Buka i bes nedolazeće budućnosti

objavljeno .

“… Istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“ ~ Borislav Pekić (“Atlantida naših nada”)

PRIKAZ  30 februar FOTKA

*

Godine 1996. NBC počeo da emituje sitkom “Treći kamen od Sunca” koji je najavljen kao serijal SF-žanra. Zaplet se vrteo oko četiri vanzemaljska bića koja su, preuzevši ljudska obličja došla na Zemlju, za njih beznačajnu planetu Sunčevog sistema, kako bi proučili ljudsku vrstu i njen način života. Međutim, serija je prevashodno bila komedija i to zanimljiv hibrid komedije naravi i komedije situacije, jer je humor bio baziran na činjenici da oni, iz straha da ne budu otkriveni, na artificijelan način podražavaju ponašanje ljudi i zapadaju u urnebesne situacije, ali je SF okvir bio od presudnog značaja. Naime, iako život na Zemlji u mnogim svojim aspektima zalazi duboko na teritoriju apsurda, mi Zemljani njega sagledavamo kao datu, naučenu i prihvaćenu realnost. Da bi se njegove bizarne strane mogle dovesti u pitanje i izvrgnuti ruglu, bilo je neophodno uvesti bića kojima je takav život kakav mi poznajemo i vodimo kao normalan – nov, stran, i tu da bi bio proučen i naučen. Stvari kreću naopako kada im se taj naš nesavršeni život i ta naša beznačajna planeta svide…

U svom drugom romanu, “30. februar”, autorka Jelena Đurović koristi SF na sličan način, ali polazi od osnovne premise da je za izvesna vanzemaljska bića planeta Zemlja od vitalnog značaja te da joj, u tom smislu, prilaze daleko ozbiljnije i sa konkretnim ciljem, ali fer i pošteno. I tu čine tragičku grešku, jer – mi, danas i ovde, ne vodimo život prožet tim osobinama. A opet, kao i ljudi koje su Solomoni u “Trećem kamenu” vrlo dobro shvatili, prihvatamo to kao dato, normalno i prihvaćeno. I u tome je naša tragička greška. A naša i njihova greška, nažalost, nisu dva minusa koja čine plus već – smak sveta.

Smestivši radnju u Beograd danas i prepustivši je u ruke dvojici mladića i dvojici devojaka na pragu tridesetih, spisateljica nas vešto uvodi u svet koji, nažalost, veoma dobro poznajemo; kako iz javnog tako i iz svakodnevnog života. Četvoro junaka predstavnici su, manje-više, svih dobro poznatih tipova te generacije u savremenoj nam prestonici: povratnik iz inostranstva, večiti student, sponzoruša, gej koji smišlja kako i da li da se outuje , sveznajući a nezaposleni intelektualac, šankerka iz predgrađa koja teži da se probije u svetu mode, poslovna žena na putu ka vrhu korporativne realnosti daleko od realnosti, rob mladalačke zaljubljenosti koju nikada nije prevazišao. Ljudi koji pokušavaju da žive kako je najbolje moguće u Srbiji razapetoj između prevaziđenog juče i nedosegnutog sutra, na razmeđi zaboravljenih tradicionalnih i još nenaučenih vrednosti novog doba; u Srbiji zbunjenoj, rastrzanoj, dezorijentisanoj, a previše gordoj da to prizna. U Srbiji u kojoj je normalan privatan život i normalno poslovanje SF, ništa osim smaka sveta ni ne može da se očekuje. Četvoro ljudi se susreće po povratku jednog od njih iz inostranstva i počinje da pokušava da vodi svoje živote ka, po njihovom mišljenju, boljoj budućnosti.

Ta linija radnje prepliće se sa drugom, čije je uvođenje odlično smišljena ideja: ne samo da bi ova prva imala kontraradnju, već i da bi se metafora društva koje nezaustavljivo srlja u propast mogla zaokružiti i postati sveobuhvatnija.

Bića iz galaksije Zeta Reticuli, otkrivaju da Zemlja poseduje resurs neophodan za opstanak njihovog sveta i odlučuju da se obrate za pomoć. Međutim, vođenje poslovnih pregovora, sklapanje poslova, business etika i ostali pojmovi tipični za razvijeni kapitalizam, ne funkcionišu i u sistemu prvobitne akumulacije kapitala savremenog srpskog društva. Poslovni sporazum koji je mogao biti povoljan za obe strane kreće pogrešnim putem i postaje neminovno poguban – takođe po obe strane.

