NIKOPOLSKA TRILOGIJA

objavljeno .

Aleksandar Manić

(pogovor za Bilalovu trilogiju u biblioteci "Integrali", Beli Put)

Pariz, 2007

SADRŽAJ

ANARHIJA, HALUCINACIJE I NADREALIZAM

ESEJ Aleksandar Manic  Bilal FOTKA

Enki Bilal, francuski umetnik beogradskog porekla, jedinstvena je figura u svetu stripu. Njegova imaginacija, umetnički senzibilitet i otvorenost ka svim medijima, učinila je da njegovo stvaralaštvo dostigne planetarnu slavu. Pored stripa, on podjednako pripada svetu igranog i digitalnog filma, ilustracije i pisane reči. Izuzetan crtač, fascinantan kolorista i nadahnut pripovedač, on je stvorio svoj barokni futuristički svet koji, na paradoksalan način, izražava oronulost i izopačenost. Bilalovo stvaralaštvo, na prvi pogled, izgleda kao naučna fantastika, medjutim u pitanju je "ogledalo" kako je to izrekao sâm autor. Uzimajući elemente iz današnjeg sveta, on ih na poseban način povezuje sa sopstvenim razmišljanjima, a potom ih projektuje u budućnost. Zato se za njega često vezuje termin “autor naučne fantastike”. “Nesrećom, ja sam tako vidjen u Francuskoj, uprkos mom neprekidnom protivljenju i objašnjavanju da ne radim naučnu fantastiku. U pitanju je samo jedan način da se govori o današnjem svetu, o nama, o našim odnosima – objašnjava Bilal.

Nalik Kurtu Vonegatu, Bilal od naučne fantastike preuzima formalne elemente i upotrebljava ih kao sredstvo, bez želje da održi unutrašnju logiku tipičnu za žanrovsko delo. Futuristička tehnologija, putovanje u svemir i vanzemaljci kod njega nemaju žanrovski, nego retorički značaj. Naučna fantastika, tretirana kao književno nasledje, daje mu neophodnu distancu i omogućava mu pripovedačku slobodu. Bez njenog posredništva, Bilal nikada ne bi uspeo da ukaže na ciničnost i nasilje svojstveno našem vremenu. Nikopolska trilogija je Bilalu omogućila da istraži stripovske granice i da svoj izraz usmeri ka posebnoj vrsti evropskog grafičkog romana. Kritičari i estete smatraju da, u svom nezavisnom i celovitom stvaralačkom pristupu, autor radi grafički roman u književnoj perspektivi. “Tako, 'grafički roman' funkcioniše kao analitička kategorija koja dozvoljava da se procene sinihrona i diahrona granica stripa (...) i da nas pozove na razmišljanje o granicama koje postoje ili nepostoje u definisanju izražajnih sredstava stripa – objašnjava Žan-Pol Gabilije (Jean-Paul Gabilliet), profesor severno-američke civilizacije u Bordou.

Inače, albumi trilogije povezani su prilično labavo, ali uspešno ostaju u kontinuitetu, uprkos razlikama u pristupu. U "Sajmu besmrtnika", prvom delu, Bilalov pristup je u neposrednoj vezi sa scenarističkim postupkom Pjera Kristena (Pierre Christin), sa kojim je sradjivao više godina. Ostajući u intelektualnoj atmosferi svog vremena, on stvara prilično klasično delo koje odgovara estetici i kulturnim težnjama savremenika. "Žena zamka" ga odvodi ka vizuelnom istraživanju, proširivanju granica figurativne naracije, a "Hladni ekvator" je približavanje stripovskog narativnog prosedea, savremenom književnom i filmskom izrazu.

KNJIŽEVNA KONSTRUKCIJA

Već u “Sajmu besmrtnika” (1980), u prvom samostalnom Bilalovom albumu, pronalazimo teme koje će on obradjivati neprekidno: diktatura, natprirodno, ljubav, dvojnici, identitet i sećanje. Godine 2023, Pariz je podeljen na dva okruga. U središtu su bogati moćnici, političari i generalštab, koji poseduje sva prava i sva bogatstva. Na periferiji živi sirotinja koja nema ništa, čak ni znanje. Fašista Žan-Ferdinan Šublan (Jean-Ferdinand Choublanc) nalazi se u lažiranoj izbornoj kampanji za drugi mandat. Iznad grada lebdi piramida, svemirski brod sa vanzemaljcima u likovima egipatskih bogova. Njihovom brodu je potrebno pogonsko gorivo i Šublan očekuje da će u zamenu za gorivo dobiti besmrtnost. Alsid Nikopol (Alcide Nikopol), pobunjenik i dezerter, osudjen na kriogenizaciju, greškom biva "oslobodjen". Horus, vanzemaljac sa likom egipatskog boga sokola, inače pobunjenik i dezerter, ulazi u njegovo telo. Cilj mu je da zavlada Parizom i da se osveti drugim "bogovima". Tokom dogadjanja, Nikopol susreće sina koji mu nalikuje kao brat blizanac.

Bilalova dekadentna distopija, sveobuhvatajuća i barokna, nalazila bi se na ivici groteske, da nije toliko alegorična i bliska današnjim društveno-političkim dogadjanjima. “Nema ništa važnije od odnosa ljudskog bića prema svetu koji ga okružuje. Zato sve ono što radim ima politički odjek. Danas, teško može da se ispriča priča koja neće imati politički odjek. Uvek je u pitanju čovek u odnosu na čoveka i čovek u odnosu na sistem – objašnjava Bilal.

 

Bilalov scenaristički pristup u “Sajmu besmrtnika” složeniji je od uobičajenih postupaka u stripu. Nalik akcionim pričama, on je stvorio čvrstu narativnu strukturu sa kompozicionom linijom koja proizilazi iz fabule. Prvi sloj njegove naracije sadrži niz informacija koje ispunjavaju prostor i čine radnju mogućom. U tom sloju, uobičajeno, nema stroge analize, nego postoje opisi koji su stvarni ili zamišljeni: krajolici, arhitektura, enterijeri, predmeti, likovi… U svom prvom samostalnom projektu, Bilal je vrlo tačno zamislio društvo u bliskoj budućnosti, zasnovano na ekstrapolaciji sopstvene sadašnjice. Potom je razradio tehnologiju, dekore, društveni život i modu zadatog vremena. Drugi sloj pripovedanja u “Sajmu besmrnika” jeste sižejna linija, hronološki i logički sled dogadjaja, sačinjen od dva uporedna dogadjanja – Alsidovog slučajnog povratka na Zemlju i Horusovog osvetničkog preduzeća. Fabula, treći sloj pripovedanja, predstavlja sled dogadjaja povezanih čvrstom vezom. "Uloga poete nije da kaže šta se zaista desilo, nego šta je moglo da se desi u verovatnom redosledu – objašnjava Aristotel u svojoj "Poetici", analizirajući klasično grčko pozorište.

Inače, preplitanje Nikopolove i Horusove sudbine nalazi se u osnovi Bilalove karakterizacije likova. Alsid Nikopol je savremeni heroj koji se od klasičnog razlikuje po većoj psihološkoj obradjenosti i humanijem pristupu. Manje idealizovan, manji konformista i neuporedivo ranjiviji, on je istinita osoba koja reaguje na osnovu osećanja, neki put čak i kontradiktornih. Nikopol, likom blizak švajcarskom glumcu Brunu Gancu (Bruno Ganz), prilično je nemaran, ne baš lep, ali dopadljiv. Medjutim, Bilal je otišao još korak dalje u razradi Nikopolovog karaktera. Naime, bivši osudjenik sa gvozdenom nogom neljudske težine, čak ne može ni da se kreće ako Horus ne udje u njega. Tako Nikopol, svojom bespomoćnošću i ranjivošću izražava čitavu paletu pravih ljudskih osećanja i vrednosti koje uobičajeno imaju sporedni likovi.

Osim karakterizacije likova, efikasnost Bilalove dramaturgije počiva na elementu "verovatnog" u okviru naracije. Spoljašnja verovatnoća “Sajma besmrtnika” zasnovana je na pomaku u odnosu na savremene prilike. Istorijska i materijalna verovatnost odgovaraju onome što znamo o sedamdesetim godinama 20. veka. Unutrašnja verovatnoća, ona koja se odnosi na sâmu akciju i koja se tiče vanzemaljskih “bogova” i tehnologije, uskladjena je sa spoljašnom verovatnoćom, bez ikakvog narušavanja scenarističke ravnoteže i grafičkog izraza. Dramatizacija je uradjena kroz dobro ritmiziranu napetost u radnji, kroz pauze, ubrzanja i nasilje. Kraj albuma otvara se ka sledećem nastavku na prilično osoben način.

