Strip album koji upravo citam

[Meho Krljic]

Krajem Juna dobili smo od Europe Comics Engleski prevod prvog toma serijala Six naslovljen Six  – Part One: The Tanque Verde Massacre, odnosno, na originalnom Francuskom Six - tome 1 : Le Massacre de Tanque Verde. Objavljen inicijalno za uglednu francusku kuću Dargaud nešto ranije ove godine, i nazvan Six i u originalu, kao što vidimo, ovo je prvi deo planiranog četvorodelnog serijala albuma koji nastavljaju plemenitu tradiciju franko-belgijskog stripa što se bavi žanrom vesterna.



Naravno, vestern je u evropskom stripu postao više nego popularan žanr još krajem četrdesetih godina prošlog veka. Italijani su imali Teksa pa posle njega svu silu manje ili više ekscentričnih vestern radova koji su ostvarili veliku popularnost i na našem govornom području uključujući i poznije projekte poput Mac Coyja. Belgijanci i Francuzi su, naravno, imali Taličnog Toma i Džerija Springa, pa Komanču a onda i Poručnika Bluberija krećući se od parodije, preko klasičnog vesterna do artističkije, filozofski ambicioznije forme. U svakom slučaju je popularnost vesterna u evropskom stripu istrajavala koliko i popularnost versterna na filmu, pa ju je, u nekim primerima, i nadživela.

Moderni vestern stripovi koji stižu iz belgijske i francuske kuhinje, a Evropa ih, primetićemo, danas izdaje više nego Amerika, imaju tendenciju da budu dekonstruktuvni i da se bave žanrovskim tropima na analitički način, tražeći mesta na kojima se mitologija može razdvojiti od istorije, a stereotipi koje danas smatramo socijalno štetnim biti prepoznati i na neki način istaknuti kao ne samo relikt društva devetnaestog veka već i relikt žanra koji je to društvo mitologizovao i glorifikovao.

Six  – Part One: The Tanque Verde Massacre se vrlo jasno uklapa u ovu matricu i ovaj prvi tom je zapravo čitav pripovedan iz perspektive osobe čiji identitet ne saznajemo do kraja – mada ga MOŽEMO naslutiti – a koja novinaru što zapisuje nominalno pustolovni narativ eksplicitno govori da život na Divljem Zapadu nije ni nalik romantizovanim narativima iz tadašnje popularne literature.

Naravno, taj „sedi da ti čiča ispriča kako je STVARNO bilo, I’ve seen things you people wouldn’t believe“ pristup je odavno i sam dobro žanrovski formiran i formatiran i „revizionistički vestern“ je podvrsta vestern filma još od šezdesetih godina prošlog veka, no, Six  na svojoj strani ima zaista zanimljiv zaplet i likove, kao i izvanredog crtača/ koloristu na zadatku.

Javier Sánchez Casado je ilustrator iz Barselone koji trenutno radi za Dargaud ali koji ima dosta iskustva u franko-belgijskom izdavaštvu generalno. Casado već u svom CV-ju ima radove za Casterman i zapravo je pre par godina za ovog izdavača radio na serijalu Un peu de tarte aux épinards („Malo pite od spanaća“) na kome je sarađivao sa scenaristom po imenu Philippe Pelaez.



Nagađate, Pelaez je autor i ovog skripta i radi se o jednom jako zaposlenom scenaristi koji je svoju karijeru nastavnika u školi 2015. godine naglo zamenio karijerom autora stripova i od tada nije stao, objavljujući gomilu albuma za razne uglavnom francuske izdavače. Iako rođen u Francuskoj, još 1970. godine, Pelaez je zapravo živeo na ostrvu Reinion, radeći kao nastavnik Engleskog jezika i, kaže njegova biografija, počeo da radi scenarije slučajno. Prvi mu je strip izbacio Des Bulles, izdavačka kuća sa ove francuske prekomorske teritorije, da bi onda krenuo njegov strelovit uspon i radovi za Casterman, Glénat, DBDO i saradnje sa raznim crtačima (Victor Pinel, Afif Ben Hamida, Hugues Labiano, Carlos Puerta, Federico Ferniani). Pelaez radi brzo i efikasno, dobro se uklapajući sa različitim crtačima i, ako je Six reprezentativan primer njegovog stila, sa umećem da kreira intrigantnu, imerzivnu priču koja je istovremeno i „komercijalna“, u smislu da će čitaoca ostaviti tačno onoliko nezadovoljenim da sa nestrpljenjem iščekuje sledeći album.

U principu, ja Six ne bih sada ni čitao, videvši da ostala tri albuma tek treba da izađu i stavio bih ga u neki srednjoročni plan za naredne dve-tri godine, ali  Casadov crtež i kolor su bili prejako iskušenje i morao sam, već na osnovu naslovne strane, da vidim šta je sve Španac uradio u ovom stripu.

Nisam bio razočaran, Casado je izuzetno zaokružen crtač koji „evropski“ stil, sa jasnim korenima u Hermannovim ili Mebiusovim radovima – ako pričamo o vesternima – dovlači u 21. vek i kreira atmosferičan, filmičan mizanscen u kome ima mnogo likova, mnogo lokaliteta i mnogo paralelnih tokova radnje ali je pripovedanje jasno, perfektno tempirano, a lejaut tabli i korišćenje kolora kreira jasne prelaze između scena. Casadovi likovi su izražajni, na momente i karikirani, ali najčešće bliski Hermannovom senzibilitetu, sa čestim pozicijama kamere i pristupom pripovedanju koji me asociraju na Bernarda Prinsa, Džeremaju i Komanču. Naravno, ovo nije nikakva imitacija Belgijančevog klasičnog stila, ali kombinacija kolora, detaljnosti kadrova i minucioznog rada sa linijama svakako ukazuje na kojim se to izvorima Casado napajao. Ovo je, pritom, i strip sa dosta brutalnosti – na kraju krajeva titularni masakr se desio neposredno pre njegovog početka i prvi kadrovi pokazuju njegove posledice – pa će čitalac videti i mučne prizore groteskno izvijenih leševa, ali i scene bičevanja i drugog nasilja i Casado pažljivo hoda tankom linijom između gritty realizma i eksploatacije da nas malko protrese i izmesti iz klasičnog „vestern“ raspoloženja a da se ne strmekne direktno u torture porn.

Pelaezov tekst je, rekosmo već, analitički i dekonstruktivan. Neimenovani pripovedač govori novinaru sa kojim sarađuje da on njemu ne diktira puku vest već jednu detaljnu i istorijski značajnu sagu pa je i njegovo ulaženje u disekcije vestern mentaliteta time opravdano. Narativ stripa se bavi i svakodnevnicom života na zapadu, gde su kauboji razobličavani kao puka nekvalifikovana radna snaga čija je ekspertiza u korišćenju oružja toliko niska da revolveri koje nose predstavljaju opasnost prevashodno za njih same, gde se romantični prikaz saluna i bordela u malom gradu na granici, sa doteranim, nasmejanim kurtizanama koje uvek imaju pravi odgovor kada pijana mušterija pređe granicu poslovnog, kontrastira sa surovom realnošću prostitucije na koji se devojke sa okolnih farmi odlučuju jer smatraju da je to lakši posao itd. No, strip će ući i u neke „teže“ teme, a koje se tiču odnosa belih kolonizatora prema natvnom stanovništvu i rasizma ispoljenom ne samo prema „Indijancima“ već i prema roblju uvezenom sa afričkih teritorija.



Ovo, dakle, definitivno nije Divlji Zapad Roya Rogersa, pevajućeg kauboja, već mesto na kome se ne živi lako a umire često prebrzo i nepravedno.

Six  – Part One: The Tanque Verde Massacre uspeva da bude intrigantan strip na ime vrlo dobrog pripovedanja i interesantnih likova iako je u pitanju tek prolog za pravi narativ. „Six“ iz naslova se zapravo odnosi na šest protagonista koji se na početku ne poznaju i koji će se izuzetno neobičnom igrom okolnosti na kraju zateći na istom mestu, prepoznati zajednički interes i odlučiti da nadalje sarađuju i budu svojevrsna „ekipa“. U nekom drugom slučaju bih bio prilično mrzovoljan što strip troši pedesetak strana pre nego što njegov zaplet počne zaistinski, ali Pelaez i Casado su ovde obavili odličan posao. Čak i taj masakr iz naslova – za koji bi bilo razumno očekivati da je kulminacija priče a on joj zapravo prethodi – vrlo spretno ostaje da visi nad glavom jednom od protagonista – dečaku koji je jedini preživeli iz pokolja – i ima vrlo velikog uticaja na to kuda će strip dalje otići. Ostali likovi su svi na neki način nosioci stereotipnih vestern uloga, sa kapacitetom da te stereotipe demoliraju iznutra i ovaj narativ preokrenu u nešto modernije, pa tako imamo roba u bekstvu, nativnog Amerikanca koji je otpadnik od svog plemena i koji rado ubija belce a uprkos tome se udružio sa dezerterom iz vojske SAD koji se hvali da je skupio više od trideset „indijanskih“ skalpova, tu je i jedna prostituka, ali i opatica...

Six  – Part One: The Tanque Verde Massacre uspeva da priče svakog od ovih likova  smesti na relativno mali prostor i oslika nam njihove karaktere i motivacije a da je klinac, koji je u centru misterije što se širi nakon masakra, zapravo najmanje shvaćen lik, sa najviše slućene ali još uvek neotkrivene dubine. Pripovedni postupak je izuzetno siguran sa pažljivim trilerskim elementima udenutim u klasičniju (revizionističku) vestern priču i iako je pomenuti klinac na početku maltene predmet kojim se drugi igraju on do kraja ostvaruje ubedljiv protagonizam i legitimno se stavlja na čelo male grupe otpadnika.

Drugim rečima, ovo je za sada odličan strip koji nam još nije rekao o čemu se tačno u njemu radi ali imamo zanimljive likove, misteriju o kojoj znamo taman toliko da ostanemo investirani do sledećeg nastavka i najmanje dvojicu harizmatičnih negativaca. Uz Casadov izuzetan crtež i kolor, ovo je strip u kome se uživa od prve do poslednje strane i odmah zatim traži još. To „još“, naravno, teško da će doći pre naredne godine, ali do tada svakako sebi priuštite Six  – Part One: The Tanque Verde Massacre. Amazon ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Termin „grafički roman“ se u najmanju ruku baca unaokolo sa premalo odgovornosti već solidne četiri decenije, svaki put kada uvređeni umetnik pokuša da se distancira od „stripova“ koji su „za decu“ ili korporativni izdavač napravi marketinški napor da svoje, jelte, stripove za, jelte, decu, proda odraslijoj publici, a što mora da je i dalje urnebesno smešno ljudima u industriji na francusko-belgijskoj transverzali ali i u Japanu gde su stvari koje u Americi nazivaju grafičkim romanima najnormalniji deo strip-produkcije i niko oko toga ne pravi posebnu buku. No, ima naravno mnogo (američkih) stripova koji nas stalno podsećaju kako postoji distinktna forma stripa koja zavređuje da se nazove grafičkim romanom, i često su ove stvari bezbedno izmeštene izvan mejnstrima, traže publiku koja nije nužno u toku sa najnovijim superherojskim pustolovinama velikih izdavača i nude literarniji ugođaj. Opet, daleko od toga da ja mislim da ovakvi stripovi treba da budu jedino što izlazi ili jedino na šta treba obraćati pažnju, raznovrsnost je dobra stvar, i u duhu te misli treba reći da sam apsolutno presrećan da izdavači poput Fantagraphicsa ili Drawn & Quarterly ne samo da još uvek postoje već i kao da imaju izvestan nivo stabilnosti u radu, donoseći nam redovnim tempom stripove koje čita i drugačija publika i o kojima pišu „ozbiljni“ kritičari.



E, sad, nadam se da je jasno da je termin „američki“ iz gornjeg pasusa shvaćen širokogrudo i više u smislu duha nego u nekom užegeografskom značenju pošto je izdavač Drawn & Quarterly* naravno iz Kanade a autor stripa o kome danas pričamo je Irac.
*ako ima još nekog ko se pita zašto je ime izdavača izvedeno iz starog termina za pogubljenje osuđenika time što bi bio raščetvoren vezivanjem za konje koji bi išli na četiri razlitie strane dok telo ne bi bilo raskinuto na komade – drawn and quartered – pretpostavljam da je ova igra reči smišljena u vreme kada je D&Q bio magazin koji je, jelte, bio „crtan“ i izlazio „kvartalno“ i kada se nije očekivalo da će tri decenije kasnije jedna od najcenjenijih strip-kuća na severnoameričkom kontinentu biti nazvana po brutalno nehumanoj praksi iz poznog srednjeg veka...

The Con Artists je strip izašao proleća 2022. godine i još uvek je poslednji publikovan rad koji je napisao i nacrtao Luke Healy. Strip je po izlasku dobio vrlo dobre kritike, uključujući Guardianovu titulu grafičkog romana godine i mada su glavni junaci ove priče Irci koji žive u Londonu, ona u sebi nema mnogo toga vidno, uh, „ujedinjenokraljevskog“ i zapravo deluje po meri napravljena za američku publiku. Ovo je crno-beli, jednostavno ali kvalitetno nacrtani strip sa odmerenim, povremeno filmskim a opet vrlo svedenim pripovedačkim postupkom, koji se bavi nekim prepoznatljivo modernim temama i verujem da veoma snažno rezonira sa milenijalskim senzibilitetom – štaviše i sam izdavač će ga u svom press releaseu nazvati „kvintesencijalnom milenijalskom pričom o prijateljstvu i potrazi za samoaktualizacijom“.

I sad, pošto sam ja star i ogorčen čovek kome su ovakve teme ali pre svega ton kojim su obrađivane nezanimljivi i umeju da me odbiju sve te priče o introspektivnim, ranjivim muškarcima koji u sebi prepoznaju razne emotivne slabe tačke i narušenosti mentalnog zdravlja i idu kroz život sa mešavinom samosažaljenja i potrebe da se svima izvinjavanju* – pristupio sam čitanju The Long Con sa dosta opreza.
*pošto sam ipak odrastao čitajući Hemingveja i Remarka i njihove, jelte, vršnjake, čiji su muškarci patili u tišini, ne verbalizujući svoje emocije ni sebi a kamoli spoljnom svetu i time sam i sam, jelte, mentalno oštećen ili makar ograničen



Moram da priznam da me je dosta odoborovoljilo što Luke Healy, autor ovog stripa već na prvim tablama ruši četvrti zid, obraća se direktno čitaocu, ubeđuje ga da su likovi i situacije koje će u stripu videti totalno, jelte, stopostotno plod fikcije i da nemaju veze ni sa čim u njegovom životu, a da istovremeno dok to priča pred ogledalom namešta veštačke brkove da bi, kada strip počne bilo jasno da je glavni junak stripa, Frank, zapravo sam Luke sa nalepljenim brkovima.

Luke Healy je diplomirao žurnalistiku pre desetak godina ali se bavio isključivo drugim stvarima od 2012. godine naovamo. Radeći kao pisac, crtač, ilustrator, autor storibordova za animaciju itd. Healy je paralelno dobio i formalnu naobrazbu vezanu za crtanje stripova, komediju (i to postoji?!???!!) i animaciju pa je i ovaj strip na neki način refleksija nekih njegovih interesovanja ako već ne direktno prepisivanje njegovog životnog puta.

Healy ima dugačku listu frilens radova kao ilustrator za britanske i američke izdavače, radio je kao kolorist na stripovima koji su bili nominovani za Ajznera, i trenutno piše i crta nove stripove ali i radi na razvoju animirane serije za decu o kojoj se ne zna mnogo. No, The Con Artists je jedan izrazito ličan i intiman rad i dolazi posle njegovih već jako dobro primljenih autorskih stripova/ grafičkih romana Surviving in the North ili Americana. Ovaj potonji je bio i jako dobro primljen (Guardianu je te godine bio „knjiga godine“ iako je u pitanju strip) nudeći memoarski ispis Irčeve percepcije Amerike koju je Healy istraživao idući peške od meksičke do kanadske granice. The Con Artists je mnogo manje „spektakularan“ po zahvatu ali je po tonu sličan i usvaja isti princip introspekcije i refleksije.

No, dok je Americana bila zasnovana na ideji NOVOG i stalnog suretanja ljudi koje autor ne poznaje i na neki način učetvovanja u delićima njihovih životnih priča, The Con Artist je, naprotiv, strip o kolotečini, o poznatom koje postaje represivno na ime svoje repetitivnosti i nemogućnosti da se umakne prihvaćenim obrascima u životu čak i kada vidimo da nam oni nanose štetu.

Zvuči mračno, ali Healy sve pripoveda uz dosta suvog humora koji svakako nešto duguje i ostrvskoj tradiciji komedije pa su ovde komični pančlajni neretko izrečeni ravnim tonom usred konverzacije, bez naglašavanja i skretanja pažnje na njih ili su, čak, deo nemih, smirenih kadrova koji ne „govore“ ništa i duhoviti su upravo na ime odsustva verbalizacije situacije koja je apsurdna i morate da odaberete da li da joj se smejete ili da se prepustite očaju i zaplačete.



Ima nečeg blago jasonovskog u tome kako Healy pušta svoje likove da se kreću kroz priču sa licima koja retko imaju ikakav izraz osim naučene pokeraške smirenosti u izuzetno umirenom lejautu (praktično sve table imaju šest jednakih panela) a što je naravno samo fasada za razne emotivne bure koje se kriju u pozadini ali smo svi naučeni da njima ne treba gnjaviti druge i da biti odrastao znači biti pribran i racionalan sve vreme. Naravno, The Con Artist ne podseća na Jasonove radove po drugim elementima, naprotiv, za razliku od Jasonove „the lost generation“ poetike u kojoj likovi pričaju trivijalne stvari i nikada nam ne pokazuju šta misle ili osećaju, Healyjev glavni junak Frank čitaocu stalno i detaljno objašnjava kako se oseća. On to radi i inače, s obzirom da je po profesiji stend ap komičar i da je njegov prilično mučni emotivni i socijalni život, naravno, izvor najvećeg dela materijala za njegove nastupe. Frank je i sam svestan apsurdnog kontrasta između toga da ljudima koji su mu najbliži ne ume da iskaže svoje stvarne emocije i sa njima komunicira izveštačenim, naučenim frazama, stalno osećajući da ne uspeva da uspostavi stvaran ljudski kontakt, a da onda pred jedva zainteresovanim neznancima u barovima preko mikrofona iznosi svaki detalj svojih strahova, nesigurnosti, žudnji itd. i to je VRLO milenijalski.

Ovo je priča, u velikoj meri, o potisnutim emocijama – sam Healy na početku kaže da se nada da će nam se dopasti ljubavna priča koju je kreirao a čitalac uprkos tome nije svestan da je ovo ljubavna priča do pred sam kraj – ali i priča o zlostavljanju, o tome kako je i odraslim, zrelim, racionalnim ljudima lako da se nađu uhvaćeni u kovitlac narcističkog, zlostavljačkog ponašanja osoba do kojih im je stalo i da, čak i pored svih terapija koje su im dostupne, i svesti da svoj život vode u nezdravom smeru, oni ipak ne čine nužno neki radikalan potez da to isprave već se muče kroz male, inkrementalne korake od kojih svaki pomno analiziraju i o njemu sa sobom dugo razgovaraju.

Mnogo „milenijalskih“ umetničkih radova koji se bave ovakvim pitanjima umeju da budu prosto otužni i  da konzumenta, ili makar MENE odbiju na ime stalne, beskrajne PRIČE o problemu ali i odsustva ikakve vidne volje da se problem reši. MENI to onda deluje kao da stvarna drama u takvim zapletima ne postoji i da protagonist jednostavno nema delatnu suverenost koja bi ga kvalifikovala za protagonista pa ostaje unutar status kvoa koji doživljava kao prokletstvo iako ga svojim nečinjenjem zapravo sam odabira. Naravno, činjenica da ovakvi narativi snažno rezoniraju sa MNOGIM ljudima govori i da verovatno ja nisam mera baš SVIH stvari na svetu. No, sa The Con Artists nisam imao ovaj problem, najverovatnije na ime tog zaista dobrog pripovedačkog tempa koji Healy drži sve vreme, disciplinovanog, jednostavnog a evokativnog crteža i lepo iskorišćenih a diskretnih komičnih krešenda što presecaju jednu u suštini zaista tužnu i gorku priču. Utoliko, ovaj mi se grafički roman prilično dopao i dajem mu tople preporuke za svakoga a pogotovo za ljude od mene mlađe dvadeset ili više godina. Izdavač ga prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Došao je i trenutak da kažemo koju reč o kolekciji/ događaju Avengers Assemble a kojim se pre nekoliko meseci završio rad na Marvelovom stripu Avengers scenariste Jason Aarona, i okončala jedna, kako to obično kažemo, u ambiciji da nam tekstovi deluju ozbiljno, epoha. Aaron je tokom poslednjih nekoliko godina bio glavni scenarista Marvelovog univerzuma, a ako izbegavam da kažem i to da je bio glavni „arhitekta“ njegovog razvoja, to je i zato što su zapravo većinu sezonskih krosovera i DOGAĐAJA radili drugi scenaristi. Aaronov je rejon bio pre svega da radi Avengerse i da od 2018. godine pa do ovog proleća unutar njih priča jednu dugačku, meandrirajuću priču koja je do kraja ipak nekako povezala većinu svojih narativnih niti u koliko-toliko koherentnu celinu i, kako je to sada postalo pravilo u ovakvim projektima, na neki način promenila – da budemo jasni: RETKONOVALA – istoriju univerzuma i multiverzuma u kojima se ta priča događa. Drugim rečima, Aaronovi Avengersi ne samo što su istoriji Avengersa doneli NOVE događaje u kojima su hrabri superheroji spasli sve što postoji*, oni su istoriji Avengersa ali i Marvelovih stripova generalno doneli i STARE događaje, koji su se desili milijardama godina u prošlosti a za koje tek sada saznajemo i na ime njih u novom svetlu sagledavamo sve ono što decenijama (mislimo da) znamo o tim Marvelovim stripovima.
* u ovom slučaju BUKVALNO sve, s obzirom da je ultimativni glavni negativac čitavog Aaronovog Avengers narativa na kraju želeo da multiverzum uništi radije nego da ga osvoji, preoblikuje po svom liku i njime vlada



Nešto od ovoga sam već pominjao kada sam pre dve godine pisao o prvih 45 epizoda Aaronovog serijala, i već tada je bilo sasvim očigledno da je Aaron smelo – neki bi rekli drsko i bezobzirno – uleteo u ispisivanje nove-stare istorije pre svega planete Zemlje. Zaplet sa umirućim Celestialom, čija su krv i druga tkiva ušla u tlo planete i zapravo okinula evoluciju metaljudskih grananja unutar ljudske rase – čiji su današnji superheroji samo najnoviji izdanci – je meni i tada delovao kao zabavna i sasvim razložna kontribucija toj nekoj generalnoj i ne sad nešto akademski sistematičnoj konstrukciji istorije Marvelovog univerzuma a koja je u dobroj meri bazirana na Kirbyjevim uzletima imaginacije i kosmološkog nadahnuća starih i po šest decenija. Aaron je istovremeno, uz priču o modernim Avengersima, imao i paralelni zaplet o „prvim“ Avengersima iz perioda milion godina pre nove ere, gde je prikazao da su neke paradigme još tada uspostavljene, stavljajući u tim Odina – namesto moderne postavke gde je u timu njegov sin Tor – čarobnjaka Agamotoa, koji je daleki spiritualni predak današnjeg Doctora Strangea, ali i tadašnje verzije Iron Fista, Black Panthera, Moon Knighta, Hulka, Phoenixa i Ghost Ridera.

Ovo jeste izazvalo malo škrgutanja zubima među nekim čitaocima. Ideja o „praistorijskim“ Avengersima koji su praktično obrazac po kome su i današnji Avengersi ustrojeni je po nekim percepcijama narušila unikatnost savremenih verzija Avengersa i pretvorila ih samo u najnovije kopije nekadašnjih originala. A što je, meni barem sasvim simpatična ideja koja se uostalom uklapa u generalnu Aaronovu ideju o tome da u univerzumu – i multiverzumu, jer se bez njega danas ne može – postoje obrasci koji su iznad ljudske volje, pa i ljudske percepcije i da su sudbine ne samo pojedinaca već i čitavih kultura, civilizacija, pa i planetarnih biosfera određene ovim obrascima.



Aaron nije sasvim sam i nezavisno od bilo kog drugog došao na ove ideje – iako je tu bez sumnje ulogu igrala njegova stalno prisutna latentna religioznost ili makar religijska radoznalost sa konstantnom glađu da se istraži odnos između sudbinske determinisanosti i slobodne ljudske volje – i zapravo je jedan od važnih elemenata njegovog narativa na Avengersima rađanje novog Star Branda, a što je jedan od vrlo retkih preživelih koncepata iz New Universe inicijative koju su u Marvelu polovinom osamdesetih lansirali Jim Shooter, Archie Goodwin, Tom DeFalco, Mark Gruenwald i još neki saradnici, nadajući se da stari, komplikovani i tonalno i narativno nedosledni Marvelov univerzum zamene novim, urednijim, sa zrelijim konceptima i idejama. S obzirom da statistički gledano bar devet od deset vas koji ovo čitate nije ni čulo za New Universe, jasno je da ova inicijativa nije bila uspešna – istu ideju će deceniju i po kasnije značajno uspešnije realizovati Joe Quesada i Ralph Macchio sa Marvelovim Ultimate univerzumom – ali neke od njenih ideja jesu bile zdrave, uključujući ideju Star Branda, neku vrstu oružanog sistema za odbranu planete Zemlje a sadržanog u osobi koja se rađa onda kada nekakva, jelte, vanljudska svest shvati da u bliskoj budućnosti Zemlje postoji veliki spoljašnji rizik po planetu. Ova je klica ideje u dobroj meri, mislim, informisala i The Authority kada ga je Warren Ellis kreirao za Wildstorm, a u simpatičnoj demonstraciji cikličnosti u američkoj strip-industriji isti je scenarista nešto kasnije radio i ribut New Universea za Marvel pod nazivom newuniversal.

Aarona sam pišući o Avengersima nazvao i novom verzijom Roya Thomasa ali, Avengers Assemble o kome danas pričamo je uglavnom poređen sa radovima mnogo novijih scenarista, kao što su Brian Bendis i, naravno, Jonathan Hickman. Da budem jasan, Aaronovom Avengersu je zamereno da sa jedne strane nije imao karakterni rad na Avengersima koji je bio odlika Bendisovog slobodno možemo reći prevratničkog perioda pisanja Avengersa, a da sa druge nije imao opipljivu istorijsku težinu promena koje je u Marvelove stripove uveo Hickman.

I, da budemo fer – nije. Ovde svakako moram da odmah ukažem da mi je poslednjih nekoliko godina Bendisovog rada na Avengersima ostalo u tako lošoj uspomeni da sam sklon da danas mislim kako je i početak njegovog rada na ovom stripu zapravo bio loš a da smo tada samo bili željni da Avengersi naprosto ponovo postanu relevantni. Godinama pre nego što će Bendis dobiti da piše ovaj serijal, u Marvelovom izdavaštvu su dominirali X-men i Spajdermen i Avengersi su tek, eto, postojali, i sedeli negde na zadnjem sedištu odsutno gledajući kroz prozor. Bendis je u njih uveo dramu kakvu nismo očekivali i mada su još tada mnogi glasovi podizani da ukažu kako ubijanje po jednog bitnog lika svakog meseca nije održiv plan, jelte, razvoja tekućeg strip-serijala, nema nikakve sumnje u to da je Bendisov rad zaista vratio Avengerse u centar pažnje i prodavao se DOBRO.

Posle ih je isti scenarista maltene potpuno obesmislio kroz seriju polupromišljenih, prenaduvanih krosovera koje je nekada pisao on a nekada drugi (odaberite sami: Civil War, Secret Invasion, Siege, Fear Itself, Age of Ultron, Civil War II...) pa je otud i Hickmanov dolazak na serijal bio tako važna promena. Hickman je još bio svež od nekih revolucionarnih stvari koje je uradio preko u Ultimate univerzmu i svoj period na Avengersima iskoristio da ispriča jednu izuzetno kompleksnu multiverzalnu priču manje fokusiranu na konstantni spektakl i vodvilj koji su joj prethodili, više na promišljene naučnofantastične koncepte i, ultimativno, na rebutovanje čitavog multiverzuma. Secret Wars kojim je završen Hickmanov rad na Avengersima (i označio i početak perioda njegovog odsustvovanja iz Marvela i rad na creator owned stripovima) je bio ne samo najzanimljiviji company crossover koji je Marvel imao u ovom veku već je i zapravo smisleno uredio razbarušeni multiverzum makar na period od par meseci pre nego što su scenaristi i urednici slegli ramenima i vratili se starim navikama.



Problem sa uspešnim, dobro prodavanim krosoverom koji resetuje multiverzum je, primetićemo, u tome da će izdavač insistirati da se i u sledećem ciklusu ponovi ista formula – nedavno sam se vajkao da cenjeni konkurent DC reklo bi se radi samo to i isključivo to sad već maltene svake godine – pa je onda i Aaronov Avengers i njegovo finale Avengers Assemble utemeljeno na jednoj sada već prepoznatljivoj formuli ugroženosti multiverzuma i spajanja brojnih paralelnih verzija istih likova da se zajednički suprostave ovoj pretnji.

Razume se da je sasvim fer odmah odbiti Aaronu bodove na to da se ovaj njegov strip bazira na „hej, a šta ako multiverzum PONOVO bude ugrožen?“ pitanju i biću prvi koji kaže da njegovi Avengersi i njegovo finale nisu po konceptualnim uzletima i čistoj imaginaciji na nivou Hickmanovih stripova o Avengersima i finalu sa Secret Wars. Ali iako ja jesam decenijski Marvel Zombie, nisam toliki zilot da ne prepoznam i da se Avengers Assemble može posmatrati i u širem kontekstu, i izvan samog Marvela. Konkretno, ako Avengers Assemble uporedim sa DC-jevim recentnim Dark Crisis on Infinite Earths, rekao bih da se ovde može argumentovati da je jedno sasvim eksplicitna korporacijska stilska vežba iz „spasavanja multiverzuma“ a drugo ipak vidnije rad iz ljubavi i strasti.

Za Dark Crisis sam imao malo lepih reči, osećajući da Williamson piše kao od bede, sa minimumom ulaganja kreativnih kapaciteta koje ima na raspolaganju čestim pukim ređanjem činjenica, pukih OBAVEŠTENJA o tome šta se u radnji stripa događa bez neophodnog kreativnog i estetskog uokvirivanja da čitalac nešto oseti kada ih, je li, pročita. Ako sam tamo iskoristio za primer to da u jednoj dijaloškoj razmeni čujemo da su dva multiverzuma na putu da se sudare i da je ovo informacija koja je tu samo bačena da bi veštaki podigla dramu koji čitalac ne oseća, fer je i da kažem da Aaronov Avengers Assemble blizu svog finala ima momenat u kome membrana između „našeg“ multiverzuma i prostora u kome su smešteni stari, bivši, mrtvi multiverzumi, popušta, da je sve ovo deo plana glavnog negativca i da ako naši junaci nekako ne uspeju da rupe zapuše a membranu obezbede za vjeki vjekov, sve što postoji prestaće da postoji. Drama koja se ovde dešava traje nekoliko desetaka strana sa raznim likovima koji imaju različite ideje kako da se ovaj problem reši (dok oko njih i dalje besni rat između gomile multiverzalnih superheroja, bogova, demona itd.) i pokušavaju razne požrtvovane stvari koje sve malčice doprinesu da se kataklizma odloži dok se dva lika kojima se strip bavio desetinama epizoda unazad na kraju ne dogovore da su oni jedini koji mogu da spasu stvar i onda nesebično, potvrđujući da ne žele da umru ali da njihovi životi u zamenu za sudbinu multiverzuma čine fer razmenu, uleću u neksus problema i REŠAVAJU GA. Nije ovo Tomas Man, da se razumemo, nije ovo Dostojevski, pa ni Hugo Pratt ili Alberto Breccia, ali u domenu superherojskih krosovera koji svi rabe istu sada već jebeno izlizanu premisu o ugroženosti multiverzuma, ovo je jedno od boljih finala kojih mogu da se setim. Kanula je tu i neka suza, da se ne lažemo.



Jer, da se i dalje ne lažemo, ovo su korporacijski stripovi, pisani uz ogromna ograničenja postavljena na kreativnost autora i koju god autonomiju tu uspete da pronađete i da je se držite do kraja kako biste iscedili NEKAKVU emocoju ili NEKAKVU filozofsku poentu iz finala koje je obavezano da bude SPEKTAKL, to se mora prepoznati kao pobedica. Na kraju krajeva finale Avengers Assemble, epizoda Avengers Assemble Omega kojom se kolekcija zatvara crtao je Aaron Kuder, jedan inače veoma dobar crtač superherojskih stripova odabran ni malo slučajno da udari tačku na Aaronov rad na Avengersima svojim widescreen, moćnim stilom. I ovo je jedan od najlošije nacrtanih Kuderovih stripova koje sam ikada čitao sa vidno zbrzanim fizionomijama, očiglednim pritiskom pod kojim je on radio da kreira spektakularne kompozicije i komprimuje ogroman broj niti priče u koliko-toliko jasnu naraciju.

Hoću da kažem, ako tražite vrhunski strip, pa čak i samo vrhunski superherojski strip, vi ste, jelte, budala što ga tražite u company crossover događaju kojim se zatvara poludecenijski rad scenariste na flagship serijalu jednog od dva najveća svetska korporativna izdavača superherojskih stripova. Ali, opet, Avengers Assemble nudi i malo onog unikatnog osećaja koji vam za sada ne mogu dati ni televizija ni film niti ijedan drugi medij, gde posle godina praćenja sudbina gomile likova i narativa u koje su ovi likovi bili upleteni, sve nekako dolazi do finala u kome se mnogo toga zaista logično dovršava i uklapa.

Ne i sve, i mnogi su Aaronu sasvim fer zamerili da je njegov Avengers pa onda i sam Avengers Assemble kao finale imao previše buke, previše visokih uloga koji su zatim prikazani kao banalni kada par stranica kasnije vidite JOŠ VIŠE uloge. Na jednom mestu, recimo imamo scenu u kojoj Avenger Prime – misteriozna figura koja sa kraja istorije multiverzuma koordinira rad timova Avengersa kroz vreme i paralelne realnosti – pada na zemlju proboden desetinama bodeža koje u njega zarivaju desetine verzija Mefista iz različitih univerzuma.

Bilo bi vam oprošteno ako ste ovu scenu potpuno zaboravili do momenta kada se Avenger Prime ponovo pojavi u ovoj priči pošto se strip njome više ne bavi, ne pokazuje kako je gubitak jednog od najvažnijih igrača za „našu“ stranu uticao na tok rata, niti se uopšte potrudi da napravi ikakvo dovitljivo objašnjenje za to kako je Avenger Prime ovo uopšte preživeo.



Jednostavno, iako je Aaron napravio đavolski pošten napor da neke svoje narative tokom pet godina isprati do kraja i u finalu likovima vezanim za njih da važne uloge, za mnoge druge to naprosto nije imao vremena, prostora ili snage. Avengers Assemble dolazi nakon četiri godine priča koje su već imale razuzdana putovanja kroz vreme i rad paralelnih verzija istih likova, da bi onda eksplodirao sa desetinama alternativnih verzija Torova, Kapetana Amerika, Iron Mana, Kapetana Marvela... I, svakako, kada imate deset Kapetana Amerika na tabli ispred sebe, može biti malo teško da vam je stalo do svakog od njih ili do IJEDNOG od njih uključujući „našeg“ Kapetana Ameriku i, SVAKAKO, Aaron se ovde ne bavi dubokim ulaskom u karaktere i evoluiranjem njihovih ličnosti. Ovde ima previše buke i spektakla da bi to uopšte moglo da se desi.

Ali nije fer reći da on nije svestan šta te likove čini ikoničnim i Avengers Assemble, pored svih stvari koje mu je ljudski zameriti, svakako pravi napor da se čuju „glasovi“ raznih Kapetana Marvela, Iron Mana, Kapetana Amerika (od kojih je jedan pas) itd. kako bi se sasvim jasno postavilo ZAŠTO su oni fundamentalni delovi superherojskih timova u svakom univerzumu, šta ih čini posebnim, jedinstvenim, važnim u odnosu na ostale likove u svojim univerzumima.

Takođe, Aaron je svakako neke od likova doveza do kraja njihove priče – ili barem do nekog kraja – a ovde delom mislim na Tora, koga je on uostalom godinama pisao u sopstvenim serijalima i ovde je samo dovršena ideja o tome da je Tor zapravo sin Odina i Feniksa (da, kosmičke sile u obliku ptice Feniks) a ne Odina i Freje i ovo je sigurno EKSTREMNO iznerviralo mnoge čitaoce ali je bitno i prepoznati da Aaronove ideje nisu naročito fundamentalno uticale na druge stripove. Solo serijali o članovima Avengersa – uključujući Kapetana Ameriku, Tora, Iron Mana, Kapetanicu Marvel itd. – su praktično potpuno ignorisali Aaronove Avengerse, dajući im u najboljem slučaju samo kratku verbalnu potvrdu o postojanju, dok su paralelno sa njima išli drugi univerzum-retkonujući stripovi kao što je bio Hickmanov rad sa X-Men ili Ewingov Defenders.

A što je meni rasterećujuće prijatna postavka. Donekle u skladu sa idejom koju je Scott Snyder pokušao da uvede u DC, o tome da konzistentnost između različith priča ne sme da bude važnija od samih priča, kod Marvela kao da se to organski dogodilo pa je Avengers Assemble došao i prošao i zapravo nije oštetio druge mesečne serijale terajući ih da menjaju ton i zaplete kako bi mu se prilagodili. Zvuči kao bizarno mali detalj da se ističe ali meni je ovo osvežavajuće dobar pristup za koji se nadam da će se nastaviti.

Naravno, u samim Avengersima niste prošli tako lako pa je tokom hvatanja zaleta za finale pored čitanja samih Avengersa išao i paralelni maksi serijal Avengers Forever i zapravo kolekcija Avengers Assemble sakuplja poslednjih pet brojeva Avengersa, poslednja četiri broja Avengers Forever i Avengers Assemble Alpha i Omega kao početna i krajnja, uokvirujuća poglavlja. Odmah ću reći da ovo nije strip koji vredi da uzimate u ruke ako niste čitali Aaronov Avengers pre toga, ne zato što nećete ništa razumeti, nije ovo TOLIKO komplikovana priča, koliko zato što emotivni impakt koji će njegova razrešenja doneti – uključujući sudbinu Star Branda, Odinovo razrešenje emotivne muke sa Feniksom, sudbinu Ghost Ridera – nije sadražan u metikuloznom, kompleksnom ispisu ovih likova i njihovih situacija u finalu već u udaranju tačke na priče koje su išle godinama.



Utoliko, vrlo je bitno i fer primetiti da dok su epizode Avengersa tokom najvećeg dela tekućeg serijala bile formatirane na old school način, sa jasnim zapletima i raspletima unutar jedne epizode koji su opet činili deo jasno odvojenih priča unutar serijala, za finale je Aaron sasvim napustio ovaj pristup i pisao strip koji je dvestašezdeset strana dugača tuča a koja je mogla da bude i upola kraća ako ćemo da budemo strogi.

Ono gde jesam zadovoljan je to kako je Aaron tretirao lik Ghost Ridera, Robbieja Reyesa. S obzirom da je Ghost Rider (doduše pre Reyesovog nastanka) bio prvi Aaronov veći projekat za Marvel, ima neke pravilnosti u tome kako je u poslednjim epizodama Avengersa i u serijalu Avengers Forever Reyes, nakon vrlo lepe uloge koju je imao tokom celog serijala, apgrejdovan u jednog od najvažnijih likova čitavog multiverzuma.  A što je odgovornost koju sebi nikako ne bi želeo Latino-klinac iz Los Anđelesa koji za život zarađuje putem ilegalnih auto-trka na ulicama velegrada.

Aaron nije kreirao Reyesa ali ga je kroz ovaj serijal učinio nepobitno svojim, puštajući sopstvenim hrišćanskim instinktima da ga vode i dajući nam na kraju martirsku figuru koju nismo očekivali, verovatno ni zaslužili ali koja je do kraja svega pokazala da je više nego dostojna tog tereta odgovornosti što joj je nametnut. Ima neke fine pravilnosti u tome što tim nazvan „Osvetnici“ na kraju mora da se osloni na klinca koji u sebi nosi suštinu odmazde, PRINCIP naplate moralnih dugova koje ste napravili za života i koji ne smeju da ostanu neosvećeni. Aaron će Reyesa proterati kroz iskušenja što vrlo jasno reflektuju muke biblijskih likova da bi ga na kraju ovaplotio kao ne pukog sveca već autentičnog mesiju što se žrtvuje za sve ostale i sebe ne smatra manje grešnim od njih samo zato što mu je dat kapacitet da sudi gresima drugih. Reyes je Aaronu bio očigledno važan lik i ova se kolekcija završava nekolikim epilozima od po jedne strane koji su samo pospremanje, jelte, kuće posle velike žurke, ali Reyesov epilog je jedini sa šmekom i optimizmom od koga će vam se lice razvući u osmeh.

Jedna od glavnih prednosti ne samo Avengers Assemble narativa več i čitavih Aaronovih Avengersa je bila u tome da je ovo strip pisan sa strašću i poetikom koji su Aaronu prirođeni a koji ne samo da često odustvuju iz tentpole serijala i company crossover događaja nego ni sam Aaron ne uspeva uvek da ih postigne. Njegov Hulk mi je bio slab, pa ni u njegovom Punisheru nisam naročito uživao, a njegov rad na tekućem Wolverineu pre više od decenihe mi je bio teško razočaranje u toj kombinaciji vrlo izraženog napora da se promišljaju religiozne teme i nemogućnosti da se one artikulišu kroz tekst i zaplete.



Na suprotnoj strani je svakako stajao Thor u nekoliko konsekutivnih serijala gde su jezik, poetika i smeli rad sa karakterizacijom bili u skoro perfektnom skladu.

Avengers i Avengers Assemble nisu tako fokusiran rad kao Thor, ali imaju isti dobro pogođeni odnos tema, dinamike pripovedanja i jezika. Aaron možda nije previše radio sa samim likovima ali je sam sveznajući narator u ovim stripovima bio daleko prisutniji „lik“ nego što je u modernim stripovima pravilo, dajući svemu meru old school cheesy senzibiliteta ali i autentične poetike koja je spretno uokvirila spektakl „na ekranu“. Naravno da je Aaron ovde radio sa nekim vrlo cenjenim crtačima – Bryan Hitch, Aaron Kuder, Javier Garron, Jim Towe – ali su njegov jezik, njegove poetske slike, njegova dinamika i izražena ljubav i strast za zaplet, likove, svemir u kome oni postoje već decenijama, postojali su pre njegovog dolaska i postojaće i nakon njegovog odlaska ono što ovom stripu daje njegov osobeni duh i ton. A što je meni lično dosta značilo i mislim da je ključna differentia specifica u odnosu na bezdušne krosovere kakav je bio, jelte, na primer Dark Crisis ali i gomila Marvelivih radova koje sam nabrojao nekoliko pasusa iznad.

I to je, što se mene tiče, sasvim dostojanstven oproštaj od Marvela. Aaron je po isteku ekskluzivnog ugovora prošle godine odlučio da je vreme da sebi da malo slobode  i po prvi put posle deceniju i po ne obnovi ugovor. Otud, iako on već ima u u produkciji i pripremi još neke radove za Kuću ideja, ne treba za sada od njega očekivati neke velike projekte s obzirom da je eksplicitno rekao da nema nameru da u dogledno vreme radi šezdesetodelne serijale a i da ima to će onda da bude creator owned strip. Svakako će biće zanimljivo videti kakav mu je najavljeni Batman: Off World sa Dougom Mahnkeom, koji označava Aaronov povratak u DC, a trenutno su Avengersi u dobrim rukama Jeda Mackayja, mog najomiljenijeg „novog“ Marvelovog scenariste. I mada za sada ovo nije strip na nivou Mackayjevih serijala fokusiranih na pojedinačne likove, jeste malo i prijatno odahnuti kad vidite da scenarista ne kreće od prvog broja da piše „veliku unificiranu teoriju“ Marvelovog mulltiverzuma već se bavi jednim zaokruženijim zapletom.

U krajnjoj analizi, to da mi je Avengers Assemble bio prijatan za čitanje je verovatno više stvar tog pomenutog Aaronovog tona i poetike nego što je u pitanju SUPSTANCIJALNO drugačiji company crossover od drugih sličnih. Naravno da su Jonathan Hickman sa X-men, Kieron Gillen sa Eternals i Al Ewing sa Defenders dali paralelne pa mestimično i produbljenije teze za veliku unificiranu teoriju i naravno da sam ja možda zaista samo ostareli Marvel Zombie kome su kriterijumi pali u podzemlje, ali čini mi se da zaista razliku ovde čini taj strastveni glas kojim je ova priča vođena a koji čini da poželimo da poverujemo u dramu uprkos tome što je ona po formi zaista odveć nalik na ostale drame u ostalim stripovima ovog i drugih izdavača koji izlaze sve vreme oko nas. Aaronov tekst i slike što uz njega idu kao da su imale više klasične Marvelove magije i sa mnom su jače komunicirale. Ne znam, evo, proverite sami, kolekcija je izašla krajem Jula i Amazon je ima ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam Sports is Hell, grafički roman ili, ako je obim tu ikako presudan, grafičku novelu koja je 2021. godine dobila Ajznerovu nagradu za „najbolju pojedinačnu epizodu“. Naravno da je ovo bizarno i apsurdno jer Sports is Hell nije izlazio u epizodama niti bio na bilo koji način serijalizovan. Originalno, ovo je izdao Koyama Press, kanadski izdavač koji je tokom deset godina svog postojanja bio hvaljen i nagrađivan za svoj izbor interesantnih autora i tema, ali naravno da nije bio specijalno komercijalan. Uspevajući da se održava na površini između ostalog i na ime grantova koje je dobijala od kanadskih javnih fondova sa raznih nivoa, firma je objavila da se zatvara 2018. godine, ali sa dugačkim periodom postepenog prekidanja svojih operacija sve do 2021. taman da vidi kako Sports is Hell dobija prestižnu strip-nagradu. Nakon ovog uspeha, Sports is Hell je reizdat od strane kalifornijske kuće Silver Sprocket, malog, reklo bi se tipično sanfranciskanskog izdavača koji kombinuje umetničku galeriju, prodavnicu i izdavački biznis usmeren na stripove koji se bave socijalnim pitanjima i dolaze iz zajednice.



Sports is Hell je napisao i nacrtao Ben Passmore, rođen u Masačusetsu 1983. godine, i sa diplomom iz stripova i ilustracije koledža Savana u Dordžiji. Passmore je možda najpoznatiji kao jedan od redovnih kontributora onlajn publikaciji The Nib, a koja se specijalizuje za političku satiru, socijalno kritičke stripove itd. Passmoreu je ovo svakako jedno od glavnih interesovanja, i njegovi drugi stripovi su često kombinacija autobiografskog i satiričnog. Tako je Your Black Friend, mini strip koji je on prvo objavio samostalno pa ga posle Silver Sprocket reizdao u velikoj meri tematizovao rasne odnose u Americi, a Daygloayhole je futuristički, posatpokaliptični satirični strip koji se dešava u Nju Orleansu i u kome je Passmore jedan od dvojice protagonista.

Sports is Hell se direktno nastavlja na Passmoreova interesovanja i u pitanju je ambiciozna, povremeno urnebesno komična, ali svakako sve vreme prilično gorka i oštra satira koja nema direktne reference na samog Passmorea ali se u velikoj meri bavi afroameričkim iskustvom u poslednjih nekoliko godina, prelamajući ga, doduše samo nominalno kroz prizmu jednog tako američkog sportskog nadmetanja kao što je finale prevenstva u američkom fudbalu – Super Bowl.

Američi fudbal je, naravno jedan od onih tipično američkih formata spektakla gde Evropljani nemaju šansu da shvate ni 50% pravila koja ga određuju i slute da je sve više predstava nego „pravi“ sport, ali ne treba sumnjati u to da u Americi ovo shvataju vrlo ozbiljno i da se Super Bowl tretira sa istim odnosom kao finale NBA lige ili World Series u bejzbolu. Ono gde je američki fudbal poslednjih godina bio nešto vidljiviji i Evropljanima koji ne prate američke sportove iz neke posebne blizine bili su učestali protesti igrača, predvođeni Colinom Kaepernickom, bivšim kvoterbekom San Francisko 49ersa, a koji se tokom intoniranja himne pre meča spuštao na jedno koleno u znak bunta protiv rasne diskriminacije i policijske brutalnosti na čijoj su meti često bili pripadnici afroameričke zajednice.



Ovo je izazvalo predvidive potrese i šizme u američkoj javnosti, sa čitavim spektrom reakcija od toga da „sport ne treba da bude politizovan“ pa do toga da „milioneri prave simboličke gestove kako bi dobili simpatije publike“ a stvari nisu postale manje komplikovane u godinama koje su usledile, sa pandemijom i rasnim protestima tokom iste, pa je i tokom ovog leta bilo dosta oštrih tonova u odnosu na ponašanje američkih reprezentativki u (običnom) fudbalu tokom nedavno održanog svetskog prvenstva.

Sports is Hell, međutim, nije satirična disekcija samog fudbala i odnosa igrača u timovima, već najpre svega onoga što se oko fudbala događa, ali partikularno oko samog finala lige i eksplozije emocija koje dolaze kad tim uzme Super Bowl i postane nacionalni šampion.

Narativ prati pre svega dvoje crnih anarhista koji se spremaju na činjenicu da će grad u kome žive postati bojno polje nakon što se finalna utakmica završi, bez obzira na to da li će domaći tim pobediti ili izgubiti. Grad u kome se finale održava nije imenovan ali s obzirom da se tim zove „Birds“ jasno je da je u pitanju aluzija na filadelfijske Eagles. Njihovi protivnici, nazvani samo – i ne preterano suptilno – Whites su aluzija na New England Patriots, tim iz Masačusetsa iz kog, ne zaboravimo, autor ovog stripa potiče.

Grad se zaista pretvara u bojno polje. U stvarnom životu su Eaglesi osvojili Super Bowl 2017. godine, po prvi put od uvođenja novog sistema i strip prikazuje pobedu Birdsa kao ne trijumfalni momenat tima sastavljenog mahom od crnih igrača u kome Marshall Collins, kontroverzni primač, ima istoriju javnih protesta protiv rasne diskriminacije (i sam je aluzija na Kaepernicka), već kao momenat oslobađanja ogromnog socijalnog pritiska koji vodi u pobune, nerede, pa i u neku vrstu privremenog uvođenja autonomnih zona u gradu koje kontrolišu različite naoružane milicije.

Strip se dobrim delom fokusira na dvoje pomenutih crnih anarhista koji imaju zabavne dijaloge što se dotiču mnogih tema poznatih svakome ko se bavio aktivizmom u zajednici zasnovanom na radikalnijim političkim ideologijama. Diskusija o tome da li anarhisti treba da uopšte prate fudbal, s obzirom da je u pitanju blatantni kapitalistički spektakl ili je to u redu jer su crni igrači vektor socijalne osvešćenosti za mladu publiku, o tome da li je u redu nositi brendirane patike što su ih šili eksploatisani svetšop radnici u trećem svetu, ako si te patike pokupio iz izloga koji su prethodno razbio ciglom je samo deo priprema ovo dvoje likova za haos koji se nadaju da će nastati nakon utakmice. Kao i mnogi drugi revolucionari u istoriji, oni priželjkuju haos jer ga smatraju jedinim medijumom iz koga može da izroni prava promena, a što je i primereno mladim osobama iz manjinske zajednice.



Strip, da bude jasno, satiriše i same anarhiste iako su njih dvoje prikazani najmanje podsmešljivo i sa najviše osvešćenosti i ljudskih karakteristika. No, na njegovom su nišanu i mnoge druge grupe u društvu, od pomenutog igrača koji mobiliše mlade crne muškarce da razmišljaju o sopstvenoj socijalnoj promociji, preko jednog starijeg, old shcool crnog aktiviste koji sebe naziva revolucionarom i drži govore u stilu Martina Luthera Kinga, do dvoje belih hipstera što unaokolo nose znak BLM, jedno drugo nazivaju „partnerima“ i obraćaju se afroameričkim likovima sa mešavinom fascinacije, snishodljivosti i podsvesne ali i dalje nadmene privilegovanosti.

Passmoreova priča je zabavna i do njenog kraja će mnogi društveni fenomeni vezani za rasnu i socijalnu borbu biti ismejani, a mnogi likovi će, pogotovo kada razne milicije, uključujući bele rasiste i neonaciste, krenu da oružjem uspostavljaju svoje teritorije, stradati i od metka. Narativ nije sasvim haotičan i ovde uprkos menjanju mesta radnje i skakanju između likova postoji jasan zaplet, preokret i rasplet, sa pančlajnom koji na neki način zaokružuje temu, no fer je reći i da je Passmore ovde bio više zainteresovan za pokretanje tema ili makar njihovo pominjanje, obično uz oštru satiričnu žaoku u prolazu, a manje za njihovo dublje obrađivanje.

Dakle, Sports is Hell nije uredna priča i treba je posmatrati pre svega kao energičan način kanalisanja gneva i iritacije dijalogom koji se stalno vodi u Americi ali kao da ne vodi nikuda, dok se intelektualci i aktivisti međusobno optužuju a desetak sukobljenih revolucionarnih ideologija, na spektru od tradicionalnog, na religiji utemeljenog etno-socijalizma pa do klasičnog anarhizma sve tvrde da rade u interesu istog cilja. Svakako, ako se ovaj strip posmatra kao polaroid-fotografija jednog partikularnog momenta u američkoj istoriji, sa dobro plasiranim satiričnim ubodima ali bez ambicije da se da jasan odgovor šta raditi UMESTO svega ovog što vidimo da ne valja, on je uspešan u svom naumu.

Passmoreov crtež je defiitivno velikim delom zaslužan i za energiju i za prijemčivost ovog stripa. Rađen u maniru andergraund tradicije, sa puno energije ali sa jasnim linijama i disciplinovanim lejautom, Sports is Hell ima odličan balans sirovog i radikalnog, sa čitkim i komunikativnim i sasvim je jasno zašto je žiri koji je dodeljivao Ajznerovu nagradu ovde imao lak posao. Ovo nije „atraktivan“ strip u vizuelnom smislu ali je njegov stil istovremeno i naglašeno satiričan ali i slojevit, sa prostorom za refleksiju koji postoji između panela. Naravno, pričamo o vrlo „američkoj“ temi i drami, ali je vrlo osvežavajuće videti je obrađenu iz ovog ugla i sa ovim nivoom satirične veštine. Izdavač vam strip prodaje ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam petodelni serijal Porcelain koji je prošle godine izdao američki Ablaze Publishing, potvrđujući da je posvećen pronalaženju zanimljivih stripova što su ih drugi izdavači koji publikuju na Engleskom jeziku propustili. Pritom, Porcelain je zaista izuzetno atraktivan rad sa grafičkog aspekta, jedan vatromet impresivnih prizora i boja i bila bi velika šteta da nije bio dostupan i anglofonoj publici u koju ja, eto, silom prilika, izgleda spadam.



