strip Reviji Denis, Politikinom magazinu koji je objavljivao puno dobrih britanskih, evropskh stripova, ali izbegavajući „standardnu ponudu“*, Logan’s Run je na srpskohrvatskom jeziku izlazio od Novembra 1977. godine do Januara 1978. (u brojevima 79, 80, 81, 82 i 86) i uredno završio svoj narativni luk od pet epizoda koje je Marvel u originalu izdao svega nekoliko meseci ranije (prva Marvelova epizoda je nominalno iz Januara 1977. godine, a što u praksi znači da je u prodaji bila negde pred kraj 1976, taman da se nadoveže na film koji je još uvek ponegde bio u bioskopima do tog momenta). No, ono što u to vreme mali Mehmet nije znao – a ne možemo mu MNOGO zameriti, ta imao je tek šest i po godina i još nije išao ni u školu za ime sveta – je da je Marvel onda nastavio narativ i posle pete epizode, pokazujući čitaocima šta se dešavalo NAKON završetka narativa koji su pružali literarni i filmski predložak. Ova vrsta hubrisa i divljačkog ali nekako šarmantnog kapitalističkog impulsa da se koliko-toliko popularni properti proširi, pa makar i na silu, je bio i relativno uobičajen pristup za derivativne radove u ono vreme pa je Logan’s Run na neki način poslužio i kao predložak za to kako će Marvelovi stripovi par meseci kasnije kreirati nastavak narativa Star Wars pre nego što je snimljen naredni filmu serijalu...
*u smislu da su franko-belgijski klasici uglavnom već izlazili u Panorami pa Gigantu, Stripoteci i Super Eks Almanahu, da je superheroje i 2000AD radio Eks Almanah itd.



Logan’s Run je prvo bio roman, kratka distopijska priča iz 1967. godine koju su napisali William F. Nolan i George Clayton Johnson. Iako danas šezdesete posmatramo kroz nostalgičnu prizmu leta ljubavi, seksualnog oslobađanja, rokenrol halucinacija i psihodelije, istina je i da je naučna fantastika u ovom periodu doživela ubrzano sazrevanje i da su sa hvatanjem zaleta za novotalasne revolucije distopijski narativi bili sve popularniji. Logan’s Run se sasvim izvesno inspirisao omladinskim buđenjem i protestima šezdesetih jer je njegov zaplet oslonjen na ideju ljudskog društva koje vrednuje mladost do te mere da u njemu starijih osoba i nema. U kontrasu sa NAŠIM svetom u kome je starenje populacije najizraženiji demografski trend, Logan’s Run se dešava u urbanizovanom, visokotehnološkom svetu 22. veka gde se život okončava u 21. godini ritualnim, doduše humanim pogubljenjem izvršenim toksinom koji izaziva kod umirućeg osećaj zadovoljstva i mirnoće. Na ovaj način ideal društva mladosti i energije je postignut u praksi, a populacija se odražava na istoj brojnosti, čime je maltuzijansko prokletstvo vezano za neravnomeran rast stanovništva i resursa izbegnuto. Protagonista Logan-3 je član specijalne policije, Sandmana, a koji love „begunce“ odnosno runnere, one koji pokušavaju da izbegnu egzekuciju i žive preko alociranog broja godina.

Logan’s Run je bio dovoljno uspešna knjiga da dobije dva nastavka, prevashodno podstaknuta prijemom filma koji je u bioskope ušao 1976. godine. Ova režija meni inače dragog Britanca Micahela Andersona (odgovornog za Dambusters, All the Fine Young Cannibals, Around the World in 80 Days, ali i prvu filmsku adaptaciju Orwellove 1984) će biti samo jedan u nizu njegovih radova na adaptacijama savremene naučne fantastike. Pored 1984. Anderson će kasnije uraditi i ekranizaciju palp junaka Doca Savagea a onda u osamdesetima i televizijsku seriju po Bradburryjevim Marsovskim Hronikama, pa se krajem devedesetih vratiti Verneu sa serijom 20,000 Leagues Under the Sea. Mojoj generaciji je Anderson poznat i kao režiser filma Orca iz 1977. godine, jednom od uspešnijih imitacija Spielbergovih Jaws.

Sa Logan’s Run Anderson nije dobio posebno sjajne kritike, jer je narativ delovao pomalo smušeno a kombinacija cerebralnije filozofske potke i akcione realizacije nije sjajno funkcionisala – mada je istina i da sam ja kao klinac bio dovoljno impresioniran set dizajnom i kostimima da mi ovo ne zasmeta previše. Činjenica je da je film u priličnoj meri izmenio radnju romana, delom zbog budžetski prezahtevnog finala knjige, delom zbog potrebe da se priča utemelji na „akcionijem“ narativu i jasnijem sukobu između likova.

Strip, a čiji je scenario isprva pisao meni omiljeni Gerry Conway, je kroz prvih pet epizoda zapravo dosta verno sledio priču filma i on i sam demonstrira da ovaj narativ, jasno razdeljen na set-pisove, zaista ne zna najtačnije šta hoće da kaže i kuda je krenuo. No, osnovne teme su zanimljive pa i snažne i ostaju takvim i četiri i po decenije kasnije.



Radnja je ovde pomerena u 23. vek, Loganovo ime je Logan-5, a limit na očekivanom životnom veku je 30 godina. Ovo autorima omogućava da društvo prikažu kao još uvek mladalačko ali ipak zrelije, sa Loganom koji ima 25 godina na početku i vrlo je prilježan u lovu na begunce koji odbijaju da uđu na „Vrtešku“ kada navrše 30. Vrteška je ovde neka vrsta tehnološkog mehanizma predstavljena stanovništvu Grada (koji nema ime ali je iz kasnijeg narativa jasno gde se geografski nalazi) kao svojevrsna lutrija gde će srećni dobitnici dobiti obnavljanje „licence za život“ dok će oni manje srećni biti humano ubijeni. Mali problem je što niko nikada nije upoznao ikoga kome je život obnovljen, ali društvo, naizgled, funkcioniše manje-više po planu.

Teme su ovde jasno izložene: Grad u kome Logan živi je tehnološko čudo ali i ultimativna fašistička fantazija. Resursi su, naizgled beskonačni jer grad napaja energija iz obližnje hidroelektrane i kako se sve dešava pod kupolom i niko ne izlazi niti ulazi, radi se o samodovoljnom, besonačno reciklirajućem sistemu oslonjenom na eksterni obnovljivi izvor energije. Društvom rukovodi (ženski) kompjuter koji građane porađa u mašinama za rađanje (nema majki, nema porodica), distribuira resurse, stara se o redu i miru i upravlja „satovima“ na njihovim dlanovima koji pokazuju koliko im je još ostalo do odlaska na Vrtešku. Logan i njegove kolege Sandmani (u Denisovom prevodu samo „lovci“ a što meni i danas zvuči bolje) su tu da ulove begunce koji odbijaju da se povinuju odlasku na Vrtešku i sve šljaka kao, jelte, sat.

Sve dok Logana Kompjuter ne pošalje na tajnu misiju da se infiltrira u populaciju (budućih) begunaca i pronađe Svetilište (u originalu Sanctuary a što se prevodi i kao pribežište, mada je prevod u Denisu svemu dao sakralni preliv koji je šestogodišnjeg Mehmeta grdno ložio), neku vrstu mitskog mesta na kome runneri tvrde da se može bezbedno živeti do kraja svog prirodnog života. Da bi njegovo infiltriranje među begunce bilo uspešnije, mašina Loganu odbije sve preostale godine života i dalji narativ njegov „beg“ prikazuje kao tenziju između pretvaranja da je begunac i autentičnog straha od prerane smrti koje ga pretvara u neku vrstu vernika u Svetilište i saveznika (bar nekim) beguncima.



Nije ovo najspretnije pripovedana priča u Marvelu – posle Conwayja na prvoj epizodi, ostale četiri je napisao David Kraft, sasvim korektno – ali ona ima te dostojanstvene ideje o ljudima koji se osvešćuju i prepoznaju distopijsko okruženje u kome žive, zatim susrete sa netaknutom prirodom ali i ostacima stare (naše) civilizacije izvan kupole, pa onda i jedno dirljivo finale u kome Loganova novopronađena vera u humanost ali i taj dostojanstven prikaz „starosti“ daju kredibilnu (post) hipi katarzu u završnici i pokazuju raspad sistema Grada ali i mlade ljude koji „starost“ počnu da doživljavaju kao plemeniti ideal.

Fakat je da je ovo ispričano kroz poluakcioni strip sa dosta tuče i pucnjave, manijakalnih robota-umetnika i tako tih uobičajenih ’70s tropa „B“ naučne fantastike. No, ovo je crtao George Perez (a tuširao i kolorisao veliki Klaus Janson) i Logan’s Run je uvek jedan atraktivan Marvelov rad iz ovog perioda sa kvalitetnim dizajnom futurističkog grada, nepobitno upečatljivim erotizovanjem muškog tela (posebno u iscepanoj uniformi koju Logan nosi u kasnijim epizodama) i lepim kontrastom sa ostacima „stare“ Amerike koju protagonisti sureću nakon bekstva iz Grada. Daleko od najboljeg Marvelovog stripa iz ovog vremena, Logan’s Run svakako ima svoje kvalitete i vredan je istraživanja makar kao artefakt svog vremena. Na kraju krajeva, fascinantno je videti da i u narativu koji se buni protiv represivnog, formalizovaog sistema, tretman ženskih likova ostaje unutar „damsel“ tropa i da je Jessica, Loganova saputnica u begu, jedna, jelte, očajnica, koja se sa njim upoznaje preko mreže za prostituciju kroz koju obične žene mogu da volontiraju da budu na raspolaganju muškarcima što im je potrebno opuštanje, a onda se ostatak stripa uz njega šlepuje kao dementni eye candy. Da ne pominjem tinejdžere-otpadnike koja žive u napuštenoj katedrali i koja su navučena na narkotike što im daju neljudsku snagu i brzinu...

Čak i tako, dve epizode izašle nakon završetka glavnog narativa su apsolutno najluđi deo ovog paketa. Napisane od strane Johna Warnera a u crtežu Toma Suttona (tuševi Terry Austin i Klaus Janson, kolor Don Warfield i Phil Rache) one su klasičan primer nasilnog, gotovo ludački drskog preokretanja finala jednog tuđeg narativa i kreiranja nastavka koji bukvalno poništava sve što se desilo prošlog meseca. Završnica originalnog narativa u kojoj stanovnici Grada nalaze snagu da prepoznaju da su živeli u tehnokratizovanoj laži i osvajaju deo svoje humanosti se ovde odmah izokreće u „stanovnici Grada su besni na Logana jer je uništio mašinu koja ih je hranila i oblačila“ i ove dve epizode su korektan ali ultimativno besmislen akcioni spektakl u kome se Loganu javlja da u centru grada postoje znaci da iza načina na koji je bilo ustrojeno društvo stoji zapravo intrigantna misterija...

Ali kakva je misterija u pitanju nikada nismo saznali – a pitanje je da li je iko sem Johna Warnera imao ikakvu ideju o tome – jer je serijal sa sedmim brojem sasvim neceremonijalno ugašen, ostavivši čitaoce da se zauvek pitaju šta je bilo sa Loganom i njegovim Gradom.

Utoliko, Denisova odluka da objavi samo prvih pet epizoda koje su adaptirale film deluje i kao savim razuman potez – Logan’s Run ni na filmu ni u stripu nije bio najbolji distopijski narativ sedamdesetih godia prošlog veka, ali strip i dalje ima svoj karakter i nepogrešivi grafički identitet Georgea Pereza koji će za koju godinu prebeći u DC, tamo početi da crta Nove Titane i ostalo je istorija. RIP za velikog majstora što je preminuo prošle godine, a ako ste veoma radi da ovaj strip i danas čitate, a mrzite piratske skenove, sve sem šeste epizode se da kupiti po sasvim razumnoj ceni.

[Meho Krljic]

„Opet neki Spajdermen, Mehmete“, kažete vi sad i pomalo iznenađeno. „Pa dokle, ako boga znaš?“ Ali ne, ne, umiriću vas odmah, ovaj strip, Spider-man: Fake Red je zapravo DOBAR.



Ili bar prilično dobar, mada dosta toga o aktuelnoj Marvelovoj Spajdermen ponudi govori činjenica da je najbolji Spajdermen koga sam čitao ove godine došao ne samo iz kataloga drugog izdavača nego sa drugog kontinenta. Iz Japana, sestre moje napaćene. Direktno iz japana.

Marvel je početkom ovog veka, uvidevši da klinci u Americi počinju masovno da čitaju mange i da njihovi tiraži višestruko nadmašuju njihova izdanja, napravio bizaran (ali dosta lažan) pivot ka Japanu, tako što je nekoliko svojih propertija spinofovao u „manga“ inačice, pa i regrutovao nešto japanskih crtača za Marvel Mangaverse projekat. Onda smo pored standardnih loših superherojskih stripova sa preloma milenijuma dobili i originalno loše „mange“ sa Marvelovim superherojima, koje su samo površno imitirale grafički stil i ton mangi iako nisu imale ništa od njihove tehničke, da ne pominjem kulturne srži. No, to je bio zaista čudan period – današnji Marvelov glavni i odgovorni urednik, C.B. Cebulski je služio kao glavni konsultant za Marvel Mangaverse i uspevao da privuče neke crtače iz Japana da rade za Marvel, ali je onda počeo da se pretvara da je Japanac koji piše američke stripove pa je pod pseudonimom Akira Yoshida objavio, eh, nekoliko stripova. Tada još nismo koristili termin kulturna aproprijacija, ali, evo, prošlo je dvadeset godina od ovog bizarnog incidenta i konačno pred sobom čitamo pristojnu, a PRAVU mangu o Spajdermenu. I to je neka vajdica.

Istini za volju, Spajdermen je jedan od retkih Marelovih likova koji su VEĆ imali pravu mangu u svojoj istoriji (drugi je Hulk). Pričamo o zaista starom Spider-man: The Manga stripu iz 1970. i 1971. godine koji je publikovala Kodansha, uz licencu što ju je dobila od Marvela, ali sa stripom koji je zapravo uzimao osnovne elemente Spajdermen mitosa a onda, posle par epizoda krenuo nekim svojim smerom kreirajući smešu egzistencijalne drame i grotesknog (povremeno seksualizovanog) horora. Nije to bilo ni isuviše popularno u Japanu pa je serijal brzo završen, a na Engleskom je objavljen tek pred kraj devedesetih.

Spider-Man: Fake Red (ili na Japanskom Spider-Man: Itsuwari no Aka) je primer nove saradnje između Marvela i japanskog izdavača Kodansha. Serijal je izlazio 2019. i 2020. godine u Kodanshinom magazinu Magazine Pocket, a Viz Media je objavio kolekciju svih epizoda, na Engleskom jeziku prošlog meseca i, kako rekoh, doneo nam strip koji više  nego ono što Marvel danas ima u ponudi, radi sa likom Spajdermena i, možda i upečatljivije, radi sa nekim njegovim klasičnim motivima jače i uspešnije nego što to trenutno umeju Amerikanci.



Autor stripa, Yusuke Osawa je zapravo priličan ljubitelj i poznavalac zapadne popularne kulture, i do sada je već radio manga adaptacije Star Wars propertija kao što je The Mandalorian. U kratkom pogovoru za Vizovu kolekciju on kaže da je bio potpuno opčinjen Raimijevim prvim filmom o Spajdermenu početkom ovog veka i da se jedva usuđivao da mašta o tome kako bi jednog dana voleo da crta Spajdermena. Njegov rad na ovom stripu veoma očigledno potiče sa mesta velike ljubavi (Osawa sebe naziva „die hard“ fanom) i pokušaj je, kako i sam autor kaže, da se uđe u srce onog što čini da su superheroji „super.“

Spider-Man: Fake Red se zove tako jer većinu vremena zapravo ne prati stvarnog Spajdermena nego lika koji se, navlačeći njegov slučajno pronađeni kostim, samo pretvara u javnosti da je Spajdermen. U lepom omažu originalnoj Spider-man mangi iz sedamdesetih, čiji se glavni junak zvao Yuu Komori, glavni junak u Spider-Man: Fake Red je tinejdžer po imenu Yu Onomae, Amerikanac azijskog, jelte porekla, koji živi u Njujorku sa svojom porodicom. Yu je za mange prilično tipični klinac koji pati od standardnih boljki za svoj uzrast. On je nesiguran u društvu, ne ume da priča sa drugim ljudima, a pogotovo devojkama, ima probleme da isprati školski program jer ga je otac upisao u vrlo prestižnu gimnaziju kako bi posle mogao da ide na dobar faklutet i bude uspešan u biznisu i generalno se oseća depresivno većinu vremena. Jedine dve stvari koje voli su superheroji – partikularno Spajdermen, ali i ostali Marvelovi junaci čijom je memorabilijom ukrašena čitava njegova soba – i sportsko penjanje na lažne, jelte, stene u obližnjem klubu u koji ide ujutro, rano, pre škole kako bi verući se uz vertikalne prepreke na nekoliko trenutaka zaboravio sve ostale stvari u životu koje mu ne idu od ruke.

Yu živi u Njujorku gde su superheroji uobičajena pojava ali imaju i veo misterije oko sebe. Spajdermen je, uprkos Daily Bugleu i njegovom nakostrešenom uredniku Jamesonu što vodi stalnu kampanju protiv njega, zapravo omiljen u narodu i kad god ga vide na ulici ljudi vade telefone, mašu mu, zovu ga na slikanje. Spajdermen je ovde zbilja onaj Friendly-Neighborhood lik kakvog pamtimo iz, jelte, mladosti, a Yu ga posmatra sa potpunom fascinacijom i pustom željom da jednom bude kao on. Osim što, jelte, nema supermoći.



No, u jednom momentu Yu pronalazi Spajdermenov kostim pored kante za đubre i kako to već obično biva, jedna pogrešna odluka vodi ka drugoj i – dok ste lupili dlanom o dlan, Yu ga je obukao a onda se desila nekakava kriza u javnom prostoru i tinejdžer sebe zatiče kako se presplašeno ali nezadrživo baca u njenom smeru da vidi može li da pomogne.

Yuov osećaj odgovornosti jeste uobičajen motiv za japanske stripove i, šire, japansku kulturu generalno, ali ovde je kostim i efekat koji on proizvodi kada ga ljudi vide – uključujući kriminalce od kojih su neki prepadnuti a neki ne žele da se sa njim kače jer ga obožavaju – spretno upisan u ovu matricu. Yu jedva preživljava svoju prvu akciju u kostimu Spajdermena – spasavanje deteta iz zapaljene zgrade – i nakon nje se oseća uglavnom preplašeno i šokirano i svestan je da što pre mora da nađe pravog Spajdermena da mu vrati kostim (i web shootere, koji su jedini „super“ element Yuovog superheroisanja).

No, njegov život počinje da se iznenadno menja. Yu u sebi, doduše, ne pronalazi samouverenost koja bi išla sa nekakvim sazrevanjem i shvatanjem da Superheroje ne čine herojima moći nego srce u junaka, ovo nije TAKAV strip. Yu je mnogo realističnije, pa i časnije prikazana mlada osoba koja shvata da mu se život menja nakon pronalaska kostima, ali je sve vreme bolno svestan da laže sve oko sebe, uključujući drugaricu iz razreda, ali i iz penjačkog kluba, Emmu prema kojoj je razvio romantične emocije. Emma ga do nedavno doslovno nije primećivala, jer se Yu tipično japanski sklanjao iz vidokruga ljudi za koje misli da su kul i da ih je nedostojan, ali nakon susreta sa njime u kostimu Spajdermena, njihov odnos se menja...

Yuovo sazrevanje kao lika je zanimljivo jer je centrirano na ideju da je nečasno da se on pretvara da je nešto što nije. Iako on čini nesporno herojske stvari – iz kojih jedva izvlači živu glavu – osećaj dužnosti da pravom Spajdermenu vrati njegov identitet, ali i da Emmi razjasni da je u zabludi je jači od svega drugog. Naravno, stvari postaju komplikovane kada shvatimo gde je originalni Spajdermen, Peter Parker i zašto ga već danima nema u javnosti.



Autor stripa vrlo spretno spaja vrlo klasični Spajdermen seting – strina Mej i kuća i Kvinsu, Meri Džejn kao sveže smuvana devojka koju Peter stalno ispaljuje na ime superherojskih obaveza što stalno niču sa urbanim kriminalom i nesrećama u gusto naseljenom gradu – sa nekim novijim likovima i elementima pa sam veoma uživao u tom blendu klasičnih i novijih protivnika kao što su Scorpion, Mysterio, Venom ali i Screwball, te dosta umešnom korišćenju lika kao što je Silk da poveže Yua sa „pravom“ superherojskom zajednicom. Finale u kome „pravi“ i „lažni“ Spajdermen rade zajedno protiv jednog klasičnog negativca je izuzetno atraktivno i uspešno prorađuje sve one motive o velikoj moći i odgovornosti, požrtvovanju i istrajnosti.

Hoću reći, Spider-Man: Fake Red, uprkos svojoj „japanštini“, a koju ne krije, ostavlja OSEĆAJ dosta blizak čitanju klasičnog Spajdermena, sa humanim jezgrom priče u kojoj je titularni junak stavljen na iskušenja ali da njegova iskrenost, poštenje, požrtvovanost i humanost nikada nisu pod znakom pitanja, a gde protagonista Yu nije puki sikofantski reflektor Spajdermenove slave već autentični glavni lik sa sopstvenim razvojnim lukom i sazrevanjem. Pa još šta strip uradi sa pomenutom devojkom Emmom – ovo je bukvalno čitanje lekcije američkim scenaristima koji su radili nedavne Spajdermen događaje što su me toliko nanervirali.

Yusuke Osawa je vrlo, vrlo solidan crtač i njegovo prikazivanje Njujorka je, bez obzira što se vidi da se radi o japanskom stripu, izvrsno, sa tim duhom užurbanog gradskog jezgra Menhetna koji prosto kulja sa stranica. Sam glavni lik je perfektno prikazan kao običan čovek u kostimu Spajdermena koji se JEDVA snalazi u situacijama gde je sasvim očekivano da će izgubiti glavu, a da njegova nespretnost i grčeviti napori nisu prikazani nedostojanstveno ili sa prenaglašeno humorističkim tonom. Konačno, kada Osawa crta „pravu“ superherojsku akciju, Spajdermena u borbi protiv Scorpiona, na zidovima vrtoglavo visokih višespratnica, ovo je izvanredan program koji ne imitira direktno radove nedavno preminulog Johna Romite starijeg ili Rossa Andrua sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih ali apsolutno ima istu energiju i kinematsku širinu od koje zastaje dah.

Sve u svemu? Spider-Man: Fake Red je ugodan, srazmerno kratak ali zaokružen narativ koji kaže šta ima sa mnogo sigurnosti i ne smara vas daljim objašnjenjima. Ja sam uživao a ako biste i vi da malo uživate, Viz Media vam ga nudi na prodaju ovde i ovde.

[Meho Krljic]

U trenutku dok ovo pišem Beogradom haraju brutalne letnje vrućine pa je, mislim, rezonski da danas odradimo jedan kratak osvrt na lak, zabavan i generalno dobrodušan komični strip o superherojima. Ako ste odmah promrmljali ime „Mark Russell“, čestitam, ali nije vam bilo preteško jer je on danas praktično jedini scenarista koji konzistentno piše komične stripove unutar američkog mejnstrima i uspeva da neki od tih stripova budu superherojski. Naravno, za ovu priliku, sparing partner mu je Bryce Ingmna, i sada već znate da pričamo o drugom tomu (čudi me da se Ahoy! Comics oteo iskušenju da ovo nazove drugom sezonom) superherojske satire o kojoj sam već pisao pre nekih godinu dana. Dame i gospodo, uvažene zvanice, danas vam predstavljamo My Bad Volume 2: Thirty Minutes or Dead.



Superherojska satira ili, čak, samo komični superherojski stripovi danas su uglavnom rezervisani za izdanja negde na marginama planova velikih izdavača. Vremena u kojima su Keith Giffen ili John Byrne pisali satirične, humorističke serijale koji su mogli biti smatrani mejnstrimom su uglavnom iza nas. Ako se ne računa Deadpool, a koji je ipak „normalna“ komedija, satirični stripovi se najviše pojavljuju u nekim alternativnim univerzumima, kao što su Spider-ham i drugi parodični Spider-man stripovi koje je Marvel u poslednje vreme objavljivao. Nije, naravno, ni sasvim nejasno zašto veliki izdavači uglavnom odbijaju da se sprdaju sa svojim propertijima, a koji ih hrane, jelte, lebom, jer kada se zagrebe ispod supherherojskog glamura, zaista se može naći nešto trulo, ponekad i do srži, u TOJ državi.

Jedan od najboljih elemenata projekta My Bad je što i za drugi tom crtež radi Peter Krause, čovek sa vrlo klasičnim, vrlo glamuroznim stilom, koji bez problema prolazi kao „prava“ superherojština ako ga samo okrznete pogledom, a što njegov vizuelni humor, kao i humor u samom tekstu čini utoliko efektnijim. My Bad Volume 2 pritom ulazi još malo dublje u meko tkivo superherojštine, agresivno parodirajući i satirišući neke vrlo prepoznatljive propertije DC i Marvel univerzuma pa je, recimo, Krauseova verzija Wonder Woman, divlja, snažna žena veća od većine muškaraca u ovom stripu i deluje kao neko ko bi mogao da fatalno poremeti odnose moći i u samom DC-ju.

Kao i u prvom tomu, My Bad Volume 2 je strukturiran kao neka vrsta strip-magazina što objavljuje različite stripove u jednom broju, ali tako da su svi ovi stripovi povezani. Ingman i Russell svoj univerzum nazivaju „Important New Superhero Universe“ kako bi emulirali marketinške taktike velikih izdavača iz prošlosti i sadašnjosti, pa suštinski svi stripovi koji ovde izlaze (sve ih je nacrtao Krause, a napisali na smenu dvojica scenarista) pričaju istu priču i samo izmeštaju gledište fokusirajući se na različite likove. Ovo je, naravno, moglo da se sve izvede i u okviru samo jednog stripa, ali je svakako smešnije da se pravimo da čitamo nekoliko odvojenih serijala sa likovima koji imaju individualne avanture a koje se onda spletom okolnosti integrišu u jedan „univerzalni“ narativ.

Zaplet u My Bad zapravo nije najvažnija stvar. Russellovi stripovi generalno, a ovo važi i za Ingmanov autput unutar Ahoy! Kataloga, žive od scene do scene, od replike do replike koristeći zaplet pre svega kao labavi kontekst u kome se dešava situacioni humor. Nedavno sam pisao o drugom tomu Russellovog serijala Billionaire Island i mada je ovo po konceptu ambiciozniji narativ, ni u njemu sam zaplet ni slučajno nije težišta pažnje čitaoca. Utoliko, u My Bad Volume 2 kao zamajac radnje uzet je jedan dobro isprobani kliše – serijski ubica koji se specijalizovao za superheroje. I pre nego što pomislite da su Russell i Ingman na nišan stavili sam Watchmen sa njegovim zlokobnim „someone is killing capes“ semenom zapleta, odmah da ukažemo: stvari su ovde daleko relaksiranije. My Bad Volume 2 ni ne pokušava da kreira „stvarnu“ tenziju spram ugroženosti ansambla sueprheroja koje smo upamtili iz prvog toma jer serijski ubica koji ovde likvidira jednu po jednu osobu zapravo demonstrira vidan nedostatak kognitivnih kapaciteta. Naizgled nalazeći svoje žrtve u telefonskom imeniku, atentator prerušen u raznosača pica dolaziće na adrese ljudi čija prezimena podsećaju na superherojske nadimke likova u ovom univerzumu i tamo pucati u njih iz velike blizine. Ova humoristička koncepcija najvie deluje kao da je nastala iz poludnevne zajebancije u nekom nizu na tviteru gde su ljudi smišljali prezimena koja podsećaju na poznata superherojska imena i, dakle, ne pričamo o nekakvim vrhuncima stripovske komedije, ali baš tu je bitno da ovaj strip crta Peter Krause.



Krauseov crtež uspeva da proda neke od najnebuloznijih koncepata koje su Russell i Ignman u stanju da smisle. Recimo, njihov iskompleksirani bogataški sušerheroj, The Chandelier – parodija na Betmena – je u Krauseovom crtežu savršena kombinacija urnebesne narcisoidne nesigurnosti u sebe i psihopatološkog odsustva empatije, i čak i sasvim jeftini verbalni gegovi uspešno vrše svoj komični zadatak kada ih Krause nacrta. Isto tako, serijski ubica koji IZGLEDA kao  obični raznosač pica – a što trigeruje seriju napada na obične raznosače pica svuda po gradu – zapravo ima bizarnu i strašnu tajnu koja bi, da je nacrtana manje ubedljivo bila prosto krindži.

Krauseov crtež je još glamurozniji i još efektniji u priči koja se bavi naporima drugog bogataškog lika – bivšeg superzločinca – da sebe rebrendira kao dobročiniteljskog superheroja. Kupovina opreme i identiteta od penzionisanog superheroja dobre reputacije njemu je ovde put ne samo u superherojsku zajednicu protiv koje se do nedavno borio već i način da nekako umanji svoj osećaj usamljenosti kroz perspektivu ostvarivanja romantične veze sa superheroinom koja nosi ime Good Karen. Naravno, kako znamo da ime „Karen“ poslednjih par godina služi kao internet-lozinka za bele žene iz privilegovanih socijalnih miljea koje zloupotrebljavaju svoj društveni položaj da ispravljaju percipirane nepravde (tipa, Afroamerikanac u parku je nametljivo šetao svog psa i učinio da se nelagodno osećam) , tako i Good Karen ovde služi za satirisanje altruističkih poriva (ne samo) žena iz privilegovanih slojeva i isticanje njihove razdvojenosti od realnosti u kojoj živi većina društva.

Ono što stoji, kao i u vezi sa prvim tomom ovog stripa, je da ništa od ove satire ne ide u neku preveliku dubinu. Ingman i Russell će u daljem razvoju zapleta ovog toma parodirati i klasični superherojski trop o invaziji iz svemira koju samo zemaljski superheroji mogu da spreče, ali ovaj element nije naročito kompleksno razrađen. Glavna tema stripa od početka do kraja ostaje upravo ta razdvojenost privilegovanih društvenih slojeva od, rekosmo, realnosti u kojoj većina obitava, pa nije slučajno što je ovde većina superheroja predstavljena kao da dolazi iz orbite imućnih belih Amerikanaca čija su interesovanja i prioriteti u pogledu zaštite društva osobena i nemaju mnogo veze sa stvarnim društvenim problemima.



I na jednom metanivou, a što ostaje ugavnom neizgovoreno u ovom stripu, ovo jeste nekakav kritički pogled na superherojštinu. Naravno, suviše je jednostavno reći da superherojštinu prave samo beli privilegovani muškarci za bele privilegovane muškarce ali u njoj svakako postoje refleksije društvenih strahova i prioriteta karakterističnih za klasu i populaciju kojoj autori pripadaju. Superheroji šezdesetih i sedamdesetih, recimo, su vrlo često kao svoj glavni „posao“ videli zaustavljanje uličnog zločina, džeparoša, otimača tašni, kasnije silovatelja u jasnom reflektovanju strahova bele srednjeklasne Amerike onog vremena. I, onda, istina je da je danas veliki deo javnog diskursa – koji se danas vodi po društvenim mrežama i u onlajn-kolumnama – oblikovan mišljenjima i interesovanjima (i interesima) onih koji imaju veliki deo moći u društvu. To što Bezzos ili Zuckerberg nisu tako neposredni kao Musk, koji kompulzivno tvituje sve gore i gluplje stvari, naravno ne znači da ogromne platforme kojima upravljaju ne prioritizuju pre svega njihove želje, ponekad verovatno i nesvesne.

Dakle, fokus na bogataški diskurs u okviru superherojskog mizanscena u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti ima smisla, to hoću da kažem, iako je istina i da je istorijski samo deo superherojske zajednice zaista vezan za privilegovane slojeve društva i da se sasvim jednako može govoriti o kontrakulturnim elementima superherojštine u istorijskom kontekstu.

Enivej, My Bad Volume 2 je generalno zabavan humoristički strip čija je komika često na prvu loptu ali je izvedena zanatski vrlo kvalitetno, u izuzetnom crtežu i koloru (Paul Little, Kelly Fitzpartick), sa odličnim leteringom Roba Steena i sa ne prevelikom ali ipak postojećom ambicijom da čitaoca ohrabri da razmišlja o nejednakostima u društvu i tome šta leži u njihovom korenu. Sasvim korektno ako već ne esencijalno. Ahoy! Comics sve to prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Imageov serijal Little Monsters završio se prošlog meseca trinaestim brojem i mada gledajući ga kao celinu nisam siguran da li je ovom stripu bilo potrebno čitavih trinaest epizoda i nekih četrnaest meseci izlaženja, ne mogu da poričem da je u pitanju majstorski izveden mali narativ koji uprkos razvučenosti na tristotinak strana uspeva da ispriča jednu intimnu, ličnu priču sa emocijama koje deluju uverljivo, a koristeći vrlo klasične žanrovske trope na vrlo dobro odmeren način.



Naravno, manje nisam zaista ni očekivao uzimajući da je ovo novi projekat Jeffa Lemirea i Dustina Nguyena, dva severnoamerička majstora koji su odvojeno već dosegli legendarni status u američkom stripu i između sebe imaju rad na gomili prestižnih propertija dva najveća američka izdavača. No, u creator-owned vodama su Lemire i Nguyen zajednički krerali i dva vrlo uspešna naučnofantastična serijala, Descender i Ascender, dajući Image Comicsu sigurne hitove pa verujem da niko tamo nije imao nikakav problem kada su došli sa pičom za srazmerno kraći ali emocijama nabijeni vampirski serijal. Little Monsters možda deli ime sa australijskom zombi-komedijom iz 2019. godine ali je, u skladu sa onim što očekujete od Lemirea i Nguyena zapravo u pitanju srceparajuća skaska o deci-vampirima što žive u postapokaliptičnom svetu u kojem ne samo da ljudske, jelte, topline, više nema ni za lek nego su se i sami ljudi, dakle, izvor hrane za vampire proredili gotovo do istrebljenja.

Sa Jeffom Lemireom skoro da uvek moete da računate na strip koji će vas rastužiti, pa možda i rasplakati. Njegov creator-owned rad je prepun priča koje govore o usamljenosti, starosti, u kojima protagonisti analiziraju svoje živote i pitaju se jesu li bili protraćeni dok nemo koračaju kroz još jedan dan. Ovo mu podjednako dobro ide i u žanrovskim okruženjima kao što je Black Hammer, ali i u srazmerno realističnijim kao što je, recimo, bio Mazebook, a na neki način Little Monsters je ultimativna realizacija ove koncepcije sa protagonistima kojima je maltene doslovno svaki dan isti kao onaj prethodni – naglašeno besciljan – a koji su i usamljeni i stari, što je sve učinjeno još tragičnijim činjenicom da su u pitanju deca.

Lemire je kombinaciju dece i postapokaliptičnog okruženja zapravo solidno razradio još na početku svoje mejnstrim karijere sa Vertigovim serijalom Sweet Tooth, a koji je, mada produkcijski vrlo solidan i, posle se pokazalo i Netflix-Ready,  još imao izvesne tragove indie estetike i svetonazora, čime je osvojio mnoga srca. Lemireov crtež u kombinaciji sa njegovim scenarijima i danas predstavlja jedan od najfunkcionalnijih spojeva u severoameričkom stripu, ali hemija koji je Kanađanin ostvario sa Dustinom Nguyeom je u Little Monsters na vrhuncu. Nguyen radi vrlo ekspresivnim stilom u ovom naslovu, dajući nam prikaz sveta koji je siv – skoro i doslovno, s obzirom da strip jedva da ima kolor – sav u zapuštenom, ruševnom urbanom ambijentu u koji polako ali sigurno nadire priroda što se, jelte, obnavlja sad kad je njen glavni neprijatelj sišao sa scene i kako su protagonisti ove priče vampiri, većina scena se dešava po noći pa je ovde rad sa crnim, oštrim tušem za likove i glavne delove scenografije, i mekšim gradijentima sive za pozadine pun pogodak. Ngyuen je crtač koji, zapravo slično Lemireu, puno radi sa linijama i voli likove koji su stilizovani tako da taj stilizovanost podcrtava njihovu realističnost radije nego da prenaglašava ili karikira neke njihove karakteristike. S obzirom da ovde ima posla sa ansamblom adolescenata i tinejdžera koji su svi dezorijentisani, gladni, konstantno uplašeni i pitaju se kada će se odrasli vratiti, a da istovremeno u njima divlja žeđ koju može da utaži samo ljudska krv, Ngyuenove karakterizacije moraju da budu višeslojne i pokažu kompleksnost stanja u kome se nalaze likovi, a kada oni počnu da ispoljavaju „vampirske“ osobine, sa predatorskom energijom i strašću, on na njihovu vrlo pažljivo uspostavljanu ljudskost treba da doda i sloj bestijalnog. I naravno da mu to besprekorno polazi od ruke. Little Monsters ima i jednu grubu, „indie“ crtu u svom (uglavnom) crno-belom, oštrim linijama rađenom crtežu, ali je ovo prvoklasno rađen strip sa savršenim „filmskim“ pripovedanjem i vrlo opreznim korišćenjima boje za ojačanje efekta nekih scena.