“Žena zamka" (1986), drugi deo trilogije, nije nastavak "Sajma besmrtnika", nego je više proširivanje. „Ponovo srećemo Horusa i Nikopola, čiji odnos unosi dozu humora u album koji je prilično surov. Oni su mi bili neophodni, iako je njihova priča nezavisna od Džil Bioskop sve do 46. table. Ostalo je novo, pogotovo ženski lik, čija je ovo priča. Imao sam fizičku i grafičku potrebu da uradim jednu priču sa ženom – kazao je Bilal neposredno po izlasku drugog dela trilogije. Džil Bioskop, novinar koji piše za prošlost, saznaje da joj je ubijen ljubavnik. Istovremeno, ljudi oslobadjaju Horusa iz kamena u koji su ga zarobili njegovi sunarodnjaci. Horus ubija oslobodioce, a potom ulazi u različita tela i brzo ih uništava. Nikopol se vraća svesti u bolnici i pomoću telepatske mačke saznaje za Horusovo bekstvo i za nesreću Džil. Potom pronalazi Horusa i predlaže da ga prihvati u svoje telo, pod uslovom da nadju Džil. Horus prihvata, te oni pronalaze Džil u potpunom delirijumu, ubedjenu da je ubila tri muškarca. Izmedju Džil i Nikopola se radja ljubav.

Bilal je crtao mali broj žena i one su uvek bile prilično beznačajne. Džil Bioskop je njegova prva junakinja u koju je uneo lični pristup. "Radi se o delu života jedne žene o kojoj se ne zna mnogo. Po emocionalnom šoku prouzrokovanom gubitkom ljubavnika vanzemaljca, ona ulazi u beg u budućnost. Ja pratim njen put izmedju Londona i Berlina." Opredeljujući se za junakinju, a ne za junaka, Bilal jasno stavlja do znanja da ga više zanima emotivna i psihološka razrada likova, nego akcija. Nekada su junakinje u stripu isticale snagu glavnog junaka, ili su bivale nagrada heroju. U novija vremena pojavile su se heroine koje su prikazane kao krhkije i izloženije opasnostima, nego muški pandani, ali su u stvari ličnosti neuporedivo bogatijeg psihološkog profila. Džil Bioskop, Bilalova junakinje nije naoružana samo šarmom i oštrom antenom predajnika, nego i osećanjima.

Posebnost narativne strukture u drugom albumu trilogije nalazi se, pre svega u važnosti sekundarne priče (Džil Bioskop) koja prekida i dominira primarnu priču (Nikopol i Horus). Nova dogadjajna struja nameće se kao glavna, medjutim, novi sekundarni projekat (Nikopol i Horus) sadržan je u glavnoj liniji i pred kraj je i nadopunjuju. Naracija je uradjena spiralno, tako da svi protagonisti teže ka Džil. Istovremeno, poigravajući se sa „žanrovskim” aspektom zapleta, Bilal uvodi i linearno-povratnu naraciju, tipičnu za strukturu kriminalističkog romana. Kompoziciona mreža, sastavljena od niza blokova, počinje narušavanjem ravnoteže, prolazi kroz zagonetke i pogrešne pravce, da bi se završila rešenjem, objašnjenjem dogadjanja i uspostavljanje ravnoteže. Tako se jedinstvo akcije u albumu “Žena zamka” sastoji od jedinstva opasnosti. Naime, drama počinje onog trenutka kada se Džil susretne sa prvom opasnošću, a završava se onda kada se ona, posle mnoštva nepredvidljivih dogadjanja, u potpunosti iz nje izvuče.

"Hladan ekvator" (1992), poslednja knjiga Nikoposke trilogije, očekivano se ne nastavlja na "Ženu zamku", nego na dogadjajnu liniju "Sajma besmrtnika". "Kako sam ponovo preuzimao priču, sedam godina kasnije, mog stvarnog vremena, ali i narativnog, valjalo je popuniti tu elipsu. Počevši kadrovima iz filma, stvorio sam tranziciju koja mi je takodje omogućila da uvedem drugi tip naracije - kaže Bilal. Nikopol-sin, prekinuvši sa političkim aktivnostima, polazi u potragu za svojim ocem. U vozu za Ekvator-siti, susreće Jelenu Prokoš-Tutobi (Yéléna Prokosh-Tootobi), stručnjaka za genetiku i zaljubljuje se u nju. U istom vosu, on susreće i Džonelvisona (Johnelvisson), šampiona šah-boksa. Nikopol-otac, odavno je razdvojen od Džil, koja ima dete rodjeno iz veze sa Nikopolom-Horusom. Na hotelskoj terasi, u Horusovom društvu, on se priseća prošlosti. Obojica iščekuju dolazak "egipatskhi bogova" i njihovu odmazdu. Opsednut traženjem Džil, Nikopol, sa Horusom u sebi, angažuje se u šampionatu šah-boksa i na ringu masakrira Džonelvisona. Džil prisustvuje meču i odlučuje da uzme pilule koje će joj pomoći da zaboravi Nikopola. Horus napušta Nikopola-oca, brišući mu na taj način sećanja, i pronalazi Nikopola-sina. Političari, mislivši za sina da je otac, kriogenišu ga i šalju u svemir. Jelena sreće Nikopola-oca u vozu, misleći da je u pitanju Nikopol-sin, koga je već srela, i započinje ljubavnu avanturu sa njim.

"Umeće pisca je inferiorno u odnosu na umeće slikara, jer on isključivo može da prikaže predmete u odredjenom redu – napisao je u 19. veku francuski pisac i kritičar Teofil Gotje (Théophile Gautier). Enki Bilal, bivajući odličan scenarista i slikar, uspešno prevazilazi vremensko-prostorno ograničenje teksta. "Ja, kao crtač, stavio sam se u službu sebe pisca, te je grafizam postao drugorazrednog značaja. U pitanju je, pre svega, književni album – objasnio je svoje namere Bilal po izlasku "Hladnog ekvatora". Njegova narativna tehnika upotrebljena u poslednjoj knjizi Nikopolske trilogije razbijena je u diskontinuite, slično delima savremene književnosti i kinematografije. Za razliku od romana koji su najčešće pisani u prošlom vremenu, strip je uvek dat u sadašnjem vremenu. Medjutim, vreme je u stripu konstruisano dogadjanjima i mi ga više doživljavamo kao kretanje, nego kao trajanje. Znači, svako pomeranje u vremenu uslovljava, u većini slučajeva, i pomeranje u prostoru. Bilal se u "Hladnom ekvatoru", upravo, poigrava vremensko-prostornim ravnima, skokovito pomerajući pripovedanje od jednog do drugog dogadjanja.

Ne mogavši da dogadjanjima dâ višeznačnost iz realnog života, Bilal je svom zapletu dao simboličnu vrednost, delom vezanu za realni svet, a delom za samu strukturu pripovesti. Vezanost za realni svet je rešena neknjiževnim sredstvima, kroz realistički crtež, dok je vezanost za zaplet proizašla iz interakcije protagonista. Za svaki od elemenata zapleta, Bilal je vodio računa o psihološkoj razradi i opravdanosti akcije. Aristotel kaže da tragedija "može da postoji bez likova", ali nikako bez akcije. Zato on smatra da autor ne sme da opisuje protagoniste, nego njihove akcije, jer se "karakteri crtaju jedino kroz delovanje". Usložavanje naracije u "Hladnom ekvatoru" dovelo je Bilala do kompleksnije karakterizacije. Da bi izbegao kontradikcije u odnosu na prethodna dva albuma, Bilal se opredelio za promene u karakterizacijama likova, bez promene grafičke tipologije radi očuvanja kontinuiteta. Razlike su vešto prikrivene kroz apsurdističku duhovitost protagonista. "Hladan ekvator" je rezultat jednog stila, pogleda, stvaralačkog delirijuma u kome užas budućih vremena nije obrisao sve oblike humora – napisao je Bernar Pivo (Bernard Pivot).

Neposredno po izlasku "Hladnog ekvatora", prestižni književni magazin "Lire" (Čitati), proglasio ga je za najbolju knjigu godine. Bilo je to prvi put u istoriji francusko-belgijskog stripa da ostvarenje 9. umetnosti dobije književnu nagradu.

