INTERVJU Zoran Jakšić

objavljeno .

INTERVJU Zoran Jaksic fotka

  1. Možete li nam reći kako ste počeli da prevodite? Koji naslov je inicirao vaše bavljenje prevodilaštvom? Šta ste prvo bili – pripovedač ili prevodilac?

Zapravo sam prevođenjem počeo da se bavim slučajno. To najozbiljnije kažem. Pao sam u prevođenje kao što se čovek oklizne i padne po poledici. Pre svoga prvog prevoda ne samo da mi nije padalo na pamet da se bavim prevođenjem, nego čak ni formalno nisam učio engleski, inače jezik sa koga su potekli otprilike svi moji prevodi.

Imao sam školsko znanje nemačkog i latinskog i bio sam gladan SF & F literature koje kod nas teško da je bilo dovoljno. Onda sam 1978. pošao na studije i po beogradskim knjižama otkrio masu jeftinih paperback izdanja pisaca koja sam uvek voleo, sve originali na engleskom. Kupio sam nekoliko knjiga ne zato što sam mislio da ću ih ikada pročitati, nego, iskreno da kažem, pre svega zato što su bile tako jeftine. Onda sam pokušao da ih čitam i na svoje zaprepašćenje shvatio da, koliko god traljavo, ali nekako uspevam da uhvatim smisao. Tada još nisam znao da veliki deo engleskog vodi poreklo iz latinskog u kome sam svojevremeno bio relativno dobar. Možete zamisliti moje oduševljenje.

Uz pomoć rečnika, nagađanja i upornosti, navaljivao sam da se rvem s novim i novim knjigama. Onda sam shvatio da takav pristup dramatično podiže znanje jezika – ne samo reči, već i "osećaj" za rečenicu koji je po mom mišljenju važniji. Svaki sledeći roman značio je, čini mi se, barem udvostručenje fonda reči, a najzanimljivije je bilo što sam rečnike koristio vrlo malo, a fond se ipak povećavao, velikim delom zahvaljujući razumevanju na osnovu konteksta. Sa osamnaest godina učio sam onako kako mala deca uče – i to se pokazalo kao dobar potez.

Sledeći korak došao je kada mi je prišao naš izdavač Boban Knežević, tada i sam na početku karijere na SF&F sceni, koji je tražio saradnike za prvi tom almanaha "Monolit". Pošto sam mu pomogao nešto oko jedne redakture predložio mi je da pokušam da uradim prevod novele "Devet života" Ursule Legvin. Najpre sam se pobunio, pa ja čak i ne znam engleski, ili ga bar nikad nisam učio, ali biće da je Boban bio dovoljno slatkorečiv, u svakom slučaju ubedio me je da bar pokušam. Posle dosta truda prevod je bio gotov i Boban je bio zadovoljan, a izgleda i čitaoci. Tako je dakle došao moj prvi prevod – nisam ga ja tražio, već je on našao mene. Tu sam naučio drugu bitnu lekciju – važno je znati jezik sa koga prevodite, ali je još važnije znati sopstveni jezik.

Boban mi je prvobitno prišao zbog toga što smo obojica znali jedan drugoga kao autore koji pokušavaju da pišu SF priče. To odgovara na pitanje da li je ranije došlo pripovedanje ili prevođenje. U stvari, sad kad razmislim čini mi se da sam pokušavao da stvaram priče otkako znam za sebe – korišćenjem slika, a ne reči. Pokušavao sam da crtam nekakve stripove i da pišem tekstove valjda otkako znam za sebe i prvi koraci u tome datiraju još od osnovne škole. Prvu priču prodao sam u devetnaestoj godini, a prvu tablu stripa sa dvadeset tri. Pristup stvarima nije mi se izmenio od početka do danas – pred očima sam u stvari imao nekakve otkačene filmove koje sam kako sam znao i umeo pokušavao da pretočim u crteže ili rečenice. Prevođenje je tu došlo nekako kao kolateralna šteta.

2. Kako otprilike izgleda vaš postupak prevođenja? Kojim se principima povodite kada počinjete prenos na srpski jezik?

Obavezno je najpre čitanje čitave knjige, da bi se osetio "duh" originala. Takođe se pri tom osete i razmotre problemi koji mogu, mada ne moraju iskrsnuti – potreba za nekim specifičnim rečnicima, recimo, ili za smišljanjem termina koji se koriste samo u konkretnoj knjizi, što je uobičajen slučaj u fantazijskoj literaturi.