 

Koncept koji su Lemire i Nguyen ovde postavili je srceparajuć već po definiciji – grupa dece koju pratimo je legitimno uplašena, besna, razočarana i zbunjena činjenicom da su ih odrasli jednog dana ostavili i rekli im da ne mrdaju iz (pustog) grada u kome su se do tada svi zajedno krili, te da čekaju na njihov povratak. Već i bez nekakve fantastične komponente ovo samo po sebi kao osnov zapleta ima uznemirujuću, rastužujuću suštinu. A kada postane jasno da se radi o deci-vampirima dobijamo i majstorske ekstrapolacije ovih osnovnih motiva tako da se priča transformiše u zaista vrhunsku tragediju, koja je tim tragičnija što u svom središtu ima osobe koje su bile čudovišta u „našem“ svetu, ali su u svom zapravo osuđena na praktično večite muke.

Lemire ovde postavlja nekoliko fundamentalnih teza koje određuju ton i težinu narativa. Jedna je ta da deca-vampiri, iako preživljavaju jedući pacove i druge sitne životinje koje uspevaju da uhvate, zapravo sve vreme osećaju strašnu, snažnu glad koju nemaju čime da utole. Odrasli su im, štaviše, pre odlaska i rekli da čak i da do nje mogu da dođu, ljudska krv treba da za njih ostane tabu. Druga je ta da deca ne rastu niti primetno menjaju svoje intelektualne i emotivne kapacitete. Ovo je, svakako, rizična spekulativna zamisao – to da će deca ostati u praktično večnom detinjstvu sem ako se nekako ne prejebu i izlože se sunčevoj svetlosti – ali ona zapravo čini ovaj narativ potentnim. Uz svo uvažavanje činjenice da dete i sa desetak godina čistim protokom vremena i sticanjem iskustva verovatno mora da unapredi svoje kapacitete na osetno viši nivo, ovde ta ideja da protagonisti žive u okruženju lišenom drugih osoba, ali i ikakvih stvarnih događanja, gde je svaki dan isti i provodi se u istim aktivnostima, zapravo radi u korist ideje da glavni junaci stripa ostaju isti ne godinama već decenijama.

Kada se, incidentom, ipak dogodi da neki od njih okuse ljudsku krv, ovo je prelomni trenutak za malu zajednicu u kome ne samo da će se stvoriti snažne linije podele između onih koji samo žele da žive u skladu sa svojom prirodom i onih koji smatraju da je ljudskost fundamentalni deo njihovih ličnosti, bez obzira na nominalno pripadanje „ne-ljudskoj“ biološkoj, jelte, klasi, već će i početi da se raspliće istorija ove grupe dece, sa sve tajnama koje su od njih krili odrasli ali i tužnim razlozima zašto su većina njih postali vampiri.



Zapravo, flešbekovi na prošlosti protagonista su maltene jedini razlog što ovaj strip ima trinaest epizoda i da nije njih, vrlo bi zamislivo bilo da se radnja koja se dešava ovde-i-sada zauzela ne više od 4-5 mesečnih svesaka. No, Lemireov pripovedni postupak je ovde prilično zadivljujući sa apsolutnim minimumom ekpozicije, spuštanjem čitaoca in medias res i onda vrlo organskim grananjem priče unapred i unazad. Ovde nema sveznajućih naratora, nema titlova sa pojašnjenjima, sve informacije se dobijaju kroz sliku i dijalog, a premeštanje radnje u flešbekove signalizira se samo maltene neprimetnim navođenjem godine u gornjem levom uglu table, uz oslanjaje na Ngyuenov crtež da „objasni“ gde i kada se koji deo priče dešava.

Lemire koristi mnogo tropa vampirske proze ovde, uključujući klasične gotske/ stokerovske ideje, ali ih onda savršeno uklapa uz jedan vrlo neposredan, pa i brutalan narativ o deci sa margina društva (ili sa margina svojih porodica) koja prolaze kroz traumatične epizode, uključujući seksualno zlostavljanje, a gde je njihov prelazak u tabor, jelte, vampira, jedini način da imaju bolji, ili uopšte ikakav život. Ovim priča vrlo jasno a bez nekakvih didaktičkih ispada pokazuje odgovornost društva za formiranje ličnosti dece, pa „mala čudovišta“ iz naslova zapravo treba tretirati kao opštiju opservaciju ali i kritiku porodica, zajednica i društava koja ne prepoznaju svoju odgovornost da bi kasnije decu koja krše društvene konvencije (ili zakone) tretirala kao pošast. Nažalost, u Srbiji se poslednjih nekoliko nedelja  izvodi praktično pokazna vežba iz ovoga.

No, strip je, naravno, i trilerski uzbudljv, mada brutalan, sa perfektno izbalansiranim ukazivanjem da neka od dece koju gledamo na njegovim stranicama, zapravo legitimno nisu ljudska bića, jer to SAMA ne žele da budu – a što je opet krivica društva. Zaplet je jasan i centriran na vrlo razumljive konflikte u maloj grupi (a onda i izvan nje) a likovi isprofilisani i ovde na delu imamo vrhunski izvedenu varijaciju na Gospodara Muva, sa vampirskom dimenzijom. Nguyen i Lemire se ovde, uz odličnog leterera i dizajnera Stevea Wandsa još jednom dokazuju kao izuzetan tandem, sposoban za izuzetno mračne i teške narative koji i dalje ne pate od eksploatativnosti i koji, uprkos svemu, u prvom planu drže humanost i empatiju. Ja sam vrlo zadovoljan a preporučujem čitanje svih trinaest epizoda u jednom dahu jer je ovo strip sa malo reči a puno moćnih slika pa se prosto proguta brzo i lako. Amazon ceo serijal ima ovde.

[Meho Krljic]

Pre nekoliko nedelja završio se sa svojim dvanaestim brojem DC-jev maksi serijal Black Adam, pokrenut Juna prošle godine kao priprema terena za film koji je u bioskope ušao u Oktobru. Kako je to i običaj, u DC-ju pogotovo, strip koji smo čitali ima samo najpovršnije moguće veze sa filmom i radi se o dva gotovo sasvim različita lika koji su povezani samo imenom i nekolicinom osnovnih motiva. Film sam onomad opisao kao „loš na dobar način“, a što je bila lozinka za častan trud da se makar delimično iskoristi bliskoistočno poreklo glavnog junaka i ispriča priča donekle izmeštena iz preovlađujućih „zapadnocentričnih“ superherojskih narativa na filmu. Naravno, ima dosta razloga što je film uglavnom bio, rekosmo, loš, ali se baš zato od ovog stripa očekivalo da prihvati štafetu u letu i dublje prodre u  materiju*. Na kraju krajeva, korporacijski superherojski stripovi se poslednjih godina baš razmeću svojim „diversity“ naporima pa je i red da lik koji postoji skoro punih osam decenija dobije dubinsku obradu kakvu zaslužuje.
*doduše scenarista stripa eksplicitno kaže da mu nije bilo dopušteno da vidi scenario filma i da je stvari radio po osećaju



Nisu ovo bile samo nasumično izdžikljale nade. Činjenica da je za scenaristu ovog serijala odabran Christopher Priest (koji, ne zaboravimo ni to, ovih dana zvanično koristi samo ime Priest) je bila BIG DEAL prošle godine. Iskusni autor – i, da se ne zaboravi, prvi crni urednik u superherojskom stripu IKADA – je poslednjih godina svoju sada primarnu profesiju sveštenika usputno dopunjavao povremenim tezgama unutar stripova, radeći i pomalo iznenađujuće trećepozivaške spinofove za Spajder-događaje preko u Marvelu, ali i na Vampirelli za Dynamite. Naravno, njegov veliki povratak u superherojski mejnstrim je bio upravo rad na DC-jevom serijalu Deathstroke koji sam ja onoliko hvalio, a i danas, pola decenije nizvodno se ovo uglavnom smatra definišućom pričom o intrigantnom DC-jevom negativcu/ antiheroju. Christopher Priest je još sa svojim radom na Black Pantheru za Marvel krajem devedesetih pokazao da ga interesuje propitivanje i disrupcija stereotipa, pogotovo onih vezanih za rasne i (post)kolnijalne trope (još izraženije u njegovom radu na Valiantovom serijalu Quantum & Woody sa polovine devedesetih), pa je njegovo naimenovanje za scenaristu Black Adama bila jasna prilika da se konačno ovaj lik i njegova istorija, ali i pozicija u aktuelnom DC-jevom univerzumu prikažu iz drugačijeg rakursa.

Na kraju krajeva, Black Adam je komplikovani negativac, baš od one sorte kakvu Priest voli i ako je sa Deathstrokeom zadovoljio svoju želju da ga pozovu da se vrati u superherojski strip a da to ne bude da bi pisao nekog od crnih superheroja i tako ispuni „diversity“ kvotu koju je izdavač sam sebi zadao, sa Black Adamom je dobio priliku za produbljivanje porekla i karakterizacije čoveka koji je, iznenađujuće ili ne, skoro osamdeset godina nakon nastanka, i dalje nedorečen kao lik.

Nije da se drugi scenaristi nisu trudili i Geoff Johns – i sam se oslanjajući na onaj deo svog porodičnog legata vezan za Bliski Istok – i David S. Goyer su u ovom veku uradili dosta na rekonstrukciji karaktera Black Adama, pokazujući kompleksnost čoveka starog nekoliko hilajda godina, sa moćima ravnim Supermenu ali odrastanjem – i životom – u radikalno drugačijem okruženju nego što je liberalna Amerika dvadesetog i dvadesetprvog veka. Priestov dvanaestodelni narativ direktno se nastavlja na pogotovo Johnsove ideje i koncepte – Johns je, ne zaboravimo, presudno uticao i na to kako će izgledati Priestov Deathstroke – i, poštujući ono što je urađen pre njega, oslikava portret čoveka koji, pa, nije dobar. Ali zbog toga i ispašta.



Još u intervjuima koji su se ticali njegovog rada na Black Pantheru Priest je pominjao kako je Betmen bio neka vrsta njegvog bijelog kita i da je mnoge ideje što ih je imao za Betmena, a koga je imao priliku da piše samo u incidentnim prilikama, on iskoristio upravo u Black Pantheru. Deathstroke je, sa svojim bogatstvom i komplikovanom porodicom bio svakako još jedna prilika da se razigraju ti partikularni mišići a onda je i ovaj Black Adam po nekoliko osnova Priestova maštovita varijacija na neke od Betmen-tropa.

Za početak, ovo je jedan od vrlo retkih Black Adam stripova u kojima vidimo Adamov civilni identitet. Gospodar Theo Ramses Djoser Teth-Adam, kako glavni junak već na petom panelu uslužno obaveštava čitaoca i komisiju američkog senata koja ga ispituje da mu puno ime glasi, je u ovom stripu mnogo prisutniji nego što je za Black Adam stripove standard. Kao jedan od likova iz proširenog Shazam! ansambla, i Adam je samo običan čovek – doduše rođen pre pet milenijuma – koji je dobio supermoći od čarobnjaka i izgovaranjem njegovog imena se transformiše u supermoćno biće, no stripovi o njemu su uglavnom forsirali njegovu „super“ personu, prikazujući ga isprva kao tiranina opsednutog svojom moći i istorijskom misijom na kojoj zamišlja da se nalazi a onda, sa sofisticiranijim pričama iz ovog stoleća, kao komplikovanog predvodnika male države na severu Afrike koja svoj suverenitet podupire iskljčivo na ime njegove moći i nemilosrdnosti ali u kojoj nema naročito mnogo, jelte, građanskih sloboda.

Priestov narativ se dobrim delom bavi Adamom kao državnikom, produbljujući motive koji su se kroz DC-jeve stripove provlačili još od prve decenije ovog veka. Adam je svestan da je diktator, koga građani u principu ne vole i slede ga najpre iz straha, kao što je svestan da opozicione snage što ih vidimo u ovom stripu legitimno traže više slobode i učešća građana u vršenju vlasti. Iako Priest, naravno, pokazuje i Adamove veze sa američkim tajnim službama, te i njihove veze sa opozicionim pokretom države Kahndaq, ovde se ne igra na kartu tenzije koju bi proizvodilo Adamovo oslanjanje na američku podršku da ostane na vlasti dok je svestan kako iste službe potpomažu i njegove opozocione protivnike. Hoću reći, zaplet ovog stripa NIJE zamišljen – ili makar nije realizovan – kao kritika američkog muljanja po Bliskom Istoku i ono ima svoju malu, marginalnu ulogu u njemu, tek toliko da bude jasno da postoji. Zašto je to tako možemo da špekulišemo – Priest sam kaže da sa DC-jevim urednicima nije bilo problema ali da su ga komentari i zahtevi koji su stizali sa viših delova korporativne lestvice do kraja na njega uticali da se odmakne od političkih tema.

Stoga, težište stripa je mnogo više na samoj ličnosti Black Adama i njegovoj volji za moć. Priest, kao vrlo obrazovan, radoznao i smeo autor, ovaj narativ u najvećoj meri oslanja na eksploraciju ničeanskih ideja o višem čoveku koji se suprotstavlja bogovima i propitivanju ideje da li je nisko poreklo čovekova ultimativna sudbina. Uz rizik da EKSTREMNO simplifikujem Ničeove koncepte, recimo da je jedna od njegovih najpoznatijih temeljnih ideja ta da roba robom ne čini socioekonomski status već sam mentalitet, pa otud i onaj često citirani aforizam (a koji ovde i ja citiram po sećanju, don’t @ me) da „u odsustvu gospodara rob samog sebe porobljava a ratoboran čovek u miru započinje rat protiv samog sebe“.



Ovo su zapravo dva ekstrema između kojih se Priestov Black Adam zatiče. On želi da sebe predstavi kao otelotvorenu moć i čoveka koji je nadvisio bogove, suverena države koja postoji zahvaljujući njegovoj moći i, uprkos surovoj vladavini čvrste ruke, ultimativno i dobronamernosti, pa će u diskusijama sa američkim saveznicima više puta reći da, parafraziram, sloboda nije nešto što možete tek tako dati ljudima koji ne znaju šta je ona, te da je njegova vladavina Kahndaqom, ma koliko delovala kao da se i dalje drži srednjevekovnih, prevaziđenih standarda, zapravo priprema njegovog naroda da budu istovremeno i slobodni i snažni.

No, Adam je i stalno razdiran krivicom od koje nema gde da pobegne i Priest ga predstavlja kao možda i tragičnog antiheroja koji žudi za smrću jer sebe ultimativno smatra nevrednim i isuviše grešnim da bi ne samo bio ičiji vladar već i da bi uopšte postojao. Strip se dosta ekstenzivno bavi njegovom prošlošću, dečaštvom u ropstvu, tragedijom njegove porodice, dobijanjem moći i dugačkim milenijumima u kojima je on sa tom moći srastao i u jednom partikularnom momentu prikazuje ga kao ratnika što je služio mnoge faraone, koji ubija frivolnog, slabog faraona što mu je nominalno gospodar, da bi zauzeo njegovo mesto – a koje će brzo potom izgubiti. U pozadini Adamovog često ispoljavanog besa, vidi se, uvek stoji i strah dečaka koji je kao rob bičevan, strah da nije vredan, da je zapravo uzurpator moći koja mu ne pripada „prirodno“ i ovaj narativ nije toliko fokusiran na Adamove pokušaje da sebe iskupi i prebaci karmički skor u, jelte, pozitivnu kolonu, koliko na to da on prepoznaje da je za njega iskupljenje nemoguće, ali da postoji makar način da se dostojanstveno pokloni, napusti pozornicu i prepusti ulogu Black Adama nekom drugom.

Naravno, to ne ide tako lako. Priest uvodi lik Malika, afroameričkog studenta medicine koji je, kroz komplikovanu mrežu krvnog nasleđivanja, određen da bude „White Adam“, a što je ime koje on odmah odbija od sebe, uvređen pomišlju da „black“ po definiciji mora da označava nešto negativno. Fokusirajući se na munju kao simbol Adamove moći (i moći svih likova iz pominjanog Shazam! ansambla), Malik će sebi nadenuti ime Bolt i pokušati da u komplikovani svet dvorskih intriga i običaja u društvu kojim vlada jedan diktator već generacijama, unese malo zdravorazumskih koncepata.



Malik je zanimljiv lik, sa izraženim karakterom – Priest njegove dijaloge piše sočno, eksplozivno i daje mu istovremeno i street-smart oštricu ali i simpatičnu napaljenost intelektualca-u-nastajanu – ali i sa sopstvenim bagažom koji se tiče sestre što odgaja malo dete i privalila mu se, bez pitanja, na gajbu, ali i najbolje drugarice u koju je zaljubljen i ako je njegov lik Priestova verzija Robina za komplikovanog, raspadajućeg Betmena kome je ovde Adam pandan, fer je reći da mu je dao izvrstan origin story. Priest je od svojih najranijih scenarističkih radova za Marvel (pisao sam o Falconu ovde), pisanih još pod imenom Jim Owsley, afroameričkim i generalno manjinskim likovima ne samo davao asertivnost već i insistirao da su oni odgovorni za svoje sudbine i da ne smeju da se drže mentaliteta žrtve koja do večnosti čeka reparacije i paralisana je u tom čekanju, pa je Malik jedna komprimovana verzija ove karakterizacije i u pitanju je lik za koga se nadam da ćemo ga i ubuduće viđati u DC stripovima.

No, ovaj strip, prvo zamišljen kao tekući serijal pa ipak stesan na dvanaestodelnu pripovest, ima jednostavno previše koncepata, ideja, pa i likova za svoje dimenzije. Priest je, znamo to, sa godinama transformisan u izuzetno efikasnog pripovedača, čiji narativi nemaju praznog hoda i pukog ispunjavanja stranica „sadržajem“. Tako je i Black Adam narativ sa vrlo oštrim tranzicijama između mesta, vremena i likova i naguravanjem zapleta koji je verovatno trebalo da ide 30 ili 40 brojeva* u dvanaest epizoda, pa ne samo da zahteva čitaoca koji je stopostotno skoncentrisan sve vreme, već i vidno ne uspeva da razvije sve ideje koje je imao. Primera radi, i da ostanemo u okviru ničeanskih koncepata, primarni „negativci“ u ovom stripu su zapravo bogovi, ali ne sad neki standardni bogovi koje ste navikli da viđate u DC-ju** već panteon sumerskih/ mesopotamskih božanstava koja su, u skladu sa temom, kreirana od strane čoveka i jedan od ključnih motiva ovog narativa je upravo pitanje ko je, u metafizičkom smislu jači – onaj koji veruje ili onaj u kog veruju.
*Priest sam kaže da je imao razvijen zaplet za dvogodišnje izlaženje
**i opet Priest veli da je prvo na umu imao egipatske bogove, najlogičnije vezane za Adamovo poreklo, ali da nije ni sam uspeo da se snađe sa onim što je sa egipatskim panteonom do sada rađeno u DC stripovima. Onda su mu na pamet pali Kirbijevi Novi bogovi ali mu je bilo jasno da mu DC to neće dopustiti, pa je onda sam napravio „svoje“ Nove bogove.



No, ovi bogovi su, uprkos Priestovim vidnim naporima, relativno nerazrađeni i čitalac ima utisak da ovo što je pročitao predstavlja ne više od sinopsisa za stvarni narativ koji je Priest imao u vidu. Slično stojimo i sa DC-jevim superherojima, a gde se istorijske tenzije između Black Adama i Lige pravde ispituju samo u par navrata i mada je Priest imao i taj izgovor da se Black Adam događao usred Dark Crisisa, šteta je što za ovo nije bilo više prostora, pogotovo što je sukob Adama i Batmana jedan od najintenzivnijih momenata u ovom stripu. Priest se vrlo diplomatski izražava o Bendisovom radu na Justice League, ukazuje da mu homogenizovani glasovi svih heroja smetaju (mada brzo dodaje da ne tvrdi da je Bendis to uradio iako svi znamo da NARAVNO DA JESTE) i da je ideja o tome da Black Adama ovaj tim generalno a Betmen partikularno gleda kao ortaka potpuno apsurdna. Dakle, da skratim, sukob između Adama i Batmana u ovom stripu apsolutno zaslužuje da ga vidite!

Možda ključno, ovaj strip isprva kao da pravi napor da uspostavi porodicu kao važan noseći motiv za glavnog junaka – kao jasan pandan Shazam! porodici – kontrastirajući scene iz njegovog tragičnog detinjstva sa frivolnim odnosom koji ima prema svom krvnom nasledniku ali i pažljivo građenim imidžom usamljenog, jelte, antiheroja, koga niko ne razume ali koji duboko u srcu radi ono najbolje za svoj narod makar ga taj narod i mrzeo, ali ovaj motiv kao da ne uspeva da se razvije do kraja.



Dakle, u literarnom smislu dobijamo tipično ambicioznog Priesta sa više materijala nego što je ovaj strip mogao da podnese, ali sa svakako vrlo temeljitim radom na glavnom liku koji apsolutno vredi uloženog vremena na strani čitaoca. Da dil bude malo slađi, DC je ovde uposlio neke vrlo dobre crtače pa tako serijal započinje Rafa Sandoval sa kolorima Matta Hermsa, i ovo je primereno glamurozan, spektakularan crtež koji ipak uspeva i da prenese za Priesta vrlo važne scene preteće tišine, konspirativne mirnoće i tame u kojima ljudi govore značajne stvari tihim tonom i određuju svoje i tuđe sudbine bez povišenih emocija. Sandovalu se kasnije pridružuju Jose Luis i Jonas Trindade a koji će ga onda i sasvim zameniti na kasnijim epizodama, a drugu polovinu serijala pojačavaju i Eddy Barrows kao crtač Eber Ferreira kao tušer, te Kubanac Montos (aka Osvaldo Pestana Montpeller) kao autor kompletnog crteža u delovima dve epizode. DC obično uspeva da ima konzistentniji ansambl grafičkih autora na svojim mini ili maksi serijalima, no ovde se smene crtača zapravo ne osećaju i svi timovi koji rade sa Priestom uspevaju da postignu taj važni osećaj neverovatne, jedva kontrolisane moći koji ide uz lik Black Adama i bogove sa kojima ratuje. Letering je radio Willie Schubert, takođe vrlo važan povratnik sa Priestovog Deathstrokea i njegov smisao za grafički dizajn i rukovanje tekstom je vrlo bitan element ovog stripa.

U celini, Priestov Black Adam je vrlo solidan, mada nesavršen strip. Ako ga poredim sa Deathstrokeom, a što je najprirodnije, vidljivo je da ovde komprimovaniji format onemogućava Priesta da razradi sve ideje koje je ubacio u blender a koliko god da su svi crtači dobri, strip ipak nema jedan preovlađujući vizuelni identitet. Opet, ovo je za poslednjih 78 godina definitivno najdublji i najslojevitiji rad sa ovim likom, i uspelo jukstapozicioniranje njegove ogromne moći njegovoj nezanemarljivoj ljudskosti. Utoliko, ovo je obavezna lektira za svakog koga interesuju DC-jevi superheroji generalno a svakako Shazam! i  Black Adam partikularno. Dok vi ovo čitate, DC uveliko izdaje novi Priestov strip, maksi serijal o Sueprmenu, Superman: Lost a koji crta njegov fantastični saradnik sa Deathstrokea Carlo Pagulayan, pa ćemo i o tome divaniti kada se završi a do tada, Black Adama na Amazonu imate na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Pošto je odnedavno svetska senzacija Solo Leveling prisutna i na našem tržištu, u izdanju (još uvek) novog beogradskog izdavača Najkula, red je da danas kažemo koju o ovom južnokorejskom stripu koji će, statistički gledano, većini vas biti prvi korejski strip što ste ga ikada čitali. Uzbudljivo!



Domaći stripovi se u Južnoj Koreji zovu „manhwa“ a što je kao i japansko „manga“ i (originalo) kinesko „manhua“ jedna te ista stvar i predstavlja spoj termina za „slobodan“, „neobuzdan“ pa i „neusmeren“ i termina za „crtež“. Onako kako je Japan bio pod velikim uticajem kineske kulture tokom značajnog dela svoje istorije, tako i južnokorejski strip u svojoj modernoj formi puno duguje Japanu, pogotovo jer je Koreja od 1910. godine pa do kraja Drugog svetskog rata bila, jelte, deo Japana. U periodu kada je u Japanu bujao autohtoni strip, a pod uticajem američkog novinskog stripa, i razvijali se distinktni žanrovi društvene i političke satire, pored humorističkog i stripa za decu, u Koreji je većina domaće publicistike bila zatrta i već tokom 1920-ih su u nekoliko preživelih dnevnih listova su opstajale samo humorističke karikature i stripovi namenjeni deci. Trnovit razvojni put manhwe se posle oslobođenja 1945. godine ogledao i u cenzuri nanovo niklih političkih stripova, pogotovo sa Korejskim ratom tokom koga su korišćeni u propagandne svrhe. Uprkos cenzuri, zabrani uvoza japanskih stripova (i drugih produkata popularne kulture), pa i vrlo snažnom državnom monpolu na distribuciju stripova, južnokorejski strip se razvijao u sličnim smerovima kao i manga, pa je sa uklanjanjem zabrane na uvoz japanskih produkata u devedesetima, dotok novih japanskih stripova još više ubrzao konsolidaciju žanrova. No, u Južnoj Koreji su ekonomski uslovi krajem prošlog i početkom ovog veka doveli i do svojevresne rane migracije stripova na internet i ova je država jedna od prvih gde su onlajn stripovi bili doživljavani i tretirani i kao legitiman deo biznisa i industrije, radije nego kao partizansko preduzeće šačice entuzijasta kako je to bilo u devedesetima i ranim godinama ovog veka u, na primer, SAD.

Otud je i Solo Leveling svoj život i popularnost stekao kao „webtoon“, termin koji se u Južnoj Koreji koristi da označi stripove koji su pravljeni za internet. Ovo nije samo taksonomijska distinkcija, i manhwa pravljena za web se odlikuje drugačijim formatom i organizacijom tabli, pogotovo danas kada se pretpostavlja da će biti čitana pre svega na ekranu pametnog telefona.

No, Solo Leveling svoje korene zapravo ima u literaturi. Originalni Solo Leveling je zapravo web-roman u nastavcima, autora po imenu Chugong a koji je izlazio na popularnoj južnokorejskoj platformi Kakao (odnsno njenom KakaoPage odeljku namenjenom onlajn distribuciji digitalne proze i stripova na korisničke mobilne telefone) 2016. godine. Vrlo uspešan u ovoj svojoj originalnoj formi roman je već u Novemrbu iste godine dobio i svoje papirno izdanje, da bi bio licenciran za prevod na Engleski i prvo takođe izlazio na webu kao Only I Level Up a onda i objavljen na papiru u izdanju američkog Yen Press.

KakaoPage je krenuo sa objavljivanjem strip adaptacije Solo Leveling 2018. godine, sa Chugongom potpisanim u ulozi scenariste, dok je crtež (i slutim adaptaciju scenarija) preuzeo Dubu, aka Jang Sung-rak, šef firme Redice Studio. Strip se pokazao kao jednako popularan pa je završen posle dve sezone i 179 poglavlja krajem 2021. godine dok je korejski D&C Media, koji je publikovao i roman, strip onda objavio i u sedam kolekcija, a koje na Engleskom opet publikuje Yen Press (i u trenutku dok ovo kucam, stgli su do šeste kolekcije). Najkula je uletela u ovu avanturu proletos i za sada ima prvu kolekciju za koju se nadam da će dobro proći jer, iako se u Solo Leveling ima štošta kritikovati, radi se o stripu koji je toliko „here and now“ da predstavlja dragocen spomenik savremene kulture, ili makar jednog njenog nezanemalrjivog dela a koji većina ljudi što koristi reč „kultura“ (a da ne priča o, jelte, urinokulturi) ne bi ni prepoznala kao kulturu. A i kad bi je prepoznala, nije nemoguće da bi sakrla svoje lice, pretrčala na drugu stranu ulice i pravila se da nešto gleda u svom telefonu, samo da ne moraju da im se susretnu pogledi.



Solo Leveling je relativno neprecizan prevod korejskog izvornika Na Honjaman Rebeleop, a što bi se na naš jezik moglo najpre prevesti kao „Samo ja se levelapujem“ i ako ste upravo malo povratili u svoja usta videvši ovaj rogobatni anglicizam, drago mi je da i dalje pratite moja pisanja, Boško Obradoviću.

No, ovde nema vrdanja, Solo Leveling je pripovest o, uh, videoigrama. Ili makar o svetu u kome su videoigre nekako postale „stvarne“. Južna Koreja je, za razliku od Japana, a na ime raznih socioekonomskih faktora, država u kojoj je igranje na personalnim računarima mnogo popularnije od igranja na konzolama pa se u ovoj državi i razvoj masivnih multiplejer onlajn igara igranja fantazijskih uloga (a što skraćenica MMORPG, jelte, znači) išao svojom putanjom. Južnokorejski igrači su poznati kao svetska klasa kada su u pitanju onlajn strateške igre, naročito Starcraft, ali MMO igre su popularne i među „normalnim“ svetom i mada Amerika i Japan i dalje imaju naslove koji globalno imaju najveću kulturnu prepoznatljivost u ovom žanru (World of Warcraft, Final Fantasy XIV), verovatno je bezbedno reći da u južnoj Koreji procentualno najveći udeo stanovništva igra ovakve igre, sa vrlo razvijenom domaćom industrijom koja ih proizvodi.

Utoliko, solo leveling je narativ u potpunosti baziran na filozofiji, svetonazoru i vokabularu MMORPG-ova, pogotovo onih azijskog tipa, i fer je reći da „normalan“ čitalac, pa čak i onaj čitalac koji ima izvesnih iskustava sa japanskim stripom, ovde može da pretrpi omanji kulturni šok. Možda i da zaključi, nakon napora koji je uložio u čitanje barem prve kolekcije, da je ovo čisto smeće, namenjeno isključivo ljudima koji živote troše na igranje „igrica“ i koji će biti namamljeni obilnim korišćenjem njihove terminologije i opsesivnim insistiranjem na prikazu statistika, deskripcija opreme i sposobnosti glavnog junaka, često grafički predstavljenim u formi promptova koje biste zaista očekivali da vidite prilikom igranja videoigre.

No, nova vremena nose i nove običaje. Solo Leveling je herojski narativ o mladiću koji prikuplja svu snagu volje koju ima i usmerava je na jednu jedinu stranu kako bi majku, pogođenu teškom bolešću od koje pacijenti zaspu i ostanu u snu, bez buđenja, sve dok se porodica nakraju ne složi da budu isključeni sa aparata, nekako izlečio. Kako izlečio? Kako, ako medicina nema odgovor na ovu bolest i ne zna ni šta je izaziva ni kako se tretira?



Pa, kao i u video igrama, postoje izvesni predmeti koji služe kao panacea i koji leče SVE fizičke probleme kod onog na koga se primene. Jedino što su, kao i u videoigrama, ovi predmeti izuzetno retki i doći do njih podrazumeva demonstraciju neverovatnih psihofizičkih kapaciteta.

Glavni junak, Jinwoo Sung ne da nema neverovatne psihofizičke kapacitete nego ga kolege posprdno zovu „najslabijim lovcem na svetu“. Sungov poziv? Pa, on je profesionalni odlazak na „raidove“ kakve tipično imate u MMORPG igrama, osim što se ovde te lovačko-sakupljačko-ubilačke ekspedicije događaju u stvarnom svetu. Ili na nekom njegovom preseku sa onostranim.

Naime u svetu ovog stripa, na Zemlji su se pre desetak godina pojavili svojevrsni portali koji vode u, jelte „dungeone“ a u kojima hrabri lovci mogu da sakupe „loot“, dragocene materijale i predmete što imaju vrednost u stvarnom svetu, ali je njihov primarni zadatak da stignu do centra strukture i ubiju „bossa“, tipično velikog, moćnog demona koji brani svoju teritoriju. Neuspeh u ovom poduhvatu znači da portal ka spoljnom svetu ostaje otvoren i da će iz njega u NAŠU stvarnost početi da nadiru demonske prikaze...

Solo Leveling ovaj osnovni zaplet sasvim svesno i namerno postavlja u meta-ravan, nudeći nam kanonska objašnjenja zašto se sve ono što Sung i njegove kolege rade bazira na konceptima iz videoigara (od kojih je dobar deo preuzet iz sveta stonih RPG-ova, naravno), a da bi onda Sungova personalna epopeja i evolucija od ćutljivog, depresivnog lovca najnižeg ranga (E, naravo), postao neka vrsta superheroja o kome i kolege elitnog ranga S (kojih ima svega deset u čitavoj državi) govorile sa mešavinom divljenja, čuđenja i strahopoštovanja.

Možda bi bilo previše ovo nazvati „pikarskim romanom“ ali opet, stoji i da je taj RPG trop autsajdera skromnog porekla i samozatajne psihologije koji suočen sa ogromnim iskušenjima počinje da raste, razvija se i postaje ne samo moćni heroj već i inspiracija za druge, pa i predvodnik, naprosto jedan bezvremeni klasik i da igrači igara, stonih i digitalnih njega prepoznaju kao naprosto kičmu svih svojih narativa. U Solo Leveling ova će Sungova odiseja biti vrlo formalno formatirana kroz tipične RPG korake sticanja iskusva – kvantifikovanog kroz XP, iskustvene poene – i osvajanje novih nivoa koji uvećavaju atribute poput fizičke snage, izdržljivosti, inteligencije itd, ali i nalaženje nove, jače opreme, moćnih predmeta, pa i kasnije promene „posla“, a što je specifičnost istočnjačkih RPG-ova.



Sve ovo može da deluje vrlo mehanički i nezanimljivo u literarnom smislu i fer je ponovo reći da, ako ne poznajete RPG vokalbular i nemate nimalo iskustva sa igranjem, Solo Leveling može da deluje neprozirno, pa i odbojno. S druge strane, ako znate o čemu se tu radi i prepoznajete sve ove elemente kao ono što jesu – apstrakcije koje igre koriste da simbolišu nečije sazrevanje i razvijanje ličnosti – Solo Leveling nudi uzbudljivu trilersku i akcionu priču o bivšem depresivcu koji jedva da preživljava surove raidove i biva predmet podsmeha svojih saradnika, koji se transformisao u stoičkog heroja sa moćima maltene ravnim božanstvima, koji radikalno menja krajolik ove profesije u Južnoj Koreji ali i izvan nje.

Tipično za ovu vrstu stripa, autor je osmislio ne samo kompleksan sistem „igranja“ i odnosa različitih rangova i klasa koji se iz samih raidova preliva u stvarni svet i gde su uspešni lovci često selebritiji a neki od njih i ugledne ličnosti sa velikim socijalnim (i monetarnim) kapitalom, već i nekoliko slojeva političkih intriga koje se tu pletu. Počev od borbi velikih klanova oko Sunga koji trenutno ne pripada ni jednom od njih, i planova ambicioznih firmi da osnuju sopstvene klanove koje bi on predvodio, preko rivaliteta između Japana i Južne Koreje, pa do pretnje čitavoj planeti koja potiče sa one strane i ovaploćuje se u vidu čitavog ostrva sa kojeg u stvarni svet nadiru mutirani džinovski mravi, Solo Leveling je kao neki mešap više popularnih mangi/ anima/ videoigara u kome glavni junak koji kao da je išetao iz One Punch Mana, šeta kroz narativ ispunjen herojskom mirnoćom i sigurnošću da ne postoji ništa što može da ga skrene sa puta.

Utoliko, iako Chugong mnogo radi na kreiranju ove ili one drame unutar narativa, sa likovima koji dobijaju dosta prostora da pričaju o Sungu i diskutuju njegove moći, poreklo, moguće planove, te način na koji njegovo prisustvo menja sve i u ekonomskom i u političkom smislu, sa samim glavnim likom mnogo drame zapravo nema. Sung je iz razloga koji do kraja šeste kolekcije još nisu sasvim obrazloženi, neka vrsta anomalije u sistemu, jedini igrač koji sakuplja iskustvene poene i napreduje po nivoima. Svi ostali lovci su na početku svoje karijere (nakon buđenja njihovih moći) rangirani i raspoređeni na skalu koja kreće od E, kao najnižeg ranga i ide do S kao najvišeg (uobičajeno u Aziji) i podrazumeva se da su njihove sposobnosti, moći i atributi jasno kvantifikovani, pouzdani i nepromenljivi. No, Sung, iako ostaje na rangu E dobar deo narativa, jedini napreduje po nivoima, dobija nove sposobnosti i unapređuje svoje atribute, a što ga stavlja u sasvim drugačiju perspektivu u odnosu na sve druge lovce. Njegova lična misija, da spase majku, dobija prioritet i njegovi će odlasci u dungeone visokog nivoa podrazumevati ne samo borbe sa magičnim zverima, već i otkrivanje da duboko unutra postoji čitavo društvo demona sa svojom istorijom ali koje i samo robuje pravilima što su nametnuta i lovcima i percipirana su kao naprosto prirodni zakoni.

Sung je time jedini koji shvata da čitava ova postavka ima očigledno artificijelne korene, odnosno jedini koji je svestan, mada to nije do kraja artikulisao da se svi, ukljuujući demone, lovce ali i ostatak sveta, nalaze u nekoj vrsti džinovske simulacije – video igre, jelte – čija pravila nisu zaista „priroda“ već su određena od strane nekog spoljnjeg autoriteta i mogu biti eksploatisana od strane „igrača“ koji su ih svesni.