SLIKARSKA KOMPOZICIJA

Bilalov i Kristenov album "Les Phalanges de l'Ordre Noir" (Falange Crnog Reda) izašao je 1979. godine i privukao veliku pažnju. Višeslojna ljudska drama na pozadini borbe protiv neofašizma u modernoj Evropi, ustanovila je Bilala kao jednog od najvećih mladih talenata francusko-belgijskog stripa. Njegov realističan i suzdržan crtež, u skladu sa mračnim scenarijem, ostavio je dubok utisak na publiku i kritiku. Album se, u izboru književnog časopisa "Lire", našao na 11. mestu najboljih knjiga godine, dok je italijanski reditelj Etore Skola sa autorima započeo pregovore o ekranizaciji. "Posle takvog uspeha, ostajanje na već dokazanom grafičkom sistemu iskušenje je svih crtača. Medjutim, ja nisam hteo da budem crtač koji je pronašao svoj stil i potom ga ponavljao – kaže Bilal o svom prvom velikom uspehu. Crtanje stripa crnim tušem na belom papiru i naknadno kolorisanje na plavim otiscima, više nije bilo izazov za mladog autora. Tako se on odlučio za promenu tehnike.

"Sajam besmrtnika" (1980), pojavio se godinu dana posle "Falangi" i bio je radjen novom tehnikom direktnog kolorisanja. Prvi album trilogije, blizak klasičnom stripu, i dalje se odlikovao snažnim tuširanjem, tipičnim za Enkijev stil. "Žena zamka", drugi deo, nastavio se mešovitim tehnikama koje su sve više odlazile u istraživanje. Slikanje akrilikom dalo je Bilalovim stripovima odredjenu dubinu i teksturu. Nadrealistički ambijent, osmišljen u trećem nastavku, pomogao mu da ojača vizuelni pečat koji neguje i do danas. Uprkos dogadjanjima smeštenim u budućnost, Bilalov izmaštani svet ne razlikuje se previše od našeg. Njegovi enterijeri i eksterijeri uradjeni su na poseban način. Nema plakatne obrade, česte u stripu, nego je sve dato sa mnoštvom detalja. Inače, u Bilalovom svetu sve je u procesu raspadanja, što se slaže, kako sa političkom pozadinom priče, tako i sa duhovnom degradacijom društva. Ništa nije u dobrom stanju, ni jedan zid nije bez naprsline, ni jedna ulica nije bez smeća, pa se čak i drveće raspada. Vazduh je težak i gust i ostavlja tragove za sobom. Takodje, ima se utisak da društvo ne proizvodi ništa novo nego da popravlja i prepravlja staro, da sve očekuje neku vrstu popravke. Tako Bilalova veštačka, okrpljena i klonirana budućnost, na sve strane ukazuje na svoju iskrpljenu prošlost.

Protagonisti su podjednako obeleženi kao i dekori. Ni jedno lice nije bez tragova, a stoicizam i bledilo protagonista, naslikanih hladnim tonovima, podseća na zidove koji ih okružuju. "Oduvek sam želeo da dočaram jedinstvo tekstura. To mi služi da se udaljim od realizma – objašnjava Bilal – Moj grafizam je realistički, a boja i tekstura ometaju utisak realizma, tako da se ne zna se gde je mineralno, a gde je organsko." Bilal ne upotrebljava boju kao ukras, nego kao narativni element, najčešće namenjen stvaranju emocija. Njegov hromatski pristup je suptilan u nijansama i jak u kontarstima. "Pikturalni tretman kod Bilala jasno se odmiče od tehnički ujednačnog klasicizma, zahvaljujući, paradoksalno, sve većoj ulozi boje. Njegov pristup karakteriše se bogatstvom materije, brižljivošću izrade, slojevitošću, glazurama, valerima i providnošću – piše Žan-Pjer Tamin (Jean-Pierre Tamine).

Prošavši neverovatan grafički uspon od prvog albuma, "La Croisière des Oubliés" (1975), do "Sajma besmrtnika", Bilal je savršeno ovladavanje likovnim sredstvima. Istovremeno, linijska organizacija crteža zamenjena je slikarskom u kojoj su pravi značaj dobili valeri i modeliranje. "Očigledno je da je direktno kolorisanje promenilo moj način rada. Crtež u olovci je ostao isti, znači, prilično detaljan, ali bez materije. Dok sam prvo radio crno-beli crtež, prikazivao sam i materiju, započinjući šrafure. Sada, odmah po olovci, tuširam brzo i slobodno, tek da označim linije. Najveći deo se radi bojom, više u ilustratorskoj ili slikarskoj tehnici, nego u crtežu – objasnio je Bilal svoju tehniku po izlasku albuma "Sajam besmrtnika“. Inače, zbog velike preciznosti i rafiniranosti, Bilalovi originali iz vremena Nikopolske trilogije manjeg su formata.

Za razliku od "Sajma besmrtnika" koji poseduje vrlo jasnu atmosferu, bogatu i zgusnutu, "Žena zamka" predstavlja jednostavniji, linearniji i ličniji svet. Zamišljen kao unutrašnje vidjenje jedne žene, ovaj album je uradjen vrlo štedljivim sredstvima čiji je cilj bio vizuelna rigoroznost. "Da sam ovu priču snimao kamerom, bio bi to niskobudžetski film bez specijanih efekata. Hotimično sam odustao od crtanja spektakularnih efekata, što je paradoksalno, jer strip upravo omogućava neverovatne dekore. Samo sam naglasio grafičke efekte i ostao sam vrlo blizak mojoj junakinji. To je za mene bila prava inovacija – kaže Bilal. "Visoko-budžetski efekti" iz prethodnog nastavka, bili su zamenjene simbolikom boja koje ritmiziraju bolest junakinje. Londonska paleta je zelena, neutralna i rafinirana, Berlin je u agresivnijim, crvenim i jarkim zelenim tonovima, dok se na kraju albuma pojavljuju optimistički tonovi. "U Bilalovom radu ima nečeg od halucinogene snage Vilijema Barouza, sa dodatkom oksimorona plave krvi, hladne vreline žena, topline života uprkos ranama, tragova hotela sa Istoka i amfetaminskih pilula koje Kafka nije poznavao – piše Jan Mulije Butan (Yann Moulier Boutang).

Uobičajeno je da strip crtač dobro prouči svakog protagonistu i da mu dâ odgovarajući lik. Često se dešava, da crtač ne ulazi previše u psihološko produbljivanje likova, niti u stvaranje njihovih razradjenih biografija, nego se zadovolji sistemom ikoničnih znakova. Fizički izgled, u većoj meri, odgovara psihološkom profilu, a morfološke posebnosti, razradjene kroz mimiku, gestove i oblačenje, sažimaju u sebi najvažnije karakterne crte. Zato, stripovska tipologija ličnosti, zbog pojednostavljivanja i obaveze da se sve prikaže grafičkim i spoljnim simbolima, nosi u sebi opasnosti od ulaženja u stereotipe. Bivajući odličan slikar, Bilal koristi svaku priliku da svoje protagoniste prikaže u krupnom planu, što mu omogućava vrlo razvijen rad na portretima i psihološkim stanjima junaka. Istovremeno, odeća njegovih protagonista izuzetno je maštovita i dosta puta može da se uporedi sa kreacijama vrhunskih modnih stilista.

Bilalova tehnika narativne figuracije bitno se razlikuje od većine strip autora. Kako je Bilal reditelj čiji filmovi imaju jak uticaj stripa, vidljivo je medjusobnog prožimanja dva medija. Uticaj kinematografije u njegovoj narativnoj kompoziciji oseća se od kompozicije kadra, pa sve do montaže u razbijenoj narativnoj šemi. Kompozicija Bilalovih prizor-polja uradjena je na takav način da se istakne središno dogadjanje ili glavni predmet interesovanja u odnosu na dinamiku pripovedanja. Izbor njegovog kadriranja delimično zavisi od tražnog psihološkog efekta. Medjutim, Bilal u svakom trenutku razmišlja o pravilnom rasporedu masa. Od velike pomoći su mu ne samo njegov slikarski talenat, nego i kinematografsko iskustvo koje mu omogućava da prilagodi kadriranje za posebnosti stripa kao medija. Za razliku od kinematografije gde ekran ostaje uvek istih dimenzija, u stripu se površina crteža neprekidno menja. Bilalovi planovi, ne samo što slede unutrašnju logiku pripovedanja, nego su i dovljno različiti da strip učine dinamičnim na vizuelnom planu. Medjutim, njegove promene planova u sebi nose pre svega psihološki pristup dogadjanju. Na taj način on ističe dramski naboj svake scene, daje plastičnost akcijama i ukazuje na osećanja protagonista. Njegovi uglovi prikazivanja scena ne služe samo da bi se izbegla monotonija, nego da bi slika dobila traženu izražajnost koja se već delimično postigla kroz različite planove.