Često je potrebno naći literaturu o konkretnoj oblasti znanja – ne možete se naglavačke baciti u prevođenje knjige koja sadrži na primer nautičke izraze, ili geološke, botaničke, ili šta već. Neka vrsta istraživanja, tako da kažem, obično je neophodna. I naravno naoružanje što većim brojem rečnika, englesko-engleskih, razume se. I jedno i drugo u današnje vreme dramatično je olakšao Internet, izgleda da nema mnogo stvari koje Google ne zna, pa na kraju krajeva progutao je nebrojene enciklopedije i rečnike.

Tu negde dolazi rad na prevodu ubačene poezije, igara rečima i slično. Često na takve stvari ode više vremena nego na čitav ostatak prevoda, ali rezultat obično vredi.

Kada su pripreme takve vrste gotove, krećete na sam posao. Ja lično trudim se da prevod odgovara ne samo duhu, već i formalnoj strukturi prevoda. Hoću da kažem, pazim da recimo kratke reči prevodim kratkim rečima, učene fraze ili arhaizme učenim frazama i arhaizmima iz našeg jezika i tome slično. Ako postoji greška u originalu, pošteno urađen prevod će imati odgovarajuću na odgovarajućem mestu.

Poslednje što radim jeste da obavezno ponovo iščitavam prevod, pri čemu se trudim da između prvog u drugog prolaza ostavim što dužu moguću pauzu, jer vremenska distanca omogućuje da se primete greške koje bi inače promakle.

Valjan prevod je onaj kojim ste zadovoljni i kada godine prođu.

3. Koji segment prevođenja je po vama najteži deo za prevodioca? Možete li nam opisati takav neki primer?

U neku ruku tim pitanjem pozabavio sam se delom u prethodnom odgovoru. Dakle, za mene je najteže – ali često i najzabavnije – izaći na kraj sa specijalnim ili specijalističkim rečnicima u konkretnim delima, kao i prevesti igre reči i poeziju, sve ono što zahteva mnogo više koncentracije i preciznosti od običnog teksta. To je istovremeno mesto gde se po raznoraznim manje ili više veštim prevodima nailazi na najveći deo brljotina. Ljudi pokušavaju da istom brzinom i uz isto udubljivanje prevode problematična mesta kao i jedostavne delove. To tako naprosto ne ide. Meni lično dešavalo se da ponekad premećem u glavi neki konkretni problem nedeljama pre nego što ne dođem do prihvatljivog odgovora.

Među težim tekstovima koje sam radio svakako je "Nešto nam se zlo privlači" Reja Bredberija, tekst koji je gotovo od početka do kraja rađen u obliku proze, ali po svim značajkama poezije, i tako nekih par stotina kartica. Ja sam od Reja Bredberija radio i drugih tekstova, ali oni su bili drukčiji. Počelo je od samog naslova, koji je navod iz Šekspirovog "Magbeta" i gde sam morao da prekrajam naš klasični prevod jer se naprosto nije slagao s kontekstom.

U teškoće prilikom prevođenja svakako ubrajam i dela gde se pojavljuju citati klasičnih ili više ili manje poznatih tekstova, pesama itd. drugih autora, ali bez navođenja izvornika. Tu jednostavno morate biti načitani da biste prepoznali šta se navodi, a onda sledi zabavni posao traženja konkretnog pasaža u navođenom tekstu, jer ukoliko postoji prevod, naročito ukoliko je poznat, nekorektno je ne navesti njega. Počev od neobeleženih citata "Svetog pisma", Šekspirovih drama, "Ilijade" i "Odiseje", pa nadalje. Znate li šta znači naći konkretan citat među desetinama hiljada stranica ako pri tom i ne znate iz koje je knjige i s kog tačno mesta? Opet, Internet je i tu napravio malu revoluciju.

Najzad, tu je problem klasičnih, a neodgovarajućih prevoda. Šta da radite ukoliko pisac originala citira "Bibliju" i pominje čudovište behemota? U našem kanonizovanom izdanju "Svetog pisma" ovo čudovište prevedeno je kao "slon", pa sad izvolite – ili citirajte slona, prekrajajte kanonizovani tekst.