Porcelain je inače mnogo stariji strip od 2022. godine kada je prvo izdat na Engleskom jeziku i zapravo je u Španskom originalu izašao još 2012. za tamošnjeg izdavača Norma Editorial,  jednu ozbiljnu firmu koja radi i puno evropskih i puno američkih stripova, mangi, a, eto, radi i domaće, autorske stripove. Kada vidite kako je Porcelain vizuelno impresivan rad pomislićete možda, kao i ja, da je malo i nepravda koliko je Amerikancima dugo trebalo da ga vide, ali opet, tako to ide sa evropskim stripom na prekoatlantskom tržištu.

I, zapravo, autorka, Maria Llovet je prvo trebalo da napravi za sebe prepoznatljivo ime i dobru reputaciju u američkoj industriji pre nego što se, eto baš Ablaze, koji joj je prethodno izdao i takođe autorski Eros/Psyche, pojavio kao izdavač ovog malog serijala. Maria Llovet je inače rođena u Barseloni 1982. godine i već godinama je crtačica i scenaristikinja sopstvenih stripova. U Evropi je objavila više stripova, između ostalog sarađujući na strip-adaptacijama radova spisateljice Lucy Maid Montgomery ali je po prelasku na saradnju sa Amerikancima prosto eksplodirala. U DC-ju je sarađivala sa  Tynionom IV na spinofovima Sendmena, ali radila i ilustracije za mejnstrim stripove, pa je crtala i pisala i za Black Mask (LOUD!), ali i BOOM! Studios gde je između ostalog radila na Faithless sa uglednim Brianom Azzarellom ali i sopstvene stripove poput Heartbeat i Luna. Ove jeseni će početi i da joj izlazi autorski serijal za Image pod nazivom Crave.

Originalno, Maria Llovet je studirala grafički dizajn i njena, da kažemo „prava“ eksprertiza tiče se grafičkog dizajna i dizajna nakita a što se i prilično jasno vidi iz njenih stripova, pogotovo iz Porcelain koji je sigurno jedan od najlepših grafičkih radova koje sam uzeo u ruke u poslednjih godinu dana, sa izvanrednim osećajem za detalj ali i za to kako mnogo detalja čine jednu skladnu celinu.

Llovetova svakako nije „puki“ dizajner i zapravo njeni glavni uticaji su ugledni japanski manga crtači kao što su Suehiro Maruo, Takato Yamamoto i Tatsuyuki Tanaka a sa evropske strane je – a što se u njenom radu i izrazito vidi – najvažniji bio italijanski majstor Guido Crepax. No, Crepax nije jedini evropski uticaj koji je Llovetova upila pa vredi pomenuti i Moebiusa ali i španskog crtača po imenu Enric Sió i Guardiola a koji je poznat i po radovima za britanski Fleetway ali i za francuske magazine kao što su legendarni Pilote ili Charlie Hebdo. Sió je, kao i Crepax takođe imao izražen erotizam u svojim radovima i kod Llovetove se ovi uticaju lako prepoznaju čak i kada ona radi za američke izdavače koji su, jelte, mnogo više puritanski nastrojeni od razuzdanih Evropljana.

Naravno, ako ste čitali moja pisanja o Suehiru Maruu, jasno je da je kod njega erotika često skopčana sa pretećim i mračnim, često, jelte, grotesknim, pa se i onda prirodno spoj takvih uticaja ovaploćuje u stripovima čiji je erotski sadržaj izmešan sa izrazitom simbolikom i logikom sna.



Na Llovetovu su uticali i Hideaki Anno i Shinji Higuchi i njihov rad na animiranoj franšizi Evangelion, pa iako je preterano reći da se od Evangeliona do Porcelaina može povući direktna linija, postoji tematska srodnost u tome kako se mlada osoba suočava sa izmenjenim okolnostima i biva prinuđena da se promeni kako bi preživela. Naravno, Evangelionov tako japanski fokus na džinovske robote je u Porcelainu zamenjen nečim „ženskijim“, ako smemo tako da kažemo, i glavna junakinja ovog stripa se zatiče u borbi za svoj život u neobičnoj, pretećoj kući lutaka koja se naizgled niotkuda pojavila sred američke pustinje.

Glavna junakinja ovog stripa, Beryl, je mlada devojka koja sa tetkom živi u prilično trošnoj kući negde u nekoj pustinji na severnoameričkom kontinentu. Strip – mudro uostalom – samo sugeriše da imamo posla sa nekakvim postapokaliptičnim mizanscenom, pa to što su likovi obučeni u punk-goth-glam-porno stilu dolazi nekako prirodno. No, neka dublja priroda okruženja nije bitna jer će se ionako 90% stripa odvijati u pomenutoj kući lutaka i biće usredsređeno na Beryl i njeno neposredno iskustvo sa gospodaricom ove kuće, lutkama koje ona kontroliše, ostacima drugih mladih osoba koje su u nju zalutale. Porcelain se ovde apsolutno i bez ikakvog stida drži vrlo bajkovite postavke i naglašeno pripoveda kroz simbole i slike radije nego kroz nekakav kompleksniji zaplet i karakterizacije.

No, Llovetovoj se apsolutno može da radi na ovaj način naprosto jer je tako dobra ilustratorka i koloristkinja. Iako nikada nije radila u modnoj ilustraciji i dizajnu – mada kaže da bi volela – ovde postoji i ta komponenta vizuelne estetizacije ne samo ljudskog izgleda, odeće, frizure i šminke već i okruženja. Sobe kroz koje Berly prolazi u kući lutaka su remek dela psihodeličnog dizajna a Axel, mladić koga upoznaje u kući i koji je jedino ljudsko biće što nije palo pod uticaj zle gospodarice je urađen u besprekornom androginom ključu i zrači onim erotizmom koji žene oduševljava a muškarce često zna da prepadne.

Iako Porcelain ima prilično jasan konflikt u svom središtu – gospodarica kuće je bajkovito zla i održava se u životu namamljivanjem i eksploatacijom – do smrti – mladih osoba iz okoline, a koje pretvara u svojevrsna umetnička dela – njegova priča je vrlo labava i ovde nema ni bogznakakvih set-pisova, lukavo osmišljenih epizoda niti neočekivanih preokreta. Takođe, dijalozi su jednostavni, i gotovo nebitni za radnju, pružajući samo najosnovnije informacije za zaplet a koje bi i iz samih crteža već bile dovoljno shvatljive.



Priznajem da ni nekog mlađeg Mehmeta u nekim njegovim nestrpljivijim, pa i glupljim godinama, ovakav strip verovatno iznervirao i možda bi zaključio da se radi o pukoj ilustratorskoj vbežbi kojoj nedostaje stvarna supstanca. I vidim da je i dosta čitalaca na Good Readsu ukazalo da ovo više treba čitati kao knjigu ilustracija nego kao „pravi“ strip.

No, Porcelain me nije iznervirao i prijalo mi je što je ovo narativ u kome naracija nije mnogo bitna i ne zahteva mnogo čitalačke pažnje koja je ionako prirodno usmerena na istraživanje fantastičnih crteža i uživanje u živom koloru. Llovetova se vrlo uspelo igra sa simbolima raznih tipova i kreira okruženje erotičnije – i hororičnije – od Alise koja je prošla kroz ogledalo ali usvajajući isti princip korišćenja svakodnevnih stvari, estetskih, ukrasnih predmeta, odeće, alatki za ulepšavanje i nameštaja, da kreira jedan zavodljiv a preteći imaginarijum u kome protagonistkinja, uprkos odsustvu neke jače diskurzivne eksplikacije same, jelte „priče“ ovog stripa kredibilno sazri, „odraste“ i uspe da do kraja „pobedi“.

Sasvim je fer i reći da je Porcelain ne više od stilske vežbe iz psihodelične, bajkovite naracije koja se ne trudi da ode naročito daleko od nekih klasika žanra, ali je isto tako fer reći i da autorka pruža grafički i koloristički rad u koji je teško ne zaljubiti se. Iako smo svi čitali i Moebiusa i Manaru i Crepaxa i druge slične evropske autore na čiji rad Llovetova nastavlja svoj, takođe je tačno i da je vrlo osvežavajuće videto jedan naglašeno ženski senzibilitet izmešan sa uobičajenom simbolikom i imaginarijumom a koji onda i erotiku izmešta iz uobčajenog rakursa „muškog pogleda“ i daje joj svežu, intrigantnu perspektivu. Utoliko, meni je Porcelain veoma prijao a možda će prijati i vama pa kolekciju možete, na Amazonu, potražiti ovde.

[Meho Krljic]

Veoma sam uživao u crtežu strip-albuma Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me koji se pod originalnim imenom Les coeurs de ferraille Tome 1 - Debry, Cyrano et moi pojavio prošle godine u izdanju belgijske kuće Dupuis. Kao što je to i pravilo, engleski prevod je izdao u digitalnoj formi Europe Comics krajem ovog Juna i priuštio nam užitak u nečemu što bih ja nazvao samim vrhuncem franko-belgijskog crtačkog stila. Zaista, uz sve primedbe koje imam da napravim na priču, pripovedanje i likove u Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me, ovo je svejedno strip koji od mene dobija izuzetno jaku preporuku na ime svog grafičkog sadržaja. Činjenica da u 2022. ili 2023. godini izlaze stripovi koji ovako savršeno repliciraju kvalitet i senzibilitet nečeg što je u mojoj glavi zlatno doba franko-belgijske produkcije – dakle pričamo o šezdesetim godinama prošlog veka – mi malo natera suze u oči.



Zaslužan za sav taj crtački vatromet – ali i za scenario, makar kao koscenarista – je ni Francuz ni Belgijanac već Španac José Luis Munuera, jedan od apsolutno najboljih crtača koji danas rade na francusko-belgijskoj sceni. Munuera je rođen 1972. godine u Španiji, gde je nakon studija lepih umetnosti na Univerzitetu Granada počeo da se bavi crtanjem stripova ali se to, naravno, dešavalo početkom devedesetih, kada je špansko strip-izdavaštvo bilo u nevoljama. Još u osamdesetima su rastuće cene hartije za štampanje, ali i uspon videoigara kao medijuma koji će mladu publiku okupirati više nego stripovi bili navođeni kao faktori vezani za zatvaranje nekih velikih izdavača i magazina u devedesetima – naročito ugledne kuće Editorial Bruguera koja je bankrotirala još 1982. godine. No, i veliki broj magazina koji su objavljivali stripove za odrasl(ij)u publiku su bili pogašeni tokom devedesetih (Zona 84, Cimoc, Cairo) a Ediciones B – kako je rebrendiran Editorial Bruguera je 1996. definitivno stavio katanac na bravu.

Španska industrija se nikada nije sasvim oporavila od ovog kraha, i zlatno doba post-frankističke ekspanzije stripova za zreliju publiku ostalo je za nama. No, može se argumentovati da Munuerin stil ionako prirodnije leži u franko-belgijskim stripovima pa je i odluka da ode u Francusku bila presudna za njegovu dalju karijeru. Prvo je radio za Delcourt sa scenaristom i crtačem Joannom Sfarom i pošto njihov strip Les Potamoks nije imao naročito velikog uspeha, njih dvojica su Dargaudu ponudili svoj drugi projekat, Merlin i ovo je bio popularan serijal gde je Sfara kasnije zamenio Jean-David Morvan čija će saradnja sa Munuerom biti toliko uspešna da je ovaj duo od Dupuisa dobio ponudu da uradi ribut njihovog ključnog serijala Spirou. Ovo je bio VEOMA dobro primljen rad i Munueru je obezbedio reputaciju koju će on dobro iskoristiti u kasnijim projektima, sa Jeanom Dufauxom, Juanom Diazom Canalesom ali i na stripovima koje će početi i sam da piše.

Za ovu priliku se udružio sa scenarističkim parom koji se krije iza pseudonima BeKa (u pitanju su Francuzi Caroline Roque i Bertrand Escaich) a koji su najpoznatiji po uspešnom serijalu za Dargaud, Filles uniques, anglofonoj publici poznatiji kao Misfits Club for Girls, za kreiranje jedne dirljive, ambiciozne priče koja spaja motive (romantizovane biografske) drame sa kraja devetnaestog veka, Sirano de Beržerak Edmonda Rostanda, elemente priča sa američkog juga iz vremena robovlasništva i imaginarijum i senzibilitet steampunk naučne fantastike sa lepim, emotivnim robotima.



Ako vam se malo zavrtelo u glavi od prethodne rečeice, ne zameram vam. Ovo deluje kao izuzetno komplikovana smeša motiva, ideja, estetika, da ne pominjem vremenskih perioda u kome su ovi tipovi literature nastajali i bili popularni i fer je da kažemo da se troje scenarista – pošto je ovde Munuera i pisao i crtao – nisu sasvim iskobeljali iz konceptualne paukove mreže u koju su voljno skočili. No, Munuerin crtež je toliko dobar i siguran da on uspešno spaja elemente iz različitih društava i imaginacija i na kraju tvori jednu vizuelno ubedljivu priču.

Glavna junakinja ove pripovesti je Isea, devojčica na pragu izlaska iz detinjstva i ulaska u adolescenciju koja živi u velikoj kući što podseća na američke južnjačke rezidencije iz 19. veka i deli ovaj prostor sa majkom i guvernantom. Isea ide u lokalnu osnovnu školu sa gomilom druge dece koja nose pantalone s tregerima i slamnate šešire, ali notabilno nema praktično ni jednog druga niti drugaricu. Kasnije ćemo u stripu shvatiti da je ovo zapravo posledica atmosfere u kući i jednog hladnog, od ljubavi ispražnjenog odnosa koji sa Iseom ima njena narcisoidna, nestrpljiva majka. Isea je dete koje, da bude jasno, legitimno čezne za toplinom i ljudskim dodirom ali ih od majke koja je podizanje deteta poverila guvernanti i veliki deo vremena provodi družeći se sa svojim društvom, neće dobiti. Isea sama kasnije kaže da ona nema prijatelje jer želi da bude bliska majci, koja kao da je neće, i mada ovo ne mora delovati kao uverljivo objašnjenje, Iseina samoća je opipljiva.

Tim više što ona ima tačno JEDNU prijateljicu koju nikada nije fizički upoznala i sa kojom komunicira preko futurističkog portabl računara/ pametnog telefona što je u stanju da sliku projektuje direktno u vazduh ispred korisnika i ne treba mu poseban ekran. Ovo je samo jedan od naučnofantastičnih elemenata ovog stripa, a drugi, još vidljiviji je to da su guvernanta, ali i radnici u polju, te drugo pomoćno osoblje koje vidimo, svi roboti. Humanoidni, inteligentni i vrlo artikulisani.

Spoj devetnaestovekovne odeće, stila života, pa i tehnologije (ovde postoje ti pametni telefoni, neka vrsta interneta, digitalni video i roboti, ali nema automobila, a avioni su prastari leteći sanduci sa propelerima) sa futurističkim je ovde konceptualno vrlo upitan – pogotovo što Isea opseisvno gleda film po Sirano de Beržeraku a znamo da je predstava prvi put izvedena 1897. godine – ali, kako rekosmo, Munuera čini veoma mnogo na tome da se svi ovi suprotstavljeni motivi pomire i nudi jedan uredan, uverljiv imaginarijum.

Srž konflikta koji ovde pratimo je, naravno u tome da ljudi robote tretiraju kao mašine koje su korisne dok su korisne a zamenjive kada više nisu i grafička i druga kodifikacija robota kao crnog roblja na američkom jugu je jasna, očigledna i dopušta scenariju da Iseu legitimno okrene protiv svoje majke kada ova odluči da robotsku guvernantu „otpusti“ jer smatra da joj je ćerka sada dovoljno velika pa da joj tako nešto nije potrebno.



Isea, kojoj je guvernanta Debree ionako bila jedina lepa stvar u životu ovde, naravno, odlučuje da uradi nešto drastično i pobegne od kuće u potrazi za robotskom dadiljom koju jedinu zaista voli, a na ovom putovanju joj se pridružuje jedini dečak iz razreda koji je do tada pokušavao da sa njom uspostavi prijateljske odnose. Naravno, strip se onda pretvara u neku vrstu herojske potrage u kojoj će dvoje dece malo sazreti, zbližiti se, a postupci odraslih će pokazati sumornu, eksploatatorsku prirodu društva izgrađenog na dostupnosti obespravljene radne snage.

Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me nije suptilan u svojim metaforama, ali je, makar tokom prve polovine, uredan u pripovedanju i čini da se likovi ponašaju ubedljivo, sa jasnim motivacijama i logičnim reakcijama na nova saznanja. Tek u drugoj polovini, kada scenario traži više akcije i proširuje sociopolitički kontekst uvodeći robote koji love druge, odbegle robote, Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me počinje da deluje zbrzano a motivi potrebni da se naprave emotivne i ideološke poente deluju kao mehanički ubačeni u narativ, bez potrebnog prostora da zaista prorade. I sami likovi prave preuranjen skok sa stadijuma detinje naivnosti i emotivnosti do starmalih dispanzera poenti koje čitalac treba da shvati, a pogotovo je spuštanje Iseine majke u dvodimenzionalnu ravan čistog, neiskupljivog zla naglo, i strip izmešta iz prostora suptilne porodične drame u jednu žanrovsku, jednostavniju postavku gde nema prostora za sive nijanse i sve je crno-belo. Ovo je šteta, pogotovo jer je Hearts of Steel svakako zamišljen kao serijal više albuma i možda ovaj prvi nije morao da strpa ovoliko priče u svojih sedamdesetak strana. Da je pripovedanje u drugoj polovini bilo relaksiranije i da su Isea i njeni kompanjoni imali više vremena na putu, mislim da bi strip u celini bio efektniji.

Iako nisam bio prezadovoljan pripovedanjem i radom sa likovima u drugoj polovini narativa, ovo je svejedno jedan od najlepših strip-albuma koje sam video ovde godine. Munuera svoje franquinovsko nasleđe ovde besprekorno uparuje sa southern-gothic-steampunk elementima i nudi strip prepun karaktera i, mada je ovo i prilično mračna priča, ljupkosti. Likovi su živi, sa puno suptilnih emocija u izrazima lica i gestikulaciji a okruženje naprosto fantastično ubedljivo iako spaja te nespojive elemente različitih epoha i estetika. Kolore je radio Španac Sergio Sedyas Román, još jedan veterean franko-belgijskog izdavaštva i oni su suptilni i pažljivo tonirani da stripu daju ozbiljnost i malo primire Munuerin grafički vatromet.

Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me je, dakle, strip koji uz izvesne rezerve svejedno preporučujem svakome na čitanje, s obzirom da je ovo sam vrh grafičkog rada – na bilo kojoj strip-sceni – koji ćete videti ove godine. S obzirom da je priča ovde sasvim zaokružena, pitam se na šta će ličiti drugi tom koji je u Junu već izašao na Francuskom a mi moramo malo da se strpimo za prevod. Za sada, Hearts of Steel - Volume 1 - Debree, Cyrano, and Me možete putem Amazona sebi priuštiti ovde.

[Meho Krljic]

Izgleda da se od obrasca ne može pobeći. Mark Millar će da nastavi da ih pravi a ja ću nastaviti da ih čitam. Odnos koji imam sa škotskim scenaristom već decenijama se može ugodno smestiti između apeksa fascinacije i ponora (sve češćih?) razočaranja, ali jednu stvar Millaru ne možete prebaciti: on ima ideje. Ne nužno originalne ili dobre ideje, ali svakako ideje koje, uparene sa onim što u njegovom slučaju obično nazivam minimalnim neophodnim zanatskim kvalitetom, na kraju procesa daje stripove koji su uvek makar interesantni. Često su nedopečeni, nedorečeni, puni opštih mesta i ponavljanja trikova koje je Millar video od drugih i onda više puta i sam primenio, često im fali bazična konekcija sa ljudskim, jelte, duhom, i iscrpljuju se samo u mehaničkom ređanju set pisova i koncepata, ali ideja plus zanat u Millarovom slučaju gotovo bez greške stripovima daje karakter koji je prepoznatljiv.



The Ambassadors, šestodelni miniserijal koji je izlazio za Image od kraja prošle godine, završio se u Junu i onda polovinom Avgusta dobio kolekciju o kojoj danas pišemo je, vidi se iz aviona, Millarov strip. On ima vrlo upadljiv superherojski glamur karakterističan za njegov Millarworld autput, bučan je i dešava se na globalnoj razini, superheroja u njemu ima mnogo – toliko da zapravo ne možete reći da ovaj strip ima glavni lik niti da ste se, da budemo pošteni, nešto posebno vezali za ijedan od likova – i spakovani su u atraktivne kostime, a čitav narativ se dešava u moralno sivom, post-postmodernom mizanscenu gde Jutjub influenseri i vlasnici najvećih medijskih kompanija na svetu imaju priliku da dobiju supermoći i iskoriste ih da čovečanstvu pomognu ili da, znate već, rade bukvalno šta im padne na pamet, uključujući nekažnjeno ubijanje iz zabave.

Millar je The Ambassadors sasvim smišljeno kreirao kao vrlo prestižan projekat, koji bi poslužio kao temelj nekog narednog Netflix hita. Jupiter’s Legacy je, posle dosta vremena što je prošlo u kome se činilo da Millarov dolazak u Netflix na kraju neće poroditi ništa vredno pažnje, pre dve godine ipak transformisan u Netflixovu seriju, sa Stevenom S. DeKnightom za kormilom, ali stoji i da je jedan od uspelijih i dugovečnijih Millarovih creator-owned projekata u stripu, pritom rađen sa uglednim crtačem Frankom Quietlyjem, na kraju u svojoj televizijskoj varijanti dobio uglavnom osrednje kritike a da je Netflix odlučio da nastavaka neće biti.

Otud je The Ambassadors neka vrsta drugog pokušaja, Millarovo analiziranje svega što – možda – nije valjalo kod Jupiter’s Legacy i finog podešavanja parametara da se unaprede gledanost, ali i generalni buzz na internetu kada se, jednog dana, možda, ovaj strip pretoči u televizijsku seriju. Ako sve to zvuči kao da The Ambassadors vidim više kao pokaznu vežbu iz primenjene SEO nauke a manje kao nekakvo samostalno umetničko delo, pa, Millar je sam u intervjuu za Hollywood Reporter govorio o tome kako smatra da je globalna publika zasićena tipično američkim superherojskim narativima i da je otud njegova ideja da se sa ovim stripom ide „globalno“, a što će, kada se serija jednom, A ŠTO NE BI, napravi, dati i mogućnost da se koristi „lokalni“ talenat za snimanje na mestima u Aziji, Evropi ili Australiji koja se obilaze u ovom stripu.



Niko, dakle, ovog snalažljivog Škota ne može da optuži da razmišlja u malim razmerama. Pogotovo što je The Ambassadors u ovoj svojoj prvoj strip „sezoni“, neka vrsta logičnog ekstrema Millarove inače vrlo zdrave prakse da za svoje creator-owned radove uzima samo najbolje među svetskim crtačima (uglavnom superherojskog) stripa, znajući sa jedne strane da on to može da plati a da će se sve to na kraju i isplatiti na ime popularnosti nekih od ovih imena ali i nedvojbenog kvaliteta koji ona donose u produkciju.

Otud i The Ambassadors za svaku od svojih epizoda ima drugi tim u grafičkom departmanu, krećući od Franka Quietlyja na prvoj epizodi (gde je sa kolorima pomogao Vincent McDeighan), da bi naredne epizode nacrtali Karl Kerschl, Travis Charest, Olivier Coipel, Matteo Buffagni i Matteo Scalera, dok su kolore radili Michele Assarasakorn, Dave Stewart, Giovanna Niro i Lee Loughridge, a letering je sjajno odradio Clem Robins. Ovo je reprezentacija kakvu bi rado na svojoj klupi video bilo koji superherojski strip u američkoj produkciji i mada, naravno, postoje razlike u grafičkom senzibilitetu između epizoda, od toga kako su pojedini likovi prikazani, pa do karaktera samog pripovedanja, i ovo stripu DEFINITIVNO oduzima deo identiteta, jasno je da je Millaru najpre na pameti bio vizuelni spektakl i glamur. The Ambassadors je strip koji treba da satirizuje superherojski koncept – to je maltene sve što je Millar i radio u periodu nakon svog povlačenja iz korporativnog stripa – ali on istovremeno treba i da privuče „klasičnu“ superherojsku publiku time što će joj dati atraktivne kostime, lepe ljude, spektakularnu akciju i zamamne set pisove. I jare i pare je, uostalom praktično oduvek bila Millarova poslovna strategija i The Ambassadors svakako neće biti projekat na kome bi je on napustio.

Rezultatski, nismo na najnižem delu skale, ali The Ambassadors ni ne spada u bolje Millarove stripove. Za razliku od nekih recentnijih njegovih radova koji su bili usredsređeni na snažne ili makar upečatljive glavne likove i imali relativno jasnu poruku ili makar temu kojom su se bavili, The Ambassadors je više jedan mišmeš ideja, koncepata i Millarovih opservacija, labavo smešten u svet u kome je trka u naoružanju došla do svog logičnog vrhunca kada su dvoje naučnika – naizgled nezavisno jedno od drugog – perfektuirali proces kojim se običnim ljudima mogu dati supermoći.

No, ovo nije strip o nadmetanju vojnoindustrijskih kompleksa. Toga smo u poslednje vreme ionako dobili više nego što možemo da podnesemo i Millar je našao zanimljiviji ugao iz koga posmatra ulazak supermoći u „normalan“ svet. Ovde su u pitanju naučnici što rade nezavisno od velikih investitora i državnih fondova i njihovi su pronalasci više proizvod startup kulture agilnog preduzetničkog kapitala i „app-based“ razmišljanja. Dramski preokret – ako se preokretom može nazvati nešto sa čim strip zapravo praktično počinje – je u tome da su ovo dvoje naučnika zapravo bivši muž i žena, on nemoralan i spreman da i njene uspehe pripiše sebi, ona moralna ali nepravedno optužena za kriminal i smeštena na ime muževljevih laži, u korejski zatvor.

Choon-He je, međutim, prototip pametne, snalažljive i nepokolobeljive žene i ona i iz zatvora uspeva da svoj projekat dovede do kraja i usavrši tehnološki proces kojim se supermoći mogu davati običnim ljudima po želji, privremeno, zamenjivo i bez negativnih posledica, samo korišćenjem zgodne narukvice koju ovi treba da nose. Naravno, za ovo se zainteresuju brojne vlade i njihove oružane snage, ali njena želja je da supermoći transformišu svet na bolje, da budu pre svega način da jaki pomažu slabijima u nevolji i ona će okupiti svojevrsnu ekipu (tim, ligu...) superheroja koji će biti zaduženi da spasavaju ljude iz požara, štite ih od cunamija itd. No, način na koji ih Choon-He – a koja je i sama sebi dala supermoći – regrutuje je zanimljiv. Ona putem javnog poziva traži da ljudi nominuju osobe koje poznaju a za koje smatraju da imaju dobru dušu i altruistički karakter, što su za nju poželjne karakteristike individue koja ima supermoći, u nameri da pronađe „ambasadore“ raznih društava na planeti koji će, delajući kao tim, imati i ujediniteljski, pomiriteljski efekat na planetu.



Millar ovde radi sa jednim relativno starim konceptom, primenjujući lekcije iz DC-jeve Lige pravde ili Legije superheroja na moderni svet, ali pojedinačne epizode koje pokazuju „origin storyje“ likova iz Brazila, Indije, Australije, Francuske itd. što postaju deo ovog tima imaju izvesnog šarma. Štaviše, Millarov poslovični nihilizam je ovde vidno zauzdan, ili makar stavljen na stendbaj – jer je jasno da bajkovite epizode koje vidimo sa likovima u Francuskoj ili Australiji moraju imati mračni drugi čin – i Choon-He deluje kao autentično altruistička osoba. Naravno, naspram nje je bivši muž, Jin-Sung čije je korišćenje zajedničkog istraživačkog rada daleko manje humanistički nastrojeno. Jin-Sung je klasični oportunista koji će supermoći prodavati za ogromne pare svetskim milijarderima pa tako ovde imamo likove što treba da podsećaju na aktuelne techbro mogule koji pored vlasništva nad najpopularnijim svetskim platformama za striming ili internet-pretraživačima na kraju kupuju i supermoći i sa njima rade užasne, nemoralne stvari jer im se, jelte može. Saudijci ili ruski oligarski su upadljivo odustni, što je verovatno manje rezultat Millarove želje da kritikuje „svoje“ a više da se ne naljuti neki od potencijalnih budućih investitora...

Supermoći su ovde tretirane kao neka vrsta univerzalne metafore za moć koju danas predstavljauu materijalni i nematerijalni kapital. Pozitivci u ovom stripu imaju pristup katalogu moći koje ne mogu svi koristiti u isto vreme i dopušteno im je da „daunlouduju“ tri odjednom, ako ih u tom momentu ne koristi niko drugi, što je na neki način Millarov naklon socijalizmu, dok na drugoj strani imamo sebične kapitaliste koji su svoje moći kupili i ne dele ih ni sa kim drugim, bacajući jedan drugom koske posle zverstava što ih zajednički počine znajući da ne postoji niko na svetu ko će ih kazniti. Faktor koji će ravnotežu poremetiti je misteriozni Škotlanđanin, proizvod najranijih eksperimenata sa otključavanjem supermoći, koji je jedini „stvarni“ superheroj na svetu, u smislu da nije vezan ni za jednu patentiranu tehnologiju ili tehnološku platformu...

Ovo je sve zanimljiv koncept ali Millarovo pripovedanje je prilično labavo i bez jasnih fokusa. Pojedinačne priče o likovima jesu prihvatljivog kvaliteta i, mada su generičke, imaju izvesnog šarma, ali je „big picture“ narativ sklopljen skoro na silu pa onda veliko suočavanje između dve grupe ljudi sa supermoćima u finalu ove, jelte, sezone, ne nosi sa sobom neku posebno jaku dramsku težinu za čitaoca. Svakako je kul videti neke spektakularne prizore – čak i ako do ovog trenutka niste bili svesni da čitate strip Marka Millara, to će vam postati jasno u sceni gde jedan od likova drugom snažnim aperkatom istera skelet iz kože i lansira ga u vazduh – i ima tu neke energije, ali je i fer reći da nam do kraja stripa za likove nije baš preterano stalo niti da on ima jasan dramski konflikt sem te generičke tenzije između „dobrih“ i „loših“ likova sa supermoćima koja je spravljena mehanički i bez interesantnih detalja.

No, reći da Millar (danas, a zlobnici bi rekli „oduvek“) svoje narative radi tehnički uredno ali sadržajno površno nije neko veliko otkrovenje. The Ambassadors ima interesantnu premisu i koloplet motiva, sa kojim nije previše toga urađeno. No, grafički spektal koji dobijamo, uparen sa Millarom koji ovo piše nešto žovijalnijim tonom nego inače znače i da mi čitanje ove kolekcije nije palo preteško. Nije da se sad NADAM da će se stvari drastično unaprediti u drugom serijalu, ali potencijal postoji. Image kolekciju prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Pročitao sam strip-album Lorna iz 2019. godine, a u izdanju Silver Sprocket Comics  i već izdavač ali i naslovna strana ovog kratkog stripa prilično jasno ukazuju kakav će ovo rad biti. Lornu je napisala i nacrtala Benji Nate, a čije je pravo ime Caroline Sweater, autorka koja radi neumorno već godinama i na sebe je skrenula pažnju stripom Catboy, o mladoj autorki stripova koja sa svojim mačorom ima odnos kao sa ljudskim bićem. Dakle, mačor ne samo da priča i ide na dve noge nego je i opasan prozivač i generalno namazana igračina. Ovaj je strip, objavljivan i kao besplatni webcomic između ostalog na Viceovom sajtu, na neki način destilisao mnoge postmilenijalne opsesije mlade generacije, vukući korene iz starih andergraund stripova sedamdesetih i pank/ indie senzibiliteta osamdesetih i devedestih ali onda dodajući porciju novomilenijumske anksioznosti i furry fantazija koji čvrsto utemeljuju Catboy u ovde-i-sada.



Lorna je strip sličnog senzibiliteta osim što je usmeren na napolje. Ako je Catboy bio fantazija sa primetnom merom autobiografskog sadržaja i prikazivao mladu osobu koja umesto prijatelja i ljubavnika ima mačora (Nate, for the record, ima tri mačke, ali i jednog psa i muža, sa kojima živi, šeta se po Ozark planinama i crta stripove), onda je Lorna fantazija o devojci koja je suviše kul da bi vam bila drugarica, suviše opasna da bi bila uklopljena u bilo koje društvo i suviše introvertna da bi se ikada usudila da drugima pokaže šta zaista misli ili oseća. Lorna je osnovnooškolka (kasnije srednjoškolka) zelene kose koja u svom vešu nosi asortiman sečiva i bodeža, vadi nož na bilo koga ko joj se ne dopadne zbog nečeg što je uradio ili rekao i sa njenog mobilnog telefona kao privezak vise male lobanje. Lorna je punk as fuck, kako bi to rekli stari pankeri, ali kada momak sa kojim ona izađe na prvi sastanak predloži da se poljube ona se iskreno zgrane, kaže da joj je to gadno i pita da li je okej da samo jedu sendviče. Spojlovaću malo radnju ovog stripa – onoliko koliko on radnje uopšte ima – ali taj momak, Sid, neće kraj tog prvog sastanka dočekati u, jelte, punom zdravlju i dobrobiti...

I Lorna je originalno izlazila kao web-strip, putem sajta Webtoon, pa se i u ovoj kolekciji za Silver Sprocket primećuje da je većina sadržaja kreirana u duhu klasičnog gag comics formata. Lorna nije rađena u formi „comic strip“ trake, sa tri sukcesivna panela u jednom redu koji daju zaplet, preokret i rasplet i Nateova zapravo preferira vertikalno postavljene table sa često samo dva, ponekada tri a ponekada četiri i više panela, ali je njen komični tajming – i crnohumorni senzibilitet – tačno onakav kakvim ga zamišljate. U proteklih desetak godina, primetli ste možda i sami, veliki deo naše konzumacije onlajn-stripova premestio se na platforme kao što je, recimo tviter, dakle kanale koji su namenjeni brzom skrolovanju i mikroangažmanu sa „sadržajem“ pa su i mnogi stripovi nastali za web-čitanje prilagođeni ovom pristupu čitanju i nude vrlo grub crtež gde su likovi i njihovi izrazi lica primarni fokus za oko, tekst je rađen ručno (ili je napravljen da izgleda da je rađen ručno) i često zauzima veliki deo prilično skučenih panela, a pančlajni su takvi da prosto zazivaju jedno brzo klimanje glavom i udaranje dugmeta za lajkovanje pre nego što nastavite da skrolujete. Mislim da se ovde može primetiti jasna evolucija webstripova kroz decenije, i njihovo vraćanje nekakvom Do It Yourself izvorniku gde mladi autori sami rade sve, sami publikuju i imaju neposredan  kontakt sa čitaocima, čak više nego njihove kolege sa kraja devedesetih i početka ovog veka koji su radili stvari tipa Dr. McNinja ili Dinosaur Comics.



Hoću reći, Hastings i North, autori dva navedena stripa će kasnije imati vrlo cenjene radove za Marvel (Unbelievable Gwenpool i The Unbeatable Squirel Girls), donoseći element internet-avangarde u superherojski mejnstrim, ali mislim da Benji Nate predstavlja marginalniju populaciju autora*, onih koji su još udaljeniji od mejnstrima i čiji koreni zapravo više leže u manga radovima i azijskoj popularnoj kulturi generalno nego u superherojskom stripu koji su i Hastings i North čitali, i čiji je izraz složeni koloplet nasleđa nezavisnog stripa i muzike, omladinskih formi queer i „devojačke“** kulture i internet-fenomena kao što je furry subkultura. Jedan od Nateinih starih stripova bavio se dvema drugaricama i horor-zapletom vezanim za nađeni mobilni telefon, a što je vrlo „japanski“ po postavci (strip možete onlajn pročitati ovde), pa i za Lornu ona kaže da se u smislu strip-uticaja najviše oslanjala na stare horor-mange. No, najveći deo nadahnuća je dala Nateina stvarna drugarica iz osnovne škole iz Misurija, po imenu Lorna, a onda i kasirka u obližnjem marketu. Fer.
*ovo ne mislim u pežorativnom smislu već naprosto da ovi autori sede na obodu kulture glavnog toka i deo su manjinskih populacija
**pa i „grrrl“

No, Lorna nije rađen u maniru novinskog niti „tviter-stripa“, a nije ni „realističan“ ili biografski strip. Ovaj album, a koji zapravo služi kao prikvel za stripove objavljivanje onlajn na sajtu Webtoon i autorka kaže da bi trebalo da je ovo samo prvi tom Lorninih avantura, je pre svega humoristički strip sa horor dimenzijom koja je i sama upotrebljena u humorističke svrhe. Lorna ima izvesnu feminističku komponentu u koju spada i to kako je se plaše svi, uključujući dečake u osnovnoj školi, ali ovaj strip nije didaktički pamflet i više je jedna mračno-komična fantazija koja u svom satiričnom zaletu ne štedi ni glavnu junakinju.

Je li Lorna queer strip? Deluje kao podmuklo trik pitanje s obzirom na to da sam u prethodnoj rečenici pomenuo da su protagonisti osnovnoškolci, ali nije da se dečija seksualnost ne razvija u jednu „opipljiviju“ formu već u kasnijim razredima osnovne škole i nije da je strip ne tretira na jedan sasvim primeren i na kraju krajeva simpatičan način.



Naime, iako je Lorni čitava poenta persone koju emituje prema spoljnjem svetu ta da je ona nedodirljiva, samostalna, opasna, niko joj nije simpatičan ni na koji način itd. i to da njene potrebe u životu ne uključuju kontakt sa drugim ljudima, intimnost, nežne emocije i slično, naravno da se radi o detetu koje tek ulazi u pubertet i koje sasvim prirodno shvata da joj se jedan dečak iz škole dopada. Prvi sastanak koji smo gore pominjali je Lornin prvi eksperiment sa puštanjem druge osobe u svoj intimni prostor i, kako rekosmo, ona nema stvarnu koncepciju toga šta treba da se radi na ovakvim sastancima i ljubljenje joj deluje naprosto somatski gadno. Što MOŽDA znači da je ovo, skriveno i kvir strip – to ćete saznati daljim čitanjem epizoda dostupnih onlajn koje su hronološki smeštene kasnije u Lorninom životu – ali on je pre svega strip o klinki koja je izgradila tu odbojnu, svađalačku personu prema ostatku sveta i ta je persona, s obzirom na njene godine ali i generalni nedostatak životnog iskustva istovemeno i apsurdna i kul. Benji Nate ovim uspeva da satiriše klinačke „edgy“ fantazije o sopstvenoj unikatnosti, važnosti i socijalnoj težini, ali i da pokaže zašto je prirodno želeti da se bude unikatna i kul kada ste u tim godinama. I da je Lorna neka vrsta osobe za ugled iako, jelte, strip pokazuje da ona skoro sve u životu radi pogrešno.

Lorna je duhovit strip, koristeći taj jednostavni humor na prvi loptu sa postavkom i razrešenjem humorističkog zapleta neretko u prostoru od samo dva panela. Kada ih ima više to je efektno iskorišćeno, kao na tabli u kojoj Lorna sedne da piše svoj dnevnik i onda naoko u beskraj ispisuje rečenicu „mrzim te“ dok ne čuje cvrkut ptice na prozoru i sama sebi ne prizna da je mala pozerka završavajući upis sa „Ignoriši, volim te“. Ova ljupka subverzija detinjeg nihilizma se ponavlja nekoliko puta kroz album ali nije uvek potencirana i često su Lornine preteće poze – kada vadi nož na drugu decu – i mrzovoljne proklamacije same po sebi humorističke, igrajući na kartu apsurdističke energije.

Naravno, crtež i kolor su ovde vrlo važni u prenošenju pravilnog senzibiliteta stripa koji treba da deluje dečije, sirovo i neuredno a da igra na toj osetljivoj granici između satire i eksplozivne energije transgresivnih scena. Nate crta jednim snažnim, geometrijski neurednim a opet disciplinovanim stilom, sa debelim, jakim linijama i detaljima samo koliko je neophodno, ali joj je kadriranje na momente filmskije, sa širokim planovima i prizorima koji imaju i dubinu a što je ipak retkost za strip koji po intuiciji svrstavate u tradiciju novinskog/ webtoon rada. Snažan kolor koji podseća na voštane ili drvene boje i mestimično pokazuje same poteze ruke kojima je farbano daje taj finalni senzibilitet dečijeg/ pank stripa. Hoću još jedom da podvučem, iako se oslanja na gag comic dinamiku, ovo nije ni novinski ni „tviter“ strip i ima svoju osobenu formu.

No ključno je da je Nate vrlo solidna u pripovedanju, pokazujući da jednako dobro uspeva da radi u okviru tabli sa samo dva panela, koji postave i razreše geg i čine zaokruženu celinu, ali i u kasnijem delu stripa koji se bavi dužom pričom o flešbeku na njen prvi sastanak.

Sve u svemu ovo je zabavno, vrlo slatko i probavljivo (čitav album ćete pročitati za desetak minuta) i služi kao odlično predjelo da vas upozna sa simpatičnom Lornom i da vam razjari glad za čitanje njenih daljih srednjoškolskih avantura koje su arhivirane na sajtu Webtoona.

Lornu sam uzeo da čitam jer je ovog leta Nate izbacila novi album, Girl Juice, za Drawn & Quarterly, koji je izazvao solidno dobre reakcije u queer krugovima (a onda i, kaže autorka, gnevne reakcije nekih muškaraca a koji „ne mogu da prihvate da se devojke na internetu zabavljaju i odmah im poručuju da treba da pronađu Boga“) ali čije su prethodno publikovane epizode na webu povučene (verovatno da bi se album bolje prodavao), pa dok se dohvatim njega, Lorna mi je poslužila kao fina indikacija da li će mi se Benji Nate kao autor dopasti. Presuda je da mi se veoma dopada – Lorna je strip u kome je „žensko pismo“ plasirano uz veoma sigurnu kombinaciju humora, satire i nenametljivih osnažujućih poruka, mačke su i ovde prominentne kao jedan od najboljih elemenata urbanog života na planeti Zemlji, a crtež i pripovedačke veštine autorke su vrlo po mom ukusu. Pa isprobajte. Gore imate link za web seriju koja je nastavak ovog albuma (iako je izašla prva, da ponovim još jednom) a sam album možete direktno od izdavača kupiti na ovom mestu.


 

[Meho Krljic]

Image Comics je pred kraj Avgusta izbacio kolekciju Art Brut, sa četiri epizode stripa koji je 2017. godine izlazio za drugog izdavača i pod drugim imenom. Zvuči pomalo zbunjujuće ali NAJMANJE što možete da kažete za stripove koje piše Njujorčanin W. Maxwell Prince je da su zbunjujući. I to ako hoćete da budete uzdržani. U prethodnim osvrtima na njegove strip-radove sam, čini mi se naglasio da Prince piše posebnu vrstu egzistencijalnog horora u kojoj čitaoca obuzima osećaj duboke melanholije, koji može da pređe i u depresivnost. Neću da tvrdim da njegovi stripovi izazivaju suicidne misli, ali i Art Brut je dobar primer priče koja je fascinantna, nadahnuta, vizuelno očaravajuća, ali koja u čoveku probudi nelagodu što ne može da se umiri obilnim obrokom brze hrane i kratkim onanisanjem. Zateći ćete sebe kako, ležeći uveče u krevetu razmišljate o tome koliko je život beznačajan, mali, prolazan, BEZ IKAKVOG SMISLA, a kako je sve ostalo što postoji izvan njega – dakle smrt – veliko, večito, neprolazno. Art Brut kao i drugi Princeovi stripovi personifikuje tu silu koja život žudi ne samo da zatre nego i da ga obesmisli, ponizi, poništi, dok ne ostane samo savršenstvo praznine koje život inače kvari, a to što je u ovom slučaju u pitanju jedno poznato lice ne čini stvari mnogo boljim, naprotiv. Ideja da umetnost utiče na ljudsko društvo ovde je dovedena do svoje apsudne ali zavodljive konsekvence, u mešanju svetova „realnog“ i „imaginarnog“, i mešanju onog što prikazuje sa onom što je prikazano, pa umetnost ovde ne imitira život nego ga menja, deformiše, lomi, ultimativno uništava.



Princeov najpoznatiji strip je sada već višegodišnji, dugački serijal Ice Cream Man za Image Comics, strip smešten na sredinu između horor-antologije i jedne egzistencijalne, filozofske meditacije o našem ultimativnom beznačaju i metakosmičkim silama koje nam se smeju, sa nama se igraju i u čijim su očima naši životi jedva dovoljno dobri da budu polomljeni. Ovaj strip sam izuzetno pohvalio pre dve i po godine, a njegov autorski tim, W. Maxwell Prince kao scenarista i Martin Morazzo kao crtač  je zapravo svoj prvi zajednički rad imao 2017. godine sa miniserijalom The Electric Sublime za IDW.

Art Brut je taj strip. Ali pod novim imenom i u svojoj ultimativnoj formi. Art Brut je kolekcija sve četiri epizode izašle za IDW, odnsno sve četiri epizode reizdate za Image pod novim imenom, krajem prošle i ove godine, dodatno remasterovane: originalne kolore koje je radio Mat Lopez, Chris O’Halloran je kolorisao novi materijal, a novi letering je uradio Good Old Neon, što znači da je cela ekipa sa Ice Cream Man radila na ovom reizdanju. Dodatno, tu su novi dizajn i nove naslovne strane, ali možda i najsimpatičnije tu su i novi kratki stripovi na kraju svake epizode rađeni u maniru avanturističkih stripova Srebrnog doba, sa odjecima EC-ovih horora u svojim postavkama. Ove nove epizode, koje prikazuju rane avanture titularnog protagoniste nisu esencijalno štivo da biste razumeli šta se događa u glavnoj priči ali nude retku priliku da Princea i Morazza vidimo u nešto veselijem, otvorenije humorističkom tonu, sa omažiranjem jezika i narativnog formata stripova iz pedesetih i šezdesetih.

Glavna priča, pak, iako načelno ima više „akcije“ a svakako pakuje mnogo fantazmagoričnih prizora i scena u kojima se poznata slikarska platna transformišu u svetove koje možete pohoditi i istraživati (i u njima vam se može svašta neprijatno dogoditi, naravno) na relativno malo prostora, već vrlo sigurno kanališe tu kombinaciju strave i melanholije koju će kasnije Ice Cream Man (ali i Haha) utvrditi kao Princeov zaštitni znak.



Zašto je naziv promenjen izThe Electric Sublime u Art Brut? Pretpostavljam zato što je serijal originalno trebalo da se zove Art Brut, uzimajući ima glavnog junaka (Arthur Brut) i skraćujući ga, duhovito, u naziv koji je Jean Dubuffet četrdesetih godina prošlog veka namenio slikarstvu koje stvaraju osobe izvan umetničkog establišmenta, ali i osobe generalno na društvenoj margini – psihijatrijski pacijenti, spiritualisti, pustinjaci...

Nije nikakvo iznenađenje da je sam Arthur na početku ovog stripa smešten u psihijatrijsku ustanovu gde ga leče od intenzivne psihoze, ali gde zaista pomaže samo kada mu daju četkice, boje i platno kako bi mogao da slika. No, njegov relativno mirni život u sobi sa tapaciranim zidovima biće nažalost poremećen kada nova direktorka „Biroa za umetnički integritet“ dođe u posetu i kaže da je birou ponovo potrebna njegova pomoć.

Strip zapravo počinje scenom u Luvru gde prizor Mona Lize koja je zatvorila jedno oko dovodi neke od posetilaca do eksplozvnih epizoda anksioznosti i panike. No, suptilnost ove scene je vrlo brzo zaboravljena kada vidimo druge „artističke incidente“ zbog kojih direktorka Breslin potrebuje Brutovu asistenciju – ovo je na kraju krajeva delom horor strip, i scene masovnih ubistava, samosakaćenja, pa i zalivanja (žive) dece u bronzu od strane sopstvenih roditelja odvrću potenciometar za ton ove priče na jedanaest već pre polovine prve epizode.

Art Brut time signalizira da neće biti ni naročito suptilan strip i njegova razrešenja će zapravo često biti nasilna – u kontrastu sa kasnijim Ice Cream Man i Haha, gde će scene viscere i nasilja zaista služiti samo kao akcenti u priči koja je do tog trenutka kreirala skoro neizdrživu tenziju. Ovo ga čini na neki način „zabavnijim“, posebno jer se neki od najatraktivnijih set pisova dešavaju u poznatim slikarskim delima, ali stoji i da je superiornost kasnijih Princeovih stripova u pogledu pripovedanja, tempa i tona neupitna. Art Brut ima zanimljivu koncepciju i atraktivna akciona razrešenja ali likovi su imali prostora da značajno više „rade“ i rastu, a koji nije nužno uvek iskorišćen.

Ovo se posebno odnosi na odnos (heh) između Bruta i Breslinove koja kod kuće ima partnerku što je i sama slikarka i ume da bude vrlo nervozna – kao što umetnici već jesu kada započinju novi projekat – što čini njihov brak na momente vrlo tenzičnim. Brut kao jedva artiklisani psihotik kada je u „normalnom“ svetu ali onda i kao sposobni „slikar snova“ koji prolaskom kroz slikarska platna postaje smiren, usredsređen i kadar za pažljivo planiranje pa i herojske poteze je, naravno, intrigantna enigma u centru ove priče, pogotovo što on o likovima sa slikarskih platna govori kao o svojim „najboljim prijateljima“ i očajava kada Đokonda ili lik sa Munchovog „Krika“ bivaju ubijeni od strane mračne organizacije koja napadanjem umetnosti napada i stvarni svet. Nasuprot njega je Breslinova koja, iako joj je posao upravo da rešava ovakve paranormalne slučajeve, zapravo služi kao straight (wo)man, pomažući čitaocu da se insertuje u fantazmagoričnu radnju i da se snađe u svetu koji je sastavljen od čistih simbola. No, njihov poslovni odnos nikada ne pređe na neki dublji nivo i Breslinova i Brut, iako slučaj rešavaju sa dve strane (platna) i oboje imaju finala u isto vreme – njeno katarzično, njegovo brutalno i melanholično – ne deluju kao da su zaista jedno drugo upoznali niti da je njen „civilni“ život bio zaista bitan za priču.



Naspram njih je pomenuta zločinačka organizacija i njihov terenski predvodnik koji liči na Andyja Warhola – a možda i jeste on s obzirom da će ga glavni negativac, kog nećemo imenovati ovde, na samom kraju osloviti sa „Andrew“ – i čiji je cilj da se dosegne savršenstvo, kroz ultimativno uništenje svog života i sve realnosti. Ambiciozan plan za grupicu ćelavih revolveraša, a koji se oslanja na dete čiji crteži i slike direktno menjaju realnost...

Ovo je sve vrlo zanimljivo na nivou koncepta ali treba reći i da se klinac koji je u središtu svih ovih događaja na kraju koristi kao alatka i od strane negativaca, ali i od strane samih autora stripa i da su razrešenje u vezi sa njim, ali i sva radnja u vezi sa njim ostali više na tom nivou koncepta. Neću da kažem da Art Brut nema uspelo vođen narativ i emotivni naboj – ima i jedno i drugo – ali je primetno da su motivi koje koristi obećavali više.

Morazzo ovde svakako pruža izvrstan program. Kao bučniji i brži strip od Ice Cream Man, Art Brut mu pruža priliku da radi u razuzdanijem, dinamičnijem tonu, nudeći spektakularne scene sa smelim rakursima i kompozicijama i dosta atraktivne akcije, ali i da poznata umetnička dela – uglavnom sa kraja devetnaestog i iz prve polovine dvadesetog veka* – razvije u svetove kroz koje se prolazi i u kojima se odvija radnja. Argentinac je videno inspirisan prilikom da kombinuje klasičnu umetnost sa strip pripovedanjem pa je Art Brut mesto na kome ćete videti neke od njegovih najupečatljivijih tabli. Njegov inače vrlo pažljivi, Moebisu nalik rad sa linijama i tačkama ovde često biva kontrastiran sa fantazmagoričnim prikazanjima i divljim kolorima i Art Brut nikada nije dosadan. Old school stil kojim su rađeni novi materijali, sa rasterizovanim pozadinama i svedenim efektnim bojama Chrisa O’Hallorana su naravno vrlo simpatičan dodatak.

*Van Gog, Magrit, Pikaso, Munk

Art Brut je atraktivan strip sa zanimljivim konceptom, a nešto stariji čitaoci će prepoznati i da je taj koncept neka vrsta ekspanzije onog što je Grant Morrison pre tridesetak godina radio u Doom Patrol, u priči The Painting that Ate Paris. Ova ekspanzija je ne samo dobrodošla nego bih jako voleo i da Prince i Morazzo dobiju priliku da joj se vrate, pošto ove četiri epizode kao da samo postavljaju igrače na scenu i daju generalnu ideju, a koju bi naredni nastavci mogli da značajno razrade. Upadljivo je, recimo, da se platna koja glavni junak smatra „dobrim“ a likove na njima prijateljskim protežu od Mona Lize do Pikasove Gernike, prolazeći kroz periode impresionizma, fovizma, kubizma i nadrealizma, a da su negativci utemeljeni u pop-artu (sa direktnim referenfama na Warhola i Lichtensteina) i to je kontrast koji bi bilo interesantno videti istražen sa više dubine.