Strip je, nalik filmu, medij u kome je tehnika montaže jedan od najvažnijih elemenata. Pošto je nemoguće detaljno prikazati sva dešavanja, neophodno je iseći priču na pune i prazne segmente, znači na prikazane i neprikazane dogadjaje. Odredjeni delovi pripovesti vizualizuju se na papiru, dok se mašti čitalaca ostavlja da zamisli dogadjanja izmedju dva kadra. "Najvažnije stvari u stripu dogadjaju se u uzanoj belini koja razdvaja dve sličice – kaže Enki Bilal. Ta belina, i slobodno se može reći "ispunjena praznina", zvana "elipsa" (nedostatak, grč.), povezuje prizor-polja, pripovedanje čini dinamičnim i življim, a čitaoca ne zadržava na nevažnim detaljima akcije, kretanja, dekora ili dijaloga. Istovremeno, ona omogućava da se, unutar jedne scene, izostavi sve ono što ometa ritam radnje, u koliko to nema značaj za zaplet. To se ne odnosi samo na fizičku i prostrornu dramaturgiju, nego i na psihološku i emotivnu razradu likova i dogadjanja. Pri tome, neophodno je poštovati grafičku i montažnu logiku da bi mentalno povezivanje dva kadra bilo lako izvodljivo i da bi čitalac mogao u mašti lako da rekonstruiše deo koji nedostaje.

Upotrebljavajući radikalne elipse, posebno u "Ženi zamci" i "Hladnom ekvatoru", Bilal crta veća prizor-polja, usvajajući stav tipičan za ilustraciju. Naime, on posmatra strip kao tematsku, umetničku i sociološku supstancu za njega upotrebljivu slično filmu, reklami, strani iz časopisa ili umetničkoj reprodukciji. Tako, on ide ka konceptualnom pristupu i komunikaciji u kojoj je stvarnost preobražena. Idejni pristup postaje globalnost u obradi teme, što ponekad učini da Bilalovo prizor polje izgubi deo racionalnog značenja. Medjutim, njemu i nije cilj da uvek dosegne jasnoću, nego da gledaocu otvori svet tananih i vešto stvorenih veza gde svaki deo slike otkriva nešto.

"Nisam više želeo da crtam priču sa malim kvadratima. Klasični strip mi je izgledao nedovoljan, a klasična montaža, dijalozi, onomatopeje, izgledali su mi neprimereno. 'Žena zamka' odgovara više filmskom pristupu: horizontalne slike, kao ekran – objašnjava Bilal svoj pristup drugom albumu Nikopolske trilogije. U proseku, "Sajam besmrtika" ima četiri do šest prizor-polja na tabli, umesto uobičajenih desetak, u klasičnom stripu. "Žena zamka" uradjena je sa četiri prizor-polja na tabli, a povremeno samo sa dva. Ovaj Bilalov postupak, ne tako čest u stripu, zanimljiv je zato što nema samo estetski značaj, nego predstavlja deo strukture naracije. Bilal na taj način prikazuje najkrupnije opozicije i velike semantičke artikulacije koje se nalaze u temeljima sâme avanture.

Inače, u trilogiji, Bilalova montaža prizor-polja skoro nikada nije radjena od trenutka do trenutka, što ostavlja malo vremenskog i prostornog dogadjanja u elipsi. Mnogo češće, on upotrebljava montažu od akcije do akcije gde se prikazuju samo važne faze dogadjanja, dok je ostalo prepušteno mašti i iskustvu čitaoca. Takodje, on se rado služi montažom od radnje do radnje, odnosno, promenom fokusa u okviru iste teme. Na taj način, čitalac uspostavlja logički i uzročno-posledični odnos izmedju dogadjanja. Povezujući prostorno i vremenski udaljene scene, čitalac u elipsi kroz dedukciju dodaje neprikazanu naraciju. Čarolija Bilalovih radikalnih elipsi počiva na zanimljivosti da prilikom zamišljanja neprikazanog dogadjanja čitalac upotrebljava sva čula, a ne samo čulo vida.

Da čitanje stripa, sa umanjenim brojem prizor-polja, ne bi napredovalo preteranom brzinom, Bilal je, pored dijaloga, stavio didaskalije i dodao mimetičke elemente – reprodukciju filmske trake, isečke iz novina, plakate, knjige, reklame, grafite na zidovima, natpise na odeći… Smišljeno i pravilno upotrebljeni, ovi elementi, ne samo što usporavaju tempo čitanja, nego predstavljaju vrlo važan dramaturški element. Da bi čitaocu dao mogućnost da upotpuni naraciju, Bilal je albumu "Žena zamka" dodao četiri izmišljene strane iz pariskog dnevnika "Liberasion" (Liberation). Pored tekstova Džil Bioskop, stiglih iz budućnosti, mogu da se pročitaju i tekstovi sa geopolitičkim analizama.

U Aristotelovom pozorištu reči stvaraju situacije, dok u stripu reči bivaju rodjene iz situacije. Zato strip dijalog trebao da bude fizički, vezan za osobu i akciju, što ga udaljuje od klasične književnosti i teatra, i približava ga filmskom jeziku. Dijalozi i didaskalije su izuzetno važni u Bilalovoj koncepciji, ne samo zbog svoje dijaloške i deskriptivne uloge, nego i što njegov strip približavaju književnoj formi. Uobičajeno je da tekst unosi u sliku trajanje, vreme. Kada u kadru jedna osoba odgovara drugoj, svaka od njih živi u odnosu na dužinu trajanja oblačića ili didaskalija. Zbog radikalnih elipsi i grafičke složenosti, Nikopolska trilogija ne podleže ovoj zakonitosti. Bilalovi oblačići ne sadrže samo tekst, nego učestvuju u opštoj ravnoteži kompozicije. Medjutim, oni imaju i važnu grafičku ulogu. Pored svog proznog značenja, oni svojim oblikom nagoveštavaju prirodu teksta. Istovremeno, različito orijentisani oblačići (ukoso, uspravno, obrnuto...) sugerišu psihološki i prostorni smisao reči. Proširujući grafičku upotrebu tekstualnog prostora, Bilal menja boje u oblačićima označavajući promene duhovnog i emotivnog stanja protagonista. U "Ženi zamki" je ta kontaminacija proznog dela grafičkim simbolima postavljena u osnovu monologa Džil Bioskop. Naime, dijegetski prostor ispisan je belim slovima na crnoj pozadini sve dok je ona u delirijumu. Po izlasku iz delirijuma, slova postaju crna na beloj pozadini. Nasuprot polisemičnosti prostora namenjenog tekstu, Bilal u Nikopolskoj trilogiji skoro i da ne upotrebljava onomatopeje. Zvuk je ili prepričan u didaskalijama ili je prikazan grafički, bez klasične tekstualne kodifikacije svojstvene stripu. Autor onomatopeje smatra za olakšice koje ometaju realističnost priče i nisu u saglasnosti sa njegovim grafičkim konvencijama.

Bilalovo istraživanje 9. umetnosti nastavilo se i posle Nikopolske trilogije. Pet godina po "Hladnom ekvatoru", izašao je "San monstruma", prva knjiga "jugoslovenske tetralogije". Neposredno nadahnut gradjanskim ratom i raspadom zemlje u kojoj je rodjen, Bilal slika surov i korumpiran svet u kome vladaju sekte, genetske manipulacije i užasavajuća oružja za masovna ubijanja. Integristička krila svih monoteističkih religija udružuju se u u svetsku mafijašku organizaciju, pokušavajući da obrišu ljudsko sećanje i da uvedu sopstvene principe. Novim serijalom, Bilal nastavlja da širi granice svog strip pripovedanja, menjajući klasičnu narativnu strukturu i uvodeći radikalne elipse, skokovite analepse, uporedne pripovedačke linije, automatsko pisanje, viši stepen apstrakcije... Istovremeno, on prestaje sa crtanjem klasičnog stripa, nego stojeći slika niz kadrova velikog formata, a potom ih kompjuterski ujedinjuje u tablu. Svakom novom knjigom, Bilal se još jedan korak udaljava od strip klasicizma i odlazi u najneočekivanije pravce ne samo strip avangarde, nego i savremene umetnosti.