4. Šta mislite o vremenskim ograničenjima koja izdavači nameću prevodiocima? Jesu li ona delom kriva za veliki broj loših književnih prevoda?

Mislim da su vremenska ograničenja mnogo manje značajna od neznanja, aljkavosti ili prostog bezobrazluka autora prevoda. Imao sam prilike da vidim gde je devet rečenica originala prevedeno kao ukupno dve rečenice (između ostalog, prevodilac je izbacio sve epitete i proširene rečenice iz originala) – i tako sve do kraja (podugog) prevoda, na kraju skraćenog (unakaženog) na trećinu. Zatim nabrajanje od desetak redova koje se u prevodu prekida posle jedne polovine, valjda je prevodioca mrzelo da juri dalje po rečnicima. Ali viđao sam i suprotne bisere – jedna rečenica prevedena kao tri znatno duže: jedan naš (inače prilično poznati) prevodilac našao je za shodno da dopisuje original! Ljudi su u principu neizmerno maštoviti kada treba praviti gluposti, pa ni prevodi nisu izuzetak.

Vremensko ograničenje kod valjanih prevodilaca napraviće, razume se, manje ili više slabiji prevod, ponekad čak i znatno slabiji. Ali da bi došlo do katastrofe, ipak je pre svega potrebna glupost.

Još jedan dodatak: brljotine, bez obzira na poreklo, imale bi znatno manje šanse da prođu pokraj korektora i lektora koji dobro rade posao. Na žalost, neki izdavači pojednostavljuju situaciju tako što ovaj korak potpuno preskaču, a čak i kod onih koji to ne čine, dešavaju se neshvatljivi propusti.

5. Kako je tekao prevod Adamsovog Autostoperskog vodiča kroz galaksiju?

Izuzetno glatko. Kada sam ga se prihvatio, dobijao sam zastrašujuća upozorenja o tome kako tolike silne igre rečima neću ni shvatiti, a kamoli prebaciti u srpski. O tome da bi mogao nastati makar prihvatljiv prevod nije bilo ni pomena. Po opštem konsenzusu u mom okruženju, trebalo je imati kamikaze mentalitet pa se upustiti u rizik prevođenja Daglasa Adamsa.

Međutim, izgleda da je umesto katastrofe došlo do finog uklapanja između mog i Adamsovog načina razmišljanja. Rešenja su se nekako sama pojavljivala baš tamo gde (i kako) treba i sve je teklo zadivljujuće opušteno. Osim što sam u prvih dve-tri knjige morao da se zaustavim s vremena na vreme iz trivijalnog ali očiglednog razloga, naime da bih se smejao.

6. Kako ste rešavali probleme koji se javljaju kod specifičnih imenovanja? Kao što znamo, ponekad je imenovanje veoma bitno za recepciju čitavog dela, kada bi po vama prevodilac trebalo da radi prevod, a kada ne, i može li biti nedoslednosti tog tipa u prevodu?

To zaista ume da napravi ozbiljnih problema. Osnovno pravilo jeste, naravno, da se zadrži duh originala, ali odrediti kada treba prevesti ime, a kada ne, i još bitnije – čime prevesti, predstavlja netrivijalan problem, da blago kažem. Iskupljujući detalj jeste da taj posao ume da bude vrlo zabavan.

Recimo, za prve tri knjige letopisa Tomasa Kovenanta pre samog prevoda bilo je neophodno uraditi kompletan rečnik pojmova koji se koriste u knjizi, to jednostavno nije bilo moguće odrađivati ad hoc. Tom prilikom potrošio sam nekih dva meseca dok nisam našao termine koji odgovaraju duhu originala. Ali jeste bilo zanimljivo i nije mi bilo žao dok sam to radio. Puno pokušaja i grešaka, ali čovek najzad dođe do nečega čime je stvarno zadovoljan. Jedino mi je bilo žao što nisam isti posao ja uradio i za druge tri knjige, ali u to vreme zbog spleta okolnosti jednostavno nisam mogao da prihvatim da radim i njihov prevod.