Koliko ova metafizička dimenzija Solo Leveling do kraja biva istražena još uvek ne znam jer sedmu kolekciju na Engleskom još nismo dobili, no, nakon čitanja prvih šest mogu da kažem da je Solo Leveling, pa, zabavan strip, pogotovo ako inklinirate videoigrama. On nije suptilan – njegov sloj ljudske drame je srazmerno klišeiziran i mada izveden kompetentno, nema u sebi mnogo inovativnog ili makar osobenog poput recimo, Alice in Borderland o kome sam zimus pisao – i dosta se fetišistički fokusira na „tehničke“ elemente pripovesti, kako to u azijskom stripu često biva, sa opširnim deskripcijama i ulascima u tehnologiju toga kako se nešto događa, radije nego zašto (ili zašto je to važno za u kontekstu, jelte, ljudskog stanja), ali njegovo baratanje vrlo savremenim motivima i metaforama je i dosledno i u krajnjoj liniji potentno. Možda vi u nju ne spadate, ali napolju je čitava generacija ljudi koje će se odmah prepoznati u svetu Solo Leveling i videti sebe kao, jelte, ružno pače koje će, na ime veština što ih je bizarno teško objasniti normalnim ljudima bez parčeta papira, olovke i korišćenja termina kao što su „množilac“ ili „THAC0“, evoluirati u prelepog labuda, definisanog ne samo moći već i plemenitošću i snagom da inspiriše druge. Utoliko, to da je Sung prilično jednostavan lik, jednako  definisan onim kako drugi na njega reaguju kao i svojim unutarnjim životom je iskalkulisan pristup kreiranju „everyman“ glavnog junaka u koga se čitalac lako može upisati.

Dakle, Solo Leveling je korektan, mada ne i vanserijski strip azijskog senzibiliteta koga iz gomile drugih sličnih produkata ne izdvaja nužno metafizička dubina sa kojom se čitalac susreće (mada je deo sa demonima i praktično genocidom koji Sung vrši prilično zanimljivo postavljen) koliko ta doslednost sa kojom se baštine motivi vezani za MMORPG i videoigre generalno. Chugong uspešno izbegava da se narativ pretvori u puki mehanički prikaz levelapovanja i održava sponu sa duhovnim, jelte, razvojem glavnog junaka koji nije nužno oslonjen samo na iskustvene poene već na sam kvalitet iskustva i refleksiju koju glavni junak na njega ima.

U grafičkom smislu, ovo je dinamičan, na momente i vrlo atraktivan strip, sa izvesnim zamerkama koje naprosto idu uz teritoriju (dakle: jaka dekompresija, često nečitke ali atraktivne scene akcije). U južnokorejskom stripu je, za razliku od japanskog, danas kolor mnogo češće prisutan, pretpostavljam i na ime tog ranog migriranja stripova na web i oslanjanja na digitalno kolorisanje kao standarda, pa je autor crteža, pomenuti Dubu, pored vrlo urednog lejauta i grafičkog pripovedanja, strip obdario i iznenađujuće toplim bojama. Kolor je i vrlo bitan u scenama koje se dešavaju u samim dungeonima, sa čestim preuzimanjem primata nad crtežom koji ume da se svede i na samo gomilu apstraktnih linija, dok kolor svojim intenzitetom i tonom sugeriše šta se dešava. Scene borbe, vrlo bitne u ovakvim stripovima su tipično urnebesno, preterano dinamične ali uglavnom jako atraktivne a dizajn likova iako ne naročito originalan svakako ispručuje jedan ikonični azijski kvalitet koji već decenijama ne može da promaši kada ga prenesete na zapadno tržište. Solo Leveling, prosto, lepo izgleda iako nije previše originalan u grafičkom pogledu, a njegova kombinacija prelepih likova, i urnebesne akcije, koja često dolazi kao pančlajn na stranice i stranice napetog pripremanja za ulazak u borbu uz recitovanje filozofskih stavova svake od sukobljenih strana, je vrhunski funkcionalna.

Lepo je da je na našem iznenađujuće izdržljivom tržištu na kome je manga nedavno prilično eksplodirala, dobijamo azijski strip koji je, kako rekoh u uvodu, praktično senzacija i mada se čini namenjen smunjivo suženoj čitalačkoj populaciji, ima sve preduslove da bude senzacija i na Balkanu. S obzirom na to da je nastavak originalnog romana krenuo (Aprila ove godine) pa se i nastavak stripa najavljuje (iako je Dubu, nažalost preminuo prošle godine pa ga neće on crtati), sa sve najavama anime i, naravno, videoigračke adaptacije, trenutak da uskočite na zadnji voz i vidite kakav je taj Solo Leveling o kome svi pričaju nikada nije bio povoljniji. Yen Press vam linkove za kupovinu svojih kolekcija na Engleskom nudi ovde (sedma izlazi potkraj ovog meseca) a Najkulin sajt srpsku verziju prodaje ovde, pa, eto, prijatno.

[Meho Krljic]

Veoma mi je drago da je Miles Morales definitivno i neopozivo zaživeo u Marvelovom mejnstrim univerzumu nakon što je preživeo smrt svog (Ultimate) univerzuma, a zatim sa porodicom i prijateljima bio preseljen u glavni univerzum Marvelovih stripova. Nakon Briana Bendisa, njegovog tvorca i prvog autora, Miles se – sasvim transparentno – doživljava i kao lik koji neće biti samo simbolični predstavnik manjina koje će, eto, dobiti priliku da zaigraju na centalnoj pozornici (i to u tuđem kostimu) zato što se „woke“ ideologija prodaje, nego i kao legitiman medijum da autori iz manjinskih grupa rade u mejnstrimu i donesu osoben senzibilitet superherojskim stripovima. Danas zato pričamo o najnovijem serijalu Miles: Morales: Spider-man, a koga Marvel izdaje od početka Decembra prošle godine i gde je scenarista Cody Ziglar u vozačkom sedištu. Osvrnućemo se na prvu priču, Trial by Spider, koja je upravo početkom Avgusta izašla i kao kolekcija, a pogledaćemo i šta se dalje dešava u Milesovom životu.



Ziglar sada može da se pohvali da je verovatno jedini afroamerički scenarista koji je u Marvelu za dve godine radio na čak tri Spajdermen stripa – i gotovo ni na čemu drugom – a što je svakako refleksija i njegovog kvaliteta kao scenariste i radne etike. Prevashodno autor scenarija za televiziju (Rick & Morty, Robot Chicken, Futurama ali i Marvelov She-Hulk: Attorney at Law), Ziglar je jedan od onih mlađih autora koji su se između ostalog tesali radeći video-radove za Cracked u vreme njegove zlatne epohe kada su Jason Pargin, Michael Swaim i Mack Leighty doticali zvezde a mnogi danas cenjeni podkaster/ stripadžija/ komičar/ novinar radio rame uz rame sa njima učeći zanat. Za svoj rad na televiziji Ziglar već ima Emmy nominaciju, a u Marvelu je već bio deo scenarističkog tima (ispunjenog vrlo iskusnim imenima) koji je radio Amazing Spider-man Beyond, pa pisao sopstveni Spider-Punk serijal, da bi nakon što je Saladin Ahmed završio svoj vrlo uspešni rad na prethodnom Miles Morales serijalu Ziglar bio odabran kao prirodan naslednik.

Ahmedov Miles Morales se meni dopadao, sa jednim vrlo pristojno odmerenim vezivanjem glavnog junaka za svoje okruženje u Bruklinu i specifičnu kulturu u njegovom okruženju i profesionalnim superherojskim životom koji je uspešno spojen sa porodičnim dramama. S obzirom na to koliko se „pravi“ Spajdermen poslednjih godina upleo u prekomplikovane priče koje su na kraju bile tek preopširno (i nepotrebno) prepričavanje već postojećih priča iz Spajdermenove istorije, Ahmedov pristup Milesu Moralesu je bio osvežavajuć sa dovoljno street-level šmeka da bi reference na neke poznate epizode iz istorije drugog Spajdermena delovale kao simpatična podsećanja radije nego kao, kako već rekoh preopširna i bespotrebna prepričavanja.

Ovaj se serijal i sasvim solidno prodavao, trajući čak 42 broja, daleko preko neke granice do koje biste mogli reći da ga je nosio talas popularnosti filma Into the Spider-verse, a uz koji je, sasvim strateški, lansiran. U stara vremena bi Marvel samo zamenio scenaristu i nastavio sledećeg meseca sa istom numeracijom, ali sada nisu stara vremena pa je u Decembru Miles Morales: Spider-man, posle samo mesec dana pauze krenuo ponovo od prvog broja, sa Ziglarom u scenarističkoj stolici. Na crtačkim dužnostia je ovde Bonellijev Federico Vicentini, Italijan koji je u Marvelu već prikazao svoje umeće i definitivno zaradio priliku da se oproba na serijalu definisanom mladalačkom energijom i dinamičnom akcijom.



Prvih pet brojeva novog Miles Morales: Spider-man, dakle, čine prvu priču u ovom serijalu, Trial by Spider, i kako je odmah posle nje serijal uleteo u krosover Carnage Reigns, njena je važnost na uspostavljanju tona i tematske orijentacije stripa možda još veća.

Sa jedne strane, Vicentini ovde kreira vizuelni identitet stripa koji sugeriše mnogo više akcije i superherojske drame prateći scenario koji donekle u drugi plan gura Milesov civilni život. Nije da ovde samog Milesa i njegivh, jelte, problema u školi i kod kuće nema, ali je ovo zaista mnogo više strip o Spajdermenu i tome kako dečak koga još uvek pospredno nazivaju „mršavim“ ili „drugim“ Spajdermenom na sebe preuzima odgovornosti koje će ga možda i slomiti. Dobro, superherojski strip generalno a Spajdermen stripovi partikularno se često bave tim osećajem da protagonist na svojim plećima drži nemoguć teret i da je samo pitanje kada će ga taj teret skršiti, no Ziglar još uvek uspeva da u Milesovom slučaju to deluje organski uvezano uz prirodu glavnog lika i ostatka njegovog ansambla. Svakako, Miles jeste momak iz drugog univerzuma koji je video smrt i rađanje novog multiverzuma, i istrpeo je kloniranja i saznanje da mu je stric superzločinac a otac tajni agent, ali ovaj strip i dalje dosta uspešno prikazuje klinca iz Bruklina koji je na ime svoje pameti ali na kraju i mogo sreće upisao prestižnu školu i koji i dalje ne uspeva da se otrese straha toga da nije vredan, ali i da nema snagu da žonglira između ogromnih odgovornosti koje je na sebe preuzeo. Peter Parker se u ovom stripu ne pojavljuje – a što je i bolje, jer se paralelno događala ONA priča u Amazing Spider-manu – ali njegvoa mantra o velikoj moći koja sa sobom mora nositi veliku odgovornost je Milesu stalno na pameti i pomaže mu da se fokusira onda kada se čini da i njegov civilni i njegov superherojski život idu nizbrdo.

U školi, Miles se zbog stalnih kašnjenja zakači sa profesorom i popije suspenziju zbog koje ga kod kuće roditelji kažnjavaju zabranom izlaska (kao da ne znaju da im je sin Spajdermen, jelte...), sa najbližim prijateljima je stalno u klinču jer ih redovno ispaljuje, ali razlika između ovog stripa i aktuelnog mejnstrim Spajdermena je upravo u toj humanijoj, toplijoj dimenziji koja je Milesu Moralesu postala druga priroda – njegova porodica i prijatelji, na kraju krajeva znaju da je on superheroj i razumeju kroz šta prolazi pa ovde nema osećaja izlovanosti i samoće koji se toliko potencira preko u Amazingu.

U profesionalnom smislu, Milesu specijalni odred policije preti hapšenjem jer je na snazi zabrana maloletnicima da se bave superherojskim poslom bez nadzora odraslih superheroja (ostatak iz vremena kada je Kingpin bio gradonačelnik i priče Outlawed), ali ovde ne samo da dolazi do izražaja njegov osećaj odgovornosti već Ziglar i koristi priliku da ga upari sa Misty Knight, jednom od originalnih crnih superheroina iz sedamdesetih godina i hemija između veteranke uličnih ratova i kung-fu eksploatacije sa jedne strane i mladog, snažnog ali još uvek nesazrelog superheroja sa druge vrlo lepo funkcioniše u ovom stripu.



Ziglar bira da Milesa stavi naspram nekih novih ali i nekih klasičnih negativaca u ovom serijalu i ja sam, naravno, uvek radostan da vidim Maca Garagana – Scorpiona – u dobroj formi. No, centralni konflikt je sa supezločinkom po imenu The Rabble i ovde se Ziglar izrazito trudi da tematizuje neke značajne elemente Milesovog kanona.

Sindrom samozvanca je i inače važan motiv u Spajdermen stripovima, na ime problema koje je i originalni Spajdermen često imao sa tim da sebe shvati kao „stvarnog“ superheroja, a on mora biti još izraženije prisutan kada dečak iz Bruklina navuče kostim iz prodavnice i nazove se superherojem koji je već postojao – a kako je Miles upravo započeo svoju karijeru posle smrti Ultimate verzije Petera Parkera. Česte kritike anti-woke publike koja kaže da nema ništa protiv likova iz manjinskih zajednica ali da oni treba da imaju svoje priče a ne da zamenjuju postojeće superheroje je možda i razumljiva, ali u slučaju Milesa Moralesa, originalni Bendisov strip je vrlo dobro uhvatio tu važnost identifikovanja klinaca iz manjinske zajednice sa herojskim figurama iz, jelte, većinske i Milesovo odavanje pošte originalnom Spajdermenu nije bilo puko prepisivanje već naprotiv, proširivanje koncepta Spajdermena, pokazivanje da on ne pripada, niti je ikada pripadao, samo beloj, srednjeklasnoj zajednici.

Ovde se, pak, to pitanje da li Miles zauzima tuđe mesto – a koje možda tom nekom drugom pripada sa više prava – prevashodno tiče njegovog učenja u skupoj, prestižnoj školi. Kanonski, Miles je uprkos vrlo dobrim ocenama i generalnoj pameti u ovu školu upao pre svega tako što je pobedio na lutriji koju ona organizuje kako bi na iole pravičan ili makar nepristrasan način odabrala svoje učenike iz ogromne mase aplikacija koje sve zadovoljavaju njene kriterijume. Trial by Spider zato prati napore pomenute superzločinke da se osveti Milesu što je zauzeo njeno mesto u školi koje joj je, na ime njenog talenta za rad sa elektronskim sklopovima po svakom pravu pripadalo.

Ovo deluje pomalo old school, pa i malo sitničavo jer The Rabble ne samo da želi da ubije Milesa već i njegove prijatelje i porodicu, ali Ziglar uspeva da proda ovaj koncept prikazujući ovu antagonistkinju i samu kao pripadnicu manjinske zajednice, a kojoj je neuspeh upisivanja škole dramatično poremetio život usmerivši ga u mračnu stranu. I onda, iako do kraja dobijamo standardnu superherojsku melodramu, ta ledena, zastrašujuća realnost posmatranja kako vam se vrata ka budućnosti zatvaraju ispred nosa, i uverljiv prikaz problema koji će zadesiti njenu porodicu kasnije su ovde dobro komunicirani.

Naravno, onda do kraja stripa Miles mora da ne samo zaštiti sebe i svoje već i da se malko osvesti i nauči lekciju i ovo sve sasvim solidno funkcioniše, sa superzločincem koji u čitaocu izaziva empatiju ali i sa glavnim junakom koji izlazi iz jednog košmarnog iskustva uverljivo promenjen i zreliji. Ne smeta, naravno, to što Misty Knight ovde dobija ulogu Milesovog mentora i ovo prirodno povezivanje tamnoputog klinca sa afroameričkom legendom vrlo lepo funkcioniše.



U pogledu samog teksta reći ću i da mislim da Ziglar piše previše reči. Razumem tendeciju da se mnogo toga OBJASNI da bi narod razumeo, ali mislim da Ziglar malo potcenjuje čitaoce i da nisu potrebni ovako dugački, masivni dijalozi PLUS Milesovi dnevnički zapisi u kojima se sve potanko analizira i prepričava pogotovo kada imate ovako dinamičnog crtača kao što je Vicentini. Tek negde krajem pete epizode Ziglar kao da ulazi u pravi tempo i njegov tekst uspešno „legne“ uz crtež,  ne narušavajući ritam stripa svim tim slovima. I, da, svestan sam da zvuči suludo da JA nekog kritikujem za preopširnost.

Idemo na crtež i da bude jasno, nije da ja Vicentiniju nemam BAŠ ništa da zamerim. Ali nemam mnogo. Njegov crtež je jako dinamičan, sa stalnim eksperimentisanjem sa lejautom, perspektivama i rakursima, i ovo je IZUZETNO prikladno za strip o Spajdermenu, gde se veliki deo akcije događa u vazduhu, nad krovovima, u borbama koje treba da nas zapanje svojom videoigračkom energijom. Ono gde mogu da malo gunđam je isto što sam i ranije zamerao Vicentiniju a to je povremeno nedovoljna jasnoća kompozicija, gde se ogroman broj detalja, iskrivljeni uglovi i mnogo efekata udružuju i u krajnjem produktu daju nešto što IZGLEDA moćno ali se ne vidi sušptinski šta je. Ne znam da li je Vicentini namerno ili slučajno jedan deo svog izraza ovde modelovao na Spajdermenu Todda McFarlanea ali ima ovde iste te raskošnosti, razigranosti, pa i preteranosti, samo umešane sa veličanstvenim haosom koji pripisujem, recimo, Chrisu Bachalou.

Svakako sam srećan što Vicentini ovo crta jer volim njegovu energiju, a i dizajn futurističkih kostima, oklopa i gedžeta iako zapravo oduzima tom „street level“ šmeku koji ovaj strip možda treba jače da potencira, svejedno deluje jako prijemčivo. Generalno, uz snažne a i same dinamične kolore koje je radio Bryan Valenza, ovaj strip ispada JAKO atraktivno i letering Coryja Petita, dosta agresivan i in your face se dobro uklapa u njegovu atmosferu.

Posle završetka Trial by Spider izašle su još dve epizode – barem u trenutku dok ja ovo kucam –i one su deo krosovera Cargane Reigns između Carnagea, Red Goblina i ovog serijala (a što je sve deo većeg spleta događaja vezanih za Venoma i Veniomverse koji su spremili u Marvelu za ovo leto). Iako mi je generalno MUKA od Carnagea i događaja koje Marvel proizovid oko njega, a svi su jebeno ISTI, ovde je Carnage Reigns Alpha zajedno sa Ziglarom pisao Alex Paknadel i prijatno su me iznenadili vrlo fokusiranom pričom o team-upu između Milesa i Scorpiona a na ime rešavanja najnovije Carnage krize. Možda sam i ja malo spustio kriterijume jer, kako rekoh, svaki Carnage strip je isti, ali utisak mi je da ovde Ziglar i Paknadel vrlo lepo hvataju Milesovu karakterizaciju i hemiju između njega i Garagana pa sam rad da i ceo ovaj krosover iščitam do kraja, i to ne samo po PUKOJ dužnosti.

Trial by Spider je pristojan strip. Ne najbolji strip o Spajdermenu u poslednjih pola decenije, ali verovatno najbolji strip o Spajdermenu koji je Marvel izdao ove godine i sasvim solidna nova odskočna daska za Milesa koji, ironično, apsolutno pokorava bioskopsku i Playstation publiku svojim izletima u druge medije ali u stripovima kao da se opet nalazi na novom početku. Kolekciju imate ovde a serijal možete pratiti ovde.

[Meho Krljic]

Pre nešto više od deset godina bio sam, smešnim spletom okolnosti, jedan od predavača u ciklusu predavanja o stripu koje je u Domu kulture Studentski grad organizovao moj drugar Mićun. Iz nekog razloga on nije mogao da nađe pravog stručnjaka koji bi predstavio istoriju američkog stripa pa smo to predavanje odradili on i ja. Naoružan puškicama i naoštren da publiku smorim do te mere da će posle dva sata rafalne paljbe sa bine svima biti na pameti samo da moraju što pre da pobegnu iz sale i nađu najbliži divan da prilegnu, ipak sam na kraju iz kurtoazije pristao da odgovorim i na par pitanja. Jedno od njih bilo je i da kažem šta mislim o stripu Black Hole, a koje sam eskivirao uz izvinjenje da ako krenemo da pričamo o pojedinačnim stripovima ima da budemo ovde do jutra a onda će organizatorka Maida zvati policiju i što da ginemo a još smo mladi i imamo za šta da živimo. Naravno, pravi razlog je bio što mi se piškilo, ali stoji da sam ostao dužan odgovor na zanimljivo pitanje o zanimljivom stripu a koji je jedan od onih jednom-u-generaciji fenomena kakvi su, recimo, Spiegelmanov Maus, Clowesov Ghost World ili Mooreov/ Campbellov From Hell.



E, pa, ovih sam dana sasvim namerno potražio svoj primerak – doduše meko uvezane – kolekcije ovog dvanaestodelnog serijala, a koju je izdao Pantheon 2005. godine, i još jednom zaronio u halucinantni crno-beli svet Charlesa Burnsa kako bih na pitanje odgovorio na sasvim drugom mestu i u sasvim drugom mediju, tako da originalni postavljač pitanja taj odgovor neće ni videti a i ako ga vidi neće mu ništa značiti jer sad živimo u sasvim drugom svetu, vremenu, kontekstu, i ono što nam je bilo smešno u vreme tog predavanja – blentavi Toma Nikolić kao aspirant na poziciju predsednika države hahahaha – danas nas dovodi do suza. Nismo znali koliko nam je bilo dobro, ja da vam kažem, i da će 2012. godina, za koju su nam onako ubedljivo najavljivali apokalipsu zapravo doneti jednu lokalizovanu eshatološku erupciju što se nastavlja i danas.

Pitao sam se kako će mi Black Hole leći u 2023. godini, skoro tri decenije nakon svog početka i punih osamnaest godina nakon što se ovaj dvanaestodelni serijal završio, pogotovo uz činjenicu da je ovo narativ koji se dešava u sedamdesetim godinama prošlog veka i da sam zapamtio i izvesni „retro“ ukus u njegovom tretmanu tinejdžera koji čine protagoniste. No, nije bilo ni najmanjeg razloga za strah, ispostavilo se. Black Hole me je ponovo od prvih tabli uvukao pa sve do kraja čvrsto držao u zagrljaju svog neumoljivog gravitacionog polja, oslikavajući neverovatno sigurnim, širokim pokretima svoju epopeju o adolescentskoj depresiji, osećaju bezizlaznosti i ukletosti, kreirajući narativ koji bez obzira na snažnu horor kodifikaciju već na prvim stranama zapravo izmiče žanrovskoj klasifikaciji i uprkos vrlo halucinantnom imaginarijumu i fantastičkom elementu koji je u srži zapleta, ostaje neizmerno uverljiva hronika života mladih ljudi u jednom partikularnom mikroistorijskom i socijalnom kontekstu.

Ja inače nisam najsrećnija meta kad su u pitanju stripovi koji tematizuju adolescentske drame i mnogi ovakvi narativi me ostavljaju hladnim (uključujući, avaj, i gorepomenuti Clowesov Ghost World) na ime nedeljenja, jelte, istih iskustava u vreme kada sam JA bio adolescent, ali Black Hole je naprosto briljantan narativ koji uprkos nominalno uobičajenom pristupu pripovedanju, sa ispovednim tonom i introspektivnim monolozima protagonista izbegava upadanje u zamku narcisoidnog samosažaljenja što zna da malo zagadi ovakve stripove. Black Hole, suprotno, ruši na patos svojom energijom i, ustežem se da kažem „sirovošću“ jer je ovo izuzetno suptilno napravljen serijal, ali jednom neposrednošću koja je prosto razoružavajuća i kao da upisuje emocije direktno u naš endokrini sistem, zaobilazeći intelektualnu obradu teksta i slika.



Charles Burns je deo avangardne struje u američkom stripu sa korenima u fanzinskoj produkciji (vrlo konkretno, objavljivao je u Sub Pop fanzinu), ali sa uspinjanjem do nivoa pažnje šire javnosti kada je počeo da radi za magazin Raw, čiji su osnivači bili Françoise Mouly i njen suprug Art Spiegelman. Spiegelman je, nakon zamiranja underground comix scene polovinom sedamdesetih i podstaknut Françoiseinim formalnim obrazovanjem i interesovanjima, u svojim narednim radovima bio usmeren na eksperimentisanje i ekspanziju medijuma pa je i Raw bio slika ovog novog pristupa stripovima izvan glavnog toka. Burns se ovde uklapao svojim stripovima poput Hard-Boiled Defective Stories i Big Baby,  ovaj potonji halucinantna serija priča o dečaku iz američke suburbije koji upada u bizarne, mračne narative koji i pored ubistava i čudovišta odišu jednim neobičnim realizmom. Big Baby spada u najranije Burnsove objavljene stripove ali je u njima njegov crtež već impresivno izgrađen, sa izuzetnim odnosom formalne discipline i podivljale imaginativnosti, pa će on dobar deo svojih računa u kasnim osamdesetima i ranim devedesetima plaćati radeći kao ilustrator za razne firme uključujući i Koka Kolu i MTV.

No, Black Hole, začet polovinom devedesetih ostaće rad koji obeležava njegovu karijeru. Prva četiri broja ovog serijala izašla su za Kitchen Sink Press (prva dva 1995. godine), preživelog veteranskog izdavača andergraund stripova osnovanog još 1970. godine a koji je do devedeseth dobacio i do objavljivanja Willa Eisnera, pa onda uticajnih Gay Comix antologija, ali i američkog izdanja pomenutog From Hell. Od petog broja, izašlog 1998. godine, Black Hole je izlazio za Fantagraphics, izdavača koji se, između ostalog i ovim stripom utemeljio kao jedan od stubova amerikog stripa izvan struje glavnog toka, i mada Burns nije radio ništa brže sa prelaskom u ovu firmu – izbacujući u principu po jedan broj godišnje – serijal je uspešno okončan dvanaestom epizodom u 2004. godini. Naredne će godine izaći pomenuta kolekcija za Pantheon i zapravo će Black Hole tek sa ovim ulaskom u knjižare početi da osvaja svoj status strip remek-dela i priče koja će, ne šalim se i ne preterujem, ući u lektiru u (nekim) američkim srednjim školama. Iako Burns i dalje radi stripove, notabilno u poslednje vreme za francuski Cornelius, Black Hole nesumnjivo ostaje strip po kome će ga istorija pamtiti.

S dobrim razlogom. Ovo je gotovo neizdrživo disciplinovan narativ o tinejdžerima iz suburbije negde iz okoline Sijetla koji negde u prvoj polovini sedamdesetih godina provode vreme onako kako zamišljate da su tinejdžeri provodili vreme kada ih niko nije posmatrao a nije bilo mobilnih telefona da ih roditelji smaraju. Black Hole je, kad već pričamo o knjigama koje su ušle u lektiru, procesija scena u kojima mlade osobe kupuju i konzumiraju kanabis i njegove prerađevine, imaju nezaštićen seks, pa na kraju i pucaju jedni na druge, ali je istovremeno i melanholični narativ o nesrećnim ljubavima, lošim životnim odlukama, osećaju beznadežnosti i potrebi da se pobegne, da se nekako umakne pritisku koji sve više deluje kao sudbina ili kao prokletstvo.



Black Hole je demonstracija rada Charlesa Burnsa u njegovoj punoj snazi i razvijenoj formi, strip natrpan vizuelnom simbolikom i halucinantnim scenama a koji opet drži liniju jednog ako ne „realizma“ a ono svakako naturalizma. Burns, rođen 1955. godine u DC-ju je i generacijski i geografski bio jedan od klinaca sasvim nalik na njegove protagoniste i kako je ovo narativ koji čujemo velikim delom iz glava likova koji svi idu u istu srednju školu, njihove misli deluju potpuno autentično, potpuno ubedljivo. Burns na ravni teksta izuzetno malo ide na stilizacije ili poetiku, ostavljajući sirovi, autentični jezik svojih protagonista u dijalozima i samo za nijansu sređeniji, elegatniji u njihovim mislima. Implikacija da su klinci iskreniji kada se obraćaju sami sebi a da više glume i govore u readymade formatima kada razgovaraju sa vršnjacima je jasna i Black Hole na jednom nivou predstavlja beskompromisnu disekciju psihologije adolescenata, zaranjanje u njihove strahove, neispunjene žudnje itd.

S druge strane, ova je analiza i stopostotno humana, i ovaj strip nema ni zrnce prezira za svoje likove koji mnogo i često greše – neretko i iz plemenith pobuda, ali često iz čiste klinačke zaluđenosti – i proizvode povremeno i tragične posledice po sebe i svoje bližnje.

Nasuprot tekstu stoji crtež koji je – evo i danas sam impresioniran kao i prvi put kada sam video Black Hole – skoro pa neverovatan spoj disciplinovanog realističkog stripa u tradiciji američkih romance comics ljubića* i simboličkog grafizma koji zalazi duboko ispod nivoa ljudske svesti da iz podvesti iskopa sve čega se plašimo i sve od čega ne možemo, i pored straha i gađenja, da odvratimo pogled.
*Burns je ovo i eksplicitno potvrdio u intervjuu za Vulture

Burns je naravno, u formalnom smislu, izuzetan crtač. Ne samo naracija u ovom stripu – čije epizode imaju po oko 32 strane u proseku i ovo mu dopušta jedan relaksiraniji tempo, prikladan narativu u kome su protagonisti skoro sve vreme pod uticajem THC-a – već i organizacija slika na tabli pokazuju čoveka koji je duboko promislio svaki detalj koji će staviti na hamer. Rad u crno-beloj tehnici dopušta mu ogromnu oštrinu i fokus na kontraste i igre svetla i tame, a kompozicije su, čak i tokom sasvim realističkih scena, često intenzivno simboličke, sa utapanjem protagonista jednih u druge i davanjem prizorima seksa ili intimnosti skoro sakralnih dimenzija.

Sakralno se, da se razumemo, ovde uglavnom nalazi u defanzivi pred htonskim. Središte Burnsovog narativa je seksualno prenosiva infekcija koja se širi među tinejdžerima u gradiću, i koju su mnogi u devedesetima interpretirali kao metaforu za HIV i AIDS – još uvek dosta sveže pojmove u kolektivnoj svesti – a što sigurno nije jedno od najtačnijih čitanja. Infekcija koja se ovde prenosi telesnim fluidima među tinejdžerima izaziva razne telesne promene – koje bismo kolokvijalno zvali mutacijama – od kojih su neke izuzetno vidljive (deformiteti na licu na primer) a neke suptilnije. Jedan od likova ima dodatna usta na svom vratu, inače uglavnm nevidljiva, ali koja će, kada on spava govoriti sama od sebe i otkrivati neke njegove tajne. Jedna protagonistkinja ima zarez duž čitavih leđa i više puta tokom narativa sa sebe skida čitavu svoju kožu polazeći od ovog zareza. Druga devojka ima rep. Koji se u jednoj sceni, tokom penetracije njenog partnera otpozadi slomi, ali se kasnije regeneriše.



Sam Burns je rekao da se ova vrsta vizuelnog imaginarijuma i, uopšte koncepcije, može čitati kao metafora za telesne promene u pubertetu, spojene sa buđenjem „odraslog“ tipa seksualnosti kod tinejdžera i njihove postepene tranzicije u svet odraslih i ovo je svakako bliže srži onog o čemu Black Hole ultimativno priča. Ako se uzme u obzir da od ove zaraze protagonisti ne umiru, i da smrti koje se dešavaju dolaze kao posledica nepripremljenosti mladih da se nose sa promenama i nespremnosti društva da im u tome pomogne, Black Hole dobija jednu vrlo jasnu formu priče o odrastanju koja je, da se razumemo, BRUTALNA, ali ne eksploatacijska.

Već sam rekao da strip svoje protagoniste ne osuđuje i da ih tretira kao puna ljudska bića sa kompletnim emotivnim spektrom koji zavređuje empatiju, a povrh toga, rukovanje fantastičkim elementima narativa je naprosto izvanredno. Burns uspeva da začudnost koju mutacije izazivaju u čitaocu sasvim prirodno provuče kroz narativ u kome klinci stalno i uredno duvaju (i jedu kiselinu), opsednuti su emotivnim i erotskim, pate od dugačkih depresivnih epizoda i imaju košmare pune živih, pretećih slika. Strip, rekoh, naizgled signalizira horor-senzibilitet, pogotovo sa Burnsovim korišćenjem šume oko grada kao vizuelne metafore za kolektivnu podsvest, natrpane bizarnim, pretećim slikama, ali ni kada u njemu dođe do scena stvarnog nasilja i ubistava, on zapravo ne pretenduje na katarzična pražnjenja karakteristična za horor i radije se usmerava u stranu kontemplacije, tuge i refleksije.



Opet, horor-čitalac će u njemu naći pravo bogatstvo prizora i slika koje izazivaju jezu, sa Burnsovim besprekornim tranzicijama iz košmara u budno stanje, prelascima prikaza telesnih deformiteta u elemente okruženja koji sa njima vizuelno korespondiraju, pogotovo sa korišćenjem geometrije same table i simbolički potentnih vizuelnih označitelja sa svom silom jungianskih značenja.

Drugačije rečeno, ovo je strip natrpan drogiranjem i seksom, čiji protagonisti o ovim stvarima stalno razmišljaju ali gde metafizika koju oni pripisuju ovim aktivnostima – što su im jedini spas iz opresivnog sivila svakodnevnice – neće biti reflektovana u njihovim rečima, već u njihovim telima, đubretu koje nalaze po šumi oko grada, u košmarima koji ih noću pohađaju, promenama frizura i fizionomija likova tokom stripa.

U tom smislu, Black Hole je – iako od 2005. godine stalno u nekoj od faza transformisanja u film (originalno se sam Alexandre Aja pominjao kao režiser) – rad toliko utemeljen u svom originalnom medijumu da je sa jedne strane gotovo sigurno nefilmljiv, a sa druge predstavlja zaista za biblioteke i lektiru pogodan pokazni primer za strip kao autohton medij koji postiže ono što je drugima nedostižno. Black Hole je i literarno snažan i grafički impresivan, ali se njegova stvarna magija događa upravo na preseku ovde dve ravni nudeći proverbijalni efekat nečeg što je veće od prostog zbira svojih delova. Ovo je narativ koji realnost tinejdžerske svakodnevnice stavlja u fantastički okvir i onda dodaje gas pokazujući i beskućništvo, adikciju, gladovanje, seksualno nasilje – sve te ružne stvari koje se mogu desiti mladoj osobi bez podrške i bez jasne ideje kuda je krenula – ali završavajući i sa slikama stvarne, tople intime i ljudske dobrote. Malo je radova, u bilo kom mediju, koji tako uverljivo prikazuju oba, čini se tako daleko udaljena, dela spektra ljudskog iskustva, pa je Black Hole, uprkos tome što je u pitanju na momente istinski zastrašujuć narativ, rekao bih zaista delo koje zaslužuje mesto u lektiri, ako ne baš za osnovnu školu ono makar za roditelje koji će možda bolje razumeti i svoju decu i sebe. Kolekciju kakvu ja posedujem možete sebi sa Amazona naručiti ovde, a ako ćete radije čitati isti strip ali na našem jeziku, Fibra, koliko vidim i dalje ima svoje izdanje iz 2009. godine na stanju. Pa obradujte sebe ili nekog koga volite.

[Meho Krljic]

Početkom Jula izašao je grafički roman Clark & Lex, ko zna koja po redu DC-jeva varijacija na mladog Supermena/ Clarka Kenta i njegov odnos sa Lexom Luthorom, budućim superzločincem i njegovom ličnom nemezom, u vreme dok su obojica bili još uvek tinejdžeri i, pretpostavka je, srazmerno nevine i čiste duše. Uvek raspoložen za nova čitanja klasičnih superherojskih motiva i alternativne istorije koje će iz njih nići, bacio sam se glavačke u pravcu ovog rada. Nismo na drugu strani stigli neoštećeni ni on ni ja. Evo kako je to bilo...



Donekle je i stvar opšte kulture znati da je (Alexander Joseph) Lex Luthor Supermenov arhineprijatelj i neka vrsta antipoda bastionu moralnosti i dobrote koji Supermen predstavlja. Praktično svi moderni filmski serijali su imali svoju verziju Luthora (od Genea Hackmana, preko Kevina Spaceyja pa do Jessea Eisenberga) mada se on prvi put na filmu pojavio još u drugom filmskom serijalu o Supermenu, Atom Man vs. Superman, petnaestodelnom crno-belom radu iz 1950. godine a u kome je Lex zapravo pravio neku vrstu kambeka u popularnoj kulturi nakon pola decenije odsustvovanja.  Naime, novinski stripovi kreirani 1945. godine bili su – uz saglasnost autora i izdavača – stavljeni na led, kako objavljivanje zapleta u kome Lex koristi nuklearnu energiju da napadne Supermena ne bi nekako neprijateljske špijune navelo na trag Projekta Menhetn i osujetilo američke planove o nuklearnoj supremaciji. Ovo verovatno iz današnje perspektive zvuči šašavo, ali superherojski strip je u to vreme bio prilično big dil, deo kulture glavnog toka i računalo se da u velikoj meri predstavlja zeitgeist. Utoliko će i Lexov povratak u život sa ovim filmovima, a gde je on lično titularni Atom Man i koristi radioaktivne elemente da sintetizuje kriptonit – jedinu supstancu koja može da naškodi Supermenu – bio neka vrsta kompenzacije za odsustvo relativno popularnog Supermenovog neprijatelja iz recentnih stripova.