Vešto vodeći priču kroz dos pasosovske epizode, spisateljica promišlja radnju izrazito kinematografski i daruje romanu veoma filmičnu strukturu (potencijal koji bi bilo šteta ne iskoristiti, mada je upitno koliko bi za tako nešto kod nas postojalo interesovanje), a fragmentarnom naracijom toka svesti pruža nam uvid u razmišljanja glavnih junaka, kako zemaljskog tako i vanzemaljskog sveta i, odbacujući sveznajućeg naratora, stvara diskontinuitet u pripovedanju kojim gradi napetost i čini roman uzbudljivim do samog kraja. Vešto odabran naslov doprinosi dramatici jer čitaoca navodi na pomisao da ključ leži u okvirima SF žanra te on i očekuje dolazak tog datuma, čime preokret postaje još uzbudljiviji. Kada je o samoj formi reč, zanimljivo je da i zemaljski i vanzemaljski moćnici ostaju u trećem licu – čujemo njihove reči ali ne i njihove misli, vidimo njihova (ne)dela ali ne saznajemo njihova osećanja. O njima se priča, oni progovaraju, ali njihovom unutarnjem svetu nemamo pristup. Unutarnji život pijuna nam je otvorena knjiga. Unutarnji život velikih igrača, ostaje obavijen velom tajne. Pijuni, u jednom trenutku, ipak shvataju šta se dešava, ali niti šta mogu da učine niti za to ima vremena. Čitalac „čita“ onoga kome i sâm pripada; druga strana je nesaglediva, nedodirljiva i njenim razmišljanjima nema pristup, mada bi već postojeća rašomonijada tek sa njima dosegla epske razmere.

Likovi koji, zapravo, predstavljaju tipove, neminovno pate od slabosti da su papirnati, dvodimenzionalni i nepotpuno razrađeni, te se čitalac nedovoljno vezuje za njih (osim ukoliko kroz njih ne prepozna ljude oko sebe što, svakako, menja perspektivu), ali s obzirom na to da su upotrebljeni kako bi se kroz njih kritici izložio svaki segment društva, oni odlično funkcionišu.

A te kritike ne biva pošteđena gotovo nijedna sfera „urbane“ Srbije danas: od porodičnog života i generacijskog jaza, preko medija, modne scene, infrastrukture, društvenog života mladih, stvaranja ličnog kroz korporativni identitet, muško-ženskih odnosa, i svega ostalog što čini jedno društvo takvim kakvo je, a sve nenametljivo, kroz detalje i komentare inkorporirane u tok tamo gde je to potrebno, u meri u kojoj je potrebno da ne „bode oči“, a da bude jasno.

To „sve što čini jedno društvo“ bilo bi nepotpuno bez sfere politike, pogotovo ako je „to jedno društvo“ ispolitizovano do te mere da ga je nemoguće van nje uopšte i sagledavati. Upravo tu treba tražiti osnovni razlog za posezanje za SF-om. Progovoriti o političkoj stvarnosti kroz bilo koju umetnost, dovodi delo u opasnost da bude porinuto u dnevnopolitički otpad na najdirektiniji način, da zauzme stranu i progovori „za“ i „protiv“. Autorka uspeva vešto da izbegne tu zamku: u romanu „30. februar“, srpsko-crnogorski političari se ne suprotstavljaju ni jedni drugima međusobno, niti bilo kome od svojih bližih i daljih suseda. Stavivši ih u poziciju da posao sklapaju sa bićima van ove galaksije, spisateljica daje bolji i precizniji opis nego što bi inače bilo moguće. Ovim putem, izmestivši ih iz okvira aktuelnosti koje bi, hteli ne hteli, morale da budu na neki način u izvesnoj meri jasno definisane političkim odnosima i scenom bilo same zemlje ili regiona, političari nisu neki određeni političari, već postaju paradigma načina vođenja politike i sklapanja poslova „u nas“, i to ne samo u zemlji i van zemlje, već i van Zemlje. A revolt protiv toga stiže prekasno: vanzemaljci reaguju odmah, oštro i beskompromisno, ali im u borbi protiv srpskog poslovanja nema spasa. Kao ni nama samima od nas samih.

Kao roman o nama i kraju sveta koji poznajemo, a koji smo sami izazvali, „30. februar“ Jelene Đurović knjiga je koja se čita na više različitih nivoa: kao lako štivo sa prepoznatljivom ekipom iz urbanog okruženja, kao napet triler, kao politička metafora naših aktuelnosti, kao scenario u razvoju, ili kao sve to odjednom. A spisateljici namće breme očekivanja. Ukoliko se bude upustila u građenje kompleksnije strukture, psihološki razrađenijih likova i obradu izazovnije teme, možemo se nadati da će sadašnje slabosti biti iskorištene kao građa za napredovanje ka razradi vrlina koje će iznedriti još zrelije i ozbiljnije delo.

Vesna Radovanović