No, „šta bi bilo kad bi bilo“ je lepa ali ultimativno jalova razbibriga. Za sada svakako mogu da preporučim osvežen i dopunjen strip koji se bavi interesantnom temom, estetski je uzbudljiv i predstavlja u najmanju ruku izvrsnu demonstraciju moći Morazza i Princea koje su ovi razvili u punoj meri sa Ice Cream Man. Image vam kolekciju prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Alternativni svetovi u kojima DC-jevi superheroji imaju nešto drugačije uloge, kostime i karaktere nisu ništa novo. DC ima Elseworlds kao eksplicitan koncept već decenijama a u poslednjih nekoliko godina sa forsiranjem multi, meta i omniverzuma, alternativne verzije likova su više pravilo nego izuzetak. „Srednjevekovna“ varijanta Lige pravde i drugih DC superheroja deluje kao najprirodnija stvar na svetu i bio sam prilično iznenađen kada sam prvo češljajući svoja sećanja a onda i internet shvatio da zapravo nikada nije postojao ozbiljan, opširan strip sa ovom postavkom. Istina je, DC ima pregršt likova koji su bili aktivno tokom srednjeg veka (Silent Knight, Shining Knight, Demon Knights/ Madame Xanadu, pa i Morrisonov Knights of the Broken Table), ali varijanta u kojoj su najvažniji DC-jevi superheroji, članovi Lige pravde istovremeno i vitezovi, kraljice, princeze, kraljevi i čarobnjaci u fantazijskom srednjem veku, e, to izgleda niko još nije uradio. Niko, to jest, dok Tom Tylor i Yamsine Putri nisu započeli svoj maksi serijal Dark Knights of Steel a koji se dvanaestim brojem završio krajem Avgusta. Što se kaže, kad neće niko, moraju jedna Indonežanka i jedan Australijanac da spasavaju stvar.



Putrijeva je dosta dugo radila kao ilustratorka za razne izdavače stonih i video igara pre nego što je dobila priliku da crta za glavne igrače u američkoj strip-industriji. Prvo sam je zapazio kao autorku upečatljivih naslovnih strana koje je radila za Marvel i DC a verovatno je kvalitet koji je demonstrirala na Nightwingu bio ono što je Tomu Tayloru dalo ideju da je uzme za glavnu crtačicu na Dark Knights of Steel i da joj priliku da zablista. Nije teško zamisliti da će posle ovog serijala Putrijeva biti vrlo tražena u superherojskom stripu jer je demonstrirala ne samo izvrstan stil i glamur koje smo zapazili još na njenim naslovnim stranama već i vrlo solidan pripovedački zanat. Ovo je, na kraju krajeva, strip u kome treba da imate gomilu superheroja sa impresivnim moćima ali tako da sve to ima smisla u okruženju ispunjenom konjima, oklopima, mačevima. Putrijeva crta vrlo lepe ljude i njen srednji vek je DALEKO ugodnije mesto da se vidi i pohodi, makar kroz strip, nego što je bio pravi srednji vek, ali i fiktivni srednji vek jednog, recimo, Game of Thrones a koji je, prilično očigledno, poslužio kao delimična inspiracija za Dark Knights of Steel.

Čujte, ja prvi ne bih očekivao da Tom Taylor piše nešto što podseća na Game of Thrones – Australijanac se možda jeste proslavio mračnim stripovima u alternativnim univerzumima (Injustice, DCEASED) gde mnogo poznatih i voljenih likova gine ali Taylorove stripove iznad svega karakteriše jedna humanost i optimizam koji u ogromnoj meri kompenzuju šok-efekte smrti voljenih likova i drže ih daleko od ikakve pomisli na eksploataciju. Njegov rad na Wolverineu dao nam je beskrajno simpatičnu Honey Badger i njenog ljubimca žderavca Jonathana, a kada je pisao Suicide Squad to je bio strip o međunarodnoj ekipi mladih (blago queer) osoba koja čak i okorele kriminalce iz „pravog“ Suicide Squad uspeva da inspiriše da pomognu u odbrani male ostrvske države od preuzimanja koje su pripremile američke korporacije u saradnji sa američkim režimom.

Dark Knights of Steel je i sam serijal u kome neki od važnih likova budu ubijeni ili osakaćeni daleko pre kraja radnje ali i ovo je human, optimističan strip koji vrlo eksplicitno koristi srednjevekovni seting ne zato što želi da pokaže kako je teško bilo biti sebar ili sluga već da demonstrira da mi, čitaoci, superheroje ionako doživljavamo kao vlastelu ali da vlastela mora imati osećaj odgovornosti za nacije koje (tvrdi da) predvodi ne samo jer će tiranija na kraju završiti u regicidu, već i jer naprosto, postoji osećaj prirodne pravde koji svi poznajemo samo je nekima lakše da ga ignorišu. Taylor je večiti optimista i njegovi stripovi se često bave marginalizovanim grupama koje se suprotstavljaju represiji što stiže od strane većine, ali se i trude da pokažu kako je ta većina izmanipulisana od strane nekoliko koristoljubivih, moćnih igrača i da je represija nad manjinom društvena anomalija a ne neko „prirodno“ stanje.



Dark Knights of Steel ne posvećuje ni malo prostora prikazivanju života „običnh“ ljudi u fantazijskom srednjem veku u kome se radnja odvija i ovo je strogo „dvorski“ zaplet koji se odvija među porodicama što stoje na čelu nekoliko država. Ovde nema klasnih dimenzija društvenog sukoba koje je Australijanac obrađivao u Nightwingu ili Supermenu, jer je koncepcija ove priče drugačija, usmerena pre svega da pokaže tu gorepomenutu odgovornost vlastele u korišćenju njene moći. Supermoći su u Dark Knights of Steel standardno prisutne onako kako očekujete od superherojskog stripa, pa još uz dodatak magije kod nekih likova, ali su one i dobrim delom metafora za društvenu moć koja, u srednjevekovnom razdoblju, nije imala obavezu da odgovara ni jednoj apstraktnoj instituciji – sem možda crkvi. Vlastelin je bio apsolutni gospodar sudbina stanovništva pod njegovom vlašću i čak i „dobri“ kraljevi, grofovi i vojvode su tehnički gledano bili tirani.

Taylor ovo spretno koristi da pokaže svet koji se od standardnog DC univerzuma razlikuje ne samo po tome što je doba u kome se radnja odvija srednjevekovlje, već i što je onaj jedan presudni događaj koji je „kod nas“ označio početak ere superheroja – dolazak Supermena na Zemlju kao bebe u svemirskoj kapsuli – ovde imao drugačiji tok. Umesto da dete spakuje u svemirsku letelicu, pošalje ga put Zemlje i dočeka uništenje svoje planete zajedno sa ostatkom svoje rase, u ovom stripu je Supermenov otac, Jor-El napravio malo veće svemirsko plovilo pa su on i trudna supruga zajedno stigli na Zemlju, baš na vreme da se ona tamo porodi dok će on gomili konjanika rešenih da neobični par što je pao s neba prvo počaste strelama pa da posle postavljaju pitanja, demonstrirati kako Kriptonjani reaguju na svetlost žutog Sunca.

Ima nečeg prirodnog u tome da sedamnaest godina kasnije vidimo Jor-Ela i suprugu kao kralja i kraljicu neimenovane države dok je njihov sin, Kal-El, princ-naslednik, neka vrsta hodajućeg božanstva. Ovo su skoro neranjiva bića koja mogu da lete i izbacuju vatru iz očiju i tek ćemo kasnije saznati na koji način su Elovi zamenili na tronu dinastiju Wayne i kako je mladi Bruce Wayne, vitez u oklopu što podseća na stilizovanog šišmiša postao njihov vitez-zatočnik čiji je posao da štiti presto.

Taylor voli da se igra sa promešanim kartama. Supermen je u Injustice bio tiranin a Betmen vođa pokreta otpora, ali su u DCEASED obojica rano sklonjeni sa igraće table kako bi se napravio prostor za njihove sinove. U Dark Knights of Steel se uticaj Game of Thrones vidi između ostalog po dvorskim intrigama i seksualnim incidentima koji sudbinu dve moćne porodice povezuju na komplikovan način a Bruce Wayne je reklo bi se najkompleksniji lik koji mora da od zaštitnika kraljevske dinastije, što brutalnim preventivnim utamničenjima svakog ko pokaže ikakav talenat za magiju obezbeđuje nesmetanu vladavinu Elovih, postane zrelija osoba koja će prihvatiti svoje parče odgovornosti za odnose na dvoru i šire u društvu i među nekoliko susednih država.



Wayne ima i armiju dece-doušnika (to su, naravno „Robini“) koji za račun kuće El špijuniraju na dvorovima drugih Kraljeva i Kraljica a predvodnica zvanične vojske kraljevstva Elovih je, nagađate, Amanda Waller koja, kao i u „normalnim“ stripovima, ima i neku svoju tajnu agendu.

Ima tu vidnog zadovoljstva (a malo i zluradosti u spoznaji da se ovde neki važni likovi mogu ubijati „nekažnjeno“ pa je tako body count bitnih i popularnih likova ne previsok ali značajan) u igranju sa istorijom DC univerzuma i smišljanju lukavih varijacija. John Constantine je imao značajne uloge i u Injusticeu (doduše više u nastavcima koje je pisao Brian Buccelato) i u DCEASED pa je i ovde on na neki način zamajac radnje i krivac za rat u koji će stupiti tri kraljevstva. Naime, kao dvorski mag na dvorcu porodice Pierce (gde je doduše i sam kralj moćno metabiće što kontroliše elektricitet – radi se o srednjevekovnoj verziji Black Lightninga) Constantine je opsednut pororočanstvom koje govori o ljudima što će doći sa neba i izgledati kao „mi“ ali će u stvari biti demoni. Njegovo je tumačenje da je u pitanju porodica El, pa iako Elovi, Pierceovi i Amazonke žive u miroljubivoj koegzistenciji već mnogo godina, Constantine na prvi znak uzburkavanja vode savetuje svog kralja da krene u napad.

Vodu uzburka „zeleni čovek“, lik sa prstenom Zelenih svetilji i osmehom Džokera a koji organizuje ekstravagantan atentat na jednog od prominentnih članova porodice El. Nakon toga kao da stvari idu prirodnim tokom i bića koja pogledom mogu da spale čitave vojske kreću u osvetu, stara savezništva se ojačavaju kad postane jasno da se rat neće moći izbeći i u jednom trenutku se armije tri kraljevstva susreću na prostranom polju, isukanog oružja, čekajući komandu da se krene u pokolj.

No, Dark Knights of Steel NIJE game of Thrones. Ovo je strip, između ostalog i o tome da kraljevi vode naciju ali da njihovi savetnici vode diplomatiju pa Constantine, Lois Lane i Harley Quinn (koja je, prigodno, dvorska luda na dvoru Elovih PLUS savetnik kraljevske porodice koji je podseća da je reći istinu nekome moćnom najbolji način savetovanja) rade iza kulisa i pokušavaju da odlože naizgled neizbežni rat. U jednoj upečatljivoj, vrlo taylorovskoj sceni Quinnova staje ispred nastupajuće neprijateljske vojske i kaže kako se svi ratovi na kraju završavaju tako što posle masovne pogibije vojske mala grupa ljudi sedi za stolom i dogovori se, pa je ona želela da preskoči fazu sa masovnom pogibijom i odmah pređe na dogovor. Ovaj idealistički gest propada, ali, da ponovim, Dark Knights of Steel nije Game of Thrones i iako Taylor i ovde ima povremene momente svireposti prema likovima, Dark Knights of Steel NIJE strip o „građanskom ratu“ dobrih heroja protiv drugih dobrih heroja. Ovo bi, uostalom, bio izlizan motiv koji je preko u Marvelu isproban više puta i nikada nije dao dobre stripove. Taylor umesto toga, vernije sebi, pravi priču o manipulaciji iz pozadine, o skrivenim, ovde i bukvalno nevidljivim igračima koji upravljaju politikom država kako bi ostvarili personalnu dobit i pokazuje se da je srednjevekovni seting sa supermoćima zapravo idealno mesto da se u njemu postavi teza o tome da oni koji imaju moć imaju i odgovornost, pre svega za to da razgovaraju do iznemoglosti, pre nego što se odluče za rat, jer, pokazuje se, rat donosi korist samo šačici ljudi skrivenih od javnosti a nesreću svima drugima.



Nije to sad neka najoriginalnija priča na svetu, ali je ispričana na šarmantan način, sa odličnim korišćenjem DC-jevih likova i njihovih istorija i pametnim odstupanjima od istih. Betmen je ovde posebno izmešten iz svoje „dark and brooding“ persone, a koju on pokušava da prikaže svetu, no kako je i u DCEASED Taylor imao posebnu ulogu za Alfreda, tako je i ovde on neka vrsta moralnog srca prče. Topla, podržavajuća i požrtvovana očinska figura koju Alfred predstavlja čini sjajan kontrast Elovima koji, opet, nisu prikazani kao zli monarsi ali koji svog sina, Kal-Ela štite od magije – jedne od dve stvari koje kanonski mogu nauditi Kriptonjanima – vrlo represivnom politikom što prerasta u neku vrstu otvorene tiranije.

Naravno, treba biti svestan da Taylor ovde ne ide na neku vernu rekonstrukciju srednjevekovlja, čak ni onog iz fikcije. Likovi ne pričaju nekim fejk-staroengleskim govorom i često koriste savremene termine u dijalozima a što zapravo ide uz moderne koncepte o ljudskim pravima i ravnopravnosti koje štite. Ovo, naravno, ruši konzistentnost srednjevekovnog setinga ali ako vam to već nisu srušili ljudi koji lete i vanzemaljci (i to ne samo Kriptonjani) onda ste izdržljiviji nego što sam mislio.

Dark Knights of Steel je jedna vrlo standardna taylorovska priča o dobroti u ljudima koja samo treba da bude prepoznata od strane drugih dobrih ljudi i njena glavna atrakcija je taj srednjevekovni mizanscen. Pisan u periodu kada je Taylor dobio ekskluzivni ugovor sa DC-jem i imao dva visokoprofilna tekuća serijala (Nightwing i Superman: Son of Kal-El) pa započeo treći (Titans o kome ćemo prvom zgodnom prilikom progovoriti koju), Dark Knights of Steel je i bio prilično skrajnut u njegovom itineraru, sa dvanaest brojeva što su izlazili od Novembra 2021. godine do Avgusta 2023. Moguće je da je i Putrijeva ovde bila razlog kašnjenja nekih epizoda, (na primer tromesečne pauze između desetog i jedanaestog broja) ali neke brojeve su crtali i drugi crtači (odlični Bengal i Nathan Gooden) pa je kašnjenja i dalje bilo tako da je sasvim verovatno da Taylor nije mogao sve da postigne.

Ovo se donekle  oseća i u samom intenzitetu priče koja je, da ne bude zabune, dobra, zabavna i drži pažnju a svoje poente plasira sasvim elegantno, ali koja prosto nema intenzitet drame kakav su imali Injustice, DCEASED ili još uvek tekući Nightwing. Iako se ovde gine, ratuje, ubija itd. Dark Knights of Steel vam neće napraviti ožiljke na srcu kakve ste navikli da očekujete od Taylorovih alternativnih univerzuma i ovo je emotivno manje dinamičan narativ. Šarmantan, svakako, Taylor se vraća nekim svojim omiljenih „shipping“ motivima, sa romansom između Olivera Queena i Dine Lance ali i ponovo preslatko formatiranim, nedužnim lezbijskim odnosom Harley Quinn i Poison Ivy, i ovde ima i mnogo kvalitetno iskorišćene „klasične“ DC istorije, na primer ceo podzaplet sa građanskim ratom na Marsu. No, Dark Knights of Steel na neki način više deluje kao vrlo dobra stilska vežba nego kao revolucionarni rad kakav su bili Injustice ili DCEASED.



Ima Taylor takve momente, naravno, takav je bio i Dark Ages, njegov za sada poslednji rad za Marvel, i Dark Knights of Steel je otprilike sličan po intenzitetu i posledicama, jedan ugodan, prijatan strip u alternativnom univerzumu koji dobro koristi poznate motive i ima dobro plasiranu glavnu poentu, ali koji nema ambiciju da vam resetuje sve što u glavi imate o ikoničkim superherojima. A ponekad je to, jelte, sasvim na mestu.

Putrijeva je svakako otkrovenje ovog serijala sa svojim dinamičnim a lakim, nenatrpanim crtežom, sa likovima koji su jako lepi i zrače dobrotom, sa urnebesno energičnom akcijom i puno elegantih kompozicija. Iako su njene naslovne strane često bile vrlo detaljno rađene i sa jako mnogo kolornog rada, u samom stripu Putrijeva mnogo više obraća pažnju na kompozicije i tempo pripovedanja a kolor je nenametljiv i bavi se prevashodno efektnim osvetljavanjem scena. No, većinu epizoda je na kraju kolorisao Arif Prianto, Indonežanin sa nešto smirenijim tonovima, ali sa jednakom pažnjom da crtež ne optereti kolorom i da kroz boje doprinese njegovoj čitkosti i vođenju čitaoca kroz kompozicije. Ovo je velika vrlina u stripu koji mora da ima i scene masovne tuče a gde čitalac uvek zna kako će mu se oko kroz njih kretati zahvaljujući pažljivoj kompoziciji i kolorisanju. Letering je radio Wes Abbott i naravno da se povremeno zabavljao sa varijacijama na srednjevekovnu goticu ali je tekst uvek čitljiv i pažljivo kolor-kodiran kako bi čitalac znao ko je narator.

Dark Knights of Steel je, dakle, strip koji je prijatno pročitati i u njemu lako uživati. Njegova drama nije trivijalna ali nije ni isforsirano bremenita mukom i težinom i njene poente su da podsete čitaoca kako likovi o kojima čita u ovim stripovima treba da budu heroji i da se tako i ponašaju. Srednjevekovni mitovi su nam i dali mnogo heroja što i danas služe kao predlošci za modernu fikciju pa je ovaj strip fino uskladio svoj seting i radnju. Ako sve to zvuči zanimljivo, blagoizvolite do Amazona pa se poslužite.


 

[Meho Krljic]

Evo šta je sad važno primetiti: iako je tema stripa možda ono što bi mi njemu prvo privuklo pažnju, pa je u tom smislu presudna za to koji ću strip pročitati a koji ne, pokazuje se da ona zapravo nije presudna za to da li ću u tom stripu uživati. Ogledni primer za danas je Unretouchable, sladak i vitak grafički roman izašao Septembra 2022. godine za Graphic Universe, imprint velikog mineapoliskog izdavača dečijih knjiga Lerner Publishing Group, osnovan 2006. godine sa misijom da publikuje grafičke romane namenjene mladim čitaocima koji se još nalaze „u razvoju“. Dakle, ne puke „stripove“ nego nešto za nijansu didaktičkije i možda bliže kulturi glavnog toka. Ali da, naravno: STRIPOVE. Najveći deo Graphic Universe kataloga čine zapravo strip-adaptacije poznatih mitova i legendi, od Kralja Artura i Robina Huda, preko antičkih junaka kao što su Persej i Herkul pa do Ali Babe, Sinbada, Beowulfa, Tora i Lokija... Druga značajna grana njihovog kataloga otpada na „Twisted Journeys“ knjige a koje su zapravo interaktivna, choose-your-own-adventure fikcija sa ilustracijama, no Graphic Universe onda ima i solidan broj prevedenih evropskh radova za decu a onda i američkih autorskih stripova koji se bave autobiografskim ili istorijskim temama (na primer Terrorist: Gavrilo Princip, the Assassin Who Ignited World War I).



Unretouchable nije stvarno autobiografski rad iako je predstavljen veoma veristički i prikazuje nekoliko meseci u životu devojčice koja živi sa majkom u realističnom Njujorku, bez žanrovskih zastranjivanja i estetskih laviranja. Autorka, Sofia Szamosi je i sama originalno Njujorčanka – mada zapravo rođena u San Francisku, a danas živi u Masačusetsu sa mužem, ćerkom i „trozubim Pomerancem koji se zove Breakfast“ – i potpuno je jasno da je ovaj strip u velikoj meri utemeljen na njenom odrastanju u Velikoj jabuci. Ipak, rođena 1989. godine, Szamosijeva je desetak godina starija od protagonistkinje ovog grafičkog romana, Olive, i iskustva kroz koja Olive prolazi nisu nužno identična onima koja je Sofia imala u njenom uzrastu. No, autentičnost prenesenih emocija i misli je ovde na jednakom nivou kao što je u prikazu Njujorka i s obzirom da se radi o temi koja je EKSTREMNO aktuelna u današnjem trenutku povijesne zbiljnosti, i biće verovatno sve aktuelnija kako digitalni alati za manipulaciju slikama, videom, zvukom, glasom itd. budu postajali još sofisticiraniji, Unretouchable je strip za koji imam utisak da svi treba da ga pročitaju. Mladi da ne bi mislili da su usamljeni u svojoj teskobi, stariji da bi shvatili kroz šta mladi prolaze i kako da im pomognu jer, kako kaže i onaj truizam: na mladima sve ostaje, ali mi matori smo oni koji im ga ostavljaju.

Szamosijeva je ilustratorka i slikarka sa istorijom rada za Vice, Loose Threads, Sleek Magazine i druge publikacije ali i više grupnih i dve samostalne izložbe slika (obe održane u Bruklinu), no najpropulzivniji deo njenog rada su fanzini, dakle male, do-it-yourself publikacije posvećene umetničkom izrazu, sa korišćenjem velikog broja različitih tehnika, od crteža i slikanja, preko fotografija urađenih telefonom ali i u automatima za fotografisanje, sa nadevom kratkih priča i pesama. Szamosijeva deluje kao jedan od onih večno nemirnih kreativnih duhova koji moraju NEŠTO da stvaraju – bez obzira da li će im to zaraditi ijedan dinar – inače se ne osećaju živim, pa je njen sajt prepun različitog i zanimljivog grafičkog sadržaja. Unretouchable joj je prvi objavljen strip i ovo je zlata vredno zaranjanje u adolescentski um kako bi na površinu bile izvučene sve one nelagode i muke koje nama matorima mogu da deluju trivijalno ali koje ne samo da umeju i presudno da odrede kvalitet života mladih osoba već i svakako oblikuju dobar deo budućnosti u kojoj ćemo, barem delimično, i mi živeti. Iako Unretouchable ne odlazi preduboko u filozofske diskusije, ovo je strip koji se sasvim časno hvata u koštac sa činjenicom da veliki deo sveta mi danas – a mlade osobe POGOTOVO – percipiramo kroz ekrane i slike na tim ekranima, da je veliki deo našeg iskustva u životu – A MLADIMA POGOTOVO – danas posredovan upravo slikama na ekranima i da to na dramatičan način menja naš odnos prema „realnosti“. Szamosijeva ne poseže za Bodrijarom i Virilijom, ali uspešno hvata neku vrstu epistemiološke strave koju njena protagonistkinja oseća kada pitanje „šta je stvarno?“ počne da se transformiše u „da li je IŠTA stvarno?“, ne odlazeći, pak, predaleko u smeru nekakve paranoidne psihoze i držeći strip sve vreme čvrsto usidren u, pa, stvarnosti. Makar stvarnosti koja DELUJE autentično.



Ta stvarnost je i ono zbog čega ja u teoriji ne bih nikada uzeo u ruke ovaj grafički roman. On priča o letu koje osamnaestogodišnjakinja, Olive, provodi između završetka srednje škole i početka fakulteta, stažirajući, na majčin nagovor (ili, tačnije, majčinu maltene ucenu) u redakciji najpoznatijeg njujorškog modnog magazina. Olive (misli da) želi da postane umetnik, kao što je majčin otac, njen deda bio poznati slikar, ali dedina ćerka, a njena majka ukazuje da je deda dvadeset godina bio komercijalni ilustrator pre nego što su platna počela da mu se prodaju, te da njena ćerka mora da okusi i malo pravog rada i stekne neke marketabilne veštine. Kako je majka urednica poznatog magazina koji se bavi golfom, tako joj u okviru istog izdavača nalazi letnji stažistički posao da pomaže poznatom modnom fotografu koji frilensuje za „Fash“, najpoznatiji modni magazin na svetu, kako kaže naratorka.

Svestan sam da je Netfliks prepun serija sa sličnim zapletom i, da ne bude nejasno, nemam APSOLUTNO ništa negativno da kažem o njima jer one nisu namenjene meni. Ja ih prosto ne gledam, ne razmišljam o njima, ne interesuju me i njihovo postojanje mi ni na koji način ne smeta niti umanjuje kvalitet mog života. No, po istoj matrici, verovatno nikada ne bih u ruke uzeo strip koji se bavi sličnom temom da Szamosijeva nema ovako upečatljiv grafički stil. Kao stari fanzinaš ja sam prosto po prirodi usklađen sa ovim urbano-naivnim grafičkim izrazom, u kome se forsira snažni crno beli kontrast, senčenje praktično ne postoji, figure su oštre a pozadine često deformisane i ne prihvataju pravila perspektive i geometrije, dok su likovi jednostavni a ekspresivni i sve, uprkos primitivnosti i svedenosti, prosto zrači jakim, autentičnim, ISTINITIM senzibilitetom.

Autorka vrlo uspešno kombinuje „stvarnost“ i „fikciju“ tako što ni jedan brend koji se u priči pominje – a brendovi su ovde vrlo važni jer prosto po prirodi stvari čine značajan deo života protagonistkinje u ovom periodu – ne postoji u stvarnom svetu a da nam je opet na prvu jasno šta koji od izmišljenih brendova simbolizuje i signalizuje. Magazin Fash je sličan Cosmopolitanu, društvena mreža Friendi je Instagram a Smartie Pants, firma čije reklame vidimo svuda po gradu kada Olive ide na posao je Victoria’s Secret.

Unretouchable ne prikazuje modni biznis u nekom naglašeno negativnom svetlu, Olive je impresionirana profesionalizmom i „cool“ faktorom fotografa i modela ali i tehničkog osoblja, od osvetljivača, preko šminkerki do ljudi koji rade grafičku obradu fotografija, i njen „internship“ iako urađen pod majčinim pritiskom zapravo se pretvara u sasvim prijatno iskustvo tokom kog ona zaista i stekne neke konkretne zanatske veštine vezane za obradu slika.



No, upravo taj uvid u to KOLIKO se zapravo slike obrađuju pre nego što budu objavljene u magazinima i na društvenim mrežama brendova šalje Olive niz spiralu sve veće sumnje, kako u sebe tako i u čitav svet. Autorka vrlo spretno hvata tu permanentnu tenziju pod kojom (nadajmo se ne BAŠ SVE) mlade osobe žive, sa socijalnom aktivnošću velikim delom prebačenom na društvene mreže i interakcijama koje su iako njima „prirodne“, jer su uz njih odrasle, uvek posredovane slojem digitalne manipulacije, od grafičkih filtera na slikama, pa do izražavanja emocija umetanjem emotikona i emođija u tekst. Ključni element tenzije je svakako ta dimenzija kvantifikovanja nečijeg socijalnog statusa kroz lajkove i slične mehanizme fidbeka a koja čini život mlade osobe znatno stresnijim nego što je bilo za ranije generacije. Nesigurnost u sebe, strah vezan za fizički izgled, telesne proporcije i kvalitet kože, te uspešnost praćenja modernih trendova nisu novi fenomeni, ali danas su oni amplifikovani nemilosrdnim mašinskim kvalifikovanjem njegove vrednosti, onako kako je vidi neposredna zajednica (koja nema više veze sa fizičkom zajednicom u kojoj se jedinka nalazi, a što bi, u teoriji, trebalo da bude oslobađajuće), što može život mlade osobe da pretvori u grozničavu opsednutost fidbekom i jurnjavu za „statusom“ koji se meri hladnim brojkama. Strip jako dobro pokazuje evoluciju koju protagonistkinja prolazi od prvog mobilnog telefona koji je dobila sa deset godina – majka je to opravdala idejom da će biti koristan u hitnim slučajevima – i onda bila opsednuta komunikacijom sa vršnjakinjama putem SMS poruka, pa kroz godine sve „pametnijih“ telefona i aplikacija za komunikaciju koje su veliki deo komunikacije automatizovale kako bi se dolazak do fidbeka, ocene i – potencijalno – male dopaminske nagrade kada su fidbek i ocena pozitivni, što više skratio.

Kombinacija konstantnog življenja u konstantnoj komunikaciji koja se velikim delom sastoji od readymade fraza i kliktanja na „like“ dugme, sa spoznajom da je maltene SVE što u virtuelnom svetu na internetu vidimo digitalno izmenjeno pre nego što smo ga videli dovodi Olive u egzistencijalnu krizu. Kada shvati da su i neki influenseri kojima se na društvenim mrežama divila za autentičnost i otmeni, cool nastup, zapravo nepostojeće osobe kreirane od strane brendova i digitalno dizajnirane da budu neodoljive, njena vera u ljude bude poljuljana, ali, još važnije, njena odluka da se bavi kreiranjem JOŠ „lažnih“ slika, kroz budući umetnički rad, bude dovedena u pitanje.

No, Unretouchable nije DRAMA niti neki drugi žanrovski format, ovo je pre svega slice-of-life narativ u kome se najveći deo priče ionako odvija u glavi protagonistkinje a majka će joj dati trezven savet što će je održati na zdravoj putanji kroz život. Olive neće do kraja stripa učiniti ništa DRASTIČNO ali hoće posmatrati svet iz jedne zrelije perspektive, spoznati svrhu „body positivity“ inicijativa na internetu, pa i početi da lepotu prepoznaje izvan standarda koje društvu diktiraju marketari velikih brendova.



Sasvim je fer reći i da Olive otkriva stvari koje su nama, jelte, iskusnima i namazanima već dobro poznate, no snaga ovog stripa je upravo što ovu priču priča bez cinizma koji je čest kod starijih i koji ih neretko odvodi i u ekstrem da ni u šta više ne veruju i da unapred odbijaju sve nove socijalne trendove kao neautentične, već viđene i osuđene na smrt, ne prepoznajući u njima srž autentičnosti i pozitivnu energiju. Olive, recimo, veoma brzo shvata da je i „body positivity“ nešto što su brendovi u hodu kooptirali i učinili delom svog marketinga ali to je ne čini ogorčenom niti je navede da ovaj koncept odbaci – ona do kraja stripa razume razliku između nečeg autentičnog, poniklog u zajednici i njegovog odraza u korporativnom marketingu i to je jedna od finih i korisnih poenti ove priče.

Ne mogu da pričam u ime mladih čitalaca, ali mislim da je Unretouchable iskrena, autentična i vredna priča koja se dotiče mnogih pitanja što njih tište – identiteta, samopercepcije, oslanjanja na mehanizme pod kontrolom bezdušnih korporacija da biste stekli samopouzdanje i samopoštovanje – i to na zabavan duhovit i, možda i najvažnije, nepatronistički način, dajući im na kraju i neka rešenja koja im možda neće SVE u životu rešiti ali mogu da budu zametak rešenja koja će na kraju oni sami iznaći. Utoliko, mislim da ovo SVAKO treba da pročita, a ja lično sam u ovom stripu, njegovom humoru i iskrenosti, i lepom, grubom crno-belom crtežu uživao. Szamosijeva trenutno radi na autobiografskom stripu Bad Kid koji bi trebalo da izađe, nadam se pre 2025. godine a Unretouchable, uz moje tople preporuke možete kupiti sa neke od od strane autorke preporučenih lokacija.


 

[Meho Krljic]

Nedavno smo pisali o modernim Avengers stripovima i načinu na koji je njihva istorija ponovo prekomponovana da se u nju uključe brojne nove ideje koje je na Kirbyjevu i Leejevu osnovu nadogradio Jason Aaron. No, u NAŠEM svetu, Avengersima je ove godine šezdeseti rođendan pa je Marvel pored svih drugih stvari ovaj lepi jubilej označio publikovanjem miniserijala Avengers: War Across Time a čija je kolekcija izašla početkom Avgusta. Fer je reći da se Kuća ideja postarala da za ovakvu obljetnicu napravi nešto posebno pa je ovo prvi ikada strip koji je za Marvel napisao Paul Levitz, legenda njihovog najvećeg konkurenta, izdavačke kuće DC a koji je, eto i simpatičnog kurioziteta, ipak stariji od samih Avengersa. Samo šest godina, ali dovoljno, rekao bih, da pisanje u ključu Srebrnog doba superherojskog stripa njemu dođe prirodno, s obzirom da je doslovno odrastao čitajući radove koje su šezdesetih radili Kirby, Lee, Heck i druge kolege.



Levitz je jedan od relativno retkih autora svoje generacije i reputacije a koji nikada nije radio za Marvel. No, njegova je karijera bila činilo se neraskidivo vezana za DC, sa više od četiri decenije koje je u ovoj firmi proveo u različitim rolama. Naravno, počeo je kao pomoćnik urednika još kao tinejdžer kada mu je Joe Orlando dao prvu tezgu, da bi tokom sedamdesetih napredovao pa postao urednik magazina Adventure Comics dan pre svog dvadesetog rođendana a onda dve godine kasnije preuzeo uređivanje Batman stripova od legendarnog Juliusa Schwarza. Levitz je paralelno počeo i da piše, pa je i studirao na Univerzitetu Njujork ali je posle tri godine batalio studije jer je želeo da se usredsredi na pisanje. Kao scenaristu verovatno najbolje poznajete Levitza po tome što je autor nekih od najcenjenijih i danas najuticajnijih stripova o Legiji superheroja, a koju je pisao krajem sedamdesetih pa onda kroz najveći deo osamdesetih. Iako se ovom stripu vraćao u više navrata u kasnijim decenijama, uredničke dužnosti a onda stupanje na poziciju potpredsednika i izvršnog potpredsedika cele kompanije, pa posle toga predsednika i izdavača početkom ovog veka su mu oduzimale najveći deo vremena. Vredi naglasiti da je Levitz u svojim uredničkim i izvršnim ulogama bio zaslužan za dovođenje mnogo opasnog talenta u DC, uključujući Marvelove vedete poput Marva Wolfmana, Georgea Pereza i Johna Byrnea, pa onda Keitha Giffena ali i legendarnu urendicu Karen Berger bez koje DC koji danas poznajemo ne bi bio isti, i, naravno, britanca Alana Moorea bez koga angloamerički STRIP koji danas poznajemo ne bi bio isti.

Levitz je 31. Decembra 2020. godine, usred, jelte, pandemijske tmuše na Fejsbuku objavio da se povlači iz DC-ja, navodeći da je 47 godina u ovim ili onim ulogama sarađivao sa firmom a od čega 36 godina kao zaposleni. No, to ne znači da je sasvim odustao i od pisanja, pa je negde do 2021. godine za Valiant izlazio njegov serijal Visitor, a, vidimo sad, ponuda od strane Marvela da uradi strip kojim će biti obeležen važan jubilej je bila suviše dobra da bi joj se reklo ne.

Levitzov partner na crtačkim dužnostima na ovom serijalu je, pa, još stariji od njega. Doduše svega nekoliko meseci: Britanac Alan Davis je rođen Juna 1956. godine (a Levitz Oktobra), i svoje je prve profesionalne radove, posle objavljivanja stripova u fanzinima, imao za magazin Frantic a koji je bio deo Marvel UK izdavaštva. Kao i mnogi drugi britanski frilenseri, Davis je početkom osamdesetih sarađivao sa 2000AD, između ostalog i na Sudiji Dredu, ali je za razliku od većine vrlo brzo uspeo da se nametne Amerikancima kao izuzetan talenat. Veoma bitan deo njegovog rada u osamdesetima vezan je za nekoliko saradnji sa Alanom Mooreom, na Marvelovom Captain Britain, pa onda na 2000AD serijalu D.R. and Quinch i na kraju na Marvelmanu. Davis je jedno vreme radio kao magacioner, paralelno uz crtanje stripova koje je smatrao za hobi ali kada su ga 1985. godine iz DC-ja pozvali da radi Batman and the Outsiders, bilo je jasno da je ovo njegova prava profesija. S obzirom da je pre njega crtač bio Jim Aparo, jedan od najključnijih DC-jevih crtača iz prethodnih petnaestak godina, jasno je koliko je Britanac impresionirao DC-jeve urednike, pa je posle uspešne prve tezge, zajedo sa scenaristom Batman and the Putsiders, Mikeom Barrom, Davis prešao na Detective Comics.



Rad za Marvel došao je nešto kasnije, posle svađe sa DC-jevim uredništvom oko veličine pištolja koji će nositi Joe Chill u tadašnjim epizodama Detective Comics (ozbiljno), pa je Davis prihvatio poziv Chrisa Claremonta da sa njim radi New Mutants i Uncanny X-Men, da bi njih dvojica kasnije lansirali i serijal Excalibur. Davis će na kasnijim epizodama Excalibura debitovati i kao scenarista a većina njegove docnije karijere bila je u radovima bilo za Marvel, bilo za DC, uključujući cenjene naslove poput JLA: Nail ili X-Men: Schism.

Kolore je ovde radila Rachelle Rosenberg, što je, verujem, svedočenje o tome koliko je njena reputacija porasla tokom proteklih par godina i data joj je prilika da radi rame uz rame sa legendama američkog superherojskog stripa, dok je letering pao u dužnost Coryju Petitu. I Rosenbergova i Petit su vrlo pažljivo podesili svoj stil na Silver Age setinge jer je ovo strip koji već na prvoj strani navodi da se događaji u njemu odvijaju odmah posle jedanaeste epizode originalnog magazina Avengers, dakle, negde krajem 1964. godine ako ćemo da gledamo u našem vremenu, i sve u njemu, od sastava tima, preko karakterizacija likova pa do strukture pripovedanja je studiozan pastiš old school superherojštine.

Na trenutak treba i da se zapitamo za koga je zapravo napravljen ovaj strip? Tačno je da je nasleđe prošlosti jedan od glavnih elemenata kapitala moderne superherojštine ali ljudi koji su mogli čitati Avengers broj 11 u vreme kada je izašao su danas u svojim šezdesetim i sedamdesetim godinama. Avengers: War Across Time na neki način potvrđuje ono o čemu često pričamo, kako američki superherojski strip izrazito pati od problema gerontokratije, odnosno da su i autori i publika stariji nego što bi bilo prirodno, pa mnogi savremeni stripovi zapravo samo prepričavaju stripove stare pola veka ili polemišu sa njima. No, Avengers: War Across Time nije čak ni to, ovde nema naglašeno postmodernog čitanja originalnih predložaka, poigravanja sa starinskim tropima ili nekakvog esejističkog analiziranja old school superheroja. Ovo je potpuno strejt, po tonu i svetonazoru veoma verna rekonstrukcija Avengersa iz Srebrnog doba gde je jedini detalj što ukazuje da se radi o modernom stripu činjenica da ovde imamo jedan zaplet koji traje pet epizoda, a što je u ono vreme, sa mnogo komprimovanijim pripovedanjem, bilo veoma retko i postaće uobičajeni deo superherojske naracije tek sedamdesetih godina.



No, da odgovorim delimično na pitanje iz prošlog pasusa: ovaj strip je DEFINITIVNO za mene. Ja sam inače prilično sumnjičav kada moderni scenaristi i crtači uzmu da rade pastiše i rekonstrukcije Silver Age stripova jer to često ispadne namešteno, neprirodno, isforsirano, odglumljeno, jednom rečju, jelte, KRINDŽ, ali Levitz i Davis nisu „moderni scenaristi i crtači“ i mada njihov današnji stil i pripovedanje ne mogu da se nazovu srebnodobnim, očigledno je da nemaju problem da se Srebrnom dobu vrate sa puno uverljivosti. I onda Avengers: War Across Time uspeva da bude čista zabava neopterećena ikakvim ambicijama da tu sad nešto komentariše ili dekonstruiše, ovo je „glup“ superherojski strip u kome se ogroman sukob sa bićem iz druge dimenzije dešava jer ostareli poštar ne spusti paket sa poštom kako treba na pult gde je mislio da ga stavi, a to čak nije ni najveći sukob u ovom stripu. Avengers: War Across Time je, kako su to često bile rane epizode Avengersa, strip koji je 80% borba, u kome je zaplet bitan samo koliko je bitno da naše junake prevede iz jednog borilačkog set-pisa u drugi a karakterizacije su jednostavne i energične.

Utoliko, iako se „rat kroz vreme“ iz naslova odnosi na Kanga Osvajača, old school negativca iz Marvelovih stripova šezdesetih (danas aktuelizovanog pojavljivanjem u trećem filmu iz Ant-Man serijala), a koji, znamo, sedi u budućnosti, osvaja svemir ali i putuje kroz vreme da bi pronašao važne resurse koji će pomoći njegovim osvajačkim ambicijama, ovde se ne ratuje baš SAMO sa Kangom i veliki deo stripa otpada na potpuno nevezan sukob sa Sindrijem, „kraljem patuljaka“ koji je greškom prizvan na Zemlju i ubeđen je da je Thor to učinio iz zlobe, pa kreće pičvajz u kome Bog groma otkriva da kovač što je napravio njegov čekić zapravo ima moć i da ga kontroliše...

Ako tražite nekakav lukav način da se sve to poveže u nekakvu metapriču, pa, Levitz i Davis u finalu zaista prave sponu sa istorijom Avengersa i padanje kroz vreme starom timu pokazuje buduće, veličanstvene verzije Avengersa koje će spasti vasionu i multiverzum od pretnji više puta. Ovo je simpatičan momenat kojim se obeležava jubilej i legat, i Davis ovde crta MNOGO budućih superheroja sa MNOGO elegancije, ali ovo je samo još jedna luda avantura za tim koji tokom pet epizoda prolazi kroz toliko akcionih scena da niko ne može da zameri Avengersima što se kasnije neće sećati onog što su videli. Hoću reći, ovde nema nekog BIG PICTURE napora da se prošlost Avengersa uokviri na originalan naćin i ovo je zaista strip koji svoj fokus stavlja na činjenicu da su Avengersi pre svega nepokolebljivi borci protiv onih koji bi da tlače slabije, pa se najbolje i najčistije ova njihova priroda realizuje baš u borbi.



Avengers: War Across Time podseća na to da su stripovi Srebrnog doba i zapravo do duboko u sedamdesetima veliki broj svojih stranica posvećivali akciji pa iako ovde ima vrlo lepo umetnutih momenata niže dinamike – partikularno sa Hankom Pymom i Janet Van Dyne koji su ovde još uvek srzmerno mladi i zaljubljeni i dobijaju momente intime i dijaloga koji nisu samo dovikivanje u borbi – najveći deo stripa otpada baš na akciju. Ne znam koliko tako nešto prija nekom mlađem čitaocu, ali meni, odraslom na ovakvim stripovima je veoma lepo leglo to kako Levitz i Davis stručno režiraju scene borbe, vodeći Avengerse kroz niz sukoba sa robotskim Hulkom, Sindrijem, Lava ljudima, Kangom i dajući svakom od heroja prilike da zablistaju. Leejev, Kirbyjev i Heckov rad na ranim Avengersima je, ne treba da zaboravimo, bio obeležen novim (za ono vreme) pristupom superherojštini, gde su članovi tima zapravo bili nekompatibilne, svojeglave individue sa mnogo unutrašnjih dilema i nesigurnosti i gde je pronalaženje sinergije između ljudi sa različitim moćima na bojištu bilo istovremeno karakterni rad i pokazivanje čitaocu kako ljudi sa vrlo divergentnim veštinama mogu u okviru tima da se dopunjuju i da niko od njih, uprkos unutrašnjim sumnjama u sebe, nije višak niti vredi manje od drugih.

Levitz i Davis ovo savršeno rekonstruišu i već prvi veliki sukob, sa pomenutim robotskim Hulkom pokazuje članove tima, od najvećeg (Giant Man) i najsnažnijeg (Thor) pa do najmanjeg i najslabijeg (Wasp), kako smisleno učestvuju u očajničkoj bici sa bićem koje se na kraju poražava dovitljivošću, u trenutku kada deluje da su naši junaci na korak od poraza.



Ovo nije „originalni“ Avengers tim, jer se sastav i u ono vreme brzo menjao, i ovde Avengerse čine „velika trojka“ (Iron Man, Thor i Kapetan Amerika) zajedno sa Giant Manom i Wasp i Levitz se jako zabavlja sa ovom postavom, perfektno omažirajući Leejev pompezni stil pisanja i pogotovo dijaloga.* I ovo je zapravo važnije nego što se na prvi pogled čini jer u 2023. godini način na koji su Avengersi pričali u 1964. može da deluje bespomoćno zastarelo ili, još gore, kao parodija na Avengerse iz šezdesetih. Levitz izbegava obe ove zamke, hvatajući energični, veći-od-života stil dijaloga koji je Lee patentirao, ali mu dajući dovoljno modernog senzibiliteta da ne deluje isforsirano.
*srećom, scenarista pravi ispravan izbor i izbegava da u titlovima prepričava dešavanja sa slika, kao što je često bio slučaj u šezdesetima i sedamdesetima, puštajući Davisov crtež da radi za sebe

Ovo je pogotovo primetno u činjenici da je Wasp (dakle, Janet Van Dyne) sklona stalnom flertovanju sa maltene svakim superherojem koji joj uđe u vidno polje, ne stideći se da i pred svojim, jelte, intimnim partnerom Hankom Pymom (Giant Man) salivira na Thora ili Kapetana Ameriku ali i da im upućuje sugestivne komentare. Ovo je VRLO LAKO moglo da ispadne neprijatno, neugodno i krindži, da Janet prikaže kao nekakvu seksom opsednutu kuguarku koja namerno kukolduje svog, jelte, čoveka, a što bi opet neki tumačili kao opravdanje za kasnije instance partnerskog nasilja u ovim stripovima, ali – nije. Levitz ovde apsolutno savršeno hvata bezbrižni duh flerta šezdesetih i prikazuje ovu ženu kao samouverenu, samovlasnu ali i posvećenu Hanku, bez osećanja obaveze da sve vreme gleda u pod i klima glavom kad on mensplejnuje stvari. Na ovaj način Wasp se pokazuje kao ravnopravan član superherojskog tima i nije svedena na puki seksualni ukras.



Ima tu još finih karakternih momenata, posebno jer se ovde podvlači, bez potrebe da se eksplicitno objašnjava, kako su Avenegersi još uvek zapravo nov tim, koji tek gradi odnose i poverenja između članova, pa su i momenti u kojim Tony Stark u oklopu Iron Mana priča o sebi u trećem licu i naglašava da je on samo skromni Starkov telohranitelj beskrajno simpatični i briljantno hvataju taj haos rane faze Avengersa, pre nego što je tim legitimno počeo da nosi titulu najvećeg superherojskog tima na planeti.

Levitz je u najavama pominjao da je veliki deo spisateljskog zanata naučio čitajuči upravo rane Avengerse Stana Leeja, Jacka Kirbyja i Dona Hecka, ali ponovo treba podvući da njegov scenario i dijalozi uspevaju da ostave utisak svežine i ako ne BAŠ savremenosti, onda da ne deluju otužno zastarelo. Slično, Davisov crtež i naracija su ne puko precrtavanje Kirbyjevih ili Heckovih kompozicija već jedna smislena ekstrapolacija i dovođenje ovog senzibiliteta u moderno doba. Naravno, kostimi su ekstremno verni originalima*, ali Davis, recimo, ne radi previše sa pozadinama kada to nije neophodno, fokusirajući se na likove i njihove ikonične energije, nudeći strip koji ima jaku crtu te dobrohotne naivnosti koju su Avengersi imali šezdesetih, ali bez pornografskog fokusiranja na nju. Ovo je pripovedano tečno, prirodno, i sa pogotovo borbenim kompozicijama koje su urnebesno zabavne, naročito uz jake, intenzivne kolore Rosenbergove i Petitove old school zvučne efekte. Ponovo, možda neki mlađi i moderniji čitalac ovo neće doživeti kao ja, ali MENI je Davisov crtež ovde bio pravi melem za oči, sa gomilom scena borbe koje bih odmah stavio na zid.
*malo sam pišnuo od miline videvši Thorov old school kostim sa četiri kruga na prsima junačkim i čizmama koje imaju i štitnike za kolena, a da ne pominjemo Iron mana na koturaljkama!!!!!!!

Avengers: War Across Time, da zaključimo, ne govori skoro ništa novo i nečuveno u vezi sa Avengersima. On nije zaista nekakva kontemplacija o šestodecenijskom postojanju ovog tima i toga gde je, nakon skromnih početaka, on sve stigao i šta je postigao. On je proslava njihove rane energije, jednog nesputanog spektakla dinamike i jednostavne, upečatljive karakterizacije, kojima su superherojski stripovi šezdesetih formirali svoj osobeni identitet a na kome i danas gradimo u različitim medijima. Kao takav on je svakako nostalgičan i njegova recepcija zaista u mnogome zavisi od toga imate li ikakvu sponu sa „starim“ Avengersima. No, ako imate – a ako ste ovaj tekst čitali sve do ovde onda verovatno imate – verujem da je uživanje zagarantovano. Amazon kolekciju prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Volite li robote, drsko ambiciozne naučnofantastične univerzume, egzistencijalnu melanholiju, kinematsku akciju i zarazne a varljivo jednostavne trilerske zaplete koji vas u poslednjem činu iznenade neočekivanim preokretima? Sigurno volite, inače zašto biste uopšte bili ovde! A kad ste već ovde, kucnuo je čas da nešto kažemo o serijalu The Kill Lock koji IDW izdaje već nekoliko godina uz, rekao bih, nedovoljno naglašen hajp, s obzirom da je u pitanju strip koji izaziva urnebesno oduševljene erupcije, jelte, oduševljenja kod svakog ko ga uzme u ruke. Kako je kolekcija drugog šestodelnog serijala dostupna još od Marta ove godine tako je i krajnje vreme da vam ukažemo na najbolji IDW-ov strip koji izlazi poslednjih godina a koji, statistički gledano, verovatno niste čitali.



The Kill Lock je svoj prvi šestodelni serijal dovršio 2020. godine i usred pandemijskog haosa imao svoju prvu kolekciju. Kritike su bile izvrsne ali imajući u vidu da je ovo dolazilo od strane izdavača možda i nepravedno poistovećivanog samo sa stripovima rađenim po licenciranim propertijima, kao i da je strip izlazio u periodu, činilo se, fatalnog urušavanja distributivne mreže na direktnom tržištu stripova u Severnoj Americi, fer je reći da je The Kill Lock prošao srazmerno nezapaženo. No, dobio je izvrsne kritike i praktično svi koji su ga čitali su imali samo reči hvale za njega pa je tako i nastavak, The Kill Lock: Artisan Wraith bio snažno pozdravljen kada je počeo da izlazi prošle godine. Sa kolekcijom urađenom za ovaj drugi šestodelni serijal proletos, i jasnim signalima da će ovo biti u najmanju ruku trilogija, odbrojavanje do najave sledećeg miniserijala traje već nekoliko teških meseci...

Autor kompletnog scenarija, dijaloga, crteža i kolora u The Kill Lock je Livio Ramondelli, još uvek mlad i perspektivan ilustrator koji je diplomirao na državnom univerzitetu Pensilvanija a zatim dobio i master na Akademiji umetnosti u San Francisku, time se svrstavajući u onu  ligu crtača stripova koji u to što rade unose dah akademske ozbiljnosti. Istini za volju, „slikarski“ stil u stripovima makar jednako često ume da smeta koliko i da bude efektan, tako da to samo za sebe nije preporuka. Ramondellijeva preporuka je, pored činjenice da je SUMANUTO posvećen svom radu (čitav prvi serijal je napisao, nacrtao i obojio pre nego što ga je ponudio IDW-ovom uredniku kao pič), pa, to što je u pitanju jedan od savremenih crtača koji umeju da neživoj tvari daju, pa, život.

Odnosno da robote nacrtaju tako da čitalac ne samo prepozna emocije na nominalno bezizražajnim karoserijama, već i da sam iskusi emocije koje nije očekivao. The Kill Lock je grandiozna spejs opera u kojoj roboti modelovani po uzoru na srednjevekovne teške oklopnike govore u oblačićima ispunjenim teškim gotskim pismom, ali The Kill Lock je istovremeno i strip u kome će nema scena u kojoj se dva robota drže za ruke u vašem grlu proizvesti knedlu što neće tako lako sići gde treba. Šta je živo a šta mrtvo je manje bitno pitanje u ovom serijalu – a da bude jasno, među silnim planetama na koje će nas priča ovde odvesti, nećete videti ni jednu jedinu organsku formu života tokom dosadašnjih dvanaest brojeva – koliko je bitno pitanje kako se živi i za šta se živi – i umire. A svi likovi su roboti. Neki od njih sa problemom adikcije. Neki od njih psihopate. A svi interesantni, ŽIVI i višeslojni. Uključujući pomenute robote dizajnirane po uzoru na srednjevekovne oklopnike sa svojim krutim, konzervativnim religioznim diskursom i prezirom za sve ostale tipove robota koje smatraju niščim i spremni su na prvi znak opadanja moralne čistote da spale površine čitavih planeta. Ima tu jedna scena u prvom serijalu kada grupa likova dolazi na planetu na kojoj je izvršen praktično totalni genocid i jedan od njih – šokiran i uplašen – pita robota koji je u njemu učestvovao da li je sve ovo on napravio, na šta ovaj skromno odgovara da nije sve „nego samo onu polovinu tamo“. A taj robot je, možda ćete se iznenaditi, jedan od najmoralnijih, najrelatabilnijih likova u celom serijalu prepunom likova koji su ubice, adikti, psihopate, religiozni frikovi i, pa, opet ubice, ali u službi režima, a u kojima svima čitalac uspeva da nađe osnov za refleksiju, promišljanje njihovih svetonazora, empatiju sa njihovim emocijama, čak i za identifikaciju.



O The Kill Lock i Liviju Ramondelliju je nemoguće govoriti a da se ne pomene strip serijal Transformers. IDW je, među silnim licenciranim propertijima po kojima radi stripove – Star Trek, Godzilla, My Little Pony, Teenage Mutant Ninja Turtles, Sonic the Hedgehog itd. – napravio jedno od najvećih iznenađenja tokom protekle decenije kada je strip za koji biste na neviđeno rekli da je puka derivativna eksploatacija propertija iz osamdesetih zasnovanog na dečijim igračkama, a koji danas u životu održavaju sve besmisleniji filmovi Michaela Bayja, pretvorio u nijansiranu, smelo osmišljenu kosmičku sagu o ratu između robota koji su, pa, imali emocije, ali i filozofska promišljanja, kompleksna društvena uređenja, jedan čitav, pa, univerzum ideja i koncepata.

Ramondelli je bio samo jedan od autora koji su radili na Transformersima tokom onog što je danas poznato kao druga i treća faza ovih stripova i svakako ne arhitekta ovog strip-univerzuma ali je njegov upečatljivi, polu-slikarski stil bio jedan od važnih elemenata prijemčivosti tih stripova, a nijansiranje karaktera i smeli filozofski koncepti su onda u The Kill Lock izdignuti na potpuno novu razinu.

