Завршио сам јуче MAD MAX-а! Одмах да кажем, упркос свим манама игре (које ћемо да побројимо нешто ниже), неизмјерно сам у њој уживао, о чему свједочи и помало депресивна статистика на ГОГ-у - око 55 сати играња у периоду од 10 дана, што нам дневно у просјеку даје... па, МНОГО више времена него што сам, нажалост, у прилици да дневно одвојим за игре у овом периоду свог живота. Међутим, ако нећемо правити жртву због видео игара, а због чега ћемо, молим вас лепо? Е сад, о томе нажалост евиденција не постоји, али не мали број тих сати отпао је на потпуно сумануто и непотребно роварење по камповима након извршеног главног задатка, у потрази за разноразним фотографијама и комадићима сцрапа (који ми нису ни требали, јер сам већ оробио солидан број кампова и то што нађем по камповима било је занемарљиво у односу на оно што су ми савезници аутоматски достављали), само да бих добио поруку да је локација 100% очишћена. Опсесивно компулсивни поремећај се поново манифестовао, али срећом у блажој варијанти. Не смијем ни да помислим шта би било да је почео да ме погони да очистим СВЕ локације у игри.
У сваком случају, задовољан сам својим учинком. Прешао сам главну причу и све споредне мисије, тако да је једино остало да се почисте преостали кампови и пообарају страшила и снајперисти, уз неколико конвоја и минских поља, али не видим шта би ми то донијело јер сам те задатке радио већ стотинама пута током преласка игре. Не знам да ли постоји некакав ендгејм, да ли нпр. шефови утврђења имају различите реакције након смањивања пријетње, или ће не дај Боже неко да ми се захвали што сам упропастио Скротуса, али колико сам видио по коментарима на нету, игра што се тога тиче не нуди ништа специјално битно (што је у мојој књизи плус, јер ја сам стар и намћор и кад завршим са игром онда оћу да сам с игром завршио). Жао ми је што се нисам мало више бавио конвојима и уклањањем мина, али игра ме једноставно није гурала у том смјеру.
Ствари које су ми се свидјеле су сљедеће. Прво, фантастична графика и изглед комплетног свијета, са предивним пустињама и разрушеним објектима старог свијета, модификованим камионима, аутомобилима и утврђењима, затим сликовитим ликовима и сл. - све то одлично погађа мадмаксолики вајб. Додуше, првенствено најновијег филма, али то је сасвим разумљиво и океј. Довољно је цитирати коментар моје маме, која се задесила у близини приликом играња: "Што је то тако депресивно?". Музика је такође феноменална и чини ми се да подсјећа на ону из четвртог филма, нарочито кад дође до јурњаве са конвојима, и то опако подиже тензију. Затим, оно најбитније, борба. Наравно, игра у овом сегменту брутално и очигледно вара и покушава (у мом случају успјешно) да убиједи играча да је он одговоран за све оне спектакуларне бравуре које се виде на екрану, иако ништа није даље од истине. Свака борба је суштински потпуно иста - непријатељ налети на тебе, десним кликом га блокираш, онда га мешовањем лијевог клика мало изудараш и финишираш притиском на Е. У случају босова, који имају "неодбрањив" напад, бациш се у страну, приђеш им с леђа и онда их избодеш ножем или (што ми је још драже) напуниш сачмом и понављаш процедуру док не дође вријеме да цркну, када се финишира опет са неизбјежним "Е" (које се иначе користи и за све остале интеракције у игри). Међутим, никад не знате који тачно потез ће Макс извести и то даје (привидну) разноврсност борбама. Наравно, ово није ни ЈАДЕ ЕМПИРЕ ни ПРИНЦЕ ОФ ПЕРСИА: ЊАРРИОР ЊИТХИН, па да имате гомилетину потеза и комбоа које треба да попамтите и да их онда примјењујете у зависности од противника и ситуације на терену. На екрану, борбе у Максу дјелују скоро једнако спектакуларно као у овим играма (сигуран сам да има још бољих примјера, али ја сам навео игре које знам), али играчев утицај на стварање те спектакуларности је занемарљив. Иначе, ово је све праћено одличним слоњ-мотион анимацијама и сјајним звуцима ломљења костију, о чему довољно свједочи реакција моје мајке, која је стално правила згрожене гримасе током борби. Такође, нећу слагати ако кажем да сам веома уживао у многобројним сценама разношења непријатељских аутомобила експлозивним харпунима. То ми је била омиљена и најједноставнија метода, мада постоје и други начини елиминације, нпр. вађење врата и возача обичним харпуном или разношење резервоара с горивом сачмаром, и сл.