Ključno, i predratni stripovi i pomenuti filmovi su odnos Supermena i Lexa uspostavljali kao odnos dva odrasla muškarca sa radikalno surpotstavljenim agendama – jednog koji je skromna porekla ali pun vrline i usmeren da pomaže slabima, i drugog kao zlog genija lišenog empatije koji naučna dostignuća koristi za lični benefit i prezire one iz nižih klasa. Ideja da se Supermen i Lex znaju iz detinjstva došla je znatno kasnije. Lex se doduše u stripovima ponovo pojavo 1957. godine u Superboyju, ali u ovim pričama – koje se dešavaju u Supermenovom detinjstvu – on je već bio odrastao čovek. Tek će 1960. godine, nakon što je Srebrno doba uveliko krenulo i uspostavljen je novi kontinuitet za glavni DC-jev univerzum Lex dobiti novu priču o svom poreklu i biti prikazan kao Supermenov vršnjak, štaviše kao neko ko je u mladosti idolizovao Superboja samo da bi njegova luda glava i nesreća u laboratoriji promenili i fizionomiju i psihologiju mladog genija i poslali ga nizbrdnom stazom zločina.

Kada je DC ponovo ributovao svoj univerzum 1986. godine sa legendarnim Crisis on Infinite Earths, post-Crisis Luthor je dobio osveženu karakterizaciju, baziran na modernoj ideji beskrupuloznog korporativnog lidera kog je, po sopstvenim rečima, autor John Byrne zamislio kao kombinaciju Donalda Trumpa, Howarda Hughesa, Teda Turnera i samog Satane. U ovoj verziji Luthor je zapravo imao siromašno detinjstvo i trpeo zlostaljanje, a rane psihopastske simptome je ispoljio kada je kao tinejdžer praktično ubio svoje roditelje da bi od novca od osiguranja finansirao svoje obrazovanje i pokrenuo biznis.



No, ideja o mladom Lexu i mladom Clarku/ Superboyju koji dele svoje adolescentske godine i imaju u njima interesantan odnos, gde Lex još nije prešao na tamnu stranu ali se problematičan odnos sa ocem pomalja kao fatalni uticaj na njegov razvoj se pokazala kao i dalje primamljiva pa su i u ovom veku televizijska serija Smallville i uticajni strip Superman: Birthright postavljeni na takve temelje i ovo je, što se tiče velikog dela publike koja danas prati superheroje neka vrsta kanonske karakterizacije Lexa Luthora, uprkos činjenici da je u stripovima pre nekih 13 godina serijal Superman: Secret Origin uspostavio i danas važeći kanon da su se Lex i Clark poznavali kao klinci ali da se nisu družili.

Clarke & Lex je, dakle, neka vrsta povratka na fabrička podešavanja za veliki deo čitalaca koji će posegnuti za ovim stripom, štaviše prikaz upoznavanja dvojice titulatnih likova, uspostavljanja njihovog prijateljstva i zatim neizbežnog pada u greh na strani Lexa Luthora sa lekcijom koju će mladi Clark ovom prilikom naučiti je jedna vro ikonička postavka. Aj dont majnd if aj du, rekao sam sebi i otvori prvu stranu stripa.

No, već od te prve strane pitanje kome je ovaj strip zapravo namenjen se dosta snažno nameće. Logična prtetpostavka da je u pitanju priča namenjena Smallville nostalgičarima koji su sada u svojim tridesetim godinama i sa sjetom se osvrću na prvu deceniju ovog veka se odmah pokazuje kao sasvim pogrešna. Grafički stil crtača Jerryja Gaylorda ukazuje da je strip namenjen mlađoj publici sa svojim naglašeno stilizovanim figurama i debelim, intenzivnim kolorima njegove supruge. Gaylord je crač karakterističnog izraza sa puno iskustva u animaciji, i kada radi superheroje (a radio je i za Marvel i za DC, ali onda i za druge izdavače, crtajući i Bill & Ted, te TMNT stripove) to je najčešće tako da čitalac automatski ima asocijaciju na crtane filmove. Clark & Lex ne imitira ni jedan konkretan DC-jev animirani serijal, ali Gaylordove fizionomije i izuzeto dinamične kompozicije pune kinetičke energije jasno smeštaju ovaj strip u univerzum koji bi se osećao kod kuće u nekom od njih. Ovo, ukratko, nije Smallville.

Scenarista Brendan Reichs je po obrazovanju pravnik i radio je kao parnični advokat tri godine da bi napustio ovu unosnu ali stresnu profesiju kako bi se posvetio pisanju. Pozdravljamo! Trenutno mu je najpoznatiji serijal naučnofantastična trilogija Nemesis a Clark & Lex mu je prvi objavljen strip i, hajde da to tako kažem, mislim da je Reichsov rad sa zapletom ali i dijalozima najveća prepreka mom uživanju u ovom stripu. Štaviše, moram još jednom da se zapitam šta rade ti urednici, ako im je OVAJ scenario delovao kao ne samo prikladan za objavljivanje već i kao nešto što je dobilo sasvim prestižni tretman instant-objavljivanja u formi grafičkog romana. Verujem da su Reichsovi Nemesis romani napisani bolje od ovoga jer se valjda ne uleće na Njujork Tajmsovu listu bestselera tek tako ali, evo, Clarke & Lex je tipičan primer savremenog stripa koji postoji samo zato što su autori tokom pičovanja pametno istakli neke elemente, ali koji je u krajnjoj egzekuciji ne nužno loš, ali do iritantnosti neupečatljiv i neuverljiv.



Da ne bude da Clark & Lex nema nikavih pozitivnih strana, ovo je primereno intrigantan trilerski zaplet o takmičenju srednjoškolaca u kome dvoje najboljih može da osvoji letnji pripravnički staž u uglednom metropoliskom dnevnom listu Daily Planet i tokom kog se Clark i Lex upoznaju. Clark je ovde country boy koga smara ne samo provincijski duh Kanzasa već i isuviše protektivni roditelji što insistiraju da krije svoje moći i da na neki način njihovo korišćenje da ostvari prednosti za sebe u životu predstavlja varanje. Prilika da provede letnje mesece u velikom gradu i radi nešto zanimljivo je naprosto suviše dobra da bi se on držao rigidnih moralnih načela što u njega pokušava da usadi strogi otac pa će Clark, i inače pun sebe na ime toga što je najbolji sportista u školi, iskoristiti svoj rentgenski vid da nađe tačne odgovore za test i plasira se u finale koje se održava nekoliko nedelja kasnije u Metropolisu.

Tamo će saznati da takmičenje zapravo organizuje fondacija u sastavu velike korporacije LuthorCorp a sin čijeg vlasnika, Lex i sam učestvuje u takmičenju, uprkos željama svog oca. Nameran da pokaže da je sposoban da nešto postigne svojim snagama, bez oslanjanja na očev uticaj i kapital, Lex se na takmičenje prijavio pod lažnim imenom i on i Clark sklapaju brzo, neočekivano prirodno prijateljstvo.

Reichs je ovde svakako spretno postavio stvari. U ovoj reimaginaciji dečaštva dvojice likova, Clark je lakomisleni, pomalo nadmeni tinejdžer koji stalno kuka da mu se čini nepravda što mora da se prilagođava svojim vršnjacima koji su po svemu inferorni i ima nezgodan odnos sa strogim ocem koji misli dobro ali ne ume usvojenom sinu da objasni zašto je važno gajiti skromnost i empatiju. Lex je pak, socijalno izolovani korporativni princ sa velikim materijalnim bogatstvom ali bez prijatelja, koji shvata da je suštinski samo ekstenzija i dugoročni projekat svog oca i koji ima plemenitu ambiciju da pokaže da je vredan za sebe i po sebi. Onda nam narativ pokazuje Clarka koji postepeno internalizuje verbalne lekcije što ih je dobio od svog oca, shvatajući vrednost empatije i solidarnosti, dok Lex svoju briljantnost ne uspeva da na kraju iskoristi za dobro i pada sve dublje u ponor kompulzije da se dokaže svom ocu i dobije od njega potvrdu o sopstvenoj vrednosti.

No, Reischsov tretman ovih motiva je u najboljem slučaju mehanički, neinspirisan i površno funkcionalan. Ovo se najpre vidi na nivu dijaloga (i Clarkovih unutrašnjih monologa) koji su bezlični, beskrvni, lišeni ikakvog karaktera. Idja da je ovaj strip namenjen pre svega mlađoj deci – recimo uzrastu do deset godina – podcrtana je i jasno istaknutim „DC Graphic Novel for Kids“ na zadnjoj korici ali Clark & Lex je tipičan primer rada koji na decu gleda sa patronističkih pozicija i smatra da sve mora da im se pojednostavi do besmisleno bljutavog nivoa kako bi ona to mogla da svare.

Ovo naprosto nije tačno – kao neko ko je Supermena čitao od šeste ili sedme godine, mogu da posvedočim da decu žestoko lože intrigantni koncepti, koje možda i ne mogu da do kraja razumeju, ali i kompleksniji, višeslojniji tekst u kome ona neće moći da pohvataju sva značenja ali će ih naslućivati pa će se onda tim stripovima vraćati i kasnije, kako budu sazrevala. Ovaj narativ mi verovatno ne bi bio specijalno primamljv ni kao detetu na ime tog naglašeno razblaženog teksta koji se sastoji samo od informativnih iskaza i gotovo nula karaktera. Ovde nema aluzija, nema igara reči, nema podteksta, nema likova koji imaju sopstvene glasove i kada u finalu stripa vidimo kako Clark uspostavlja nov, zreliji odnos sa ocem, ovo deluje kao potpuno mehanički spravljeno, nezarađeno finale.



Što znači da karakter, ako ga ima, moramo pronaći u crtežu. Gaylord svakako servira likove simpatičnih fizionomija, sa jako izraženim očima, nemirnim frizurama i izduženim udovima, što je, priznajem, vrlo prijemčivo, a i odevanje protagonista u posebne, raznobojne kostime za potrebe takmičenja je svakako dobar potez i daje stripu meru superherojske ikoničnosti bez napuštanja svoje suštinski naučnofantastične osnove. Pritom strip je i ugodno „woke“ a da nije u tome didaktički nametljiv – na primer, Clarkovi roditelji su Afroamerikanci i ovo je ubačeno bez ikakve programsko-ideološke artiljerije – što mu moram ubrojati u vrline.

No, ovde dolazimo i do toga da je ovo, kako naslovna strana proklamuje, „grafički roman o mladom Supermenu“, ali da se u njemu ne samo reč „Supermen“ ni jednom ne pojavljuje već i da ništa od standardne Supermenove ikonografije nećete u njemu videti. Gaylord svakako aludira na superherojske kostime nekim elementima dizajna ali mu ili nije bilo dopušteno, ili naprosto to Reichs nije tako zamislio, da upotrebi klasični Supermenov amblem i kostim sa plaštom. Kolori Penelope Rivere Gaylord su snažni i upadljivi ali i oni su uglavnom u kompozitnim nijansama i čak i kad se na Clarka stavi trio primarnih boja koje definišu Supermenov vizuelni identitet, i one su zagasite i ne blistaju onim sjajem koji očekujete.

A što je, moram da kažem, za mene, koji verujem u ikoničnost Supermena, prilično neobjašnjiva odluka. Clark & Lex se na taj način ovaploćuje kao grafički roman koji se maltene stidi svog izvornika, trudeći se da dekonstruiše njegove bazične koncepte, ali tako da je ta dekonstrukcija ultimativno površno izvedena, sa tekstom koji je bez slojeva, nijansi i stvarne polemike sa izvornikom, smeštajući se na kraju u prostor alternativnih istorija koje nikada neće biti kanonska istorija naprosto na ime toga što su nezanimljive i njihov iskaz nije naročito snažan. Jedna vrlo pristojna, ako već ne originalna premisa je ovde obrađena tehnički korektno – Deron Bennett je radio letering i, naravno, u poglavlju koje se zove Crisis napravio simpatičnu aluziju na Crisis on Infinite Earths – ali bez stvarne dubine ili ambicije da se uradi nešto više od proste varijacije na poznatu formulu.

Naravno, možda sam ja samo izrastao u gadnog čiču i sve mi smeta, pa ako ste manje čiča (i manje gadni) od mene, a interesuje vas premisa, Amazon će vam Clark & Lex rado prodati na ovom mestu.

[Meho Krljic]

Uticajne i moćne žene u društvu se i danas posmatraju sa dozom podozrivosti a neretko i otvorenog neprijateljstva kao da njihov rodni identitet dodaje nekakvu posebno nezgodnu aromu koktelu sposobnosti, koruptivnosti, beskrupuloznosti i slatkorečivosti koji vezujemo za najuspešnije društvene lidere. Ne moramo se prisećati Mirjane Marković, dovoljno je da se setimo da je čak i Evitu Peron deo argentinskih građana smatrao maltene reinkarnacijom bogorodice a da su joj drugi prebacivali bogaćenje na narodnoj grbači, bliske veze sa fašistima i slično (sve udobno spakovano u ovaj tekst koji se tiče njene stripovane biografije). Naravno, kako idemo dalje u prošlost, tako su negativne reakcije na ženu na važnom društvenom položaju intenzivnije, pa su Katarinu de Mediči optuživali da je veštica koja je tek nakon deset godina braka uspela da zatrudni, nesumnjivo nakon okretanja okultnim ritualima i prodavanja duše đavolu. Ono što stoji je da je ova žena bila neverovatno snalažljiva u državnim poslovima i uspela da se u jednom izuzetno turbulentnom periodu evropske i partikularno francuske istorije pokaže kao vizionarski državnik koji će mnogo učiniti na polju religijske (i opštedruštvene) tolerancije i jednu vrlo krvavu epohu učiniti, možda, nešto manje krvavom.



Danas, dakle, pričamo o strip-albumu Catherine de' Medici, The Flying Squadron - Volume 1 - The Good Girl, a koji je na Engleskom jeziku izašao krajem juna za, naravno, Europe Comics. Francuski original je izašao samo malo ranije ove godine za Dargaud a drugi tom od dva predviđena je, pretpostavka je, planiran za narednu. Autorka Manon Textoris je uradila i tekst i crtež i kolor i mada ovo na prvi pogled, a zahvaljujući najpre vrlo smirenim bojama, nije intenzivno atraktivan strip, njegova vernost istorijskim predlošcima i rekonstrukcija arhitekture, odeće, obuće, frizura i umetnosti Francuske šesnaestog veka je vrlo upečatljiva i daje čitaocu mnogo materijala za proučavanje.

Manon Textoris je Francuskinja, inicijalno student književnosti ali sa celoživotnom ljubavlju ka stripu. Kaže da joj je problem uvek predstavljalo to što ne zna da crta a što je za kreiranje stripova ipak neka vrsta minimalnog preduslova, tako da je, nakon što je uradila disertaciju o Hugu Prattu, rešila da se ipak oproba kao ilustratorka koja će ultimativno raditi stripove. Preporučili su joj umetničku školu Saint-Luc u Liježu u Belgiji i nakon četiri godine je već dobijala poslove kao koloristkinja u animiranim filmovima, radila u publikaciji dečijih knjiga i bila deo produkcije filma Le magasin des suicides francuskog veterana Patricea Lecontea. Njen strip Edwin, le voyage aux origins, gde je ona radila tekst a Julien Lambert crtež dobio je 2013. godine prestižnu nagradu Raymond Leblanc. Catherine de' Medici, The Flying Squadron joj je treći strip, ali prvi u kome se Manon, inače rođena 1984. godine predstavlja kao kompletan autor, nudeći vrlo detaljnu analizu jednog istorijskog trenutka i figure na čelu države koja je u njemu igrala presudnu ulogu.

Za potrebe pripovedanja ove priče, Textorisova, kao što je to uobičajena literarna tradicija, izmišlja nove likove i postavlja ih blizu centra zbivanja, da budu tihi, najčešće nemi svedoci istorijskih događaja, ali i metaforičke površine na kojima će ti događaji biti reflektovani, kako čitalac ne bi dobio puku faktografiju već jedan ljudskiji, emotivniji doživljaj. U ovom slučaju to su Justine i Gabrielle, dve mlade devojke iz viših društvenih slojeva koje se na početku pripovesti spremaju za život dvorskih dama na francuskom dvoru, samo sa vrlo različitim pogledima na to kako taj život treba da izgleda i kako da svoj privilegovani status u društvu iskoriste na najracionalniji način. Ovde već na samom početku nema nikakve sumnje u to da su i žene koje je sudbina pogledala, pa će život provesti okružene skupom odećom, šminkom i puderima, poslugom, i osobama prefinjenih manira, u najboljem slučaju zatvorene u zlatnim kavezima, da će njihovim životima upravljati drugi i da samorealizaciju u najboljem slučaju mogu naći u skrivenim avanturama i diverzijama. Gabrielle je ona docilnija od dve devojke, spremnija da poslušno sledi putanju što ju je za nju u životu izabrala majka, rezonujući da će svoja lična interesovanja i stremljenja zadovoljiti jednom kada bude izvan njenog uticaja, dok je Justine buntovnija, i smatra da privilegija u kojoj živi treba da podrazumeva i opipljiviju slobodu.



Naravno, priča o ove dve devojke je tu pre svega da uokviri priču o samoj Katarini de Mediči, u trenutku kada ovaj strip počinje, ovenčanoj titulom kraljice majke. Justine i Gabriele na prvim tablama gledaju njen portret – a koji je u stvarnom životu naslikao nizozemski slikar Corneille de Lyon – samo jedan od mnogih koji su urađeni u to vreme i komentarišu da „toliko zla žena“ treba da izgleda mračnije na slici. Dve petnaestogodišnjakinje su, naravno, čule brojne priče o ženi što je sklopila pakt sa đavolom, trovačici koja je ubijanjem ljudi (uglavnom muškaraca) oko sebe probila put do najmoćnije pozicije u državi. Strip se ne bavi ranim delom života Katarine de Mediči, pa tako čitalac, pretpostavka je, unapred zna – ili će ove informacije potražiti nezavisno – zaista pomalo zastrašujuću istoriju u kojoj je ćerka iz ugledne firentinske porodice sa navršenih četrnaest godina postala supruga drugog sina francuskog kralja (i budućeg, jelte kralja), koji ju je solidno ignorisao i javno se posvećivao svojim ljubavnicama. Desetogodišnji neuspeh da mu rodi naslednika je verovatno donekle na ovo uticao, ali je na kraju rodila desetoro dece, a posle smrti muža vladala Francuskom  do stasavanja najstarijeg sina, pa posle njegove smrti ponovo bila regent do statsavanja drugog sina, da bi i tokom vladavine trećeg sina bila uticajna figura što povlači konce iz pozadine.

Medičijevu i savremena istorija smatra beskrupuloznom, nemilosrdnom ženom ali je i činjenica da je ona učinila šta je mogla da dinastiju održi na vlasti u periodu intenzivnog religijskog ratovanja u Francuskoj i Evropi, sa velikim investirajem u umetnost, kao „meku“ moć koja je trebalo da podrži sve nestabilniju monarhiju.

Šesnaesti vek u Francuskoj je doneo velike sukobe između katolika i hugenota, kalvinističke, protestantske struje svojevresnih novoveraca koji su tražili svoja prava. Reformatorski protestantizam se širio zapadnim delovima Evrope poput šumskog požara u ovom periodu i hugenoti su stekli ne beznačajnu moć za kratko vreme, a koju je Medičijeva isprva prihvatala kao legitimnu, priznajući im izvesna prava i dajući im ustupke. Naravno, stvari su nastavile da budu komplikovane pa je i njena politika prema hugenotima postajala sve tvrđa u dolazećim godinama, kulminirajući u tzv. Vartolomejskoj noći, masakru nad nekoliko hiljada protestanata 1572. godine koji je izveden uz blagoslov kralja (njenog sina) a, tvrde, na njen nalog i bio znak raskida sa dotadašnjom podrškom Nizozemskoj u sukobu sa Španijom.



Ovaj strip se bavi komplikovanom pozadinom ovih događaja, ali iako ima dosta scena u kojima poznate istorijske ličnosti (gotovo isključivo muškarci, naravno), diskutuju o ultimativnoj besmislenosti rata između sunarodnika i pokušavaju da nađu najracionanije rešenje (a sve to presecano atentatima i ratovanjima), njegovo težište je pre svega na ženskom pogledu na ceo ovaj period. Strip nije nužno stopostotna aplogija Katarine de Mediči niti nekakvo programsko pranje njene biografije, ali on pokazuje ženu koja je u centru vrlo kompleksnih istorijskih događaja – u kojima ona i sama ima negativne misli i emocije – a koja je ultimativno bila zaslužna za kreiranje istorijskog presedana u kome su „jereticima“ garantovana praktično ista prava kao i ostaim podanicima krune, makar na papiru.

Dalje, težište stripa je upravo na njenim naporima da pomiri katolike i protestante, odnosno da ne popusti pred katoličkim ekstremistima koji su smatrali da se jeres mora kažnjavati smrću, i ovde se naglašava njena dvogodišnja inicijativa promovisanja lepote (koja se nalazi i u naslovu stripa) kroz turneju po Francuskoj, ali i iznurujuće pregovore u parlamentu. Kako priču posmatramo iz perspektive Gabrielle, i ova inicijativa prikazana je onako kako ju je sama Medičijeva shavatala, kao promocija spoja lepog i dobrog koji su deo istog platonističkog ideala što treba da ujedini razderanu naciju.

Naravno, znamo da će tek uslediti najkrvaviji ratovi i pokolji ali strip se zaustavlja na smrti Annea de Montmorencyja, jednog od njenih najranijih saveznika na dvoru – a koga glavna junakinja, Gabrielle, lično poznaje u ovoj verziji priče – i razgovor kraljice majke sa svojim lojalnim astrologom, Cosimom Ruggerijem, najavljuje mračne događaje kojima ćemo svedočiti u narednom nastavku.

Catherine de' Medici, The Flying Squadron - Volume 1 - The Good Girl uspeva da, fokusiranjem na Gabrielle podari pregledu istorijskih događaja jednu opipljiviju, ljudskiju dimenziju. To da pratimo dešavanja iz perspektive dvorjanke koja je osoba od krvi i mesa, sa sopstvenim željama, tajnama, brigama uspešno formatira jedan kompleksan narativ kao priču u kojoj možemo da osetimo dramatičnost istorijskog trenutka a bez potrebe da nas autorka vodi po bojnim poljima i pokazuje svireposti, ubijanja i spaljivanja. Ovde ima mesta i za scene nežnosti i tužnih, romantičnih interludija, a autorkina sklonost ka zagasitim ali mekim kolornim tonovima do kraja stripu daje toplu atmosferu koja čini kontrast zastrašujućim mitovima ispletenim oko „najmoćnije žene u Evropi šesnaestog veka“.

Catherine de' Medici, The Flying Squadron - Volume 1 - The Good Girl je intrigantan strip i zanimljiv način da se govori o jednom ekstremno turbulentnom periodu evropske istorije. Sa interesovanjem ću ćitati i drugi tom kada izađe a vi sebi ovaj prvi možete, putem Amazona priuštiti ovde.

[Meho Krljic]

Iz nekih, i meni samom neobjašnjivih razloga tek sad sam pročitao prestižni, trodelni miniserijal Aquaman and the Flash: Voidsong, a koji je DC završio prošlog leta, sa kolekcijom što je izašla još u Februaru. Možda sam podsvesno smatrao da je spoj crtanofilmovskog stila crteža i imena scenarista na koricama neprirodan pa sam ga zbog toga izbegavao? Kako god bilo, moj mozak se u nekom trenutku probudio, lupio mi par šamara da me podseti koliko volim Aquamana i Flasha i ja sam se po ubrzanoj proceduri probio kroz nekih 140 strana ovog stripa. Odmah da kažem da mi ovo nije među najboljim radovima koje je ovaj izdavač imao u ponudi poslednjih godinu dana, ali da se radi i o časnom naporu da se team-up između dvojice članova Lige pravde u borbi za odbranu planete Zemlje od međuzvezdane invazije postavi i kao karakterna studija što će oscilovati između lake buddy-cop rutine sa jedne strane i istraživanja najdublje nutrine njihovih (super)herojskih persona sa druge.



Voidsong su napisali Collin Kelly i Jackson Lanzing, scenaristički tandem poznat i kao The Hivemind koji trenutno uživa vrlo solidnu mejnstrim reputaciju na ime svog rada za Marvel na serijalu Captain America: Sentinel of Liberty. On se u trenutku dok ovo kucam završava ali su Lanzing i Kelly već startovali svoj rad na Guardians of the Galaxy što znači da ostaju u gornjem ešelonu Marvelovih stripova. Sa zajedničkim iskustvom rada na Star Treku, ali i na nekim drugim stripovima, plus individualnim scenarijima za DC, dvojica Amerikanaca se trenutno vrlo solidno snalaze u brzacima korporativne superherojštine. Ovaj serijal je sasvim moguće i neka njihova priprema terena za kasniji ulazak u mejnstrim kontinuitet u DC-jevim stripovima i preuzimanje nekog od glavnih serijala, onako kako im je to lepo pošlo za rukom u Marvelu.

Voidsong, dakle, nije povezan sa stvarima koje su se u DC stripovima dešavale prošle godine, ovde nema smrti Lige pravde i Dark Crisis kriziranja i u pitanju je još jedan od onih out of continuity serijala koje DC poslednjih par godina solidno često pravi, shvatajući da NIJE BITNO može li se svaki, pa i najmanji strip uklopiti u jednu konzistentnu biografiju pojedinačnih likova, prepoznajući da je „Aquaman i Flash spasavaju planetu od pevajućih zavojevača“ dovoljno kul koncept sam za sebe bez neophodnosti da bude uvezan sa najsitnijim detaljima iz njihovih aktuelnih života.

Ovo naglašavam jer je Voidsong i na jednom dubljem nivou pokušaj da se analiziraju psihologije dvojice protagonista, da se pronađe energija u kontrastiranju dva različita pa i, postavlja ovaj strip tezu, nekompatibilna karaktera, te da se do kraja pokaže kako i ljudi koji jedan drugom ne veruju pa i osećaju legitimnu iritiranost onim drugim, mogu na posletku da udruženim snagama spasu svet i opravdaju te herojske atribute kojim ih popularna kultura ovenčava. Aquaman je već, u sklopu proslave svog osamdesetog rođendana, imao team-up sa Green Arrowom (koji me nije sad nešto oborio s nogu, ali cenim trud) i, uopšte, ideja da se Justice League drugopozivci, dakle, ekipa izvan trojstva Superman-Batman-Wonder Woman, koriste za ovakve kratke, samostalne priče je meni vrlo ugodna.



U tom smislu, ono što bih ubrojao u velike prednosti na strani Voidsong je upravo taj srazmerno aistorijski pristup građi. Da biste u ovom stripu uživali – ili makar da ne biste njime bili frustrirani i morali da svakih par strana palite wikipediju – nije potrebno da ste završili više studije DC kontinuiteta i istorije dvojice titularnih likova. Najopštija svest o tome da postoji Liga pravde, da su Aquaman i Flash njeni članovi i da obojica imaju supermoći koje ih svrstavaju u šačicu najmoćnijih individua na planeti će biti dovoljna da se isprati zaplet ovog stripa, a pojavljivanje lepših polovina obojice protagonista ionako služi prevashodno da se osvetle specifične strane njihovih karaktera i nije neophodno da SUŠTINSKI znate ko su Mera i Iris West.

Meni je ovo osvežavajući pristup u vremenu kada primetan broj superherojskih stripova kao svoj osnovni zadatak vidi polemiku sa starim superherojskim stripovima, prepričavanje njihovih zapleta modernim jezikom, esejistiku u formi akcionog narativa a koja analizira i citira stare stripove itd. Voidsong je skoro pa nevino častan pokušaj da protagoniste tretira kao zatečene likove kod kojih će biti značajno kako se ponašaju i kako osećaju OVDE I SADA, suočeni sa pretnjom koja je čitavu Ligu pravde izbacila iz stroja a celokupnu populaciju Zemlje paralisala u hipnotičkom transu, bez baziranja radnje na stripovima od pre trideset ili pedeset godina koje morate pročitati da biste pravilno shvatili šta se ovde dešava.

Sa druge strane, najveća mana Voidsong je jedan relativno naivan pristup karakterizacijama. Za strip koji se prevashodno bavi upravo analizom karaktera, motivacijama glavnih junaka, njihovim odnosom sa sebi bližnjima i pronalaženjem u sebi snage da čine žrtve što se podrazumevaju u superherojskoj profesiji, Voidsong ima jedan pomalo detinjast ton teksta. Svakako, može se argumentovati da je čitava ideja ovog stripa da podseća na cenjene DC/ Warner crtane filmove kao što je bio Justice League Unlimited, pa i crtež, a psoebno vrlo jarki kolor donekle sugerišu ovu nameru, no, Voidsong nema taj perfektni balans sapunske opere i pametne karakterizacije koji biste priželjkivali (i koji nam je dao Justice League Infinity) i bliži je jednom standardnom spoju operetske drame i na momente zamornog sitkom-humora.

Ovo zvuči kao da potežem teške reči, ali Voidsong nije loš strip i samo mislim da je najtanji tamo gde se najviše računa. Njegova ambicija je da pokaže da su dvojica likova, pored svih svojih, jelte, superherojskih, većih-od-života persona, zapravo ljudi sa sumnjama u sebe, brigama i strahovima kao i svi mi i da je njihovo prevazilaženje ovih ograničenja, pa makar pri tom prevazilaženju bili i uništeni, ono što čini suštinu njihovog heroizma. No, kada krene da to prikazuje, Voidsong koristi uglavnom prilično nemaštovite set pisove u kojima se iskusni superheroji ponašaju kao deca netom izašla iz obdaništa, zapanjena veličinom i komplikovanošću spoljnjeg sveta. Naravno da su pomalo detinjaste karakterizacije praktično standard u superherojskom stripu već decenijama, ali naravno da je strip koji u svoj centar stavlja baš te karakterizacije morao da napravi napor da ode u dubinu.



No, hajde, osnovna ideja je svakako zdrava. Flash se svađa sa svojom ženom oko toga kako njegova superherojska karijera utiče na njegov porodični život, a Aquaman se svađa sa svojom oko toga da, iako je on kralj Atlantide i time čitavog podmorskog sveta, i dalje insistira da svaki problem rešava sam, umesto da delegira odgovornost. Flash će zbog svoje svađe početi da brzo trči kako bi se, jelte, dekompenzovao, a Aquaman će se sukobiti sa Black Mantom u najdubljim dubinama okeana i samo ove ekstraordinarne okolnosti u koje su se obojica sami uvalili jer nisu u stanju da kao zreli muškarci pričaju sa svojim ženama ih spasava od toga da budu, poput ostatka populacije planete, uhvaćeni u hipnotičku „pesmu“ tuđinskih osvajača i zamrznuti, praktično zajedno sa vremenom, u jednom, nikad prolaznom trenutku.

Kelly i Lanzing ovde potežu jedan relativno često korišćen naučnofantastični motiv, ali je on i sasvim funkcionalan za ovu priču, kako na pukom logističkom planu (niko još nije povređen jer nije suštinski prošao ni jedan trenutak), tako i na onom malo metafitzičkijem, a koji se tiče koncepta „sile brzine“ odnosno „speed force“, izmaštanog za potrebe objašnjavanja praktično magičnih atributa koje Flash i njemu slični likovi imaju  u DC univerzumu. Takođe, vanzemaljci su zanimljivo koncipirani u grafičkom i konceptualnom smislu, i uspevaju da deluju uverljivo tuđinski iako je sam tekst koji izgovaraju relativno neinspirisan.

No, ono što se događa u procesu shvatanja šta se desilo planeti Zemlji i kreiranja uspešne strategije da se ona oslobodi, a vanzemaljska invazija odbije, je meso ovog stripa i tu sad imamo možda i nezadovoljavajuću kombinaciju akcije i karakterne studije. Aquaman i Flash su, ispostavlja se, nekompatibilni partneri ali strip često njihovim odnosom samo iritira čitaoca umesto da u njemu potencira do tada neprimećene načine na koji se njih dvojica zapravo dopunjuju. Ovako kako jeste, strip ističe njihove razlike – jedan je kralj kome kraljevanje prestavlja opterećenje i odgovornost što on samo postepeno uči da prihvati, drugi serijski bežalac od svega koji svoju brzinu na kraju pretvara u način da pomaže drugima iako je svestan da živi u suštinski drugom univerzumu od svih ostalih – i kreira jednu džombastu saradnju punu frikcije, ali kad treba da se nađe ta harmoničnost, to što spaja dvojicu likova na najsuštastvenijem nivou, onda mora da posegne za prilično nebuloznim vratolomijama i pripisivanju Aquamanu nečega što nema nikakve veze sa njegovom istorijom ili karakterom generalno.



„Ali čekaj Mehmete“, kažete sad vi, „pa gore si hvalio to da se strip ne oslanja na istoricistički pristup. Kakva je sad ovo sotonska đavolija?“

I istina je, jesam, ali ovde pričamo o nekim vrlo centralnim elementima DC mitosa iz poslednjih nekoliko decenija, i ako kažem da ideja Aquamana koji (makar iz dobrih namera) zloupotrebljava speed force naoprosto ne leži prirodno ni u jednom scenariju, plus da me cela psihološka dimenzija Flashove uvređenosti oko ovoga nije ubedila, onda mislim da centralni, jelte, konflikt ovog stripa, oko koga je izgrađeno i kasnije razrešenje, naprosto nije dobro postavljen. Ima mnogo drugih načina da se prikaže kako Aquaman, u želji da pomogne svom narodu, malo i izda ostatak planete i da je invazija koja onda usledi jasna karmička kazna za to, meni je to kao koncepcija sasvim legitimno i zapravo uvodi tu temu dobrih ljudi, heroja koji iz dobrih namera čine loše stvari i prikazuju se kao nesavršeni. No Lanzing i Kelly su odabrali jedan nezgrapan, nespretan i neuverljiv, jelte, način, što svakako opterećuje narativ od te tačke pa do kraja.

Srećom, ne opterećuje ga i sasvim fatalno, a finale priče je obeleženo i nekim spektakularnim crtežima. Bugarski crtač Vasco Georgiev i iskusni filipinski kolorist Rain Beredo pružaju neke od najboljih momenata upravo u tom krešendu narativa kada se svemirski i morski vizuelni motivi atraktivno izmešaju i ovde ima malo ukusa tog nepojmljivog koje treba da osetimo kada se suočavamo sa tuđinskim oblikom života koji je radikalno STRAN. Voidsong zapravo nema puno klasične akcije jer je neprijatelj decidno neantropomorfnog tipa tako da kada u finalu Georgiev i Beredo dobiju priliku da se razmahnu u psihodeliji i ekspresiji, ovo daje nekoliko vrlo upečatljivih tabli. Troy Peteri na leteringu se, naravno, perfektno uklapa u strip koji i inače karakterišu jake, vibrantne boje i dinamične kompozicije, pa je ovo, sa svojom donekle crtanofilmovskom a donekle realističnom karakterizacijom na kraju vizuelno dovoljno uspešan strip za moje pojmove.

Nadam se da će biti i za vaše. Aquaman and the Flash: Voidsong ima mane zbog kojih sam ja dosta gunđao ovde i mislim da scenaristi nisu iskoristili potencijal karakterološke postavke koju su odabrali, ali ovo nije ni loš strip i mada on ne pomera stvari na nekom fundamentalnom nivou (tamo gde to pokušava, sa tom zlopupotrebom speed forcea, tu je najslabiji), makar se potrudi oko likova. I to cenim. Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Internet je, sa svojim prodorom u živote normalnih ljudi u poslednjih četvrt veka otkrio i mnoge stvari o ljudskoj rasi koje smo naslućivali ali nismo znali kako da ih dokažemo. Na primer: kolektivna opsesija mačkama. Mačke su uvek bile prisutne u ljudskim životima, makar u poslednjih nekoliko milenijuma otkad su se „pripitomile“, ali nam je internet potvrdio da one i danas uživaju gotovo božanski status u svim društvima na planeti i da postoji vrlo partikularan način na koji ljudi interpretiraju mačije ponašanje i upisuju ljudske osobine, motivacije i emocije u ono što mačke rade. U tom smislu, da ste mi polovinom devedesetih rekli da pravite mangu kojoj je u glavnoj ulozi vrlo slatko malo mače staro svega nekoliko nedelja, pomislio bih da pravite strip za decu i da „ozbiljna“ publika glavnog toka (a što bi u tom periodu, makar na zapadu, bili maltene isključivo adolescenti i tinejdžeri) to neće nikad uzeti u ruke. No, 2023. godina je a američki Seven Seas Entertainment uspešno publikuje kolekcije serijala Ex-Yakuza and Stray Kitten (aka Hiroware Koneko to Moto Yakuza) na Engleskom jeziku. Do sada su izašle tri, a četvrta i finalna je najavljena za Decembar. Upravo sam pročitao prve dve kolekcije, prvo se samo dementno cerekajući, onda svaki čas ustajući da pokažem drugima kako to izgleda i koliko je slatko, opširno usput prepričavajući scene iz stripa. Na kraju sam zaključio da je ovo manga koja tako uspešno pogađa zeitgeist – u Japanu ali i izvan njega – da je pravo čudo kako se niko ranije ovako nečeg nije setio.



Naravno da su mačke u japanskoj popularnoj kulturi sveprisutne i čak ni ne morate biti mlada osoba koja igra igre poput Persona 5 ili gleda anime serije poput Fairy Tail (a koja je adaptacija vrlo uspešne mange); mačke su naprosto tu već decenijama. My Neighbor Totoro je, uostalom, film star 35 godina u momentu dok ovo pišem, ali Doraemon, jedna od ikona japanske ne samo popularne kulture, već kulture glavnog toka generalno, je nastao još 1969. godine. Što se japanske popularne kulture tiče, ovo je mačiji svet, mi u njemu samo živimo.