The Kill Lock se događa u galaksiji – ali možda i univerzumu – u kojoj se sva društva na svim planetama zasnivaju na robotima. Organski život kao da uopšte ne postoji – osim MOŽDA u jednom notabilnom izuzetku – ali robotsko društvo koje je rašireno kroz mnogo zvezdanih sistema utemeljeno je na relativno tvrdoj hijerarhiji. Roboti su razdeljeni na klase od kojih svaka ima svoje mesto u sistemu, svoje dužnosti ali i svoje kapacitete, i život, pa, nije lak za one na dnu društvene lestvice. Klasa je ovde, skoro bez izuzetka, sudbina i diktira mesto u društvu, socijalno okruženje u kome ćete živeti, ali i ekonomske realnosti u kojima ćete na posletku umreti. Većina robota iz nižih klasa ovo ne dovodi u pitanje i doživljava ga kao naprosto datost: radnici su tu da rade, blokovi su tu da se na njima testira nova tehnologija, wraithovi su tu da iskorenjuju nemoral, a artisani tu da dizajniraju nove, unapređene verzije robota u svim klasama i, pošto su u pitanju inženjeri, ali delom i naučnici pa i umetnici, oni su neka vrsta društvene elite koju su kreirali sami „forgeri“, rasa koja je MOŽDA zapravo organska (ali nismo videli ni jednog njihovog celog predstavnika u ova dva minija), i koji, u ime forgera vode društvenu evoluciju. No, kako jedan od likova jetko primećuje: ovo društvo je imalo resurse da gradi budućnost ali je umesto toga počelo da ga koristi da kažnjava nedovoljno dobru sadašnjost. Svako klizanje u totalitarizam kao premisu ima viziju svetle budućnosti koja se zatim pretvara u fetiš čije se neobožavanje kažnjava...



Čovek bi pomislio da je društvo robota, znate već, uredno i uređeno, mašinski precizno i lišeno spiritualnog šuma, emotivne haotičnosti i moralnih kovitlaca koji karakterišu ljudsko društvo, ali zašto bi bilo tako? Nije samo biologija ono što čini naše društvo takvim kakvo jeste, već, makar jednim značajnim delom, upravo naše upinjanje da se izdignemo iznad biologije, da dokažemo da ima nečeg s onu stranu propadljivog mesa i hormonskih koktela što šibaju kroz naš krvotok. Utoliko, ako su ove robote inicijalno napravili LJUDI ili makar nešto dovoljno slično ljudima, onda nije nekakvo veliko čudo da je njihovo društvo htelo-ne-htelo nasledilo brojne nesavršenosti, neodređenosti, nedorečenosti i ostale ne-formulacije koje karakterišu ljudsko postojanje. Na kraju krajeva, danas već iskustveno znamo da veštačka inteligencija ne samo da često i urnebesno greši već i da je prepuna ugrađenih predrasuda koje je sprečavaju da zaista uči na svojim greškama.

Ovo sve pišem jer bi inače možda delovalo preterano ako bih rekao da je društvo robota koje zatičemo u ovom stripu fašističko, bez razumevanja da je ono usvojilo klasne podele, hijerarhizaciju zajednice i njoj sledstvenu raspodelu vrednosti ne kao „prirodno“ najbolji način da se maksimizuje efikasnost korišćenja resursa, već kao naprosto refleksiju ljudskog društva koje je sebe ugradilo u robotsko, sa svim svojim nesavršenostima, iracionalnostima i fatalnim predrsaudama. A da je fašizam, kao sistem maksimizacije korišćenja dostupnih resursa, uvek težio jednoj idealizovanoj verziji kapitalističkog društva, modifikovanoj, u Musolinijevom slučaju verovanjem u moć korporativne države, u Hitlerovoj u izopačenu verziju socijalističke redistribucije vrednosti. U svakom od primera, ova društva su padala na ispitu, jelte, pravičnosti, kreirajući, sistemski, subpopulacije povlašćenih i diskriminisanih i ugrađujući ne samo u praksu već u fundamentalne dokumente koji bi se bavili definicijom i dosezanjem pravde u društvu te blokove predrasuda i diskriminacije.

The Kill Lock prikazuje ovakvo društvo sa nivoa, jelte, tla, prateći u svom prvom serijalu vrlo neobičnu grupu od četiri robota koje je spojio samo puki splet okolnosti... ili makar tako deluje na početku.

Jedna od odlika birokratizacije i otuđenja sistema od društva je svakako apstrakcija upravljanja silom i kažnjavanja individua koje krše zakone ili konvencije. Koliko god javna bičevanja ili kamenovanja bila UŽASNE prakse u istoriji ljudske civilizacije, ona su zahtevala izvestan nivo učešća zajednice u sprovođenju kazne pa time i distribuciju odgovornosti za svirepost kroz njene članove. Današnje kazne za prestupe su humanije ali su i prerogativ od zajednice potpuno otuđenog birokratskog sistema za koji je teško reći je li zaista „pravedan“ i najviše što se može učiniti je da se vode statistike o njegovim aktivnostima. U univerzumu The Kill Lock napravljen je korak dalje, ingeniozno izmeštajući kaznu čak i iz birokratskog sistema i vraćajući je samim prestupnicima.

Naime, prestupnici za koje sud odluči da su zavredeli najtežu kaznu, smrtnu, ne bivaju ubijeni od strane nadležnih organa, već se njihove elektronske komponente vezuju posebnim protokolima za još tri osobe sa istim presudama, kreirajući tako grupe od četiri osobe koje se ne poznaju, ali koje su sada fatalno spojene jedna sa drugom tako da ako jedna, iz bilo kog razloga, umre, ostale tri i same umiru istog trenutka. Ovo je ingeniozan* koncept jer, u teoriji, tera najgore prestupnike da od tog trenutka nadalje žive praktično svetačkim životom, izbegavajući bilo kakve sukobe ili bilo koju vrstu rizičnog ponašanja, uz podršku ostala tri člana grupe, ali u praksi kreira celoživotnu tenziju i život pod stalnim stresom svesti o smrtnoj kazni koja neumitno dolazi samo se ne zna kada, kako i ZAŠTO.
*literarni



Sistem ovim pere ruke i može da plauzibilno tvrdi da je osuđenicima dao izuzetnu novu šansu da se poprave, dok istovremeno čitalac stripa svedoči intenzivnom mentalnom pritisku i, faktički, celoživotnoj torturi koju ove osobe nadalje dobijaju, osuđene na život u krugu drugih koje ne poznaju i na stalni strah.

Pokretački motiv priče u prvom serijalu je što je jedna od četiri osobe osuđene na ovu kaznu u grupi koju pratimo – dete. Zašto roboti imaju „decu“ ili, kako ih oni zovu „nedovršene“ robote, nije naročito detaljno objašnjeno ali genij ovog stripa i jeste u tome da nam nudi plauzibilno robotsko društvo gde vidimo robote koji se odaju piću ili kocki, pate od mentalnih poremećaja i zgražavaju se na pomisao da je „dete“ deo najteže kazne koju društvo poznaje i da ne propitujemo svaki detalj, jer su svetovi ubedljivo prenaglašeni u žanrovskom smeru a likovi nagalašeno ubedljivi u svom žanrovskom izrazu.

Prvi serijal nam dakle prikazuje grupu u kojoj je jedan magacinski radnik, jedno dete, jedan artisan i jedan wraith, četiri klase robota koje generalno ne bi bile ni u istoj prostoriji u normalnim uslovima, i njihovu komplikovanu, skoro nemoguću potragu za apokrifnim „lekom“ o kome se šuška u urbanim mitovima, a koji pomaže da oni koji su nepravično osuđeni na ovu kaznu, mogu nje da se ipak spasu. Iako je svako od njih tu legitimno kriv za nešto (sem klinca, jer kako klinac može da bude kriv za išta?) i niko od njih nije „dobra osoba“, ideja da će se svi složiti da klinac ovo nije zaslužio i da lek traže prevashodno zbog njega praktično svima njima zvuči najbolje kada se izgovori naglas.

Livio Ramondelli je apsolutno briljantan u tome kako jednu kompleksnu postavku uspeva da svede na srazmerno jednostavan literarni motiv i zaplet koji je jasan i lak za praćenje a onda da ih tokom pripovedanja postupno transformiše sve dok čitalac sebe ne uhvati kako stoji razjapljenih usta shvatajući da je sve vreme gledao u pogrešnu stranu. The Kill Lock ovo postiže s jedne strane tim fantastičnim vizuelnim dizajnom koji svetove na kojima žive roboti prikazuje kao urnebesno kompleksne košnice metala i elektronskih komponenti, sa dizajnom robota koji je fantastično evokativan, često na granici karikature, ali uvek tako da se ne pitate šta je ispod površine i da li bi stvari BAŠ tako funkcionisale u hipotetičkom stvarnom robotskom društvu. Ovo je Heavy Metal pustolovina u najmanje tri smisla, uključujući da bi magazin Heavy Metal bio počašćen da je ona izašla u njemu, sagrađena na decenijama internalizacije ideje da su roboti jasna, samorazumljiva metafora za ljudskost koju je neki techbro pokušao da svede na statistike i algoritme. A Karel Čapek čak nije ni znao za izraz techbro. Drugim rečima: nema nikakvog smisla da wraithovi budu dizajnirani po uzoru na srednjevekovne oklopnike osim što je ovo društvo robota u kome se srednjevekovno shvatanje morala i kazni koju čitave zajednice moraju da pretrpe (često potpuno nestajući tokom tog trpljenja) smatra podobnim jer je neko negde zapisao da se time maksimizuje, jelte, efikasnost korišćenja resursa.



Sa druge strane, Ramondelli je prosto bezobrazno dobar pripovedač. Vizuelno, da: ovde ima mnogo scena bez teksta koje su kao slikarska platna u pokretu, oživljena pa naterana da ekspoidiraju (mada, kako sam gore već rekao, ima ovde i mnogo tihih, elegičnih scena bez reči), ima mnogo „izraza lica“ robota, položaja tela robota i generalne „glume“ robota koji likovima daju neverovatnu ekspresivnost i jasne emocije, čak i kada robot o kome pričamo nema ništa što biste nazvali licem. Ali i tekstualno – jer neke stvari priroda jednostavno obdari bogatije nego nas ostale.

Ramondellijevi dijalozi su sočni, moćni, puni karaktera i uspešno zabacuju udice na koje se čitalac peca samo da bi, batrgajući se na obali sat vremena kasnije počeo da shvata šta su određene rečenice stvarno značile i šta su likovi stvarno mislili. A ovo je bitno jer likovi ovde, makar neki od njih, imaju vrlo komplikovane, za vas, ali i za druge likove, na početku zbilja nezamislive agende. The Kill Lock je, pokazaće se do kraja prvog serijala, zapanjujuće kompleksna simultanka šaha u kojoj većina igrača nije bila ni svesna da učestvuje do pred kraj i urnebesna vožnja toboganom u kojoj ćete bar pet puta promeniti mišljenje o likovima, prvo ih mrzeći jer su arogantni i lišeni saosećanja, onda ih pravdajući, onda im se diveći pa ih opet mrzeći i tako u krug. Priča u kojim likovi imaju ovakav prostor da rastu i menjaju se ima zbilja premalo u savremenom američkom stripu a The Kill Lock pritom to uspeva da uradi sa ROBOTIMA koji u nekim momentima čine da se naglas smejemo, onda hoćemo da zaplačemo, pa stanemo i zapanjimo se jer prosto nismo videli da ovaj kosmos ima mesta i za TAKVE ideje. Kada u drugom serijalu vidimo kako predvodnik najopasnije klase robota poznate ovoj civilizaciji – klase koja spaljuje po kazni čitave planete, čija su tela pravljena od legure metala za čiju rudu samo ta klasa zna gde se može naći – izražava plauzibilan, kredibilan strah od nečega za šta ostatak galaksije nije znao ni da postoji ovo je momenat u kome se pitate ima li kreativnost Livija Ramondellija neke granice.



A, da budem iskren, The Kill Lock: Artisan Wraith je nastavak sa kojim nisam bio siguran kuda uopšte može da se ode. Prva priča je imala srazmerno jasan i zaokružen kraj, ali to na stranu, pretpostavka da nastavak može da ima istu meru začudnosti i ingeniozno vođenog zapleta tako da u radnju budemo uvučeni jednom pretpostavkom ali na drugu stranu izađemo sa sasvim promenjenom vizijom mi je delovala kao previše optimistička. Ramondelli, nekom magijom, i po drugi put uspeva da postigne isti rezultat, doduše, sada izdižući priču do kraja na još viši, epskiji nivo, sa čitavim kosmosom kao platnom na kome se ona slika, ali uspevajući da sačuva taj kritični fokus na likovima. Štaviše, on to radi uz uvođenje NOVIH likova – u drugom serijalu su nominalno protagonisti dvoje plaćenih ubica koji rade za „vladu“ – uspevajući da nam i njih približi kao kompleksna, višeslojna bića (napravljena od metala, baterija i elektronskih sklopova) i uspevajući da i u priči u kojoj se pominje biće što je jednom ubilo praktično sav život u (jednom?) univerzumu ima jasnu i opipljivu moralnu srž za koju čitalac može da se snažno uhvati pa da je premeće po mislima dok okreće stranice i stranice na kojima ogromni borbeni roboti silaze na planete u brodovima oblikovanim poput viteškog šlema i na njima masakriraju sirotinju i nejač, sve u ime ideala društva toliko dalekog da čak ni robotske inteligencije na kraju ne uspevaju da za njega pronađu prave argumente.

The Kill Lock je brutalan ali nadahnjujući strip u kome i najgori likovi u nekim momentima imaju bljeskove ljudskosti što proziru kroz metal i rđu, on je duhovit a bez komedijaškog kreveljenja i intrigantan sa svojim misterijama kojim ne mora da nametljivo paradira ispred čitaočevog lica. U Ramondellijevoj izvedbi worldbuilding i karakterizacija, tempo dijaloga i dinamika grafičkog pripovedanja rade u gotovo savršenoj sinergiji i The Kill Lock je primer naučnofantastičnog stripa koji u punoj meri koristi žanrovske premise da progovori mnogo toga o društvu, veri, pravdi, samovlasnosti, lojalnosti i moralu, a da istovremeno gotovo nestvarnom lakoćom izbegava zamke žanrovskih readymade rešenja i stereotipova. Uz dvojicu leterera koji su radili iz sve snage da isprate njegov originalni dizajn, Ramondelli je skoro potpuno samostalno kreirao jedan od najboljih stripova koji su izašli u ovoj deceniji i nametnuo se kao autor sa kojim morate vrlo ozbiljno računati. Ne znam kada će naredni nastavci krenuti da izlaze ali urgiram da do tada date šansu ovom stripu. Prva kolekcija je na Amazonu ovde, a druga ovde.


 

[Meho Krljic]

Danas pričamo o u Junu izašloj kolekciji šestodelnog Imageovog serijala Junkyard Joe a koji predstavlja drugu etapu u nečemu što je veliki creator-owned projekat za čoveka koji je oblikovao ogroman, možda i presudan deo narativa, istorije  i generalno senzibiliteta DC-jevih stripova u ovom veku. Pričam o Geoffu Johnsu, naravno, za kogA je fer reći da je „pobedio“ u borbi za prevlast u kompaniji DC i da je posle odlaska Dana Didioa iz firme Johnsovo prisustvo, iako je i on sam 2018. godine zvanično prestao da bude predsednik i „glavni kreativni oficir“ kompanije DC Entertainment, sada moguće osetiti u praktično svim stripovima koje DC izdaje. Johns je definitivno vezao svoju sudbinu uz DC i Warner a napuštanje izvršne pozicije u firmi je zapravo bio verovatno najbolji potez koji je mogao da povuče, sebe izmeštajući iz krvavog korporacijskog preslaganja radnih mesta i reorijentacije prioriteta koje će uslediti tokom pandemije i nakon spajanja Warnera i Discoveryja, a opet se pozicionirajući kao nezaobilazni igrač kada se radi o prevođenju DC-jevih stripova u bioskop i na televiziju. Johnsova producentska kompanija Mad Ghost Productions* je utemeljena odmah posle njegovog odlaska iz DC Entertainment sa vrlo eksplicitnim ciljem da se fokusira na DC-jeve propertije i njihovo transformisanje u filmske i televzijske projekte, ali i na produkciju novih stripova za DC onako kako Johnsu to odgovara. Johns će tako biti potpisan kao izvršni producent na većini DCEU filmova napravljenih i nakon njegovog odlaska iz DC Entertainment, a onda i na svim televizijskim serijama, dok je Stargirl – seriju baziranu na stripovskoj superheroini koja je nastala kao posveta Johnsovoj sestri poginuloj u padu putničkog aviona polovinom devedesetih – i napisao.
*Ne znam koliko je ovo relevantno, ali drugi bataljon 24. američke marinske divizije, a koji se borio u Iraku početkom veka ima nadimak Mad Ghosts i korespondirajući merčandajs sa iskeženim duhom koji drži u rukama Tommy Gun. S obzirom da ovaj strip zapravo demonstrira iznenađujuće visok nivo loženja na američku vojsku – doduše ne na konkretno marince – možda je sve to povezano i Johns je zapravo zaljubljenik u vojsku...



Ima smisla da će spretni biznismen i, bez obzira šta ja mislio o velikom broju njegovih stripova, plodni i cenjeni scenarista, imati dugoročne i detaljne planove za eksploataciju intelektualnog vlasništva koje nije njegovo (ali je on dobrim delom doprineo njegovom razvoju i popularnosti), na obostranu korist, ali je i osvežavajuće videti da Johns ima i kreativne planove koji nisu vezani za DC već za njegove originalne ideje i koncepte.

Junkyard Joe je, rekosmo, drugi deo nečega što se za sada još uvek zove „neimenovani“ univerzum i pretpostavka je da će biti konsolidovano kroz nekakav događaj koji, ako je verovati šturim tizerima u okviru ove kolekcije, može da se zove Unknown War. Prvi deo je bio takođe šestodelni serijal (naravno, isto na Image Comicsu), Geiger kreiran 2021. godine i naširoko reklamiran i kao prvi nezavisni strip koga će Johns raditi posle više od decenije DC ekskluzive, ali i kao ponovno ujedinjenje tima koji je kreirao važni DC-jev rad, štaviše „nastavak“ Watchmena i njihovo konačno privođenje „zvaničnom“ DC multiverzumu – Doomsday Clock.

O Geiger ćemo pričati ovih dana ali britanski crtač Gary Frank, koji je sa Doomsday Clock podsetio zašto je toliko cenjen, je nacrtao i Geiger i Junkyard Joe i predstavlja dobrodošlu kreativnu i estetsku sponu između dva serijala koji zapravo nemaju previše toga zajedničkog na površini. Geiger je postapokaliptični naučnofantastični narativ, dok je Junkyard Joe – iako i sam nedvojbeno naučnofanatstičan po zapletu i estetici – savremena priča o usamljenom crtaču popularnog dnevnog novinskog stripa inspirisanog njegovim učešćem u Vijetnamskom ratu pre pola veka.

Sasvim je očigledno da Johns ovde ide na široki zahvat, kreiranje nekoliko jednih od drugih nezavisnih serijala u kojima će moći da proradi brojne svoje ideje za koje možda nije bilo mesta u DC stripovima, a onda da ih u nekoj tački u budućnosti poveže možda i sasvim labavim sponama u narativu koji će, verovatno predstavljati neku vrstu univerzalne, možda i multiverzalne krize. Iz vremenske linije „neimenovanog“ univerzuma koja nam je prikazana u ovoj kolekciji možemo da vidimo kako će ove priče obuhvatiti zaplete sve od kraja osamnaestog stoleća pa do polovine dvadesetprvog i, mada sam ja, ovako star i džangrizav, nekako po prirodi stvari odmah sumnjičav kada iskusni kreatori krenu da najavljuju projekte što će im trebati godine, možda i decenije da budu kompletirani i sastoje se od gomile odvojenih narativa koje posle treba smisleno uvezati u jedan narativ, ono što je dobro je svakako da se, barem za sada, ovi serijali mogu čitati kao sasvim individualni stripovi i da nije potrebno da poznajete događaje iz Geiger da biste uživali u Junkyard Joe. Malo je falilo da napišem G.I. Joe. Slučajnost? Ja ne mislim tako, bebo!



Jer Junkyard Joe je zapravo strip sa vrlo izraženom „vijetnamskom“ dimenzijom i zapravo od šest nastavaka koliko ga čine, čitav prvi (a onda i delovi drugih) se dešava u 1972. godini, u Vijetnamskom ratu dajući serijalu jedan vrlo prepoznatljiv, old school miris. Naravno, kada se Vijetnamski rat zahuktao u šezdesetim godinama prošlog veka, Hasbro je gledao da se malo distancira od militarističke teme do tada neraskidivo vezane za njegovu liniju „akcionih figura“ pa su, iako zadržavajući ime G.I. Joe – jer brend je brend – u ovom periodu više akcentovali naučnu fantastiku i palpi avanture.

Johnsov strip gotovo sigurno nije slučajno naslovljen tako da ima ime „Joe“ u nazivu, a ta old school aliteracija mu služi kao pogodan alibi da temu Vijetnamskog rata prelomi kroz strip-u-stripu, takođe nazvan Junkyard Joe a koji za dnevne novine crta glavni junak Morris „Muddy“ Davis. Davis je, kada narativ posle dugačkog vijetnamskog flešbeka na početku konačno dođe u moderno vreme, neka vrsta zvezde novinskog stripa (a što se sugeriše i umetanjem vrlo verno napravljenih imitacija tabli stripova Peanuts i Calvin & Hobbes između tabli Junkyard Joe, stavljajući tako Muddyja na istu ravan sa istinskim legendama kao što su Chuck Schulz i Bill Watterson) koja rešava da se penzioniše posle pola veka uspešnog rada. Relativno organski i nenametljivo saznajemo da je Muddy Davis devastiran nedavnom smrću svoje supruge – sa kojom se upoznao i pre odlaska u Vijetnam i koja mu je služila kao motivacija da tamo preživi – i da je spreman da penziju provede sam u svojoj kućici nadomak provincijskog gradića gde je živeo gotovo čitav svoj vek, tugujući i ne pričajući ni sa kim.

Dve se stvari zatim dešavaju koje će iz temelja uzdrmati Davisov „rad žalosti“. Jedna je da se u susednu kuću doseljava nova famlija, otac sa dve ćerke i sinom, a koji se tu preselio jer je i njemu – ETO NEOČEKIVANE PARALELE – nedavo preminula žena i on nije mogao da podnese da provodi vreme u kući koju su nekada radosno delili. Druga je da mu se na vratima pojavljuje robot u vojnoj uniformi, isti kao onaj robot koga je Davis pola veka crtao u svojim stripovima o četi vojnika koja prolazi beskonačnu obuku pre nego što će biti poslata da ratuje u Vijetnamu.

Da strip zapravo POČINJE ovako, mislim da bi Junkyard Joe bio efektniji narativ. A isto tako bi bio efektniji da je fokusiraniji na sam lik Muddyja Davisa i njegov karakter, emocije, odluke koje donosi oslepljen bolom gubitka dugogodišnje bračne družbenice.



No, Junkyard Joe počinje, rekosmo, flešbekom u Vijetnamu u kome vidimo da je Davisova jedinica zapravo dobila novog člana, Joea, pred odlazak na opasnu misiju u kojoj će gotovo svi do kraja izginuti, ali će Davis ostati živ na ime toga što se pokazuje da je Joe zapravo robot, umetnut tu da bi mračna korporacija pod ugovorom sa američkom armijom na terenu tajno testirala svoj model borbenog robota. No, Joe, iako ne može da govori i dizajniran je da bude efikasna ubilačka mašina, kroz par dana koje provede sa običnim vojnicima – a oni su svi, kako žanr diktira, prosta i dobrodušna raja koja ratuje jer mora, i sanja o danu kada će se vratiti svojim porodicama, verenicama, privatnim biznisima koje su planirali da započnu kod kuće itd. – zapravo ima uvid i u to da je rat ne samo na matematički iskaz svedena procesija meta koje treba pogoditi mecima, nego i, jelte, veliki žrvanj duša u kome snovi, dobrih, suštinski nedužnih i dobronamernih ljudi, što su imali lepu reč čak i za robota, bivaju samleveni.

Junkyard Joe je strip sa sasvim razumnom idejom da se humanost i empatija istaknu kroz „očovečenje“ mašine kreirane da ubija, ali ne samo da smo ovakve ideje videli BEZBROJ puta do danas (ako postoji neko ko još nije pogledao The Iron Giant, molim da se ne stidi i da potraži ovaj ikonički animirani film) već je i Johnsov pripovedni postupak u zanatskom smislu korektan ali u kreativnom nenadahnut i ostavlja jak utisak pisanja po čeklisti umesto pod uticajem božanske inspiracije.

Svakako hoću da kažem da su Johnsov jezik i stil ovde u dobroj formi i da se vidi da mu je odmicanje od DC-jevih stripova dalo određenu svežinu. Junkyard Joe nema previše teksta u dijalozima kako je to znalo da optereti neke Johnsove Green Lantern radove, i rad sa likovima različitih bekgraunda i interesovanja mu je prijatno energičan. No, Junkyard Joe zapravo pati od viškova na sve strane. Ono što je mogao da bude intiman, emotivan strip o starom, usamljenom muškarcu koji nakon gubitka žene neočekivano dobija robotskog cimera što, iako nem i bez lica kojim bi izražavao emocije, pokazuje jasne znake empatije i trudi se da svom domaćinu oklakša samoću radeći kućne poslove i čisteći sneg, nakon čega će dva muškarca, jedan organski, drugi mehanički postati stvarni prijatelji, je na kraju ovaj primamljivi koncept zatrpalo ispod naslaga nepotrebnih dodatnih zapleta i likova. Čitav dodatak porodice Munn, oca, sina i dve ćerke koji se upoznaju sa ćutljivim stripadžijom iz susedstva i posle nekog vremena uspeju da probiju njegov oklop namrgođene samoće je, na papiru, dobra ideja ali u realizaciji potpuno nepotreban. Strip nam troši strane i strane na zabavan ali nepotreban dijalog između sestara i brata, njihovo natezanje sa ocem koji se bori sa odgovornošću za koju nije znao da će pasti samo na njegova pleća, njihova iskušenja u novim školama i mada je jasno da Johns ovakve stvari zna da piše (čitali ste Shazam! na kraju krajeva) ovde važi ona stara maksima da scenarista ni u jednom trenutku nije zastao da se zapita da li to TREBA da napiše. Munnovi ne donose ništa narativu, ne ubacuju ni jednu značajnu dimenziju „humanog“ koje treba kontrastirati titularnom robotu ili mračnim likovima koji traže odbegli eksperiment, niti je njihova perspektiva na gubitak bliskog člana porodice na bilo koji način smisleno ogledalo Muddyjevog bola zbog gubitka supruge i ovo je čist višak.



Sa druge strane, kako sam već natuknuo, i čitav vijetnamski flešbek na početku je nepotreban i, čak, usudio bih se da špekulišem da je napisan kasnije, možda da bi petodelni serijal bio proširen u šest epizoda. Stripu ovo ne donosi ništa korisno, naprotiv, unosi malo konfuzije u percepciju samog Junkyard Joea time što Muddy u više navrata u sadašnjem vremenu sugeriše da misli kako je Joe koga se seća iz rata u Vijetnamu zapravo bio samo halucinacija izazvana ogromnim stresom, blizinom smrtne opasnosti, teškim klimatskim uslovima u džungli itd.

Otud je nešto što je moglo da bude vitka i intimna priča o starom, tužnom čoveku i nemom robotu koji pronalazi empatiju i pokušava da prevaziđe svoj programski usud – nešto što bi lako mogli da zamislimo kako nastaje iz pera npr. Jeffa Lemirea – pretvoreno u nepotrebno naduvani narativ sa beskorisnim (mada šarmantnim)  sporednim likovima i previše trilerskog zapleta u kome se uzimaju taoci a nedužni ginu, dok će glavni negativac u jednoj vrlo stereotipnoj i lenjo napisanoj sceni objasniti svu svoju motivaciju i ispričati svu istoriju sa projektom za potrebe čitaočevog sklapanja celog narativa.

Ovim se i simpatično finale u kojoj mala zajednica pokazuje Muddyju da ga voli iako on toga nikada nije bio svestan, a Joe se prihvata kao ovaploćenje Muddyjeve humanosti što ju je pedeset godina svetu pokazivao samo kroz stripove, malo razvodnjava jer u njemu moramo da imamo završnice i drugih podzapleta koji nisu zaista bitni za ovu poentu.

No, pretpostavljam da je kada ste autor kalibra Geoffa Jonsa, praktično refleks to da pišete narative koji imaju dodatne likove i podzaplete naprosto jer se nadate da će od te priče jednom neko napraviti televizijsku seriju a producenti vole kada im se pokažu likovi koji bi mogli da iznesu i drugu pa možda i treću sezonu iako su u prvoj bili samo garnirung.

Moram da prokomentarišem i da je deo priče koji se dešava u Vijetnamskom ratu neobično stereotipan i mada ja nisam neka osetljiva dušica koja ne može da pogleda film o Johnu Rambu a da posle ne ispiše seminarski rad o konceptu trećeg sveta i zlu kolektivnog zapada koji toliko vekova kasnije nastavlja kolonizaciju drugim sredstvima, jeste malo iznenađujuće da Johns nema ni trunku odmaka od nečega što je ipak srazmerno pevaziđena postavka. Pogotovo jer je Johns ipak čovek i sa delimično bliskoistočnim korenima i od njega bi se očekivala malo razvijenija percepcija za ideju američke vojske koja ratuje u Aziji, pa onda i malo nijanse u izrazu gde bi barem neki od likova postavio pitanje „šta koji kurac mi ovde radimo?“



Ali ništa od toga: američki vojnici su u vijetnamu prikazani, rekoh, kao prostodušna, poštena raja, koja gine bez svoje krivice, ubijana od strane pritvornih Vijetkongovaca što se kriju u džungli i pucaju bez najave i čitalac treba da oseti empatiju za vojnike koji teško žive a lako umiru i koji ni jednim gestom ne pokazuju da je iko svestan njihove kolonizatorske, jelte, uloge. Ponovo da kažem, ja nisam neko koga će ovakav narativ da sad, kao, uvredi, ali s obzirom da je on višak u ovom stripu i s obzirom da je vrlo stereotipan i demonstrira minimum kreativnog napora, spreman sam i da ga kritikujem kao prostačko ulagivanje military-porn publici, a što je dalje podvučeno stranicama na kraju kolekcije na kojima se reklamiraju organizacije koje pomažu američkim ratnim veteranima da se izbore sa beskućništvom. Da ne bude zabune, ovo je sasvim plemenita stvar i ja nikako ne mislim da neko koje služio svojoj državi, čak i u nečasnom ratu, posle treba da bude tretiran kao klošar, ali stranice i stranice na kojima se kreativni tim ovog stripa opširno zahvaljuje svojim dedama i očevima koji su služili u raznim ratovima su me prilično iznenadile i ojačale osećaj da se radi o pre svega marketingu. Svakako, Junkyard Joe ima meru kontrastiranja zla rata sa dobrotom ljudi koji u njemu učestvuju ali ovo mi se, kako rekoh, čini kao prišiven dodatni sloj na strip kome to nije bilo potrebno niti ga zaista smisleno dopunjuje.

Da ne bude zabune, Junkyard Joe je istoremeno i pitak pa i zabavan strip i to što mislim da Johns nije do kraja iskoristio potentan (ako već ne originalan) centralni zaplet i pustio da ga zavedu redundantni podzapleti, ne znači da ovu kolekciju ne preporučujem za čitanje.

Jedan od razloga što je ona konzistentno prijatna da se uzme u ruke je i to da je Frank ovde u životnoj formi. Britanac je, radeći za DC i Marvel već pokazao da spada u sam vrh superherojskog crtačkog talenta sa realističnim, umireno glamuroznim stilom. Kada, kao u ovom slučaju strip može da crta polako i studiozno (Junkyard Joe je izlazio od Novembra prošle godine ali je između pete i šeste epizode bila pauza od tri meseca) onda su i rezultati spektakularni, sa jako promišljenim kompozicijama i jednim pažljivim redukovanjem kadrova na samo najvažnije elemente kako bi imali ikoničku snagu. No, Frank je jedan od onih crtača koji vole da rade sa linijama i tačkicama i likovi su mu ovde jako izražajni sa detaljnim šrafurama i senčenjima a koja opet ne prepoterećuju crteže i ne odvlače pažnju od samih kompozicija i figura. Dizajn robota – ali i oklopa mračne ekipe koja za njim traga – je takođe veoma ikonički i Frank se ovde vrlo spretno igra sa obe strane linije, dajući samom Joeu dimenziju emotivnog, empatskog a onda menjajući samo neke detalje na maskama negativaca da ih prikaže kao preteće, smrtonosne, negativne. Doomsday Clock je Franka prikazao u jednoj izuzetno disciplinovanoj izvedbi diktiranoj krutom formom koju je Johns nametnuo sa brojem panela na tabli, pa u kontrastu sa tim Junkyard Joe deluje slobodnije, humanije, toplije. Naravno, kolore je ovde opet radio Brad Anderson i njegova sinergija sa Frankom je dosegla novu ravan izvrsnosti. I Anderson ovde radi sa toplijim nijansama, pogotovo kada se priča premešta na američki srednji zapad, usred zime i onda kontrast beline snega i odeće likova, enterijera njihovih kuća ali i gradskih scena u finalu svemu daje opiljiv „ljudski“ i emotivan kvalitet. I leterer je ponovo Rob Leigh, koji je sa ovom ekipom radio i Doomsday Clock i Junkyard Joe apsolutno ostavlja utisak te neke visokobudžetne, kvalitetne američke mejnstrim produkcije na svakom nivou.

To što samim sadržajem nisam najzadovoljniji, da još jednom kažem, ne znači da mislim da Junkyard Joe treba zaobići u širokom luku. Ovo je savršeno čitljiv i zabavan strip uprkos svojim nedostacima, a kao deo te neke „shared universe“ konstrukcije čije dimenzije tek naziremo, svakako je vredan ulaganja malo vremena. Pa u tom smislu kolekciju izvolite putem Amazona proveriti ovde.


 

[Meho Krljic]

Dobro, obećao sam Geiger i, evo, stiže i Geiger, prvi strip koga je Geoff Johns uradio sa svojom ekipom u okviru Mad Ghost produkcije i prvi nezavisni i creator-owned strip koga je uradio nakon deset godina tokom kojih je bio DC-jev ekskluzivac. Juče sam pisao o drugom po redu serijalu iz ove Johnsove nove strip-pustolovine koja podrazumeva nekoliko likova u nekoliko različitih vremenskih perioda a koji su svi deo univerzuma koji se zove „neimenovani“ i deo su „nevidljivog rata“ pa za potrebe detaljnije i dublje analize toga šta ja mislim o Johnsu, njegovom „napuštanju“ DC-ja i novoj nezavisnoj avanturi, a koja je, makar ako je posmatramo kroz najveći deo rada firme Mad Ghost i dalje tesno vezana za DC-jeve propertije, možete da pročitate tekst o stripu Junkyard Joe.



Meni se Junkyard Joe umereno dopao, velikim delom zbog crteža Garyja Franka i kolora Brada Andersona (i leteringa Roba Leigha), a najviše sam zamerki imao na Johnsov scenario za koji mi se činilo da je uzeo jednu relativno stereotipnu ali ipak potentnu priču, po prirodi stvati intimnu, emotivnu i kontemplativnu, a onda je proširio nepotrebnim drugim likovima, nepotrebnim, pa i po ton stripa štetnim podzapletima i to je celini ovog, jelte, umetničkog rada blago naštetilo. Ali nije bio u pitanju rđav strip.

Geiger je... pa drugačiji strip. Johns je očigledno pred sebe stavio jedan ambiciozan projekat u kome će različiti serijali imati ne samo različite glavne junake, vremenske periode i seting, nego će biti i žanrovski različiti. Dok je Junkyard Joe pisan kao prizemljenija naučna fantastika u kojoj je jedan spekulativni element vidno prisutan ali je akcenat na ljudima, njihovim emocijama i sponama između osoba različith brekgraunda a koje ipak povezuju slična životna iskustva (čak i kad neki od tih ljudi nisu TEHNIČKI ljudi), Geiger je mnogo „bučnije“ žanrovski strip i u imaginarijumu, i u zapletu i u likovima i događa se u mnogo više „fiktivnom“ setingu. Junkyard Joe je sebi mogao da dopusti prilično opširnu meditaciju o Vijetnamskom ratu i traumatizujućem efektu koji je on imao po američke vojnike koji su se tamo borili (a što, kako sam juče pisao, nije po definiciji loše ali nije ni uspelo da se izdigne iznad već dobro izlizanih žanrovskih obrada ove teme) i insistirao na jednom snažnijem utemeljenju svoje priče u stvarnom svetu, pokazujući između ostalog svog glavnog junaka kako ratne rane vide godinama i decenijama pišući i crtajući satirični novinski strip o američkim vojnicima na obuci koja treba da ih pripremi za rat.

Geiger, a koji je izlazio 2021. godine, pred čiji se kraj pojavila i kolekcija, nema ništa ni nalik toj ambiciji da se zaroni dublje u likove i kopa po njihovim traumama i tananim emocijama. Oh, svakako, glavni junak Tariq Geiger je istraumirana osoba sa velikim personalnim gubicima u recentnoj istoriji ali sve je ovo tretirano  u jednom povišenom, palpi tonu do mere da je protagonist praktično neka vrsta postapokaliptičnog proto-superheroja.

Johnsov rad u stripovima je, naravno, najvećim delom vezan upravo za superherojske stripove (a onda i u okviru superherojskog stripa najviše za DC, do mere da je njegov rad za Marvel i Image gotovo simboličan po kolilčini u odnosu na ogromni opus koji je ostavio iza sebe u DC-ju (i još uvek ga ostavlja)), a i ekipa koja je sa njim radila Geiger (i Junkyard Joe) svakako najviše za svoj hleb zarađuje radeći superherojske stripove, pa je u tom smislu Geiger možda i bliži senzibilitetu ovog tima nego što je to Junkyard Joe koji je delovao kao trud da se iskorači iz poznate matrice.



Neću ovim da kažem da je Geiger „pravi“ superherojski strip ali Gary Frank je ovde dobio zadatak da dizajnira postapokaliptičnog pustinjskog antiheroja, čoveka koji hoda po radijacijom okupanoj pustoši Nevade-nakon-nuklearnog-rata bez zatitnog odela, i njegovo rešenje je bilo da mu podari (poderani) plašt i kapuljaču, kao i dva velika štapa koja nosi na leđima, zajedno sa mogućnošću da intenziviranjem radijacije koja dolazi iz njegovog tela svetli u mraku i prepada neprijatelje time što će kroz njegovu kožu moći da vide radioaktivne blještave kosti. Hoću reći, Frank i Anderson su ovde napravili jako dobar posao, a „svetlećeg čoveka“, kako Tariqa Geigera zovu drugi stanovnici opustošene pustinje u Nevadi biste sasvim lako mogli da zamislite i u nekoj od budućih DC-jevih iteracija tima kao što je Suicide Squad.

Da budemo fer, Geiger malo zajmi od superherojštine ali dosta više zajmi od palpa i to ne samo onog klasičnog već  i onog iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Tariq Geiger je tragični, jelte, antiheroj koga je samo bizaran splet okolnosti – vezan za ličnu tragediju – spasao smrti u nuklearnoj katastrofi ali od njega napravio neku vrstu, jelte, metačoveka, po cenu gubitka porodice kojoj će on i posle decenija samoće ostati veran u mislima, a svet u kome se njegova priča događa je smešten u kombinaciju postapokaliptičnih setinga gde je lako prepoznati uticaje poput igara iz serijala Fallout, filmova iz serijala Mad Max pa i stripova kao što je DC-jev Camelot 3000. Gary Frank svakako dobija priliku da radi u različitim setinzima i sa različitim konceptima, jer je deo priče smešten u samu pustinju kojom haraju džinovski mutirani insekti a bande ljudi prepunih tumora i vojski lokalnih „kraljeva“ se jure unaokolo oklopljenim vozilima, deo je smešten u postapokaliptični Las Vegas koji su između sebe podelili uspešni kriminalci i potomci predratnih političara, i koji se svi nadaju da pronađu tzv. „nuklerani fudbal“, odnosno koferče koje su sa sobom nosili predsednici SAD koje bi im dalo kontrolu nad lansiranjem (preostalih) nuklearnih projektila, a deo je smešten u malu enklavu u kojoj miroljubivo činodejstvuju ostaci predratne vlade SAD i kuju planove za postepeno vraćanje reda i poretka na kontinent.

Geiger je u svojoj srži jedna pulpy, trashy priča u kojoj ikonički antiherojski protagnista koristi svoju nuklearnu moć da se najebe keve mutiranim bubama, mutiranim ljudima, gangsterima sa iluzijama državotvornosti (a koju baziraju na artutijanskoj mitologiji ili rekonstrukcijama gangsterskog glamura iz dvadesetih godina prošlog veka) ali i ljudima koji nominalno žele dobro razorenoj Americi ali nemaju dovoljno empatije za one koje ostavljaju da umru na putu rekonstrukcije društva. I kada Frank ima da nacrta scene akcije one su visceralne i spektakularne, kombinujući medmaksovštinu i R-rated superherojsku tuču u kojoj šiklja krv i tela bivaju probodena i smrskana na zadovoljstvo čitaoca – to je izuzetno urađeno. Frank je perfektan „režiser“ ovakvih scena sa savršenim kadriranjem, ogromnom energijom kompozicija i figura, puno vlažnih detalja i vrlo prirodnim tranzicijama između slika, a Andersonovi kolori i eksplozivni Leighov letering ga ovde prate u stopu.



No, strip pokušava da bude i malo nijansiraniji i pokaže tananije ljudske emocije i ovo ne deluje jednako uverljivo. Johns definitivno ima jedan funkcionalan zaplet na umu ali se pripovedanje, koliko god da je zanatski korektno, često svodi na puko nizanje stereotipova. „Kralj“ Las Vegasa je toksični „beta“ muškić sa permanentnim osećaje niže vrednosti u odnosu na svog (pokojnog) oca a što ga čini brutalnim, psihopatskim sadistom. Njegova majka je stoga zaključana u podrumu i hranjena delovima tela njegovih političkih protivnika. Likovi koji treba da stripu daju dimenziju ljudskog i relatabilnog su crni brat i sestra, praktično robovi na njegovom dvoru a koji će u bezglavom bekstvu od sigurne smrti tražiti zaštitu od legendarnog „svetlećeg čoveka“. Koji, opet, u oprobanoj antiherojskoj tradiciji, ne želi da sa njima ima ništa i spašće ih od buba ali će im posle reći da im je najpametnije da se vrate u Vegas, jer on ne može da ih zaštiti i bla bla bla. Sve to funkcioniše u minimalnoj neophodnoj meri, ali utisak je i da ga je Johns pisao na autopilotu, više postavljajući zametke podzapleta za buduću televizijsku seriju koje će neki drugi scenarista razraditi*, nego što je stvarno uronio u karaktere i dao nam da osetimo njihov bol. Kada se strip, neizbežno, okrene akciji, tuči, komadanju i razaranju, deluje kao da i autori odahnu zajedno sa čitaocem.
*konkretno Justin Simien, za Paramount, ako je verovati godinu dana starim vestima

Geiger, kao prvi u seriji miniserijala u deljenom univerzumu, ima i dužnost da pored građenja postapokaliptičnog sveta Geigera, prikaže makar i obrise tog deljenog „neimenovanog“ univerzuma u kome se događaju sve priče koje je Johns zamislio, pa ovde imamo eksplicitnog „eksternog“ pripovedača koji svojom naracijom uokviruje zaplet i radnju vezane za Geigera, ali se onda prave i mali, „organski“ privjui drugih stripova koji će uslediti. Junkyard Joe ima čak i personalni kameo, a činjenica da njegov lični serijal, koji je usledio nakon ovoga, nema ništa od toga, mi sugeriše da je nakon Geigera Johns ipak poželeo da ispriča priču više fokusiranu na likove i njihov unutrašnji život.

Videćemo, naravno, kako će sve to dalje teći. Sigurno je da se „neimenovani“ univerzum neće razvijati nekom ogromnom brzinom a za sada su dva glavna lika koje je Johns kreirao stereoptipne figure bez mnogo karaktera. Paradoksalno, Joe, koji je robot, ima i više karaktera od Geigera koji je osoba bliskoistočnog porekla (što je verovatno istovremeno i naklon autorovim libanskim korenima ali i lagano pranje za optužbe da je Johns bio delimično odgovoran za rasno neprimeren tretman Raya Fishera tokom snimanja filma Justice League) ali sa vrlo malo ikakvih upečatljivih karakternih crta. Mnogi kritičari su Geiger dočekali na nož, delom jer je delovalo da Johns beži iz DC-ja nakon Fisherovih javnih optužbi što su dokačile i njega, ali delom i ukazujući kako njemu mnogo bolje ide pisanje već etabliranih, tuđih dakle, likova, nego što mu ide kreiranje sopstvenih. I mada nisam spreman da ovo stopostotno potpišem – imao je Johns i uspešne „svoje“ likove u DC-ju – stoji da je ovo strip čija vizuelna dimenzija nudi raskoš i atraktivnost najskupljih stripova glavnog toka, ali čija je priča prilično stereotipna i ne naročito zanimljiva. No, Johnsovi ljubitelji ovo svakako treba da pročitaju, pa evo i kolekcije na Amazonu za njihove potrebe.


 

[Meho Krljic]

Početkom Avgusta dobili smo novu kolekciju svih šest epizoda stripa Cla$$war koji je u ovom trenutku star dvadesetak godina i predstavlja jednu interesantnu – relativno ranu varijaciju na superherojski narativ, u kojoj su superheroji u službi američke vlade, a zatim neki od njih odlučuju da se protiv nje okrenu.



Cla$$war ima interesantnu istoriju i mada se ne radi o PRETERANO uticajnom stripu samom za sebe, on je svejedno u velikoj meri uticao na karijere svojih autora i zapravo ih lansirao u američki superherojski mejnstrim u kome i danas rade. Autor scenarija, Velšanin Rob Williams je danas ugledno ime u američkoj industriji, sa uspešnim mejnstrim radovima iza sebe za Dark Horse, Dynamite!, AWA, Marvel i DC, a gde sam ga zadnji put hvalio za njegov rad na Suicide Squad, ali koji je uradio i jedan od poslednjih upečatljivijih Vertigo serijala, Unfollow, pokazujući da pored klasične superherojštine ima interesovanja i za stripove koji se bave savremenim fenomenima na drugačiji žanrovski način i naglašavaju sociopolitičku kritiku. Ovo ne bi trebalo nikoga da iznenadi jer je oko polovine prve decenije ovog stoleća Williams dosta radio za britanski 2000AD, poznat po svojim ciničnim socijalnim satirama. Ali još više vas ovo neće iznenaditi ako ste jedan do onih koji su Cla$$war čitali u vreme kada je izlazio.

A što je statistički malo verovatno. Cla$$war je imao prilično težak porođaj, i to iz dva dela a originalno ga je publikovao mali britanski izdavač Com.X, za koji, statistički je vrlo verovatno niste nikada čuli. Ova kuća nastala je gotovo slučajno nakon što se crtač Neil Googe javio za oglas da radi kao ilustrator za dizajn agenciju, ali su vlasnici agencije shvatili da je čovek pre svega stripadžija i onda predložili videoigračkoj kompaniji Konami, sa kojom su tada imali ugovor, da Googe uradi strip po njihovom propertiju Silent Hill. Konamiju se to dopalo i Com.X je rođen, usred dotcom mjehura i kenuo da radi sa velikim ambicijama. Izdavač je poslovao sa promenljivim (ali dovoljnim) uspehom do 2004. godine, pa bio na pauzi do 2008. i danas zvanično i dalje radi ali jasno je da nisu neko veliko ime u industriji.

No, ni Rob Williams nije bio veliko ime. Štaviše nije uopšte bio u industriji i krajem prošlog veka radio je kao novinar, a u slobodno vreme pisao scenario za superherojski strip inspirisan političkim publikacijama Noama Chomskog, stend ap tačkama Billa Hicksa i protestnom muzikom na transverzali Billy Bragg-Public Enemy. Uradivši skript za celu prvu epizodu Williams ga je predstavnicima Com.X ponudio na konvenciji u Bristolu 2000. godine, nakon razmišljanja o tome da bi strip mogao da publikuje sam ali i prepoznavanja činjenice da ne poznaje ni jednog jedinog strip-crtača. Com.X su bili novi i sveži u ovom trenutku i posle nekoliko meseci se javili da hoće ovo da objave.

Prve tri epizode je nacrtao Trevor Hairsine, u to vreme već iskusni crtač za 2000AD a nakon Cla$$war i vrlo uspešan prekoatlantski profesionalac koji je radio masu visokoprofilnih serijala za Marvel (X-Men: Deadly Genesis, Ultimate Six, Ultimate Nightmare...) pa prešao u industriju videoigara, pa se vraćao stripu... Zadužen za rad koji superherojski strip treba da predstavi u ozbiljnim, realističnim, sumornim ali i dalje spektakularnim tonovima, Hairsine je sa prve tri epizode Cla$$war odradio tako dobar posao da mu je ovo otvorilo američke vratnice i lansiralo njegovu Marvel karijeru, no Cla$$war svejedno nije mogao da izađe kada je to Com.X planirao jer se desio jedanaesti Septembar 2001. godine i narativ o superheroju koji napada američkog predsednika na travnjaku Bele kuće a kasnije ubija i američke vojnike na prekomorskoj misiji nije delovao prikladan za taj trenutak.



Objavljen 2002. godine (sa kolekcijom 2003.) ovaj prvi deo priče je zatim na nastavak morao da čeka do 2004. jer se izdavač oporavljao od finansijskih problema koje mu je, između ostalog, nanela, kako se to danas navodi, „ozbiljna provalna krađa“, a što dosta plastično opisuje koliko je ovo partizansko preduzeće u stvari bilo. Hairsine više nije bio na raspolaganju do ovog trenutka pa je, nakon što je prvo za crtača razmatran Cary Nord, posao dobio Travel Foreman. Amerikancu je ovo bio tek drugi publikovan strip, ali je on na njemu odradio tako dobar posao da je i sam odmah dobio ugovor sa Marvelom i dalje nastavio da radi Aresa, Doctora Spectruma, kasnije Iron Fist, pa dalje radio za Dark Horse, DC itd. Foreman je vrlo očigledno ovaj serijal iskoristio da pokaže u punoj meri koliko je talentovan i maštovit, kreirajući neke prizore koji su i u 2004. godini morali okrenuti glavu. Kolorist Len O’Grady je nastavio rad i na druga tri broja, pružajući izvesnu meru konzistencije izgledu ovog stripa. A letering je radio Eddie Deighton, jedan od osnivača i vlasnika Com.X, i  Cla$$war se završio šestom epizodom uz jedno upitno „The End?“ i Williamsovim proklamovanim interesovanjem da jednog dana napiše drugih šest epizoda. No, do tog momenta je izdavač već bio u ozbiljnim problemima, a Williams je već dobio da radi za 2000AD pa za Amerkance i, evo, u 2023. godini i dalje ne znamo kako bi se ovaj strip završio.

Mada to možda nije ni bitno. U svom pogovoru za kolekciju iz 2009. godine, Williams i sam kaže da mu je delove ovog stripa malo neugodno da čita, da je iznenađen koliko je logorejičan na nekim mestima i da je vrlo očigledno da je u pitanju prvi njegov publikovani rad (mada naglašava da neke scene smatra najboljim koje je ikada napisao i možemo se složiti da su odlične). I da na stranu stavimo zastrašujuću poslovicu o bacanju prvih mačića u vodu, Cla$$war je karakterističan po tome što je bio jedan od prvih stripova sa ovakvim senzibilitetom i temom, da bi ga kasniji pokušaji drugih autora prevazišli po dubini obrade ove teme.

Naravno, nije bio i prvi. Superheroji koji rade za američku vladu su postojali i ranije, kako u korporativnim stripovima tako i u nezavisnijim izdanjima, ali stoji da su poetkom 21. veka ovo i dalje bile povremene transgresije. Naravno da je paradigmatičan primer Watchmen, ali možemo se setiti da je u istom periodu, oko polovine osamdesetih, i Millerov Dark Knight Returns imao Supermena koga Regan šalje da Sovjetima malo otupi oštricu ratne mašinerije, pa posle i da zauzda Betmena.

Wildstormovi radovi sa preloma milenijuma, posebno Stormwatch pa onda The Authority su sa dosta interesovanja obrađivali ovu temu, sa Warrenom Ellisom koji će pokazati kako se tim ranije u službi američke administracije odmetne i postaje „autoritet“ sam za sebe, da bi Mark Millar, preuzimajući serijal od njega, stvari daje radikalnije politizovao i pokazao korupciju koja ide ruku pod ruku sa ogromnom moći što je predstavljaju superheroji.



Williams kaže da nije čitao The Authority ali verujem da su i Ellis i Mark Millar čitali Cla$$war. Millarov Ultimates je u velikoj meri baštinio tu ideju o neugodnom odnosu velike, korupciji sklone birokratije i superheroja a  Warrenl Ellis će nekoliko godina kasnije za Avatar Press napisati serijal Black Summer, o predvodniku superherojskog tima koji je sarađivao sa američkom vladom pa se okrenuo protiv nje i serijom atentata obezglavio administraciju, insistirajući da je neophodno sistem donekle porušiti kako bi građani slobodno mogli da biraju svoje predstavnike.

Black Summer je tako jedna nešto artikulisanija verzija Cla$$war u kome se predvodnik superherojskog tima što radi za američku vladu, sa partizanskim imenom American, nakon saznanja kakvim se stvarima ta vlada bavi, u čije ime vodi prekomorske ratove, ko iz njih profitira itd, odlučuje na odmetništvo. American ima moći ravne Supermenovim ali on nije intelektualac već leteće oružje pa je njegov pokušaj puča vođen informacijama i koordinacijom bivšeg američkog kontraobaveštajca zgađenog američkim zločinima i korupcijom. American neće ubiti američkog predsednika, koji je DRASTIČNO korumpiran i izopačen, ali ga hoće poniziti pred kamerama pre nego što njegovi ljudi na internet aplouduju dokaze (preslatko je da je u pitanju .mov fajl i da je u pitanju doba pre Jutjuba) o zločinima američke administracije u nadi da će ovo motivisati građane na promenu. Ovo se ne događa – predsednik i sam kaže da neće, a njegovi mračni sponzori iz pozadine snažno savetuju vojnu intervenciju na suverenu ostrvsku naciju negde u američkom komšiluku, „da se očuva demokratija“ kako bi skrenuli pažnju javnosti sa ovog skandala i pumpali patriotska osećanja. American, naravno, onda odlazi na to ostrvo, tamo shvata da su razmere zavere vlade i krupnog kapitala još veće nego što je mislio, sukobljava se sa svojim kolegama, superherojima koji i dalje rade za američku vladu, a vojska na kraju na ostrvo baca atomsku bombu nadajući se da ga se tako reši, uz naslov u svim jutrašnjim novinama da su bombu aktivirali „teroristi“. I ovde se strip završava, sa jasnim tizovanjem nastavka koji do danas nismo dobili.

