INTERVJU Tom Sipi

objavljeno .

INTERVJU Tom Sipi fotka

Tom Šipi, profesor na univerzitetu Sent Luis u SAD, je proučavalac i tumač srednjevekovne književnosti, posebno najranijeg anglo-saksonskog stvaralaštva, kao i savremenog fentezija i naučne fantastike. Poput Ronalda Tolkina, pohađao je školu 'King Edvard' u Birmingemu, igrao je u ragbi u nekadašnjem Tolkinovom timu, sedam godina je predavao staroengleski jezik na koledžu Sent Džon, preklopivši se na godinu dana sa Tolkinom, i nasledio je njegovo nameštenje na katedri za engleski jezik u Lidsu. Trenutno je urednik časopisa 'Studies in Medievelism’ i upravo je izdao svoju novi zbirku eseja pod naslovom 'The Shadow-walkers; Jacob Grimm's mythology of the monstrous'. Sarađivao je sa Hari Harisonom na dve naučno-fantastične trilogije, na delovima "West of Eden" i "Hammer and the Cross". Takođe, autor je dve veoma značajne knjige kada govorimo o tumačenju Tolkinovog dela ’The Road to Middle-Earth’ i ’JRR Tolkien: Author of the Century’.

  1. Jednom ste rekli da se dobro podučavanje ne meri brojem diploma koje izbacite ili čak ni onim koliko vas povremeno učenici visoko ocene. Kada isključimo sve savremene nesofisticirane načine vrednovanja obrazovanja, šta zapravo znači biti dobar predavač? Da li biste mogli da definišete 'dobro podučavanje' iz sopstvenog iskustva?

Nisam baš siguran da mogu da dam definiciju dobrog predavača ali mogu da ukažem na neke uobičajene pogreške kada govorimo o tome - predavač uvek zna više o temi o kojoj podučava nego oni koje podučava. Nevolja je u tome što predavači teže da ovo generalizuju i misle da uvek znaju više od bilo koga o bilo čemu. Ja se borim protiv toga tako što puštam moje studente da mi pričaju o stvarima o kojima ONI više znaju od mene – TV, filmovi, pop kultura. I uvek se trudim da povežem ono što proučavamo sa nečim što je njima već poznato. To su moje dve osnovne preporuke.

  1. Uređivali ste The Oxford Book of Science Fiction Stories i The Oxford Book of Fantasy Stories. Da li vam se dešavalo u procesu selekcije da ne možete da „povučete crtu” između ova dva žanra. Drugim rečima, ima li tu radova za koje mislite da niste u mogućnosti da klasifikujete kao čistu naučnu fantastiku ili fentezi? Postoji li jasna granica?

Generalno, razlika je u tome što naučna fantastika govori o stvarima koje trenutno ne postoje, ali za koje nismo sigurni da neće biti moguće, dok fentezi govori o stvarima za koje znamo da nisu moguće (bar ne u okviru našeg trenutnog pogleda na svet). Granica, poput svih takvih graničnih linija, malčice je nesigurna. U OBSF Stories obazrivo sam ubacio jednu priču koja je nalikovala na fentezi (ali lično sam mislio da nije), ali, takođe, i jednu koja je nalikovala na naučnu fantastiku (a opet, mislio sam da nije). Pitanje: šta su od ta dva?

  1. Opšteprihvaćeno stanovište je da je Tolkin izvšio ključni uticaj na modernu epsku fantastiku. Postoji li u naučnoj fantastici pisac koji je slično uticao na modernu naučnu fantastiku? Koji je autor, po vašem mišljenju, najviše doprineo razvoju žanra naučne fantastike?

Ne mislim da je kod naučne fantastike bio takav slučaj. Ona je bila ukorenjena mnogo šire, kao fenomen. Naravno, ogroman poticaj je dobila od H. Dž. Velsa.

  1. Predavali ste na istom univerzitetima na kojima je i Tolkin, Oksford i Lids. Da li se odnos prema njegovim popularnim delima u tamošnjim akademskim krugovima makar malo razlikuje od onog u drugim književnim strukturama, s obzirom na to da je tamo ostavio lični pečat? Da li je to na ovim ustanovama možda donelo malo više poštovanja, mali pomak ka tome da se Srednja zemlja posmatra malo ozbiljnije?