Čitajući ono što se pojavljuje na našem tržištu čovek zaključuje da mnogi prevodioci ni sekunde ne promisle pre nego što napišu prvo što im padne na pamet. Jedan od primera koji mi padaju na pamet jesu knjige Harija Potera. To nisu loši prevodi, ali na žalost ni dobri. Između ostalog, prevodioci stvarno nisu dobro birali da li će i čime prevesti neko ime. Zbog toga dolazi do takvih situacija da se na primer u četvrtoj knjizi pojavljuje jedan stvarno tragičan lik, čovek koji je birajući između savesti i roditeljske ljubavi bio doveden u situaciju da rođenog sina pošalje u zatvor iz koga se gotovo niko ne vraća. Prevodioci biraju da prevedu njegovo ime, ne shvatam sasvim zašto, i to ga još prevode kao "g. Čučanj"! Na taj način tragičan lik nužno postaje maltene klovn, a bolje da i ne pominjem šta ostaje od duha originala. Srećom nisu preveli i "Hari Poter" kao "Hari Lončar", to bi bilo podjednako tačno i neumesno. Slično je i sa mnogim drugim rešenjima u postojećem prevodu, recimo osoba "Mad-Eye" Moody, koju prevode kao "Ludooki Ćudljivko". Znate, taj nije smešan, nego zastrašujući, zlokoban, opasan. Dodajte tome još previše "tvrdo" prevedene rečenice, s premalo vođenja računa o duhu našeg jezika i dobićete prevod koji doduše nepobitno može da se čita, ali je spušten za klasu ispod inače sjajno pisanog originala. Ono što je tužno jeste da istovremeno takav prevod spada među bolje na našem tržištu.

7. Šta vam je najteže išlo u toku prevoda Autostoperskog vodiča, a šta vam je bilo sasvim jednostavno i lepo?

Ne pamtim ništa posebno problematično. Ti prevodi jednostavno su "tekli". Ili bar to važi za prve tri knjige. Četvrta je nepobitno lošija od njih, a peta još slabija. Ali nije bilo teškoća. Jednostavno, pisac je "bledeo" s vremenom...

8. Kakvo vam je iskustvo sa Hronikama Narnije Klajva Stejplsa Luisa?

Mešovito, dakle kao što su i same knjige, koje imaju sjajnih rešenja, ali i slabih i prilično su neujednačene. Ima tu dosta logičkih nedoslednosti, ono što se izgovori u jednoj knjizi prestaje da važi u drugoj, ima direktnih, eksplicitnih grešaka, ali s druge strane ima i stvarno čarobnih trenutaka, doslovce uhvaćenih trenutaka sna, i kada dođete do njih shvatite da je čitav posao ipak vredeo. Najkompaktnija i najkvalitetnija je svakako druga knjiga, "Lav, Veštica i orman", ali svaka knjiga ima bar neki deo zbog koga je vredelo čitati je – ili, u mom slučaju, prevoditi. Mislim da su najslabije prva knjiga – u stvari, naknadno pisani "prikvel" – i prva polovina pete. Ali i one imaju delova koji su izvanredni.

9. Po Tolkinovim Pismima i po mističnom spisu Notion Club Papers pouzdano znamo da je Luis kao pripovedač imao problem na jezičko-stilskom nivou. Kakav je Luisov pripovedni jezik i da li se javljaju problemi prilikom prenosa na naš jezik?

Primedbe definitivno stoje. Nažalost. Smatrao sam da je bilo opravdano da i to pokušam da prenesem u prevod, iako je takva vrsta stvari uvek problematična (najpre šta možete dozvoliti sebi, zatim u šta će to mutirati kroz lektorisanje). Trivijalan primer je stranica u prvoj knjizi na kojoj se nekih dvadesetak puta pojavljuju rečenice "reče on", "reče ona", "reče on" i tako redom. Sećam se raspravljanja s lektorkom koja je, da citiram, rekla "hajde da malo šaramo, može se koristiti i 'kazao je', 'izgovorio je' 'primetio je'." Naravno da se može koristiti, jedini je mali problem da to onda više nije original od koga smo pošli, nego neko naše slobodno viđenje. Srećom, sve to prekrajanje originala, kako rekoh, važi samo za prvu knjigu, koja i inače – da blago kažemo – nije vrh onoga što je Luis napisao, dok su ostale onakve kakvim sam ih ja video.

10. Sa čim ste se kao prevodilac najviše namučili tokom prevođenja Narnije, a za koje delove biste mogli reći da su išli lako ’kao pesma’?

