INTERVJU Elizabet Mun

objavljeno .

INTERVJU Elizabet Mun fotka

Povod za razgovor sa Elizabetom Mun, velikim američkim romanopiscem, nije bio obične prirode. Uskoro će se u Srbiji pojaviti njen roman ’Brzina mraka’ koji je 2004. godine dobio prestižnu američku nagradu čitalaca – Nebulu, a ujedno bio i u poslednjem krugu trke za Artur Klar Avards. No, nije ni samo ovo razlog za razgovor sa njom. Čitaoci u Srbiji imali su povlasticu da sama autorka učestvuje aktivno u stvaranju izdanja na srpskom jeziku ovog čudesnog romana. S obzirom na to da roman govori o velikom socijalnom tabuu i da prikazuje svet iz očiju jednog autiste, Elizabeta Mun je uradila sve što je bilo u njenoj moći da se igre rečima i čudesna poigravanja sa bukvalnim i prenesenim značenjima prenesu na srpski jezik.

Elizabeta Mun je rođena 7. marta 1945. godine. Potiče iz porodice koja se ubrzo raspala, tako da je odrasla uz majku. Studirala je istoriju, matematiku i računarstvo, i biologiju. Pošto je diplomirala na biologiji, pristupila je američkoj vojsci. 1969. godine, udala se za kolegu iz vojske i 1979. sa njim se preselila u Ostin, u kome i dan danas živi. 1983. godine dobila je jedino dete, Majkla. Bavila se svakakvim poslovima, od onih na kojima je radila kao tehnički crtač ili crtač znakova na putu, do onih na računarima u vojci i pisanja. Bavi se i veoma neobičnim hobijima i iako ima 61 godinu i dalje na sebi nosi uboje od mačevanja, svoje velike strasti.

Elizabeta Mun ima bogatu i impresivnu bibliografiju:

VATTA'S WAR:

Trading in Danger

Marque and Reprisal

Engaging the Enemy

 

Remnant Population

THE SERRANO LEGACY:

Hunting Party

Sporting Chance
Winning Colors
Once a Hero
Rules of Engagement
Change of Command
Against the Odds

PLANET PIRATES (sa En Mekafri i Džodi Lin Naj):

Sassinak
Generation Warriors

Death of Sleep

THE DEED OF PAKSENARRION:
Sheepfarmer's Daughter
Divided Allegiance
Oath of Gold

THE LEGACY OF GIRD:
Surrender None
Liar's Oath

Kako ste počeli sa pisanjem romana? Šta vas je u samom početku nadahnulo da počnete da pišete i da pripovedate te čudne i lepe priče?

1. Kao dete sam počela da pišem beletristiku i poeziju. Veoma dugo nisam ni pokušala da pišem romane, jer mi je bilo rečeno da je za početak neophodno pisanje kratkih priča, a znala sam da moje nisu baš nešto. Kako se čini, neki ljudi su rođeni pisci romana – duža forma nam je u samom ustrojstvu – i ja sam jedna od njih.

  1. Kako izgleda proces stvaranja vaše priče? Da li mnogo istražujete? Kako povezujete fikciju sa pravim životom i naučnim činjenicama?

2. Najčešće pisanje počinje od ideje koja povezuje junaka sa okolnostima. Ponekad je sve to jednostavno, kao kada mi na pamet padne neki zanimljivi junak koji prosto vapi za knjigom, ali opet, koreni nekih knjiga su mi nejasni. Kako se knjiga razvija, sve je više i više ideja, kao opiljaka na magnetu.

Istražujem za svaku knjigu, ali koliko opet zavisi od nje same. Za ’Brzinu mraka’, imala sam već dovoljno podataka o autizmu, zato što mi je sin autista. Dok sam radila sa njim, sve vreme sam pratila šta je novo na poljima vezanim za autizam. Potom, dok sam pisala knjigu, pretplatila sam se na dodatni časopis (Nature Neuroscinece), da se ne bi slučajno dogodilo da istraživanje iz pravog života nadvlada samu priču.

Sam proces je podeljen na ranu fazu (prvih nekoliko poglavlja), u kojoj još uvek napipavam put do junaka i knjige, iščitavajući ono što mi se učini kao potrebno, praveći beleške, potom na srednju fazu (samo suvo pisanje, najmanje pet dana u nedelji), i na poslednju fazu (koja uključuje kraj knjige, dorade, čitanja drugih ljudi i njihove komentare, izmene po tim komentarima, itd.).

  1. Imate li omiljeni žanr? Šta mislite o podeli beletristike na mejnstim i slipstrim?

3. Nemam ga. Uživam u misterijama, naučnoj fantastici, fantaziju, a i u mejnstrim žanrovima. Više volim da beletristiku posmatram kao celinu, bez te podele.

  1. Vaš roman ’Brzina mraka’ dobio je prestižnu nagradu Nebula i bio je u samom finalu Arthur Clarke Awarda. Kako je počelo pisanje tog romana? Da li vam je bilo možda teško da ga napišete?