KA ZRELOSTI U IZRAZU

Nikopolska trilogija je započeta 1980. godine, obeleživši Bilalov iskorak sa puta klasičnog stripa. Iz potvrdjenog statusa izuzetnog mladog crtača, Bilal je krenuo ka nesigurnoj karijeri multimedijskog umetnika. Strip, ilustracija, slikarstvo, scenario, filmska režija počeli su da se prožimaju u njegovom radu do te mere, da im je nemoguće odrediti granice. Danas, publika i kritika podržavaju celokupan Bilalov rad, ali nije bilo tako i pre dvadesetak godina. O počecima Nikopolske trilogije, razgovaramo sa Bilalom u njegovom pariskom ateljeu, neposredno po martovskom izlasku "Četiri", poslednje knjige "jugoslovenske tetralogije".

Početkom 80-ih godina, upravo si izlazio iz duge i odlične saradnje sa Pjerom Kristenom i kretao si u nepoznatom pravcu. Da li je "Sajam besmrtnika" bio neka vrsta tranzicije?

Moja saradnja sa Pjerom još nije bila završena. "Sajam besmrtnika" sam uradio posle "Falangi crnog reda", a potom je došla "Partija lova" koja je krunisala našu saradnju. U radu me više nije zadovoljavalo crno-belo crtanje. Istovremeno, poželeo sam da se vinem na sopstvenim krilima. Tada je i nastala ova trilogija, radjena tokom dvanaest godina. Nalik ovoj drugoj trilogiji čija je poslednja knjiga upravo izašla, ja sam u svoj rad uključio vreme, aktuelnosti, lične dogadjaje, profesionalna iskustva i sve ono što preobražava materiju.

Prava promena je stigla sa "Ženom zamkom". Kako su te prihvatili čitaoci i kritika?

Trilogija je počela u najvećem strip klasicizmu, a potom se pojavio prekid na ličnom i profesionalnom planu. Upravo sam izlazio iz ljubavne veze koja se loše završila, a hteo sam da promenim i način izražavanja. Kada se 1986. godine pojavio, album "Žena zamka" omeo je i destabilizovao čitaoce i kritiku. Doček je podjednako bio pozitivan i negativan. "Hladan ekvator", treći deo, bio je mešavina prva dva, i nije govorio samo o protagonistima, nego i o svetu. Oni koji su želeli, mogli su da čitaju izmedju redova. Potom se, 1994. iz trilogije izrodio još jedan album – "Plava krv". Ova knjiga ilustracija, zaokruživala je priču o ljubavi Nikopola i Džil. Potom sam uradio i film "Besmrtnik" koji uzima nekoliko elementa iz protagonista i stvara novu, filmsku materiju.

U vreme rada na Nikopolskoj trilogiji, ti si snimio prvi film, "Bunker Palace Hotel". Da li je tvoj rad na trilogiji pretrpeo promene zbog filmskog iskustva?

Da. Pisanje "Hladnog ekvatora" bilo je obogaćeno mojim kinematografskim iskustvom. Medjutim, prave promene su stigle kasnije. "San monstruma" je zaista bio obuhvaćen mojim vanstripovskim iskustvima. Pretpostavljam da čitaoci to mogu da primete, posebno u zrelosti pisanja. Mada, često se govori o mom svetu, crtežu, slikarstvu, a retko kada o mom pisanju. O tome se govori malo i samo medju stručnjacima.

Tvoji protagonisti su postali složeni likovi. Da li si se plašio kako će ih prihvatiti čitalaštvo?

Nikada o tome nisam razmišljao. Trudio sam se da budem jasan, a moj stav je bio jednostavan – ako ja razumem šta se dešava, razumeće i čitalac. Kada se naidje na neku zasenčenost, hteo sam da čitalac oseti da je tražen upravo taj efekat. Mislim da se, od klasičnog stripa, moji albumi razlikuju po tome što zahtevaju više koncentracije i dva čitanja. Danas je veliki problem sa manga stripovima, jer oni pojednostavljuju ono što je već jednostavno. Čak i najbolji, kao Mijazaki, imaju nepotrebna ponavljanja – tekst i slika govore istu stvar. Valjda, da bi smo dva puta bolje razumeli. Ja više volim da slika i tekst ne kazuju istu stvar, nego da se dopunjuju ili da se ometaju. U pitanju je moja radikalno odrasla vizija stripa.

Izražajnost tvoje palete i različite tehnike udaljili su te od klasičnog stripa i približili slikarskim prosedeima. Kako je reagovala tvoja publika?

Nedavno mi je jedan čitalac rekao – mnogo volim sve što radite, a najviše mi se svidja vaš prvi album "La Croisières des oubliés"! Ima onih koji su ostali vezani za ono što sam radio sa Kristenom, posebno za dva poslednja albuma. "Falange" i "Partija lova" su se pojavili u važnim političkim trenucima i obeležili su ljude. Odredjeni broj čitalaca imao je probleme sa mojim kasnijim radom. Govorili su da više ništa ne razumeju i da su albumi sa Kristenom bili jasniji. I to je tačno, jer su priče sa Kristenom bile realističke. Srećom, većem broju čitalaca, koji su se potrudili da razumeju, kao i novopridošlima, dopao se moj "ambiciozniji" pristup. Takodje, ima i onih koji vole sve periode. Mogu da zaključim da se mi svi prilično dobro slažemo jedni sa drugima.

ŽENA PLAVIH SUZA I MUŠKARAC GVOZDENE NOGE

Francuski animirani i igrani film, 1h 42min.

Datum izlaska: 24. Mart 2004.

Njujork 2095. godine naseljen ljudima, mutantima, vanzemaljcima i androidima. Velika piramida lebdi nad Menhetenom gde se upravo vodi predizborna kampanja. Kriogenisani Alsid Nikopol (Tomas Krečman), zatvoren zbog pobune protiv režima, usled kvara uredjaja, ispada iz ledenog sanduka pre isteka kazne. Horus, bog sa glavom sokola, zbog buntovništva osudjen na smrt, ima sedam dana da nadje zdravo muško telo kojim će oploditi ženu i tako sebi obezbediti besmrtnost. Naišavši na Nikopola, invalida bez noge, on ga osposobljava napravivši mu protezu od čelične šine. Kod doktorke Elme Tarner (Šarlot Rempling) Horus pronalazi Džil Bioskop (Linda Ardi), mladu ženu obrisane prošlosti. Medjutim, oba muškarca se zaljubljuju u lepoticu plave kose i plavih suza. Nikopol zavodi Džil Bodlerovom poezijom i poljupcima, dok polubog Horus koristi svoje natprirodne moći.

"Besmrtnik, za života" (Immortel, ad vitam), poslednji igrani film Enkija Bilala, začet je 1999. godine. Bilal je upravo radio na knjizi "32. decembar", drugom delu njegove "jugoslovenske tetralogije" kada se pojavio producent Šarl Gaso. "On mi je dao odrešene ruke za snimanje filma – budžet, stručnjake za kompjutersku animaciju, glumce… Takva ponuda se ne odbija, te sam prekinuo crtanje albuma na 26. tabli." "Besmrtnik" je zasnovan na albumu "Žena zamka", medjutim, više kao palimpsest, nego kao adaptacija. "Ono što me je uzbudjivalo u adaptaciji, bio je prekid i prekrajanje Nikopoljske trilogije skoro do implozije. Zato i nisam ponovo pročitao albume pre početka rada. Postavio sam dekor medicinsko-eugeničke diktature u trenutku klasičnih političkih izbora da bi smo raskinuli sa čisto ideološkim kontekstom 20. veka i sa stripom iz 80-ih godina – kaže Enki Bilal. Da bi se izbegla preterana dužina, Bilal je pojednostavio zaplet na nivou političke intrige, a film je odveden u pravcu nove diktature – genetske, biološke i medicinske – mešajući ljubav, poeziju i politiku.