I ako sam gore rekao da to možda nije prevelika šteta jer smo dobili slične a bolje stripove od drugih autora, fer je reći i da Cla$$war ima mnogo uspelih momenata. Kao što je podzaplet sa bivšim nacističkim naučnikom koji je preseljen u Ameriku posle Drugog svetsog rata i zapravo zaslužan za program kreiranja superheroja u SAD. Kao što je dalji podzaplet sa kreiranjem NOVOG superheroja koji treba da bude dovoljno snažan da se suprotstavi Americanu, ali se usput pretvara u hodajući body horror (i koji mi deluje kao inspiracija za delove Millarovog rada na The Authority). Kao što su karakterizacije Americanovih kolega koji su zanimljivi kao ličnosti – i arhetipovi – i imaju interesantan rasno-rodni spektar.

No, čak i da se sve to stavi na stranu,stoji da su u grafičkom pogledu Hairsine i Foreman sa O’Gradyjem kreirali strip koji je praktično utemeljio taj senzibilitet ozbiljne, gritty superherojštine sa prelivom političkog trilera a koji će onda biti kopiran od skoro svih koji će dalje raditi u ovom maniru, od kasnijih Wildstorm radova, preko Marvelove Ultimate linije pa do Avatarovih stripova. Ovo je istovremeno i „ozbiljan“ i realističan strip, ali i strip spektakla koji impresionira tim pre što likovi ovde izgledaju kao pravi ljudi koji rade neverovatne – a često i malo užasne – stvari.

Utoliko, Cla$$war se svakako može smatrati prevaziđenim na ime toga što su njegovi naslednici sa istim temama uradili više, ali on je i dalje itekako relevantan, možda manje na ime svoje jednostavnije i naivnije političke kritike, a više na ime tako sigurnog grafičkog identiteta da je on kasnije imitiran diljem strip-industrije. Pa, eto, vredi ga pročitati. Image novu kolekciju prodaje ovde, a Amazon ima staru, tvrdo koričenu kolekciju ovde.


 

[Meho Krljic]

Kao, čini se, jedina osoba na svetu kojoj se nije posebno dopao Marvelov strip Venom kada su ga radili Donny Cates i Ryan Stegman, sa dosta sam opreza prišao i serijalu Vanish koji su njih dvojica pokrenuli prvo na Substacku, da bi zatim, kao i solidan broj drugih Substack projekata renomiranih autora, publikovanje preuzeo Image. Image je ovo izdao u osam epizoda i dve kolekcije (od kojih se druga, u trenutku dok ovo pišem nalazi jedan dan u budućnosti i biće dostupna kada vi ovo budete čitali), započinjući serijal prošlog Septembra (dakle Septembra meseca 2022. godine) i završio ga u Junu, uz dosta solidne reakcije američke kritike i publike. Ispostavlja se da postoji prilična nostalgija za gritty superherojskim stripovima u stilu ranog Image Comicsa i da je Vanish popunio ovu partikularnu prazninu u mnogim srcima. Ko bi TO očekivao?



Što se mene tiče, ako bih hteo da budem malo ciničan mogao bih da kažem da je najbolja stvar u vezi sa Vanish to da se završio, mada... uspešni superherojski serijali se retko kada zaista završavaju, samo miruju do sledeće inkarnacije pa tako i nije nezamislivo da će Vanish imati i neki novi život iako je ovo jedna zaokružena priča u kojoj glavni junak prolazi kroz vrlo velike promene i radikalno menja svoj status kvo do kraja. No, ne želim da budem ciničan i mada mi se Vanish nije MNOGO dopao, ovo jeste strip koji ima svoje dobre strane i jednu osobenu crtu koja ga izdvaja od drugih stvarih u ponudi pa mislim da je po tome vredan pažnje.

Ryan Stegman je Vanish opisao kao najuzbudljiviju stvar koju je ikada nacrtao a što treba imati na umu kada stignete do poslednje tri epizode koje decidno NIJE on crtao, već je uradio breakdown skice za table koje su posle drugi crtači nacrtali. Dobra vest je svakako to da su crtači odabrani da sarađuju s njim (kao i tušeri i koloristi) svi vrlo lepo ugođeni sa njegovim karakterističnim stilom pa iako se vidi da finale  ovog serijala nije crtao Stegman, ono ne odskače drastično po tonu i senzibilitetu od onoga što smo videli u prvih pet brojeva koje je uglavnom on nacrtao, sa tuševima JP Mayera. Kolore je za sve epizode radila Sonia Oback, veteranka Image , ali prevashodno Top Cow publikovanja, gde je radila Witchblade i The Darkness pa njen rad na ovom serijalu ne samo da obezbeđuje vizuelnu konzistentnost između stilova nekoliko crtača i tušera koji su ga radili, nego daje i sponu sa tim ranim Image stripovima na koje se Vanish više nego eksplicitno oslanja.

Iako je, dakle, intuitivno možda najlakše opisati Vanish kao nastavak-Venoma-drugim-sredstvima, sa tim konfliktnim antiherojem u glavnoj ulozi i visceralnom, krvopljusnom akcijom koja ga izdvaja od „običnog“ superherojskog stripa, istina je i da je ovo zaista strip u stilu ranog Imagea, možda pre svega Spawna, a čiji je autor, Todd McFarlane i bio neka vrsta ako ne oca a ono poočima Venomu u Marvelu osamdesetih godina, pa se sve to nekako lepo zaokružuje sa Vanish, koji je, jelte, izašao za firmu kojoj je McFarlane i dalje predsednik. Ovaj superherojsko-mračnofantazijsko-hororični Uroboros je nastao, po Stegmanovim rečima, posle nekoliko godina tajnog planiranja između njega i Catesa, a sa eksplicitnim ciljem da se ponudi nešto drugačiji ukus fantazije sa čarobnjacima, magijom i školama u kojoj deca uče da postanu čarobnjaci i da koriste magiju.



Drugim rečima, Vanish je skoro pa neka vrsta anti-Harija Potera, dark’n’gritty skaska u kojoj dečak što uči za čarobnjaka na kraju rešava napad rivalske čarobnjačke frakcije na njegovu školu time što sa magijske ravni ode u stvarni svet, tamo nađe revolver, vrati se u magijski „Everkeep“, i onda predvodnika suparničke frakcije – upuca u glavu. „Fuck magic!“ uzviknuće on ne jednom u ovom stripu, pokazujući da Stegman i Cates misle ozbiljno kada kažu da im je muka od „priča o magiji namenjenim mladoj odrasloj publici u kojima se pojavljuju čarobnjaci i sudbina i ljubav.“ Stegman kaže da je Vanish nastao kao odgovor na pitanje „šta ako bi magija bila METAL?“, a spona sa superherojima je onda napravljena naprosto na ime toga da crtač veli da je on čitavog života njima opsednut i smatra sebe pre svega superherojskim crtačem.

Otud je i Vanish strip koji se nalazi u blagoj identitetskoj krizi već negde od prve epizode i njegova premisa zapravo zahteva dosta objašnjavanja i priličan broj strana na kojima nas Cates, Stegman i saradnici upućuju u pozadinu priče i istoriju sveta koji vidimo, kako bismo pravilno mogli da probavimo događaje u njemu i superherojsku šorku, pa i ubijanja i komadanja stavimo u pravilan kontekst.

Moj problem sa Vanish je što strip ima PREVIŠE konteksta i zapravo mi deluje kao najmanje dve priče koje su pomalo na silu stopljene u jednu. Možda je ovo i tačno: ako je verovati Stegmanu, prvo je nastala ideja vezana za taj heavy metal magični svet i zaplet a onda je on insistirao da se na nju nadogradi i superherojski sadržaj i otud imamo jedan možda malo i prekomplikovan ali ne nezanimljiv koncept sa modernim svetom u kome ima superheroja, ali koji su, tajno, svi izbeglice sa te pomenute magijske ravni, Everkeep. I svi su zapravo nekada bili učenici raznih magijskih škola i njihove supermoći su zapravo magija. Utoliko, šareni, atraktivni superherojski kostimi i imena poput Battle Rocket su samo način da ljudi od kojih neki žive već više stotina godina, imaju nove, uzbudljive živote u svetu koji u magiju ne veruje a klanja se superherojštini.

Ovo je zanimljiva ideja, naravno, pogotovo kada počnemo da upoznajemo neke od ovih ljudi i vidimo kako neki zaista uživaju u superherojskoj karijeri, dok druge sve to ne zanima mnogo i našli su uhljeblje kao mađioničari koji za pare zabavljaju narod prividom magije, i Vanish je smešten u „stvarni“ svet koji je svoju superherojsku populaciju dobio nakon završetka čarobnjačkog rata u drugom svetu, a što, zapravo malo podseća na koncept koji je Bill Willingham osmislio za svoj Vertigo serijal Fables.

Osim što Vanish po tonu i senzibilitetu ni malo ne podseća na Fables već pre na Spawn. Umesto kompleksne priče o čarobnjačkoj dijaspori, Vanish je mnogo više mračna, dekonstruktivna hronika rastakanja ličnosti glavnog junaka, Olivera, dečaka kome su govorili da će biti onaj „izabrani“ u vreme dok je još išao u školu magije, da bi rat između čarobnjačkih frakcija uništio ne samo njegovu porodicu i školu već praktično i čitav taj magijski svet u kome je živeo i koji u superherojima modernog sveta prepoznaje pripadnike klana zaslužnog za taj rat. Oliver nije srećan čovek, naprotiv, uprkos vrlo snažnoj i pametnoj ženi sa kojom živi – a koja je, što se korišćenja magije tiče, znatno jača od njega – on je hodajući karambol, alkoholičar i uživalac širokog spektra opojnih droga, polomljen čovek koji živi samo za osvetu ljudima što su uništili sve što je voleo i poznavao kao dete.



I priča o Oliverovoj osveti je mučna. Ovo nije pravednički usmeren bes antiheroja koji radi stvar što je mi ne bismo uradili jer nemamo jaja ali PRIŽELJKUJEMO da i sami tako ustanemo protiv nepravde, pa makar izgubili sve, već mnogo više patološka opsesija događajima od pre nekoliko vekova o kojima čak ni ljudi što su u njih bili umešani više ne razmišljaju mnogo. U tom smislu, Vanish od svog glavnog junaka pravi ne antiheroja već negativca, nekoga što i dalje vodi rat koji su drugi odavno završili i koji odbija da prihvati „realnost na terenu“ – nešto što je svakako zanimljivo za nas na Balkanu sa svojim nezaboravljanjem i neodstupanjem od svojih, kako mi to volimo da kažemo, vekovnih ognjišta i identiteta.

Kao prikaz raspadanja jedne ličnosti i patoloških, toksičnih navika laganja svih koji su mi najbliži i opravdanja pred samim sobom da cilj – koji mora biti pravedan – opravdava i brutalna sredstva kojima se Oliver služi, Vanish ima svoju literarnu snagu i ovo je, ZAPRAVO, najbolja stvar koju mogu o njemu da kažem. Oliver deluje kao STVARNA ličnost, njegov karakter i način razmišljanja deluju kao nešto proživljeno i, smešteni u povišeni, operetski superherojsko-magijski kontekst gde se i sakati i ubija na putu te „pravične“ osvete, oni grade jak argument za čitaoca, POGOTOVO muškarca uzgojenog na revenge-narativima o tome da je potrebno pogledati u sebe, prepoznati šta je naša prava priroda a šta nezdrava, patološka opsesija od koje treba da se lečimo. Oliverova žena i najbolji prijatelj kao ljudi koji pokušavaj da mu pomognu ali ih on samo koristi za svoje potrebe su takođe napisani ubedljivo i interesantno.

No, Vanish ovaj kvalitetni i intrigantni sloj priče meša sa nekoliko drugih slojeva i čini se da ovaj strip ima mnogo više konceptualnih skica nego razrađenih motiva. Ideja o klincu koji donosi pištolj u magijsku školu da njime okonča rat između čarobnjačkih frakcija mi deluje kao veoma zanimljiv pogled na problem vatrenog oružja u američkim školama, ali koji ovde nije dalje razrađivan. Isto tako, čitava zamisao sa čarobnjačkom dijasporom koja se transformisala u superherojsku populaciju modernog društva je zabavna ali je ovde samo pozadina za tu priču o Oliverovom padu u monomaniju.

Ono što Vanish daje na kraju jeste neka vrsta zaključka za Olivera, koji je brutalan ali ne SASVIM bez kapaciteta za iskupljenje glavnog junaka. No, strip svakako previše insistira na svom early-Image gritty tonu da bih ja to mogao da pozdravim bez rezervi.

Ipak, ako volite Stegmanov spektakularni stil, Vanish nudi dovoljno i njega samog i crtača koji ga dovoljno dobro emuliraju da ovo bude ugodno za čitanje. Mišljenja sam da je ovo po postavci mogao da bude mnogo bolji narativ, samo da se odlučio koju od konceptualnih ravni da zaista razvije a da ostale ostavi za kasnije i neke buduće serijale. Ovakav kakav je, Vanish je razbarušen, neuredan, istovremeno i zanimljiv i frustrirajući pa, ako ste ljubitelj Catesa i Stegmana, svakako treba da ga pročitate a ostali mogu da probaju. Image kolekcije ima ovde i ovde.


 

[Meho Krljic]

S obzirom na popularnost tzv. profesionalnog rvanja u raznim delovima sveta, a pogotovo u američkim krajevima, pomalo je i neobično da nemamo VIŠE stripova sa ovom tematikom. Imajući u vidu koliko je severnoamerička publika putem superherojštine kondicionirana da voli dugačke, sapunske narative prepune telenovelaških preokreta, izdaja i srcolomnih momenata, naseljene kostimiranim likovima sa bizarnim pseudonimima, komplikovanim istorijama i personalitijima većim od života, te sa mnogo atraktivne akcije, wrestling, kako ćemo u daljem tekstu povremeno zvati ovu formu entertejnmenta (jer zapravo nije u pitanju „stvaran“ sport), ima iznenađujuće malo stripova koji se njime bave. Pre dobrih sedam godina sam pisao o Imageovom serijalu Ringside a koji je zapravo bio najviše krimić smešten u svet profesionalnog rvanja, i u međuvremenu je jedini notabilan strip u američkom mejnstrimu a koji se bavio ovom tematikom bio serijal WWE, na kome je scenarističke dužnosti radio jedan prilično ugledni Denis Hopeless nakon vrlo solidne karijere u Marvelu. No, čovek bi prosto očekivao čitave univerzume pitoresknih likova sa kompleksnim životnim pričama po uzoru na superheroje a toga, iz nekog razloga, nema. Kao neko ko je kao klinac prilično uživao u starom britanskom serijalu Johnny Cougar (a koji je dovitljivi prevodilac Eks Almanaha spretno prekrstio u Džoni Panter), obradovao sam se kada je prošle godine u proleće krenuo da izlazi Imageov sedmodelni serijal Do A Powerbomb, sa potencijalom da ispuni rvačku prazninu u mom srcu.



I ispunio je, mada, naravno, veliki deo privlačnosti ovog stripa otpada i na činjenicu da je u pitanju novi (i još uvek najnoviji) creator-owned rad Daniela Warrena Johnsona, jedne od meni najzanimljivijih i najdražih figura u savremenom severnoameričkom mejnstrimu. Johnson je čovek koji ima neverovatno upečatljiv, osoben crtački stil a uz koji ide i jedno skoro opsesivno bavljenje ličnim temama što ga ne napuštaju ni kada radi sa tuđim likovima, za korporacije. Ovo je verovatno i razlog što Johnson za velike firme najčešće crta samo naslovne strane, a retki serijali koje jeste radio za Marvel i DC su uglavnom bili njegova kompletna autorska dela, gde je sve napisao i nacrtao sam. Utoliko, Beta Ray Bill: Argent Star i Wonder Woman: Dead Earth su i sami bili naglašeno lični, snažni iskazi gde je Johnson iskoristio korporativno vlasništvo makar isto onoliko koliko su oni iskoristili njegov ogromni talenat. Jedino je The Jurassic League donekle odstupio od ove matrice, nudeći „običan“ superherojski strip*, mada je istina i da je Johnson ovde bio scenarista i crtač naslovnih strana a da je većinu crteža u samom stripu odradio takođe jako talentovani Juan Gedeon.
*ako se u obično računa to da su Supermen, Betmen, Akvamen, Džoker i ostali u ovom stripu svi - dinosaurusi

Do A Powerbomb, kao u potpunosti Johnsonova kreacija se, pak, mora porediti pre svega sa njegovim prethodnim serijalom za Image, izuzetnom metal-sagom Murder Falcon. Njegov prvi rad za Image je bio Extremity, jedan ozbiljan, pa i grandiozan naučnofantastični serijal smešten na daleke planete i u kompleksno kosmičko društvo i mada je bio odličan, nije imao tu neposrednost i fokusiranost motiva kakve je doneo Murder Falcon. Murder Falcon je samo naizgled bio ekstravagantna heavy metal akcija u kojoj čovekoliki soko sa gitarom pesniči demone do smrti, a ZAPRAVO je bio ekstravagantna heavy metal akcija u kojoj čovekoliki soko sa gitarom pesniči demone do smrti sagrađena oko meditacije o gubitku, radu žalosti, depresiji, napuštanju stvari koje volimo zarad napora da odrastemo i sazrimo iako nas u odraslom svetu često čekaju samo frustracija i nezadovoljstvo.

Murder Falcon je, ako slučajno neko toga još uvek nije svestan, VELIČANSTVEN strip. Pa sam onda i od Do A Powerbomb očekivao sličan nivo veličanstva i, oh, pa uglavnom ga dobio.



Možda se može argumentovati da je Do A Powerbomb za nijansu manje lična priča od Murder Falcon već na ime toga da protagonistkinja ovog stripa nije sredovečni metalac u depresiji zbog gubitka žene već mlada žena u ranim dvadesetim godinama – u depresiji zbog gubitka majke. No, motivi su jasni i izraženi i mada je fer i reći da se ovde Johnson donekle i ponavlja, mislim da se naprosto radi o tome da on o ovakvim stvarima stalno razmišlja i oseća ih duboko u sebi i da je motivisanje protagonistkinje ovog stripa da postane profesionalna rvačica nakon što je kao dete prisustvovala pogibiji majke nesrećnim slučajem u ringu – jedna sasvim žanrovski uobičajena postavka, a koja se i dobro uklapa sa autorovim emotivnim interesovanjima.

Inače je zanimljivo znati da Johnsonova ljubav prema rvanju potiče iz relativno skore istorije. U predgovoru za kolekciju koja sakuplja svih sedam epizoda ovog stripa, on veli da mu roditelji tokom devedesetih nisu dopuštali da gleda wrestling pa je propustio legendarnu „attitude“ eru američkog rvanja*, ali da je pre nekoliko godina, kada mu je ćerka bila beba, i po dužnosti je bio budan po četiri sata svake noći, pored svih odgledanih serija na televiziji počeo da gleda i wrestling i zaljubio se u ovu formu zabave.
*tokom koje je promocija WWF, danas prekrštena u WWE, forsirala izraženije nasilje, psovke, čak i seks a Stone Cold Steve Austin bio najvreliji pro-rvač na planeti

Naravno, mi, Evropljani se često smejemo „kečerima“ i smatramo da su Amerikanci kreteni što ovo doživljavaju kao sport a u stvari je u pitanju predstava u kojoj je sve unapred dogovoreno, no, mislim, em Amerikanci to jebeno dobro znaju i prate rvanje jer su im zabavni likovi, njihovi narativi i atraktivne atletske simulacije borbe, em je wrestling vrlo popularan i u Ujedinjenom kraljevstvu, Meksiku, Japanu... Tako da, možda smo MI ti koji smo pomalo budale.

No, nije bitno, jer Do A Powerbomb se zapravo vrlo eksplicitno pozabavi tom idejom da su profesionalni rvački mečevi samo predstave u kojima se glumi borba a rezultat je unapred određen – da bi postavio svoj narativ u kome protagonistkinja, Lona Steelrose zajedno sa rvačem koga znaju samo po imenu Cobrasun – a koji je odgovoran za smrt svoje majke – mora da rve u timskim mečevima na mestu izvan ove planete, boreći se ZAISTINSKI, za mogućnost da će nekromant koji je i organizovao ovaj turnir, ako Luna i Cobrasun na kraju trijumfuju, oživeti njenu majku.

Slobodno pročitajte prethodni pasus još jednom jer, da: to je zaplet ovog stripa.



Johnson ovde uspeva da spoji jedan skoro naturalistički realizam života profesionalnih rvača – i to ne samo zvezda koje gledate na televiziji već i onih koji se bore po malim, nezavisnim promocijama a gde se spektaklom smatra ne samo bacanje protivnika u gledalište i mlaćenje stolicom već i lomljenje neonskih sijalica o njegovu glavu te nabadanje viljuškom u prsa junačka – i jednu fantazijsku priču u kojoj je rvanje „stvarno“ i radi se dok protivnik ne bude zaista nokautiran ili na drugi način onesposobljen za dalju borbu, pa sve to na vanzemaljskoj lokaciji uz učešće predstavnika različitih planeta na kojima svima postoji rvanje sa identičnim pravilima (sem što je sve „stvarno“). Njegova spretnost kao scenariste je zaslužna za to što ovaj narativ ne deluje nekonzistentno i neuverljivo, a njegova spretnost kao crtača za to da bismo mi ovu postavku svejedno kupili čak i da je mnogo neuverljivija, pošto NIKO ne crta fizičku, brutalnu, FANTASTIČNU akciju kao Daniel Warren Johnson.

Wrestling je, sa svojim preteranim, prenaglašenim akrobatskim „borilačkim“ potezima idealan za pretakanje u strip u kome se rvači – a neki od njih su i inteligentni orangutani, da se razumemo – bore za neverovatno vredne nagrade koje podrazumevaju oživljavanje bliskih, preminulih osoba. Nekromant koji organizuje čitav turnir je jedna pitoreskna, dijabolična figura koja je, po sopstvenim rečima, nekada bila veliko zlo na nivou čitavog univerzuma ali je danas, smešten od strane „pozitivnih“ snaga u praktično kućni pritvor do kraja večnosti, postao TV-manijak pa onda i zaljubljenik u rvanje. I ovaj strip, iznenađujuće, u sebi nema negativaca.

Štaviše, Johnson pravi eksplicitan napor da nam pokaže i pozadine drugih rvačkih timova i istakne kako sve te grube, mačo persone (bez obzira što je mnogo rvača ovde ženskog roda) zaista postoje pre svega za scenu, i da su svi oni u stvari trodimenzionalna ljudska bića, svako sa svojom mukom koja ga je naterala da učestvuje u turniru gde se može izgubiti život, ali je nagrada vraćanje neke voljene osobe iz mrtvih.

Utoliko, borbe koje gledamo a koje čine najveći deo narativa, nisu samo eksploatacijski spektakl, dok Do A Powerbomb nije samo rvačka verzija Mortal Kombata. Zapravo je senzibilitet ove priče, sa pitoresknim ali emotivnim i na kraju krajeva veoma časnim ličnostima i njihovim ozbiljnim shvatanjem borbe kao jedne svete dužnosti bliži japanskoj mangi nego severnoameričkom superherojskom stripu.



Ovaj osećaj, da čitate nešto inspirisano japanskim narativima postaće još jači kada vidite ko je poslednji protivnik što naš duo rvača* treba da ga porazi, a Johnson je izuzetno promišljen i u tome kako završava svoj narativ, dajući protagonistima katarzu, jedan aktivan rad žalosti i ono što u Engleskom jeziku zovu „closure“, dakle, emotivno i duhovno „zaključivanje“ jedne teške traume nakon kog proces zalečenja može istinski da počne – a da pritom izbegava stereotipna rešenja u kojoj naši, iako do poslednjeg milisekunda na kolenima i na ivici sigurnog poraza u sebi nalaze rezerve snage da trijumfuju. Finale Do A Powerbomb je bučno i spektakularno ali je i emotivno nijansirano i nudi možda veoma eksplicitnu ali svakako zrelu poruku vezanu za to šta je u životu vredno i zbog čega uopšte smatramo ŽIVOT vrednim.
*nazvan Sun and Steel, u jasnom naklonu heavy metalu i jednoj nepravedno skrajnutoj pesmi Iron Maiden koju BAŠ ČESTO pevam pod tušem

Dobro, slažem se da to zvuči kao iznenađujuće ambiciozna filozofska poenta za strip koji ste verovatno uzeli u ruke da biste gledali spektakularnu akciju, ali rodbino, pa akcije ovde ne da ne manjka nego Johnson isporučuje svoj do sada najeksplozivniji strip. Uparen sa uobičajenim tandemom Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu, Johnson ovde ne ide na onaj nivo brutalnosti koju je demonstrirao  radeći Beta Ray Billa i Wonder Woman, ali Do A Powerbomb ima tu distinkciju da su likovi „realniji“ pa da onda i akcija u kojoj učestvuju više boli i deluje opasnije. Ovde se rvački potezi sa atraktivnim imenima („Zalazeće sunce“, „Atenborova kolevka“, „Sto Kralja Artura“, „Zora mača“) izvode svom snagom i sa ciljem da protivnika nokautiraju, anatomije se krive i tela su izložena neverovatnim naponima i naporima, a Johnsonovo kadriranje je bukvalno onako kako bi desetogodišnja devojčica koju su doveli da posmatra pro wrestling meč pamtila spektakl kome je prisustvovala.

Ukratko, ovo je strip koji vam daje i jare i pare – i pažljivo vođenu sapunsku operu u kojoj su suze ipak prave i zagarantovane (real talk: ja sam malo plaknuo na kraju), i pokolj kakav ni jedan drugi trenutno aktivni crtač u severnoameričkom stripu ne može da vam isporuči. Kolekcija je izašla još u Martu, pa skočite do Imageovog sajta da obezbedite svoj primerak, sa sve alternativnim naslovnim stranama koje su čudesne. Nećete zažaliti.


 

[Meho Krljic]

Unstoppable Doom Patrol je najnovija inkarnacija DC-jevog tima superherojskih otpadnika, marginalaca, ekscentrika, prognanika i pervertita i u trenutku dok ovo kucam šesti broj ovog miniserijala star je dan ili dva ali u trenutku kada vi ovo budete čitali sedmi i poslednji broj bi trebalo da je već izašao a priča okončana. I da kažem odmah: strip o kome u početku njegovog izlaženja nisam imao skoro ništa zanimljivo da kažem (mada, da se razumemo, ni ništa specijalno negativno) me je do kraja (ili makar do pred kraj) dosta uspešno šarmirao jednim pomalo vragolastim, mladalačkim pristupom svojoj postavci, apdejtujući Doom Patrol za novo doba na način koji nije NUŽNO u skladu sa nekim mojim preferencama, pogotovo ne ako se zna da sam ljubitelj onoga što je sa Doom Patrol radio Grant Morrison, ali koji, opet, ima svoju logiku, ton, senzibilitet i pristaje savremenom DC-ju.



Unstoppable Doom Patrol je prvi ozbiljniji samostalni rad za Dennisa Culvera, scenaristu koji je za DC do sada napisao zapravo veliki broj stripova, ali su maltene svi oni bili po jedna ili dve epizode tuđih serijala, antologijskih magazina ili one-shotovi u okviru company crossovera. Culver jeste napisao najveći deo serijala Future State: Gotham, ali je ovo bilo pod protektoratom Joshue Williamsona, sa kojim je i pisao Justice League Incarnate pa se Unstoppable Doom Patrol može računati u njegov prvi zaista individualni let iz gnezda i upisivanje svog imena u svetlu istoriju DC-jevog tima „najuvrnutijih heroja na planeti Zemlji“. Culver je pisao i za Marvel pre DC-ja, ponovo uglavnom uskačući na serijalima koje su pisali drugi, ali je tamo, radeći E is for Extinction sarađivao sa crtačem Chrisom Burnhamom, a koji je, zgodno, odabran za ilustratora ovog miniserijala. Burnham ima više od dve decenije iskustva rada sa većinu velikih američkih izdavača i sasvim je legitimno nazvati ga prekaljenim profesionalcem, a za ovu priču je pogotovo notabilno da je radio sa Grantom Morrisonom kao jedan od crtača na Batman Incorporated. I Burnham u poslednje vreme radi samo po koju epizodu tuđih serijala ili po neki specijal za DC pa je osvežavajuće videti ga kao kompletnog ilustratora na jednom miniserijalu gde tokom sedam brojeva ima prilike da uđe u karaktere i pokaže svoju maštovitost. Burnhamov blago karikirani rad sa likovima, dinamične kompozicije i table, te pažljiv rad sa linijama i senčenjem daju ovom stripu pravi odnos mračnog i uvrnutog (a što očekujete od stripa koji nosi Doom Patrol u naslovu) sa jedne strane i simpatičnog, i duhovitog sa druge. Kolori Briana Rebera pogotovo doprinose atmosferi sa forsiranjem mirnijih tonova, čestim korišćenjem plave ili ljubičaste boje pa iako je Unstoppable Doom Patrol zapravo prilično „šaren“ strip, da ne pominjem veoma energičan u kompozicijama, glavni utisak koji vizuelno ostavlja je da je u pitanju jedna tripozna, psihodelična, hipnotična priča o frikovima.

A što on i jeste, no pre nego što se pozabavimo zapletom, treba istaći i odličan letering koji radi Pat Brosseau, i čiji su dizajn oblačića sa teklstom i zvučnih efekata zaslužni za to da ovaj serijal ostavlja utisak jedne old school, silver age avanture iako je u dobroj meri ovo vrlo novomilenijunski strip, sa novomilenijumskim temama i estetikom, do mere da se legitimno može govoriti o jednoj podmlađenoj, pa i blago infantilizovanoj verziji Doom Patrol.

A što nisam zapravo očekivao s obzirom na to da je ovaj nikada zaista mnogo komercijalni properti za DC zapravo procvetao poslednjih godina u sasvim drugom medijumu – na televiziji – sa četiri sezone za HBO Max od kojih se četvrta završava baš negde u vreme objavljivanja ovog teksta. Ova je serija, u izvedbi iskusnog Jeremyja Carvera na mestu showrunnera (sa naravno neizbežnim Geoffom Johnsom kao prvim među potpisanim izvršnim producentima) eksplicitno zasnovana na Doom Patrol stripovima iz vremena kada ih je pisao Grant Morrison i ova je serija od četrdesetak brojeva i trideset godina kasnije jedan od kamena-međaša u superherojskom stripu.



Naravno, ne toliko u komercijalnom smislu, Morrisonov Doom Patrol se nikako nije prodavao u onim količinama koje su u to vreme tukli X-Men ili Spajdermen, ali u smislu uticaja na Doom Patrol, DC-jeve stripove i čitav medijum, ovaj je strip bio jako, jako značajan. Da ne pominjem Morrisonovu karijeru, gde je relativno nepoznati Škot postao jedno od najcenjenijih imena u američkom stripu, pogotovo među publikom koja je sazrevala i pokazivala interesovanja i za teme i estetike izvan superherojskog kanona.

Morrisonov Doom Patrol je bio jedan od najuverljivijih argumenata za razliku između DC-ja i Marvela, a pogotovo za razliku između X-Men i Doom Patrol, dva stripa koja su začeta u razmaku od svega nekoliko nedelja i imali iznenađujuće slične postavke (grupa otpadnika sa supermoćima predvođena autoritativnom figurom muškarca u invalidskim kolicima). Iako će Morrison kasnije pisati i X-Men kao jednu od svojih retkih saradnji sa Marvelom (i koja, iako je bila uspešna, njemu ostaje u ružnoj uspomeni), ovo je bio nešto konvencionalniji, iako svakako maštovit superherojski strip. Sa Doom Patrol, relativno slabo prodavanim serijalom niske popularnosti, je Morrison, pak, imao odrešene ruke da posegne za brojnim avangardnim konceptima koji su ga interesovali, od dadaizma i nadrealizma, preko barouzovskog kat apa i psihodelije pa do savremenih neo-nadrealističkih filmova Jana Švankmajera. I mada se ovaj strip često i čitao kao lista standardnih opsesija mlade osobe sklone avangardnim istraživanjima, pokazalo se da je „prljavi“ superherojski mizanscen prirođen Doom Patrolu pogodan za ovu vrstu ekperimenta, pa su otud i kasniji serijali koji su vraćali ovaj tim u klasičnije superherojske vode (na primer, Arcudijev pa posle njega Byrneov Doom Patrol) izazivali i dosta protesta među čitaocima na ime ignorisanja onog što je u strip uveo Morrison (a posle njega nastavila Rachel Pollack) i bili su relativno kratkog daha. Stoji i da je strip ponovo postao relevantan kada ga je preuzeo Gerard Way a koji je ne baš „zvanično“ Morrisonov proteže ali svakako neko ko je od prvog svog uspešnog serijala (dakle, The Umbrella Academy) demonstrirao da je na identičnoj talasnoj dužini i čije su priče u Doom Patrol predstavljale povratak Morrisonovim idejama, likovima i konceptima. Wayjevi Doom Patrol stripovi su i direktno doveli do transformisanja ovog propertija u televizijsku seriju pa je stoga malo i neobično da se Culverov i Burnhamov strip, iako ne negira postojanje Morrisonovog i Wayjevog legata – i ima zapravo mnogo eksplicitnih referenci na njih – u smislu tona i senzibiliteta nalazi na sasvim drugoj strani.

Unstoppable Doom Patrol svakako zadržava veliki deo „uvrnutosti“ koju sada već intuitivno vezujemo za Doom Patrol – ovde tim, recimo, ima psihoterapeutkinju čija je supermoć prebacivanje uma u petodimenzionalni prostor i povezivanje sa drugim trandimenzionim bićima – ali ta uvrnutost meni deluje najviše kao ukras, nešto o čemu će narod da ćaska na internetu, možda, ako se zvezde baš srećno nameste, da ga memefikuje. Jedan od najprominentnijih novih likova je, recimo, muškarac čije su supermoći sve potetnije što je on vulgarniji i verbalno agresivniji prema drugima. Ovde nema tog napora koji je postojao kod Morrisona i Wayja da se napravi spona sa širim korpusom umetničkog rada u drugim žanrovima i medijima i superherojština postavi u jedan kontinuitet sa avangardnom kulturom.

Umesto toga, Unstoppable Doom Patrol je strip koji u prvi plan stavlja inkluzivnost i podržavajuće ponašanje, onako kako mi matori to danas shvatamo kao default podešavanje generacije Z. Dakle, ovo nije samo „woke“ strip, jer su superherojski stripovi danas to gotovo po definiciji, već Culver vrlo programski prolazi kroz epizode u kojima se eksplicitno diskutuje o identitetu i samoodređenju, sa ehoom rasprava iz stvarnog sveta a koje se tiče pre svega rodnih odrednica, prihvatanja od strane porodice onih osoba koje se ne uklapaju u standard, pronalaženja „prave“ porodice a koja nije definisana biologijom već empatijom itd.



Da bude sasvim jasno, veliki deo ovog je u tematskom smislu sasvim prirođen Doom Patrolu – kada je Morrison pre nekoliko godina izašao iz klozeta i obnarodovao da od adolescencije sebe doživljava kao rodno ne-binarnu osobu samo da za to u sedamdesetim godinama prošlog veka prosto nismo imali terminologiju, postalo je prilično očigledno kuda je išao sa svojim preoblikovanjem lika Larryja Trainora u kompozitni identitet sa izmešanim muškim i ženskim atributima, pa je i Crazy Jane, kao osoba sa disocijativnim poremećajem ličnosti prikazana u jednom osnažujućem ključu. No, Culverov pristup temama je po tonu svakako drugačiji a što je i normalno – ipak je prošlo trideset godina i o mnogim se temama danas govori i razmišlja drugačije – i Unstoppable Doom Patrol redefiniše ulogu ovog tima, a u post-Lazarus Planet periodu DC-jevih stripova, kao grupu frikova sa iskustvom koja pronalazi i pruža podršku mladim, dezorijentisanim, često od strane društva marginalizovanim pa i progonjenim osobama koje nisu bile spremne na buđenje supermoći što su ih imale upisane u svom „metagenu“ a koje su izazvali recentna globalna dešavanja u DC-jevim stripovima.

Obično ukazujemo da DC i Marvel rado recikliraju ideje koje su prve imali oni drugi i mada je istorijski sa tim svakako prvi počeo Marvel, Unstoppable Doom Patrol je vrlo očigledno urađen po matrici koju možemo da nađemo u stripovima o X-Men* i Inhumansima iz ovog veka i u kojima je forsirana upravo ta ideja mladalačkog osvajanja identiteta, prihvatanja njihove raznolikosti i građenja okruženja u kojima se i oni sa manjinskim identitetima mogu osećati slobodno, neugroženo, podsticani da se razvijaju i budu produktivni članovi zajednice.
*u drugoj epizodi postoji potpuno eksplicitna – prećutno humoristička? – aluzija na dizajn X-Men stripova iz Hickmanovog perioda.

Sad ovo zvuči vrlo „propagandno“ pa odmah treba dodati i da je Unstoppable Doom Patrol u principu zabavan superherojski strip sa dosta akcije, humora, emocije. Culver i Burnham rade sa prilično velikim brojem likova od kojih su neki novi, a neki su old school veterani iz Doom Patrol stripova još iz šezdesetih, kao što su General Immortus ili Animal-Vegetable-Mineral Man, ali uspevaju da postignu vrlo solidan balans između referenci na klasične likove i zaplete i tog nekog savremenijeg tona i tematike. Notabilno, glavni sukob u ovom stripu se najveći deo vremena vodi između Doom Patrol i korporacije koja eksploatiše ljude sa novopronađenim metagenom/ supermoćima* a koja je svoj program utemeljila na starim teorijama osnivača Doom patrola Nilesa Cauldera i čiji osnivač i CEO Caulderu u jednoj dobro postavljenoj sceni konfuzije umesto da zapreti – ponudi posao.
*pomenuti novi superheroj koji najbolje radi kad najviše psuje i koristi pseudonim Degenerate, je upravo produkt njihovog eksperimentisanja



Culver pravi solidan portret novomilenijumskog techbro mogula koji ima vrlo razrađenu priču o tome da sve što njegova firma radi, iako je očigledno pokretano pohlepnim investicionim ulaganjima ljudi koje zanima samo profit i pristup joj zasnovan na znamenitom sloganu Marka Zuckerberga „Move fast and break things“, zapravo suštinski ima za cilj boljitak čovečanstva. Inovacija, doživljavana kao vrednost za sebe a koju propoveda mladi CEO je uspešno postavljena naspram Caulderovog trezvenog ukazivanja da je on i sopstvene teorije vremenom drastično korigovao i da se element etike i humanizma mora uvek držati u temelju i najdisruptivnijih pristupa etabliranim tržištima. Nema ovde neke OGROMNE filozofske diskusije, da se razumemo, ali ovo je brz, energičan superherojski strip koji uspešno – mada svedeno – polemiše sa nekim tezama od važnosti za naš sadašnji istorijski trenutak, a da je to i dalje dovoljno logično uvezano sa istorijatom Doom Patrol.

Ono što može da zasmeta old school ljubiteljima Doom Patrola je svakako to da su stari likovi infantilizovani a novi likovi su skoro i doslovno deca (ili vrlo mlade odrasle osobe*). Ovo je definitivno strip usmeren na nešto mlađeg čitaoca pa su Larry Trainor ili Cliff Steele svedeniji u karakterizaciji, emotivno i duhovno jednostavniji, obeleženi sa svega par atributa, dok je Crazy Jane ovde uglavnom prikazivana kao „Chief“, ozbiljna, kontrolisana ličnost rođenog predvodnika. Rita Farr ima iznenađujuće malo karakternog rada u ovom stripu i najzanimljiviji element njene karakterizacije je što je srećna u vezi sa Flexom Mentallom, a koji je opet iskorišćen pre svega kao maskota. Likovi su, da ne bude zabune, vrlo funkcionalni, imaju uverljivu hemiju, i kada Traynor i Steele diskutuju o novomilenijumskom konceptu mikroagresija, oslonjeni na događaje koji su se zaista odigrali u stripovima iz vremena Granta Morrisona – tome kako je Traynor insistirao da ga zovu Rebis nakon što je njegov novi identitet sagrađen od tri različita entiteta, a Cliff nastavio da mu se obraća sa Larry – ovo je jedan sasvim legitiman gest oslanjanja na tradiciju i smislenog građenja na njoj u skladu sa evoluirajućim senzibilitetom publike.
*mada je Starbro kul već zbog imena!

U najtehničkijim terminima, ovo je, kako rekoh, u principu zabavan superherojski strip koji prikazuje sukob između Doom Patrola i pomenute korporacije, sa sve gostovanjima Betmena, Robina, Peacemakera i Green Lanterna, elementima akcije i špijunskog trilera, sa dosta rada sa likovima i pričom koja iako fino formatirana na posebne epizode koje imaju početak i kraj, isto tako fino i prirodno ima i jedan osnovni zaplet koji nas je, evo, do šestog broja doveo do uzbudljivog završnog sukoba između sukobljenih frakcija. Da budem iskren, Culver je napravio toliko podzapleta i spona sa starim Doom Patrol pričama da se, što se mene tiče, ovo kvalifikuje da bude i tekući serijal koji bi imao dosta materijala da razrađuje bar narednih godinu i po dana. No, nisam ja taj koji odlučuje u DC-ju pa treba da nas hrabri činjenica da je inicijalno zamišljen kao šestodelni mini, Unstoppable Doom Patrol nakon par brojeva proširen na sedam delova. Ako se priča završi na zadovoljavajući način – a u ovom momentu nema razloga da verujemo da neće – ovo će biti sasvim fin strip koji zavređuje nastavke. Culver definitivno ima svoj, ne-morrisonovski pogled na ovaj properti ali je Morrisonove motive u svoj rad makar uvezao na organske načine. A što je valjda ono kako je i Morrison adaptirao stare motive Arnolda Drakea iz šezdesetih. Pa, izvolite na Amazon i proverite dopada li vam se to. Kolekcija će tek u Aprilu.


 

[Truman]

https://tinypic.host/image/Viling-naslovna.Zflyc

Uživao sam u ovom stripu, genij Huga Prata je neprevaziđen. Amerika 18. veka, borba indijanskih plemena, britanaca, amerikanaca, francuza. Razvoj likova je izuzetan, a centralni lik je jedan 17-godišnji Amerikanac koji pokušava da pliva u tom haotičnom vremenu. Prijateljstvo, ljubav, patriotizam, surovost svih strana...čista desetka.

[Meho Krljic]

Ahh,  Prat, naravno... Ja, nažalost, za danas nemam da ponudim ništa tako spektakularno... Evo:


Volite li vampire? Volite li superheroje? Ako je odgovor na oba pitanja “da“, IMATE SREĆE: Marvel je početkom Jula izbacio kolekciju pod nazivom Unforgiven a koja spaja u sebi tri priče što čine jedan kontinuiran narativ a koji se bavi interakcijom između superheroja i vampira. Ni prvom ni poslednjom u istoriji supeherojštine, vampirizma i Marvela, pa je fer da me odmah na početku pitate šta je u ovoj posebno ili drugačije. I na to nemam spreman odgovor.







No, Marvel je svakako smatrao da ima nečeg posebnog, naročito jer vampiri o kojima se ovde radi predstavljaju prilično minorne likove nastale u jednom od satelitskih stripova urađenih tokom krosovera Fear Itself iz 2011. godine a koje je u najavi ovog serijala prošle godine Marvelov PR tim vrlo samouvereno proglasio „omiljenim od strane fanova“. Sad, možda sam ja samo traumatizovan time koliko je Fear Itself bio loš* ali trebalo mi je dosta napora da čitajući Unforgiven uopšte prizovem u sećanje da su ovi vampiri zaista već postojali u nekom Marvelovom stripu a svakako se nisam sećao da su oni bili toliko zanimljivi da dvanaest godina kasnije oko njih izgradite događaj koji je i sam svojevrsni krosover i bavi se ratom između vampirskih frakcije u koji su uhvaćeni i neki popularni superheroji.

*doduše, ne traumatizovan koliko njegov glavni arhitekta, Matt Fraction koji je posle ovog krosovera napustio Marvel, pa i superherojski strip načelno (uz jedan notabilni izuzetak), i preselio se na selo da tamo sa ženom i familijom vida rane i piše MNOGO BOLJE stvari



Marvel ovo, štaviše, naziva „sagom“ što mi deluje kao da se u dvorište izvlači prilično teška artiljerija da se hajpuje strip koji ima samo tri epizode, a da bude svečanije, ovo nisu samo Unforgiven 1, 2 i 3, nego Unforgiven: Spider-man, Unforgiven: X-Men i Unforgiven: Captain America. Zvuči kao nepotrebna komplikacija i zaista, kada guglate naslov ovog stripa svane vam da je jedno od čestih pitanja što ih drugi gugleri postavlju to kojim se redosledom, dođavola, čitaju ove epizode, inače izašle između početka Marta i kraja Aprila ove godine. I kakve veze sa ovim serijalom ima one-shot Blade: Vampire Nation, a koji je dodat u ovu kolekciju?



Odgovor na ovo drugo je jednostavan: nikakve. Blade: Vampire Nation je radio drugi kreativni tim, sa drugim likovima, na drugoj lokaciji i sasvim razdvojenim zapletom i osim što se u oba stripa pojavljuju vampiri, oni nemaju nikakvih dodirnih tačaka. I, da se razumemo, ni slučajno ne mislim da je loše to što je Marvel uvrstio i Bladeov mali policijski procedural u ovo izdanje, ali vredi primetiti koliko je bizarna odluka to da je najprominentniji lik na naslovnoj strani kolekcije baš sam Blade. Kako nisam Unforgiven čitao u pojedinačnim epizodama kad su izlazile proletos, tako sam i čitajući kolekciju sve vreme bio legitimno zbunjen što se Blade, lovac na vampire, a koji se na naslovnoj strani šepuri zajedno sa Drakulom, ne pojavljuje ni u jednoj jedinoj sceni stripa Unforgiven. Kao ni Drakula, kad smo već kod toga. Shvatam, naravno, da su vampiri iz Unforgiven, uprkos tom navodnom „fan favorite“ statusu zapravo prilični anonimusi i da njihova lica na naslovnoj strani (ali ni njihov dizajn) ne bi prodali neupućenim čitaocima naročito mnogo kopija ovog stripa, ali valjda je čitava ideja da će se ova ekipa susretati sa nejkim od najpoznatijih Marvelovih superheroja kroz tri konsektuivne epizode upravo u tome da ti poznati superheroji budu magnet za čitaoca? Na poslednjih nekoliko strana kolekcije je i gomila alternativnih naslovnica za stripove iz serijala i neke od njih su mogle da budu legitimno iskorišćene za naslovnu stranu same kolekcije, ali, eto... Neko u uredništvu je odlučio da su Blade i Drakula marketabilniji od Spajdermena i Kapetana Amerike...







Nije da je ovo sad neki presudan detalj za uživanje u ovom stripu; Blade, činjenica je, uprkos svim Marvelovim naporima teško da će ikada prevazići svoj status drugopozivca i ne verujem da ćete biti devastirani kada vidite da se on ne pojavljuje u Unforgiven, a sama priča i crtež imaju dovoljno sopstvenih kvaliteta da se mogu pošteno i ljudski ocenjivati i bez ove, jelte, „kontroverze“.



Da budem iskren, nisam preterano uživao u Unforgiven, mada ga ne mogu nazvati lošim stripom. Vidim da su reakcije američke kritike bile dosta pozitivne, ali imam utisak da je to najpre na ime činjenice da je ovde crtač Sid Kotian, uz pomoć koloriste Edgara Delgada imao priliku da radi mnogo visceralniju akciju nego što je to standard za savremeni Marvel. Vampiri ovde nisu od fine gotske sorte koja erotično zavodi a onda malo gricne, već čudovišta vođena sumanutom glađu što ljude tretiraju isključivo kao provijant i priuštiće nam mnoge scene komadanja i krvoliptanja. Indijski crtač je vrlo dorastao zadatku kreiranja atmosfere strave koju onda akcentuje razuzdana, visceralna akcija, u old school stilu što me je podsetio na kraj osamdesetih, početak devedesetih i rane radove crtača koji su kasnije nakon Marvela imali velike nezavisne karijere, od McFarlanea pa do Mignole. Kotian je ovde radio sa tuđim dizajnom, jer su vampiri u centru zapleta nastali pre više od decenije, ali vrlo uspešno miri sumanutu raznolikost njihovog izgleda – svi ovi vampiri originalno su pripadali različitim klanovima i imaju vrlo različite životne i post-životne priče – sa klasičnim kostimima klasičnih superheroja. Delgado je, naravno, izvrstan u davanju svemu mračnog horor tona a koji savršeno radi sa Kotianovim senkama, ali onda i akcentuje te dinamične akcione scene. Vizuelno, ovo je bučno, ali ne neuredno ili nejasno. Baš kako treba.



Scenario je ovde radio Tim Seeley, a koji je s obzirom na svoju reputaciju zapravo srazmerno malo pisao za ovu firmu. Unforgiven mu je praktično prvi pravi samostalni rad za Marvel, koji nije deo nečijeg tuđeg serijala, i ovde je imao priliku da se pozabavi, kako sam kaže, svojom „opsesijom Marvelovim horor likovima“. Pretpostavljam da je, govoreći o toj opsesiji pre svega mislio na stvari iz sedamdesetih, Tomb of Dracula, Bladea i takve stvari, pa Unforgiven u izvesnoj meri i ima sličan senzibilitet. Ovo je mučna, „epska“ priča u kojoj nema prostora za ičije civilne živote i cela je bazirana na ideji tenzije između „dobrih“ i „loših“ vampira.



Moglo bi se argumentovati da razvodnjavanje vampirskih motiva kroz različite klanove i tipove vampira, različite svetonazore itd. samo oduzima snagu njihovoj moćnoj simbolici, ali naravno da nije Marvel to prvi uradio. Seeley se ovde bavi grupom vampira koji su napustili svoje klanove i okupili se pod vođstvom harizmatičnog starog ratnika koji kao najviši moralni princip postavlja otrzanje gladi za krvlju. Njegovo načelo da to što vam se život završio ne znači da ste napustili svoju ljudskost je temelj za novi način života gde „forgiven“ vampiri koriste posebnu tehnologiju da idu po dnevnom svetlu, umesto ljudske krvi jedu životinjsko meso i krv, i pokušavaju da vampirske klanove spreče u činjenju zverstava protiv ljudi.







Ima sad tu puno spona koje Seeley pravi između predvodnika ove grupe i Kapetana Amerike, čoveka koji ga je inicijalno, još u toku Drugog svetskog rata inspirisao da se bori da zaštiti slabije od jačih i postoji, takođe, i jasna veza između X-Men i ovih vampira (iz vremena kada su X-Men ratovali protiv Drakule a Jubilee, pretvorena u vampiricu dobila zapravo naobrazbu i moralnu podršku baš od ove grupe), dok je Spajdermen tu ubačen valjda na ime generalnog horor vajba koji su njegovi stripovi dobili sa radovima J.M. DeMatteisa. Ne branim, jer Kotian crta sjajnog Spajdermena i jednako sjajne X-Men i Kapetana Ameriku.



No, rekao bih da je problem u ovom stripu to što su u njegovom centru vampiri i što gostovanja poznatih superheroja, umesto da ih poguraju u fokus naše pažnje imaju suprotan efekat. Čitalac, čini mi se, više želi da vidi šta su dalje uradili Spajdermen ili X-Men nego što ga interesuju likovi koji imaju zapravo vrlo malo karaktera i istorije u Marvelu. Seeley naprosto ne može da se osloni na decenijske serijale u kojima su se ovi likovi pojavljivali (jer takvi serijali ne postoje) za implicirane karakterizacije i istorije, pa čini veliki napor da im kroz nekoliko brzih poteza da pozadinske priče i karaktere. To mu polazi za rukom otprilike onako kako zamišljate. Ovo su likovi sa imenima poput Quickshot ili Visigoth i distinktnim ’90s mirisom „X-tremnog“ tretmana super(anti)herojštine i nisu nažalost naročito memorabilni.



No, makar je zaplet u koji ih Seeley stavlja interesantan, sa dosta preokreta i mogućnosti da se istražuju moralne dileme, često tokom vrlo atraktivnih akcionih scena koje Kotian i Delgado izvrsno dizajniraju da budu između splatter horora i klasične superherojske tuče, a Joe Caramagna se dosta zabavlja sa leteringom. Dijalozi i karakteri me nisu osvojili ali postoji dubina u tom stavljanju vampira sa različitim moralnim nazorima jednih naspram drugih i strip uspeva da deo te dubine i istraži.



Blade: Vampire Nation, koji zatvara kolekciju je, za moj groš ipak bolje urađena priča. Ovo je kratak, jezgrovit detektivski noir što koristi specifičan trenutak u Marvelovoj istoriji u kome su Drakula i njegovi vampiri zauzeli još uvek radijacijom okupanu teritoriju oko čerbnobiljske elektrane i tamo nekako uspeli da dobiju smrknuto priznanje drugih država i samih Ujedinjenih nacija da je ovo suverena teritorija sa sopstvenim granicama i zakonima, a gde je Blade, legendarni ubica vampira, u ulozi šerifa nove nacije, garancija da će se zakoni zapravo poštovati i da vampiri neće biti pretnja svetu oko njih. U zapletu koji je pisao Mark Russell – odmičući se za trenutak od uobičajene melanholije i satire – Drakula, nakon neuspešnog atentata na njega moli Bladea da pronađe organizatore. Ovaj to nerado ali profesionalno radi i tenzija između dva stara neprijatelja koji su sada na zajedničkom zadatku građenja koliko-toliko uređenog društva je fino upotrebljena, puna sočnih dijaloga i, kako je žanrovski običaj, vodi ka finalu u kome se Blade oseća iskorišćeno iako je legitimno rešio slučaj a osetljivi balans detanta između njega i Drakule nije zaista poremećen. Dodatno dobijamo interesantne uvide u funksionisanje društva u Drakulinoj vampirskoj naciji i ovo je u celini jedan osvežavajuće ekonomičan strip sa zanimljivom postavkom i korektno odrađenim detektivskim narativom. Dave Wachter i Dee Cunniffe na crtežu i koloru su sjajni, dajući svemu realističan a opet dovoljno atmosferičan vizueni dizajn a letering Coryja Petitea je funkcionalan i nenametljiv. Pa, eto, ako sve to zvuči zabavno i ZAISTA volite vampire i superheroje, Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Mosely je toliko neobično ime da imam utisak da ga je Rob Guillory odabrao isključivo da bi ljudi bili zbunjeni i sami sebe preispitivali kada ih Google bude pitao da li su u stvari mislili da napišu „Mosley“. Guillory je svakako za sebe izgradio reputaciju serijalima koji su imali naslove od jedne reči, sasvim banalne pojmove kao što su Chew i Farmhand, pa je Mosely ovde na neki način iskakanje iz formata, no kako nam već naslovna strana prve epizode ovog petodelnog serijala što je za BOOM! izlazio od Januara do Juna ove godine pokazuje fizionomiju sredovečnog, naočitog crnog muškarca koji u „kameru“ gleda sa mešavinom odlučnosti i umorne rezigniranosti, bude tu odmah jasno da će ovo biti pripovest centrirana na ličnost i karakter protagoniste, te da je njegovo ime izabrano da bi se odmah, i na prvi pogled razlikovao od drugih.