Ex-Yakuza and Stray Kitten je jedan od onih stripova koji su toliko iskreni, neposredni i rađeni iz srca da celokupan svoj koncept nose već u svom imenu. Ovo je doslovno priča o tome kako bivši pripadnik kriminalnog klana, plavokosi Jin, jedne večeri nalazi promrzlo i pokislo mače na mokrom gradskom pločniku i malu, drhturavu životinju odnosi kući da je osuši, utopli i nahrani. Kao čoveku koji je, jelte, desetine mačića u sličnim nepovoljnim životnim okolnostima pokupio sa ulice i pomogao da se izvedu na pravi put, ova situacija kojom strip počinje mi je odmah bila intimno poznata. I strip, ako ste mačkar, a statistika kaže da postoji nezanemarljiva verovatnoća da jeste, nudi pravo bogatstvo sličnih poznatih situacija, servirajući ih jednu za drugu u ugodno komičnom ključu i ne lutajući gotovo ni jednog trenutka od jedne vrlo svakodnevne, možemo reći i banalne postavke. No, veština sa kojom autor radi ovaj strip demonstrira se baš u tom pronalaženju magičnog i veličanstvenog u običnim pa i banalnim svakodnevnim stadržajima.

Doduše, ne znam je li u pitanju autor ili autorka, a Riddle Kimamura se očigledno trudi da tako i ostane sa pseudonimom koji, jelte, već i sam sadrži reč „zagonetka“. Iako ne znamo identitet ove osobe, niti koji su joj prethodni radovi, znamo da je ovo njena prva autorska manga, da je serijalizovana u japanskom magazinu MAGxiv, a koji publikuje MAG Garden Corporation iz Tokija i da su originalna poglavlja išla od Avgusta 2020. godine pa do Septembra prošle. Seven Seas Entertainment je, dakle, kolekcije počeo da na Engleskom izbacuje od prošlog Novembra i mada ovo nije manga koja je napravila nekakav nezapamćen uspeh, niti se najavljue anime adaptacija, njen uspeh i na zapadnom tržištu (postoji i francuska publikacija) je maltene zagarantovan već tim svojim sadržajem koji se fokusira na avanture preslatkog mačeta u rukama bivšeg gangstera. Jer, da se razumemo, u Japanu su stripovi koji se bave odnosom ljubimaca i ljudi sa kojima ovi žive relativno popularna kategorija, ali na zapadu danas takvih radova ima srazmerno malo. Autentičnost sa kojom je Ex-Yakuza and Stray Kitten pripovedan je ono što ovaj strip čini atraktivnim, pa i adiktivnim, samo ako niste jedna od onih terminalno mrzovoljnih osoba koje, čak i kada ih niko ništa ne pita, moraju da oglase kako „mrze mačke“.



Opet, naravno, mačke nisu igračke već svoja sopstvena bića sa svojim agendama i svojim pogledom na svet i, da budemo iskreni, kada bismo na pola sata mogli da uđemo u um mačke možda bismo bili i prepadnuti onim što bismo videli. Stoji da je u pitanju jedan krvoločan predator koji često ubija iz puke zabave a da je imidž mačaka kao lenjih kućnih ukrasa koji se samo premeštaju s mesta na mesto i prelaze iz dremanja u dremanje, praveći pauze samo da nešto pojedu, naprosto posledica domestifikacije u kojoj smo mi, ljudi, mačkama obezbedili neku vrstu permanentnog detinjstva, odnsno života u kome nikada neće morati da love, i uvek će tu biti neko da ih počeška ispod brade i po stomaku (ako ovo drugo uopšte dopuštaju).

No, ovaj strip je uspešan na ime toga da ljudsku percepciju mačaka stavlja u dobronamerno komičan kontekst i onda iz, rekosmo, svakodnevnih, pa i banalnih situacija, ekstrahuje soldnu količinu ne samo kikotanja već i potvrdnog klimanja glavom uz jedno promrmljano „jeste, jeste, BAŠ SU TAkVE“.

Glavni junak ovog stripa je Sabu, mali belo-sivi mačak koga je pomenuti bivši jakuza Jin našao na ulici jedne kišne večeri, odneo kući, obrisao, osušio, očešljao, nahranio, utoplio ga da ovaj lepo prespava. Sabu se, ostavljen nasred trotoara, bez sumnje od strane nekih nesavesnih ljudi koji nisu pomišljali da tako malo mače ne može da se samo stara o sebi, i nadao da će ga neko od ljudi što prolaze primetiti, na njega se sažaliti i usvojiti, pa se i, nemoćan da se sam skloni od kiše ili nađe nešto za jelo, oslonio na ono jedino što ima – svoj neodoljivi mačeći šarm. Sabu se, da kažemo direktno, upirao da izgleda što slađe i bespomoćnije, ali kada je shvatio da ga je usvojio tetovirani gangster sa ožiljcima na licu, pomisao da je upravo skočio iz tiganja u vatru raspalila je maštu mladog mačora na najgore načine.

Osnova komike u ovom stripu je Sabuova karakterizacija. Čitav narativ prikazan nam je iz njegove perspektive a on, iako je životinja, i star je svega nekoliko nedelja, za potrebe te komike, ima dosta razvijen kognitivni aparat. Životinje u ovom stripu nisu sasvim antropomorfizovane i Sabu ne ume da govori, koristi alate, niti hoda na dve noge, ali on razume najveći deo reči kojima mu se Jin obraća i zna šta su jakuze i kakva je njihova reputacija. Ovo je ispisano vrlo organski i bez nekakvih preteranih objašnjavanja pa je otud njegov strah da ga je Jin spasao sa ulice samo da bi ga iskoristio za neke svoje zastrašujuće ciljeve, zapravo sasvim razumljiv.



Naravno, potpuno neutemeljen. Jin je zaista bivši gangster, a koji je ostao u dobrim odnosima sa jakuza familijom iz koje je izašao i ona je zapravo i investirala u njegov legitimni biznis. Taj biznis je mačiji kafe, Fluffy, a u kome „rade“ druge mačke spasene sa ulice ali i nekoliko, takođe spasenih, često i lečenih pasa. Jin je, ispostavlja se ozbiljan mačiji i kučeći zaštitar i kafe takođe služi i kao mesto na kome gosti mogu odlučiti da li žele da udome neku od spasenih životinja i odvedu je kući. Posle se pokazuje da je čak i patrijarh gangsterske porodice iz koje je Jin izašao da bi se bavio ovim poslom, zapravo ozbiljan mačkar.

Naravno, Sabu ovo saznaje postupno i, gledano iz njegove perspektive, ovaj strip je procesija zastrašujućih, pretećih situacija iz kojih on izvlači živu glavu samo nekim neobjašnjivim spletom okolnosti. Iako ga Jin hrani, češlja, mazi i generalno se o njemu idealno stara, Sabu svejedno veruje da iza svega postoji neka mračna, preteća agenda i svaki put kada se Jin sagne da ga uzme sa poda, iako ovaj to radi pažljivo i nežno, Sabu oseća kako mu srce staje i veruje da je TO TO i da će sada biti odnesen nekud da ga seciraju ili pretvore u kobasice. Naravno, prvih nekoliko njegovih dana u Jinovom stanu ispunjeni su istraživanjem prostora i planiranjem bekstva, samo da bi, kada Jin dođe i počne s njim da se igra, mačeći instinkti preuzeli kontrolu i Sabu se pretvorio u bezumnu loptu endorfina i veselja.

I, mada je izvršena ta neophodna antropomorfizacija kako bi čitalac mogao da se stavi u Sabuovu perspektivu, strip zapravo vrlo dobro prikazuje tu psihologiju mladih mačaka, njihovu nepoverljivost, njihovu ubeđenost da su samostalne i nedodirljive, čak i opasne, ali i njihove napade panike, pa onda zaboravljanje na strah kada im pred nosem mahnete percetom prikačenim na prutić ili kada otvorite konzervu tunjevine.

Ova psihologija se samo multiplicira kada Sabu počne da „radi“ u kafeu, i upoznaje druge mačke i pse i autor ovde vrlo uspelo prikazuje spektar ličnosti koje možete susresti kod mačaka i pasa, njihovih individualnih odnosa prema ljudima ili drugim životinjama, njihovih stavova i ponašanja. I mada mačke i psi ovde jedni sa drugima razgovaraju jezikom koji čitalac razume, opšte uokvirivanje njihovih ličnosti i psihologija nije prejako iskarikirano ili prevedeno u ljudske mere i reklo bi se da je strip vrlo uspešan u tome kako pokazuje principe suživota ljudi i „ljubimaca“, kreirajući između ostalog jedan idealizovani, ali realistični mizanscen u kome ljudi ne samo da vole životinje jer su one slatke, već i poštuju njihve ličnosti i volju. Jin, recimo, gostima kafea napominje da se sa mačkama mogu igrati samo ako one to žele i ako im same priđu i da nije dopušteni uznemiravati one koje spavaju i ne pokazuju želju da se druže a što je, valjda, jedna od prvih lekcija koje će ljudi što dele život sa životinjama dati svakome ko uđe u njihov stan.

Naravno da je to jedan vrlo moderan, neki bi reki i dekadentan, način gledanja na svet, ali on je i human i primer je kako život u društvu životinja humanizuje same ljude.



Elem, dakle, Ex-Yakuza and Stray Kitten je duhovit strip jer je Sabu mali, blentav, sve shvata kao dramu (ili akcioni film) iako zapravo živi vrlo zaštićenim, udobnim životom i jer je Riddle Kamimura sjajan crtač i ume da stilizuje životinje tako da i dalje izgledaju „realistično“ iako prave decidno „neživotinjske“ izraze lica. Ovde je odnos između prirodne mačije (i kučeće) anatomije i ponašanja, i stilizovanih, antropomorfizovanih izraza lica, gestova itd. vrlo fino pogođen i strip naprosto deluje uverljivo i veoma je uspešan u vizuelnom humoru.

Je li on za svakoga? Ako ste jedan od onih koji „mrze“ mačke, koncept bi mogao da vas odbije, no ovo je jedan od onih japanskih slice-of-life stripova koji su uspešni pre svega na ime ljubavi koju njihov autor prikazuje za zaista male detalje svakodnevnice (na primer, kada Jin kupi „mazilicu“ za mačiće a koja po teksturi podseća na mačiji jezik) a onda i na ime nežnog, dobronamernog humora što se smešta u ugodni prostor zabune između onog kako Jin izgleda (iako su mu ožiljci na licu od mačijih kandži a ne od bavljenja kriminalom) i onoga kako se ponaša. Ex-Yakuza and Stray Kitten me je podsetio na jednu drugu popularnu slice-of-life manga komediju, Gokushufudou, o kome sam pisao ovde, i koji i sam nalazi lepotu u svakodnevnom i humor u smeštanju bivšeg gangstera u najobičniji, domaći život. Oba stripa vrlo naglašeno izbegavaju ulazak u „žanrovskije“ zaplete i ovde nema na Spy X Family nalik kombinovanja trilera i slice-of-life komedije. Ex-Yakuza and Stray Kitten je prosto umiljat i duhovit strip u kome prepoznajemo pre svega sebe i to mu je dovoljno. Seven Seas Entertainment vam kolekcije na prodaju nudi ovde.

[Meho Krljic]

Isplakah se ko kiša čitajući My Heart in Braille, a što ne mora da bude garancija da je u pitanju DOBAR strip, ali ukazuje da ima makar neki emotivni naboj. I naravno, niko ovde neće tvrditi da je sposobnost stripa da u čitaocu izazove emotivni odgovor ono najvažnije i da umetnost mora da gađa emocije kako bi uošte bila vredna našeg vremena, ali opet, ima nečeg i u stripu koji tako stručno pronađe i povuče tačno određenu pantljičicu u osetljivom ljudskom sistemu osećanja i hormona da se to mora ceniti. I ovde ne pričamo o emocionalnoj manipulaciji, ne, rekao bih da je My Heart in Braille vrlo iskren, vrlo neposredan narativ koji svoju poruku o samospoznaji, odrastanju i postajanju (dobrom) osobom plasira bez ikakvih zadnjih namera, no, svakako je interesyntno na jednom bezinteresnom, od emocija očišćenom nivou analizirati šta u stvari ovaj strip radi i zašto neke stvari u njemu funkcionišu, a neke, iako možda ne funkcionišu, ne smetaju da se priča dokotrlja do kraja a vi odsutno shvatite da  ste potrošili čitav paket papirnih maramica.



My Heart in Braille se u originalu zove Le coeur en braille i zapravo je vrlo uspešan IP kome je ovaploćenje u vidu stripa došlo tek kao neka vrsta počasnog kruga. U početku beše, jelte, reč, ili, konkretnije, roman, a koji je napisao Pascal Ruter, Parižanin koji se preselio u Fontenblu, pretpostavka je da bi imao mira u kome će pisati svoje knjige za decu i odrasle. Ruter je uspešan autor sa doslovno desetinama objavljenih naslova, a Le coeur en braille, izašao 2012. godine (i to, kažu, na prvi Januar) mu je verovatno najpoznatiji roman. Preveden na Engleski 2017. godine, kao A Friend in the Dark, ovaj je roman zapravo godinu dana pre toga već dobio filmsku adaptaciju u formi romantične, gorkoslatke francusko-belgijske komedijice u originalu nazvane isto kao i roman a na Engleski prevedene kao Heartstrings. Možda ste ovaj film i gledali? Režirao ga je ugledni Michel Boujenah i radi se o jednom solidno uspešnom projektu.

No, strip o kome danas pričamo je, dakle, prvi put da se prevod ili adaptacija ove priče na Engleskom konačno objavljuje sa naslovom koji tačno i neposredno prenosi izvornik i time već sugeriše, da ne kažem spojluje šta će biti jedna od centralnih tema pripovesti.

Scenario za strip radio je Joris Chamblain, stripadžija i autor knjiga za decu koji je u našim krajevima, čini mi se dosta poznat na ime stripova iz serijala Višnjin dnevnik (u originalu Les Carnets de Cerise, ili, ako preferirate engleski prevod – Cici’s Journal) koje mu je u prevodu na Hrvatski objavila neumorna Fibra. Chamblain je srazmerno mlad čovek – rođen 1984. godine – odrastao na stripovima i sa puno fanzinske aktivnosti u mladosti, da bi 2010. godine debitovao zapaženim profesionalnim radom La recherche emploi. Višnjin dnevnik započeo je već 2012. godine i ovaj će strip vrlo brzo postati senzacija, sa neprebrojnim nagradama koje su serijalu dodeljene i prevodima na više od petnaest jezika. Ostatak biografije možete da pročitate na Fibrinom sajtu, a za nas je bitno da je na njegovom albumu iz 2017. godine, Journal d'un enfant de lune radila crtačica Anne-Lise Nalin.

Nagađate, Nalinova je i crtačica, kao i koloristkinja na My Heart in Braille i njen romantični ali razigrani, duhoviti stil, njeni mladalački dizajnirani likovi ali i efektno pripovedanje su pravi pogodak za priču koja je lako mogla da završi kao vrlo patetičan srceparajući narativ od kog vam bude malo neprijatno. Annel-Lise Nalin je rođena 1992. godine u Marseju, i prvo je bila blogerka da bi profesionalno počela da se bavi ilustracijom negde od 2011. godine. Onda je 2014. objavila prvi strip i ostalo je istorija, a koju možete i sami pregledati posećivanjem njenog sajta.



Chamblain i Nalinova očigledno imaju već razrađen pristup kreiranju stripa a kako je ovde već postojao literarni predložak, verovatno je najveći deo njihovog kreativnog postupka bio usredsređen na to kako ovom albumu dati osoben karakter i prepoznatljiv identitet. I mada je tekst veoma dobar i možda i vrlo vidljivo literaran, za moj novac upravo su crtež i kolor ono što adaptaciji daje potrebnu osobenost i toplinu koja obezbeđuje da taj emotivni paket u centru pripovesti bude isporučen tamo gde treba. Nalinova ima stilizovan duhovit crtež, sa likovima koji deluju mladalački – čak i kada su u pitanju odrasle, sredovečne osobe – i jakim a opet umirenim kolorom što daje jedan skoro fotorealističan kvalitet čak i crtežima koji su, kad se malo bolje zagledate, svega nekoliko grubih poteza olovkom. Zagasiti tonovi sa jedne strane, a onda i prilično oštar, siguran rad sa linijama sa druge, gde neki od likova deluju kao da su išetali iz nekog stripa Andrea Franquina iz šezdesetih godina prošlog veka, pa onda i čitav sloj interesantnih trikova preko toga (na primer crtanje nepostojećih predmeta belim konturama kako bi se sugerisalo šta likovi misle, kao i često korišćenje nedijegetičkih simbola, poput strelica) daju ovom stripu zanimljiv balans između romantičnog, emotivnog, old school (grafičkog) romana koji priča o, rekosmo, odrastanju i sazrevanju, i razbarušenog stripa koji je svestan da je u pitanju derivat drugog reda u odnosu na izvornik i učiniće sve da pokaže koliko originalnih ideja može da donese u ovaj projekat.

Glavni junak ovog stripa je Victor, tinejdžer koga pubertet žešće puca i kome je, prirodno, važnije da sa dvojicom ortaka drlja gitaru u garaži nego da uči za školu. Otac, automehaničar, je pun razumevanja i svog sina ne prekoreva preoštro što se ne hvata knjiga i, čak naprotiv, služi kao emotivna podrška kada ovaj krene da prolazi kroz egzistencijalnu (i ljubavnu, naravno) krizu. Ćaleta je, da se razumemo, žena ostavila i odselila se daleko od obojice jer je tražila neki drugi život i on je ovde prototip martirskog roditelja koji svoje dete ne sputava, ne smara, ali mu je posvećen 1000% i od njega se uvek može očekivati samo podrška, razumevanje i humor, a nikada osuda.

Victor nije glup – on će vrlo lako memorisati gomile podataka vezane za stare auutomobile, jer ga to loži, ali se oseća glupo pored najboljeg druga iz škole, mladog Arapina koji KIDA šah, dok sam Victor ne ume da upamti ni pravila. No, kada na jednom kontrolnom iz matematike on prepiše od nove devojke iz razreda i dobije neočekivano visoku ocenu – čak višu i od nje koja je i sama prepisivala ali je namerno pogrešila da ne bude sumnjiva – njegov život se menja. Svi počinju da pričaju kako je, eto, on sve vreme mogao da bude dobar đak, samo nije hteo da se trudi i kako sada od njega očekuju da, jelte, iskida. Ovo u Victoru proizvede ne samo sindrom samozvanca već i užasan pritisak da ne razočar oca i nastavnike, ali se pomenuta devojka, Marie-Jo, jedna pametna, crvenokosa, raščupana klinka s naočarima, ponudi da mu pomogne. Njih dvoje krenu da uče zajedno i Victor zbilja počne da napreduje ali posle nekog vremena počinje da shvata da sa Marie-Jo, nešto MOŽDA nije baš kako treba.



Naravno, naslov stripa, rekosmo, spojluje ovaj preokret i kada Victor shvati da devojka koja razbija sve predmete u školi a pritom i sjajno, strastveno svira violončelo, zapravo progresivno gubi vid a to krije od svojih roditelja kako je ne bi smestili u školu za slepe i time osujetili njenu ambiciju da upiše muzički koledž – on ne samo da doživi sve vrste kopernikanskih obrta u glavi nego se i, jelte, zaljubi, a i shvati da mu je dužnost da joj pomogne da školsku godinu završi bez toga da iko otkrije njenu tajnu i na kraju uspešno položi prijemni za željenu muzičku školu.

My Heart in Braille od te tačke na dalje ide prilično predvidivim tokom ali... prijatan je sve vreme. Kada sam rekao da neke stvari možda ne funkcionišu idealno, mislio sam prevashodno na to da ova priča naprosto zna šta mi očekujemo da će se do kraja dešavati i onda nam daje baš to, tempom koji se podrazumeva, sa preokretima i emotivnim akcentima koji se podrazumevaju. Neki dobri likovi potvrđuju se kao još bolji, neki „loši“ pokazuju se kao zapravo sasvim dobri, samo Victor toga nije bio svestan, mladi, zaljubljeni par prolazi kroz krize, pa i jedno bekstvo od kuće ali na kraju mladalačka plemenitost, požrtvovanost i odanost trijumfuju.

Ono što pomaže da se kompenzuje utisak da čitamo jednu generičku, algoritamski sklopljenu pripovest je, kako rekoh, u prvom redu sjajan crtež i kolor, ali ne treba zanemariti ni kvalitet teksta. Ruterov original je ovde stručno kondenzovan u najvažnije pasaže koji daju stripu jedan zreo, dubok karakter, a da se nema utisak kako se odlazi predaleko od adolescentskog senzibiliteta koji mu čini srž. Likovi izgovaraju neke rečenice isuviše pametne i prodorne za njihove godine, ali ovo ne smeta previše jer strip na kraju sve prikazuje kao jednu omladinsku dramu u kojoj nema previše „neverovatnih“ preokreta i previsokih emotivnih amplituda, već stvari ostaju u domenu uverljivog (sa sve Victorom koji krije od devojke da svira u rokenrol bendu jer je ona u nekom momentu rekla da to njoj sve zvuči kao buka). I mada je moglo više da se radi sa drugim likovima, od kojih jedan nudi i deus ex machina rešenje u finalu, makar su dva glavna lika obrađena vrlo solidno i funkcionišu kao uverljiv mladi par koji ne zna šta zaista radi ali je reše da to uradi zajedno. I, mislim, dobro to na kraju bude. Pa nismo ni mi od kamena. Amazon će vam ovaj album, a koji je originalno objavio Dargaud a na Engleskom nam ga obezbedio Europe Comics, prodati ovde.

[Meho Krljic]

Ima malo autentičnijih zadovoljstava u životu ljubitelja američkog superherojskog stripa od čitanja nečeg što je suštinski najljući mejnstrim ali je oplemenjeno fantastičnom kombinacijom crteža Michaela Allreda i kolorima njegove supruge Laure. Superman: Space Age, DC-jev prestižni trodelni miniserijal, objavljivan za Black Label tokom prošle i (posle pauze od pet meseci između drugog i trećeg dela) početkom ove godine, dobio je kolekciju negde početkom Maja i ovo je strip u kome se uživa, koji se gustira i čita polako, uz svest da ovakvi projekti mogu da se dese tek svakih nekoliko godina.



Nije da Mike Allred u poslednje vreme uopšte ne radi superherojske stripove. Štaviše, Peter Milligan i on su se preko u Marvelu dosta uspešno vratili svom radu na X-Men spinofovima u karakterističnom X-Statix stilu (serijali X-Cellent i The X-Cellent iz prošle i ove godine), ali imati bračni par Allred na serijalu koji se bavi Supermenom i svežim pogledom na njegovu istoriju, na nestandardno velikom broju strana – pa to je premijum događaj kakav vredi prigodno obeležiti. Pa, evo, da ga obeležimo.

Scenarista je ovde ime koje često pominjemo poslednjih godna. Mark Russell je na neki način uspeo da pomiri mnogo različitih stvari i interesovanja u svom životu. Sa jedne strane on je posvećeni hrišćanski vernik koji je napisao nekoliko knjiga sa savremenim raspravama o biblijskim učenjima. Sa druge je pre nekoliko godina debitovao u strip-medijumu serijalom The Flintstones koji je političku i društvenu satiru uveo tamo gde joj, tradicionalno, nema mesta, u srce DC-jevog mejnstrima. Ovo je odmah privuklo mnogo pažnje pa je Russell jedan od retkih satiričara u savremenom američkom magazinskom stripu, sa brojnim serijalima za izdavače poput Ahoy ili AWA koji spajaju slepstik humor, socijalne opservacije i vrlo glavnotokovsku estetiku i produkciju. Ovo mu je isposlovalo dosta pažnje, angažmana ali i nagrada (Not All Robots sa Mikeom Deodatom kao dobar primer) i dalje mu otvorilo razna vrata da radi superherojske stripove koje sam poželi. Russell za sada dosta mudro izbegava da se priveže prejakim lancima za superherojsku produkciju i umesto da zatraži da mu se poveri neki od uglednih tekućih serijala na staranje, on radije bira interesantne projekte izvan glavnog toka. Pre nekoliko meseci pisali smo o Marvelovom Fantastic Four: Life Story, jednom setnom, nostalgičnom ali i smelo dekonstruktivnom pregledu istorije Fantastične četvorke čiji su članovi, u ovom miniserijalu starili u stvarnom vremenu i u svakoj deceniji imali neku drugu ulogu u socijalnoj evoluciji planete.

Superman: Space Age je, neiznenađujuće, nešto slično, samo u DC-jevom univerzumu, sa Supermenom u centru i svetom koji se od ranih šezdesetih godina do polovine osamdesetih godina prošlog veka promeni, podstičući promene i u samom glavnom junaku koji sa vremenom stari, sazreva i ima nove spoznaje o životu, postojanju, svojoj ulozi u zemaljskom društvu ali i kosmosu. Supermenova jedinstvenost – kao jedine preživele osobe sa nestale planete čija joj unikatna fiziologija daje moći na granici božanskih – ovde je stavljena naspram jedinstvenosti svake osobe koja se ikada pojavila u njegovom životu i Superman: Space Age je jedna, eh, pa, da, nostalgična ali i smelo dekonstruktivna istorija Supermena i njegovog odnosa sa Zemljanima.

Na samim svojim počecima obdaren sociopolitičkom osvešćenošću i žudnjom da zaštiti obične ljude od društvenih parazita i predatora, Supermen je kako su decenije prolazile a mentaliteti se smenjivali, imao faze u kojima je doživljavan i kao ikona etatizma, simbol superiornosti Amerike a ne potencijala čitave ljudske rase da nadrasta svoje genetsko i istorijsko nasleđe. Čak je i Millerov Dark Knight Returns Supermena prikazao kao Reganovog poslušnika naspram (od Regana još ekstremnije) libertarijanski nastrojenog Betmena, dok je Watchmen sa svojim Doktorom Menhetnom imao viziju gotovo svemoćnog bića koje između ostalog pomaže Americi da dobije rat u Vijetnamu i zapravo je zaslužno za neravnotežu sile na planeti koja dovodi do kolabiranja relativno stabilnog hladnog rata do ivice termonuklearnog sukoba.



Russellova vizija je, naravno, drugačija. Njegov Supermen je nevoljni mesija, bogoliki avatar kosmičke inteligencije i univerzalnog morala koji je blagosloven upravo gubitkom svog nasleđa (odnosno njegovim smeštanjem samo u holografske uspomene koje će mu prenositi inteligentni 3D snimak njegovog biološkog oca) i skromnim počecima na farmi u Kanzasu. Russell za osnovu uzima Supermena iz šezdesetih godina, kada radnja ovog stripa i kreće, kodifikujući porodicu Kentovih kao časne, salt-of-the-earth provincijalce sa etičkom čistotom nedostižnom urbanim haosom već iskvarenim građanima ali i sa, a što je fino plasirano, jednim ipak provincijskim, skučenim pogledima na svet. Veliki deo prve trećine ovog stripa tiče se upravo frustracije Klarka Kenta da pronađe svrhu ne samo u svojim neverovatnim moćima već i u lekcijama svog usvojenog oca, Džonatana Kenta, koji mu govori da uraditi nešto brzo i efikasno nije uvek isto što i uraditi nešto ISPRAVNO.

Ova je jednostavna poduka i seme iz koje izrasta čitava priča a koja je, opet, formatirana oko ideje Supermena koji sazreva kroz decenije. I ne samo Supermena. Russel i Allredovi su ovde dobili odrešene ruke da koriste sve likove koji su im potrebni pa će Superman: Space Age pokazati i nastanak Betmena i Green Lanterna, stvaranje Lige pravde, ali i suočavanje zemaljskih heroja sa kosmičkim pretnjama kao što je Brainiac.

Ono što je u suštini studija karaktera jedne od ključnih američkih (pop)kulturnih ikona ovde stoga dobija dovoljno prostora (kolekcija ima više od 260 strana) da prođe i kroz istorijske događaje iz stvarnog sveta – uključujući atentat na Džona Kenedijea i raketnu krizu šezdesetih godina – ali i kroz DC-jevu istoriju, nudeći jedan možda ne realističniji ali žanrovski drugačije profilisan prikaz razvoja superherojske filozofije. Betmen je ovde, neiznenađujuće, pored Supermena najdetaljnije obrađen karakter, sa Russellovim dubinskim sondiranjem motivacije i filozofije bogatog industrijalca koji se noću oblači u kostim šišmiša i mlati kriminalce po ulicama. Štaviše, delovi koji se bave Betmenom su naglašeno gusti u pogledu motiva i diskusija o nekim od najvažnijih elemenata Betmenovog mitosa, sa originalnim pogledom na karakterizaciju ovog lika i Allredovim izvanrednim variranjem originalnog dizajna za kostim ovog superheroja iz tridesetih godina prošlog veka.



Strip sa dosta autoriteta pokazuje protok godina i decenija, sazrevanje ne samo glavnog lika već i sveta oko njega, pogotovo ansambla koji se oko Supermena stvara. Njegov rivalitet sa koleginicom Lois Lane, kada počne da radi za velegradski dnevni list Daily Planet, koji se dalje razvije u njenu fascinaciju Supermenom pa na kraju u ljubav i zasnivanje porodice su ovde ispisani veoma uspelo, sa autentičnom toplinom koja emanira sa tabli gde vidimo srećni par sa sinom u nekim neobično običnim situacijama (na prime scena grudvanja kojoj prisustvuje i hologram Supermenovog biološkog oca). Takođe, odnos glavnog junaka sa svojom usvjenom porodicom ovde dobija nekoliko scena koje su formatirane veoma pažljivo kako bi prikazale šta je sve bilo presudno u građenju karaktera bića koje je moćnije od bilo koga drugog na planeti a koje i dalje, između zaustavljanja asteroida koji bi tu planetu anihilirali, ima vremena da skida mačiće sa visokih grana i potpisuje autograme deci. Džonatan Kent, koji se u ovom stripu borio u Pacifičkom teatru tokom Drugog svetskog rata, daje sinu utemeljenje u stvarnosti koja je opora i gorka i uzor herojstva koje nije glamurozno i „kosmičko“ već svakodnevno, prljavo i ultimativno u svakom trenutku na ivici da se prevrne u očaj.

Ovo je, naravno, u skladu sa Russellovom standardnom pripovedačkom tehnikom gde likovi veliki deo panela u stripu prate kontemplativnim monolozima, propitujući svoju svrhovitost, smisao života i količinu patnje u svetu, samo da bi iznova nalazili odgovore koji se, u ovom stripu pogotovo, vraćaju na važnost autentičnog kontakta sa drugim ljudima, sa porodicom i zajednicom. Ovde nema direktnog citiranja one maksime da se vojnici na frontu bore ni za otadžbinu ni za komandu već za vojnika do sebe, ali se ova poruka jasno prenosi sa Supermenom koji veliki deo pripovesti (to jest najveći deo dvodecenijskog raspona ovog stripa) provodi znajući gotovo u datum kada će planeta Zemlja prestati da postoji i konstantno propitujući svrhovitost svojih postupaka na pozadini osigurane anhilacije svih vrednosti koje je pomogao da se izgrade ili odbrane.

Russell ovde implicitno uzima DC-jev veliki krosover iz osamdesetih, Crisis on Infinite Earths kao tačku na kojoj će ovaj kosmos biti izbrisan, daje svemu intrinzično, dosledno objašnjenje sa sve Anti-Monitorom kao ultimativnim negativcem koji uništava univerzume jer se hrani antimaterijom i, ključno, još od prvih strana prve epizode pokazuje da je ovo uništenje univerzuma neizbežno i da ništa što (ovaj) Supermen i (ova) Liga pravde mogu da učine neće moći da ga spreči. Otud Superman: Space Age postaje ne hronika herojskog podvižništva koje uprkos nadmoćnoj neprijateljskoj sili trijumfuje i čuva status kvo, već melanholičnog herojskog života koji nije usmeren na očuvanje društvenog status kvoa već na pronalaženje onog najvrednijeg što ovo društvo ne samo jeste nego i što može da bude i onda očuvanja te vrednosti u medujumu ničeovskog večnog vraćanja.

Zvuči izrazito filozofski kad se ovako predstavi, no Russell je ispisao pitak, emotivan ali veoma tečan narativ koji se ne zaglibljuje u fiilozofskim raspravama i priča slikama makar isto onoliko koliko i tekstom, nudeći nam jednog reflektivnog heroja, čiji heroizam, na kraju dana, nije u snažnoj desnici već u požrtvovanju da se sačuva ono zaista vredno – potencijal da se bude bolji – napuštanjem onog što jeste, makar i to što jeste već bilo dobro i plemenito.



Naravno, za slike su zaduženi Allredovi i ovo je jedan od onih primera kada korporativni izdavač uzme ugledne autore, da im dovoljno novca i vremena da pažljivo i s ljubavlju rade na projektu i rezultati na kraju budu fascinantni. Mike Allred, zna se, nije standardni (DC-jev) proizvođač superherojskog glamura i njegove pop-art  inklinacije ovde su u prvom planu, a što je i prikladno za strip koji se sav sastoji iz citata, komentara, omaža i pastiša.

Kao besprekoran pripovedač i dizajner koji nekim klasičnim prizorima i karakterizacijama daje svežu, do sada neviđenu dimenziju, Allred je ovde naprosto blistav, sa Laurinim kolorima koji praktično iskaču sa tabli, dajući svemu jedan retofuturistički kvalitet i leteringom Davea Sharpea besprekorno uklopljenim u taj retro-futuristički ambijent. Superman: Space Age je strip koji deluje kao nešto što ste mnogo puta čitali samo što OVOG PUTA u njemu odjednom vidite stvari za koje niste znali da ih tu ima.

Kako je i Allred vrlo snažno verujući čovek, vredi primetiti da su se i on i Russell uzdržali od nekakvog eksplicitnog posezanja za hrišćanskom ikonografijom koja bi bila očekivana u stripu čiji je glavni junak, jelte, neka vrsta boga među ljudima što se na kraju žrtvuje za šansu da oni budu ponovo rođeni, oslobođeni praiskonskih grehova. Ovaj strip, naprotiv, daje ovakvom narativu jedan organski, zarađeni kvalitet, pronalazeći u Supermenu intrinzični, uverljivi impuls da se ponaša baš ovako, spajajući na kraju priče njegov working-class hero instinkt sa samih početaka, sa logičnim završetkom božanstva kome su dobrota i poverenje bližnjih dali snagu da ih spase u večnosti, dok samo nestaje, zadovoljno što je živelo okruženo ljubavlju. Ništa manje od Russella i Allredovih ne bismo očekivali. Superman: Space Age, naravno, ima sve one nesavršenosti koj ste navili da očekujete od Russellovih stripova: meandrirajuće pripovedanje sa dugačkim self-indulgentnim unutrašnjim monolozima, dugačke tangente koje opterećuju glavni narativ itd. ali je svejedno fascinantan strip koji treba čitati. Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Negde u Aprilu je izašla kolekcija vezana za najnoviji serijal stripova iz franšize Predator, nazvana Predator: Day of the Hunter, pa dok sam se ja te kolekcije dokopao i odvojio vreme da je pročitam, prošlo je još nekoliko meseci. Ovo su radli meni vrlo bliski i dragi autori, Ed Brisson kao scenarista i Kev Walker kao crtač ali iako me je intrigiralo da vidim je li Marvel uspeo da udahne nekakav osobeni život ovom IP-ju, s druge strane me je poslednjih tri i po decenije razočaranja naučilo da budem više nego oprezan kada su Predatori u pitanju... Što bi mi sigurno i Arnold Schwarzenegger rekao da sam ga pitao.



Još  otkada je Disney kupio 20th Century Fox bilo je pitanje ne da li će već samo kada će Marvel Predatoru dati neku vrstu premijum tretmana u stripu. Slično pobratimu Alienu, i stripovi o Predatoru su istorijski uglavnom bili vezani za Dark Horse i procesiju miniserijala koji su, počev već od 1989. godine proširivali „univerzum“ Predatora i davali čitaocima, pretpostavka je, još uzbuđenja koje su posrkali sa velikih ekrana diveći se Arnoldovim bicepsima i dizajnu vanzemaljskih lovaca na trofeje. Iako su još krajem osamdesetih i početkom devedesetih ove stripove umeli da potkače i neki ugledni autori (John Arcudi, pa onda sam osnivač Dark Horsea, Mike Richardson, onda u jednom miniserijalu Gene Colan, pa David Lapham, Mark Andreyko, Dan Abnett, pa i aktuelni DC-jev mastermajnd, Joshua Williamson, da ne pominjem krosovere na kojima su radili i Doug Moench, Adam Kubert, Walt Simonson, Lee Weeks, Paul Gulacy, John Ostrander, Jim Shooter, Chuck Dixon i još poznatih imena), fakat je i da su ovi stripovi uglavnom tretirani kao potrošna roba, derivativni proizvodi koji će dodavati elemente „lorea“ i worldbuildinga ali bez nekakvog jasnog krovnog plana za to kuda bi ovaj, jelte, univerzum zapravo trebalo da ide. Ovde svakako dobar deo krivice ide na dušu 20th Century Foxu koji su i sami pustili da se filmovi događaju uglavnom bez mnogo plana i programa, šarajući kroz vremensku liniju, ulećući u raskalašne i mahom slabe krosovere sa Aliensima i generalno razblažujući franšizu do mere kada je ona svedena maltene na razinu B horor produkta koji u svakoj sledećoj inkarnaciji samo ponavlja ono što je funkcionisalo u nekom od prethodnih uradaka, puštajući u tom trenutku dostupne zanatlije da oko sržnih motiva na brzinu sklepaju priču bez naročito mnogo ulaganja u likove, motive, istoriju...