Osnovu pripovesti čine tragične sudbine ljubavnog trougla Nikopol-Džil-Horus u kome se dodiruju ljubav i smrt, stvarnost i opsena, ljudsko i neljudsko. Bez previše akcije, vodeći priču kroz malobrojna čvorišta, Bilal filmu daje koherenciju kroz dobro razradjenu atmosferu melanholije. Osećanje dobra i zla ne postoji u Bilalovom filmu. Svaki protagonista kreće se ka svom cilju nalazeći u sudbinama drugih razlog za postojanje. Preobraženje, udvostručenje, beg, kloniranje, gubitak identiteta, skarifikacija, deo su Bilalovih uobičajenih uporišta u strip stvaralaštvu. Preuzeta u filmu, ona su pojednostavljena, verovatno, zbog većeg komercijalnog dometa ovog četvorogodišnjeg projekta vrednog 23 miliona evra.

Priprema filma bila je duga. Napisano je osam verzija scenarija, a potom je nacrtan celokupan story-board. Film je započet kompjuterskom animacijom, a potom se prešlo na "tradicionalno" snimanje u studiju. Prvih pet nedelja snimanja, nastavljeno je sa još sedam nedelja, ali na zelenoj pozadini. Tri dodatne nedelje snimanja bile su posvećene radu sa infra-crvenim kamerama koje su beležile pokrete glumaca. Više od 200 infografista studija "Diran" provelo je 16 hiljada časova radeći na crtežima i planovima specijalnih efekata.

Na tehničkom planu, Enki je uspeo da ostvari sintetičku sliku izvanrednog kvaliteta. Uspešno razradjena paleta učestvuje u naraciji, krećući se od crvenog prema zelenom i plavom. Kontrasti su ponekad toliko snažni da osobe postaju samo jednostavni oblici. Bojama se pridružuju savršeno odabrani planovi, kao i dobro odredjen ritam. Nenaviknutima na Bilalove svetove, film može da izgleda prilično hladna estetizacija, uprkos baroknim i patiniranim dekorima futurističkog Njujorka i odličnoj kostimografiji. Najveća zamerka filmu, pored kompjuterske animacije koja povremeno podseća na osrednje video igre, bila bi neujednačenost i preterano pojednostavljivanje karaktera i dogadjanja. "Besmrtnik", koga je tokom prikazaivanja u Francuskoj videlo više od milion gledalaca, podelio je publiku na zagovornike i protivnike. Iako Bilalov film nije remek delo, on itekako zaslužuje da bude vidjen, ne samo zbog estetske rafiniranosti, nego zato što je drugačiji i inovativan.

ILUSTRACIJE PO CENAMA SAVREMENE UMETNOSTI

Na prodaji održanoj 24. marta 2007. godine u prostorijama pariske aukcijske kuće "Arkurial", kupcima su bile ponudjene 32 ilustracije i strip table Enkija Bilala. U sali punoj kolekcionara, televizijskih zvezda i industrijalaca, ilustracije su oborile sve dosadašnje rekorde u strip svetu, dostigavši ukupnu vrednost od 1,3 miliona evra. "Plava krv" (90 x 63 cm) ilustracija iz 1994. godine radjena akrilikom i pastelnim bojama, procenjena na 35.000 evra, prodata je za rekordnih 176.900 evra. "Apolin", ilustracija malog formata (28 x 28 cm), procenjena na 8.000 evra, dostigla je 108.500 evra, a naslovnica knjige "Stanje stoka" (32 x 40 cm) radjena tušem i gvašem prodata je za 61.300 evra. "Bilalove ilustracije, ne samo što su postavile svetski rekord na aukcijskim prodajama originalnih strip radova, nego su trijumfalno ušle u svet savremene umetnosti. Ova prodaja svedoči o tome – kaže Erik Leroa, ekspert za strip ilustracije i originalne table. Do aukcije Bilalovih originala, rekord u svetu stripa držala je tabla br. 12 iz Frankenovog stripa "Marsupilamijevo gnezdo", nacratana 1960. godine i prodata za 150.000 evra 2001. godine na aukciji pariske kuće "Tažan". Inače, ona je oborila svetski rekord koji je držala tabla iz Eržeovog stripa "Otokarovo žezlo", prodata 1999. za 95.000 evra.

Originalne table Bilalovih stripova, kao i njegove ilustracije, bile su kotirane na tržištu još tokom 80-ih godina. Medjutim, cene su bile daleko niže, ne samo za njegove ilustracije, nego i za sve ostale strip originale. Do kraja sedamdesetih, niko nije mislio na novčanu vrednost strip tabli i crteža, te su ih autori često poklanjali prijateljima, ili su ih jednostavno arhivirali sa ostalim papirima. Neki su ih i bacali. Početkom osamdesetih godina, strip table počinju češće da se pojavljuju na aukcijama, i dostižu cene slika nižeg kvaliteta. "Ne volim svu tu špekulaciju koja proizilazi iz prodaje tabli i faunu koju privlači novonastalo tržište – kazao je Bilal 1984. godine kada su njegove table počele da privlače imućnije kolekcionare. Tokom druge polovine 80-ih, dolazi i do prvih kotacija, a originalne strip table i ilustracije, sve češće se vidjaju na zidovima specijalizovanih knjižara. Medjutim, zadnjih desetak godina aukcijske i galerijske prodaje izmenile su izgled tržišta, te se table prodaju primereno njihovim vrednostima. "Nekada su originalne strip table kupovali samo kolekcionari. Prilike su se promenile, te je danas klijentela sasvim različita. Originalne table su vidjene kao savremena umetnost i često su uramljene i okačene na zid. Istovremeno, neki kupuju i uspomene iz detinjstva ili mladosti – kaže Erik Leroa.

Krajem 90-ih godina, najtraženiji su bili originali Eržea iz serijala Tenten, potom Frankenov Spiru, Marsupilami, Gaša, te Uderzov Asteriks i Morisov Talični Tom. Niske cene s kraja 80-ih, naglo su porasle. Od 1.300 evra za najveće savremene majstore (Žiro, Bilal, Prat) i dvostruko više za velike belgijske majstore, stiglo se do 2.000 evra za Loazelovu tablu, 3.000 evra za Bilalovu kolor tablu iz "Partije lova", 4.500 evra za crno belu tablu Bluberija iz epizode "Rudnik izgubljenog Nemca"... Inače, cene jedne originalne table zavise od stanja očuvanosti, od crtača, od lepote kompozicije (što manji broj kadrova bez oblačića), od prisustva glavnog junaka, od albuma u kome su objavljeni, od značaja albuma u odnosu na serijal, od značaja serijala u opusu crtača, od značaja albuma i serijala u odnosu na istoriju stripa, ali i od tipičnosti u odnosu na opus autora. Najskuplje se prodaju ilustracije (naslovnice), potom table nalik ilustracijama, pa table sa manjim brojem kadrova, dok se kolor table i ilustracije mnogo bolje prodaje od crno belih.

U zadnjih nekoliko godina, tržište originalnim strip tablama je eksplodiralo. Na aukcijskoj prodaji pariske kuće "Tažan" 2004. godine Bilalova kolor tabla iz albuma "Sajam besmrtnih" prodala se za 6.960 evra, dok je ilustracija radjena olovkom za album "Plava krv", dostigla 9.280 evra. Na istoj prodaji, table Tarkena, Rosinskog i Loazela prodavale su se za tri do četiri hiljade evra. "Sve je teže naći table velikih evropskih majstora, a pogotovo je teško naći table iz dobrih perioda, iz slavnih albuma i sa prikazanim junakom – kaže Erik Leroa. Takodje, zbog medjunarodne rasprostanjenosti kolekcionara, sve je komplikovanije ujediniti značajne table za velike izložbe. "Istovremeno, nove kotacije mojih radova dodatno će otežati organizovanje izložbi, jer će cene osiguranja biti vrlo visoke – dodao je Bilal.

BIOGRAFIJA

Enki Bilal je rodjen 7. oktobra 1951. godine u Beogradu. Njegov otac bio je krojač Josipa Broza Tita. Mali Enki tek što je napunio petu godinu života, video je kako mu otac odlazi za Francusku “na službeni put”, na “usavršavanje”. Kako se Bilal otac nikako nije vraćao u Jugoslaviju, režim je počeo da nadgleda porodicu. "Odredjena paranoja se uspostavila i majka nam je često ponavljala – ne odgovarajte ni na kakva pitanja. Za dečaka od šest godina takva situacija nije izgledala normalna. Potom se stvorio osećaj da nas prate i posmatraju, da smo na nečijoj milosti, iako moj otac nije imao nikakav politički značaj - kaže Bilal o svom detinjstvu. Uprkos neprijatnostima, beogradski deo porodice Bilal trudio se da živi normalno. Enki je pošao u školu, a jednom prilikom je u kratkometražnom filmu o sukobu dveju "bandi", igrao dečaka koji kredom crta po beogradskom pločniku.

