Živo me zanima kako si to preveo s obzirom da deluje veoma zapetljano.
Tja. Sa fusnotom. Kako drugačije?
Pa, baš. Ne da nemam ideju nego bih, čini mi se, zaplakao na tom mestu da sam ja to morao da prevodim. Inače, podržavam DušManov pravični i razumni zahtev.
Evo kratkog predgovora za knjigu
Deadeye Dick (izdavač se neće ljutiti), iz kojeg se može videti zašto sam naslov preveo kao "Oko sokolovo". Po glavi mi se još vrzmalo "Đoka Frljoka" i "Šime u sridu" ali nekako mislim da je ovaj izbor najbezbolniji...
PREDGOVOR
"Dedaj Dik", kao i "Barnakl Bil" jeste nadimak za mornara.
Dedaj je zaobljena drvena klada, obično obavijena užetom ili gvožđem, puna rupa. Kroz te rupe provlači se mnoštvo konopaca, najčešće za potporu ili fiksiranje katarke, na staromodnim jedrenjacima. Ali na američkom Srednjem zapadu moje mladosti, Dedaj Dik je bio, baš kao i "Oko sokolovo", počasni naziv za osobu koja virtuozno rukuje vatrenim oružjem.
Stoga je to neka vrsta amfibije među nadimcima. Nastao u okeanu, da bi se prilagodio životu na kopnu.
Postoji u ovoj knjizi nekoliko recepata čija je uloga da posluže kao muzičke međuigre za pljuvačne žlezde. Njihovo prisustvo nadahnuto je Američkim kuvarom Džejmsa Birda, Klasičnim italijanskim kuvarom Marsele Hazen, te Afričkim kuvarom Bije Sendler. Međutim, malo sam menjao originalne recepte – tako da ovaj roman niko ne bi trebalo da koristi kao kuvar.
Ionako bi svaki ozbiljni kuvar ili kuvarica trebalo već da ima originale u svojoj biblioteci.
U ovoj knjizi postoiji i jedan pravi hotel, Grand hotel Olofson u Porto Prensu, na Haitiju. Obožavam ga, a isto to bi osećao bezmalo svako drugi. Moja draga žena Džil Kremenc i ja boravili smo tamo u takozvanoj "Kolibi Džejmsa Džojsa" koja je sagrađena kao operaciona sala u vreme kada je hotel bio glavni štab brigade marinaca Sjedinjenih Država koje su okupirale Haiti ne bi li tamo zaštitile američke finansijske interese, od 1915. do 1934. godine.
Spoljašnjost te asketske drvene kutije naknadno je ukrašavana fantastičnim liciderskim slagalicama kao i ostatak hotela.
Uzgred, valuta na Haitiju zasniva se na američkom dolaru. Koliko god da vredi jedan američki dolar, toliko vredi i haićanski dolar, a pravi američki dolari su u širokoj upotrebi u platnom prometu. Međutim, izgleda da na Haitiju ne postoji način za povlačenje pohabanih dolarskih novčanica i njihovu zamenu novim. Zato je tamo uobičajeno da se krajnje ozbiljno ponašaju prema dolaru tananom poput cigaret-papira i skupljenom tako da se može porediti sa markom za avionsku poštu.
Pronašao sam jednu takvu novčanicu u svom novčaniku kada sam se pre nekoliko godina vratio kući sa Haitija, pa sam je poslao natrag poštom Alu i Su Sajc, vlasnicima i domaćinima Olofsona, zamolivši ih da je puste u njeno prirodno okruženje. U gradu Njujorku ne bi opstala niti jedan jedini dan.
Džejms Džojs (1921–1977), američki romansijer, zapravo se venčao sa svojom ženom Glorijom u Kolibi Džejmsa Džojsa pre nego što je ova dobila to ime. Stoga mi je bukvalno bila čast što sam tamo boravio.