Da budem fer, film iz prošle godine, Prey, je uglavnom dobio vrlo solidne ocene ali ja ni njega ni Blackov The Predator od pre pola decenije nisam još pogledao, naplašen vrlo mediokritetskim Predatorsom iz 2010. godine. Fakat je da je Marvel pričekao da Prey uleti u bioskope prošlog Avgusta da bi lansiranjem novog stripa postigao sinergiju marketinga i zeitgeista, ali priznajem da mi ni tada nije bila jasna odluka da se u nazivu filma čak ni ne pomene reč „predator“. Moguće je da je neko ubedio producente kako je izbacivanje termina „alien“ iz ovovekovnih Scotovih filmova iz serijala Alien bio smeo i isplativ potez, ali s obzirom na kvalitet tih filmova i gotovo univerzalni prezir koji oni uživaju nisam siguran da je trebalo kopirati išta što su oni uradili.

No, da se niko ne zabrine, Marvelov strip je vrlo prominentno naslovljen samo kao Predator (Day of the Hunter je bio naziv samo konkretne petodelne priče) i, za razliku od Scottovih filmova bez ikakve sumnje je titularnog vanzemaljca stavio na bitno mesto u narativ. Vanzemaljca? Well, vanzemaljAca, a što je, nagađate, jedan od problema koje ovaj narativ ima.



Da na trenutak zauzmem filozofski stav: Predator je jedan od onih primera artefakata popularne kulture koji su u svojoj originalnoj inkarnaciji zablistali a zatim narednih trideset i kusur godina imali problem da prepoznaju kako ponovo uhvatiti proverbijalnu munju u boci. Originalni film nije, da se jednom za svagda dogovorimo, bio uspešan i dobar na ime svoje premise ili zapleta; do 1987. godine su postvijetnamske rekonstrukcije, dekonstrukcije, revizije, fantazije, pa čak i parodije bile brojne i dobro žanrovski isprofilisane i ta postavka o grupi američkih vojnika koja usred južnoameričke džungle shvata da nisu ONI ti kojih se svi unaokolo plaše i da postoji NEŠTO što NJIH lovi nikako nije bila originalna, čak i da apstrahujemo preteče u vidu Aliena ili The Thinga. Originalni film je funkcionisao najvećma na ime briljantne režije Johna McTiernana koji je umeo da testosteron i biceps tretira kao predmete obožavanja ali i podsmeha u jednakoj meri, kao i na ime Schwarzeneggerove persone i hemije sa ostatkom ansambla koji su predvodili Carl Weathers i Jesse Ventura. Već Predator 2 iz 1990. godine je – iako pričamo o sasvim korektnom B akcijašu iz svoje epohe, pomalo provokativno smeštenom u savremeno urbano okruženje – i pored Dannyja Glovera u glavnoj ulozi jasno pokazao da bez Schwarzeneggera za volanom franšiza rapidno gubi karakter i pretvara se u standardni creature feature kome eksponencijalno gomilanje predatora u kadru ne pomaže da održi relevantnost.

Više od trideset godina kasnje, Brissonov scenario pokušava da stripu Predator: Day of the Hunter podari relevantnost ne na ime spajanja koncepta nemilorsdnog sportskog lovca sa dalekih zvezda sa nekakvim temama koje bi čitalac prepoznao kao aktuelne ili njemu lično značajne, već kreiranjem jedne lične priče u kojoj glavna junakinja, mlada žena po imenu Theta, svoj ceo život posećuje lovu na Predatore u potrazi za jednim konkretnim Predatorom koji je ubio celu njenu porodicu.

Nije ovo naročito originalna zamisao, ali priznajem da koncepcija u kojoj mlada žena postaje lovac na predatore ima svoj šarm i, da je ovaj strip rađen kao nekakva manga koju bi crtao i pisao, recimo, Tsutomu Nihei, mogu da vidim kako bismo na programu imali jedan autentični spektakl. No, Brissonova priča je, pa, prilično generička i, rekao bih, ne ide dovoljno daleko u razvijanju svojih premisa da bi od njih napravila nešto osobeno i vredno pamćenja.

Brisson je, dobra je vest, ipak jedan efikasan zanatlija koga sam ja do sada ne bez razloga hvalio za rad i na Marvelovim i na DC-jevim stripovima pa je i njegov narativ ovde korektan ako već ne naročito inspirisan. Theta nije mnogo zanimljiv lik i njena monoidejistička usredsređenost jedino i samo na pronalaženje konkretnog Predatora koga će prepoznati po ozledi što mu je nanesena u incidentu u kojem su joj pobijeni roditelji, ta je usredsređenost čini pomalo dosadnim protagonistom. Drugih likova zapravo i nema mnogo – a i kad ih ima uglavnom su tu da budu topovsko meso za, jelte, Predatore – i Thetine interakcije sa njima su grube i jednostavne i mada je Brisson pokazuje kao beskrupuloznu i spremnu da povredi čak i ljude koji joj pomažu ako će je to primaći korak bliže osveti, ovo je sve urađeno generički, u hodu bez previše prostora posvećenog nekakvoj karakterološkoj analizi. Najveći deo ovog posla odnosi se na dijaloge između Thete i njenog brodskog AI-ja, a koji joj je jedini „prijatelj“ na decenijskom lovu na ozleđenog Predatora, ali nema ovde nekih prevelikih filozofskih uzleta. Brisson stvari drži jednostavnim i pitkim ali cena toga je i da je Theta uglavnom zaboravljiv lik.



Naravno, kompenzacija dolazi na drugoj strani, a to su brojne i dugačke sene akcije u kojima Kev Walker nudi dinamične kadrove, primamljivo egzotične lokalitete, dobar dizajn opreme i oružja, pa čak i vrlo solidno razlikovanje individualnih Predatora po vizuelnom identitetu. Walker je u ovom stripu negde između moebiusovske egzotike i klasičnijeg američkog akciono-superherojskog spektakla sa dašškom horora i nudi vrlo urednu grafičku naraciju i akciju koja spektaklu i visceralnosti ne žrtvuje čitkost. Kolore je radio Frank D’Armata i vrlo lepo doprineo atmosferi, pazeći da ne meša previše različitih primarnih boja i radeći u pojedinanim scenama uglavnom sa nijansama iste boje, time nudeći vrlo jasne i intuitivne vizuelne signale za to kakva je dinamika scene i kada se prelazi na sledeću. Clayton Cowles na leteringu kompletira ovaj uigrani, kvalitetni tim.

No Predator: Day of the Hunter uprkos zanatski vrlo dobroj produkciji ne uspeva da umakne problemu što mori veliki deo Predator produkata nastalih posle 1987. godine. Naime da što više Predatora dodajete u koktel, taj koktel postaje zapravo sve razblaženiji. Ovde je to posebno vidno jer je Theta žena koja sem želje za osvetom i usredsređenosti na tu jedinu ambiciju koju u životu ima, ne poseduje ikakve druge specijalne kvalitete. Njen body count od više od 20 Predatora što ih je svojeručno otpremila u večna lovišta manje radi na tome da od nje napravi uberbadass personu kakvu smo možda želeli u ovoj priči, a više da trivijalizuje koncept Predatora kao, jelte, grabljivca sa vrha kosmičkog lanca ishrane od koga se svaka jedinka sa višim kognitivnim funkcijama userava u gaće čim shvati da se nalazi na istoj planeti. Brisson, Walker i ekipa ovde svakako idu na kreiranje tenzije i Aliensu-nalik militarističkog trilera sa odredom vojnika i grupom Predatora koji se suočavaju blizu finala stripa, ali do tog momenta je već sasvim jasno da su Predatori u narativu podešeni tako da im Theta presuđuje bez PRETERANOG napora pa je i njihova pretnja po utreniranu, naoružanu jedinicu ljudi kao prenesena iz nekog drugog stripa. Dodatno, smeštanje priče u nekakav futuristički mizanscen je možda logično s obzirom na istoriju franšize koja se ukrštala sa Aliensima, ali joj to istovremeno oduzima element relevantnosti koji je imala sa prva dva filma smeštena u savremeno okruženje i generalno joj umanjuje osobenost i karakter, pretvarajući je zaista samo u imitaciju Aliena.

Ovo svakako nije rđav strip ali jeste strip koji ne ume do kraja da opravda svoje postojanje na umetničkom planu. On je pitak i savršeno zabavan, ali ne govori ništa novo niti originalno i, kako je Marvel posle njegovog završetka odmah ponovo krenuo od broja jedan (takođe sa Brissonom kao scenaristom, dok je crtež preuzeo Netho Diaz), sasvim je jasno da niko tu nije planirao da se ovim stripom da ikakav iskaz vredan pamćenja. No, ako volite Predatora – a ako ga ne volite ZAŠTO STE OVDE? – ovo svakako može da bude vredno vaše pažnje. Amazon.

[Meho Krljic]

Kada su miniserijali u pitanju, obično se trudim da demonstriram strpljenje i odgovoran stav i sačekam da stignu do kraja kako bih čitaocu prikaza obezbedio pun, kompletan obim svojih impresija, nastao na osnovu zaokruženog umetničkog rada. No, kršenje ovog pravila u nekim slučajevima deluje kao sveta dužnost, e ne bi li publika što pre saznala da postoji strip koji se MORA čitati, te kako bismo zajednički uživali u finalu priče. Immortal Sergeant Image Comicsa je baš takav slučaj, jedan, jelte, tobogan emocija i inteligentno invertiranih žanrovskih tropa u uvek urnebesnom crtežu Kena Niimure koji daje neslućenu emotivnu dubinu nečemu što počinje kao omaž ili parodija policijskim filmovima iz sedamdesetih a izmeće se u do nervnog sloma napetu priču o, pa, sudaru stvarnosti i mašte. Ili barem stvarnosti i do bola tvrdokornih, nepromenljivih zastarelih stavova i mišljenja.



Immortal Sergeant je pored Niimure na crtežu napisao Joe Kelly, jedan od osnovača kolektiva Man of Action a koji je, kako to uvek treba navesti, kreirao uspešni dečiji properti Ben 10. Kelly je, kao i Man of Action kolege Joe Casey, Steven T. Seagle i Duncan Rouleau najveći deo svoje karijere radio „normalne“ stripove za, recimo, odrasliju publiku i Ben 10 je i dan danas jedan od primera kako nekolicina „malih“ ljudi ali autentičnih kreativaca može da stvori nešto što će imati i srce i dušu a istovremeno biti pogodno za mass market eksploataciju.

Kellyja, naravno, superherojska publika zna i kao čoveka sa uticajnim i značajnim radovima za DC i Marvel, prevashodno na Deadpool i Spider-man stripovima, a o nekima od kojih sam i ja srazmerno nedavno pisao, ali za ovu priliku značajno je da se setimo miniserijala I Kill Giants, izašlog takođe za Image Comics pre dobrih petnaest godina.

I Kill Giants je bio neka vrsta preokreta kako za Kellyja tako i za Niimuru koji mu je takođe bio partner na ovom stripu. Sa jedne strane ovo je drastično odskakalo od Image Comics profila, čak i u poznim godinama prve decenije ovog veka, ne samo bežeći od post-superherojskog grafičkog stila koji je dominirao u Imageu u ovo vreme već u suštini napuštajući mejnstrim estetiku u potpunosti. I Kill Giants je bio crno-beli strip, izrazito stilizovane, pa i na neki način snolike estetike, spajajući indie senzibilitet sa hardcore fantazijskim tropima u priči gde je glavna junakinja, adolescentkinja, svoj prilično turobni suburbani život menja za vrlo vividne fantazije o napadu divova na njen gradić i  herojskoj misiji u kojoj će ih ona zaustaviti i spasti zajednicu koja ju je, i ne znajući, pretvorila u otpadnicu.

I Kill Giants je bio veoma uspešan strip, sa više nagrada i priznanja na kraju 2009, godine ali i sa prilično dobro primljenim indie filmom iz 2017. godine koji je Kelly napisao a danski režiser Andres Walter režirao. Kellyju je ovo bila vrlo dobrodošla potvrda autorskih kapaciteta a i Niimura je imao slobodu da radi stripove koje želi pa je jedan od njih bio i ekscentrični projekat Umami za Panel Syndicate o kome, i pored obećanja od pre nekoliko godina JOŠ nisam ništa napisao. Mea culpa maxima, drugarice moje.

No, ima vremena. Immortal Sergeant je povratak dinamičnog dua Image Comicsu u velikom stilu, sa dobrim razlogom i sa rezultatima koji možda neće biti jednako dalekosežni, ali ovo je najpre na ime činjenice da Immortal Sergeant ne pokušava da ponovi one stvari koje jepublika u I Kill Giants volela.



Nije da ovde nema sličnosti – Imageov marketing dosta gromoglasno objavljuje da su se Kelly i Niimura vratili da nam „potežu srčane strune“, ali tamo gde je I Kill Giants bio umešno spojen narativ o herojskoj fantaziji umotan u depresivnu slice of life pripovest i imao svu silu gorkoslatkih udica da se na njih upecate, Immortal Sergeant je iskovan od sasvim drugačijeg materijala.

Štaviše, ako ste pročitali samo prvu epizodu, bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovaj strip samo duhoviti omaž i uzdržana parodija na brutalne pandurske stereotipe iz Holivuda sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Jer glavni junak makar ove epizode je Jim Sargent, sa nadimkom, nagađate, Sarge, okoreli policijski inspektor pred penzijom a koji radi kao detektiv u policijskoj upravi Nassau u državi Njujork. Sarge ima stari, klasični automobil sav u oštrim uglovima i animalnim asocijacijama (kome je nadimak, razume se, Beast), kastomizovanu tablicu, brkove koji su ispali iz mode pre više od četrdeset godina i karakter toliko pogan da bi mu se Eddie Murphy iz svoje 48 sati faze verovatno posrao pored šoljice za kafu i ubeđivao ga da je u pitanju samo malo jače ispečeni donat.

Sarge je čovek mrzovoljne dispozocije, staromodnih shvatanja i što se tiče poštovanja policijskih procedura ali i što se tiče načina na koji svet generalno funkcioniše. On je, odaberite sa liste ili naprosto uzmite celu listu jer je on sve to: rasista, seksista, ejdžista, čovek koji uživa u zvuku svog glasa i pričanju priča koje sve oko njega čine da se osećaju neugodno, čovek koji stalno ispaljuje naglašeno neukusne šale na račun društvenih manjina, ne samo u prisustvu pripadnika tih manjina već DIREKTNO u lice pripadnika tih manjina, sa eksplicitnim zahtevom da se i oni smeju i prihvate da je politički nekorektan humor, hahaha, najzdravija forma humora.

Sarge je istovremeno i čovek koga trideset godina izjeda što nije uspeo da reši slučaj dilera droge koji je ubio sopstvenu jednogodišnju ćerku a na sudu je oslobođen, tvrdi on, jer je njegov zastupnik igrao na kartu rase a sudinica uhvaćena usred drugog skandala u tom trenutku nije želela da novine njom dalje ispiraju usta i nakače joj još i da je rasistkinja. Sarge drži cipelicu ubijenog deteta u pretincu za rukavice svojih kola i nada se da jednom makar slučajno naleti na čovka za koga je SIGURAN da je počinio zločin kako bi mu, ako bude potrebno, svojeručno presudio.

Kelly je ovde VRLO slojevit i suptilan, uzimajući prepoznatljive (desničarske) trope iz filmova o Prljavom Hariju i njihovih epigona i imitacija i pažljivo ih prenaglašavajući. Sarge nikada ne postaje potpuna „racist uncle“ karikatura ali ni čitalac se nikada neće sasvim prijatno osećati kada je ovaj u kadru.



No, Niimura i Kelly otvaraju karte tek sa drugom epizodom kada strip menja žanrovske tračnice i i sam uleće iz dekonstruktivnog, gritty policijskog procedurala u slice of life estetiku. Ispostavlja se da Sarge ima sina, Michaela, koji živi u drugoj državi sa ženom i dvoje dece, planski se odselivši što je mogao dalje od grubog, zlostavljačkog oca čim je imao prvu priliku. Michael je na polovini tridesetih godina, i vrlo je planski stereotipno prikazan milenijal koji jede zdravu hranu, redovno vežba, suprugu tretira kao ravnopravnu životnu partnerku a u odnošenju sa decom obraća pažnju na svaki detalj kako bi bio siguran da neće biti izložena nečemu što bi moglo da ih pretvori u nasilnike ili, generalno, džukele. Michael je i relativno neuspešni nezavisni autor videoigara za mobilne telefone koji je započeo masu projekata ali, kako i njegova žena primećuje, očigledno više voli da projekte započinje nego da ih dovršava.

Pokretač radnje je ovde family reunion vikend tokom kog Michael ide da sa porodicom vidi oca, jer mu je rođendan. Michael puni 35 godina i već je u blagom nervnom slomu znajući da će morati da provede dva dana sa ocem koji ga od najranije mladosti tretira kao luzera i svoju veliku grešku, koji uživa da ga ponižava pred ženom, da mu i samu ženu ponižava taman toliko da svima bude neprijatno a da niko ne izađe iz sobe, da unucima priča neprimerene doživljaje iz svoje policijske karijere koje će oni gutati razrogačenih očiju uprkos Michaelovim protestima... Tu je i Michaelova majka koja je Sargea napustila jer je bio naporan, psihološki nasilan supružnik ali i jer je shvatila da je zapravo privlače žene i koja samo svog bivšeg muža ne želi da pusti da potpuno sam istrune u svojoj zlobi.

Ovo je vrlo dobro kreiran ansambl za jednu indie dramu, ali Kelly i Niimura prave sledeći preokret kada Sarge i Michael neplanirano a svakako za obojicu neugodno, sebe zateknu na drumu, prateći brata ubice koga Sarge traži već trideset godina. Michael je ovde žrtva okolnosti i opsesije svog oca, ali njihova on the road avantura ima potencijal da za njega bude inicijantsko putovanje u svet odraslih dok za Sargea može biti poslednja prilika da se istinski poveže sa sinom koga je lošim odnosom od sebe oterao pre toliko godina...

Kelly ovde radi apsolutno briljantno, izbegavajući crno-bele podle uloga i puštajući i Michaela i Sargea da nam kroz vrlo prirodne situacije prikažu dubine svoje ljudskosti. One često nisu lepe – Michael je odrastao muškarac koji odbija da napusti adolescentski mentalitet i prilična je kukavica bez obzira na česta konfrontiranja sa ocem, dok je Sarge uprkos inteligenciji i iskstvu autentično narcisoidni zlostavljač i diskriminator – ali su izrazito realistične. Ko u ovim likovima ne prepozna sebe i ljude iz svoje neposredne blizine je u većoj zabludi nego što sam mislio.



Situacije u koje scenario smešta likove su prirodne, uverljive i vrlo pažljivo postavljene na sredinu između prepoznatljivih situacija policijskog procedurala i srceparajućih momenata pomeranja odnosa između oca i sina na novi nivo koji, bez obzira što je obeležen većom iskrenošću, može da bude izrazito bolniji od prethodnog. Kelly je ovaj strip počeo da piše deset godina nakon smrti svog oca, policajca koji je otišao u penziju brzo nakon Joeovog rođenja ali čija su karijera u policiji i kroz nju izgrađen „rugged“ mentalitet dosta presudno obeležili odrastanje ovog scenariste. Kelly kaže da mu je dugo trebalo da pronađe put natrag do svog oca posle dosta godina u kojima je bio ogorčen na njega i ovaj stip je neka vrsta kondenzata ovog procesa.

Naravno, ne znamo kako će tačno da se sve završi jer ovo kucam nakon izlaska sedme epizode od predviđenih devet, ali imajući u vidu koliko Kelly uspešno eskalira tenziju i uloge sa svakim novim brojem, verujem da će finale biti za pamćenje. Ono u šta nemam nikakv sumnje je da je Niimura ovde odradio posao života. Nakon srazmerno više fantazijskih I Kill Giants i Umami, Immortal Sergeant je demonstracija Niimure koji svoj sirovi, naglašeno „indie“ stil stavlja u estetiku pandurskog filma koja onda i sama bude smeštena u estetiku indie on the road narativa. Niimura tako ovde ide od gritty karikature Prljavog Harija do provincijskih pumpi i njihovih restorana, prodavnica sa etničkim suvenirima koje drže meksički doseljenici u SAD i uspeva da spoji staromodni, vrlo tradicionalni cop-drama senzibilitet sa naglašeno „običnom“, suburbanom estetikom. Naravno, kako u stripu tenzija i akcija eskaliraju prema kraju, tako i Niimura pokazuje da nije samo masjtor atmosfere i vizuelnog humora već da mu i dinamične, katarzične akcione scene itekako idu do ruke. Ovo je strip rađen gotovo lapidarnim pokretima pera, sa samo onoliko detalja koliko je potrebno da oko prepozna i razume scenu i bez boje, vrlo siguran u svom toniranju i korišćenju svetla, i vrlo disciplinovan u linijama bez obzira na sveukupnu sirovost izraza. Niimura je radio i letering i veoma pazi na intenzitet izražavanja svojih likova, praveći idealnu sinergiju teksta i crteža.

Immortal Sergeant je, hajde da ne okolišim mnogo, skoro pa remek-delo modernog stripa i priča koja svojim formatom od devet epizoda (verovatno) daje jedan zaokružen pogled na tešku ali važnu temu, uspevajući usput da dokači MNOGO drugih tema aktuelnih za savremenu Ameriku i – u nešto manjoj meri – ostatak sveta. Sukob „bumerskih“ i „milenijalskih“ svetonazora jeste nešto što obeležava današnji trenutak a Kelly je upravo onaj prodorni, na idealno mesto postavljeni dženekser koji od njega može da napravi literaturu što će je Niimura briljantno oživeti pred našim očima. Čitajte!

[Meho Krljic]

Ne znam kada ćete vi ovo čitati ali ja ga kucam na dan koji su meteorolozi najavili kao najtopliji dan od početka godine u godini koja je već imala najtopliji dan na svetu od početka sistematskog merenja temperature i u kojoj su već najavili da je sasvim verovatno da će sledeće leto biti još toplije. Nije, dakle, ni malo slučajno što se danas bavimo strpom koji se odvija u norveškim brdima, golim predelima tek skromno prekrivenim travom, sa jedva po kojim stadom ovaca koje se tuda muva i snegom koji pada u Maju. Cold Front je grafički roman izašao na Engleskom jeziku krajem Marta za, naravno, Europe Comics, originalno publikovan za belgijski Le Lombard nešto ranije ove godine i ako vam treba strip u kome ćete zalutati, ali najprijatniji način, osetiti oštar vazduh severa Evrope i mirnoću koju donosi spoznaja da ste sami na jedan fundamentalan način – jer kilometrima ukrug oko vas nema ni jedne druge osobe, a i gavranovi su retka pojava – ne tražite dalje, skrolujte do kraja teksta, kliknute na link i kupite ga. Cold Front nije SAVRŠEN strip, ali neke stvari on radi savršeno.



Jean Cremers, autor ovog stripa je rođen 1996. godine i, evo, ja moram malo da sednem da se saberem. To znači da ovaj crtač i scenarista nema ni trideset godina i da je već spoznao neke stvari u životu koje su ga promenile, možda i na fundamentalan način, ali i da ima sposobnost i kapacitet da tu spoznaju i te promene pretoči u strip koji čoveka dosta snažno uzdrma, uprkos tome što je čitav njegov trik u tome da ide sporo i svu interpersonalnu dramu koja se dešava na njegovim stranicama utapa u naoko beskrajno prostranstvo norveškog severa, njegovih brda, snežnih smetova, vetrova i retkog drveća.

Cremers je rođen u Liježu, u velikoj porodici i ima još četvoro braće i sestara, pa je i on, kaže njegova kratka biografija, sledio njihov put kroz obrazovni sistem, sve dok se posle završene srednje škole nije odlučio da se malko odmetne i krene da studira stripove na visokoj školi Saint-Luc Liège. Ovo mu je, očigledno, prirodan životni poziv jer je Cremers ne samo odbranio master iz stripova na Kraljevskoj akademiji u Liježu već je i još kao student dobio nagradu za mlade talente na takmičenju u Saint- Malou. Vague de Froid, kako se Cold Front zove na Francuskom, mu je prvi samostalni strip-album, i mada njegova Art Station stranica ima gomilu kadrova i skica iz ovog stripa, naravno da tu ima i drugih stvari. Verujem da će, nakon Cold Front, Cremers imati malo problema da nađe izdavače za svoje naredne radove jer ne samo da se radi o jednom prilično zrelom i naglašeno kinematskom slice-of-life radu kakve evropska publika, ali, mislim, i sve više američka, prilično voli, nego je i on VRLO kompletan i vrlo ubedljiv grafički umetnik koji radi sjajno sa linijama, izvrsno sa kolorima, a grafička naracija mu je jako izgrađena. Posledično, i Cold Front, sa svojim, rekoh, vrlo kinematskim senzibilitetom i snažno naklonjen kreiranju atmosfere, ima više od dvestapedeset strana, ali je ovo strip čiju brzinu čitanja određuje čitalac.

Naime, onaj koga samo zanima da vidi šta će biti dalje i kako će se razrešiti porodična drama između dva brata na proputovanju kroz Norvešku, moći će da kroz dugačke dekomprimovane scene u kojima nema dijaloga i one samo prikazuju protok vremena, proleti za jednu sekundu. Onaj, pak, koji u ovom stripu želi da provede više vremena, imaće impresivne slike hladnih, ali ne i neprijateljskih prostranstava da kroz njih luta onoliko koliko mu duša ište.



Cold Front je, kad već pominjemo dušu, jedan u sšptini on the road narativ a, kao i svako dobar on the road narativ, i u njemu je prelazak fizičke distance metafora za prelazak do malopre naizgled neprelaznih prepreka i raskolina u čovekovoj duši. Ovo je putovanje, jelte, samospoznaje i povezivanja sa svojim suštinskijim „ja“, pa i mistična potraga u kojoj se simboli što ih susrećete mogu razobličiti i kao puke praznoverice, dok će drugi, neočekivani, možda biti prepoznati kao sudbinski određujući za ostatak vašeg života.

Zaplet stripa je jednostavan: dva brata Belgijanca, Jules i Martin, odlučuju se da provedu nekoliko dana odmora zajedno, tako što će iz rodnog Liježa otići u Norvešku, sa sve vernim automobilom, tamo se odvesti do severa koji je pust, hladan, i srazmerno negostoljubiv, da bi u ovakvom okruženju hajkovali. Martin, stariji od njih, po profesiji bolničar, naglašava da je čitava ideja ovog putovanja da im ne bude udobno i da pred sebe stave izazov koji će podrazumevati uspone na visoka brda, obilazak udaljenih turističkih tačaka peške, spavanje u šatoru na snegom prekrivenim čistinama. Krupan, snažan, bradat i drčan, Martin je i pomalo sumanuto opsednut nordijskom mitologijom, objašnjavajući svom mlađem bratu da je on u punoj meri vernik stare vikinške religije, i na najmanji podsticaj upadajući u opširne gikovske eksplikacije karaktera i simbolike starih germanskih božanstava. Jules mu se zbog ovoga blago podsmeva ali već na početklu stripa postaje jasno da on i brat nisu bliski. Martin je, pokazuje se brzo, osoba koja ima PROBLEM. Kog je tipa taj problem nećemo otkrivati u nastavku teksta jer je njegova identifikacija i prepoznavanje da se taj problem ne rešava samotnjaštvom i izolacijom jedna od poenti ovog stripa. No, dovoljno je reći da je Martin zbog svog problema u priličnoj meri presekao veze sa svojom porodicom i da je dogovor sa Julesom da se zajednički ode na ovaj hajking trip zapravo za njega nekarakterističan gest pružanja ruke natrag ljudima koji ne razumeju u potpunosti zašto ih je stavio na, jelte, blok, i koji žele da mu pomognu samo ako im to on dopusti.

Jules je, prilično očigledno, insertovan sam autor ovog stripa, Jean Cremers, u sopstvenu priču. On je mlad momak u bermudama i sa kačketom, student grafičkih umetnosti na fakultetu u Liježu i za njega je, formalno, ovo putovanje način da stekne inspiraciju kako bi odradio zadatu količinu crteža koji se traže u okviru njegovih akademskih studija. Jules sa sobom tegli beležnice i olovke i koristi momente susreta sa retkim ljudima, ali i prizore divlje lepote surove nordijske prirode da pravi skice koje će kasnije biti razvijene u crteže.

Cold Front nije žanrovska priča, bar ne u nekom standardnom smislu, ali jeste žanrovska u meri u kojoj je slice of life drama mladih odraslih osoba sada već žanr za sebe. Više i određenije na filmu nego u stripu, reklo bi se, mada stripova sa ovakvom tematikom i sličnim zapletima sada već ima mnogo. Ovo su ugavnom tihe, svedene drame, čiji se veliki deo dešava unutar sami protagonista, bez mnogo ili makar bez dovoljno izrečenog, pre nego što u prelomnim trenucima narativa brana popusti i napolje procuri i koja eksplicitna emocija. Cremers ovim modelom vlada izuzetno i, čak, ako ovo ne zvuči kontradiktorno, možda i PREVIŠE dobro.



Naprosto, Cold Front je narativ koji se ne može oceniti kao manje nego majstorski vođen, ali je deo tog majstorstva i jedna rutiniranost a koja dolazi iz poznavanja drugih dela iz istog ili srodnih žanrova. Utoliko, Cold Front vas neće ni jednom iznenaditi, on će teći, preokrenuti se i završiti se baš onako kako i očekujete da se sve desi, odnos dvojice braće će prolaziti baš kroz ona iskušenja, probleme, sukobe i pomirenja koja ste navikli da viđate u sličnim pričama, najčešće na filmu. I mada je ta izražena kinematičnost i Cremersovo besprekorno vladanje ritmom i tempom pripovedanja velika vrlina ovog albuma, one su, paradoksalno, i njegova mana. Ne sad neka PRESUDNA mana, da se neko ne zabrine, ali svakako se da primetiti da Cremers u svojoj demonstraciji kinematičnosti na neki način zapostavlja ono što strip kao medijum čini osobenim i svojim. Drugim rečima, serija storibordova nije isto što i strip, mada ne njega podseća.

Ali molim da se ovde shvati da ne smatram da je Cold Front serija storibordova niti da smatram da je ovo na bilo koji način slab strip. Samo da Cremers, ovako IZUZETNO talentovan kakav već jeste, i sa ovako zrelim, izgrađenim izrazom kakav nam je ispostavio, ima prostora da JOŠ napreduje i uvođenjem tehnika karakterističnih za strip učini svoje buduće radove JOŠ impresivnijim.

Jer, ja JESAM impresioniram Cold Frontom. Jer Cremers JESTE izuzetan ilustrator (kome čak ni užasan odabir fonta za letering u izdanju na Engleskom nije presudno naštetio). Njegovi likovi su impresivno ekspresivni, ljudi sa stilizacijama koje im daju VIŠE ljudskosti i izražajnosti od onog što bi nudio neki realističniji stil. Njegova priroda je toliko prirodna da imate utisak da možete da ušetate u slike, uprkos tome što vidite linije tuša i poteze četkicom kojim je nanesena boja, onako odmereno, uzdržano, baš kako je, čini se, i neka primordijalna sila formirala severne predele, oblikujući ih vetrovima, kišom i ledom, ne dopuštajući vegetaciji da prikrije izvajani, čvrsti profil stenja. A opet, onako kako Cremers crta Norvešku, ona ne deluje negostoljubivo, naprotiv, predeli u kojima Martin, posle mnogo MNOGO MNOGO iskušenja nalazi mir pa i početak oproštaja sebi deluju intimni, domaće, poznato i prijateljski. Sva nordijska mitologija, sva nabacana simbolika koju u ovom narativu nose gavranovi, ovce, pastiri i ljudi sa tačno određenim imenima su sekundarne u odnosu na ćutljive ali i neosuđujuće severnjačke goleti u kojima se Martin prvo izgubio a onda pronašao.

Pa vi sad vidite. Amazon vam to prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Možda zato što je leto i vrućine su a možda i naprosto zato što sam star, posegao sam za prve četiri kolekcije manga serijala High School Family (ili, u originalu Kōkōsei Kazoku), a od šest do sada objavljenih na Engleskom jeziku koje od Aprila prošle godine publikuje američki Viz Media. Ryō Nakama, autor ovog serijala je pre njega imao pristojnog uspeha sa prethodnim serijalim, humorističkom samurajskom pričom Isobe Isobee Monogatari ~Ukiyo wa Tsurai yo~, koja je bila pretočena u dve sezone animirane serije za striming servise, kao i u jednu pozorišnu predstavu ali je sa High School Family skrenuo u modernije vode, prikazujući porodicu u savremenom Japanu koja, bizarnim spletom okolnosti, sva u isto vreme kreće u prvi razred gimnazije.



High School Family je u Japanu publikovan u magazinu Weekly Shōnen Jump između Septembra 2020. godine i Februara 2023, poklapajući se sa periodom pandemije COVID-19 i nesumnjivo pružajući čitaocima neku vrstu pribežišta i odmora od turobne izolacije i psihološkog pritiska vezanog za epidemijske mere. Ovaj vedri, duhoviti humoristički strip je uspeo da uhvati mnoge elemente života savremenog Japana a da se istovremeno osloni na neke vrlo tradicionalne ideje i formate japanske strip-komedije, podsećajući na neki način i na početke manga-buma iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kada su dnevni listovi objavljivali komične stripove o „običnim“ japanskim porodicama koje su često prolazile kroz bizarno neuobičajene situacije i dobronamerno satirisale japansku svakodnevnicu. Naravno, Kōkōsei Kazoku je magazinski a ne novinski strip i u njemu postoje i zapleti koji traju duže od jedne epizode, dajući priči kontinuitet a likovima prostora da rastu i menjaju se, ali je u njegovom temelju vrlo prepoznatljiv gag-manga kvalitet gde svaka nedeljna epizoda ima distinktnu temu, svoj sopstveni narativni luk i pančlajn tako da čak i čitalac koji možda ne prati redovno ovaj serijal iz svakle njegove epizode može da ekstrahuje pristojnu dozu kikota i dobrog raspooženja.

Ryō Nakama je, kažu, ljubitelj gag-mangi, što se veoma vidi i u tome da njegov crtež izbegava detaljniji, disciplinovaniji rad sa linijama i pozadinama rađenim na osnovu fotografskih referenci koji je danas praktično standard za shionen stripove. Nakama, naprotiv, voli da crta brzo, grubo, sa samo minimalno neophodnim nivoom detalja, koristeći grube tehnike senčenja i likove često ostavljajući skoro na nivou skice. Kod ovog stripa su energija figura u pokretu i prenaglašenost facijalne mimike apsolutno prioritetne u odnosu na finiju karakterizaciju i korektnost anatomije, što High School Family istovremeno opet stavlja u tradiciju gag-mangi (doduše nešto kasnijih, onih humorističkih koje su se bavile sarariman humorom posle Drugog svetskog rata) ali mu daje i jedan detinji, razigrani kvalitet gde su suština priče i likova bitniji od tehničkog nivoa produkcije. Nakama svakako ume da crta i urednije i disciplinovanije, epizoda u kojoj porodica ide na selo da bi posetila majčine roditelje što žive u tradicionalnoj ruralnoj kućici ima primetno viši nivo pažnje posvećen okruženju i, uopšte, u kadrovima u kojima Nakama crta arhitekturu i daje šire planove gradskih scena, njegov rad sa geometrijom i perspektivom je dobar kao i kod bilo kog drugog kolege – autor je, na kraju krajeva studirao vizuelne umetnosti, mada je napustio fakultet u Osaki pre diplomiranja da bi se posvetio crtanju mangi – ali je očigledno da sa High School Family on vrlo programski radi na tome da ovo bude brz, zabavan i malo nespretan strip, gde, uostalom, i svi likovi osvajaju srca publike upravo na ime toga da su i sami malo nespretni, nesnađeni, trapavi ali intenzivno dragi.



High School Family počinje nenametljivo, scenom u kojoj petnaestogodišnji Kotaro Ietani samom sebi govori da mu je prvi dan gimnazije i da je to veliki preokret u njegovom životu. Strip ne insistira na tome da je Kotaro imao tužno i samotno detinjstvo u osnovnoj i „srednjoj“ školi* ali se to dalje, kroz priču organski samo od sebe pokaže – on naravno nikada nije imao devojku ali se ni neki veliki prijatelji iz prethodnih godina šklovanja ne pominju. Činjenica da se Kotaro autentično raduje polasku u gimnaziju sugeriše i da je za njega ovo konačno način da se malo odvoji od porodice za koju ima utisak da ga sputava, da dobije novi početak u novom okruženju gde ga ne poznaju i gde može svoju reputaciju da gradi od nule.
*u Japanu se srednja škola nastavlja na osnovnu i deca je pohađaju od dvanaeste do petnaeste godine

Što je, naravno, sve u skladu sa čestim arhetipom japanskih tinejdžera koji su stidljivi, socijalno neuklopljeni, jako zabrinuti da će ostati sami i izolovani celog života i kojima porodica predstavlja i sugurno pribežište ali i svojevrsni emotivni zatvor iz koga mnogi ne uspeju da pobegnu. U tom smislu, za Kotara je gadan šok kada polazeći u školu prvog dana, natrči na sopstvenog oca, Ichira, koji i sam nosi uniformu iste gimnazije i sa ogromnim ponosom saopštava sinu da će zajedno tokom naredne tri godine pohađati istu školu – Happee.