4. Mnogo toga je uticalo na pisanje ove priče, a ne samo to što imamo autistično dete. Čitala sam knjige o neurologiji i kulturi Olivera Saksa, i sasvim je sigurno da je na mene uticala i njegova knjiga o kulturi gluvih u SAD. Bilo je rasprava u ovoj zemlji oko toga koliko je zapravo potrebno prilagođavanja za ometene (sve tipove) u zgradama, na radnim mestima – to je takođe uticalo na mene.

Bilo je teško pisati, jer je trebalo održati tačku gledišta – u glavi i u postavci razmišljanja – autističnog čoveka koji je terao ovoliko stariju ženu da se usredsredi na svaku božju reč. Zanemarimo li ovaj roman, navikla sam da pripovedam u trećem licu, perfektu (standardnom vremenu za pripovedanje) i u bezličnom prezentu.

  1. Šta vam je bilo misao vodilja dok ste pisali ’Brzinu mraka’? Možemo li i smemo li da kažemo da je ovo roman sa srećnim krajem?

5. Dok sam pisala, vodila me je želja da što vernije predstavim ovog junaka. I zaista mislim da kraj više zahteva razmišljanje nego što je srećan.

  1. Vodeći motiv ovog romana je pitanje kolika je i postoji li brzina mraka. Zašto ste izabrali da baš ovo neobično i često metaforično pitanje darujete junaku romana, Luu Arendejlu?

6. Samo pitanje je postavio naš sin. Godinama sam ga podučavala kod kuće, jer lokalne škole nisu znale kako da rade sa njim. Kada smo obrađivali nauku, jednog dana je rekao: „Ako je brzina svetlosti 300000 kilometara u sekundi, kolika je onda brzina mraka?“ Dok smo razgovarali o tome, i dok je on uporno tvrdio da mora biti da je mrak brži od svetlosti jer je tu pre nje, sinulo mi je da je ovo odlična metafora i za još mnogo štošta. U tom trenu nisam imala knjigu za koju bih vezala ovo, ali kasnije, kada je Lu stvoren, savršeno se uklopilo.

  1. Da li je ’Brzina mraka’ zaista samo naučna fantastika ili je ona samo ruho ispod koga se krije veoma ozbiljna socijalna rasprava o predrasudama? Zašto se se odlučili za to da ispričate ovu priču u okviru naučne fantastike?

7. Bilo kakva naučna fantastika može da se iskoristi kao sredstvo za ozbiljnu socijalnu raspravu – i mnoge od knjiga naučne fantastike baš su to i uradile. Ne gubi se ni najmanje na žanrovskom zato što se pri tom komentariše i društvo. Po meni, naučna fantastika je idealan način da se čitaoci izlože onom ’drugom’ – zbog mnogih vrednosti tog ’drugog’. U SAD, ’Brzina mraka’ je na početku prodavana kao mejnstrim, a potom kao naučna fantastika. Jednostavno, dopada se i mejnstrim čitaocima koji ne vole naučnu fantastiku, a i onima koji je vole. (Mislim da to znači da je ta podela pogrešna.)

 

  1. Vi ste takođe pisali i fantazi serijale. Možete li nam reći nešto o tim romanima, jer nisu još uvek objavljeni u Srbiji i Crnoj Gori?

8. ’The Deed of Paksenarrion’, prvobitno objavljen kao tri odvojena romana (’Sheepfarmer's Daughter’, ’Divided Allegiance’ i ’Oath of Gold’), priča je o seljančici koja sanja da postane heroj i zbog toga beži da bi se priključila družini plaćenika. Ona zaista na kraju postaje herojina iz legende, ali put ka veličini je košta mnogo više nego što je zamišljala kao devojčica. Ona mora da osvoji i svoje vrline i da pokori svoje slabosti.

The Legacy of Gird, prvobitno objavljen kao dva odvojena romana (’Surrender None’ i ’Liar's Oath’), postavljen je u isti svet, ali vekovima ranije: "Sveti Gird" iz ’Paksenarrion's day’, rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici na velikom gospodarskom imanju. „Gospodari magovi“, osvajači sa juga, poseduju prirodnu magijsku sposobnost i koriste je da bi ugnjetavali poraženi narod. Okolnosti postaju sve gore kada mladi gospodar mag zauzme svoje mesto; Gird u jednom trenu izvede malu zaveru i pobegne sa samo dvoje od svoje dece. Potom on vodi seljačku bunu koja na kraju svrgne vladavinu onih koji su rođeni kao magovi. On pokušava da ustanovi vladavinu prava, zakona koji bi za sve bio jednak i pravedan, ali to je veoma teško. Kada umire, samo nekolicina veruje u to da je moguć dugotrajan mir između seljaka i magova. Girdov pomoćnik, Luap, vodi mnoge od magova na daleki zapad, da bi osnovali sopstveno društvo, ali on nema Girdovu mudrost i sve polazi po zlu. Treća knjiga pripada ovom ciklusu, ali još uvek nisam pronašla vremena da je napišem.

Nisam sigurna da li bi ovo moglo biti klasifikovano kao epska fantastika. Lično mislim da jeste, ali neki se ne bi složili sa mnom.