Odgovor je jednostavan! Ne. Štaviše, mislim da su oni JOŠ VIŠE neprijateljski raspoloženi od ostalih. Nabavio sam bronzanu ploču da bi je postavili na zid Fakulteta za engleski jezik u Lidsu, ali mislim da su je bacili. Verovatno su bacili i njegovu sliku iz mladićkih dana koju sam tamo držao na kaminu.

  1. Da li je Kristofer Tolkin izdavanjem knjiga Istorije Srednje zemlje izazvao ikakav efekt u zvaničnom kritičkom pogledu na Tolkinovo delo kao celinu?

Ne toliko koliko bi možda želeli. S jedne strane, one su dale mnogo materijala ljubiteljima, proučavaocima vilovnjačkih jezika i slično, dok se sa druge strane našlo dosta kritičara koji su reklu da je to bilo prilično nepotrebno, da je Tolkina prikazalo u lošem svetlu, itd.

  1. Podelom pseudoistorijskih izvora na vilovnjačke, ljudske i mešane, ljudsko-vilovnjačke, Tolkin je simulirao nekoliko različitih pogleda na događaje koji čine ovu istoriju. Na nesreću, mnogi čitaoci nisu upoznati sa činjenicom da je Silmarilion iz 1977. pretežno baziran na vilovnjačkim izvorima, i da postoji i druga strana ove cele priče. Možemo li, zbog ovoga, da govorimo o njemu kao o vesniku postmodernizma, pošto ovde imamo veoma ozbiljnu simulaciju svetske istorije?

Siguran sam da bi bi Tolkin MRZEO da bude opisan kao postmodernista u bilo kom pogledu. Ali, ovakvo vaše viđenje je veoma ozbiljno dao i Gergej Nađ (Gergely Nagy) u svom izlaganju u „Tolkien the Medievalist”, Chance, Jane (Edt), Sep 2002, Taylor & Francis Ltd., (ISBN: 0415289440).

  1. Tolkin je u svom pismu sinu jednom rekao: „...iako je Postanje od nas odvojeno nebrojenim tužnim generacijama posle Pada čovečijeg, sigurno je da je Raja bilo na ovoj nesrećnoj zemlji. Svi mi žudimo za njim i stalno vidimo njegove odsjaje: cela naša priroda, njen najbolji i najmanje ukaljan, najnežniji i najljudskiji deo, još uvek je prožet osećanjem 'izgnanstva'.” (Humphrey Carpenter, The Letters of J. R. R. Tolkien, Houghton Mifflin Company, Boston, 1981, 110 p, letter no. 96) Smatrate li da je svoju inspiraciju za priču o nama i smrti našao u svom osećanju „izgnanstva”, iako je Karpenter u Tolkinovoj biografiji naveo da je to bila želja da napiše istoriju za svoje jezike?

Da, mislim da ste u pravu. Jedna od mnogih Tolkinovih sumnji (nesigurnosti?) bila je da je on duboko težio ka Drugom Svetu (videti The Lost Road and Other Writings - The History of Middle-Earth, Vol. 5), ali istovremeno nije želeo da napusti ovaj ovde. Jedan od vilovnjaka (Haldir, prim. prev.) se pita, u sumnji, ima li drveća malorna u Neumirućim zemljama. I ako nema....

  1. Da li ste upoznati sa filozofskom i epskom poemom „Luča Mikrokozma” našeg pisca i mislioca Petra Petrovića Njegoša? Često je koristimo u našim tumačenjima Tolkinovog dela, pored Miltonovog „Izgubljenog raja”, da bi razjasnili ontologiju Melkorovog zla i kvarenja – Melkorov pad. Možete li nam reći kako vi sagledavate problem njegovog zla i iskvarenosti? Kako se to po vama dogodilo? Da li je stvoren zao ili je zao postao kasnije?

Na žalost, ne poznajem Njegoševu poemu. U jedno sam siguran, a to je da Tolkin NIJE nameravao da nagovesti da su Melkor ili iko/išta drugo stvorni zli. To kaže i sam Gandalf, kada govori o Sauronu.