Krajem 50-ih, porodica Bilal je odlučila da napusti Jugoslaviju. Uprkos majčinim upozorenjima, mali Enki je ispričao učiteljici da će se čitava porodica pridružiti ocu u Francuskoj. Srećom, učiteljica je bila zainteresovana stanom u kome su živeli Bilalovi, te je njen muž, zaposlen u državnoj administraciji, predložio Bilalovima da im omogući i olakša napuštanje Jugoslavije. Neposredno pred polazak, trener fudbalskog tima podmlatka Crvene zvezde, hteo je da uključi Enkija u ekipu. Medjutim, pripreme za selidbu su već bile u toku. “Ja sam, u neku ruku, bio pokretač našeg polaska, ali sam se kajao. Nisam želeo da idemo, jer me je bio strah – kaže Enki.

1961

Stigavši u Francusku, porodica Bilal se nastanila na pariskoj periferiji La Garen (La Garenne), nedaleko od “grada svetlosti”. Mali Enki, u novom svetu različitom od rodnog Beograda, morao je, pre svega, da nauči francuski jezik. Istovremeno, on je počeo da crta više nego ikad. “Stvorio sam svet u kome je crtanje postalo pribežište.” Danas, on kaže da se skoro ne seća prvih dveju godina u novoj zemlji, što ukazuje da je raskid sa starim životom imao veliku emotivnu i duhovnu težinu. Polazak u francusku školu i učenje jezika pomoglo je uklapanje najmladjeg Bilala u novo društvo. "U školi sam skoro postao učenik-model. Pravio sam manje pravopisnih grešaka nego moji drugari, rodjeni u Francuskoj. Tako sam postao Francuz po kulturi, ali vezan za Jugoslaviju." Prilagodjavanje novoj kulturi odvijalo se i kroz porodični život. "Moj otac je bio dovoljno razuman da nas ne zatvori u poreklo i da nas otvori ka Francuskoj." Istovremeno, Enki otkriva francuski strip i u njemu se radja želja da postane strip crtač.

1971

Po završetku srednje škole, Bilal se upisuje na slikarsku akademiju, ali je vrlo brzo napušta. Redakcija magazina “Pilot” (Pilote) odbija njegove stripove, a Rene Gosini (René Goscinny) ga hrabri da nastavi sa radom.

1972

U magazinu “Pilot” izlaze mu prve ilustracije sa likovima ondašnjih političara. Potom, mu izlazi i prvi strip “L'appel des étoiles”, poznatiji pod imenom “Le bol maudit”. U redakciji magazina, on susreće Pjera Kristena (Pierre Christin), poznatog scenaristu (“Valérian”), sa kojim će kasnije saradjivati. Istovremeno, Bilal susreće mnoge autore koji su već stekli ime u svetu stripa.

1975

Prekretnica u Bilalovom životu. Izlazi mu prvi album, “La Croisière des Oubliés”, po scenariju Pjera Kristena. “U “Pilotu” su mi se jako dopala tri autora: Jacques Tardi, Bilal i Patrick Lesueur. Nisam se slagao sa onima koji su tvrdili da Bilal crta kao Moebius. Čudilo me je i nisam video zašto oni to tvrde – kaže Kristen povodom početka njihove saradnje.

1979

Izlazak albuma “Les Phalanges de l'Ordre Noir” ispraćen je velikom medijskom pažnjom i uspehom kod čitalaca. Urbzo se “Falange” uspinju na 11. mesto najboljih knjiga godine u izboru eminentnog književnog časopisa “Lire”. Album, takodje, osvaja nagradu RTL.

1980

Druga prekretnica u karijeri Bilala. Izlazi mu prvi samostalni projekat "Sajam besmrtnika" (La Foire aux Immortels), početak čuvene Nikopolske trilogije. Bilal je scenarista i crtač. Pozadina je politička fantastika, protagonisti su ljudi, mutanti i poluljudi, gradovi nose eshatološke pečate... Svi ovi elementi su osnova budućeg Bilalovog rada u stripu, ilustraciji i na filmu. Saradnja sa Kristenom ojačava i širi se na vanstripovski rad. Istovremeno, Bilal potpisuje i prvi filmski posao – plakat za film “Mon oncle d'Amérique” Alena Renea (Alain Resnais).

1982

Izlazak albuma “Crux universalis” po scenariju Kristena. Izlazak izvanrednog portfolija “Die Mauer”. Ponovna saradnja sa Alenom Reneom. Bilal crta dekore, kostime i plakat za film “La vie est un roman”.

1983

Izlazak "La Partie de chasse", remek-dela strip umetnosti. Čitaoci i kritika su jednoglasni u visokoj oceni scenarija i grafizma. Pariski dnevnik “Liberasion" (Liberation) piše: “Strip ima svog “Gradjanina Kejna”. “Partija lova” za Bilala ima dvostruki značaj. Njime je utvrdjena razvojna linija u grafičkom pogledu, dok je iz Kristenovog scenarističkog pristupa zadržana geopolitička nota i reportažni pristup u tretiranju moguće stvarnosti.

1985

Grafičko istraživanje za film “Ime ruže” Žan-Žaka Anoa (Jean-Jacques Annaud).

1986

Izlazak "Žene zamke" (La Femme piège), drugog dela Nikopolske trilogije. Bilalov stil je siguran, izražajan i udaljava se od klasičnog strip izražavanja. "Prekid je došao spontano, kroz promenu mog umetničkog senzibiliteta. Pravila stripa su previše kruta i ograničavajuća, te je probijanje stripovskih okvira došlo sasvim prirodno. Inače, ja smatram da su forma i sadržina čvrsto vezani - kaže autor.

1987

Enki Bilal dobija Veliku nagradu Medjunarodnog strip festivala u Angulemu i tako postaje 14. predsednik ove prestižne manifestacije.

1988

Izložba u pariskoj sali "Palais de Tokyo" u zajednici sa Žozefom Kudelkom (Joseph Koudelka) i Gijem Pelaerom (Guy Pellaert).

1989

Izlazak prvog Bilalovog filma “Bunker Palace Hotel” (Jean-Louis Trintignant, Carole Bouquet, Svetozar Cvetković). Film postkatastrofe, snimljen u Beogradu, zadržava, ne samo autorov strip grafizam, nego i duhovni svet. Film je u Francuskoj videlo 200.000 gledalaca.

1990

Bilal crta dekore i kostime za “O.P.A. Mia”, operu Denija Levajana (Denis Levaillant), prikazanu na Avinjonskom festivalu. "Moji likovi su već postojali, uloge su bile napisane, muzika komponovana i samo mi je još nedostajala dramska karakterizacija. Sani Keš, bog novca i Sfinks, boginja istine, rodjeni su onog dana kada je Enki započeo rad na mojoj operi. Njegova vizija bogova izgubljenih u urbanom podzemlju "Žene zamke", pretekla je moju, ali muzika je pronašla sliku preobražene stvarnosti koju sam tražio – kaže Deni Levajan.

1991

Bilal crta kostime za “Romea i Juliju”, balet Prokofjeva u koreografiji Angelina Preljocaja.

Krajem godine, Bilal priredjuje izložbu u pariskoj "Grande Halle de la Villette".

1992

Izlazak albuma "Hladan ekvator" (Froid équateur), poslednjeg nastavka Nikopolske trilogije u tiražu od 230.000 primeraka.

Izložba “Transit” u pariskoj "Grande Arche de la Défense".

1993

Prestižni magazin “Lire” izabira "Hladan ekvator" za najbolje književno delo godine. Priznanje, do tada, nevidjeno u svetu francusko-belgijskog stripa.

1994

Izlazak knjige ilustracija “Plava krv" (Bleu sang) o privatnom životu Nikopola i Džil. Otvaranje istoimene izložbe.

1997

Izlazak drugog Bilalovog igranog filma “Tykho Moon”. U glavnim ulogama su: Jean-Louis Trintignant, Julie Delpy, Michhel Picolli i Richard Bohringer. Dogadjanja se odvijaju na Mesecu, u koloniji pod upravom diktatora Mac Beea.