Прича никад није била главна узданица било ког Мад Макс филма, па није ни за ову игру, али је добра и функционална и има одређени емоционални панч пред крај кад... океј, спојлере ћемо оставити за сами крај, мада сам ја вјероватно посљедња особа која је одиграла ову игру. Мени лично Скротум (зваћемо га тако јер симпатичније) и Станк Гам нису ништа лошији негативци од нпр. Имортан Џоа. Таман као што и треба, у питању су ликови толико одвратни да пожелите моментално да их оффујете чим видите како изгледају, прије него што било шта изговоре или ураде. За разлику од Деад Спацеа, Макс нам даје прилику да то и урадимо. Игра у одјељењу приче има и неке плусеве у односу на посљедњи филм. Нпр. нема феминизма и "јаких женских ликова", као што је нпр. Фуриоза, о којима причају скоро сви. Одређени пандан у игри јесте Пинк Ај, јер обавља донекле сличну функцију, али без потребе да засјени самог Макса, који, је ли, на крају крајева фигурише у самом наслову проклетог серијала. Што се Макса тиче, он је ту негдје на средини. Поредити га са Гибсоном би било врло непристојно и то нећемо ни покушавати, али зато може да се упореди са Хардијем. Макс из игре је доминантан и није ни близу килавац као Харди (не кажем да је Харди генерално килавац, већ само у овом филму. Нпр. у Инцептион и у Ревенанту је одличан). С друге стране, Макс је такође и прилично антипатичан лик, што ми није превише сметало, све до завршнице игре, о којој ћемо говорити на крају (након споилер њарнинга).
Коначно, неке од мисија су напросто неопростиво добре. Нпр. потрага за свјећицама за Ауткрајера, са ломатањем по мрачном напуштеном аеродрому и онда напад Гоустова, то је било толико напето да је било на граници да прерасте у прави хорор (што се срећом није десило).
Ствари које ми се НИСУ свидјеле су отприлике сљедеће. Прво, недостатак баланса између различитих задатака које треба да обавите. Као што сам написао, пљачкање и саботирање кампова ми је појело скоро сво вријеме и практично да није било никакве потребе да се бавим уклањањем мина и конвоја. Такође је било врло мало потребе за деатх руновима и, колико сам видио по статистикама ачивмената, врло мало људи их је завршавало. Ја сам прешао неколико њих из чисте обијести, мада ми је та вожња била врло фрустрирајућа и ту сам се много нервирао. Ја сам иначе ужасан возач, а овде контроле ионако нису добро прилагођене вожњи, јер је потребно ЊАСД тастерима управљати ионако нестабилним аутима, а мени је лијева рука слабија, тако да се нисам најбоље сналазио у томе.
Даље, за игру која има сасвим солидно осмишљене негативце просто је невјероватно да сви они, укључујући и два главна боса упадају у свега ДВИЈЕ категорије, унутар којих сви чланови функционишу на ПОТПУНО ИСТИ начин. Огромна већина Главоња има идентичан "неодбрањив" напад који се лако рјешава поменутим котрљањем и онда силовањем с леђа и понављањем процедуре, док друга група (у којој су, колико се сјећам, само Тендерлоин и Станк Гум) мијеша неодбрањиве са одбрањивим нападима, али су имуни на нападе и једино су рањиви након парирања, тако да је потребно у дјелићу секунде ухватити тренутак кад наступи одбрањиви напад и онда спровести одговарајућу процедуру, што скоро да залази у QTE воде. Све Главоње из прве групе су потпуно тривијалне и лако их је побиједити буквално без примљеног ударца и ситуација се једино компликује када вас нападају окружени својим минионима, тада треба пазити да вас неко од њих не закачи док транжирате главног главоњу. Али, у тим тренуцима може се стратешки котрљати и навести главоња да својим штапом помлати сопствене савезнике, што је врло забавно. Противници из друге групе су тежи, али заправо су и они потпуно тривијални, јер док дођете до њих бићете толико апгрејдовани да уопште нећете морати да бринете о њиховим ударцима, који ће вам одузимати занемарљиву количину здравља, него једноставно стојите поред њих и чекате одбрањиви напад и онда им се крви напијете.
Сам Скротус спада у прву групу, с тим да игра (опет) врло нетранспарентно ВАРА, јер у једном тренутку, без икаквог објашњења, он постаје потпуно имун на ваше ударце и онда је потребно навући га да закачи неку експлозивну бурад. Не брините, ово није споилер, игра вам врло очигледно зеленим кружићем сугерише да то треба да урадите, што ме води до сљедеће и можда чак и главне мане, а то је...