Naravno i to da je Mosely Afroamerikanac nije mala stvar – afroamerički autori nisu baš tolika retkost u severnoameričkom stripu, ali je fakat da su i dalje u velikoj meri oni uglavnom tretirani kao radna snaga – crtači, tušeri koloristi, letereri – dok je aura „pravog“ autora, nesretno pripisivana pre svega scenaristima, u ovom stoleću, mnogo ređe rezervisana za tamnopute pisce. Naravno, ako se izuzmu „gostovanja“ vedeta iz drugih medijuma kao što su N.K. Jemisin, John Ridley ili Ta-Nehisi Coates, i stave na stanu veterani poput Priesta ili Reginalda Hudlina, ostaje da su „novi“ autori iz afroameričke zajednice, poput, recimo Bryana Edwarda Hilla i Evana Narcissea u mejnstrim stripovima prisutni samo sporadično, a što bi verovatno bilo još i sporadičnije da ne postoji taj woke impuls da se afroamerički likovi daju na pisanje afroameričkim scenaristima.*
*Hill trenutno piše Blade, Narcisse je, naravno, radio Black Panther...

Guillory je ovde, naravno svetionik nade i podsticaj drugima da vide da se IPAK MOŽE, čovek sa multiplim talentima važnim za strip-medijum i neko ko je izuzetnu reputaciju i uspešnu karijeru izgradio isključivo kroz creator-owned stripove, bez ulazaka u superherojsku industriju.

O Guilloryju sam pisao pre neke dve godine, baveći se njegovim izuzetnim serijalom Farmhand za Image Comics. Guilloryjeva karijera je generalno i vezana za Image gde je sa Johnom Laymanom on između 2009. i 2016. godine radio izvanredni Chew, označavajući time i neku vrstu maksimuma i zalaska onog što je bila možda i najimaginativnija Imageova era od osnivanja. Layman je kasnije radio i neku vrstu nastavka Chew, sa drugim Crtačem, jer je Guillory u međuvremenu započeo svoj magnum opus, pomenuti farmerski psihodelični science fiction ep, Farmhand, a koji on svojeručno crta i piše. Sa Farmhand je Guillory bez pogovora potvrdio da crtači nisu „samo“ ilustratori u savremenom američkom stripu a na šta ih mejnstrim često svodi, demonstrirajući da imaginativni zapleti i smelo, pomalo konfrontativno pripovedanje što su krasili Chew nisu bili samo Laymanovo delo. Farmhand je u svakom pogledu jednako maštovit i uvrnut strip, sa bizarnim ali plauzibilnim spekulativnim elementom u korenu svog zapleta i izuzetno dobrim karakternim radom.



Farmhand je, kako smo još tada izvestili, negde na polovini svog zacrtanog trajanja i Guillory je rekao da sebe ne može da forsira i da će svakako praviti pauze između „sezona“ kako ne bi uništio svoje zdravlje i kvalitet stripa, ali onda nas je sve iznenadio potpisujući Mosely samo kao scenarista, nudeći jednu kompaktnu, energičnu diskusiju od nekih gorućih pitanja što ih imamo DANAS, a od kojih u mnogome može da zavisi to da li ćemo uopšte imati sutra. I, ne, Mosely se ne bavi klimatskim promenama, ovo je strip o tome da li i kako će veštačka inteligencija progutati ljudsko društvo i vaspostaviti se kao de fakto vrsta na vrhu lanca ishrane na planeti Zemlji, izašla, zgodno, u mesecima koji su prethodili velikim štrajkovima zaposlenih u američkoj entertejnment industriji (prvo scenarista a onda glumaca) a koji se između ostalog odnose baš na opasnost koju opsednutost studija veštačkom inteligencijom predstavlja za stvarne kreativce.

Guilloryjev saradnik na ovom serijalu je crtač Sam Lofti, koga možda znate sa DC-jevog serijala Harley Quinn, ili Dark Horseovog Last stop on the red line, ali koji je uglavnom radio „tuđe“ stvari kao što su Painkiller Jane, Micronauts, Teenage Mutant Ninja Turtles ili Ash vs. The Army of Darkness, pa je ovde sevap videti ga u jednom creator-owned radu koji se bavi prilično fantazmagoričnom tehnološkim maštarijama. Kolore je radio Jean-Francois Beaulieu možda najpoznatiji po radu na I Hate Fairyland, a leterer je bio Andrew Thomas i Mosely je jedan korektan, savršeno funkcionalan strip, mada stoji da nije posebno vizuelno atraktivan ili stilski unikatan ni u kom pogledu.

Ovo se doduše uklapa uz ideju da je Marvin Mosely, protagonist, običan čovek. Iako naslovna strana prvog broja glavnog junaka prikazuje u nečemu što ćete makar podsvesno klasifikovati kao pilotsku jaknu i prvih par tabli nam ga prikazuje kako se oprašta od žene Glorije i male ćerke, polazeći na nama još uvek nepoznatu misiju i sve je formatirano kao da gledamo odvažnog pilota ili astronauta pred poletanje, Moselyjev je zadatak je zapravo mnogo bliži tlu. Jer Mosely je za njega odabran baš zato što je „običan čovek“, pošten radnik koji svojim radom izdržava familiju – ili barem on sebe tako vidi iako mu je supruga vrlo sposobna i vredna žena – i čije su perspektive potrebne u treniranju napredne veštačke inteligencije.

Strip daje ovoj radnji auru romantičnog, jasno je povezujući sa idejom dosezanja i probijanja novih granica, onako kako su to nekada radili moreplovci, pa avijatičari, pa astronauti, ukazujući da će i uspon veštačke inteligencije imati slične revolucionarne konotacije po evoluciju ljudskog društva kao i istraživanja iz prošlosti.

No, naravno, pošto mi živimo u stvarnom svetu, znamo i da se treniranje AI-jeva često svodi na ekstremno banalne stvari kao što je rešavanje beskonačnih re-captcha zadataka pre nego što nas puste da se ulogujemo u neki od svojih naloga ili ilegalno daunloudujemo pornografski video za koji ni za živu glavu ne bismo platili jer bi onda svi znali naše mračne tajne. Guilloryjev scenario traži tu neku idealnu zlatnu sredinu između onog što danas znamo o AI industriji u našem svetu i literarnih tropa o veštačkim inteligencijama koje nadilaze ljudsku i preuzimaju kontrolu nad našim životima a koje znamo iz nebrojenih naučnofantastičnih priča i romana, filmova, i videoigara.



Što je razumljivo – da bi Mosely imao dramu ali i akciju koje su prirođene strip-medijumu, autor je rezonovao da su potrebni antagonisti sa imenima i fizionomijama. ChatGPT prosto nije upečatljivo ime niti ovaj, najpoznatiji od svih LLM-ova u poznoj 2023. godini, ima ikakav karakter kome se može pripisati ikakva a pogotovo ne zla namera, pa su AI-jevi koji u toku ovog stripa evoluiraju u prave ličnosti i zaista preuzmu kontrolu nad ljudskim društvom, formatirani po uzoru na božanstva, preuzimajući vrlo funkcionalnu matricu koju je u literaturu pre četiri decenije uveo William Gibson. Njihova kontrola nad društvom je ogromna i mada Mosely ne može da dokaže da je ona i apsolutno negativna, incident u kome se zatekne i koji mu da izvesne, prilično neobjašnjive moći, ga stavlja na put revolucije.

Mosely je velikim delom kvazimitološki narativ o avataru ljudskosti koji ruši lažne bogove, a što je, setićemo se, pre dvadesetak i kusur godina bio i zaplet Matrix filmova. I dok ovaj strip ima svoje uzbudljive set pisove i filozofske diskusije, on svakako ne odiše istim mirisom novog, neviđenog, originalnog kakav je ipak imala franšiza sestara Wachowski. Pa je kao kvazimitološki, akcioni narativ Mosely uglavnom uslužnog kvaliteta ali bez nekih prevelikih uzbuđenja i otkrovenja. Njegova vrednost je, što se mene tiče, pre svega u tome da priču o preuzimanju društva od strane veštačkih iteligencija postavlja u svet u kome mi danas živimo i svesni smo stvari kao što su društvene mreže, influenseri, adikcija na TikTok itd. U tom smislu jaka utemeljenost na likovima, pre svega samom Marvinu ali i na njegovoj supruzi i ćerki, i fokus na njihovoj porodičnoj drami daju ovom stripu humano jezgro koje uspešno iznosi inače dosta generički akcioni/ SF narativ i uspeva da ga usidri u nečem što je nama poznato i učini uverljivim ideju da ćemo voljno prepustiti kontrolu nad svojim sudbinama softveru. Guillory ovde radi sa nekim prilično izlizanim tropima i to čini Mosely manje efektnim nego što sam se ja nadao, ali to humano, ljudsko jezgro priče ipak čini da ona ostane u čitaocu i nakon što sklopi korice stripa.

Što se crteža i generalne vizuelne dimenzije Moselyja tiče i ona je funkcionalna, lepuškasta ali ni sama nema neku naročito originalnu crtu ili temu. Lofti je zanatski više nego zreo i pripovedanje mu je savršeno, a karakterizacije izražene, no čini mi se da Moselyju fali samo malo nekakve originalne, unikatne dizajn-filozofije, nečega što bi strip izdvojilo iz mase i nateralo vas da ga bolje zapamtite. No, možda se samo radi o tome da sam ja blaziran i možda ovaj strip mnogo jače rezonira sa nekom malo zdravijom osobom. Ovako kako je, Mosely se bez sumnje bavi interesantnom temom i uspeva da joj podari sopstvenu perspektivu iako u tome možda ne odlazi dovoljno daleko za moj ukus. Svakako mislim da je vredan pažnje pa se možete prošetati do Amazona i sebi priuštiti ovaj serijal.


 

[Truman]

[url=https://postimg.cc/k62vqY2S][/url]
Izuzetan rad genijalnog Huga Prata. Radnja se dešava u ranim danima Amerika, borba za nezavisnost. Ima dosta strana - razna indijanska plemena, amerikanci, britanci, francuzi...avantura prati mladog Amerikanca koji pokušava da pliva na talasu velikih promena. Priča o surovosti, prijateljstvu, neprijateljstvu, ljubavi...

[Truman]

Poslednji put sam čitao strip o fantastičnoj Modesti valjda kad sam imao 15ak leta. Sada sam ispravio tu grešku, kupivši prva dva albuma Darkwooda. Modesti je moćna žena na strani pravde, previše samostalna da bi bila feministkinja. Tu je i njen verni Vili. Volim ovakav realističan crno-beli crtež. Avanture su na nivou.

[Meho Krljic]

previše samostalna da bi bila feministkinja

 
    Šta sad TO treba da znači?

[Truman]

previše samostalna da bi bila feministkinja

 
    Šta sad TO treba da znači?

Znači da je previše nezavisna da bi bila deo feminističkog pokreta. To je sam autor O'Donel rekao, piše u predgovoru Darkwoodovog prvog almanaha. Ako ne veruješ pročitaj.

[mac]

Ne ide na feminističke skupove i ne razume se u jednaka prava polova i rodova, i razlike između pola i roda. Ali prebiće svakog ko joj se suprotstavi, kogod pola da je...

[Meho Krljic]

A, dobro, shvatio sam, poštujem.

[Truman]

Kako bih voleo da se snimaju filmovi o Modesti...da bude franšiza kao Bond. Ali negde je zapelo u Holivudu. Spominjao se i Tarantino.

[dark horse]

Snimljeno. Tarantino je bio producent. Glumi Džejmi iz GoT.

https://en.wikipedia.org/wiki/My_Name_Is_Modesty

[Truman]

Snimljeno. Tarantino je bio producent. Glumi Džejmi iz GoT.

https://en.wikipedia.org/wiki/My_Name_Is_Modesty

Uf, gledao sam taj i nije baš dobar. Može to i bolje, zaslužuje Modesti kvalitetnu franšizu.

[dark horse]

Možda kao serija. Pošto strip ne izlazi više od 20 godina, a O'Donel je umro pre više od 10, verovatno se neke pare od reizdanja skupljaju u nekim fondovima, pa će u nekom trentku naslednici pokušati nešto tako, da bi ponovo pokrenuli interesovanje za strip. Kako se već radi sa takvim franšizama, jel.

[Meho Krljic]

Ima i stari Modesty Blaise, iz 1966, igraju Monika Viti, Terens Stemp i Dirk Bogard ali to je onako kempi interpretacija špijuniranja, radije nego hardkor koji znamo iz stripova.

[dark horse]

Ma da. Pokušana je i serija osamdesetih, ali vrlo niskobudžetna i izgleda lošije nego film koji je producirao Tarantino.

Taj film iz 1966 ima danas kultni status, mada nema puno dodirnih tačaka sa stripom.

Npr, Modesti i Vili se uzimaju na kraju filma, što se niko nije osmelio kada su završavali strip.



Originalni završetak u novinama, bez reči:

[Truman]

Serija bi bila dobra ideja. Nešto kao Svetac sa Mooreom svojevremeon.

[dark horse]

Nema šanse. Nema više takvih serija.

Netflix serija: Modesti crkinja, sa najboljom prijateljicom indijkom. Potpuno aseksualni odnos dve moćne žene prepune respekta jedna za drugu. Akcenat na ženu, snažnu ženu, na snagu, na ženu. Pa opet još malo na snagu, kako te dve žene postaju još čvršće i napreduju. Bez feminizma, ali sa akcentom na samostalnost i nezavisnost, razvoj nesputan muškarcem. Nešto kao Enola Holms meets Marvels, samo još dublje poniranje.

Vili Garvin belac, ali gej, što otkijemo u finalu prve sezone. Pa logično, samo gej može da ne kresne Modesti, a stalno je zove svojom princezom. 

[Meho Krljic]

Ko me poznaje verovatno neće biti iznenađen izjavom da je jedna od najlepših stvari koju sam pročitao u poslednjih nekoliko nedelja američko izdanje italijanskih stripova iz osamdesetih baziranih na klasičnim Diznijevim stripovima iz četrdesetih i pedesetih ali i na klasičnim delima evropske književnosti. Uncle Scrooge and Donald Duck in Les Misérables and War and Peace u izdanju američkog Fantagraphics neću nazvati monumentalno kolekcijom naprosto zato što je čitav Fantagraphicsov napor na objavljivanju klasičnih stripova o Diznijevim junacima iz prethodnog stoleća MONUMENTALAN rad a ovo najnovije izdanje, najavljivano godinu dana i konačno dostupno čitaocima od druge polovine Septembra je samo još jedna fantastična cigla u tom esencijalnom spomeniku stripovima koji kao da su poslednjih decenija malo zaboravljeni i predstavljaju maltene skriveni deo istorije američkog stripa i popularne kulture.



Već sam više puta, pišući o raznim stripovima sa Diznijevom licencom, pominjao da je kompanija Walt Disney interesovanje za publikovanje stripova izgubila poodavno prepuštajući licencu drugim izdavačima, neretko u drugim državama. Autor stripova o kojima danas pričamo, Giovan Battista Carpi, Italijan, radio je Diznijeve stripove za italijansko tržište već od 1953. godine. Za razliku od novinskog stripa koji je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka bio srazmerno nezavisna i prilično robusna poslovna i kreativna struja u kompaniji Volta Diznija, sa sve višim profilom koji su Disneyjevi crtani filmovi počeli da stiču od četrdesetih pa na dalje, osvajajući mejnstrim kulturu, kao i sa prelaskom na magazinsko publikovanje, Walt Disney je stripove počeo da tretira više kao usputnu rabotu koja može da donese nešto malo dodatne zarade ali će biti decidno sekundarna u odnosu na animaciju. Autori stripova u ovom periodu često će biti samo animatori koji u tom trenutku nemaju posla, a scenariji su u nekoliko poznatih slučajeva, bile adaptacije nesnimljenih priča inicijalno namenjenih crtanim filmovima.

Kada je počelo licenciranje drugim kompanijama, u drugim državama, poput Italije, i ovde su stripove često radili animatori. Carpijev prvi posao za vezan za Disneyjeve propertije je bio strip-kolaboracija sa animatorom Giulijom Cherchinijem na stripu o Paji Patku za koji ostaje distinkcija da je u pitanju ne prva ali DRUGA priča nastala u Evropi u kojoj se pojavljuju braća Buldozi. I sam Carpi je imao iskustva u animaciji. Originalno strip-autor koji je od 1945. godine radio za nekoliko dečijih magazina (od 1947. kao i crtač i scenarista), Carpi je po preseljenju u Milano 1947. godine počeo da radi kao animator za studio koji su držali Nino i Tony Pagot (tj. Antonio Pagotto) a koji je u tom trenutku već godinama (od 1942. kažu) radio na prvom italijanskom celovečernjem animiranom filmu, I fratelli Dinamite, što će na kraju leta te godine imati premijeru na desetom venecijanskom filmskom festivalu.

Carpi je nakon tog prvog stripa za Disney 1953. godine nastavio da radi stripove kako za ovu kompaniju, tako i nezavisno, izdvajajući se od ostalih kolega time što je imao volje i resursa da se u kontinuitetu posvećuje autorskom radu pa je tokom pedesetih godina i na dalje u Italiji ostvario solidnu reputaciju kao kreator mnogo popularnih strip likova, poput đavolka Geppa, bake Alberade, Gargantue i drugih. No, naše današnje interesovanje su pre svega radovi koje je napravio za Disney tokom decenija i ovde se Carpi bez mnogo ustezanja može klasifikovati kao jedan od dvojice najvažnijih italijanskih autora Disneyjevih stripova koji su ikada radili u medijumu.



Drugi je naravno, Romano Scarpa, čovek odabran da nastavi legat Floyda Gottfredsona u najvažnijem italijanskom magazinu posvećenom Disneyjevim stripovima, Topolino, a koji je i dalje aktivan, posle više od sedam decenija rada*. Scarpa je nešto poznatiji u internacionalnim okvirima – iako su on i Carpi rođeni iste, 1927. godine – jer je američki Gladstone krenuo da objavljuje prevode njegovih stripova još 1988. godine, a što je bilo prvi put da američka publika na Engleskom jeziku čita radove italijanskih autora. Carpi nije imao tu vrstu pažnje, ali je u Italiji postao veoma popularan, na ime svojih radova izvan Disneyja ali i na ime veoma uspele serije „velikih parodija“ koje je radio za Topolino.
*magazin, ne Scarpa koji je preminuo pre osamnaest godina

Ovi stripovi, označavani kao „Grandi parodie“ su bile Carpijeve adaptacije velikih dela svetske literature (i kinematografije) za publiku koja je čitala Topolino, inspirisane, majstorski sažete interpretacije Šekspira (Hamlet, koji je izašao 1960. godine), Verna (Put oko sveta za osamdeset dana iz 1963.), Aligijerija (Pakao iz 1988.) ali i Kafke (Preobražaj iz 1991.). U devedesetima će Carpi biti postavljen za direktora institucije Scuolo Disney, škole za strip crtače, koja je i dalje aktivna i uspešna, vođena njegovim učenikom, Robertom Santillom, dok će veliki majstor preminuti u Genoi, gde se i rodio, 1999. godine.

Ova kolekcija sakuplja dve od njegovih najpopularnijih „Velikih parodija“, Jadnike Viktora Igoa, koji su izlazili u Topolinu Aprila i Maja 1989. godine i Tolstojev Rat i mir iz 1986. i, ma koliko bi nekakvom literarnom snobu moglo delovati kao da je ovo ciničan derivativni rad gde se najveći dometi evropske klasične književnosti transformišu u razblaženu slepstik komediju namenjenu osnovnoškolskoj deci, meni je teško da ne budem zadivljen Carpijevim majstorstvom i izvanredno vođenim narativima koji su jako dobro razumeli šta iz originala može da se iskoristi, šta da se odbaci a šta da se promeni kako bismo dobili priče koje će po tonu biti prepoznatljivo „diznijevske“ a opet sa dovoljno spona sa originalnim delima da budu neka vrsta „gateway drug“ fiksa za klince koji će steći osnove znanja o ovim klasicima.

Carpi je, naravno, jedan od autora Paje Patka i njegove porodice na čijim sam radovima između ostalog i ja odrastao pa sam po prirodi stvari ugođen na frekvenciju njegovog fantastičnog crteža. Kako sam već pominjao, dok je Politikin Mikijev Zabavnik, kao nastavaljač onog što je u šezdesetima radio magazin Miki, objavljivao mahom reprinte američkih stripova iz Disneyjeve kuhinje, Mikijev Almanah u izdanju Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca se usredsredio na italijanske stripove pa je domaća publika poznih šezdesetih godina prošlog veka, pa sve do ranih devedesetih imala prilike da čita Scarpu, Carpija i njihove kolege. Carpi je, inače, kreator jednog od najpopularnijih Disneyjevih likova nastalih izvan SAD, superheroja sa kodnim imenom Paperinik (kod nas prevođen kao Superpatak, a u Americi kao Duck Avenger) i ovi su njegovi stripovi često objavljivani kod nas.

No, za ove dve parodije nisam siguran da su ikada bile publikovane na našem jeziku a što čini ovo Fantagraphicsovo izdanje još dragocenijim za čitaoca koji bi da se upozna sa Carpijevim radom.



Iako je hronološki urađena kasnije, Carpijeva adaptacija Jadnika otvara ovu kolekciju. U pitanju je i duži i ambiciozniji strip, a koji je u Carpijevoj adaptaciji zapravo i preimenovan u Il misterio dei candelabri, odnosno Tajna svećnjaka. Sam Carpi je rekao da je u procesu adaptacije odlučio da ne bi bilo fer da se strip nazove Les Misérables s obzirom na činjenicu da je Igoov original jako kompleksan rad sa mnogo likova i naglašenim tragičnim narativnim slojevima, a da je njegov strip programski pravljen da ima hepiend i bude i neka vrsta uzbudljive pustolovine, što je svedočanstvo o njegovom poštovanju za predložak. No, mislim da ne mogu da prenaglasim koliko je Carpijeva prerada Igoovog teksta odlično napravljena. Formatirana kao raskošna, epska storija iz nekoliko nastavaka (do tog momenta i najduži Carpijev rad u ciklusu Velikih parodija) ona je i sklopljena oko ideje da stric Baja Pajinim sestrićima prepričava „stvarne“ događaje iz prve polovine devetnaestog stoleća koji su Igoa inspirisali da napiše Jadnike, a nakon što su klinci besni što im se televizor pokvario i ne mogu na njemu da pogledaju televizijsku adaptaciju ovog romana. Uvod za ovaj strip je, dakle, vrlo carlbarksovski, po postavci i karakterizacijama (svi protagonisti su osobe izražene intelektualne radoznalosti i prirodne inklinacije ka istoriji i literaturi) što i nije neko iznenađenje imajući u vidu da je Barks za Carpija, kao i čitavu njegovu generaciju, bio presudan uticaj.

Kada se pređe u „francuski“ deo priče, Carpi demonstrira izuzetan talenat za pripovedanje. Da, ovo je jedan od najcenjenijih italijanskih strip-crtača svoje generacije i kombinacija humora, izvanredno kinetičke akcije i karikaturalnog a opet fantastično evokativnog prikaza Pariza i francuske provincije onog doba se podrazumevaju, no, Carpi uspeva da jedan vrlo razuđen, neuredan literarni rad pretvori u izvrstan istorijski triler u kome likovi tokom decenija nose sa sobom strašne tajne, muče se pod teretom krivice ali i razvijaju plemenitost i darežljivost toliko potrebne u onim teškim vremenima. Ansambl ovog stripa je ogroman, pa pored Bajinog predaka koji igra glavnu ulogu, ovde imamo i Paju i Patu i sestriće i Hromog Dabu sa suprugom, i Braću Buldoge, čak i patka Varalića, kao i nekoliko novih likova koje je Carpi kreirao za potrebe narativa, a pripovedanje je glatko, tečno, razumljivo, i ovo je jedan vrhunski zabavan narativ gde autor uspeva da sagradi i vrlo barksovski klasičnu epizodu u kojoj sestrići zajedno sa Bajom i Pajom rešavaju istorijsku misteriju što ju je iza sebe ostavio kralj Anri Četvrti a što na kraju kulminira uzbudljivom akcijom i jednim komičnim ali i humanim preokretom u samom finalu.



Tajna svećnjaka je Carpi na vrhuncu svojih moći i svakako jedna od najboljih demonstracija njegove sposobnosti da kompleksan, obiman literarni rad sažme u štivo koje neće žrtvovati njegovu suštinu i poruke, ali neće propustiti ni jednu priliku za diznijevsku komediju, prepoznatljive karakterizacije i omaže starim stripovima. U poređenju sa ovim, Rat i mir je svakako skromniji rad, ali naglašavam da nije ništa manje zabavan. Tolstojev obimni roman ovde je formatiran kao priča o još jednom Bajinom pretku koji u atmosferi nastupajućeg rata između Napoleonove Francuske i carske Rusije mora da smisli kako da spase svoje ogromno bogatstvo i mada je u centru narativa pre svega šašavi, ponovo vrlo barksovski dramsko-komedijaški zaplet o iznošenju zlata ispred noseva Braće Buldoga tako što će ono biti lukavo zamaskirano u nešto drugo, pa onda bizarna propast tog plana za koju je kriv Paja (a ko bi drugi?), i mada je sukob između dva imperatora prikazan u naglašeno teatralnom, farsičnom ključu sa čestim korišćenjem nacionalnih stereotipa, Carpijev Rat i mir svejedno uspeva da provuče i socijalne opservacije i da ponudi živi dah istorijske fikcije mladom čitaocu. Kao crtač, Carpi ovde apsolutno briljira nudeći neke od najatraktivnijih scena akcije ali i očigledno uživajući u nadahnuću koje je dobio proučavajući ruske uniforme, modu, arhitekturu onog vremena.

Uopšte, u tom dualitetu Carpi-Scarpa moram da kažem da mi je Carpi istorijski za mrvicu draži. Iako su obojica bili inspirisani Barksom, Scarpa je, naravno, mnogo više povukao od Gottfredsona i, radeći prevashodno Mikija Mausa, razvio svoj stil. I Carpi je imao svoj prepoznatljiv stil ali je u njemu – i zato što je radio mahom stripove o Patkama – neretko imao jasne omaže Barksovom glamuru od kojih se mnogi vide u ova dva stripa.

Vredi reći i reč-dve o prevodu na Engleski. Kao klinac sam, ne znajući ni reč Italijanskog jezika svejedno molio majku da mi kupuje Topolino i druge italijanske magazine sa Diznijevim stripovima kad god bismo išli u Istru na more, pa sam onda kod kuće sedeo sa rečnikom i prevodio ih da bih uz sjajan crtež koji su oni po pravilu imali, mogao da razumem i šta likovi pričaju. Nije bilo lako jer su ovi stripovi bili puni igara reči i vickastih referenci na italijanske kulturne predloške. David Gerstein koji je prevodio Tajnu svećnjaka je u punoj meri preneo ovu dimenziju na Engleski i ovo je strip čija je verbalna komedija na potpuno ravnoj nozi sa vizuelnom. Ni prevod Thada Komorowskog i Sama Davisa za Rat i mir nije rđav, naprotiv, ali se kod njih primećuje nešto naglašenije korišćenje „američkih“ fraza i igara reči pa mogu da kažem da je samo malo manje kreativan od Gersteinovog trijumfalnog rada. Letering su u oba stripa radili C Hwang i Paul Baresh i ovi stripovi su, pa... remek dela koja su konačno dobila tretman što ga zaslužuju na američkom tržištu. Ako do sada nije bilo jasno mislim da bilo ko sa minimalnom inklinacijom prema Diznijevim junacima treba ovo da pročita, ima i pokaže svojoj ili, što da ne, tuđoj deci. Fantagraphics će vam rado prodati kolekciju putem svog sajta.


 

[Truman]

Uf, kako mi ovo udara na nostalgiju i detinjstvo.

[Meho Krljic]

Evo sad nešto nenostalgično:



Mister Mammoth je grafički roman koji je proletos izdao Dark Horse, utemeljujući svoju poziciju najraznovrsnijeg, a istovremeno najpouzdanijeg  i najpustolovnijeg izdavača u savremenom američkom mejnstrimu. Čini se da, otkada je Embracer Group kupio Dark Horse medija, Richardson i njegovi nastoje da izvuku što više mogu iz zaleđine koju sada čini jedan od najvećih evropskih korporativnih entiteta koji se bave prevashodno videoigrama, pa vrlo smelo idu u različite žanrovske strane i eksperimente. Dok traje, nek bar bude bogato.







Mister Mammoth je mala, ekonomična priča koja detektivski noir spretno dekonstruiše i iz njegove utrobe vadi egzistencijalistički užas i melanholiju, nudeći jedinstven spoj američkog i francuskog pogleda na žanr. Ako vam već od ovoga nije malo krenula voda na usta možda će pomoći da ukažem da je ovaj strip prvo izašao na Francuskom, prošle godine, za francuski Futuropolis, firmu koja se vrlo ozbiljno i dosledno bavi izdavanjem stripova za zreliju, odraslu publiku, od kojih su mnogi dokumentarističke i istoriografske tematike. Njihov serijal o muzici bavi se tako različitim stvarima kao što su istorija Ramonesa ili istorija grčkog rebetika, a tu je i serijal koji se bavi umetničkim muzejima i umetnošću uopšte. Futropolis ima i izdavaštvo „klasičnog“ stripa i Mister Mammoth je izašao u njihovoj ediciji Récits singuliers, odnosno jedinstvene priče, a što je i pomalo ironično s obzirom da ga je Futuropolis izdao u dva dela, kao dva albuma od po 48 strana – držeći se danas pomalo i zaboravljenog standardnog obima za franko-belgijski album.



Mister Mammoth je napisao Matt Kindt i, da su se zvezde malo drugačije namestile, on bi ga i nacrtao. Poslednje strane Dark Horseove kolekcije – a koja je zbilja samo jedna kontinuirana priča – prikazuju i koncept-art koji je Kindt pripremao dok je radio na preprodukciji ovog projekta, originalno planirajući da ga sam nacrta. No, kada su ga upoznali sa crtačem po imenu Jean-Denis Pendanx, shvatio je da ne mora da se cima jer ima pravog čoveka za ovaj posao. Pendanx je, naravno, jedan vrlo iskusan francuski ilustrator dečijih knjiga i crtač stripova, rođen 1966. godine i sa karijerom u stripu koja je počela još ranih devedesetih. U početku je dosta izdavao za Glenat a od polovine prve decenije ovog veka većinu njegovih radova izdao je Futuropolis, pa je tako i za ovu priču on bio sasvim prirodan izbor.



Kindt je, naravno, jedan cenjen američki scenarista i crtač, a čiji je prodor u mejnstrim i bio putem Dark Horsea i serijala Mind MGMT a kasnije i Dept. H. Kind je, naravno, onda dosta radio i za druge mejnstrim izdavače, kako za BOOM! tako i za Vertigo i DC, ali je uradio i dosta stripova za Valiant. No, ma koliko da je njegov rad sa tuđim likovima bio solidan, Kindt je pre svega AUTOR koji preferira da radi sopstvene stripove po sopstvenim zamislima i sa sopstvenim senzibilitetom, neopterećen tuđim kontinuitetima i karakterizacijama. I dobro je da može, pogotovo u sadašnjoj konstelaciji Dark Horsea koji mu je, verovatno delom i osokoljen time što sada ima vrlo ozbiljno korporativno zaleđe, omogućio da pokrene i sopstveni imprint, Flux House. Sa imenom inspirisanim Fluxusom, avangardnim pokretom iz šezdesetih, čiji su neki od članova i osnivača još živi i aktivni (Yoko Ono, na primer), plan je da Flux House bude prostor za kriminalističke, naučnofantastične ali i humorističke stripove iz Kindtove kuhinje. Prvo izdanje bio mu je Mind MGMT: Bootleg, u duhu Kindtovog, jelte, utemeljiteljskog rada za Dark Horse a Mister Mammoth je prvi grafički roman za ovaj imprint.







Izbor Pendanxa za crtača i koloristu ovog stripa je svakako bio nadahnut. Kindtov grafilčki stil je jednostavan, malo grub i vrlo izražajan i verujem da ovaj strip, da ga je on crtao delovao i sirovije surovije, pošto svakako obrađuje neke mračne i bolesne teme, kako to i ide u neo-noir radovima. No, možda ne bi imao toliko izraženu dimenziju melanholije što ju je Pendanx jako dobro prodenuo kroz sve. Ovo je relativno „starinski“ seting, sa pričom smeštenom u sedamdesete (i flešbekovima koji idu najmanje tridesdetak a možda i više godina unazad) – najverovatnije jer ova vrsta narativne misterije profitira od postavke u kojoj još nema interneta i mobilnih telefona sa kamerama na svakom koraku, a da opet postoje pretraživi arhivi fotografski informacija kojima detektiv može da se zanima pri rešavanju slučaja – i Pendanx sa puno uživanja kreira prljave, a šarmantne urbane scene ali i dizajnira protagoniste koji odišu vrlo žanrovskim mirisom.



Ovo posebno važi za titularnog heroja (?), Mister Mammotha, za koga već u prvih petnaestak strana saznajemo da je u pitanju najveći živi detektiv. Zapravo, kako to njegov prospektivni kilijent kaže, Mister Mammoth krije neverovatno briljantni intelekt ispod vrlo sirove fasade, jer je u pitanju planina od čoveka vrlo primitivnih crta i snažne, grube građe, lice i tela prekrivenih ožiljcima iz brojnih fizičkih sukoba koji su, makar u žanrovskim radovima, deo posla privatnih detektiva.



No, Mister Mammoth je jedna namerna disrupcija klišea grubog, okorelog privatnog detektiva po uzoru na Mikea Hammera ili Jacka Reachera, i u pitanju je zapravo jedan visokointelektualan karakter koji ožiljke ima naprosto zato što je pacifista i nikada ne uzvraća udarac kada ga neko napadne, a kome je rešavanje komplikovanih, često naoko nemogućih kriminalističkih slučajeva, reklo bi se, jedina stimulacija u životu. Mister Mammoth nije millarovski protagonist neverovatnih psihofizičkih kapaciteta koji ga čine superherojem po svemu sem po prisustvu kostima (kao što su recimo bili Edison Crane i Roland King) već naprotiv, intelektualac koji se opseda najfinijim egzistencijalnim pitanjima a posao privatnog detektiva mu je, saznaćemo do kraja stripa, zapravo način da reši jednu vrlo ličnu traumu iz svoje mladosti.



Kind veoma insistira na finoj karakterizaciji Mister Mammotha, pokazujući na vrlo velikom broju strana kako se ovaj opseda televizijskom sapunskom operom – koju on prkosno opisuje kao egzistencijalnu dramu – i njenom glumicom, ali i kako ima nekakav projekat građenja neobične građevine na obodu grada sopstvenim rukama. Ove će se, naizgled ekscentrične i nepovezane niti spojiti do kraja stripa, zajedno sa slučajem koji mu poverava pomenuti klijent na prvim stranama i Mister Mammoth – lik – će nam pokazati svoje tragične dubine i snažne motivacije za svoje postupke i zapravo za celu personu koju je izgradio u životu, a Mister Mammoth – strip – će se zaokružiti kao gorka, ali delimično i osnažujuća priča o osveti i dosezanju simboličke pravde posle perioda gotovo čitavog ljudskog života.







Pendanx je, rekosmo, odličan izbor za crtača ovde ne samo zato što sjajno radi karakterizaciju likova i odlično kreira taj retro-mizanscen priče već i jer je njegov rad sa kolorom presudan za atmosferu i raspoloženje stripa i njihove suptilne promene. Bez Pendanxovog kolora ovo je mogla biti i mnogo oporija, hladnija priča u kojoj bi osveta delovala kao manje pravičan, suroviji čin. Pendanx uspeva da svojim kolorom ali i radom sa olovkama „umekša“ i prizore vrlo brutalnog nasilja koji se dešavaju na nekoliko mesta u narativu i da uz Kindtovu melanholičnu prozu da Mister Mammothu – i stripu i liku – meru dostojanstvene, kontemplativne tuge. Letering Jima Campbella za američko izdanje je elegantan, formalan ali i sam sa suptilnim detaljima koji pomažu atmosferi



No, detektivski noir stripovi se čitaju i zbog zapleta i fer je pitati da li je ovde taj slučaj koji Mister Mammoth rešava intrigantan i dovoljno zapetljan da vas tera da ga sami rešavate paralelno sa protagonistom, kao i da li priča daje dovoljno podataka da čitalac bude u stanju da do odgovora stigne pre nego što mu ga strip pokaže. Ne zaista, recimo to odmah, ali Kindt ima dobar razlog jer je ovaj narativ nekako programski smešten između dva ekstrema noir detektivske proze: jednog u kome je glavni junak samo vektor koji čitaoca vodi kroz zaplet i pokazuje mu komplikovane, često tragične odnose drugih ljudi sa kojima protagonist nema mnogo stvarnih veza, i drugog u kome je zaplet manje bitan a priča se fokusira na ličnost glavnog junaka i njegove filozofske kontemplacije o svetu, ljudima, ljudskom stanju itd.



Utoliko, svakako postoji i blagi rizik da nakon čitanja Mister Mammotha budete malo razočarani, ako ste očekivali jednu od ove dve forme. Kindt se trudio da uzimajući deo i jedne i druge dosegne treću, a koja će biti snažno vezana za lik protagoniste i njegovu jedinstvenu istoriju i u tom smislu, ovo je jedna zaokružena priča koja profitira od svog one-and-done formata i bila bi razblažena da se Mister Mammoth pretvori u nekakav tekući serijal gde bismo ga gledali kako rešava druge slučajeve. No, ako ste se nadali čistom žanrovskom uratku, važno je upozoriti vas da ovo to nije.



Ali jeste dobro. Napisano je pažljivo, nacrtano ubedljivo i mada se stiče utisak da se ovde Kindt donekle i uzdržavao od ekpanzivnijeg „objašnjavanja“ svog junaka i njegovih motivacija, prepuštajući samoj poetici teksta i Pendanxovom crtežu da odrade ovaj deo posla, ovaj roman nesumnjivo ostavlja snažan pozitivan utisak. Nadamo se i novim zanimljivim radovima na Flux House, a Dark Horse ovaj roman nudi na ovom mestu, dok Frankofoni mogu da francuske originale kupe ovde i ovde.

[Meho Krljic]

Početkom Avgusta izašla je kolekcija IDW-ovog petodelnog miniserijala Trve Kvlt* čime je ovaj strip simbolički završio svoje nekolikogodišnje putešestvije od crno-belog nezavisnog projekta finansiranog putem prikupljanja priloga preko interneta pa do „pravog“ mejnstrim stripa izašlog za jednu od cenjenih kompanija koje se bave stripovima glavnog toka. Pošto je ovo, najverovatnije, prvi put da čujete za ovaj serijal, odmah da kažem da je on duhovit, zabavan i da se bavi satirom koja je, u ovom osetljivom periodu ekonomske istorije kolektivnog, jelte, zapada, više nego dragocena.
*a što je, jelte, metalski način da se napiše „True Cult“, a što je opet metalski način da se kaže da je nešto istinito i kultno i generalno vredno pažnje ljudi koje interesuju autentičnost i strast



Autori ovog stripa su prilično zaposleni profesionalci, a koji su široj publici možda nešto manje poznati na ime činjenice da uglavnom ne rade superherojske stripove. Scenarista Scott Bryan Wilson je svakako imao svoje kontribucije DC-ju kroz pisanje nekih Betmen spinofova, a radio je i Shadowmana za Valiant,  pa onda i Star Trek za IDW, Elviru, Savage Tales i Altered Carbon, što znači da mu rad sa tuđim i licenciranim materijalom nije ni malo stran. No, Wilson ima i ambiciju da radi autorske, creator-owned projekte, pa je za IDW radio krimić Kill More. Njegova saradnica,* Liana Kangas je radila za 2000AD, i IDW, ali i bila autor na nekim zapaženim indie projektima poput She Said Destroy za Vault Comics i Know Your Station za BOOM!, kao i BLACK AF: Devil’s Dye za Black Mask. Kangas je crtala i dosta licenciranih stvari, kao što su stripovi vezani za bend GWAR (niste ni znali da to postoji, zar ne?) i Joan Jett i generalno ima širok portfolio i dosta iskustva.
*a koja preferira zamenicu „oni“ kada se o njoj priča u trećem licu i to ovde naglašavam jer ću u daljem tekstu radi umanjenja nezgrapnosti ionako nezgrapnog teksta, koristiti uglavnom ženski rod

Pretpostavljam da su se Kangasova i Wilson i upoznali preko nekakve IDW veze, no Trve Kvlt je prvo zamišljen kao potpuno nezavisni digitalni i štampani strip koji će biti finansiran putem Kikstarter kampanje i sam(o)izdat. I sad, ili su ovo dvoje autora magovi internet-marketinga ili naprosto njihov prethodni rad dobro govori o njima, tek, kampanja je od zacrtanog cilja da skupi 6.666 dolara, do zatvaranja stigla čak do 22.527 dolara, a što je respektabilna suma za projekat koji se bavi brzom hranom, sitnim kriminalom, satanizmom i hevi metalom.

Trve Kvlt je originalno i izašao kao četvorodelna priča, ali je u međuvremenu ovaj tandem uspeo da za sve zainteresuje i IDW pa je od Avgusta prošle godine ovaj strip izlazio za „pravog“ izdavača, sada kolorisan (peruanka Gabriela Contreras) i sa profesionalnim leteringom (DC Hopkins), i dobio, makar inicijalno vrlo solidne kritike. Kolekcija je, rekosmo izašla prvog Avgusta ove godine i time je Trve Kvlt na neki način završio svoje putovanje i uspešno se upisao u istoriju američkog stripa, a kao jedan od, to stalno ponavljam, retkih mejnstrim stripova koji se bave satirom.

Zbilja, Trve Kvlt je, kad ga malo bolje pogledate ne sasvim različit od radova koje Mark Russell sa raznim crtačima radi za Ahoy! Comics, sa svojim here-and-now mizanscenom spojenim sa fantastičnim i preteranim, a i grotesknim. Frilensing autori stripova u američkoj industriji su svakako na idealnoj poziciji da promišljaju izazove življenja u periodu kasnog kapitalizma, kada napetost između neoliberalnih makroekonomskih šema i sve kompleksnijih socijalnih realnosti znači da i ono što je tradicionalno smatrano srednjom klasom danas ima sasvim legitimne razloge da strahuje ne za svoju dobrobit već za goli opstanak koji je jedan malo jači medicinski problem, jedan malo nezgodniji trzaj klime ili hir lokalne kompanije slavljene kao ekonomskog spasioca zajednice, udaljen od poništenja.



Trve Kvlt je već na prvu loptu jako simpatičan. Glavni junak, Marty Tarantella je luzer u kojem je lako prepoznati se, gik koji sada već na sredini tridesetih sebe zatiče sa petnaestogodišnjom „karijerom“ u restoranu brze hrane Burger Lord, delu nacionalne franšize koja lokale ima po tržnim centrima, gde se prosečan radni staž zaposlenih meri ne godinama nego mesecima. Marty je jednostavan čovek sa komplikovanim mislima, metalac koji zbog prirode svog posla ne nosi metalsku odeću, niti ima tetovaže, pa čak ni dugu kosu ali voli Megadeth i Iron Maiden i rado se priseća kako je kao tinejdžer kupovao kasete u obližnjoj prodavnici. Marty je takođe socijalno manje-više isključen, bez romantičnog partnera ili, uopšte, nekakvih velikih prijatelja, pa mu posao i kolege i koleginice sa posla zapravo zamenjuju socijalni život i romantične odnose.

Nije to neki život, posebno ne kada pomislite da su „prevrtanje hamburgera“*, pranje podova, naručivanje zemički itd. u vreme kada je ova industrija nastajala trebalo da budu poslovi namenjeni sticanju džeparca i malo radnog iskustva za srednjoškolce, nikako „prava“ zaposlenja od kojih odrasla osoba treba da živi.
*iako strip naglašava da se to u ovakvim restoranima odavno ne radi i da se burgeri spremaju u posebnim spravama koje imaju tajmere

Marty postepeno i sam shvata da je sve ovo sranje, da živi u atmosferi konstantne tenzije sa šefovima koji su nesnosni, mušterijama koje stalno prete da će tražiti da ga otpuste i kolegama koje su sve u neprestanom burnoutu, pa se odlučuje na, misli on, radikalan potez i jedne večeri, odlazeći na pauzu, navlači masku, uzima pištolj koji je našao pukom igrom slučaja, i kreće u pljačkaški pohod po lokalima u istom tržnom centru.

Ove uvodne scene su efektne i njihova komična i satirična dimenzija pogađaju potrebne mete. Strip je pripovedan iz Martyjeve vizure i ima brojne flešbekove i nehronološke pripovedne pristupe, pa sve fino teče u jednogm sub-tarantinovskom ključu, posebno kada postane jasno da je pljačkanje prodavnica u tržnom centru tako egzotična ideja koja, reklo bi se, nikom drugom ne pada na pamet, naprosto na ime toga da niko živi tu ništa ne zarađuje i da u kasama obližnjih lokala jedva da ima neki dolar.



Marty se vraća na posao sa još manje iluzija nego što ih je imao krećući u razbojništvo, a na red mu dolazi intervjuisanje devojke koja se javila da radi u njihovom restoranu i koja se hvali da već ima iskustva sa rađenjem u drugom Burger Lord lokalu. Usred intervjua, u kome Alison puna entuzijazma vergla napamet naučene fraze sa obuke u Burger Lordu i zvuči više kao pripadnik religijskog kulta nego kao slabo plaćeni radnik u industriji brze hrane, a što još više povećava Martyjevu anksioznost i osećaj beznađa, u restoran upadaju pripadnici lokalnog satanističkog kulta, a koji se i inače vrzmaju unaokolo i dele svoje flajere gostima, i kidnapuju i Martyja i Alison tvrdeći da je on tokom svog pljačkaškog pohoda uzeo i jedan predmet od velike važnosti za njihovu religiju.

Trve Kvlt nakon ove početne tarantinovske krimi-komedije, kreće u pomalo neočekivanom smeru i moj je utisak bio da njegov satira, u startu dobro ugođena sa mizanscenom niskoplaćenih, ponižavajućih poslova a koji su na neki način simbol supremacije zapadne kulture u odnosu na, jelte, nas ostale,* kasnije malo gubi fokus. Strip, da ne bude zabune, i dalje ima dosta toga da kaže na svoju inicijalnu temu, ali je ovo uglavnom ekspanzija istih komičnih poenti koje su već napravljene kroz Alisonino nepodnošljivo profesionalno ponašanje čak i usred otmice i prinude kojoj su ona i Marty izloženi, dok je ostatak humora i satire vezan za satanizam, kultove i komercijalizaciju čak i tako egzotične religije kao što je, jelte, satanizam...
*NE ZNATE kako je big deal bilo otvaranje prvog McDonald’s restorana u Beogradu, na Slaviji poznih osamdesetih godina prošlog veka, sa, ne šalim se, stajanjem u redu i po par sati da uđete u njega a koje je trajalo prvih nekoliko nedelja rada



I to naprosto nije toliko zanimljivo kao tema. No, Trve Kvlt ima svoje jake strane. Likovi su do kraja zanimljivi i relatabilni, sa Alison i Martyjem koji imaju finu hemiju – on sav nesiguran i isprepadan i ona sva poslovna i transparentna čak i kad priča o najintimnijim stvarima – ali i sa sporednim likovima koji dobijaju više prostora pred kamerom i sasvim lepe karakterne lukove do kraja. No, strip odlazi dosta daleko u ekstravagantnom smeru sa prizivanjem samog Đavola na Zemlju i pripovedanje se i pomalo raspada do kraja jer low-key satira iz prvog dela priče kao da ne uspeva da se prilagodi apokaliptičnim motivima iz njenog finala. Sve to ostaje dosta duhovito do poslednje strane a Marty je, sa svojim istorijatom slušanja metala, sasvim pogodan protagonist da promišlja novu stvarnost u kojoj je Đavao stvaran, opipljiv i nameran da uništi čitavu ljudsku rasu, no ostaje da je finale nedovoljno spretno ispričano, da ne nudi jasna i zadovoljavajuća razrešenja i da strip definitivno gubi deo svog fokusa. Ovde je, sasvim moguće, stvar i u tom proširivanju originalnog formata priče sa četiri na pet epizoda, no šta god da je u pitanju, Trve Kvlt nije idealan u svojoj, jelte, celini.

Ali je simpatičan, a crtež Kangasove je zaslužan za veliki deo ove simaptičnosti sa svojim realističnim a razigranim humorističkim crtežom. Kangasova ne samo da odrađuje dobru naraciju za priču koja se često oslanja na verbalni humor i zapravo ima JAKO mnogo teksta na tabli za moderne standarde (leterer Hopkins je ovde čuda napravio da sve to ne bude odbojno i zamorno), nego i uspeva da joj likovi budu ekspresivni, karakterni, duhoviti i da spoj slice-of-life i larger-than-life pristupa ne bude neugodan. Gabriela Contreras sve dopunjuje snažnim kolorom koji se dobro prilagođava promenama atmosfere u narativu i daje stripu potrebnu energiju.

Trve Kvlt je prvo izdanje u okviru IDW-jeve inicijative IDW Original a koja je deo njihovog napora da se kreira dovoljno, jelte, „intelektualnog vlasništva“ koje dalje može biti nuđeno na razmatranje televizijskim i filmskim producentima. Lepo je što su tako otvoreni a Trve Kvlt svakako i jeste strip koji – mada, ironično, NIJE nastao kao originalni serijal na IDW-u – svojom premisom i likovima kao da zaziva televizijsku obradu. Pa, ako za par godina to bude veliki hit za Netflix, Amazon ili neku drugu produkciju, možemo da se hvalimo da smo mi bili tu na izvoru i čitali priču od koje je sve to nastalo. Evo linka za kolekciju na Amazonu.


 

[Truman]

Modesti Blejz 2, izdavač Darkwood.

I ovo druge izdanje je na nivou, ovde se održava visok kvalitet priča. Poseban fokus je na prijateljskoj ljubavi između dva atraktivna pripadnika suprotnih polova što je, je l te, moguće barem na stripu. Piter O'Donel je bio dovoljno kreativan stvaralac da mi niti jedna avantura o Modesti od ovih dosadašnjih nije dosadna.
Kad je se (uskoro) uželim moraću se baciti na trošak i za ćitap 3.

[Meho Krljic]

Absolution, ili što bi naš narod rekao „oprost“ je ime miniserijala koji je prošle godine izdavao AWA, a koji je još negde u Januaru dobio kolekciju. To da je meni trebalo jedno deset meseci da se nakanim da ga pročitam, uprkos crtežu koji je isporučio omiljeni Mike Deodato Junior, valjda svedoči i o tome koliko sam oprezan postao  kada su u pitanju scenariji koje piše Peter Milligan. Britanac je, dobra je vest, ovom prilikom uspeo da se smesti na prilično ugodnu poziciju između socijalne satire i psihološke analize glavnog lika, dosežući do kraja stripa jednu filozofsku dilemu koja će ostati sa čitaocem i terati ga da sam pronađe odgovor na svoja pitanja. Sve to spakovano u format visceralnog akcionog stripa sa veoma cool estetikom nečega što smo nekada zvali cyberpunk. Pa šta se tu može ne voleti?



Dobro, možda niste ljubitelj onoga kako danas Mike Deodato Jr. crta svoje stripove. Korišćenje mreže da podeli slike na panele čak i kada je to samo estetski zahvat i nema pripovednu funkciju je nešto što posle određenog vremena može da izgleda kao čist manirizam, naravno, no, Brazilac je poslednjih godina izrazito dobr u onome što radi, isporučujući vrlo cool, vrlo atmosferične stripove čiji hiperrealistični stil ne dolazi u koliziju sa kinematskom akcijom i taktilnošću sveta koji predstavlja. Deaodato, konkretno u Absolution, uspeva da izbegne fotografsku krutost iako je jasno da mnogo slika nastaje na osnovu foto-predložaka, nudeći old school akcioni sadržaj i puno odličnih korišćenja senki i crne boje generalno za strip koji treba da čitaoca istovremeno uzbudi tom eksplozivnom, visceralnom akcijom ali i da učini da se oseti malo prljavo što ga to toliko – ili uopšte – uzbuđuje.

Deodato na kraju kolekcije ima i jedan ispovedni, zanimljivi tekst koji govori o njegovom usponu ka vrhu superherojske piramide a zatim padu krajem devedesetih godina, kada je, crtajući strip o ženi, profesionalnom ubici, izgoreo od „previše rada i premalo spavanja“, počeo da izdavačima šalje table koje naprosto nisu bile dovoljno dobre da budu objavljene. A ako ste bili živi i čitali stripove u devedesetima, znate da se tada objavljivalo mnogo svakojakog smeća. Elem, Deodato veli da je u jednom trenutku shvatio da mu pravljenje stripova ne donosi više nikakvo zadovoljstvo i da mu je postalo jasno da mora iz korena da promeni svoj pristup radu. Otpustio je, veli, svog agenta, naučio Engleski jezik da bi mogao sam da komunicira sa izdavačima, punio baterije prisećajući se ranih radova na nezavisnim stripovima i odlučio da u budućnosti forsira kvalitet na uštrb količine posla, pa makar to značilo i manje zarade.

Ako ste pratili Deodatov rad u ovom veku, mislim da je fer reći da je kvalitet njegovog crteža u svakom pogledu porastao. Brazilac je sebe zaista reinventovao, usvajajući taj pomenuti fotorealistični pristup a koji je nekako srećno podesio da deluje energično i cool radije nego kruto i veštački, pa je i poslednjih dvadeset godina tretiran kao superzvezda od strane Marvela za koji je uradio mnogo uspešnih serijala. No, kada je Axel Alonso otišao iz Marvela i stao na čelo novoosnovanog izdavača AWA – a koji je, da podvučemo još jednom, stavio crtače na prvo mesto makar u svom imenu, iako je u pitanju firma osnovana i predvođena od strane pre svega scenarista – i Deodato je rešio da započne novo poglavlje u svom životu i radi sa sopstvenim likovima.

Dosadašnji Deodatovi stripovi za AWA su svi izgledali izvrsno, ali mislim da je fer reći da je Absolution jedan od najboljih ako ne i najbolji. Možda je samo stvar u tome da je prilagođen njegovim jakim stranama, tek ova priča smeštena proverbijalnih pet minuta u budućnosti, koja spaja hi-tech okruženje sa vrlo primitivnim, visceralnim nasiljem, je iz njega izvukla ono najbolje. Deodato kaže da se sa 59 godina oseća kao da ima dvadeset i da je u Absolutionu neizmerno uživao. A čemu su sigurno doprineli i izvrsni Lee Loughridge na kolorima i Steve Wands na leteringu.