1998

Novi album "San monstruma" (Le Sommeil du Monstre), prvi deo “jugoslovenske tetralogije” odvodi nas u blisku budućnost u kome vlada organizovani terorizam na čijem je čelu Optus Varhol. Najk Hacfeld, čovek apsolutnog sećanja, traži Lejlu Mirković i Amira Fazlagića, dva siročeta rodjena istog dana 1993. godine, kada i on, u sarajevskoj bolnici pod srpskim bombama. Neposredno nadahnut gradjanskim ratom i nestankom Jugoslavije, Bilal slika surov i korumpiran svet u kome vladaju sekte, genetske manipulacije i užasavajuća oružja za masovna ubijanja.

1999

Izlazak knjige “Un siècle d'amour” sa Bilalovim ilustracijama i tekstom Dana Franka (Dann Franck).

Bilal učestvuje u organizaciji smotre stripa “1h59” na kojoj će, u okviru angulemskog strip festivala 2000. godine, izlagati 50 autora iz 5 zemalja bivše Jugoslavije.

2000

Izložba “Magma” u napuljskom "Museo Diego Aragon Pignatelli".

 

Izložba “Le Sarcophage”.

 

Bilal učestvuje u organizaciji izložbe stripa autora zemalja bivše Jugoslavije “Nastaviće se...”, priredjenoj u okviru prvih Evropskih književnih susreta u Sarajevu.

 

 

2001

Izlazak knjige “Le sarcophage” napravljene u saradnji sa Pjerom Kristenom.

 

Otvaranje pariske izložbe “enkibilalandeuxmilleun”

 

 

2002

Bilal počinje adaptaciju Nikopoljske trilogije za film.

 

Izlazak druge knjige "jugoslovenske tetralogije" pod nazivom "32. decembar" (32 décembre). Plakatiran na javnim mestima kao najkomercijalniji filmovi i knjige, ovaj nastavak će se prodati u tiražu od 400.000 primeraka. Nekoliko dana pred izlazak albuma, francuski ministar kulture Žan-Žak Ajagon (Jean-Jacques Aillagon), uručuje Bilalu visoko državno odlikovanje "Oficir Umetnosti i Književnosti". Bilal, koji ne glasa otkada su trupe NATO pakta bombardovale Srbiju, ne voli odlikovanja i medalje, ali ovo prihvata, smatrajući da bi bilo uvredljivo odbiti ga.

 

 

2004

Izlazak Bilalovog filma "Immortel (ad vitam), po motivima Nikopolske trilogije. Film je uradjen kompjuterskom animacijom, a u njemu glume samo tri "živa" glumca: Linda Hardy, Thomas Kretschmann i Charlotte Rampling. Film će videti milion gledalaca, ali će projekat ostati deficitaran.

 

 

2005

Bilal napušta izdavačku kuću "Humanoïdes Associés" i prelazi u "Casterman", odnoseći sa sobom svoj celokupan katalog, osim albuma "Exterminator 17". Odluka da napusti svog dugogodišnjeg izdavača prouzrokovana je, po njegovim rečima, "razlozima vezanim za akcionare preduzeća". Naime, Fabris Giger (Fabrice Giger), švajcarski biznismen, prodao je izdavačku kuću Pjeru Spengleru (Pierre Spengler), francuskom finansijeru i filmskom producentu.

 

 

2006

Izlazi album "Sastanak u Parizu (Rendez vous à Paris), treći deo "jugoslovenske tetralogije". okrenut autorovim sećanjima iz detinjstva i njegovoj potrazi za samim sobom. "Sastanak u Parizu" je na ivici nestajanja, manje precizan u dekorima i mnogo bliži protagonistima. Kao pri snimanju kamerom kada se približimo osobi, a pozadina postane maglovita – objašnjava autor svoj pristup trećem delu čija je pozadina Beograd.

 

 

2007

Izalazi "Četiri" (Quatre) poslednja knjiga "jugoslovenske tetralogije". Tiraž je 240.000 primeraka. Determinisanost i pripovedačka oštrina Bilala sa početka serijala bila je vodjena njegovim osećanjima prouzrokovanim gradjanskim ratom u bivšoj Jugoslaviji. Četvrti nastavak znatno je umekšan i uradjen bez eshatološke note koja se oseća u svim njegovim radovima još od "Sajma besmrtnika". „Promena je najviše vezana za kontekst. 'San monstruma' je bio gušći, sa više slika i teksta, sa više nivoa čitanja. Kako je priča postala linearna, to je tražilo i vazdušastiju kompoziciju tabli – kaže autor o svojoj poslednjoj knjizi.

 

Istoga dana kada je izašao album, na pariskoj aukciji u prostorijama "Artcuriala", Bilalova ilustracija "Plava krv" (Bleu sang, akrilik i pastel, 90 x 63 cm, 1994) prodata se za 176.900 evra, postavivši svetski rekord za rad jednog strip autora.

BIBLIOGRAFIJA

 

 

 

LA CROISIÈRES DES OUBLIÉS

Scenario Pierre Christin

1975, Dargaud

 

L'APPEL DES ÉTOILES

Scenario Enki Bilal

1975, Minoustchine

 

LE VAISSEAU DE PIERRE

Scenario Pierre Christin

1976, Dargaud

 

LA VILLE QUI N'EXISTAIT PAS

Scenario Pierre Christin

1977, Dargaud

 

MÉMOIRES D'OUTRE-ESPACE

Scenario Enki Bilal

(Zbirka kratkih stripova 1974-1977)

1978, Dargaud

 

EXTERMINATEUR 17

Scenario Jean-Pierre Dionnet

1979, Les Humanoïdes Associés

 

LES PHALANGES DE L'ORDRE NOIR

Scenario Pierre Christin

1979, Dargaud

 

LA FOIRE AUX IMMORTELS

Scenario Enki Bilal

1980, Dargaud

 

CRUX UNIVERSALIS

Scenario Pierre Christin

1982, Les Humanoïdes Associés

 

DIE MAUER

(porfolio)

1982, Futuropolis

 

LE BOL MAUDIT

Scenario Enki Bilal

(L'appel des étoiles pod novim imenom)

1982, Futuropolis

 

PARTIE DE CHASSE

Scenario Pierre Christin

1983, Dargaud

 

IMAGES POUR UN FILM

Koautor Jean-Marc Thévenet

1983, Dargaud

 

LOS ANGELES - L'ÉTOILE OUBLIÉE DE LAURIE BLOOM

Scenario Pierre Christin

1984, Autrement

 

GRANGE BLEUE

Kolektivni album, koautori Jacques Tardi i Georges Pichard

Scenario Dominique Grange

1985, Futuropolis

 

LA FEMME PIÈGE

Scenario Enki Bilal

1986, Dargaud

 

L'ÉTAT DES STOCKS

1986, Futuropolis

 

HORS JEU

Koautor Patrick Cauvin

1987, Autrement

 

COEURS SANGLANTS ET AUTRES FAITS DIVERS

Scenario Pierre Christin

1989, Autrement

 

FROID ÉQUATEUR

Scenario de Enki Bilal

1992, Les Humanoïdes Associés

 

BLEU SANG

Scenario Enki Bilal

1994, Editions Christian Desbois

 

LA TRILOGIE NIKOPOL

Scenario Enki Bilal

1995, Les Humanoïdes Associés

 

TYKHO MOON - LIVRE D'UN FILM

1996, Editions Christian Desbois

 

MÉMOIRES D'AUTRES TEMPS

Scenario Enki Bilal

(Zbirka kratkih stripova 1971-1981)

1996, Les Humanoïdes Associés

 

LE SOMMEIL DU MONSTRE

Scenario Enki Bilal

1998, Les Humanoïdes Associés

 

VISIONI DI FINE MILLENO

1998, Hazard

 

L'ÉTAT DES STOCKS

1999, Les Humanoïdes Associés

 

MAGMA

2000, Museo Diego Aragon Pignatelli Naples

 

UN SIÈCLE D'AMOUR

Koautor Dan Franck

2000, Fayard

 

enkibilalandeuxmilleun

Yann Moulier Boutang

2001, Editions Christian Desbois

 

LE SARCOPHAGE

Pierre Christin

2001, Dargaud

 

TRENTE-DEUX DÉCEMBRE

Scenario Enki Bilal

2002, Les Humanoïdes associés

 

RENDEZ VOUS À PARIS

Scenario Enki Bilal

2006, Casterman

 

QUATRE

Scenario Enki Bilal

2007, Casterman

 

TRILOGIE SOMMEIL DU MONSTRE

Scenario Enki Bilal

2007, Casterman