... и, морам да напоменем да још увијек не могу да вјерујем да ЈА овако нешто говорим, али ова игра је тако проклето ЛАКА да је то тешко описати. Истина, има неколико момената који су одскакали по тежини - нпр. борба са Архитектом у једној од споредних мисија (та борба је тежа од осталих због огромне количине миниона главног боса, који се стално регенеришу), као и трка у Гастауну за Биг Чифа, коју сам покушавао много пута и онда одједном прешао, а појма немам како. Одједном се појави сљедећа анимација и каже ми да сам побиједио, а ја уопште нисам био свјестан да сам био на првом мјесту, био сам сто посто сигуран да сам и даље иза Станк Гама. Претпостављам да сам некако успио да му разнесем ауто, јер сам прије тог посљедњег покушаја трке апгрејдовао експлозивни харпун. Али осим те двије ствари, све је тако проклето једноставно и игра се својски труди да се играч ни случајно негдје не изгуби или осјећа немоћно и то је засметало чак и мени, који нисам иначе гадљив на такве ствари. На примјер, немогуће је изгубити се негдје или не успјети наћи неку од локација, јер је све увијек прецизно означено зеленим кружићем. Упоредите са Ултима играма из средине осамдесетих у којима вам кажу "потражи лика тог-и-тог у граду том-и-том" и ви одете у град тај-и-тај и онда се изволите снаћи и распитивати за тог лика. Или рецимо, "иди у планине на сјеверозападу", па ти дођеш тамо и сконташ да су то поголеме планине и ломиш се тражећи споменуто мјесто. Океј, наравно, нисам баш тако нешто очекивао, али мооооожда би било добро да нас је игра пустила да мало више сами истражујемо. Затим, недостатак комуникације унутар кампова чини њихово рејдовање недопустиво једноставном работом. Прво из даљине поскидате снајперисте и оне што бацају молотовљеве коктеле, на што апсолутно нико у кампу неће реаговати, а затим се ноншалантно ушуњате и побијете све живо. Не морате уопште да водите рачуна о стеалтху, можете опуштено да разнесете било која врата и нико неће реаговати осим непријатеља у просторији иза управо тих врата. Много већи проблем од савладавања непријатеља јесте проналазак свих резервоара које треба да разнесете, јер су врло добро утопљени у околину (иако су и они маркирани, тешко их је наћи). Слично је приликом борби. Као да већ непријатељски напади нису довољно очигледни, игра вам упадљивим знаковима изнад њихових глава додатно сугерише шта је у питању - жути круг одбрањив напад, нешто црвено неодбрањив напад и сл. Океј, и Јаде Емпире је, ако се добро сјећам, имао нешто слично, али то је игра борилачки много богатија. У Мад Максу мислим да за тим није било потребе. Колико су борбе лаке довољно говори невјероватан куриозитет, а то је да сам и Скротуса (у свим борбама) и Станк Гама средио из првог покушаја, што је за два финална боса игре једноставно срамота. Много више сам се напатио са Архитектом (за њега ми је требало неких 5-6 покушаја) и Тендерлоин (мислим да сам је средио тек из другог покушаја).
Е сад, коначно, спојлери, тако да овде можете да престанете са читањем текста ако евентуално нисте играли игру, а планирате да је играте. Дакле, споилери крећу од сљедеће реченице, па се сматрајте упозореним.
Иако није претјерано (или уопште) битно за сам гејмплеј, Максов поступак према Чамбакету на крају игре ме је неизмјерно изиритирао и сматрам да је сценариста који је то написао идиот. Истина је да је Чамбакет помало издао Макса и мазнуо му ауто, али му је с друге стране непрекидно помагао током игре и спасио му дупе више десетина пута својим правовременим поправкама. Макс, у жељи да гурне Скротума низ литицу, буквално убија Чамбакета, иако је врло једноставно могао прво да га скине с хаубе и онда се сјури према Скротумовом камиону. Након тога, кад је Скротум већ мртав, Макс једноставно граби мртвог Чамбакета и избацује га из аута ко какву стару крпу. Просто ми је невјероватно да се у тиму који ради једну такву високобуџетну игру за тако високобуџетни студио као што су Њарнер Бротхерс није нашао нико да каже "Ало људи, де преправљајте то смеће, безнадежно је ретардирано."
Коначно, иако сам се трудио да побројим све мане игре које су ми упале у очи, оне (осим ове посљедње) за мене имају много мању тежину од одличних борби и демолирања противничких возила, тако да бих игри дао веома добру оцјену, али та посљедња сцена је један потпуни крканлук и размишљам да пошаљем маил Аваланцхе Студиосу и напишем им да су морони.
