Iskrice u staračkim očima
Nemerljivo nasleđe koje nam je ostavio Artur Klark predstavlja, u najsuštinskijem pogledu, trijumf stvaralačke mašte
Kada naredni put budete sedeli pred televizorom i na ekranu vam se ukaže prizor koji se samo delić sekunde ranije zbio na nekom drugom kraju planete, ne budite lenji. Ustanite načas da odate poštu čoveku čija je odvažna mladalačka zamisao omogućila da svet uistinu postane globalno komunikaciono selo.
U utorak pre podne po lokalnom vremenu, u jednoj bolnici u Kolombu, na Šri Lanki, umro je Artur Čarls Klark, jedan od najvećih maštara druge polovine dvadesetog veka. Mogao sam da upotrebim mnoge druge titule i epitete koji idu uz ime ser Artura, ali u ovu jednu reč – maštar – kao da staje sve ostalo.
Nemerljivo nasleđe koje nam je ostavio predstavlja, u najsuštinskijem pogledu, trijumf stvaralačke mašte. Samo je najveći vizionar mogao da nasluti, daleke 1945, u vreme kada je i radio još bio čudo, da se nalazimo na pragu razdoblja u kome će mreža satelita na geostacionarnoj orbiti ukinuti razdaljine i otvoriti nam virtuelne prozore ka najudaljenijim tačkama globusa.
Predviđanje je bilo toliko ispred svog vremena da ga je tadašnji naučni establišment horski ismejao. Ovo je pokolebalo mladog Klarka koji se, doduše, nije odrekao svoje vizije, ali je izrazio nevericu da će se ona ostvariti za njegovog životnog veka. Kada se, manje od četvrt stoleća kasnije, put orbite vinuo prvi telekomunikacioni satelit, u svemu prateći putanju koju je on odredio, Klark je proglasio pređašnji pesimizam za svoj najveći proročki neuspeh.
A onda, kao da je hteo da se iskupi, podario nam je najčudesniju knjigu o budućnosti koja je ikada napisana. I danas, bezmalo pola stoleća pošto su izvorno objavljeni, „Profili budućnosti” (1962) ne prestaju da očaravaju čitaoce svojim čudesnim vizionarskim nabojem koji trasira stameni put ka dobima što dolaze, unapređujući nas u njihove prevremene savremenike.
Klark je koračao ispred, ne samo kroz vreme nego i kroz prostor. Kada je čovek sredinom šezdesetih godina dosegao kosmička prostranstva, tamo ga nije vrebala terra incognita. Bilo je dovoljno pročitati dela engleskog pisca, bilo prozna ili popularnonaučna, da bi se nepogrešivo znalo šta nas očekuje na orbiti i iza nje.
Nipošto nije bilo slučajno što je Klark odabrao naučnu fantastiku za svoj žanr. Kroz nju je najnesputanije mogao da progovori o najvećim izazovima jedinstvenog doba u kome je živeo. Uistinu, ima li ičeg uzbudljivijeg od rađanja homo cosmicusa ili od pokušaja da se otkriju naša neznana kosmička sabraća po razumu i da se sa njima stupi u kontakt?
Upravo ove dve velike teme okosnica su verovatno najpoznatijeg Klarkovog dela, romana „2001: Odiseja u svemiru” (1968). Zanimljivo je da knjiga nije autohtona, već da je nastala prema scenariju za film istog naslova. Kada je veliki reditelj Stenli Kjubrik odlučio 1964. da snimi „poslovično dobar naučnofantastični film”, pozvao je Klarka da mu pomogne u tome. Saradnja je potrajala pune četiri godine, a njen plod jedna je od velikih ikona dvadesetog veka.
Ostale su upamćene dve Klarkove samouverene, čak ohole tvrdnje izrečene na konferenciji za štampu posle njujorške pretpremijere za novinare „2001”. I dok se prva – „Ako iko bude mogao, posle prvog gledanja, da kaže da je razumeo naš film, Stenli i ja smatraćemo da nismo uspeli” – mogla shvatiti kao izraz uzbuđenja i zanosa, druga – „Film koji bude imao ambiciju da nadmaši ’Odiseju’ moraće da se snimi na licu mesta” – ostala je kao neuklonjiv Damoklov mač nad svim potonjim filmskim neimarima. Kao izazov kome još niko nije dorastao.
Video sam premijernu projekciju „2001” na jednom od ranih Festova. Kada sam ušao u salu Doma sindikata nisam mogao ni da naslutim da ću, dva i po sata kasnije, iz nje izići kao promenjen čovek. Moja potonja četvrtvekovna zaokupljenost naučnom fantastikom imala je tu svoj koren.
Bavio sam se velikim engleskim bardom na razne načine. Preveo sam i objavio većinu njegovih dela, od kojih su se neka premijerno pojavila u srpskom izdanju. Takođe sam obimno pisao o Klarku. Možda će od svih tekstova najtrajnija biti moja magistarska teza– „Antropomorfizam i motiv prvog kontakta u delima Artura Klarka” (1978). Tek kada se 2001. pojavio u prevodu na engleski u jednoj njujorškoj publikaciji, doznao sam da je to prvi akademski rad na svetu o Klarkovom opusu.
Iako sam bio u prepisci sa ser Arturom, nikada se nismo sreli. Da su ovdašnje prilike bile drugačije, to se moglo dogoditi u devedesetim godinama. Sada je, nažalost, za susret prekasno. Tu je samo smerna uteha da sam lično poznavao jednog od najizvrsnijih renesansnih neimara dvadesetog veka. Ostao sam njegov dužnik u mnogo pogleda, a ponajviše za sjaj kojim su mi oči bile ispunjene posle prvog gledanja „2001”. I danas, kad osmotrim u ogledalu svoje već staračko lice, kao da mi još nešto iskriči u njima.
Hvala ti, Arture.
Zoran Živković
Politika.co.yu