  1. Ne možemo da izbegnemo da pomenemo mistični tekst „Notion Club Papers”. Jedan od glavnih likova, Alvin Lodam, „seća” se nekoliko čudnih, a opet nekako njemu poznatih jezika. Kasnije otkrivamo da je jedan od njih adunaički, jezik davno potonulog Numenora. On kaže da Alvin nije reinkarniran Aelfin i u svojoj skici „Razgovor Manvea i Erua” objašnjava svoj koncept vilovnjačkog otelotvorenja. Možemo li reći da je Tolkin verovao u genetičko sećanje?

Mislim da verovatno jeste. Izvesno je da je imao snažno izgrađen stav o tome šta proističe od života na zemlji, korišćenja njene vode i vazduha, uzimanja njenih plodova. Smatrao je da ovo stvara vezu na neki tajanstven, a opet i fizički način – možda čak i takvu kao što je sećanje.

10. Iako je Tolkin uvek isticao da posvećeni rimokatolik i često je od strane kritike i optuživan zbog religijskih koncepata u svojim delima, on je u svoj svet upleo konstantno osećanje gubitka, laganog, ali neizbežnog propadanja u svakom pogledu. Štaviše, osnovna tema njegovog univerzuma je misterija Smrti. Zar se od knjige „optuživane” da je pod snažnim uticajem rimokatolicizma ne bi pre moglo očekivati osećanje nade i iskupljenja i radost ponovnog rođenja nego skoro strah od misterije Smrti?

A zar to nisu dve strane iste stvari? Radost i nada ne bi bili toliko veliki bez straha i sumnje.

  1. Ako je jedna od Tolkinovih namera bila da napiše neku vrstu modernizovanog srednjovekovnog epa o svetu u drugačijem imaginativnom okruženju, može li se to porediti po strukturi, herojima i neprijateljima sa srednjovekovnom epikom ovog sveta?

Ne preterano, iako, naravno, postoje sličnosti. Ali, u neku ruku, ovo je više romansa nego epika. Ja bih ga opisao nemačkim izrazom kao Maerchenepos, bajkoviti ep.

  1. Među gresima koje moderni književni kritičari stavljaju na svoju listu „Zašto je GP bljak?”, nalazi se i onaj koji kaže da ovo delo nije nalik pravom životu ili, kao što je to Patrik Keri rekao, „...knjiga o kojoj govorimo je duga oko pola miliona reči, a ne uključuje priču o velikoj lovi ili seksu, eksplicitno ili drugačije... a kamoli o kanibalizmu, serijskim ubistvima, sado-mazohizmu ili advokatima.” (Patrick Curry: Defending Middle-earth, Houghton Mifflin Company, 2004, p. 3) Jesu li ti elementi stvarno neophodni da bi se nešto zvalo i proučavalo kao „literatura”? Do kog nivoa je prisustvo mnogo hvaljene „religije, filozofije, politike i upražnjavanja seksualnih odnosa” zajednički imenitelj srednjevekovne epske književnosti?

Prvo pitanje: pa, naravno da oni nisu neophodni. Patrik ukazuje na to da su ideje kao ta bile iznešene neverovatno ozbiljno od strane veoma poznatih kritičara. Edmund Vilson je rekao da je Tolkin inferiorniji od Džemsa Brenč Kabla, jer je potonji mnogo „ozbiljniji”. U stvari, Kabl pati od jednostavnog tinejdžerskog humora vezanog za seks. Filip Tojnbi smatrao je da književnost treba da govori o neobičnim (možda pre bizarnim ili uvrnutim) stvarima, kao što su incest i oronule vojvode, i neobičnim mestima: opet, seks-i-šminkeraj. To je „pravi život” samo za predokone, nezainteresovane anglo-američke privilegovane klase. Ali meni ne izgleda da srednjovekovna epika govori o tim stvarima, već o samospoznaji, kako neko postaje heroj/herojina i stiče sebi ime i večitu slavu.

13. Kakvo je vaše mišljenje o postojećoj podeli na takozvanu „slipstrim” i „mejnstrim” književnost? Ko je najljući čuvar te tanke crvene linije, „mejnstrim” pisci ili kritičari?