Simbolika koju Deodato podlvači u ovom svom pogovori je da je pomenuti strip što ga je pre četvrt veka radio za Marvel, o ženi-ubici (Elektra, dakako) pisao Peter Milligan a da je Absolution takođe priča o ženi, profesionalnom ubici, koju takođe piše Peter Milligan. Na ovaj način Deodato zatvara krug, sa pravom se osvrćući na decenije u kojima prišao opasno preblizu gađenju koje bi ga sprečilo da radi stripove, i ističući da je sada pun energije zbog rada na sopstvenom propertiju, dotučući se načelno istih motiva ali sa jedne drugačije, zrelije pozicije.

Dosta sam pisao o Milliganu prethodnih godina i često naglašavao da je njegov rad u ovom periodu bio više „miss“ nego „hit“. Pripadnik originalne „britanske invazije“ na američki strip kasnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Milligan je, ruku na srce, kreirao mnogo zanimljivog i unutar superherojskog okruženja, i radeći u creator-owned domenu, ali je i zaista mnogo toga iz poslednjih petnaestak godina bilo ili nezanimljivo ili prosto LOŠE.

Novi izdavači kao što su Ahoy! Comics i AWA se čine kao odličan format za Milligana jer kod njih može da isprobava razne ideje što mu padaju na um u kontekstima koji ne zahtevaju uvezivanje sa kompleksnim korporacijskim kontinuitetima (iako ovaj izdavač, naravno, ima svoj „shared universe“ koga Absolution možda čak i jeste deo ali se to ne naglašava niti je bitno), niti se od njega očekuje da piše dugačke tekuće serijale. Pre više od godinu dana pisao sam o Happy Hour, razuzdanoj društvenoj satiri za Ahoy! Comics u kojoj je Milligan pokazao da itekako još uvek ume da prepozna zanimljive diskurse u modernom društvu i oko njih isplete zaraznu naučnofantastičnu priču, a Absolution zapravo dolazi iz vrlo sličnog rakursa osim što je ovde ton drugačiji.

Absolution je pre svega više akciono orijentisan narativ s obzirom da je u njegovom centru Nina Ryan, opasna i tvrda žena odrasla na ulici i odgojena od strane karijernog kriminalca koji ju je kombinacijom zlostavljanja i geslajtovanja pretvorio ne samo u svoju nezvaničnu pastorku (i nevoljnu ljubavnicu) već i ubicu koja će za njega obavljati opasne prljave poslove. Kada Nina posle izvesnog vremena uprkos činjenici da društvo u kome živi tone u korupciju, haos i dezintegriše se po šavovima, bude privedena zakonu, kazna za više od sto ubistava koje je počinila je, naravno smrt.



Ali ovo je svet kojim pre svega drmaju korporacije i Milligan i Deodato uspelo oživljavaju dah klasičnog cyberpunka pisanog krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, sa grozničavom anticipacijom neoliberalne dekonstrukcije antrimonopolskih zakona i uzletom korporacija-moćnijih-od-država u vreme Ronalda Reagana i Margaret Thatcher. Ali Milliganov scenario nije puka rekonstrukcija ovih modela i on ovde umešno smešta priču u svet koji mi neposredno poznajemo, u kojoj je bodrijarovska ekstaza komunikacije izdignuta na jedan praktično fetišistički nivo. „Absolution“ je naime, istovremeno ime programa „iskupljenja“ za zločince osuđene za najteža krivična dela ali i reality show programa koji ide na televiziji/ striming platformama, u kome publika glasa za to da se ovim zločincima oprosti kazna i podari sloboda, ako su zadovoljni njihovim ponašanjem pred kamerama.

Što je dobar, zanimljiv, potentan način da se istražuje današnja fascinacija javnosti reality programima ali i opsesije techbro neoliberala „direktnom demokratijom“ u kojoj će sve izgrađene institucije društva biti zaobiđene kako bi narod mogao „slobodno“ da kaže šta misli i šta želi. Čak i naša sirotiljska, balkanska verzija techbro medijskog mogula, Željko Mitrović, se uklapa u ovaj format gde se i najogavniji sadržaji na njegovim platformama pravdaju gledanošću i time da to „narod“ hoće.

U slučaju ovog stripa, pak, stvari su odgurane u očekivan ekstrem. Od Nine Ryan se ne očekuje da uređuje zelene površine u parkovima i volontira u narodnoj kuhinji kako bi pokazala da se promenila i da više nije ona Nina Ryan što je ubijala pripadnike suparničkih bandi bez trunke griže savesti. Ne, Absolution je baš zato zanimljiva satira jer je ovo program u kome se ubice nagrađuju za isto ono što su radile kada su bile sa „one“ strane zakona: gledaoci ih posmatraju u direktnom strimingu (putem kamera ugrađenih u njihove očne jabučice, naravno) kako pronalaze i ubijaju ljude, u teoriji, još gore od sebe – eksploatatore, trgovce robljem, zlostavljače dece. Milligan ne ide u mnogo detalja u vezi toga kako ovo funkcioniše na pravnoj ravni – a što je i bolje jer strip ima jak tempo i možda ne bi podneo previše objašnjavanja – odlučujući se za imlpicirano ukazivanje da para vrti gde burgija neće i da su moćne tech/ medijske kompanije (a što je već i danas gotovo isto) dobile prostor za ovu vrstu programa koji društvo htelo-ne htelo prihvata.

I sada, Nina Ryan je osoba čiji skor, zasnovan na glasovima gledalaca naprosto nije sjajan i što vreme više prolazi deluje sve manje verovatno da će ona doći do iskupljenja i izbeći smrtnu kaznu. Njena ubistva nisu dovoljno spektakularna a njeno gađenje na celi setap i odbijanje da flertuje ili makar razvija nekakve parasocijalne spone sa publikom je čine neomiljenom. Milligan ovde vrlo uspelo pogađa taj apsurdni istorijski momenat u kome već živimo gde su „kreatori sadržaja“ i njihova publika spojeni mnogo bliskijim, fer je reći nezdravim vezama nego ikada u istoriji popularne kulture, gde najuspešniji TikTok, Twitch ili Youtube strimeri svoj uspeh duguju pre svega gotovo potpunom ogoljavanju svog života za gledaoca i pretvaranjem nečega što je nekada bio voajerski eksces i praksu i biznis model.



Strip prati Ninu koja, ruku na srce, nije ni mnogo zanimljiv lik – prilično je stereotipna i samo Deodatov vizuelni dizajn čini je dovoljno pamtljivom – u svojim pokušajima da se spase ali i da, onako kako sve dublje shvata filozofiju situacije u kojoj se nalazi, pronađe STVARNI oprost za sebe, makar u smislu da može da se pogleda u ogledalo i oseti da ima NEKU vrstu samovlasnosti. Ovo je napravljeno vrlo dobro i Ninin stalni osećaj paranoje – jer ona se zaista STALNO nalazi u panoptikumu, sa ugovornom klauzulom da ako bude oflajn duže od petnaest minuta, eksploziv u njenim krvnim sudovima bude aktiviran automatski – uokviravan je odlascima u studio gde panel bivših takmičara, sociologa i drugih stručnjaka ćaska sa voditeljem obučenim u kul jaknu i sa kačketom o tome kakav je kvalitet Nininih ubistava ali i šta sve ovo znači za društvo u kome svi žive.

I do kraja to bude dosta solidno. Milligan nije ovde postigao neku predubku karakterizaciju glavne junakinje ali svet u kome se nalazi deluje, upros jakoj stilizaciji, bolno realno, dijalozi gostiju u studiju su zastrašujuće ubedljivi i imate utisak da biste ovako nešto sutra-preksutra mogli da gledate na Pinku, Happyju, ili makar na Kurir TV-u ili nekom od srodnih YouTube kanala, čet gledalaca koji nam se prikazuje paralelno sa scenama akcije je takođe jako, strašno realan, a finalno razrešenje je zapravo elegantno i filozofski potentno. Absolution sigurno nije najbolji strip koji sam čitao u poslednjih godinu dana ali jeste primer dobro i srećno pogođene kombinacije socijalne satire, visceralne old school akcije i osveženih cyberpunk motiva. Valjano. Amazon kolekciju ima ovde.

[Meho Krljic]

Pročitao sam kolekciju serijala Night Club, izašlu početkom Septembra a koja sakuplja šest epizoda – ono što smo sada već navikli da nazivamo „prvom sezonom“ – Imageovog serijala koji je izlazio od Decembra prošle godine pa do početka leta. I, kako je u pitanju strip koji je napisao Mark Millar, jedino iznenađenje u ovom slučaju je da je ovo nacrtao srazmerno manje poznati – mada vrlo solidni – Juanan Ramirez, talentovani crtač iz Barselone koji već ima nekoliko radova za Marvel u siviju i apsolutno se već dokazao na američkom tržištu. No, fakat je i da Millar za svoje creator-owned naslove, izdavane pod Millarworld firmom i unutar Netflixove produkcijske superstrukture, uglavnom voli da uzima crtače sa superstar statusom, ljude čije će ime na na naslovnoj strani samo od sebe garantovati izvestan nivo prodaje, bez obzira na to o čemu se u stripu radi. Ramirez je, da ponovim, vrlo solidan crtač, ali on svakako (još uvek) nema takav star power, pa ovde imamo posla sa jednom od dva moguća scenarija.



Prvi je to da je Millar toliko siguran u svežu premisu i nadahnutu realizaciju ovog partikularnog serijala da je smatrao kako nije potrebno da se traži već jako brendirani crtač već da mu je samo bio potreban neko ko će umešno preneti njegove lude ideje na papir. Drugi je, naravno, da su mu u Netflixu rekli da se malo zauzda i da je kriza i da ne može baš svaki strip koji on piše da crtaju Leinil Yu ili Frank Quietly ili Steve McNiven i da je sasvim ljudski da se malo probere između velikog broja evropskih crtača koji na američko tržište pogleduju sa puno ambicije i čežnje a koji će solidan posao obaviti za značajno manje para.

Možemo samo da spekulišemo šta je od ova dva istina, ali daću vam malu pomoć: ta sveža premisa i nadahnuta realizacija koje pominjem u prethodnom pasusu, one, er, ne postoje. Night Club je daleko od LOŠEG stripa, ali ovo je Mark Millar na autopilotu, vrlo sigurno utemeljen u reciklaži nekih već  jako poznatih tropa (superherojskog?) stripa i voljan da u te trope, pa i stereotipe, ušprica solidnu dozu juvenilne fantazije kakva je postala neka vrsta njegovog brenda poslednjih godina.

Malo se i ja ponavljam, ali kao što je svaki strip Marka Millara nekome prvi strip Marka Millara koji je uzeo u ruke, tako je i nekome ovaj tekst prva kritika Millarovog rada koju je pročitao, pa da kažemo onda još jednom: Millar je autor koji je odavno, pre najmanje dvadeset godina, otkrio da šok-taktike pale, da prodaju stripove, teraju ljude da o tim stripovima pričaju po internetu (sasvim neretko i u vrlo negativnom tonu), drže njegovo ime u konverzaciji, a što on može da iskoristi da za sebe isposluje bolje ugovore, filmske adaptacije njegovih radova, pa, evo, i jednu sasvim finu poziciju u Netflixu. Reći da je Millar kompulzivni samopromoter je puki truizam, ali reći da su njegovi stripovi često vrlo cinične stilske vežbe iz spektakla i „šokiranja“ je naprosto default iskaz u svakom pokušaju kritike njegovog rada.

Nije da tokom poslednjih par godina nije bilo momenata u kojima bi Millar blago odstupio od matrice (nedavno sam pisao o The Ambassadors koji makar deluje kao pokušaj da se starim istim motivima priđe sa nove strane), ali Night Club nije jedan od tih momenata. Ovo je jedna vežba iz povezivanja već dobro poznatih opštih mesta i ma koliko da se može ceniti zanatsko majstorstvo scenariste koji ovakve stvari izbacuje tempom od po 2-3 godišnje, teško da možemo govoriti o nekoj nadahnutosti.



Elem, Night Club je priča o ekipi urbanih omladinaca iz Filadelfije, koja sanja o slavi i parama što će ih snaći kada njihov JuTjub kanal eksplodira i viralno se, jelte, proširi po internetu. Njihova je ambicija da ovo postignu tako što će snimati opasne stantove, znate već, parkur ali onaj gde postoji stvaran rizik da se pogine, jer su mladi, ludi i misle da su besmrtni. No, već pri prvom pokušaju snimanja prvog videa, jedan od njih, Danny, pretrpi tako teške povrede da završi u bolnici sa vrlo malo verovatnoće da će, ako i preživi, ikada ponovo prohodati. Millarova katolička naobrazba ovde strogo klima gavom i kaže da će izazivanje sudbine, ili da upotrebimo tehnički izraz, kurčenje, biti kažnjeno instant-karmom, ali onda Millar-biznismen i reciklator postojećih zapleta Dannyju u bolnicu šalje policijskog inspektora koji je istovremeno i vampir i koji će Dannyja i samog pretvoriti u vampira.

Millar ovde vrlo svesno ide na readymade rešenja, pa i vampirske moći bivaju sažete kao „sve ono što znate iz filmova“ a policajac Dannyju objašnjava da je u toku njegov regrutni napor gde ljudima na ivici smrti, koji nemaju šta da izgube, on daje drugu šansu, nudeći im večni (ne)život u zamenu za to da obećaju da će biti na njegovoj strani u „ratu koji se priprema“. Naravno da niko neće reći „ne“, naročito nakon što mi je vampirski ujed izlečio po život opasne povrede i dao mu supermoći pa Danny entuzijastično pristaje iako se pomenuti policajac dalje povlači iz priče i kaže mu da će ga kontaktirati u neko dogledno vreme.

Danny, raspamećen što ima moći ravne superherojima koje zna iz stripova i sa filma, promptno svoje dvoje najboljih drugova i JuTjub saradnika, Sama i Amy, nagovori da i oni postani vampiri jer niko od njih ne ume da pronađe slabu tačku planu da u zamenu za malo pažnje da se ne izlazi na baš direktno sunce dobijaju besmrtnost, ogromnu snagu, fantastičnu regeneraciju (sem ako im neko protera kolac kroz srce ili odseče glavu) ali i moć vampirske hipnoze kojom mogu ljude da nateraju da učine bilo šta. No, pošto su ovo nemaštoviti tinejdžeri, oni ove moći najpre koriste za izvođenje stantova i promociju svog Jutjub kanala, postepeno shvatajući da će još više pažnje privući ako se brendiraju kao superheroji i snime neke akcije u kojima razbucavaju bande neonacista ili spasavaju ljude iz nesreća.

Millar ovde, da još jednom potvrdimo, reciklira ne samo stvari koje su drugi uradili pre njega već i stvari koje je sam radio više puta. Ideja o postmodernim omladinskim superherojima koji postaju superheroji pod uticajem popularne kulture stajala je u temelju njegovog možda i najvećeg creator owned hita, Kick-Ass, pa je ovde vampirski motiv ubačen u miks ipak samo garnirung.



Jer, da se razumemo, Millar tretira vampirizam isto onako kako ga tretiraju tinejdžerski protagonisti ovog stripa – kao kul i genijalan set moći uz koji praktično ne dolaze nikakvi negativni efekti. Ovde nema nikakvog oslanjanja na gotik (ili makar sautern gotik) korene savremene vampirske mitologije, nema čak ni prisenka ideje da je vampir, kao besmrtno biće obdareno velikom moći ali ultimativno obeleženo svojim prolaskom s onu stranu smrti, na neki način izdvojeno od ljudske rase i usamljeno. Millarovi tinejdžeri, naprotiv, po osvajanju moći žive „their best life“, idu po žurkama, kidaju sa JuTjubom, nisu više poniženio nerdovi u školi koje jači momci maltretiraju. Cena svega toga? To da preko dana moraju da nose odeću koja im bolje prekriva kožu kako se ne bi pretvorili u ljudske buktinje.

Millar je ovde svakako imao priliku da se pozabavi temom omladinskih superheroja u „realnom“ svetu, doduše već obrađenom u Kick-Ass, ali se od nje, čini se brzo umorio pišući Night Club, i centralni konflikt ovog stripa tiče se grupe starijih vampira koja rešava da omladinu stavi pod svoje. Ovo je sasvim generički, mehanički postavljen sukob bez ikakvih iznenađujućih elemenata, no fer je reči i da Millar to odrađuje tehnički korektno, kreirajući par ubedljivih set pisova i dajući protivničkoj strani grube ali upečatljive instant-karakterizacije sadista i pervertita.

Ali, mislim, to je Millar u malom. Protivnici su u njegovim stripovima uvek sadisti i pervertiti čime se opravdava bizarno over-the-top akcija sa prolivanjem krvi i kidanjem tela na komade (ne zaboravimo da je baš Millar izmislio koncept Marvel Zombiesa tokom svog rada na Ultimate Fanatstic Four), glavni likovi vrlo retko imaju vremena da stanu i reflektuju na ono što rade, već su uhvaćeni u maticu akcije i lako postaju akcioni (anti)heroji i – u ovom partikualrnom stripu – cena toga je da su glavni likovi ravni, bez karaktera, nezanimljivi, praktično karikature tinejdžera za koje navijate po čistoj inerciji.

A što je svakako nedostatak kada svoj strip kodirate kao superherojski-ali-sa-krvoprolićem. Naprosto, superherojski strip, barem od šezdesetih godina prošlog stoleća naovamo MNOGO polaže na karaktere i njihov unutarnji život i Millarovi slabašni gestovi u ovom smeru koje vidimo u finalu priče (čime se otvara prostor za nastavak) nikako nisu dovoljni da kažemo da Night Club ima pamtljive ili vitalne likove.

Na planu crteža smo svakako prošli bolje. Ramirez je energičan crtač koji vrlo dobro razume da je ovo superherojski strip pa je dizajnirao prepoznatljive kostime za protagoniste a koji opet odaju utisak opreme kupljene preko interneta, a onda glavne junake stavio u dinamične kompozicije koje savršeno komuniciraju snagu (i entuzijazam) što su ih oni dobili uz vampirske moći. Pripovedanje je čisto i uglavnom jasno, a kolori koje je radila Italijanka Fabiana Mascolo pogađaju potrebni balans između mračne, blago horor intonirane priče i eksplozivne superherojske akcije koja se delom događa i u ruralnoj okolini grada. Da bude jasno, Night Club izgleda kao vrlo dobar „B“ strip a što i jeste u skladu sa njegovom izlizanom premisom i isforisiranim karakterizacijama. Clem Robins na leteringu, kao i obično, radi odličan posao.

Night Club je sasvim probavljiv strip. On nije ni nezabavan, pogotovo ako niste već siti i presiti Millarovštine što je ovde podgrejana pa poslužena za još jedan krug krkanja, ali svakako nema neku specijalnu dubinu niti ostaje u čitaocu nakon zaklapanja korica. Ako volite Millara uprkos svom tom cinizmu kojim nas zasipa poslednjih deset godina, Night Club vredi da ga pročitate. Evo kolekcije.


 

[Meho Krljic]

Mark Millar je sasvim svestan da je suptilnost u izrazu nešto što je rezevisano za mamine maze i osetljive milenijalce pa je prekaljeni Škot svoj najnoviji miniserijal za Image Comics nazvao Big Game. Ovo nije samo dvosmislen naslov koji se može prevesti kao „Velika igra“ ali i „Krupna divljač“ – i oba bi prevoda jednako pristajala radnji što nas čeka u tih pet epizoda prljave superherojske šorke – već na neki način i sažetak Millarove ambicije koja se, smatra on, kredibilno realizuje u ovom stripu, dvadesetak godina nakon što je posadio seme sopstvenog superherojskog univerzuma napisavši Wanted, a koji je izašao za Top Cow i zaista presudno odredio tok njegove dalje karijere.



Wanted je bio Mark Millar sa svim drčnim, bučnim volumenom i abrazivnom teksturom koje je već demonstrirao pišući za DC i Marvel, samo bez cenzure koju je tamo trpeo, superherojski strip u kome se ideja da su supermoći suviše opojne i silne da bi se zaista verovalo kako bi ih ljudi koristili za dobro realizovala u apoteozi ne antiheroizma, već čistog zločinstva predstavljenog kao nešto zabavno i neodoljivo kul. Millarova kreativna platforma Millarworld začeta je ovim stripom a on je, strip, izvršio i snažan uticaj na popularnu kulturu 21. veka nakon što je od njega nastao hit-film što će najaviti eru superherojskih blokbastera u kojoj još uvek živimo. No, naravno, danas su superherojski filmovi korporativne tvorevine što se „razvijaju“ u okviru „faza“ rada kompanije i Wanted je i danas anomalija i incident kakav je bio i pre petnaest godina.

O Millarovim Millarworld stripovima sam pisao iznenađujuće redovno i disiplinovano, pogotovo kada se uzme u obzir da sam većinu njih ocenio kao plitka, fast food prepakivanja već izlizanih žanrovskih formata kakve je Millar trošio kao dete. Uvek sam isticao da je Millar znao da ih proda na ime izvrsnih crtača sa kojima je sarađivao, ali i soptvenog dara za samopromociju. Jednostavni, često i grubi scenariji dovođeni su u čitljivu formu radom iskusnog profesionalca ali istina je da je malo koji od ovih stripova nadrastao nivo ideje. Kako neko negde na tumblru reče – Millar je savršen kada treba da vam da elevator pitch za svoj sledeći strip, ali je slabiji kada treba da ga onda i napiše. I tako se većina njegovih Millarowlrd stripova može svedeno opisati kao spajanje tačkica, bojenje unutar već nacrtanih kontura, jednom rečju stilska vežba koja se radi s pola mozga i samo neka vrsta profesionalne odgovornosti obezbeđuje da se na kraju ovaplote u nečem iole čitljivom.

Neiznenađujuće: Big Game je čitljiv. I to je otprilike najveća pohvala koja mu se može dati. Millaru je ovaj krosover verovato i lično značio više od još jedne tezge – na kraju krajeva sam je pričao kako mu je Stan Lee dao podsticaj da osnuje sopstvenu firmu i zasnuje sopstveni superherojski univerzum nakon što mu se Škot poverio koliko obožava da radi sa Leejevim likovima. „Ako se ne izmišljaju novi likovi, ceo medijum će stagnirati“, ili nešto slično mu je rekla (u to vreme već) časna starina i Millarovo dovoženje svih svojih likova i zapleta u jedan krosover „event“ dve decenije nizvodno za njega mora biti velika stvar.



Ali, da budemo fer, ona i jeste velika u nekom objektivnom smislu: da je jedan scenarista seo i sam kreirao čitav nov superherojski univerzum, da je to bilo i kreativno interesantno (eto, barem interesantno) ali i komercijalno uspešno u meri da su neki od ovih stripova dobili holivudske ekranizacije, i da se dvodecenijski jubilej obeležava krosoverom između SVIH Millarworld naslova, pa, to jeste jedinstven događaj. Već sam više puta pominjao koliko je u ovom veku kreiranje novih superherojskih univerzuma rizična rabota o koju su zube izlomile jače firme nego što je Millarworld, a čak i oni uspešni projekti (poput Imageovog Masive-versea) su još uvek skromniji po zahvatu i nemaju Millarovu propulzivnost i doticanje donjih slojeva mejnstrim kulture, a nekmoli komercijalnost kojom se Millar može legitimno hvaliti na ime, na primer, Nemesisa.

Kao čovek koji je pre skoro dvadeset godina Marvelu doneo mnogo prodatih stripova i mnogo tog, jelte, doticanja sa kulturom glavnog toka, pisanjem krosovera Civil War, Millar je svestan da komercijani ali i kulturalni potencijal krosovera ne zavisi od kvaliteta niti, čak, od razumljivosti priče u datom stripu. Big Game je otud pisan slično Civil Waru, bez glavnog junaka, sa stalnim menjanjem mesta (i vremena) dešavanja radnje, bezbroj imena i faca koje ćete možda prepoznati ako ste posvećeno čitali Millarworld stripove, i zapletom koji se svodi na najtanji moguć izgovor da se velike grupe kostimiranih likova dovedu na istu lokaciju kako bi mogli da se pesniče, rešetaju, komadaju i generalno međusobno ubijaju. Millar se za potrebe srži zapleta legitimno vraća unatrag do Wanted, od koga je, rekosmo, sve počelo, i ponovo nam nudi ideju o svetu koji je nekada bio ispunjen čudima i divotama što ih danas pripisujemo samo mašti autora radova popularne kulture. Millarova nostalgija za superherojskim stripovima osamdesetih – koja je već bila eksplicitno obrađivana u Marvelovom serijalu 1986 – ovde je ponovo vraćena u centar interesovanja. „Nekada je sve bilo bolje jer smo imali maštu i nadu a danas živimo u konstantnoj depresiji“ je, naravno, popkulturni kliše i jači scenaristi od Millara – pogotovo njegov nekadašnji škotski kolega i saradnik, a danas, eh, nemeza, Grant Morrison – su se njime bavili na suptilnije načine. Morrison je ovakve stvari obrađivao i u sopstvenim autorskim sočinjenijima poput Flex Mentallo, ali i unutar korporacijskih struktura (sa recimo Doom Patrol ili Multiversity, pa i Final Crisis), nudeći pažljivo argumentovane panegirike neumrloj i nikada dosegnutoj maštovitosti i slobodi sa kojima su Jack Kirby i njegova generacija radili superherojski strip u decenijama pre nego što će ovaj biti komodifikovan i toksično ukršten sa kulturom dudebro mačizma, ali da bude VEOMA jasno, Big Game nema ni najmanju ambiciju da bude esej-u-stripu koji će dekonstruisati i rekonstruisati žanrovske značajke.

Naprotiv, Big Game treba da bude samo strip-događaj, krosover koji mami čitaoca ne suptilnom diskusijom o prirodi medija, nego nuđenjem onog što inače čitate u superherojskom stripu samo VIŠE, GLASNIJE, BUČNIJE. Kada Dave Lizewski – jedna od Millarovih najsupelijih autorskih kreacija – svojoj ženi objašnjava šta će se dešavati kad se svi superheroji, na poziv Joea Bidena, ujedine i krenu da se bore protiv zla on eksplicitno kaže da će ovo biti „kao Crisis on Infinite Earths ili neki od Marvelovih letnjih krosovera samo jače“, mada, naravno, i ovde treba imati na umu da je makar COIE bio ambiciozno, do tada neviđeno preduzeće sređivanja kontinuiteta i kolabiranja mnogih konkurentskih verzija istih likova u jednu kanonsku.



Big Game nema ništa slično, naprosto jer do pre neki mesec (ovaj strip krenuo je sa izlaženjem u Julu) nismo ni bili svesni da se Millarworld stripovi zapravo dešavaju u istom univerzumu. Wanted i Kick-Ass, dve rane Millarove kreacije, a koje su mu obezbedile i taj ulazak u kulturu glavnog toka su prilično eksplicitno bile bazirane na dve suprotstavljene ideje o superherojima. Jedna je postulirala da su svi superheroji stvarni i da je svet koji poznajemo samo bojno polje između „zlih“ i „dobrih“ supermoćnih osoba, dok je druga eksplicitno postavila pitanje „šta bi bilo kada bi se u NAŠEM svetu, osoba bez supermoći maskirala i krenula da noću štiti nejač po nebezbednim ulicama američkih gradova“.

Reći da ove dve stvari nisu kompatibilne i da ne mogu da funkcionišu unutar istog misaonog konstrukta je, ipak, previše filozofiranja i preozbiljno shvatanje ambicije Big Game. Millar, rekosmo, razume da krosoveri ovog tipa nisu mesta na kojima se traži suptilno pripovedanje ili disciplinovana doslednost već BUKA, SPEKTAKL, ČUDO pa on tako bez neke velike ceremonije pokazuje da su i Wanted, i Kick-Ass ali i Magic Order, i Nemesis, i Superior, i Kingsman i Night Club, i Ambassadors i Prodigy pa i Huck i Chrononauts (pa čak i Sharkey the Bounty Hunter), SVI deo istog univerzuma. Kako se njihove individualne priče koje smo već čitali uklapaju jedna sa drugom? Ima li tu kredibilnog kontinuiteta između individualnih serijala, jesu li makar istorijski događaji u ovom svetu dosledni? Millar zna da je najbolji odgovor na ovo pitanje „Rođaci, gledajte kako Pepe Larraz ovo CRTA, bre.“

I, mislim, nije u krivu.

Jedna od prednosti univerzuma sagrađenog na klišeima, bez originalnosti ili ambicije da se ide u dubinu je i da onda krosover između deset ili petnaest nepovezanih stripova ne ispada nečitak ili nerazumljiv. Čak i čitalac koji ne poznaje najbolje detalje Millarworld stripova i neke od njih nije čitao neće imati naročito velikih problema da se uključi u Big Game i isprati njegov jednostavni zaplet u kome zle supermoćne osobe krenu da ubijaju dobre supermoćne osobe pa se onda dobre snađu i žestoko im uzvrate. Millar se ni malo ne ustručava od operisanja najoprobanijim instrumentima pa se ovde deus ex machina rešenja podrazumevaju i korišćenje „magije“ (shvaćene u vrlo širokom smislu) i putovanja kroz vreme (bez preteranog obraćanja pažnje na te neke temporalne paradokse kojima se opsedaju jebeni nerdovi) mu je način da se iskopa iz rupe nesuptilnog, grubog zapleta koji tokom prve tri epizode služi maltene samo da Larraz nacrta kul scene brutalnih egzakucija superheroja u rukama amoralnih psihopata.

Ali, mislim, to je Millar. Njegova sadistička priroda je ovde mogla da se „besplatno“ razuzda, znajući da nas na kraju čeka bezbednosna mreža u vidu magije i putovanja kroz vreme, pa je pokolj koji gledamo u prve tri petine ovog stripa čista, nekomplikovana eksploatacija kojom Millar dodaje nove trofeje svojoj greatest hits kolekciji unižavanja superheroja. Naravno, kad se naši pregrupišu i uzvrate, ni oni nisu nežni i Big Game je spektakl uništavnja tela i komadanja ljudi kojim se po ko zna koji put katolik u scenaristi pomalja  iz pozadine i strogo ukazuje da supermoći s razlogom nisu za ljude jer će ih oni bez ikakve sumnje zloupotrebiti, čak i kada imaju najbolje namere.



Ako ste Millarworld fan, Big Game jeste isplata investicija koje ste do sada u njega usuli. Ovo nije ni pametan ni originalan strip, ali on uspeva da kredibilno poveže potpuno različite likove i njihove individualne serijale u nešto što funkcioniše na bazičnom nivou i pruža spektakularan, bučan, jeftin ali zarazan superherojski akcijaš. Kako je i običaj, ovakvi krosoveri nemaju prostora za kompleksnije karakterizacije ili suptilnije bavljenje senzibilitetima likova i njihovog sveta (recimo, likovi iz Reborn dobijaju doslovno samo tri strane) – ali Millar ima tu prednost da njegovi likovi VEĆ nemaju ni suptilnost ni neke kompleksne senzibilitete. Big Game je kao superherojski krosover koji je napravio adolescent izručivši celi svoju kolekciju akcionih figura na patos i aktivirajući turbo-motore detinje mašte, ispunjavajući patos svoje sobe transgresivnim nasiljem i psovkama inače odsutnim iz ovih stripova.

No, da adolescenti imaju pristup ovakvom crtaču i ovakvoj koloristkinji, pa... i oni bi mogli da se nadaju da će jednom njihove radove ekranizovati Netflix. Millar apsolutno ništa ovde nije prepustio slučaju i isterao je na teren najjaču postavu. Pepe Larraz je čovek koji je već u Marvelu pokazao da praktično ne postoji bolji čovek za stripove u kojima se traži spektakl, ali da istovremeno imate i ekstremno kul dizajn likova i ekstremno efikasno i efektno pripovedanje. Larraz je kao da ste spojili najbolje delove Stevea McNivena, Raphaela Albuquerquea i Leinila Yua u jednu osobu, superheroj olovke i tuša koji ne samo da Millarovu kinematsku, widescreen viziju ovaploćuje na strahopoštovanja vredan način nudeći tablu za tablom neverovatne akcije i izuzetnog kadriranja, nego je i sposoban da likove iz tuce različitih stripova koje su radili različiti crtači sa različitim senzibilitetima spakuje u jedan strip i da to deluje ne samo vizuelno konzistentno već i da čitalac prepozna da su neki od likova stariji i zreliji nego što su bili kada smo ih poslednji put videli.

Ako je Larraz čudotvorac onda je koloristkinja Giovanna Niro naprosto čarobnica. Njen rad ovom stripu, ispunjenom VEOMA krvožednim nasiljem, nudi eleganciju, toplinu i otmenost kakve on možda i ne zaslužuje, a izuzetna pažnja koju posvećuje toniranju različitih vremenskih perioda u kojima se radnja događa znači da je čitalac uvek savršeno svestan ne samo gde već i kada se nalazi i ne rizikuje konfuziju. Na kraju odozgo sve leteruje Clem Robins i Big Game su već mnogi nazvali najboljim strip-krosoverom 2023. godine a što on, ako gledate odnos kvaliteta produkcije i kompaktnosti formata, uh, i jeste.

Ako od superherojskog stripa ipak tražite više od nejmčekovanja Džoa Bajdena u smandrljanoj kaver verziji Marvelovih Ultimates (čije su prve dve sezone i dalje najbolji Millarov rad) i scenariste koji samog sebe tapše po leđima najveći deo ovog stripa računajući da je krvavim radom legitimno zaslužio malo autofelacija, Big Game vam neće biti, jelte, najbolji ni u kojoj godini. No, Larraz i Nirova su toliko dobri da čak ni mall-food ukus koji u ustima ostavlja Millarovo samoljubivo pisanje dok trči počasni krug na stadionu koji je sam sagradio i pred publikom koja je od prvog do poslednjeg mesta nosi maske sa njegovim likom i maše brendiranim Millarwolrld zastavicama, neće da potpuno upropasti stvar. Amazon će kolekciju uskoro imati na ovom mestu, a pojedinačne epizode imate ovde.


 

[Meho Krljic]

Pao mi je šaka autobiografski grafički roman Turning Japanese: Expanded Edition autorke* MariNaomi, izašao nešto ranije ove godine za ono što smo ranije znali kao Oni Press a sada se zove Oni-Lion Forge Publishing Group (mada i dalje ima Oni-Press logo na prvoj strani). Originalno, ovaj je strip izašao 2016. godine za čikaški 2dcloud, jednu malu ali žilavu operaciju izraslu iz fanzinske kulture i sa velikim katalogom ličnih, ekspresivnih radova autora kao što su Noah Van Sciver ili Christopher Adams. MariNaomi je izdala nekoliko svojih radova za 2dcloud, ali je izdavala i za Graphic Universe, pa onda i za Workman Publishing Company i Fieldmouse Press, no može se argumentovati da je izlazak ovog proširenog izdanja Turning Japanese za Oni Press i neka vrsta njenog prodora u „pravi“ mejnstrim**.
*kao i u drugim slučajevima kada osoba o kojoj pričam preferira da se koriste rodno neutralne zamenice kada se o njoj govori, napominjem, dakle, da MariNaomi danas preferira rodno neutralne zamenice kada se o njoj priča ali ću zbog relativne komplikovanosti takvog pisanja na srpskom jeziku, koristiti ženski rod u daljem tekstu. A vi radite po svojoj savesti!
**što je, naravno, suludo, jer su njeni radovi već bili izlagani po muzejima ali, eto, SULUDO JE ALI TAKO JE



Naravno, stripovi koje MariNaomi radi su najvećim delom autobiografski, rađeni u prepoznatljivom ključu ispovedne, direktne proze i crno belih, jednostavnih strip-crteža. Već sam pisao o sličnim stripovima u više navrata i postoji čitava, jelte, scena američkih stripova koji su manje-više samo to sve vreme, autobiografska ili memoarska ispovest (sa više ili manje fikcionalizacije, ponekada samo sa promenjenim imenima), eksploracija sopstvenih emocija u situacijama koje su često neugodne, pa i traumatizujuće, često samozatajni ton (nekada humoristički, nekada baš i ne) i taj karakteran, grub crtež, neretko sa ručno upisanim tekstom. Fer je reći da sam ja priličan ljubitelj ovakvog „žanra“ američkih stripova iako je veliki broj njih rađen od strane autora mlađih od mene i bave se temama koje nisu nužno deo mog životnog iskustva. S druge strane, fikcija, kao grana ljudskog stvaralaštva i služi da nam približi iskustva koja nismo nužno sami imali i na neki način proširi naše duhovne horizonte, čineći nas, jelte, VIŠE čovekom.

No, sa MariNaomi makar ne postoji generacijska distanca, ona je svega dve godine mlađa od mene i s obzirom da je ovaj strip na svom početku zatiče kako radi za videoigračku kompaniju kao tester igara, fer je i reći da pored generacije delimo i dosta interesovanja.

MariNaomi (čije je „kršteno“ ime Mari Naomi Schaal) je nekom širem krugu ljubitelja stripova (glavnog toka) možda najpoznatija po ilustrovanom tekstu* „It Happened to Me: I Was Sexually Harassed Onstage at a Comic Convention Panel“ a koji je napravio određene talase u strip-kulturi glavnog toka kada se neimenovani smarač sa okruglog stola koji je pravio neugodne aluzije i nabacivao se Mari tokom čitavih sat vremena naočigled cele publike (i njenog muža koji je sedeo u prvom redu) sam otkrio javnosti publikujući svoje izvinjenje. Naravno, u pitanju je bio Scott Lobdell, čovek za koga je već više puta ukazivano da je neka vrsta seksualne pošasti koja smara žene neukusnim, nepriličnim govorom i gestovima, a koji je imao i neke blago rasističke ispade tako da je veliki broj superherojske publike za MariNaomi čuo samo preko ovog, jelte, neugodnog proksija.
*ovu kombinaciju teksta i stripa danas možete videti putem njenog Patreona jer je originalni sajt na kome je objavljen nestao



Na ovom mestu je zgodno napomenuti da je MariNaomi sve samo ne neka zakopčana, konzervativna plašljiva ženica koja se onesvesti čim joj muškarac kaže da se lepo obukla. Biseksualna i seksualno prilično aktivna, MariNaomi je i svojevrsna aktivistkinja, sa osnivanjem i održavanjem tri baze podataka vezane za strip autore a koje redom, daju podatke o autorima koji nisu „belci“, autorima koji su queer, i autorima koji imaju invaliditet. A što je, jelte, bogougodan posao, pored njene generalne aktivističke, jelte, aktivnosti, koja je uobičajeni miks queer feminizma i bavljenja rasom. Strip o kome danas pričamo, Turning Japanese i pokazuje da je sama autorka imala period rada u ne BAŠ seksualnoj industriji ali u njenoj bliskoj rođaki, uslužnoj delatnosti koja podrazumeva mnogo bliskih kontakata sa muškarcima sa kojima treba da flertujete i navlačite ih da piju, jedu i troše pare, tako da je fer reći da ovo nije neka slabašna ružica koja nema iskustva sa time kako svet „stvarno“ funkcioniše i kakvi su, jelte, muškarci. Štaviše, ovo prošireno izdanje stripa već na jednoj od prvih strana upozorava da sadrži i prikaze seksualnog nasilja i rasizma, mada je istina i da su ovo relativno blage forme i da Turning Japanese nije neka košmarna hronika užasne traume.

Ono što Turning Japanese JESTE, je jedna prilično šarmantna, slice of life priča o MariNaomi u njenim dvadesetim godinama, poslednje decenije prošlog veka, i perioda u kome je autorka napravila svestan napor da se tešnje poveže sa svojim japanskim korenima. Kao osoba mešovite rase – majka joj je došla iz Japana u SAD sa 19 godina i udala se za muškarca, jelte, germanskog porekla – Mari je kao klinka imala određena iskustva sa uzgrednim, „šaljivim“ rasizmom (klinci u školi su je zvali Yoko i zadirkivali da je kriva za raspad Bitlsa) ali i relativno malo kontakata sa japanskim delom svoje familije. No, nakon raskida sa dugogodišnjim dečkom i ulaska u vezu sa zajedničkim kolegom, Mari i njen novi momak, Giuseppe, odlučiće da napuste videoigračku kompaniju u kojoj su radili da ne bi baš njenom bivšem na nos nabijali svoj „in relationship“ status, da bi Giuseppe počeo da vozi taksi a Mari potom našla posao u japanskom host baru, jednom od prvih u Americi.

Kultura host barova je vrlo specifična za Japan i zasnovana je na vrlo ukorenjenim idejama o rodnim ulogama u japanskom mentalitetu, u tome kako je adekvatno da se žena i muškarac ponašaju u nečemu što je nominano javni prostor ali sa očekivanjem izvesnog nivoa intimnosti, u tome kako je odnos između gosta i domaćice (ili domaćina ako se radi o muškom host baru) istovremeno i formalizovan ali i duboko ličan itd. Utoliko, pomisao da tako nešto možete imati u Americi je pomalo i jeretička, ali u stripu postaje jasno da je ovo bio lokal prevashodno za japansku (i šire istočnoazijsku) klijentelu, sa japanskim vlasnicima, japanskim gostima, i većinom hostesa koje su japanskog ili istočnoazijskog porekla. Mari je ovde radila nekoliko meseci isprva pre svega jer je ovo videla kao dobar način da vežba Japanski koji njena majka nju nikada nije zaista učila, ali se zatim zbližila sa koleginicama, pa i sa vlasnikom i na kraju će kombinacija narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja biti zaslužna za njen prestanak rada u ovom objektu. Ovaj deo stripa sadrži zanimljive scene sa istočnoazijskom dijasporom u Kaliforniji i prikazuje mladu devojku vaspitavanu veoma “američki“ i sa jasnim naklonom feminističkim i srodnim levičarskim razmišljanjima, kako se suočava sa jednim tradicionalnijim, konzervativnijim okruženjem.



Mari je nakon ovoga odlučila da pobliže ispita taj azijski deo svog nasleđa pa će Giuseppe i ona otputovati u Japan na tri meseca gde će ona videti svoju porodicu, i sa njima imati interesantna, i ugodna i neugodna iskustva. Sa jedne strane Mari će ovde iskusiti neku vrstu duhovnog povratka kući sa, čak, učestvovanjem u malim porodičnim (verskim) ritualima koji je nikada ranije ni na koji način nisu interesovali. Sa druge će biti pomalo i šokirana konzervativizmom pa i osudom kojoj će biti izložena od strane rodbine. No, boravak u Japanu je svejedno intenzivan i zanimljiv i ona i Giuseppe ovde prolaze važne faze svoje veze i, pa, sazrevaju kao osobe a što, da bude jasno, njihovu vezu neće nužno sačuvati. Mari ovde jedno vreme ponovo radi u host baru i ovaj neposredni kontakt sa „realnošću“ je takođe intenzivan i na neki način i ističe razlike između nje, koja je samo pola Japanka i živi u dijaspori, i nativne, „stvarne“ japanske kulture u kojoj ona susreće i partijarhalne i rasističke dimenzije.

Stil kojim MariNaomi radi ovaj strip je razoružavajuće neposredan, bez previše akcentovanja drame a sa sasvim otvorenim prikazom unutrašnjeg života protagonistkinje, njenih čestih sumnji u sebe, strahova, ali i iskrenog oduševljenja nekim od koleginica i kolega koje će upoznati tokom svoje karijere u industriji, jelte, usluga. Fanzinski, takođe vrlo razoružavajući grafički stil je dodatno oruđe kojim se na momente banalna, na momente i neprijatna iskustva kontekstualizuju kao deo narativa o sazrevanju, sa dobro plasiranim humorističkim minijaturama i prikazom likova kao jednostavnih, ali ekspresivnih karikatura. Strip definitivno izbegava zamku upadanja u samosažaljenje i fetišizovaje sopstvene privatne drame i pruža jedan distanciraniji, možda i „stripovskiji“ estetski format jednoj zapravo vrlo strejt priči iz života u kojoj se „drama“ dešava samo unutar protagonistkinje.

Za izdanje Oni Pressa je MariNaomi napisala i nacrtala i dodatni epilog originalnoj priči, nudeći neku vrstu rekontekstualizacije onoga što je doživela devedesetih godina i prikaz sebe kao zrelije žene, sada sa drugačijim shvatanjem svog identiteta, i ovo je interesantan način da se jednoj priči o potrazi za sobom da neka vrsta hepi enda. Ponovo, napominjem da MariNaomi čitav narativ daje bez forsiranja nekakve veštačke drame i da je ovo samo jako lepo ispričana priča o jednoj fazi odrastanja i sazrevanja koja se odigravala na tački srastanja dve odvojene kulture. Publika koja je volela grafički roman Himawari House o kome sam pisao pre oko godinu i po dana, naći će ovde sličan „zaplet“ ali drugačiji senzibilitet i svakako je vredno videti to pronalaženje svog mesta na spektru „azijsko-američkog“ identiteta iz više uglova. Ako vas interesuju takve stvari, naravno. Turning Japanese je smiren, nedramatičan narativ sa dobrim uvidima i jednostavnim, šarmantnim grafičkim radom i može biti odličan uvod za proučavanje ostatka opusa MariNaomi koja je u međuvremenu imala platna izlagana i u uglednim muzejima kao što su Smithsonian ili Japanese American National Museum. Umetnica ima link za kupovinu ovog stripa na svom sajtu.


 

[Meho Krljic]

Pošto je ova nedelja čitava u znaku Dooma, onda sam za danas pripremio osvrt na jedan stari strip o Betmenu koji reč Doom ima već u svom imenu. TOPIČNO! Batman: The Doom That Came to Gotham je originalno izašao kao trodelni Elseworlds miniserijal potkraj 2000. i početkom 2001. godine, baš dok su u Srbiji, zbacivši Miloševićev režim računali da je vreme da konačno postanemo, jelte, svet. Kako je ove godine ovaj strip ponovo aktuelan na ime animiranog filma urađenog po njegovoj priči koji je Warner objavio proletos, možda nam to stari bogovi šalju neke signale u vezi sa izborima koji stižu za koji dan. Nisam sujeveran, što se kaže, al da ne bude posle da nismo prepoznali migove...



A što je takođe zgodno jer se veliki deo čitalačkog procesa Batman: The Doom That Came to Gotham sastoji u prepoznavanju migova i namigivanja od strane autora ka čitaocu u jednoj reimaginaciji Betmena i Gotama kao post-gotske, palp-horor priče u kojoj će na svakoj stranici iskakati po neko poznato ime ili lice, prilagođeno okruženju i istorijskom periodu u kome se ta priča događa. Hoću da kažem, Batman: The Doom That Came to Gotham je dovoljno zabavan strip, mada ne i SPECIJALNO memorabilna priča, i prepoznaje se da je ovo u velikoj meri pisano po čeklisti tako da se smisli način kako da se prepoznatljivi likovi koje znamo iz glavnotokovskog Betmena rekonstruišu za lavkraftovski pastiš.

Ovaj su scenario pisali Mike Mignola i Richard Pace. Pace je, naravno, manje poznat u ovom tandemu ali radi se o prilično iskusnom kanadskom scenaristi koji je pisao i za televiziju i za video igre ali sebe smatra pre svega stripadžijom, sa poslovima koje je odradio za DC, Vertigo, Image,  Marvel, i Vault. Sa svoje strane Mignola je superzvezda koju svi znaju a koji je osamdesetih počeo profesionalnu karijeru u Marvelu, pa radio za DC, kao tušer i crtač, da bi onda u devedesetima, kroz Dark Horseovu inicijativu koja je autorima omogućavala potpunu kreativnu i komercijalnu kontrolu nad svojim stripovima izgradio pravu malu imperiju crtajući i pišući Hellboyja a onda i njegove spinofove. Mignola u poslednje vreme uglavnom piše stripove u svoja dva glavna univerzuma a crtaju ih drugi crtači, ali kako ja to uvek naglašavam, ti drugi crtači su uvek pažljivo odabrani da se stilski, estetski i po načinu naracije smisleno uklapaju uz to kako je Mignola osmislio svoje svetove, univerzume, likove.

Ovo naglašavam jer je ovaj strip prvo trebalo da crta ne Mignola nego Richard Pace, ali je iz razloga koji nam danas nisu poznati na kraju crtež radio Troy Nixey a tuširao ga Dennis Janke. Kolore je radio magični Dave Stewart uz letering (daleko prerano preminulog i izvanrednog) Billa Oakleyja i Batman: The Doom That Came to Gotham IZGLEDA kao Mignolin strip čim ga otvorite, bez obzira što on ovde nije uradio ni jednu jedinu tablu.

I to je svakako njegova velika prednost. Nixey ima snažan, ekspresivan stil koji je prilagođen košmarnom, halucinantnom zapletu, ali ima i jasno, čitko pripovedanje koje većinu vremena ne dopušta da se čitalac zbuni onim što vidi iako mnoge stvari koje vidi nisu sa ovoga svijeta ili su zastrašujuće izvitopereni prikazi uobičajene Betmenove ponude. Jankeovi tuševi su oštri, uredni a Stewartov kolor izvanredno pažljivo toniran da pojača taj utisak propasti koja se nadvila nad Gotam, onostrane pretnje što će gradu koji se i inače, reklo bi se, malo ugiba pod željeznim stiskom u kome ga drže old money bogataši, potomci (or are they!) njegovih osnivača od pre tri stoleća, doneti opštu propast i odvući ga, možda i doslovno, u pakao.



Dobro to izgleda, zaista, posebno u kolekciji koju je DC izdao tek 2015. godine i koju sam za ovu priliku čitao, gde kolor izgleda fenomenalno, Oakleyjev letering izvrsno pogađa palpi atmosferu priče, a fizionomije likova su zastrašujuće sa nemalim zahvatanjem u rezervoar modernističkog ekspresionizma popularnog u ranom dvadesetom stoleću.

Naravno, kako se i priča dešava u dvadesetim godinama istog veka, sve se to uklapa – to kako Nixey, isto Kanađanin a danas i filmadžija, rekonstruiše likove, recimo, Olivera Queena, Jima Gordona ili Harveyja Denta za lavkraftovski palp u kome je sve zloslutno i ni jedan razgovor koji se vodi nije slobodan od te zle kobi koja se oseća u vazduhu je fenomenalno, a kada krene ozbiljan prodor onostranog u Gotam, dobijamo i neke body horror momente koje vredi studirati. Mislim, kada titl na početku jedne table glasi „unutar Harvija Denta“ znate da su se scenaristi pogledali i zlurado nasmejali stavljajući ga na papir.

Nixey ima priliku da se igra sa mnogo atraktivnih scena ovde, od dečaka koga kroz vazduh nosi jato slepih miševa, preko Demona Etrigana koji se bori sa nečim još gorim od samog sebe, zmijolikih ljudi koji su „vladali planetom pre nego što je čovečanstvo nastalo“, Talije Al Ghul u evropskoj ali i orijentalnoj odeći, pa do Betmena koji nosi oklop i pištolj i ovo sve izgleda sjajno i akcione scene su dinamične a horor je sočan i energičan. Znate već da u ovakvim pričama crtači uvek imaju zadatak da kreiraju slike koje će odgovarati rečima a da reči često insistiraju da ono što protagonisti vide ne može biti opisano jer izaziva ludilo kod svakog ko ga pogleda i ne tvrdim da je Nixey sad uspeo da uradi nešto što niko pre njega nije, ali prizori cefalopodskih bića sa onu stranu stvarnosti ili nabujalog tkiva koje preuzima polovinu tela jednog od likova, pa i žene koja se pretvara u hodajući biljni haos – sve je to jako dobro i jako dobro tuširano i kolorisano.



E, sad, sama priča je manje impresivna iz najmanje dva razloga. Prvo, ona je bazirana na jednoj vrlo slobodnoj rekombinaciji Lovecraftovih motiva udenutih u betmenovsko okruženje i mada je to simpatična kombinacija, Batman: The Doom That Came to Gotham je naprosto jedna niska klišea u kojoj se ne vidi ni jedno kreativno rešenje za zaplet koji smo i pre a i posle ovog stripa čitali mnogo puta. Te gresi očeva, te kosmički horor koji neumitno dolazi i ništa ne može da ga zaustavi, te spavači na dnu stajaće vode, te progonjeni, martirski antiheroj koji decenijama vidi isti užas kad god sklopi oči al to je na kraju zgodno jer je BAŠ ON izabran  da se tom zlu suprostavi – sve su to vrlo prežvakana, praktično opšta mesta i mada ih Pace i Mignola rekombinuju sa minimumom zanatske veštine, ne može se reći da išta od toga deluje posebno inspirisano. Štaviše, kao da je veći akcenat stavljen na to da se što više likova koje znamo iz Betmena dovuče u priču kojoj su oni realno nepotrebni, kako bi ovaj strip imao „pravi“ Elseworlds miris.

I što je možda i razumljivo – Elseworlds je u trenutku nastanka ovog stripa doduše već bio desetogodišnja inicijativa ali još uvek se smatralo da je nephodno da se u svaku priču udene što je više moguće likova koje čitaoci znaju kako bi se kapitalizovalo na toj energiji razlike alternativne verzije od originala. Otud i Batman: The Doom That Came to Gotham ima sasvim nepotrebno veliki ansambl u kome Dick Grayson i Jason Todd ne služe doslovno ničemu sem da budu brutalno fridžovani (a čak nisu ni žene) kako bi naš glavni junak, i inače sumorni i mračni Bruce Wayne bio još sumorniji, mračniji i motivisaniji da zaustavi, jelte, povratak starog božanstva na planetu, a strip čak i počinje vrlo atmosferičnom epizodom na Antarktiku – koji Nixey i kolege izvrsno odrađuju – u čijem centru je Oswald Cobblepot, dakle, kriminalac poznat kao Pingvin, i ta epizoda traje solidan broj strana, sa sve utiskom da će Cobblepot i njegova transformacija u „pravog“ pingvina biti značajni za ostatak priče, samo da se posle svega on nikada više u njoj ne pojavi.

I onda ceo Batman: The Doom That Came to Gotham ima neku tu strukturu, sa gomilom bespotrebnih malih tangenti gde se likovi pojave i nešto kažu ili urade a onda ili više tih likova nema ili to što kažu ili su uradili nije bitno za priču. Batman: The Doom That Came to Gotham kao da je trebalo da ima duplo više strana od tih stopedeset na koliko se raširio i mnogo više PRIČE.

Ali nije ih imao pa se onda ovde pomalja i drugi problem, taj da nam se ogroman deo informacija bitnih za zaplet i rasplet priče daje kroz prepričavanje. Nixey i dalje lepo crta i te flešbek infodampove, ali tempo pripovedanja ovde ozbiljno strada i strip nikada ne postiže lep ritam pa i njegovo furiozno finale onda deluje jeftinije i manje zarađeno nego što bi trebalo. Ako je to nekakva kompenzacija, dijalozi dosta dobro hvataju taj duh palpa dvadesetih godina prošlog veka sa likovima koji deluju uverljivo „starinski“ i to osvežava strip.