Da se Kotarove muke tu završavaju, ovaj strip bi već bio dovoljno smešan i dramatičan, ali se tokom narednih nekoliko strana ispostavi da je (naravno istu) školu upisala i majka, Shizuka. Kotarovi roditelji, ljudi na polovini svojih četrdesetih godina, su pripadnici generacije koja je još uvek bila vaspitavana da je rad EKSTREMNO važan i da se u radni proces mora stupiti što pre je moguće pa su oboje već posle kraja srednje škole, dakle sa nežnih petnaest počeli da rade i nikada nisu završili gimnaziju. Iako je Ichiro kasnije izgradio respektabilnu karijeru u firmi koja se bavi marketingom kao sposobni, svestrani ćata, svest o tome da se vremena menjaju i da će njegova deca uskoro biti obrazovanija od njega podstakla ga je da da otkaz i upiše gimnaziju. Shizuka, jedna tradicionalno vaspitana majka i domaćica – čiji su roditelji, rekosmo, sa sela gde i dalje žive – je sledila stopama svog muža, ali onda je za njima krenila i Haruka, Kotarova mlađa sestra. Naravno, Haruka ima osam godina i uprkos svom nesrazmerno razvijenom intelektu koji joj je omogućio da umesto drugog razreda osnovne škole odmah upiše prvu godinu gimnazije, ona je VEOMA dete i ima emotivni sklop deteta koji, u sadejstvu sa vrlo prodornim, naučno racionalnim intelektom daje devojčici kompleksnu humorističku karakterizaciju.

I kao da sve to nije bilo dovoljno da Kotaro već od prvog dana bude pod jakim stresom, u školu je primljen i porodični mačak Gomez, jedan beli, lenji mačor koji se vrlo lepo uklopi u atmosferu gimnazije gde je porodica Ietani, naravno, konstantna tema tračeva, domunđavanja pa povremeno i otvorenog ismevanja.



Nakamin scenario je uglavnom usmeren na dobronamernu satiru savremenih japanskih običaja u sukobu sa tradicionalnim navikama. Ovde je Ichiro Ietani sa svojim vrlo old school shvatanjem koncepta dužnosti u središtu velikog broja gegova. Odrasli čovek sa trideset godina radnog staža i širokom paletom veština koje je razvio radeći u white-collar okruženju tokijske marketinške kompanije iz sve snage pokušava da se uklopi u gimnazijsko okruženje i, zajedno sa suprugom, insistira da su oni obični gimnazijalci koje ne treba tretirati nikako drugačije od ostalih učenika. Ovo je izvor mnogih dramatičnih momenata u kojima nastavno osoblje – često mlađe od oboje – ali i drugi zaposleni u školi odaze predaleko u kompenzovanju intuitivnog stava snishodljivosti koji i dolazi pred starijima od sebe pa pogotovo Ichiro u nekim momentima biva tretiran na ponižavajuće načine. No, Ichiro je u punom smislu old school udarnik koji sasmom sebi govori da je sve to prirodan deo procesa učenja i sazrevanja i bez hroptanja prihvata i zadatke koji su mu očigledno dati samo da bi ga provocirali, ulažući u njih nesrazmerno mnogo energije i entuzijazma.

Ovde je i jedan od elemenata dugoročnog zapleta Ichirova prošlost u kojoj je bio vrlo uspešan igrač odbojke u srednjoj školi i gde njegov ulazak u gimnazijski odbojkaški tim prate brojne bizarne, smešne i dramatične situacije.

Sa svoje strane Kotaro prolazi kroz stresni proces odrastanja, žonglirajući između novih drugova sa kojima polako i teško sklapa prijateljstva, bizarnih incidenata koje mu priređuje porodica u školi, novopronađenog entuzijazma za sport i ulaska u školsku tenisku sekciju, a sve na ime devojčice koja mu se dopala i kojoj pokušava da se približi igrajući tenis. Nakama ovde radi pažljivo i na duge staze prikazujući razvoj Kotarove ličnosti i, jelte, ljubavnog života, kroz seriju smešnih scena komedije zabune i situacije, ali i kroz autentične promene u samom Kotaru koji nalazi i posao u restoranu, a gde mu je, oh, nagađate, nadređena upravo njegova mlađa sestra Haruka, što je i sama potražila posao jer želi da ima novac da kupuje kozmetiku kako se ne bi izgledom razlikovala od petnaestogodišnjakinja sa kojima se sada druži.



Poslednjih meseci sam pisao o više shonen stripova koji su imali slične motive porodičnog sitkoma, kontrasta između intelektualnog i emotivnog nivoa zrelosti mladih devojaka, školskih drama itd. ali High School Family je strip koji se ovim stvarima bavi na prvom mestu. Ovo nije inače akcioni, horor ili kaiđu narativ koji uzgred ubacuje ovakve motive, kao što su Spy X Family, Kaiju No. 8, Chainsaw Man ili Candy & Cigarettes, već slice of life komedija u kojoj su likovi karikirani, parodično intonirani i postavljeni tako da satirišu mnoge prepoznatljive osobenosti modernog Japana ali su istovremeno i veoma simpatični. Majka Shizuka ima svoj podzaplet sa Kotarovim drugom iz razreda koji mu jednog dana saopštava da mu se zaljubio u majku, a Kotarovo rešenje za ovu neugodnu situaciju je em genijalno em zapravo uspelo otupljuje pomalo neugodnu oštricu fetišističke erotike sa kojom se isprva poigrava. Haruka je moralni stožer porodice, a otac Ichiro sa svojim vrlo razrađenim karakternim lukom uspeva da bude u centru brojnih spretnih analiza i dekonstrukcija japanskih tradicionalnih vrednosti o muškarcu koji se žrtvuje za svoju porodicu i pokazuje praktično militarističku energiju u ispunjenju svojih porodičnih obaveza sa čestim pričama o časti, dužnosti, istrajavanju, žrtvovanju... Naravno, to kako ga Nakama crta kao muškarca u četrdesetim godinama koji i pored povremeno vrlo goofy momenata zapravo ima i mnoge skrivene fizičke i druge kapacitete je veliki deo šarma Ichira Ietanija.

High School Family je strip koji urkos svom usredsređivanju na nedeljne zaplete i trudu da ih razreši i dovede do zaključka u okviru jedne epizode, uspeva da zapravo ima i opipljiv kontinuitet. U okviru ove prve četiri kolekcije porodica uspešno završava prvu godinu – doduše posle vrlo stresnog padanja inicijalnih završnih ispita zahvaljujući pokušaju da se prevari sistem – prolazi kroz letnji raspust i kreće u drugu godinu, a da je Kotarova (pseudo?)romansa sa devojkom koja je ćerka majčine drugarice iz srednje škole i ide sa njima u razred ipak mrdnula s mrtve tačke. Da ne pominjem da je mačor Gomez uspeo da osvoji srce direktora škole uprkos tome što mu je danima kenjao u kancelariji.

Ja sam se vrlo lepo proveo uz ove četiri kolekcije i nameravam da strip nastavim da čitam i vidim kako će izgledati ostatak školovanja porodice Ietani. Viz Media je za sada, sa šest kolekcija, prešla polovinu celog opusa koji je u japanu, jedanaestom kolekcijom završen u Julu i verovatno će do proleća sledeće godine završiti publikovanje, pa možete putem njihovog sajta digitalne kolekcije naručiti kliktanjem na ovaj link. Alternativno, Shuehishin Manga Plus servis omogućava besplatno čitanje nedeljnih epizoda, mada sajt ima samo prvih šest poglavlja u ovom trenutku, sa narednim najavljenim za oktobar. Svakako dovoljno kao tizer, pa ćete već sami videti da li vam High School Family odgovara.

[Meho Krljic]

Pred kraj Jula američki Fantagraphics je izdao grafički roman Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow, najnoviji doprinos istoriji jednog od menih najomiljenijih likova u američkom stripu – i popularnoj kulturi uopšte – a da bi bilo jasno koliko je ta istorija kompleksna, treba i dodati da su ovaj strip uradila dvojica Evropljana iz dve različite zemlje.



Baja Patak je lik čija popularnost prkosi ne samo godinama – a ove godine je omiljeni patak napunio solidnih 76 – već i drastičnoj promeni senzibiliteta kod publike koja je došla sa protokom vremena. Ono što je krajem četrdesetih prošlog veka već bila gruba karikatura američkog „can do“ biznismena koji ne štedi ni sebe ni druge u svojoj opsesivnoj jurnjavi za parama se u ranom dvadesetprvom veku može gledati i kao patološki, adiktivni poremećaj u kome narcisoidni sociopata maltretira sve oko sebe kako bi uvećao svoj već besmisleno veliki kapital i kroz brutalnu ekploataciju proleterske radne snage, dovodeći sebe do nekoliko nervnih slomova konačni (privremeni) mir nalazio samo u putenom dodiru novca.

No, Scroogeov kreator, Carl Barks, jedan od, bez ikakve sumnje, najvažnijih strip-autora u istoriji Severne Amerike je već u četrdesetim godinama svojoj kreaciji dao dubinu karaktera koja nije bila svojstvena strip likovima onog doba generalno, a Diznijevim likovima partikularno. Nakon zlatnog doba Mikija Mausa u tridesetim i ranim četrdesetim godinama kada je Floyd Gottfredson nanizao seriju besprekornih avanturističkih, detektivskih, špijunskih, naučnofantastičnih, vestern, fantazijskih i humorističkih priča o najpoznatijem mišu dvadesetog veka, spajajući besprekorno pustolovne priče, komediju i socio-političku satiru, stripovi o Diznijevim junacima su većinski iz novinske prešli u magazinsku formu publikovanja, sa pokretanjem časopisa Walt Disney's Comics and Stories, a koji je nasledio prilično neuspešni Mickey Mouse Magazine iz tridesetih što je kombinovao razne sadržaje, uključujući i strip tokom decenije i tek sa svojim poslednjim brojem, 1940. godine završio tranziciju u „pravi“ strip magazin. Walt Disney's Comics and Stories je preuzeo štafetu već idućeg meseca (Oktobra 1940.godine) i, sa mnogo jasnijom vizijom i uredničkom politikom bio DALEKO uspešniji. Već 1942. godine je ovaj časopis izbacivao svoje mesečne brojeve u više od milion primeraka i živeo sve do 2020. godine kada će ga pandemijski pokolj konačno ostaviti da počiva u miru.

No, poenta je, od prelaska na magazinsko publikovanje, Diznijevi stripovi su postajali sve jasnije usmereni na mlađu publiku i sve manje se upuštali u duže, kompleksnije i zrelije narative kakvi su karakterisali naročito Gottfredsonov novinski rad namenjen odraslijim čitaocima, pa je tu Barksov suptilni karakterni rad sa Bajom Patkom (ali i njegovim nećakom Pajom) bio notabilno napredan i postajao sve napredniji sa decenijama, na veliku radost publike koja je sa njim i sama sazrevala.

O Barksovim stripovima o porodici Patak sam već pisao, ukazujući da se radi o za mene vrlo formativnom štivu koje sam gutao u domaćim magazinima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali za našu današnju priču je važno napomenuti da su Barksovi stripovi imali mnogo toga – i izvanredne pustolovne i fantastičke narative, i humor, i karakterizaciju i socijani komenatar – ali da vrlo programski, kao i većina drugih Diznijevih stripova u to vreme, nisu imali kontinuitet.



Drugim rečima, većina priča o Diznijevim junacima dešavala se u večitoj sadašnjosti, bez referenci na prethodne događaje, sa galerijom likova koji se znaju i poznaju ali koji suštinski samo podrazumevaju svoje ranije interakcije i praktično nikada o njima ne govore eksplicitno. Dramski lukovi priča o Baji Patku i njegovim jurnjavama za bogatstvom ili očajničkim odbranama postojećeg bogatstva od Braće Buldoga su posle svakog završetka priče resetovani na fabrička podešavanja, da bi narednog meseca sledeća priča mogla da počne od nule.

Ovako je bilo sve dok Don Rosa devedesetih godina prošlog veka nije vrlo eksplicitno i programski počeo da radi u procepima između Barksovih priča, umećući poveznice i trudeći se da od gomile razbacanih avantura napravi jedan hronološki i karakterološki uredan narativ. Rosa ima svoje, jelte, oštre kritičare koji smatraju da je on neuspešan imitator Barksa i da se bavio nečim što niko nikada nije tražio, ali stoji da je u pitanju izvanredan crtač koji je još šezdesetih dobijao nagrade za svoje radove (doduše politički satirično intonirani novinski strip) i čija je opsednutost Barksovim opusom i pronalaženjem logične hronologije u njemu imala korene još u Indeksu stripova o Baji patku što ga je on uradio sedamdesetih godina.

Iako su kasnh osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka Diznijevi stripovi većinski publikovani u Evropi, Rosin rad na onome što će kasnije biti objedinjeno pod naslovom The Life and Times of Scrooge McDuck i objavljivano u Danskoj i Francuskoj je bio prepoznat po kvalitetu i u Americi pa je 1995. godine ovaj strip nagrađen Ajznerovom nagradom za najbolji tekući serijal. Naravno, Rosa je i danas poznatiji i popularniji u Evropi nego u Americi, i to nas onda nekako prirodno dovodi i do stripa o kome danas pišemo.

Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow napisao je Joris Chamblain, Francuz o kome sam nedavno opširnije pisao govoreći o albumu My Heart in Braille, jednom vrlo uspelom, vrlo „francuskom“ stripu. Tako da se ovde ne bih ponavljao, a što mi ostavlja više prostora da kažem da je crtač ovog albuma, Fabrizio Petrossi jedan fantastičan umetnik čiji je stil u ovom stripu vrlo jasno oslonjen na Barksa i Rosu a da opet ima prepoznatljiv sopstveni karakter, pa i karakter koji sugeriše da je ovo došlo iz italijanske kuhinje. Na kraju krajeva, ogroman deo Diznijevih stripova poslednjih 5-6 decenija dolazi upravo iz Italije, a Petrossi radi za izdavače koji imaju Diznijevu licencu duže od trideset godina. Započeo još 1992. godine kao crtač za magazin Topolino,* Petrossi je od 1995. pa do 2003. godine radio u Parizu kao Senior Character Artist u kompaniji Walt Disney, baveći se dizajnom merčandajsa, ali i podučavao druge crtače širom sveta (London, Milano, Barselona, Madrid, Tokio...). Nakon povratka stripu u frilensing formi, radio je ponovo za Dizni ali i za Francuze (magazin Pif Gadget u komeje radio sopstveni strip Orbit), pa bio crtač na Sunđer Bobu, sarađivao na filmu Pinokio iz 2012. godine... Rad za Diznijeve izdavače je konstantan (Egmont, Disney-Hachette, Gemstone, Pearson, Disney Publishing USA) a 2004. godine je Petrossi objavio cenjeni grafički roman o Mikiju Mausu, Mickey Mouse and the Three Musketeers, baziran na istoimenom filmu, da bi kasnije bio crtač na serijalu Epic Mickey 2: The Power of Two a koji je bio adaptacija istoimene videoigre slavnog Warrena Spectora.
*Topolino je, ako ima nekog da to ne zna, ono kako Mikija Mausa zovu u Italiji



Petrossijev crtež u ovom stripu je jednostavno raskošan. Ovde pričamo o senzibilitetu koji je vrlo vidno italijanski sa čestim humorističkim i psihodeličnim elementima u pozadinama kompozicija koji su deo italijanskih stripova o Diznijevim likovima najmanje od šezdesetih godina prošlog veka (a kada je ovaj crtač i rođen). Petrossi na početku ovog narativa, a koji se događa u sadašnjosti, pravi vizuelne reference i na DuckTales estetiku, jedan od najpopularnijih „novijih“ crtanih filmova o Patkama, čiji je originalni serijal iz devedesetih verovatno najuspešniji Diznijev animirani projekat nakon pedesetih godina prošlog veka (i sa uspešnim rivajvl serijalom iz 2017. godine), ali je najveći deo stripa smešten u Škotsku u poznom devetnaestom veku i ovde Petrossi umešno i ZAMAMNO radi na legatu koji su mu ostavili Barks i Rosa, kreirajući fantastične urbane kompozicije sa širokim planovima i smelim rakursima rađenim iz vazduha i daljine, sa puno detalja i humora, ali ne žrtvujući naraciju i njen tempo lepoti pojedinačnih kadrova. Petrossi je crtač koji voli da ima crteže ispunjene elementima, sa detaljnim pozadinama i likovima koji su uvek vrlo zaokruženo nacrtani i izražajni pa je svaki kadar ovog stripa prava mala pozorišna predstava – a što se primereno uklapa i uz zaplet. Mora se posebno pomenuti i kolor koji su radili Bruno Tatti i Merete Jepsen, a koji je ovde izvanredan, sa toplim, zlatastim prelivima koji podećaju na kolorit uljanih platna što ih je radio Carl Barks i koja ste verovatno viđali po sajtovima sa aukcijama.

Narativno, Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow popunjava jednu od šupljina u istoriji Baje Patka, vraćajući se daleko u njegovo detinjstvo i pojašnjavajući kako je sa jedne strane siromašni patak sa ulica Glazgova, koji je morao da čisti cipele ljudima da bi zaradio neki dinar, zapravo istovremeno i naslednik dugačke plemićke loze McDuck. Za potrebe ovog narativa, Chamblain nas putem pisma koje Raji, Gaji i Vlaji piše Bajina sestra Matidla iz Škotske vraća u pozne godine osme decenije devetnaestog stoleća i pokazuje taj ključni deo Bajinog karaktera koji je u njemu postojao još od detinjstva.

Glavni junak i narator je ovde zapravo Matilda, mlađa Bajina sestra koja svoj odnos sa bratom iz vremena kada su bili predpubertetska deca pokazuje kao ispunjen ljubavlju i pustolovinom. Iako je Baja deo ekipe lokalnih dečaka, sinova rudara što se grbače u obližnjem rudniku uglja i rade za lokalnog kapitalistu, a koji su skloni raznim nestašlucima pa i malim zlobama, njegov odnos sa sestrom je uvek i bez ikakvog kompromisa ispunjen autentičnom toplinom i neupitnom lojalnošću. Baja ne samo da radi sve da svoju sestru zaštiti od bilo čega što može da je povredi, fizički ili emotivno, već i planira da nekako, mada još uvek ne zna kako, spase i svoju porodicu, pa i porodice svojih prijatelja od crne sudbine brutalne eksploatacije i siromaštva.



Titularni zmaj, dakle, nije, kako biste možda očekivali „stvarni“ fantazijski reptil što počiva u hodnicima ispod grada i koga će deca nesmotreno igrom probuditi već jedna kompleksnija metafora za sudbinu proletera iz vremena brutalne kapitalističke eksploatacije. Sve porodice koje Baja zna su porodice rudara, sve su siromašne i na ivici egzistencije, sa očevima koji rade gotovo do kolapsa i majkama koje se jedva snalaze da nahrane decu, a on sa svojom sestrom i drugvima nalazi vremena i za igru u pauzama planova kako da ovu mučnu svakodnevnicu promeni pre nego što i njihova generacija odraste dovoljno da uzme kramp u ruke i spusti se liftom u rudnik da guta ugljenu prašinu i crnči od jutra do sutra za bednu naknadu.

Neočekivano, perspektiva za Baju pojavljuje se sa klinkom koja radi u lokalnom pozorištu pa onda i Baja ovde nalazi svoju prvu pasiju. Erin je odličan novi lik i biće zanimljivo videti da li će se ovaj narativ ikako nastavljati – s obzirom da se završava Bajinim odlaskom preko Atlantika u Ameriku, da tamo nađe svoju sreću i bogatstvo – jer je u pitanju baš onako osećajna, asertivna, duhovita i zanimljiva devojčica kakvih u ovakvim stripovima nikada nije previše.

Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow ima dramu koja je „socijalnija“ i zaključak koji je manje „akcioni“ od onoga što biste možda intuitivno očekivali od stripa o (mladom) Baji Patku ali ovo prirodno i neisforsiano ekstrapoliranje Barks/ Rosa legata mi je prijalo i mnjenja sam da se radi o stripu koji vrlo ugodno spaja bajkoviti „diznijevski“ grafički senzibilitet sa nešto ozbiljnijim, socijalno kritičkijim diskursom. Ovde je Baja Patak prikazan kao čist i ničim ukaljan heroj, momak koji se ne stidi da sanja ali u čijim snovima ima mesta za sve koje poznaje, što jasno sugeriše da će ga tek prelazak u Ameriku i susret sa tamošnjim brutalnim procesom prvobitne akumulacije kapitala pretvoriti u ciničnog, socijalno izolovanog, adikcijom opterećenog mizantropa kojeg poznajemo iz Barksovih i kasnijih stripova. Priznajem da me sada jako zanima da li će Chamblain imati priliku da priča naredne priče u kojima bi ova tranzicija bila dalje istraživana, smeštajući ih između sada već vrlo gusto raspoređenih priča iz Barksovog i Rosinog opusa. Kako god bilo, Scrooge McDuck: The Dragon of Glasgow je veoma dobar strip, esencijalan za čitaoca koji ima istoriju ljubavi sa Bajom Patkom, a to da ga je Fantagraphics objavio na Engleskom (u fantastičnom prevodu veterana Davida Gersteina) relativno brzo nakon prošlogodišnje Glenatove premijere na Francuskom je dobar znak. Priuštite ga sebi ovde.

[Petronije]

Sad kad spominješ baju patka, imam jednu tužnu priču. Od strica koji generacijski nije mnogo stariji od mene (15-ak godina) sam nasledio u ranoj mladosti ukoričene mikijeve zabavnike, u 4 ili 5 tomova, bukvalno od broja br.1 koji je izdat kod nas, tamo iz nekih sedamdesetih godina. Sećam se da sam ih obožavao i čitao iznova i iznova, bukvalno znao napamet. Tužan deo priče je da su stradali u poplavi, sa još mnogim unikatnim stripovima i almanasima koje sam nasledio od istog rođaka. Bukvalno mi se plače kad se toga setim.


Evo to je ovo, samo što je sve bilo u mint stanju.


https://knjiganadlanu.com/mikijev-zabavnik-24-broja-od-1-1-1971-do-24-vi-1971/ 

[Meho Krljic]

Eh, tebe je bar u crno zavila poplava. Meni je otac moju kolekciju Mikijevih zabavnika (isto od prvog broja, do 1990. godine, mada su falili neki brojevi) bacio u stari papir dok sam bio u vojsci. Nisam mu oprostio do danas.

[Petronije]

Priznajem da je tvoja priča tužnija. Em što si imao više brojeva, em što te je rođeni ćale ukanalio. Idealna prilika da pobaca te dečje gluposti dok prave od tebe čoveka u vojsci. Inače, meni je ćale bacio seriju od mislim 4 stripa o Supermajku, koji nisu bili moji već od brata. Naravno, posle toga nisam dobio ni jedan strip, a obožavao sam Zagora, kojih je on imao punu sobu.

[Meho Krljic]

Heh, ja Zagore i ostale Italijane nisam ni kupovao (a smatrao sam ih i manje vrednim od stripova koje sam voleo popšto sam bio mali snob) a isti taj ćale je insistirao da je Alan Ford smeće i da to ne treba da čitam. Mnogo me je taj čovek mučio kao dete. JOŠ SAM I DOBRO ISPAO.

[Petronije]

... i ostale Italijane nisam ni kupovao ...

Ni Dilana Doga? 

[dark horse]

Mnogo me je taj čovek mučio kao dete. JOŠ SAM I DOBRO ISPAO.

To je samo zato što nisi pristajao na ćaletove ucene i u inat njemu nisi završio fakultet, inače ko zna šta bi sa tobom bilo!! 

[Meho Krljic]

Batman: Fortress mi je odmah bio zanimljiv miniserijal na ime kreativnog tima sa kojim je krenuo, tamo Maja prošle godine. Darick Robertson je, uprkos veoma velikom opusu radova unutar korporativne superherojštine zapravo crtač čiji je stil subverzivan, mračno humoristički intoniran i primereniji satiričnim varijacijama na klasičan superherojski ton nego nečem što je čvrsto utemeljeno u glavnom toku. Otud je videti njega na stripu koji je, makar na svom početku, postavljen kao vrlo mejnstrim priča o Betmenu što mora da mobiliše zemaljske superheroje u borbi protiv vanzemaljskog osvajača u startu delovalo kao interesantan izazov. Robertson naprosto nije čovek blizak glamuru koji ovakve priče po prirodi stvari zazivaju (referenca: poslednjih 40 godina DC-jevih stripova koji su imali reč „crisis“ u naslovu) i njegova prirodna inklinacija ka mračnijem tonu i likovima koji u sebi imaju crtu antiherojskog je od prvih tabli ovog osmodelnog serijala* sugerisala da Batman: Fortress neće ići onim tokom koji očekujete. Nestanak struje u čitavom Gotamu, grupica provalnika u vili Wayneovih i Bruce Wayne, izvan kostima, koji će prvog od njih šampionski nokautirati pre nego što prepusti svom batleru, saborcu i najbljem prijatelju, Alfredu da prikaže svoju džudo ekspertizu, sve ovo kao da je pripremalo čitaoca na narativ o ukopavanju iza barikada i odbijanju invazije.
*uzgred, ako za stripove od 4, 5 ili 6 epizoda kažemo „miniserijal“ a za one od deset ili dvanaest kažemo „maksiserijal“, da li bi strip od osam epizoda bio midiserijal ili... uh... samo serijal????



Gary Whitta, autor scenarija za ovaj strip nije prevashodno stripadžija. Gejming publika ga poznaje kao bivšeg urednika PC Gamera (i američkog i britanskog izdanja, naravno), ali je njegov veliki prodor u svest publike glavnijeg toka bio sa filmom The Book of Eli da bi posle njega zajedno sa M. Nightom Shyamalanom napisao After Earth a onda bio i jedan od autora priče za poslednji konsenzualno odlični Star Wars film – Rogue One.

Whitta je pisao i za videoigre, uključujući Gears of War i Duke Nukem Forever, ali i delove igračkog serijala The Walking Dead, dok je u stripovima krenuo sa adaptacijom videoigračkog naslova Death Jr. a do sada mu je najveći projekat bio Oliver za Image Comics, posapokaliptična superherojska varijacija na Dickensovog Olivera Twista, sa Darickom Robertsonom na crtačkim dužnostima.

Ne znam ko je inicirao novu saradnju, ali slutim da je Robertson, posle dosta solidnog performansa u DC-ju poslednjih godina bio presudan u dovlačenju Whitte u DC-jeve, jelte, štale, pa je Batman Fortress tako nastao. Pomalo sam iznenađen da ovo nije publikovano na DC-jevom Black Label imprintu s obzirom da mi se čini da ispunjava većinu uslova za to: u pitanju su cenjeni autori, jedan od njih iz sveta filma, a na šta stripadžije još uvek gledaju sa mešavinom zavisti i strahopoštovanja, priča je izvan glavnog kontinuiteta a njena završnica vrlo temeljito protresa status kvo univerzuma na koji smo navikli. Naravno, nije da od današnjeg DC-ja, pogađanog talasima otpuštanja i terorom sa vrha korporativne piramide treba očekivati preteranu konzistentnost i jasnu uredničku viziju pa je tako i serijal koji je svakako mogao da dobije prominentiju poziciju u marketingu tretiran kao tek još  jedan Betmen mini. No, možda je to i bolje jer su izvesne kontroverze vezane za način na koji se ova priča razvijala i završila, prmetićemo, izuzetno iznervirale neke od kritičara na internetu.

Odmah da kažem, meni je Batman: Fortress od početka do kraja bio konzistentno zabavan i njegove sam povremeno i naglašeno bizarne preokrete hvatao u letu i primao u, mislim, nameravanom formatu. Ovo je svakako strip koji vam zabaci par mamaca na početku i kada vidi da ste zagrizli skrene u sasvim drugu stranu. Utoliko, ovaj će prikaz sadržati i male spojlere, mada neće diskutovati detalje zapleta a pogotovo ne tog, jelte, šokantnog raspleta. No, ako ne želite BAŠ NIŠTA  da znate o stripu koji se završio u Maju a kolekcija mu izašla početkom Juna, onda je ovo pravo mesto da se stane sa čitanjem prikaza i skroluje do njegovog kraja gde imate link za kupovinu. Pa se vidimo kad ovo pročitate i, nesumnjivo, crveni u licu od besa dojurite ovamo da vidite na koje je sve načine Mehmet bio u krivu.



Batman: Fortress je pisan jednim osetno „filmskim“ tonom, nudeći Betmena i Alfreda kao ljude koji su pod stalnim teretom stalne, nezahvalne borbe ne samo protiv urbanog kriminala već i psihotičnih, kostimiranih zločinaca, supermoćnih, emotivno nestabilnih bića sa raznih strana svemira, ali i korupcije što je prodrla u sve pore sistema. Fortress ima element onog voljenog ’70s Betmena gde ovaj kostimirani superheroj tesno sarađuje sa dobrim ljudima u vrhu vlasti (Komesar Gordon, pre svega) ali i zajedno sa njima mora da prihvati da je sistem iznutra zastrašujuće truo i da se na okupu održava samo uz pomoć dobre volje i požrtvovanosti šačice tih dobrih ljudi.

Sam početak je, rekosmo, odmah dramatičan, sa Gotamom koji je usred zamračenja jer je nestalo struje i Gordonom koji se prepire sa svojim podređenim, detektivom Bullockom, oko toga je li pametno što je gomila akumulatora za patrolnih kola gotamske policije iz tih kola izvađena i priključena na reflektor kojim se emituje Bet-signal. Bullock smatra da policajci, iako im radiji u kolima ne rade, treba da izađu na ulice i štite građane od nasilja koje će nesumnjivo nastupiti u mraku, makar samo da pokažu da su prisutni na terenu. Gordon, naprotiv, smatra da je slanje policije da gine bez mogućnosti da javi šta joj se dešava ili zove pojačanje lošija ideja od toga da se na oblake projektuje veliki logo slepog miša. Njegov je rezon da će ovo, čak i da se Betmen ne odazove pozivu, građanima zapravo dati meru osećaja sigurnosti a kriminalce naterati da se zapitaju je li odlazak u noć vredan rizika, kad tamo vreba nešto gore od njih samih.

Betmen se, dakako odazove i Whitta ovde ima jedan lep momenat u kome pokazuje da iako dolazi iz old money porodice i nesumnjivo je kapitalista po, jelte profesiji, Bruce Wayne u kostimu zapravo ima zdrav odnos ka zajednici i ignoriše „zločine protiv imovine“ koji se dešavaju u ovoj mračno noći, rezounujući da su firme osigurane i da je njegovo da spasava živote. Ovaj element je veoma bitan da uokviri finale stripa koje su, sudeći po kritikama, mnogi shvatili pomalo naopako, pripisujući Betmenu pomalo autoritarne crte.

Ali rekosmo da nećemo o finalu. Whitta ovaj početak piše udobno, sa dobrim dijalozima i finom karakterizacijom svih likova koji su, prirodno, svi na ivici i nervozni, a zatim i brzo vrlo umorni, kada se ispostavi da zamračenje nije ograničeno samo na Gotam, istočnu obalu ili Severnu Ameriku. Čitav svet je usred neobjašnjovg prekida napajanja električnom energijom i Betmen, naravno, zaključuje da je u pitanju napad iz svemira.



Ova teza kao da se potvrđuje kada iznad Indijskog okeana njegovi senzori uspeju da detektuju vanzemaljsku letelicu i dok dlanom o dlan, armije najvećih svetskih država, u sadejstvu sa superherojima iz Lige pravde organizuju napad na ovo plovilo za koje slute da je izvor problema.

Napad, međutim, prolazi vrlo loše, sa svemirskim brodom koji ostaje neoštećen ali i većinom superheroja sada zarobljenim unutar broda. Betmen, koji uspeva da umakne zarobljeništvu koristi kibernetski mozak u ovoj akciji poginulog superheroja Cyborga da raščivija o kakvoj se to tehnologiji radi i šta je Zemljanima, posle ovog teškog poraza činiti.

Problem sa DC stripovima koji u današnje vreme baštine klasični zaplet invazije iz svemira je svakako u tome što su ove priče rađene mnogo puta ali i što se one odvijaju u univerzumu u kome superheroji poput Betmena ili Supermena dobro poznaju glavne vanzemaljske civilizacije, imaju iskustva u odbijanju ovakvih invazija, posebno Supermen sa svojim skoro bogolikim moćima, a, ako sve propadne, uvek mogu da preko veze – Zemlja na kraju krajeva ima nekoliko svojih predstavnika u jedinicama Zelenih svetiljki – pozovu Čuvare univerzuma na planeti Oa i zatraže pomoć.

Whitta je naravno mislio na svaki od ovih detalja i zaplet Batman: Fortress je zapravo zasnovan upravo na misteriji oko toga gde je Supermen – koji se nije odazvao na Betmenov poziv za mobilizaciju Lige pravde i niko ne ume da kaže gde je veliki plavi zaštitnik Zemlje – ali i zašto Čuvari univerzuma odbijaju da Zemlji pošalju pomoć.

Ispostavlja se, naime, da ovo NIJE priča o invaziji i da „Fortress“ iz naziva zapravo nije metafora za neku Betmenovu genijalnu, očajničku i herojsku strategiju da planetu pretvori u tvrđavu o koju će se skršiti tuđinski napad. Pošto napada, evo malecnog spojlera, zapravo i nema. Ispostavlja se, takođe, da Batman: Fortress nije čak ni strip tog žanra i nakon nekoliko epizoda ono za šta smo mislili da će biti ratni narativ pretvara se u heist thriller.

Ovaj prelaz nije nagao niti nasilan i on dolazi konzistentno sa Whittinim laganim otvaranjem karata i pokazivanjem da, uprkos vrlo standardnim karakterizacijama sa početka stripa, ovo nije priča smeštena u glavni kontinuitet. Batman: Fortress je Elseworlds narativ, smešten u univerzum u kome je Lex Luthor i dalje predsednik Sjedinjenih američkih država – što objašnjava korumpiranost sistema koja se osmotski oseća na početku – a koga Betmen mora da moli za pomoć kako bi u delo sproveo potpuno bizaran, sulud plan, za koji veruje da je jedino što može da spasi Zemlju. Luthor je, naravno, pokvaren do srži, ali i još više narcisoidan i pristaje da bude deo Betmenove male bande provalnika. Sa još par simpatičnih drugopozivaca u postavi, Betmen predvodi provalnu krađu na najbolje obezbeđenu lokaciju na planeti, balansirajući, kako to već biva, i posebne agende nekih članova tima.



Kao što je i običaj u heist pričama, deo narativa otpada na okupljanje ekipe i ulazak u motivacije svakog od njenih članova a onda i na balansiranje tih motivacija koje su često suprostavljene jedna drugoj. Luthor je svakako najveći problem ovde jer uprkos svojevrsnom divljenju koje ima za Betmena, u pitanju je i dalje sociopatski, narcisoidni bogataš, ali i ostatak tima je sastavljen od otpadnika pa i kriminalaca koji jedva da u sebi mogu da nađu opravdanje što ulaze u akciju koja treba da spase planetu. Red Arrow, Aquaman (Jackson Hyde) i veverica (koja je istovremeno i Zelena svetiljka) D’ayl su onoliko disfunkcionalan tim koliko možete da zamislite i Robertson i Whitta se dosta zabavljaju kad ovu ekipu izvuku na teren i suoče je sa iskušenjima. Da ne pominjem da malu ali važnu ulogu igra i Detective Chimp, a koji je, jelte, istovremeno i detektiv i šimpanza. I CARINA!

Dijalog je ovde uglavnom britak i zabavan, situacije u kojima se Betmenov tim nalazi su zanimljive i postavljene tako da se posebne sposobnosti ali i karakterizacije članova istaknu, i sve je u skladu sa idejom superherojskog hajst trilera koji ima i akciju i tenziju i humor i karakterne momente.

Završnica stripa je ocenjena kao najkontroverznija od strane više kritičara i ovde je fer reći da je Whitta morao da veliki deo razrešenja spakuje u srazmerno mali broj strana pa je taj pomalo sprinterski i prepričavački ton svakako otupio oštricu pančlajna. Međutim, jednako je fer reći i da čak i da smo imali dvostruko više strana na raspolaganju u finalu, ono bi i dalje delovalo kontroverzno na ime centralne ideje čitavog zapleta i karakterizacije jednog od centralnih likova DC univerzuma koja dosta značajno odstupa od onog što smatramo kanonskim.

Komentari da „ovo nije moj Betmen“ ili „ovo nije moj Supermen“ mogu da deluju i kao čista razmaženost i sebičnost dugogodišnjih čitalaca koji na svako odstupanje karakterizacije omiljenog lika od nekakvog (zamišljenog) „stvarnog“ predloška (sadržanog, najčešće, u stripovima koje su ti čitaoci čitali kada su bili mlađi) reaguju energijom uvređene ljubavnice – sam sam nesumnjivo bio kriv za ovakve reakcije nebrojeno puta – ali u ovom partikularnom slučaju imam nešto više razumevanja za ovakav stav. Whitta je veliki deo stripa utemeljio na ideji da čitamo „naš“ DC univerzum, odnosno neku njegovu možda samo vremenski pomerenu verziju, sa povratkom u doba kada Luthor jeste bio predsednik SAD. Vernost istoriji i karakterizacijama likova koju vidimo u prvih nekoliko epizoda onda čini da se čitalac oseti izdanim kada u drugoj polovini shvati kako čita Elseworlds naslov u kome su neke fundamentalne istine drastično različite od onog što znamo kao kanonski, „Earth One“ univerzum. Da je Batman: Fortress od početka imao bar nekoliko signala da se radi o priči smeštenoj u alternativni kontinuitet verovatno bi onda i ova otkrića bila manje iritantna za konzervativnijeg čitaoca mada se može i argumentovati da bi onda i njihov učinak bio manje efektan.