I jedni i drugi, mislim. Obe grupe se osećaju kao ugrožene – sećam se da mi je jedan izdavač rekao „samo je fentezi danas za masovno tržište. Sve ostalo je kultna fikcija. Uključujući i mejnstrim.” Mislim da je to preterivanje, ali ne preveliko. I kritičari otkrivaju da se jednostavno studenti time ne bave. Broj studenata u SAD kojima su humanističke nauke glavni predmet je oko trećine od broja koji bi se dobio da je njihov broj rastao od sedamdesetih naovamo uporedo sa porastom ukupnog njihovog broja. A kada vidite šta im ti kritičari nude, to vas uopšte i ne izneneađuje.

  1. Da li je interesovanje za srednjovekovne studije, filologiju i mitove poraslo od početka Tolkinove popularnosti? Kakvo je vaše mišljenje, kao njegovog kolege?

Veoma, OSIM što su fakulteti u svim zemljama sa engleskog govornog područja napustili tradicionalnu filologiju i nemaju nameru da joj se ponovo vrate. To je još jedan primer jaza između želja obrazovne elite i želja potrošača – pogledajte prethodni odgovor!

15. Poznavali ste Tolkina lično i s njim se dopisivali. Postoji li neka posebna osobina, nešto karakteristično, nevezano za njegovo književno delo, nešto na šta prvo pomislite kada se setite njega?

U stvari, samo dve stvari: bio je fascinran imenima i izgleda da je uživao u slušanju glasina i ogovaranja vezanih za njegovu staru školu i grad – baš kao pravi hobit.

16. Tolkinovi likovi su često karakterisani kao plitki, bezbojni, previše crno-beli, bez realnih, finih gradacija. To se već uobičajeno čuje od kritičara, ali slično mišljenje su izrazili čak i neki čitaoci koji cene njegove ostale kvalitete. Šta je to u njegovoj karakterizaciji likova što može da izazove ili možda čak i opravda ove kritike? I kako bi ste vi na ovo odgovorili?

Mislim da bi Tolkin rekao da je cela zamisao „karaktera” stvaranje romana – originalno, reč „character” znači „rukopis”. I tako, imamo književnu predstavu o tome kakvi bi ljudi trebalo da budu – kompleksni, frojdovski, sa bogatim unutrašnjim životom. U stvarnosti, ovo uglavnom nije tačno. Dikensa su takođe optuživli da pravi „karikature”, na šta je on odgovarao, ne, to je ono što ljudi JESU, vi samo ne želite da to vidite.

17. Šta mislite o popularnosti GP filmova – da li će to doprineti gubljenju novih čitalaca? Šteti li Tolkinovom delu tolika mas-medijska eksploatacija GP-a, pošto je njegova popularnost oduvek jedan od kritičarskih argumenata protiv njegovog kvaliteta?

Svakako da su filmovi proizveli nove čitaoce – neko u izdavačkoj kući Hjuton-Miflin rekao mi je da im je prodaja GP-a porasla DESET PUTA u godini kada se film pojavio. Postoje neki kritičari koje ništa neće preobratiti, ali u SAD naročito, gde fakulteti moraju da privuku studente ili da zatarabe vrata, mnogi nastavnici znaju šta moraju – voleli to ili ne – da drže kurseve o Tolkinu, Luisu, modernoj ili naučnoj fantastici.

18. Ljudi danas žive brzo i opsednuti su tehnologijom i novotarijama. Mislite li da knjige, u globalu, gube bitku protiv ostalih medija? Imaju li danas ljudi strpljenja i vremena da čitaju knjige?

Knjižare u SAD su kao avionski hangari, ogromne su. Mora da NEKO čita te knjige, i neverovatan broj ljudi ih piše. Čujem da se u Engleskoj svake godine izda 600 novih fentezi naslova.

19. Neki kritičari kažu da je Tolkinov stil prevaziđen, da čitaoci danas žele više akcije, intrige, manje epike.... Slažete li se sa ovim? Mislite li da danas postoji pisac koji je uspeo da napravi fentezi knjigu takve kompleksnosti i dubine, a opet modernu i originalnog stila? Kog pisca fentezija vi volite, ako postoji takav?

Pisac koga ja preporučujem je Majkl Svanvik, autor The Iron Dragon’s Daughter. I, naravno, mnogo pre, Trilogija o Zemljomorju Ursule Legvin (prve tri knjige, posle postaju lošije).