Dakle, nemamo posla sa SJAJNIM stripom o alternativnom Betmenu koji je još mračniji i turobniji od glavnog Betmena, ali je Batman: The Doom That Came to Gotham svakako vrlo čitljiv, ima ljupku atmosferu i nudi odličan grafički program. Pa onda, ako nemate vremena i volje da gledate animirani film, svakako možete posegnuti za izvornikom. Evo kolekcije na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Od svih spinofova tangencijalno i preko proksija vezanih za Spajdermena a koji su izrasli iz krosovera Dark Web, najmanje sam, ruku na srce, očekivao od petodelnog serijala Hallow's Eve. Kombinacija relativno nepoznate autorke, novog superheroja sa prilično trapavo osmišljenim moćima, i starog lika kome je gotovo sve što smo o njemu znali gurnuto u zapećak i za potrebe novog alijasa smišljena nova postavka, sve to nije delovalo kao da bi moglo da mi se naročito dopadne. Kada sam još video da kolore na serijau radi Brian Reber, čiji rad mi uvek predstavlja blagi izazov, rekao sam sebi da ću Hallow’s Eve čitati, pa, kasnije. Kad budem bolje raspoložen.



No, ispostavilo se da je ovo iznenađujuće ugodan „mali“ strip, fokusiran na lik koji je, pa, onaj omiljeni arhetip konfliktnog antiheroja što ga muči užasna prošlost, u budućnosti gotovo da nema čemu da se raduje, ali koji u nesigurnoj, prevrtljivoj sadašnjosti, nalazi u sebi moralnu snagu da učini ono što je ispravno, ispravljajući, da bude jasno, svoju grešku, a to se onda nekako poklopi i sa nizom događaja koji dovedu do pada mnogo veće, monolitnije građevine zla.

Hallow’s Eve je nastala, rekosmo, tokom krosovera Dark Web o kome nisam pronašao PREVIŠE pohvalnog da kažem proletos, mada sam još tada progunđao da će se valjda naći neko sposoban da od bizarne premise vezane za Hallow’s Eve nešto valjano napravi. Ona nije, tehnički gledano novi lik – i definitivno se ne zove Eve – jer je u pitanju Janine Godbe, a kojoj čak ni to nije pravo ime već samo najpoznatiji alijas. Godbe je, jelte, rođena kao Elizabeth Tyne i ime je promenila nakon što je ubila oca koji ju je zlostavljao, kako bi zametnula trag vlastima. Zvuči kao veoma mračan zaplet i niste pogrešili ako ste odmah pomislili na devedesete. Janine/ Elisabeth je u svet stripa uvedena u miniserijalu Spider-Man: The Lost Years velikog J.M. DeMatteisa a koji je crtao John Romita Junior, tuširao Klaus Janson a letering je radio Richard Starkings, dakle pričamo o all-star postavi za 1995. godinu i jednom od meni najdražih stripova tangencijalno vezanih za Spajdermenovu klon-sagu.

Otud je i Janine meni već decenijama drag lik a koji, baš kao i njen romantični partner, Ben Reilly, klon Petera Parkera (tj. originalnog Spajdermena) nikada nije dobio pravu šansu. Ni u životu ni u stripovima. Ako ste čitali moj tekst o Dark Web i pre toga o Amazing Spider-man Beyond, sigurno vas je iznerviralo SILNO vajkanje o tome kako Marvel prosto ne kapira koliko je Ben Reilly kul lik, da je njegova specifična antiherojska aura puna neiskorišćenog potencijala za priče koje će imati „male“ razmere, intimniji kontekst i da sa njim možemo da dobijemo melanholične stripove o Spajdermenu lišene BIG PICTURE zapleta koji su rezervisani za glavni serijal, dok umesto toga Marvel njega dosledno, već deceniju, pretvara u čistog negativca.

Ne znam da li sam iskoristio termin „character assassination“ za ono što je sa Reillyjem urađeno u Dark Web, gde je, da se podsetimo, predvodio armiju demona u napadu na Njujork, ali ako nisam, trebalo je. Kao ishodište ovog, naglasiću, glupog i sasvim out-of-character zapleta, Reilly je sada kodifikovan kao melanholični negativac zatvoren u limbu gde izdržava kaznu za svoje grijehe, a Janine je žena koja je sa njim prošla toliko dobra i zla (mada pretežno zla) da je njena misija – u „normalnom“ svetu – da svog obožavanog nekako spase iz natprirodnog zatvora u kome se nalazi kako bi njih dvoje negde daleko, pod novim, lažnim imenima, našli svoju sreću, daleko od svih i svega što su poznavali.



Erica Schultz, a kojoj je palo u dužnost da napiše miniserijal što je izlazio između Marta i Jula ove godine, je uspešno zaobišla mnoge očigledne zamke u pisanju stripa gde, jelte, žena, nesrećno zaljubljena u tragičnog antiheroja, čini sve, i zakonito i protivzakonito, da nekako svom draganu olakša jade dok je utamničen i ultimativno ga iz tamnice oslobodi. Iako Hallow’s Eve ima aromu superherojskih stripova devedesetih, sa glavnom junakinjom koja je socijalno izolovana i provodi dane u monološkoj kontemplaciji svoje zajebane sudbine, skrivajući se od zakona i preživljavajući na marginama i u procepima modernog društva, rekao bih da je Schultzova većinu ovih motiva iskoristila elegantno i sa svešću da ne želi da se strip pretvori u otužnu meditaciju o loše podeljenim kartama od strane, jelte proviđenja i odsutnog Bena Reillyjea pretvori u fetišističku fiksaciju (a što je sve, da pojasnim, bilo stavljeno u prvi plan u kratkom pojavljivanju Hallow’s Eve na kraju Dark Web). Štaviše, Schultzova vrlo programski, već na prvoj strani prve epizode ispiše frazu o „kartama koje su mi podeljene“ i tome da je „ceo špil podešen da bude protiv tebe“, dok protagonistkinja luta njujorškim ulicama i u prolazu posmatra šibicare i ulične kockare kako varaju naivan narod uobičajenim kartaškim trikovima, samo da bi jednim organskim sledom događaja, pokazujući Janine kao preduzimljivu osobu motivisanu očajanjem, došla do poslednjeg kadra u kome mlada žena shvata da je svojim činjenjem upropastila jedan nedužni život i osudila celu porodicu na nezasluženu patnju. „Sada sam ja ta koja je špil podesila protiv njega“ kaže sebi Janine na poslednjoj slici, shvatajući da je kvantna „maybe we are the bad guys“ funkcija, nepovratno kolabirala u jedno od mogućih stanja u kome se ona, što se čitavog života doživljavala kao žrtva kojoj svet nikada nije dao šansu, pretvorila u nekoga ko zbog sopstvenih interesa uništava tuđe živote.

Ostatak serijala prikazuje Janine kako svoju misiju da oslobodi Bena iz limba privremeno stavlja na stendbaj, pokušavajući da pomogne radniku obezbeđenja u banci koju je ona pljačkala – nadajući se da izvede „victimless crime“ i sebi i Benu obezbedi makar ekonomski mirnu budućnost kad jednom smisli kako da ga izvuče iz onostranog zatvora – a koga je svojim supermoćima pretvorila u vukodlaka. Zvuči šašavo, okej bumer, ali ovo je Marvelov univerzum, gde se tačno zna i klinički je opisano da likantropiju izaziva poseban virus i kada zaposleni u korporaciji Beyond – za koju je Ben Reilly radio poslednji put kada je imao plaćen posao, i bio korporacijski Spajdermen – a koji su, kao i skoro sve druge korporacije u superherojskom stripu, amoralna armija tehnokrata predvođena psihopatskom CEO furijom Maxine Danger, detektuju vukodlaka koji NIJE nastao putem zaražavanja, Janine, uprkos svom trudu da ostane ispod svačijeg radara dok smišlja kako da spase Bena, postane, jelte, bezbednosno interesantna osoba.



Zaplet stripa je suštinski jednostavan – korporacija Beyond nije toliko zainteresovana za samog (zbunjenog i uplašenog) vukodlaka, koliko da preko njega dođe do supermoći kojima raspolaže Janine a koje su, utemeljene na magiji limba, daleko iznad čak i futurističke tehnologije koju ova firma razvija za mračne investitore iz celog sveta, dok sama Janine, svesna da ulazi u vučiju jamu iz koje je jedva pobegla u finalu Amazing Spider-man Beyond, kao svoj moralni imperativ vidi to da pronađe zlosrećnog transformisanog čuvara banke, izleči ga od likantropije kako zna i ume i vrati ga porodici za koju je utvrdila da je gotovo uvredljivo srećna i stabilna na onaj mitološki američki način gde imate jednostavne, časne ljude koji teško i pošteno rade i sve što imaju izgradili su sa svojih deset prstiju.

Napominjem da je ovo „suštinski“ jednostavno jer će čitalac bez prethodnih znanja o Janine, Benu, Maxine Danger i odnosu svih njih sa korporacijom Beyond biti i možda blago zapitan kakva je u stvari prethodna istorija ovih likova, koliko je Ben, koji se ovde samo simbolički pojavljuje, zapravo važan, kakvi su tačno odnosi Janine i ljudi koji i dalje rade za Beyond a jednom su je poznavali. Mislim da je Erica Schultz ovo sve u dovoljnoj meri formatirala tako da i nov čitalac može da stekne sliku, ako već ne sve njene detalje i da je za njega moguće da se usredsredi na igru mačke i miša između mlade žene koja je celog života bežala a sada prvi put ima moć da ispravi greške koje je pravila, i bezdušne, sociopatske korporativne mašine sa druge strane.

Schultzovu sam gore nazvao relativno nepoznatom, ali ona ne samo da iza sebe ima nekoliko manjih radova za Marvel – ovo joj je prvi „pravi“ serijal – već je prethodno već radila za Image (Bylines in Blood i The Deadliest Bouquet) i Comixology Originals/ Dark Horse (Forgotten Home) a i predavala je na školi Kubert od 2019. godine. U Marvelu je već pisala kratke stripove o Daredevilu i Moon Knightu a Hallow’s Eve pokazuje da ima potencijala i za duže narativa i da su oni, zapravo, njena jača strana.

Hoću da kažem, ovaj strip uspešno ovaploćuje onu super(anti)herojsku formulu o supermoćnmoj individui koja je otpadnik od društva ali se u njega insertuje kada je neophodno da ispravi očiglednu nepravdu. Ovakvi su narativi krenuli da se pojavljuju sedamdesetih godina prošlog veka pa su se razvili u osamdesetima i kulimnirali u devedesetima izmećući se u kliše (pogotovo unutar Spajdermenovog univerzuma), ali Schultzova uspešno izbegava klopke klišea i daje nam protagonistkinju koja nije patetično fiksirana na svoju zlu sreću, čija motivacija da ispravi nepravdu koju je sama počinila deluje autentično i gde čak i čovek koji je žrtva njene (nepravedne) agresije nije prikazan kao puki objekat već mu je data humanost i čak i delatnost. Sama Janine, zahvaljujući svojoj posebnoj supermoći, ima mogućnost i da se maskira i pretvara da je neko drugi pa ima i socijalne interakcije koje su smislene i stripu, koji je lako mogao biti samo procesija Halloween slika i simbola, daju utemeljenje u, jelte, društvenom.



Posebno su me brinule upravo te moći jer Janinina supermoć je to da sa sobom nosi vreću bez dna punu čarobnih masaka a od kojih joj svaka daje posebnu moć. Neke je čine nevidljivom, neke čine da izgleda kao supermodel ili policajac, a neke je pretvaraju u vukodlaka ili vampira sa svim fizičkim atributima koje to podrazumeva i ovo je, mada svakako u skladu sa temom – Halloween ili Hallow’s Eve, tj. veče uoči preaznika Svih svetih jeste vreme kada se ljudi maskiraju i na trenutak postaju neko drugi, često neko iz mitologije ili folklora – jedna prilično problematična centralna ideja za superherojski strip.

Hoću reći, superherojski strip gde je supermoć glavne junakinje bilo šta što je scenariju potrebno u datom trenutku je, pa... suviše labavo kao ideja, a ovde treba da se setimo da smo upravo dobili najavu za serijal Jackpot gde će Spajdermenova, jelte, bivša žena, Mary Jane, biti glavna junakinja sa svojim setom moći koje dobija nasumičnim vrćenjem kockarske mašine. Hallow’s Eve je, dakle, ne samo postavljen na nesigurnu osnovu već i nije mnogo originalan, ali Schultzova se herojski bori sa ovim problemom i uspeva da nam proda protagonistkinju koja se trudi da učini nešto dobro iako tek uči kako da bude „superheroj“ i nikada nije sasvim sigurna koju će moć u kom trenutku moći da prizove.

Crtač je ovde Michael Dowling i njegove energične, ikonične kompozicije i solidna karakterizacija stripu uspešno daju jedan istovremeno atraktivni, kinematski, ali i intimni naboj. Hallow’s Eve je zajeban protagonista jer nema stalni izgled i kostim koji je ovde Dowling odabrao da bude „default“ verzija glavne junakinje je zapravo prlično funkcionalan, dok su mu „normalni“ ljudi sa kojima Janine ima posla mahom karakterni i čitalac ih doživljava kao prave osobe. Kako već rekoh, kolori Briana Rebera su nešto na šta makar ja moram da se naviknem jer često čine da crteži deluju kao da su izloženi jakom svetlu i „veštački“ izbleđeni ali mislim da Dowling i on imaju solidnu sinergiju (zajedno sa letererom Joeom Caramagnom).

Toliko, zapravo, da je Hallow’s Eve vraćena u rotaciju za one-shot u nedelji Noći veštica, ovog Oktobra, naslovljen The Big Night i ceo tim je ovde ponovo bio na zadatku za jednu jednostavnu i samo blago razigranu priču o strašnoj večeri na koledž-kampusu gde anonimna heroina spasava stvar.

Priznaću da su me Schultzova i njen tim ostavili gladnim za još avantura Hallow’s Eve. Ne znam kada će ih biti niti da li će one biti ovako fino svedene na jasan centralni motiv i motivaciju glavne junakinje, ni da li će to ponovo biti tako uspešna kombinacija introspektivnih monologa i lepe akcije, ali kako god da bude, prvi samostalni serijal Hallow’s Eve ostaje kao jedna ubedljiva, old school antiherojska priča koju svaki Marvel Zombi treba da pročita. Evo je na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Spider-Gwen: Shadow Clones je ne samo najnoviji miniserijal o popularnoj alternativnoj verziji Gwen Stacy koju je svet zavoleo na ime Marvelovih „Spider-verse“ filmova već i jedan ogledni primer kako velika korporacija, koja sebe i dalje rado naziva „kućom ideja“ nema najblažeg pojma šta da radi sa likom čija popularnost daleko nadilazi ne samo viziju koju Marvelovi strip-urednici imaju za njega, nego i kvalitet stripova koji se o njoj prave. Pre nekoliko dana pisao sam o Hallow’s Eve, još jednoj mladoj ženi tangencijalno vezanoj za Spajdermena, a koja je protiv svoje volje upala u superherojski biznis i mora da se sa supermoćima snalazi kako zna i ume, dok pokušava da nekako svoj katastrofalni privatni život dovede u NEŠTO što podseća na red i, čitajući najnoviji strip o Gwen Stacy iz univerzuma 65, već u napred sažaljevam i Hallow’s Eve. Ovo, mislim, ovo i tebe čeka, draga Janine, i tebi su smislili kul vizuelni dizajn sa kapuljačom, na start trke te stavili sa sto metara minusa i pustili te da se snalaziš. A ti si zablistala i onda, kada bude trebalo da živiš, Marvel će se probuditi, protrljati oči i pomisliti „Hallow’s ko? Imamo superheroinu sa imenom Hallow’s Eve? Stvarno? A pravio ime joj nije Eve? Ahahahahaha, pa ko je TO smislio? Treba da izdamo novi miniserijal sa njom? Sure, whatever, vidi ko je sutra popodne slobodan da izda nekoliko promptova ChatGPT-ju da ovaj napiše scenario i plati neko dete u Japanu da to nacrta, pa ajde, biće to sve dobro.“



Moja ogorčenost činjenicom da Marvel ovako otaljava posao sa Spider-Gwen je valjda više ideološkog nego emotivnog tipa. Meni se njeni stripovi nisu PREVIŠE dopadali ni kada su bili nominalno dobri, odnosno kada su ih radili Jason Latour i Robbie Rodriguez, tim koji nije kreirao lik Spider-Gwen ali mu jeste dao karakter, svet, život. No, posmatranje Marvela kako se poslednjih nekoliko godina batrga unaokolo izdajući miniserijal za miniserijalom sa različitim autorima koji pokušavaju da pronađu nekakvu smislenu srž ovog lika i njegovog sveta je, pa, bolno.

Jer Spider-Gwen nije trebalo da bude puki privezak Spajdermenu. Naprotiv, ona je kreirana kao praktično antiteza ženskog lika koji služi za ukras u stripu gde je glavni junak muškarac – u njenom univerzumu, da podsetimo, Peter Parker je poginuo a paučije moći su pripale njoj, sa sve teretom teške odgovornosti koji uz njih ide, i Latourov i Rodriguezov originalni serijal je bio foksiran na to da pokaže kako život osobe sa „spajder“ kodifikacijom može da izgleda kada moći ima ne stidljivi ali srčani tinejdžer koji živi sa slabašnom, dobrodušnom strinom, već problematična, depresivna tinejdžerka čiji je otac policijski inspektor sa misijom da uhapsi Ženu-pauka.

Usud Spider-Gwen na kraju nije to što je otkrila da u drugim univerzumima Gwen Stacy vrlo retko poživi dovoljno da bude svoja osoba koja donosi svoje odluke i vodi svoj život – a što jeste iskorišćeno kao literarni motiv u stripu i kao razlog što će ova Gwen svoje superherojsko ime promeniti iz Spider-woman u Ghost Spider (totalno remeteći ikakav brending koji je Marvel koliko-toliko možda izgradio). Njen usud je prozaičniji i metatekstualniji: stripovi o ovoj Gwen Stacy prosto ne mogu da se oslobode motiva multiverzuma i umesto da čitamo karakternu dramu utemeljenu u svetu koji podseća na onaj koji poznajemo ali se razlikuje od njega na fundamentalne i interesantne načine, osuđeni smo na stripove u kojima se iz univerzuma u univerzum prelazi kao da je Subota uveče a vi zaređali po kafićima u potrazi za slatkom besvešću i gde Gwen konstantno biva podsećana na to da je ona tek VERZIJA a ne osoba za sebe.



Marvel je dalje dodatno zamutio motive ovog lika, čineći njen identitet javnim (u njenom univerzumu, makar), menjajući joj superherojsko ime, dajući joj nove, prilično bljak moći (Kostim napravljen od malih paukova? Ozbiljno?) i ne uspevajući da u krajnjoj liniji odgovori na jedno jednostavno pitanje: o čemu je zapravo ovaj strip?

Spider-Gwen: Shadow Clones će delić najnovijeg (i sasvim pogrešnog, da odmah kažemo) odgovora sugerisati već naslovom. Ako ste se umorili od toga da je Gwen Stacy iz univerzuma 65 konstantno podsećana na to da je JEDNA OD a ne THE Gwen Stacy, između ostalog kroz borbu i sukobe sa svojim alternativnim verzijama, pa, imamo dobre i loše vesti. Dobra vest? Spider-Gwen: Shadow Clones se sav događa u univerzumu 65 i u njemu se ne pojavljuju alternativne Gwen Stacy iz drugih univerzuma. Male pobede moramo slaviti onda kada nam ih univerzum neočekivano servira! Loša vest? Oh, pa znate kako smo svi „voleli“ klon-sagu kada je pokršila SVE u stripovima o Spajdermenu tokom devedesetih godina prošlog veka i, praktično, dovela Marvel do bankrota? E, pa ovde se, ne sumnjajte, pojavljuje ne jedna, ne dve, nego PET alternativnih verzija Gwen Stacy, ali nisu u pitanju verzije iz paralelnih univerzuma već, prozaičnije, klonovi Gwen Stavy 65.

Da i ovo kažemo na ovom mestu, kada su Gerry Conway i Ross Andru radili ORIGINALNU klon sagu u Amazing Spider-manu sedamdesetih godina prošlog veka, ovo je bio elegantan, srazmerno kratak narativni luk koji je ne samo pružio portret duševno obolelog akademskog profesora sa toksičnom erotskom fiksacijom na mladost, lepotu i nevinost (originalne) Gwen Stacy, već je i Spajdermenu pružio priliku da se suoči sa samim sobom i propita samog sebe o tome šta ZAISTA čini srž njegovog identiteta. Pa je tako epilog u Amazingu 150, koji je pisao Archie Goodwin a nacrtao Gil Kane bio savršeno zatvaranje ovog poglavlja priče o omiljenom superjunaku sa odgovorom koji je došao iznutra a ne spolja.

Hoću reći, ovo je bio KARAKTERNI momenat sazrevanja i samospoznaje za Spajdermena. Naravno, posle je klon- saga devedesetih sve upropastila, ali ako je nekakvo olakšanje Spider-Gwen: Shadow Clones nema MNOGO toga da upropasti. Ovaj strip je izgubio većinu svog karaktera i sržnih motiva do momenta kada je scenaristkinja Emily Kim (koja je do sada radila Silk, još jedan ne naročito uspešan „ženski“ ofšot Spajdermena za koji je, takođe, originalno zaslužan Dan Slott) sela da piše ovaj scenario pa je i njen pokušaj da se Gwen makar utemelji u svom univerzumu i pokaže kao „obična“ osoba sa civilnim životom (rad u kafiću, bend, drugarice, zgodan momak na kog je bacila oko) vredan hvale.

Nažalost, Kim nije bila naročito nadahnuta u domenu same priče i dijaloga i mada sam tokom prve epizode sebi govorio da mi je crtež malo, jelte, izazov, ali da ću se valjda navići, ispostavilo se da je crtež do kraja bio najmanji od problema ovog stripa.



Kim ni sama ne može da sasvim odoli multiverzalnom motivu – možda je to i urednički edikt kada se pišu stripovi o Spider-Gwen – pa se ovaj miniserijal (od pet epizoda) otvara borbom Gwen protiv Sinister Sixa. Borba se odvija u njenom univerzumu, ali zločinci (Sandman, Dr. Octopus, Kraven, Rhino, Vulture) su svi iz univerzuma „našeg“, odnosno glavnog Spajdermena, pošto ovaj univerzum nema ove likove. I, da, ima ih pet, ali nije to MNOGO bitno, bitnije je da je ova borba način da Kim postavi osnovu zapleta, a u kome naučnica čiji je suprug poginuo tokom ovog sukoba za sve krivi Gwen pa smišlja bizarno komplikovan način da joj se osveti. Ovaj način, nagađate, podrazumeva proizvodnju klonova Gwen Stacy – jer, jelte, „kuća ideja“ to ime nosi pošto se ni jedna ideja koja je bar jednom upalila ne izbacuje iz rotacije – ali i bizarno kvazinaučno objašnjenje da je endgame tog plana uništenje svih pojedinačnih Gwen Stacy u svim univerzumima u multiverzumu.

I, sad, nije da ja mislim kako „ludi naučnici“ u superherojskim stripovima moraju da se ponašaju logično, ali verovatno NEKO treba da ukaže da plan uništenja svih Gwen koje svuda postoje počinje dosta bizarnim proizvođenjem JOŠ kopija Gwen...

Elem, tvist je u tome da su klonovi Gwen Stacy, sledeći zaista komplikovano i neuverljivo objašnjenje, svi dodatno bazirani na po jednom od članova Sinister Six, PLUS su njihovi postupci kontrolisani putem sprava koje im se kače na produženu moždinu i Spider-Gwen: Shadow Clones je jedno gomilanje pseudonauke i technobabble terminologije kako bi se klišeiziran i neuverljiv plan stereotipne „lude naučnice“ nekako doveo do momenta u kome se Gwen suočava sa pet varijacija na samu sebe i mora da ih dobrotom, jelte, svog srca i snažnim pesnicama prevede na svoju stranu.



I nije sad da nismo čitali stripove sa sličnim zapletima i klicali im – jer smo bili mlađi i gluplji? – ali Spider-Gwen: Shadow Clones se prosto urušava pod težinom nabacanih klišea i prekomplikovanih objašnjenja, a dijalozi koje piše Kim su mu dodatni problem. Nije sad da mi se ovde ništa nije dopalo, da ne bude zabune, Kim se trudi da karakterizacije klonova budu distinktne i zanimljive, osvetljujući pojedine aspekte ličnosti glavne junakinje, ali dijalozi su kao da ste već pomenuti ChatGPT hranili samo Sport Bilijem dve nedelje i zamolili ga da nabaca neke konverzacije na već pripremljen crtež. Oni su, dakle, neprirodni, isforsirani i, u finalu nepodnošljivo poučni sa likovima koji moraju da izgovore poentu stripa za slučaj da ste prespavali poslednjih par epizoda.

Crtež je radila nebinarna osoba po imenu Kei Zama, japanski ilustrator,* metalac i uspešni saradnik više zapadnjačkih izdavača (IDW, 2000 AD, Marvel). Zama je već radio i Transformers i G.I. Joe i Star i Judge Dredda, a za Marvel je crtao Star Wars, Scarlet Witch itd. i mada mi njegov stil nije nužno legao od prve epizode, sa pomalo stereotipnim „manga“ dizajnom glavne antagonistkinje, do kraja sam se prilično zagrejao. Jer Zama dosta uspešno radi i akciju ali i karakterizaciju u ovom stripu, dajući mu i solidnu količinu kawai momenata koji su me odobrovoljili. Na olovkama mu je pomagao Geoffo na poslednjoj epizodi, pa je tu bilo pored Geoffa i nekoliko tušera (Belardino Brabo, i Oren Junior) ali je na kraju sve kolorisala odlična Triona Farrell i od ovog stripa napravila na kraju za oko sasvim ugodan program. Letering je radila, rutinski, Ariana Maher.
*koristim muški rod samo udobnosti radi, bez intencije ikakvog nepoštovanja nebinarne rodne odrednice

No, Spider-Gwen: Shadow Clones je, uprkos prijatnosti za oko i kakvom-takvom optimističnom zaključku priče, na kraju najviše demonstracija da Marvel prosto ne zna šta bi sa ovim likom. Recikliranje starih priča o Spajdermenu i neprirodni, isforsirani dijalozi su podsećanje da je ovo strip koji verovatno niko nije baš ŽELEO da napravi ali je drugi „Spider-verse“ film ove godine zahtevao da se sa NEČIM što nosi ime Spider-Gwen uđe u prodavnice. Nakon multiverzuma došli su klonovi i u krajnjoj liniji, sirota Gwen i dalje nema priliku da u sopstvenom stripu ostvari istinski protagonizam. Ovaj lik, sa toliko potencijala na početku, nastavlja da se lomi kroz alternativne verzije, kao da Marvel, poučen inicijalnim uspehom stripa sa kojim ne zna šta bi dalje radio, pokušava da na silu kreira novi spinof-lik koji će MOŽDA biti popularan. Ne verujem da to baš tako ide, ali ako i posle svega želite da se izložite čitanju ovog serijala, a ja vas ne osuđujem, ta JA sam ga čitao, Amazon ga prodaje ovde.


 

[Meho Krljic]

Iako sam u nekim prethodnim napisima izražavao izvesne sumnje u to da relativno novi američki izdavač stripova Ablaze Publishing ima nekakvu jasnu viziju u svome publikovanju, mislim da sam bio i prilično pozitivan spram njihove strategije sačmare, kojom se redovno pogodi gomila stvari koje niko drugi ne bi objavio – zato što nisu naročito dobre ili komercijalno potentne – a među kojima onda uleti i po neki biser. Prošli put je to bila kolekcija Porcelain izuzetne španjolske umetnice Marije Llovet, a evo sada, potkraj Novembra 2023. godine smo ničim izazvano dobili ljupku kolekciju One Hundred Tales koja skuplja sva četiri poglavlja ovog kratkog serijala što je izlazio za japanski Shonen Jump između Jula i Oktobra 1971. godine. Ablaze i inače objavljuju mange koje drugi izdavači neće, najčešće jer, rekosmo, ili nisu baš tako sjajne ili nemaju veliki komercijalni potencijal, ali ovom prilikom radi se o nepatvorenom dragulju jer je u pitanju prvo ikada američko izdanje stripa u kome je Osamu Tezuka uzeo evropski mit o Faustu i od njega napravio samurajsku folklornu priču. I to kako!



Osamu Tezuka je, a to znaju čak i površno upućeni u japansku popularnu kulturu, neko koga nazivaju „bogom mange“ i ali i „ocem animea“, te „japanskim Waltom Disneyjem“, ilustrator, scenarista pa kasnije i vođa uspešnog studija za animaciju koji je doslovno revolucionisao medijume stripa i animiranog filma u svojoj zemlji. Odrastao pod velikim uticajem japanskog a zatim američkog stripa i crtanog filma, Tezuka je prvi uveo kinematske tehnike pripovedanja u japanski strip, razlažući pripovedanje na distinktne scene a ove scene na dinamično kadrirane slike, time praveći potpuno razlaz sa do tada preovlađujućim tehnikama naracije primerenim novinskm stripu. Tezukin rad će presudno uticati na razvoj posleratne mange i kreiranje distinktnih žanrova od kojih se danas velki broj direktno može vezati za neki od njegovih utemeljujućih serijala. Veoma inspirisan Diznijevim produkcijama, Tezuka je kasnije i sam pružio inspiraciju za Diznijev The Lion King za koga mnogi veruju da je (nezvanično) utemeljen na njegovom serijalu o belom lavu Kimbi iz pedesetih godina, ali je Tezukinu reputaciju na zapadu prevashodno izgradio uspeh crtane serije Astro Boy u SAD, a koja je bila i temelj uspeha njegove kompanije u Japanu. Doduše po cenu tako nisko plaćenog rada animatora koju je Tezuka postavio kako bi bio konkurentan, da se anime industrija šezdeset godina kasnije još uvek oporavlja.

Iako na prvu loptu poznat kao autor stripova i crtanih filmova za decu, Tezuka je među više od sedam stotina mangi koje je uradio imao veliku količinu „ozbiljnijih“ radova za zreliju publiku, uključujući kratki folklorni serijal Dororo od koga je nastala uspešna serija, ali i dugovečni Phoenix (koji je išao duže od trideset godina i bavio se obradom motiva besmrtnosti), pa onda biografski serijal Buddha ili brutalni politički triler MW.

One Hundred Tales, rađen u nešto poznijoj Tezukinoj fazi, je beskrajno interesantna interpretacija jednog od najpoznatijih evropskih modernih mitova i, s obzirom na njegovu relativnu kompaktnost – ova kolekcija ima tek nešto više od dve stotine strana – skoro da je neobjašnjivo da do sada nije izašao na američkom tržištu na kome je Tezuka dosta dobro predstavljen. Šta god da sam do sada govorio o Richu Youngu i Ablazeu, ova kolekcija im je značajno podigla reputaciju u mojim očima.



Legendu o Faustu znaju svi, jer je ona, počev od šesnaestog veka pa na dalje utkana u evropsku misao na najfundamentalnijem nivou. Bez sumnje zasnovana na narodnim pričama o trgovini sa demonima, priča o prodaji duše Đavolu u zamenu za znanje, zadovoljstvo, dobitak i uspeh je tokom sedamnaestog i osamnaestog veka bila predmet velikog broja knjiga, balada, pripovetki, a Geteov komad sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka je narativ doveo u modernu formu koja se danas iznova i iznova pojavljuje u knjigama, u pozorištu, na filmu i drugim medijima.

Tezukin pogled na Fausta je osvežavajuće jednostavan i mada zadržava bazični princip trgovine u kojoj se efemerna ljudska duša nudi u zamenu za vrlo zemaljska, vrlo opipljiva blaga i koristi, on istovremeno ima protagonistu mnogo primerenijeg Tezukinom opusu (ili Diznijevim radovima kojima se u mladosti inspirisao) od dekadentnog evropskog doktora koji se otrže hrišćanskom moralu i pada u greh.

Glavni junak One Hundred Tales nije ono što bismo nazvali „ faustovskom figurom“, naprotiv. Radi se o jednostavnom muškarcu skromne životne ambicije i još skromnijih potencijala čija trgovina sa demonkom dolazi kao iznuđeni, očajnički potez kojim se spasava život. Ichirui Hanri je samo tehnički samuraj, a zapravo nikada nikoga nije napao mačem i oružje nosi samo jer je to običaj za ljude njegovog staleža. Njegova stvarna profesija je vođenje knjiga za potrebe klana, ali kada se dogodi pronevera novca, za koju je kriv korumpirani viši činovnik, Hanri na ime komandne odgovornosti dolazi i sam pod udar tadašnjih propisa i naređuje mu se da izvrši ceremonijalni harakiri.

Na početku ovog stripa gledamo Hanrija kako pokušava da sebi proseče utrobu – i u tome ne uspeva – u seriji više komičnih nego grotesknih kadrova. Tezuka svog protagonista prikazuje kao celoživotnog luzera i za njega ima puno razumevanja i simpatija. Hanri će, iako nije zaista ništa kriv, biti izveden na gubilište, ali on u sebi nema kapacitet da mirno i dostojanstveno umre. Grozničave misli čoveka koji se suočava sa okončanjem sopstvenog života, na koje nije spreman, Tezuka nam prikazuje savršeno jednostavno i jednostavno savršeno, pa je i pogodba sa demonkom koja dođe u poslednjem trenutku najprirodnija moguća stvar.

Osim što Hanri, kada čuje da može da poželi tri želje, dobije i malo ambicije pa pored preživljavanja i promene identiteta zaželi i da ima najlepšu ženu na svetu za svoju družbenicu kao i da postane vladar sopstvenog zamka i zemlje.

One Hundred Tales (u originalu Hyaku Monogatari) nije samo priča o ljudskoj pohlepi, gordosti, lakomislenosti i neizbežnoj večnosti patnje duše na kraju faustovske pogodbe. Na kraju krajeva ni evropske verzije priča o Faustu nisu uvek bile završavane Faustovim prokletstvom i u nekima od njih je on uživao Božiju milost nakon pokajanja. Tezukina priča, iako u načelu poštuje evropske verzije, sa demonkom koja prati glavnog junaka kroz život i u nekim mu trenucima pruža pomoć, sledeći dosta široko tumačenje njihove pogodbe, je osobena već po tome da je ovo tonalno jednim velikim delom mnogo bliže Waltu Disneyju nego Geteu.



Tezuka ne samo što je u ovom stripu uposlio svoj humoristički talenat, kreirajući nekoliko momenata urnebesno apsurdističke komedije, već Hyaku Monogatari vrlo slobodno zahvata u japanski folklor i šinto mitologiju, kreirajući avanturistički, ali i romantični narativ koji kao da u jednom trenutku sasvim odstupa od faustovskog predloška. Obdaren novim imenom (Fuwa Usuto, naravno) i izgledom filmskog glumca, glavni junak postupno, tokom godina u potpunosti menja svoj svetonazor i životne navike. Nakon rane ambicije da zavede prelepu demonku čiju je sliku video na jednoj magijskoj skripti koja nikada nije bila namenjena ljudskim očima, i traumatičnog iskustva iz koga izvuče živu glavu samo zahvaljujući „svojoj“ demonki koja čuva svoju investiciju, Fuwa Usuto preispituje svoje ambicije, svoje vrednosti, svoju svrhu. Nekada mali činovnik sa suprugom koja ga je prezirala ali i ćerkom koja ga je volela na ime njegove prostosrdačnosti i ljubavi prema životu, Usuto će sa novim identitetom sebe od nule ponovo izgraditi kao samuraja koji ima državotvorne ambicije, prepoznaje korupciju i dekadenciju poznog perioda šogunata i spreman je da bude agens promene makar na jednom malom delu teritorije države koja odavno vapi za promenama.

Tezukin rad je ovde neobično pitak iako se tiče nekih kompleksnih tema. Šinto demoni i podzemna božanstva smenjuju se sa političkom borbom za osvajanje moći, korupcijom i pohlepom u administraciji, ali i u prostom narodu koji će rado krenuti na ustanak ali, pokazuje se, neće imati ni viziju ni znanje da gradi pravednije društvo. Usuto je revolucionar čija revolucija jede svoju decu i pre nego što se oružje opere od krvi ali on je i ČOVEK koji je čitavog života gonjen strahovima, koji čitavog života beži od pretnji i koji na kraju ove priče prestaje da se plaši. Njegova faustovska pogodba neće biti poništena ako odustane od svojih želja, ali Tezukino razrešenje narativa u kome se ljudi zaljubljuju u demonke a demonke u ljude i u kojima je ljudska pokvarenost strašnija od svih yokai demona koje smo do tog trenutka videli je izvanredno elegantno, sa finalnim tablama uz koje je nemoguće ne osetiti istovemeno ushićenje i tugu.



No, čitav strip je sjajan spoj akcije, komedije i folklora i čak i da vam to finale bude suviše „ozbiljno“ ili romantično, One Hundred Tales je prvorazredna toboganska vožnja sve vreme. Tezuka strip nabija ne samo referencama na popularne pesme onog vremena, ali i popularne autore mangi,* već i pravi opširne folklorne epizode u kojima se istražuje šinto nasleđe. Kao celoživotni ljubitelj insekata**, Tezuka ima jednu atraktivno nacrtanu epizodu u podzemlju gde se glavni junak i verna demonka bore protiv džinovskih stonoga i ovo je VRHUNSKA akcija.
*Jedan od likova se doslovno zove Buronson, i nacrtan je kao japanski Charles Bronson, a što bi morala biti aluzija na Yoshiyukija Okamuru, čoveka koji će više od deceniju kasnije kreirati uticajni Hokuto No Ken odnosno Fist of the North Star, ali iako je Buronson u vreme nastanka ovog stripa već sarađivao sa Shonen Jumpom kao asistent, nisam siguran kako je Tezuka uopšte znao za njega imajući u vidu da ovaj još ništa nije objavio.
**Kada je osnovao svoju kompaniju koja će se baviti animacijom, nazvao ju je „Mushi“, doslovno „buba“, a po bubi  „osamushi“, tvrdokrilcu koga mi zovemo trčuljak, modelovaoje svoje umetničko ime, dodajući kanđi karakter za bubu u svoj potpis.

Generalno, strip stalno uspešno osciluje između dubokih zahvata u šinto tradiciju, sa lisicama, demonima koji menjaju oblik, ženama koje imaju životinjske atribute, bizarnim vradžbinama itd. sa jedne strane i diznijevkog akcionog humora sa druge. Omaži zapadnoj kulturi su takođe redovno prisutni, pa pored samog Astro Boyja koji se pojavljuje u jednoj sceni (i crtač dobija kritiku da je potrošio celu tablu ni na šta od figure koja je verovatno humoristički prikaz razjareog urednika), na jednom panelu vidimo i Christophera Leeja u kostimu Drakule, a blizu finala stripa Usuto predvodi celu armiju mornara Popaja.

Tezuka ovde rado ruši četvrti zid, pojavljujući se i sam na nekoliko tabli, ali uprkos nestašnom humoru i čestim skakanjima između žanrova strip ima jednu ubedljivost glasa i priča priču koja je na kraju dosledna, dirljiva i perfektno se vraća motivima sa kojima je započela, dajući čitaocu, posle urnebesne samurajske avanture, dostojanstven, dirljiv kraj. Tezukin crtački genij je ovde snažno izražen i mada se One Hundred Tales retko pominje kada se nabrajaju njegova najvažnija dela, svakako se radi o stripu koji se, sada kada ga imamo na jeziku što ga razumemo, ne sme propustiti. Evo ga na Amazonu.


 

[Meho Krljic]

Krajem Avgusta Fantagraphics je izdao veoma zanimljivu kolekciju pod naslovom Okinawa a iz pera okinavljanskog mangake po imenu Susumu Higa, ne naročito poznatog u našim krajevima, ali ni u samom Japanu uprkos tome što je tamo dobio nagradu Japan Media Arts Grand Prize za svoje mange i bio nominovan za Tezuka nagradu. Izvan Japana, Higa je bio nominovan za nagradu na međunarodnom strip-festivalu Angoulême u Francuskoj a gde je ova kolekcija i izašla pre nego što je dobila svoje izdanje na Engleskom. S obzirom na sadržaj i teme, američko izdanje je naprosto moralo da se desi a to je, uostalom, bio i jedini način da ja pročitam ovu važnu, impresivnu kolekciju kratkih priča koje se bave najjužnijom japanskom prefekturom prateći njenu skoru istoriju, između Drugog svetskog rata i devedesetih godina prošlog veka, iz perspektive malih, običnih ljudi.



Američko izdanje Okinawe je kasnilo nekih mesec dana, originalno planirano za Jul, jer je štamparija u Kini sa kojom je Fantagraphics potpisao ugovor imala zahteve da se iz stripa uklone sve reference na Tajvan, aludirajući da autor smatra da je Tajvan nezavisna teritorija. Fantagraphics, naravno, nije popustio pred pritiscima i rešio je problem tako što je promenio štampariju ali ovaj incident ukazuje da se Okinawa bavi nekim osetljivim temama. No, kada strip uzmete da čitate, brzo shvatite da u njemu nema „politike“ i da su te teške teme rata, invazije, okupacije, zarobljeništva, dugogodišnjeg američkog vojnog prisustva na Okinawi, protesta građana protiv vojnih baza i slično, izložene sa takvom toplinom i humanošću da bi trebalo da budete od kamena da ne pustite baš ni jednu suzu do kraja kolekcije. Moja prva je krenula već negde na drugoj priči, mada je na nju uticalo i to što sam paralelno čitanju stripa na televiziji gledao zastrašujuće slike iz Gaze, užasni pokolj i neljdudskosti koje je počinio Hamas a onda i izraelski odgovor koji je u velikoj meri civilnu populaciju Gaze stavio u nemoguće uslove i može se izjednačiti sa sistematskim etničkim čišćenjem. Da sam u kontrastu sa tim u rukama imao strip koji pokazuje događaje od pre osamdeset godina u kojima zakleti neprijatelji bivaju iznenađeni kada ih druga strana percipira humano, ljudski, bez zlobe, gde se prikazuje, iz perspektive Japanaca, kako su Amerikanci japansko civilno stanovništvo tretirali sa poštovanjem i ljudskošću – pa to jeste bilo dovoljno da u meni izazove jaku emociju.

Okinawa je kolekcija stripova sa jedne strane tipično japanskih, u tome da se emocije izražavaju uzdržano, da se govori formalno kada god je to moguće, da su likovi u svakom trenutku svesni svoje socijalne uloge i odgovornosti prema zajednici, ali sa druge strane ovo su za Japan i atipični stripovi, pogotovo što se tema rata, poraza i okupacije dotiču bez za Japan očekivanog patriotskog naboja i prkosne energije poraženog ali nikad pokorenog. Susumu Higa nije tipični mangaka ali ni Okinava zapravo nije tipični deo Japana.

Štaviše, ako sam išta naučio iz ovih stripova to je da je nekakav „stari“ etnički identitet Okinavljana, odvojen u odnosu na „japanski“ identitet zapravo još uvek živ i zdrav, makar među ljudima Higine generacije. Ovaj autor rođen je 1953. godine, dakle, premlad je da bi pamtio bilo rat bilo rane godine vojne okupacije, ali Higa je čovek sa sposobnošu i apetitom da priču koju je čuo od starije rodbine ili video na vestima prepozna kao simbolički potentnu i zatim je transformiše u fiktivni narativ koji sažima jedan deo novije okinavljanske istorije i omogućava nam da nešto naučimo, ali i da nešto OSETIMO. Higa u intervjuu koji je uključen u kolekciju kaže da stripovi nisu izazvali naročitu reakciju kada su originalno objavljivani u Japanu (kao kolekcije Suna no Tsuguri i Mabui 1995. i 2010. godine) – a što je slično svedočenju Shigerua Mizuke koji kaže da ni njegov antiratni memoarski strip Sōin Gyokusai Seyo! nije izazvao nikakvu reakciju javnosti kada se pojavio početkom sedamdesetih – ali da je dokumentarni film na kome je Higa radio i koji se bavio sličnim temama, stavljajući akcenat na žene i decu tokom borbi za Okinavu u Drugom svetskom ratu, bio povoljno primljen.



Higa je svakako autor koji nema ambiciju da radi „komercijalne“ stripove i priče prikupljene u ovoj kolekciji su jedna duboka posveta istoriji, kulturi, jeziku, mentalitetu i običajima Okinave, gde se Drugi svetski rat i dugačko američko prisustvo na ovom ostrvlju zapravo uzima kao samo zgodan okvir, ali gde se veliki deo priča odnosi pre svega na prikazivanje posebnosti okinavljanskog društva, mentaliteta, kulture, ne samo u odnosu na Amerikance koji su tu prirodan „drugi“, već i u odnosu na Japance.

Okinava je, da bude jasno, Japanu pripojena dosta kasno. Uostalom, ovo ostvrlje je bliže Tajpeju nego Tokiju i sve do početka Meiđi obnove ono je imalo svoju nezavisnost, baziranu na osetljivom balansu između vazalskog odnosa sa Tokugawa šogunatom Japana i učešća u kineskom trgovinskom i vojnom sistemu kome je Ryokyo (kako se Okinava tada zvala) pristupio za vreme dinastije Ming u ranom petnaestom veku. Kineska sila je i sprečavala Šogunat da zvanično pripoji Ryokyo svojoj naciji, ali četiri godine posle pada Šogunata i ponovnog uspostavljenja imperijalne vladavine u Japanu, 1872. godine, Japan je ušao sa vojskom na ovu teritoriju a onda je 1879. i zvanično preimeovao imenovao u Okinavu i učinio je svojom najjužnijom prefekturom. Stanovnici Okinave su dobili pravo glasa na izborima za nacionalni parlament (uspostavljen 1890.) tek 1912. godine, a što je bio i znak da se radi o teritoriji koja nije sasvim ravnopravna sa drugim prefekturama u Japanu.

Iz Higinog intervjua na kraju ove kolekcije se i da videti da kod njega, ali i drugih njegovih zemljaka, postoji izvesna mera rezignacije u prepoznavanju da je japanska imperijalna politika stopedeset godina unazad bila posvećena brisanju posebnosti kulture Okinave – njenih jezika, običaja i religijskih rituala – i potpunoj asimilaciji u etničko telo japanske većine. Higa ističe da je jezik kojim Okinavljani pričaju i dalje put termina i reči koje ne postoje u ostatku Japana i da je zapravo bogatstvo lokalnih govora i dijalekata bilo ogromno još u njegovom detinjstvu gde su sela razdvojena jedno od drugog samo putem imala drugačije izgovore za pojedine reči i sopstvene posebnosti u govoru.

Naravno, to je sve lakše opstajalo u vreme pre široko dostupnih radija i televizije, ali ovaj strip se bavi pre svega ratom, američkom okupacijom i postepenim transferom moći od Amerike ka Japanu nakon formalnog potpisivanja mira 1951. godine u San Francisku, a tokom kojeg je nativno stanovništvo Okinave sve više protestovalo zbog prisustva vojnih baza, sada pod japanskom upravom.



Ako bi trebalo da se sumira poruka, ili makar atmosfera ovih stripova, onda je to jedno melanholično prihvatanje stanovnika Okinave da su oni sitna riba uhvaćena u borbi džinova i da je njihova najveća želja da im bude omogućeno da očuvaju svoj mirni, izdvojeni život.

Treba, naravno, malo vremena pre nego što se ova poruka (i atmosfera) prepoznaju i solidifikuju u glavi čitaoca. Najranije priče se bave vremenom Drugog svetskog rata, pripremanjem za američki invaziju i zatim prikazivanjem borbi i ratovanja na samoj Okinavi. Već je ovde vidljivo da ostrvljani tretiraju japanske vojnike poslate da ih spreme za rat, kao strance, da rat sa Amerikancima čak ni ne vide nužno kao svoj i mada će im osećaj časti diktirati da prihvate jurišanje sa kopljima napravljenim od bambusa na dobro opremljene i brojnije američke trupe, oni neće videti mnogo smisla u ovoj vrsti demonstracije imperijalne tvrdoglavosti u nedostatku nekakve pametnije strategije.

Te prve priče su pune ratnih strahota, bombardovanja i poginulih civila, vojnika koji se kriju po šumama i opšte konfuzije, ali Higa je jako dobar u pronalaženju primera humanosti, osnažujuće požrtvovaosti ali pre svega empatije, razumevanja među ljudima uhvaćenim protiv svoje volje u kovitlac razaranja i smrti. Priaz Amerikanaca kao civilizovanih, humanih osvajača koji moraju da ubeđuju civile naplašene pričama od strane japanske vojske, da im se ništa loše neće desiti je naprosto dirljiv kao i ukazivanje da su uslovi u logorima za zarobljenikae na Havajima, u kojima je deo Okinavljana proveo vreme do kraja rata, bili zapravo bolji nego život koji su imali uz japansku vojsku tokom priprema za invaziju.

Kasnije priče slede posleratni razvoj ostrvlja prvo pod američkom vojnom upravom a onda pod japanskom i tiču se u velikoj meri činjenice da će obe sile Okinavu tretirati pre svega kao strateško dobro. Ovi stripovi pokazuju koliko su ekonomija Okinave i modernizacija i porast životnog standarda bili vezani za veliku teritoriju koju su zauzele vojne baze i veliki broj lokalaca koji je radio za vojsku, ali i koja je cena te modernizacije i životnog standarda plaćena u odnosu na tradicionalni način života. Higa nekako uspeva da u ovome ne demonstrira nekakav konzervativni resantiman, prikazujući stanovnike ostrva kao vrlo svesne šta znače vojne pare i koliko je modernizacija života njima donela dobrih stvari ali i spremne da se bore protiv nepovoljnih okolnosti, nametnute asimilacije. Postoji ovde i jedna mera „magičkog realizma“ ili barem čestog insistiranja na prikazivanju lokalnih verskih obreda koji su neraskidiv deo života za makar starije stanovnike, priča o osobenom okinavljanskom shvatanju koncepta duše („Mabui“), ali i jakoj rakiji od pirinča, awamori koja se koristi u ritualima. Paralela će sada delovati potpuno suludo, ali Higa gradi onaj isti kontrast između provincije i metropole sa svim razumevanjem da se točak istorije ne može okrenuti unatrag a modernizacija ignorisati, koji je Radoš Bajić nastojao da istakne u seriji Selo gori a baba se češlja, postižući na nekoj ravni istu melanholiju koja je Bajiću bila na nišanu.



No, naravno, Higa priča priče koje su mnogo manje „dramatizovane“, koje govore o zaista običnim ljudima. Njegovi likovi, često bazirani na postojećim osobama, nisu pitoreskni niti veći od života, ali jesu karakterni i delatni i Higa ih koristi da istakne fine razlike u razmišljanjima između onih koji su, recimo, studirali u velikim gradovima na većim ostrvima Japana i onih koji ceo život žive u udaljenoj provinciji, između američkih vojnika i rođenih Okinavljana koji rade sa njima u vojnim bazama, između starijih osoba kojima animistička religija ostrvlja i šamanke (koje tamo zovu Yuta) sa svojim ritualima prestavljaju normalan deo svakodnevnog života, i mlađeg, obrazovanijeg sveta koji se ka tome odnosi kao prema teksturi običaja i navika ali mu ne pridaje duhovni značaj sve dok se ne dese neke specifične stvari... Okinawa je, naravno, oda onoj Okinavi koja kroz decenije postepeno nestaje i biva korak po korak izblendovana i homogenizovana unutar japanske kulture, ali su ove priče urađene bez resantimana, bez smrknutosti, sa stalnim isticanjem onog što je posebno, interesantno, authohtono, onog što je DOBRO u lokalnoj kulturi, običajima, mentalitetu, stalnim pokazivanjem kako su ljudi jedni drugima najveće bogatstvo i kako je osećaj zajedništva i zajednice, karakterističan za manje sredine, udaljenije od metropola, jedna od najvrednijih stvari koju ljudi mogu da imaju.

I tako,* ušao sam u čitanje ovog stripa očekujući tešku ratnu priču i analizu ljudske patnje, ali me je Higa oborio na patos sasvim drugačijim fokusom i trudom da se pažnja upravi na vredne stvari koje treba čuvati, ne na bes i razočaranje zbog onih stvari koje su izgubljene. U jednoj od priča lokalni keramičar zarađuje puno para otvarajući stare grobnice iz vremena Drugog svetskog rata i prodajući na crno keramiku koju je iz grobnica opljačkao. Bazirana na istinitoj priči, ona predstavlja finalni Higin iskaz o vrednosti očuvanja starog i sahranjenog ne zato što ono ima vrednost samo po sebi već zbog onoga što ono budi u nama i tera nas na refleksiju i akciju. Možda najbliža narodnim bajkama od svih priča u ovoj knjizi, sa halucinantnim scenama u kojima protagonist nije siguran šta se stvarno dešava a šta mu se pričinjava, ona je i pomalo mračan način da se završi kolekcija čije mnoge priče uprkos melanholičnoj atmosferi imaju pozitivne poruke. Službenica vojne baze koja se pridružuje protestima, penzionisani američki vojnik koji se vraća na Okinavu da pronađe nekadašnje lokalne klince koje je učio da igraju bejzbol, američki pilot kom su seljani spasli život nakon što mu se avion srušio u šumi, a koji im vraća uslugu obrađujući zemlju zajedno sa njima – ovo su Higine priče istine i fikcije izmešane tako da u njima dobijemo i dokumentatistički temelj i umetničku nadgradnju, spajajući se organski i savršeno.
*da citiramo Radašina, Bajićev lik iz pomenute serije

Što se Higinog crteža tiče, on je jednostavan i evokativan. Neposrednost i dobrodušnost okinavljanskog stanovništva je posredovana i jednim gotovo detinjim stilom njihove grafičke karakterizacije dok su lokaliteti predstavljeni valrjivo jednostavno i tek kada na kraju svake epizode vidite fotografije korišćene kao reference shvatite koliki je Higin talenat da stvarnost transformiše u umetničku kompoziciju a životnu dramu u jedan disciplinovani sled grafičkih polaroida koji nepretenciozno i neposredno prenose emocije i misli ljudi za koje verujete da su stvarni.

Okinawa je, dakle, obavezna lektira čak i ako niste neko ko uobičajeno čita mange. Ovo je i istorijski i etnografski i LJUDSKI i potresan i informativan dokument jednog mesta, vremena i kulture, posredovan urednim neužurbanim Higinim pripovedanjem i izvrsnim prevodom pouzdane Jocelyne Allen, po prvi put u štampanom obliku na Engleskom jeziku (nakon digitalnog publikovanja koje je išlo kroz Substack kanal vezan za podkast Mangasplaining i njegov ofšot MSX) i nabavljiv direktno od izdavača na ovom mestu.