U svakom slučaju, Whitta je napisao priču koja prepakuje neke od temeljnih elemenata istorije DC univerzuma u sasvim novi format i na kraju ta priča služi da u Betmenovoj karakterizaciji istakne element koji se možda krije i u „pravom“ Betmenu iz kanonskog univerzuma. Ovo je simpatičan misaoni eksperiment, koji je meni bio zabavan i koji je samo blago narušen tim relativno plitko ispričanim poslednjim brojem serijala, a što, barem meni, nije drastično unazadilo zabavnost onog što je finalu prethodilo.

Robertsonov crtež je, rekosmo, daleko od standardnog superherojskog glamura i mada se radi o crtaču izvanredno sigurne linije i veoma izražajnih likova, od njega ne treba očekivati klasičnu superherojsku akciju. Robertsonov veliki uspeh u ovom veku bio je rad na serijalu The Boys a koji je bio čvrsto utemeljen u ideji satirisanja (pre svega DC-jeve) superherojštine* i njegov stil, kada crta superheroje, je sada skoro nemoguće ne povezati sa brutalnom satirom The Boys.
*što je još smešnijim činilo činjenicu da je strip u kome su jedva prikrivene imitacije članova Lige pravde prikazane kao psihopate i budale originalno objavljivao Wildstorm, u to vreme imprint DC-ja

No, u Batman: Fortress, Robertson vrlo lepo hvata mračniji ali ipak klasičniji ton betmenovštine, dajući nam u prvim delovima mračnu, noćnu priču o neobrijanom, mrzovoljnom superheroju koji radi na spasavanju sveta iako su mnogo moćniji od njega na tom zadatku već pali, a onda u nastavku ima dovoljno inspriacije da sa prelaskom na egzotičnije lokacije kreira neke pristojne scene akcije i začudnosti. Robertson nikako nije najdinamičniji crtač na svetu, no akcione scene su ovde vrlo solidne a dizajn nekih od kostima i oklopa nadahnut. Svakako je od pomoći odličan kolor koji je radio Diego Rodriguez a koji puno radi na dopunjavanju atmosfere, pogotovo u scenama gde Robertson ostavlja pozadine bez mnogo detalja. Letering je radio Simon Bowland i ovo je onaj primer leteringa koji je efektan jer ga ne primećujete.

Batman: Fortress je neke ljude razgnevio ali meni je ovaj serijal bio sasvim zanimljiv i zabavan, nudeći jedan korektan „what if...“ scenario čiji je najveći greh to da nije od samog početka bilo jasno da je u pitanju ta vrsta spekulativne priče. Nešto slabije finale u odnosu na ostatak priče takođe vredi istaći ali Whitta, Robertson i saradnici generalno ovde rade strip dobrog kvaliteta, finog ritma i dinamike i interesantne priče pune preokreta. Ne mogu da budem preoštar prema jednom takvom projektu, pa preporučujem čitanje, a kolekciju sebi možete priuštiti ovde.


 

[Meho Krljic]

Čitajući kolekciju kompletnog osmodelnog serijala Eight Billion Genies koju je Image Comics izbacio početkom Jula po glavi mi se stalno vrzmalo kako su kriterijumi za žanrovske klasifikacije kod nas – dakle, nas, ljudi koji o takvim stvarima uopšte razmišljamo – često ekscentrični pa i perverzni. Eight Billion Genies je, svakako, strip u kome postoje maleni duhovi što ljudima ispunjavaju želje – osam milijardi njih, da budemo precizni kad je već i naziv stripa precizan – ali ovo nije „fentezi“ strip i činjenica da u njemu magija vrlo ozbiljno figuriše u zapletu ga ne čini „fantazijskom“ literturom. Za mene je Eight Billion Genies zapravo ČISTA naučna fantastika ne zato što sadrži svemirske brodove, kosmonaute i bića sa drugiih planeta (ne sadrži ništa od toga) ili putovanje kroz vreme, superherojski kodirane moćne individue i čoveka koji živi nekoliko vekova i promeni nekoliko identiteta za to vreme (uključujući identitet jednog vladara jedne nama susedne države) – a sadrži sve to – nego jer je PISAN kao naučna fantastika. Odnosno jer svoje spekulativne premise, bez obzira što nisu strogo uzev „naučne“ tretira kao set jasno određenih pravila a zatim eksperimentiše u okviru tih pravila i gleda šta će na kraju da ispadne, dakle, sledi neku vrstu naučnog postupka u literaturi.



Znam da nisam prvi čovek koji pravi ovu opservaciju ali mislim da nije beznačajno još na nju dodati to da su žanrovske kodifikacije često stvar površnog imaginarijuma, i da strogo uzev, žanr ne čine ni motivi ni slike, već, jelte, način na koji se oni lterarno obrađuju. Prethodni strip ovog istog autorskog tima bavio se zlim čarobnjakom iz druge dimenzije poslatim da uništi Zemlju ali se čitao kao neki relaksirani pastiš Huntera S. Thompsona i mada su ga Imageovi press rilizovi reklamirali kao „dark fantasy“ nije bilo ničeg zaista mračnog u ovom narativu, a i fantastička dimenzija je zapravo bila samo pozadina za jednu humanu, toplu studiju karaktera i, jelte, naših naravi.

Charles Soule je, uprkos tome što je advokat, jedan od najboljih autora naučne fantastike u savremenom američkom stripu baš zato što njegovi stripovi tretiraju svoju spekulativnu tematiku sa jednim jasnim literarnim shvatanjem koja su pravila, i gde su međe između kojih imaginacija onda može da divlja. Iako mu je poslednji „striktno“ naučnofantastični strip bio još Strange Attractors. Naravno, to što je Soule advokat pomaže i u tome da njegovi stripovi MOGU da budu predivni misaoni eksperimenti smešteni u format koji priču i njene ideje podupire, bez potrebe da se ide u nekakve ambiciozne širine i pošto poto jednim okom gleda ka Holivudu i televiziji. A ovo kažem iako je Undiscovered Country, njegova saradnja sa Scottom Snyderom UPRAVO ovaj tip stripa a zbog čega sam ga ja i kritikovao. S druge strane, Eight Billion Genies je još prošle godine otkupljen za ekranizaciju od strane Amazona što znači da Holivud, u širem smislu, vidi potencijal i u pričama koje ne gnjave sa „loreom“, ogromnim brojem likova i naracijom isparcelisanom u bezbroj malih eizoda. No, premisa ovog stripa je toliko primamljiva da ne krivim producente što su se zalepili na Souleov pič u kome prominentno figuriše ideja da će svaka jedinka na planeti Zemlji imati priliku da joj se ispuni jedna, ma koliko neverovatna bila, želja.

Soule i Ryan Browne, crtač ovog stripa, su Eight Billion Genies počeli da konstruišu usred pandemijskog pakla, dopisujući se u nedeljama izolacije i razmenjujući ideje o nečem što bi moglo da nasledi njihov sjajni serijal Curse Words (o kome, nažalost, nisam pisao, mada to ne znači da JEDNOM neću). U početku beše samo jedna jedina ideja, o sedam milijardi malih duhova, po jedan za svakog ljudskog stanovnika planete Zemlje (ideja je, očigledno nastala još polovinom prošle decenije kada je ova cifra bila prihvatljiva aproksimacija zemaljske populacije) i tri želje koje svako može da traži da mu se ispune. Onda je broj duhova podignut na osam milijardi, da isprati dmeografski bum, a broj želja smanjen na jednu jedinu, kako bi ulozi bili viši a priča zanimljivija. Soule je postavio osnove zapleta – i zapravo deo priče kreirao u hodu, pa neke od kasnijih epizoda moraju da prave prilične vratolomije kako bi se objasnili elementi sa početka – a Browne krenuo sa skiciranjem samih duhova (koji su, ne MNOGO iznenađujuće  u početku delovali kao minijaturizovane verzije duha iz lampe iz Diznijevog Aladina), ali i kreiranjem glavnog lokaliteta na kome se dobar deo priče odvija – bara inspirisanog prilično čuvenim (barem ako slušate, jelte, određeni tip muzike) Empty Bottle lokalom koji postoji u Čikagu.



Naravno, Soule je ime koje u američkom stripu ima solidnu težinu i njegov rad za DC i Marvel je bio dosta značajan u prethodnoj deceniji iako, da budem iskren, jedva da je zaista demonstrirao njegovu kreativnost (možda ponajviše u miniserijalu She-Hulk koji se delimično oslanjao na njegovo iskustvo iz advokatske prakse). Souleovi stripovi o Inhumansima i radovi u Star Wars su bili korektni, dok mu je Daredevil bio mestimično odličan, mestimično ne sjajan, a Death of Wolverine je bio neka vrsta ritualnog ispisivanja iz Marvela iako je posle njega radio još stripova za Kuću ideja. Soule je, kad mi se već to samo podmeće, zaista pisac ideja, neko ko u radu za korporativne izdavače naprosto nije imao mnogo prilike da razmahne svoja kreativna krila i, neopterećen kontinuitetom, nasleđenim karakterizacijama i limitacijama na to koje likove i kada može da koristi, pokaže svoje stvarno jake strane.

Otud mu je rad u creator-owned vodama mnogo prikladnije okruženje, to jest kada NE radi na kreiranju očiglednog mamca za Holivud kao što je gorepomenuti Undiscovered Country.

Eight Billion Genies je stoga strip koji je izuzetno lako zavoleti već posle nekoliko strana jer sa tih nekoliko strana šiklja ne samo bujica dobrih ideja već i vidan entuzijazam obojice autora da rade sa SVOJIM likovima kojima mogu iskovati jedinstvene sudbine i da se ne brinu kakvog će to traga ostaviti u budućnosti kada neko negde bude preuzeo te iste likove i morao da ih uklapa sa životima i sudbinama stotina drugih likova, predvođen drugim urednicima i odgovarajući na zahteve tadašnjeg tržišta. Eight Billion Genies započinje u pomenutom baru u Mičigenu, gde lokalni garažni bend, Bada-Bangs postavlja opremu na malu binu i sprema se za tonsku probu pre nego što se, pretpostavka je, uveče pojavi po koji redovni pijanac i, možda, neko od ljudi koji su im lajkovali objavu o koncertu na Fejsbuku. Pored barmena  u kafani su još i maloletni Robbie, klinac koji baš na taj dan puni dvanaest godina i njegov otac, sa licem zarivenim u šank i alkoholnom komom koja je redovan deo njegove dnevne rutine još od kada mu je suproga umrla. Nešto docnije pojavljuje se i kineski bračni par, ona u drugom stanju, on sav nervozan jer od onog što uradi u narednih nekoliko sati zavisi sudbina svo troje članova njegove porodice – ni jedno od njih ne zna Engleski i sporazumevajuse sa lokalcima putem urnebesno nepreciznog mašinskog prevodioca na telefonu.



Svet kakav poznajemo se u tom trenutku završava jer se rađa osammilijardita beba na planeti i odjednom se pored svake osobe – uključujući bebe – pojavljuju maleni duhovi koji im saopštavaju da imaju jednu želju koja će im biti ispunjena, štagod da je ona. Nastaje haos.

Eight Billion Genies je, naravno, u prvom redu misaoni eksperiment koji se bavi pitanjem šta bismo učinili da u jednom momentu dobijemo moć ravnu božanskoj, ali sa, takođe vrlo eksplicitnim ograničenjem. I prvih par epizoda stripa bavi se upravo individualnim nivoom ovog eksperimentisanja, pokazujući kako impulsivne odluke, donesene često na brzinu jer veliki broj ljudi naprosto nije ni verovao da im se ovo događa, drastično menjaju stvarnost za praktično sve ljude na planeti.

Ovo je, isprva, naravno, stilska vežba iz haosa, u kojoj neki ljudi naprosto žele da vide šta će biti ako požele da je Godzila stvarna i napada Tokijo, drugi žele da imaju supermoći, treći da budu „jedno s morem“, četvrti da mesec postane živo biće koje proždire objekte na nebu. Eight Billion Genies je u ovom momentu erupcija nesputane psihodelije i Browneove sumanute imaginativnosti. Fokalna tačka narativa – a koji Soule vodi pažljivo, ne dopuštajući haosu da preotme kormilo iz njegovih ruku – je pomenuti bar, kao oaza mira i  relativne normalnosti, i tokom prvih nekoliko nedelja novog, haotičnog sveta, ovde pratimo razvoj odnosa između osoba koje su se u baru zatekle, njihovih odlučivanja da li i kako da upotrebe svoju jednu želju koju imaju, očajničkih pokušaja da u svetu koji se nalazi napolju nađu neki red i logiku.

Ovo je, naravno, fascinantan kontekst i Soule i Browne izvlače mnogo kilometraže iz psiholoških analiza, socioloških opservacija, aludiranja na popularnu kulturu, satirisanja superherojskog stripa. Pritom, sve ima dublju filozofsku podlogu sa duhovima koji su ne puke mašine za ispujavanje želja već čavrljavi sagovornici sa autentičnim interesovanjem da vide hoće li njihovi „vlasnici“ biti maštoviti u formulisanju svoje želje i sa nula malicioznosti. Ovo nisu prevarantski nastrojena bića iz bajki koja će vas ubediti da izgovorite želju čije će reči oni biti slobodni da tumače drugačije od vaše intencije i zapravo strip troši dosta vremena na objašnjavanje pravila koja omogućuju ljudima da ispostavljaju direktno suprotstavljene želje i da se sve to nekako dešava u isto vreme i realnost ostane konzistentna.

Druga polovina narativa je zatim odlazak dalje u budućnost – strip na kraju prelazi vremensku distancu od čak osam vekova pokazujući razvoj nove ljudske istorije, dok istovremeno poseže i u prošlost pokazujući istoriju pre velike promene i kontekstualizujući tu promenu unutar nje – i posmatranje dalje evolucije ljudskog društva i kulture sada centriranih oko ideje da još ima ljudi koji nisu tražili da im se želja ispuni. Soule je ovde izuzetno ambiciozan, radeći mnogo na tome da konstruiše moguća društvena uređenja nastala u enklavama koje su preživele pustošenje iz prvih nekoliko nedelja, oslanjajući se na psihologiju pojedinaca i zajednica kojima možemo naći paralele u našem dobu.



I ovo je fascinantan rad, pripovest koja nema glavnog junaka ali koja odlično radi sa likovima sa kojima nas je upoznala na početku, dopušta im ozbiljan rast i razvoj tokom naracije i prati taj razvoj razvojem čitavog čovečanstva koje se, neiznenađujuće, smanjuje kako godine i decenije prolaze a sve je manje onih kojima je ostala mogućnost da im želja bude ispunjena. Finale stripa se odnosi, nagađate, na poslednju osobu na planeti kojoj je još ostala želja i Soule izuzetno spretno dovodi narativ do zaključka u kome iskustvo od nekoliko vekova dovodi do kreiranja „najbolje“ želje koju ljudsko biće može da napravi.

Za razliku od Soulea, Browne nije crtač sa superherojskom istorijom i njegov creator-owned rad se pre svega odnosi na serijal God Hates Astronauts za Image i saradnje sa Souleom. No, Browne je fantastičan ilustrator koji ovom stripu daje idealan odnos komedije i fantastičke začudnosti, baveći se opsesivno detaljima kada je to od koristi, ali uvek nabijajući svoje table energijom. Eight Billion Genies je, svakako, delimično i satirična komedija i ovde je Browneov stil vrlo prepoznatljivo utemeljen u ovakvoj crtačkoj tradiciji ali scene psihodelične akcije su mu fascinantne, a dizajn samih duhova praktično genijalan. Ova stvorenja su ne samo vizuelno prijemčiva već su izvor mnogo diskretnog humora ali i zgodna pripovedačka alatka i Browne ih koristi do maksimuma. Ako Amazonova serija sa sobom ne povuče i industriju plišanih igračaka da uđe u posao sa ovom licencom, to će biti bizaran previd. Kevin Knipstein je pomagao oko kolora a letering je radio Chris Crank i Eight Billion Genies prosto puca od karaktera, nudeći vidno drugačiji vizuelni identitet u odnosu na ono što uobičajeno dobijamo od Imagea. Kako sam to već više puta pominjao, stripovi za Image ili BOOM! često izgledaju kao superherojski stripovi naprosto na ime toga da ih rade isti crtači koji rade i superherojske stripove pa je pravo osveženje dobiti nešto ovakvo, što svojom vizuelnom dimenzijom jasno odskače od američkog mejnstrima a da je u produkcijskom smislu na ravnoj nozi sa najboljim primercima tog mejnstrima. I, eto, reći ću i da mi je Eight Billion Genies primer stripa kakav bi, u nekoj drugoj realnosti, boljoj od ove u kojoj živimo, u kojoj je Vertigo preživeo, bio pravi primer Vertigo stripa za treću deceniju dvadesetprvog veka.

Kako god bilo, ovo je maštovit, zabavan, pametan, pa na kraju i potresan strip o ispunjenju želja i urgiram da ga čitate. Amazon kolekciju prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Negde pred poslednji čin DC-jevog prošlogodišnjeg sezonskog događaja Dark Crisis on Infinite Earths u jednom od dramatičnih dijaloga saznamo i da će se dva multiverzuma sudariti i da bi to mogla da bude (meta)kosmička kataklizma neopisivih razmera. No, do tog momenta u ovom sedmodelnom miniserijalu, ali i uobičajeno prenapuhanom krosoveru sa nepodnošljivom količinom povezanih priča, tie-inova, one shotova i upadica u druge tekuće serijale čitalac je već toliko desenzitizovan proizvodnjom spektakla i drame da su ovo na kraju krajeva samo reči na papiru, koje ništa ne znače. „Samo dva?“, možda će pomisliti taj čitalac. „Samo DVA multiverzuma? Pa u Dark Nights: Metal pre četiri godine smo imali TRI multiverzuma! Jel’ vi to meni govorite da je DC skresao budžet ovom krosoveru pa priča mora da bude skromnija i manje ambiciozna?“



Verovatnije je, naravno, da će čitalac samo slegnuti ramenima. Dark Crisis je od samog početka bio takav vatromet isprazne konceptualne pirotehnike i momenta za momentom u kome svaki naredni mora da prevaziđe prethodni po pitanju GRANDIOZNOSTI onog što se dešava ili makar onog što se priča, da na kraju mogući sudar dva multiverzuma nema nikakav emotivni, niti filozofski impakt. Ovo je, shvatate u tom trenutku, samo Joshua Williamson kako pokušava da već odavno odumrlo čulo za reakciju na spektakl kod čitaoca upali na gurku.

Williamsonova dosadašnja karijera kao „glavnog arhitekte“ DC univerzuma je bila obeležena, pa, nemaštovitošću ali i jednim tek prihvatljivim nivoom zanatske veštine što ih je on utočio u svoje događaje poslednje dve godine. A što je veliki protraćeni potencijal: autor koji je briljirao na svojim creator-owned radovima za Image ovde se sveo na kucača podataka prekopiranih sa wikipedije preko kojih će neko nabaciti prigodne ilustracije. Ispada da se nije Williamson toliko izborio za poziciju čoveka koji vodi univerzum, ne, metaverzum, NE, OMNIVERZUM u smeru koji će morati da slede svi stripovi što se dešavaju u „glavnom“ kontinuitetu ovog izdavača, koliko su se svi drugi izmakli ili su gledali u pod kada je Jim Lee pitao jel’ ima dobrovoljaca. Scott Snyder je mudro rekao da je vreme da se on skloni u stranu nakon što je dobrano protresao sve te DC-jeve univerzume svojim radom na ciklusu koji je počeo sa Dark Nights: Metal 2018. godine a završio se sa Dark Nights: Death Metal dve godine kasnije, Tom King i Tom Taylor su se verovatno pravili da odgovaraju na neke važne poruke na svojim telefonima, James Tynion IV je već planirao da zapali iz DC-ja, Ram V je tek bio došao, a Briana Bendisa su, izgleda svi nekako spontano zaboravili da pozovu na sastanak. I tako je posao pripao Williamsonu.

Sad, ja se ovde malo sprdam ali Williamson je imao vrlo solidnu karijeru u DC-ju poslednjih godina, preuzimajući serijal The Flash u Rebirth fazi ove kuće i onda postepeno osvajajući sve više teritorije dok mu nije došla na red ona najsvetije dužnost: da ubije Ligu pravde i predvodi događaj – Dark Crisis on Infinite Earths o kome danas pričamo – što će promeniti SVE univerzume i još jednom uspostaviti novu istoriju u DC stripovima.

„Opet?“, zavapili biste da ste stanovnik DC univerzuma (bilo kog i, ovde uostalom važi stara napomena da kada napišem „univerzum“ mislim i na multiverzum(e), omniverzum, pa ako treba i metaverzum, dakle, sve što obuhvataju DC stripovi i IP-jevi), svesni da se događaji koji signalizuju kraj sveta I ISVIH SVETOVA i nekakvo novo prekomponovanje istorije SVEGA sada događaju sa iznurujuće visokom frekvencijom. Do nedavno je bilo pravilo da se DC-jeve „krize“ dešavaju otprilike svakih pola decenije kako bi se pospremio razbarušeni kontinuitet i ubrizgala sveža krv u posrćuću prodaju stripova na ime marketinške buke koju podižu takvi momenti, no, verovatno je simptom kreativne ispražnjenosti izdavača to da se oni sada događaju znatno češće.



A nije trebalo da bude tako. Snyderov Death Metal je, i izvinjavam se što ovo papagajski ponavljam kad god pišem o stripovima Joshue Williamsona, ali kontekst je bitan, trebalo da bude kraj oslanjanja na krize, kraj fetišizacije kontinuiteta, početak omniverzuma u kome su sve priče istinite i treba da postoje ako su dobre i kreativne, potpuno nevezano za to da li ih neki gik sa previše slobodnog vremena može uverljivo postaviti na konzistentnu vremensku liniju DC-jevog univerzuma i biti siguran da ni jedan jedini detalj u toj priči neće protivrečiti ni jednom jedinom detalju iz svih drugih priča koje se smatraju kanonskim. A da bude jasno, ovaj „problem“ su još krajem prošlog veka rešili Grant Morrison i Mark Waid uvodeći koncept hipervremena koji je omogućio postojanje kontrafiktornih biografskih elemenata i bio namenjen upravo oslobađanju scenarista obaveze da im tekuća priča bude stoprocentno kompatibilna sa SVIM ostalim pričama o dotičnom liku, grupi likova ili univerzumu.

Jedan od razloga što nas normalni ljudi – a koji danas, podsetimo, rado gledaju i superherojske filmove i serije – i dalje posmatraju kao frikove i čudake je i taj fetiš kontinuiteta, insistiranje da osamdeset godina istorije superherojskog stripa MORA da tvori jedan konzistentan, dosledan narativ u kome SVE što je Betmen uradio od 1939. godine do sada može realistično da se spakuje u 5-6 godina njegovog života a da činjenica da je u ranim stripovima on smešten u predratnu Ameriku a do danas nije ostario više od tih 5-6 godina zapravo ima apsurdno prekomplikovano objašnjenje unutar tih samih stripova. Niko drugi, ni jedan drugi medijum nema ovu vrstu fiksacije na kontinuitet i njegovu konzistentnost, a DC ovde kao da je razvio i svojevresnu adikciju na krize i stripove kojima je glavni zadatak da analiziraju stare stripove, objašnjavaju ih novoj publici i ponavljaju njihove glavne poente samo glasnije i duže.

Williamsonov hod ka Dark Crisis počeo je maltene odmah nakon što je završen Death Metal, strip MANIFESTNO kreiran sa ambicijom da se prekine taj „continuity porn“ ciklus sada već besmislenih prekomponovanja DC multiverzuma i recikliranja glavnih elemenata zapleta krosovera od koga je sve počelo, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza iz 1986. godine a koji je, u to vreme, bio svež, smeo koncept pospremanja neurednog kontinuiteta kroz epsku priču o kolabiranju multiverzuma u jedan univerzum. Posle ovog događaja smatralo se da je problem rešen i kada je DC smislio „Elseworlds“ koncept za priče koje ne mogu biti uredno smeštene u glavni kontinuitet delovalo je da tu nema šta dalje da se razmišlja.

Osim što su, naravno, onda usledile stvari poput Final Crisis, Infinite Crisis, Flashpoint, Multiversity, Metal i Death Metal, sve projekti različitih scenarista u saradnji sa urednicima i izdavačem da se PONOVO pretubmaju stvari u multiverzumu i postigne nova harmonija. Pošto prethodna harmonija nije bila dovoljno harmonična.



Iako je Death Metal – inspirisan delimično i Hickmanovim pospremanjem Marvelovog kontinuiteta u Secret Wars iz 2015. godine – bio napravljen da dopusti paralelnim univerzumima da žive svoje živote i prekine se ciklus ovih kriza, Williamson je odmah krenuo sa Infinite Frontier, nastavio sa Justice League Incarnate i završio sa Dark Crisis on Infinite Earths, kreirajući dve pune godine multiverzalnog kriziranja. A ovo je, iako se to na površini možda ne vidi, na kraju bila i neka vrsta pobede Geoffa Johnsa u ratu koji se iza kulisa vodio između njega, kao jednog od vodećih DC-jevih kreativnih umova (bez obzira na zvaničnu titulu) i Dana DiDioa, DC-jevog dugogodišnjeg izdavača.

Johns i DiDio su se zapravo godinama svađali oko pristupa „krizama“, sa Johnsom koji je u sebi otkrio ljubav ka kirbyjevskom srebrodobnom optimizmu i DiDiom koji je, navodno insistirao na kataklizmičnim događajima kao proverenom podsticaju prodaji stripova. Tako je Johnsova trajektorija išla od Flashpoint preko Rebirth do Doomsday Clock, a DiDio je, tako pričaju, uzvratio sa radikalnim predlogom nazvanim 5G u kome bi glavni DC-jev univerzum bio praktično zamenjen DC-jevom varijacijom na Marvelom Ultimate univerzum. Dakle likovi bi bili mlađi i moderniji, a kontinuitet (nekako) otvoren za sve stare i sve nove priče i njihovo mešanje. DiDio je, šuška se, urednicima zadao mnogo glavobolje svojim konstantnim menjanjem ideja i ubacivanjem novih koncepata u 5G inicijativu, pa je Snyderov Death Metal, takođe se šuška, bio neka vrsta puča u kome je ideja da su „sve priče istinite“ postignuta ali vođena jednom čvrstom spisateljskom rukom i bez dekonstrukcije svih mesečnih serijala koji su u to vreme imali dosta uspeha jašući na talasu Rebirth osveženja. DiDio je na kraju napustio DC (i sada sarađuje sa Frankom Millerom) a Williamson je, kao Johnsov proteže i produžena ruka preuzeo na sebe odgovornost za vođenje dalje sudbine ovih stripova i univerzuma u kojima se događaju.

No, problem očigledno nije bio samo DiDio jer je Dark Crisis praktično business as usual i jedna zamorna, nemaštovita, bučna ali što se supstance tiče vrlo tanka priča o, uh, pa, kraju omniverzuma i ponovnom rađanju multiverzuma. DC je čak i prvih nekoliko brojeva ovaj događaj zvao samo Dark Crisis, krijući njegov „pravi“ naslov kako bi fanovi bili šokirani povratkom koncepta „Infinite Earths“, odnosno „klasičnog“ koncepta paralelnih svetova, ali ovo je, naravno, jedan školski primer kreativnog bankrota u kome se referenca na stari strip, dakle, ne polemika, nedajbože ekstrapolacija, doživljava kao vrhunski šokantan gest koga treba ljubomorno čuvati od spojlera. Naravno, ako stvari posmatrate iz šire perspektive, dakle, perspektive nekoga koga interesuju zanimljivi stripovi sa originalnim, interesantnim zapletima i pričama, ovde ćete naći samo patološku opsednutost „loreom“ i nula STVARNE priče, da ne pominjem cepanje dlake na četiri u tim distinkcijama između multiverzuma i omniverzuma, u kojima se ideja paralelnih stvarnosti, a koja bi trebalo da je uzbudljiva sama po sebi pretvara u nešto zamorno, bljutavo, sputavajuće.



Snyder je sa svojim ciklusom između Metala i Death Metala makar imao ambiciju da zbilja prekomponuje istoriju, dotakne se kirbyjevskih simbola u korenu te istorije a onda na to doda sopstveu imaginaciju, nudeći nam metabića koja postoje izvan multiverzuma i kreirajući čitavu novu kosmologiju sa „tamnim“ multiverzumom kao jasnim simboličkim odrazom „našeg“ multiverzuma pa, iako je i ovo već bila inflacija spektakla i volumena simbolike, u pitanju je bio jedan disciplinovan kreativni rad sa glavom, repom, tezom i dokaznim postupkom. I onda, ako je istina da je Snyder bio isturen u prvi red da vodi puč protiv DiDioa, mora biti da se on danas oseća malo glupo gledajući kako su Williamson i (iz pozadine) Johns prebrisali maltene sve što je on uradio kako bi se još jednom pozvali na Crisis on Infinite Earths i malčice promešali motive iz Wolfmanovog i Perezovog serijala.

Ali, mislim, i čitalac bi trebalo da se oseća malo glupo jer je Dark Crisis on Infinite Earths ogledni primer ne samo nedostatka kreativnih sokova u DC-jevoj glavnoj žili ovih dana, već i jer repeticija starih motiva i stalno gurkanje tog istog čitaoca u rebra sa pitanjem „a jel’ se sećaš ovoga, a?“ pokazuju koliko se temeljito izgubila ideja o tome šta zapravo čini dobar ili makar zabavan strip.

Dark Crisis on Infinite Earths je, a time sam možda i najviše bio iznenađen, zapravo priča dosta laka za praćenje. A što je opet i posledica toga da ona zapravo ima vrlo malo toga novog da kaže ali i da ono što je novo počiva na iznenađujuće prostačkim idejama. Liga pravde umire u broju 75 sopstvenog serijala – a što je jedan od najprimitivnije napisanih stripova koje je Williamson ikada stavio na papir, sa tekstom i dijalozima koji su kao parodija na stripove iz Srebrnog doba – i sada drugi zemaljski heroji moraju da smisle kako da zaštite ne samo Zemlju već i univerzum(e) od pretnji za koje je Justice League bio do sada zadužen. Mladi heroji okupljeni oko Titana i njihove akademije, predvođeni Nightwingom ali i Supermenov sin, Jon Kent su istureni u prvi plan a staru gardu predstavlja Black Adam, jedini preživeli iz masakra nad Ligom pravde i konstantno besan što mladi heroji imaju svoje shvatanje superherojskog posla i odbijaju da vide da se u krvavoj borbi tamo negde na frontu mora igrati prljavo i gristi do koske.

Ovo je zamorna i glupa metafora za Boomer/ Gen-Z raskol već na ime toga da je Nightwing, aka Dick Grayson lik koji je postojao u DC stripovima bukvalno decenijama pre nego što su se prvi baby boomer ljudi rodili i da je stavljanje lika koji je pre više od decenije bio i Betmen u ulogu neiskusnog, malo uplašenog, ali, eto srčanog predvodnika nove Lige pravde koji će sigurno i grešiti ali će grešiti iskreno i bez zle namere naprosto besmisleno. Slično važi i za Jona Kenta koji jeste mnogo noviji lik ali koji je poslednjih godina izgradio vrlo zanimljivu karakternu trajektoriju. Obojicu poslednjih godina piše Tom Taylor u njihovim sopstvenim serijalima i obojica su dobili produbljene, suptilne karakterizacije u kojima njihova mladost, ali i moć i iskustvo stoje u stabilnim, logičnim balansima. Ne slučajno, radi se o nekim od najboljih tekućih serijala koje DC trenutno objavljuje.



Oba ova lika Williamson uzima kao puke simbole „mladosti“, kodifikatore „nove generacije“ superheroja i lišava ih sve te dublje karakterizacije koju im je Taylor dao (i koja je na neki način kulminirala u nekanonskom ali odličnom DCEASED), gurajući ih tamo gde njegov zaplet to zahteva i praveći od njih pojednostavljene, ravne stereotipe. Nije, naravno, neka novina to da individualni likovi u velikim company crossover događajima bivaju zaravnjeni i svedeni na jednu svoju definišuću karakteristiku ali u ovom slučaju te karakteristike NISU one koje zaista definišu ni Jona ni Dicka i Williamsonova infantilizacija ova dva lika je prilično iritantna.

Još gore prolazi Deathstroke koji najveći deo ovog stripa stoji u ulozi glavnog negativca, ili barem onog negativca koji će omogućiti kreiranje scena borbe, s obzirom na to da STVARNI glavni negativci ovde imaju nešto apstraktniju formu i ne mogu se direktno lupiti pesnicom po nosu. Williamson je Deathstrokea već prilično mesarski dekonstruisao u njegovom individualnom serijalu da bi ga ovde resetovao na jednostavnog, zaravnjenog negativca koji više od svega želi da uništi Titane i provešće dobar deo Dark Crisis on Infinite Earths napadajući ih sa armijom drugih negativaca okovanih u crne lance.

I ovo je izrazito nemaštovito, u neskladu sa razvojem likova koji se dešavao poslednje četiri decenije i mada se Williamson i crtač Daniel Sampere naprežu da pokažu koliko vole i cene Wolfmana i Pereza – Sampere neke kompozicije eksplicitno preuzima od Pereza i označava te table kako bi ih i čitalac prepoznao – krajnji rezultat je na mene više ostavio utisak reciklaže njihovih motiva radije nego neke stvarne polemike sa njima ili smislene ekstrapolacije. Naprosto, ovo je ređanje poznatih motiva i likova, od Anti-Monitora do Pariaha kao bizarno primitivnog mastermajnda iza cele destrukcije/ rekonstrukcije multiverzuma a čak je i „The Great Darkness“ koja stoji u pozadini svega prepisana direktno od Alana Moorea iz njegovog rada na Swamp Thingu osamdesetih godina prošlog veka. A ako ste Deathstrokea poslednkih godina navikli da gledate kao slojevitu ličnost sa kompleksnom istorijom i složenim odnosom prema svojoj porodici, pa OVAJ Deathstroke je sveden na negativca iz New Teen Titans sa početka osamdesetih, molićulepo.



I dobro, nije da je korišćenje klasičnih likova i motiva sad neka retkost u ovakvim krosoverima, naprotiv, pravilo je, ali i Johns i Snyder i Morrison su sa njima ipak radili NEŠTO novo i dograđivali na stare priče nove ideje. Negde je to bilo smelije i znakovitije (Snyder, pogotovo Morrison), a negde manje maštovito i pomirljivije srednjaški (Johnsov Doomsday Clock) ali Williamsonov strip ne dodaje praktično NIŠTA na već postojeću kolekciju motiva, nadajući se da će puki čin njihovog ponavljanja biti dovoljan da Dark Crisis on Infinite Earths nekako zazvuči ozbiljno i značajno.

Ali neće zaista, ovo je izrazito nemaštovit događaj u kome, kako rekoh, stavri kao što su sudar dva multiverzuma ili, eto, ta smrt svih glavnih članova Lige pravde naprosto nemaju nikakvu težinu i čitalac je od samog početka toga svestan. Dodatno, ovde nema ni TRUNKE osećaja da se ovi dramatični događaji dešavaju u ikakvom „stvarnom“ svetu gde žive neki ljudi sa običnim životima što su ugroženi (meta)kosmičkim krizama koje ne mogu ni da razumeju. Prošlogodišnji Marvelov sezonski događaj A.X.E.: Judgment Day je imao na kormilu Kierona Gillena koji je vrlo spretno uvezao tu dimenziju „običnog sveta“ sa superherojskom dramom i time svemu dao meru neposrednosti potrebnu da se i čitalac koji nema master iz „kirbiologije“ uključi i oseti šta je u ovom stripu stvarno na kocki. Nasuprot tome, Dark Crisis on Infinite Earths je continuity porn najvišeg reda, usredsređen isključivo na superheroje i druga metabića i od čitaoca očekuje da bude zadovoljan mlakim mešanjem poznatih karata i vraćanjem na stara dobra, jelte, fabrička podešavanja.

Daniel Sampere je svakako diskretni heroj ovog krosovera jer su on i kolorist Alejandro Sānchez morali da rade u najspektakularnijem modu sve vreme, prema kraju obavezani da na tablama imaju desetine DC-jevih superheroja u progresivno sve eksplozivnijim kompozicijama. Dark Crisis on Infinite Earths je strip bez mnogo supstance ali Sampere i Sānchez ovde makar kreiraju widescreen spektakl prvog reda, nudeći osećaj skupoće i kvaliteta koji makar formalno sugeriše da čitamo „važan“ strip. Leterer Tom Napolitano je ponovo uz Williamsona i odrađuje svoj deo posla besprekorno, ali Dark Crisis on Infinite Earths na kraju ne deluje kao važan strip već kao stilska vežba iz kopipejstovanja starih ideja i motiva koja će već sutra biti zaboravljena. Uostalom, ovaj se događaj završio prošlog Decembra a DC je već uveliko prošao i Dawn of DC fazu „novog“ univerzuma i trenutno je usred Dark Knights of Terror krosovera o kome ću pisati nekom narednom prilikom. Kompletisti i mazohisti mogu Dark Crisis on Infinite Earths kolekciju da kupe ovde.