Navodno, tamo se pojavljuje duh – ne duh Džejmsa Džojsa, već nekog drugog. Uopšte ga nismo videli. Oni koji jesu opisuju mladića u beloj jakni, možda nekakvog bolničara. Postoje dvoja vrata, zadnja, koja se otvaraju u glavnu hotelsku zgradu, i ulazna koja se otvaraju prema verandi. Navodno, duh prati istu putanju kad god se pojavi. Uđe na zadnja vrata, potraži nešto u komadu nameštaja kojeg tamo više nema, a onda izađe na prednja vrata. Nestane dok prolazi kroz ulazna vrata. Nikada ga nisu videli u glavnoj hotelskoj zgradi niti na verandi.
Moguće je da ima nečistu savest u vezi s nečim što je učinio ili video dok je koliba bila operaciona sala.
U ovoj knjizi se pominju četiri stvarna slikara, jedan živi i trojica mrvih. Onaj živi je moj prijatelj iz Atine u državi Ohaju, Klif Makarti. Mrtvi su Džon Retig, Frenk Duvnek i Adolf Hitler.
Klif Makarti je otprilike mojih godina i manje-više iz mog dela Amerike. Dok je studirao slikarstvo, u glavu su mu utuvili stav da je najgori slikar onaj eklektičan, koji pozajmljuje i odavde i odande. Ali sada je priredio izložbu svojih dela iz perioda od trideset godina na univerzitetu Ohajo, pa kaže: "Primećujem da sam bio eklektičan." On slika jake i ljupke slike. Meni je omiljena "Umetnikova majka kao nevesta 1917. godine." Njegova majka je picnuta, toplo je godišnje doba, a neko ju je ubedio da pozira na pramcu čamca sa veslima. Čamac je u savršeno nepomičnom, uskom rukavcu vode, rečici možda, tako da je druga obala, naskroz olistala, udaljena samo petnaest metara. Ona se smeje.
Zaista je postojao Džon Retig, a njegova slika u Muzeju umetnosti u Sinsinatiju, "Raspeće u Rimu", onakva je kao što sam je opisao.
Zaista je postojao Frenk Duvnek, i ja zapravo imam jednu njegovu sliku, "Dečakovu glavu." To je blago koje mi je ostalo od oca. Ranije sam mislio da je to portret mog brata Bernarda, toliko liči na njega.
I zaista je postojao Adolf Hitler, koji je studirao slikarstvo u Beču pre Prvog svetskog rata i čija je najbolja slika možda bila "Bečka franjevačka crkva."
Objasniću glavne simbole u ovoj knjizi.
Tu je jedan potcenjeni, prazni umetnički centar u obliku sfere. To je moja glava dok mi se primiče šesnaesti rođendan.
Tu je eksplozija neutronske bombe u naseljenoj oblasti. To je iščeznuće mnogobrojnih ljudi za koje sam mario u Indijanapolisu kada sam počeo da se bavim pisanjem. Indijanapolis je tamo, ali ljudi više nema.
Haiti je grad Njujork, gde sada živim.
Farmaceut i evnuh koji pripoveda priču jeste moja seksualnost u opadanju. Zločin koji je počinio u detinjstvu predstavlja sve ono loše što sam ikad uradio.
Ova knjiga je izmišljena, nije istorija, te na nju niko ne treba da se poziva. Kažem, na primer, da je ambasador Sjedinjenih Država u Austrougarskoj u vreme kad je počeo Prvi svetski rat bio Henri Klovs iz Ohaja. U to doba je ambasador zapravo bio Frederik Kortlend Penfild iz Konektikata.
Isto tako velim da je neutronska bomba neka vrsta čarobnog štapića koji ljude ubija momentalno, ali njihovu imovinu ostavlja neoštećenu. To je fantazija pozajmljena od onih koji vatreno zagovaraju Treći svetski rat. Prava neutronska bomba, koja bi eksplodirala u naseljenoj oblasti, izazvala bi mnogo više patnji i uništenja nego što sam ja opisao.
Takođe sam pogrešno protumačio kreolski, baš kao što bi i glavni lik, Rudi Volc, mogao da uradi učeći taj francuski dijalekt. Kažem kako on ima samo jedno vreme – prezent. Kreolski izgleda kao da ima samo to jedno vreme početniku, naročito ako oni koji mu se obraćaju znaju da je sadašnje vreme najlakše vreme za njega.
Mir.
– K.V.