  1. Postoji li razlika u pisanju naučne fantastike i fantazija? Koje je od ta dva zahtevnije, možda teže da se napiše... veći izazov?

9. Ne mogu da komentarišem to kako se drugi pisci osećaju kada je posredi pisanje naučne fantastike ili fantazija. Za mene, i jedno i drugo je zahtevno, ali na različite načine. Mislim da mi naučna fantastika više ide ’iz glave’, a fantazi više ’iz srca’ – ali naravno, i glava i srce učestvuju u pisanju oba.

  1. Sarađivali ste sa En Mekafri i Džodi Lin Naj na serijalu ’Planet Pirates’. Kako je izgledala ova saradnja? Da li je teže za autora kada treba da priča priču sa još nekim?

10. Bilo je zabavno sarađivati sa njima, ali takođe i zapetljano pošto su sve tri knjige ’Planet Pirates’ okvirno morale da se uklope. Mnogo toga sam naučila od En – veoma nadarenog pripovedača, kao što svi znamo, ali na kraju, više volim da stvaram u okvirima sopstvenih svetova.

  1. Možete li nam reći nešto o svom poslednjem, još uvek neobjavljenom romanu ’Engaging the Enemy’?

11. ’Engaging the Enemy’ je treća po redu knjiga iz serijala ’Vatta's War’ (može se dogoditi da bude već u knjižarama kada budete čitali ovo). Neću vam nešto posebno otkrivati detalje o ovoj knjizi, posredi je roman ’šarka’, kao što su i uvek oni središnji nastavci u nekom serijalu, one tačke prevrata. Teško je o njima i razgovarati bez onog šta je bilo pre i šta će biti posle (kao i kod trećine jednotomnog romana). Ako je posmatramo u okviru celine, ovo je priča o velikoj, moćnoj i bogatoj porodici, skrhanoj ratom i drugim nevoljama, koja se posle propasti donekle oporavlja. Vate su vladale trgovinom u svemiru u svom delu nastanjene galaksije: većina njihovih svemirskih brodova bili su teretnjaci, ali takođe su držali i druge poslove u vezi sa ovim. Kaj Vata, glavna junakinja, ćerka je jednog od korporacijskih šefova. Ona se pobuni protiv ’dosadnog’ života u trgovini i upisuje svemirsku akademiju na svojoj planeti – ali nešto pred diplomiranje biva izbačena. Njena rođaka Stela je ćerka samog CEO, mlada žena koja je proglašena za najlepšu u porodici i kojoj uspeh večito zavisi od izgleda.

Posle ubistva njihovih roditelja (i rođaka), Kaj i Stela prevazilaze međusobne razlike koje traju još od detinjstva da bi zajedno radile, udružene sa svojom ujnom Grejs. (Volim da pišem o čvrstim, pametnim, starim damama – a Grejs je sve to. Ona ima ogromno iskustvo u tajnim operacijama.) Posle propasti, njih tri počinju ponovnu izgradnju porodice Vata, svaka na svoj način. U prvoj knjizi, ’Trading in Danger’, Kaj je bila usredsređena na svoje lične promašaje (izbacivanje sa Akademije, neuzvraćenu ljubav), ali prvi vesnici oluje koja se sprema teraju je da se suoči sa drugim pretnjama. U drugoj knjizi, ’Marque and Reprisal’, strašna olujina pogađa njenu porodicu – ona gubi roditelje i sve rođake, porodičnu kuću, sedište korporacije i gubi izvore od kojih je zavisila čitav svoj život. Ona i Stela se sastaju i počinju da se rvu s problemima. ’Engaging the Enemy’ ponovo izbacuje na površinu njihove stare razmirice, iako se sučeljavaju sa opasnošću i izolacijom. Obe donose pogrešne odluke koje mogu biti kobne; svaka od njih vidi onu drugu, na neko vreme, kao neprijatelja pored onog spoljnog. Knjiga koju upravo završavam, koja još uvek nema naslov, prikazuje njihovo prevazilaženje prethodnih pogreški i nudi prvu nadu u uspeh, ali to još nije sigurno. Petim delom biće završena cela priča.

  1. I za kraj, imate li reč-dve saveta za pisce početnike? Za čim bi trebalo da se povodi osoba koja želi da postane dobar pripovedač?

Rekla bih im, slušajte što više možete dobrih pripovedača. Imala sam sreću da sam odrasla u vremenu pre nego što je televizija zavladala u domovima, tako da sam slušala starije dok pričaju i osetila sam ono šta znači prava priča. Starac i starica koji pričaju svoje priče odličan su izvor. Slušajte ih. Posmatrajte njihovu gestikulaciju, pamtite ton glasa, rečenice koje biraju. Televizija i filmovi (čak i radio) oduzimaju ukus jeziku, zbog njih postaje bljutav. Dobro pisanje nije takvo. So i začini su u govornom jeziku i prirodni ritmovi nalaze se kod onih ljudi koji su pričali priče oko štednjaka, u kuhinji, dok su se odmarali pod drevećem posle kosidbe, i dok su radili.