Problematični su – više po nekoj vrsti neprijatnosti nego po realnim teškoćama – bili delovi na kojima Luis insistira na nekoj vrsti vrlo bastardnog kvazi-starinskog jezika kod junaka. Zamislite inače normalno i savremeno dete koje svaki čas ispusti usklik tipa: "Blast and botheration!" Luis inače vrlo slobodno šeta od vrlo savremenog do krajnje arhaičnog jezika čak kod jednih istih osoba, ponekad doduše s jasnim razlogom, kao u drugoj knjizi, ali ponekad uglavnom bez logičnog objašnjenja. Takođe, prilično je neprijatno bilo prevoditi delove koji ne zvuče dobro ni u originalu, tipa "black darkness" i još pleonastičnije igrarije slične vrste. Ali uglavnom je išlo lako. Luisov jezik nije težak – samo je ponekad nezgrapan i tu i tamo stekne se utisak da je posao odrađivao na brzinu.

11. Koji su, po vama, najveći problemi današnje prevodne književnosti u Srbiji?

Preveliki broj nekompetentnih osoba, dakle slično kao u politici – zapravo, ima li oblasti u kojoj je drukčije? Da bi se prevod ljudski uradio, valja znati jezik s koga se prevodi. Drastična je razlika između onoga ko misli da zna strani jezik i onoga ko ga i zna, a danas svi veruju da znaju engleski ili da će se barem uz pomoć rečnika lako snaći. Još bitnije je znati i maternji jezik – na ovome većina pada. Najbitnije je razmišljati dok se radi. Ovo poslednje se nažalost najređe sreće.

Imao sam iskustva s osobama koje bi izbacile kompletno nebulozne prevode i s kojima bih krenuo u raspravu, da bi se po pravilu došlo do toga da prevodilac, tačnije "prevodilac" nije pošao od osnovne i trivijalne stvari, naime da je pisac originala ipak hteo nešto smisleno da kaže, a ne da naslaže besmislene i nepovezane reči. Takođe, valja dobro znati fraze, da se ne bi došlo do negativa onoga "let me translate you across the street" ili "how much watch?" Mislim da je osnovno da prevodilac mora biti načitan i na srpskom i na jeziku s koga prevodi. Nažalost, to izgleda nije bitno ni prevodiocima, ali ni nekim izdavačima, među kojima neki čak i nemaju lektore niti im uopšte pada na pamet da bi možda prevod trebalo pročitati i prokontrolisati (pa na to se samo gubi vreme, znači novac!) Opet, postoji li neka druga oblast ljudske delatnosti u kojoj nije tako? Prosek gotovo nigde ne vredi. Bitno je onih pet ili deset procenata s vrha.

12. Vi ste veoma produktivan pisac. Možete li nam reći nešto o svom pripovednom stvaralaštvu? Koje književne forme više volite – kraće, poput pripovedaka i priča ili, duže, kao što je roman?

Pa nisam siguran da se to što radim može nazvati "veoma produktivno". U suštini se svodi na pedeset do stotinu stranica godišnje, ponekad ređe, što je daleko čak i od osrednje efikasnog. Imao sam tu sreću da se oko većine naslova koje sam objavio zapodene neka priča i diskusija, pa je moglo izgledati da sam napisao više nego što stvarno jesam. Zapravo, nekako su se kritičari oko većine stvari koje sam napisao delili tako da su ih ili veoma hvalili, ili veoma kudili. I naravno sreća je što su oni prvi bili u većini.

Oprobao sam se u većini standardnih proznih formi, od minijatura i kratkih priča, pa zaključno s romanima. Za svaku od njih postoje posebna pravila, struktura književnog dela mnogo je određenija nego što se to obično misli. Nekako mi je najprijatnije kada se pozabavim novelom, dakle proznim tekstom između recimo tridesetak i možda stotinak stranica. Tu se čovek može dovoljno razmahnuti i definisati radnju, okruženje, likove, a da istovremeno ne mora da odradi kompletan posao koji se zahteva od romana. Kako je to jednom neko rekao, ukusan obrok, a da ipak ne mora da bude praznični ručak. Naravno, istovremeno je to književna forma koju je najteže prodati – predugačka za recimo periodiku, časopise i slično, prekratka za samostalnu knjigu.

13. Kako je vaša zbirka priča Nikadorski hodočasnik prihvaćena od strane književne kritike, a kako od samih čitalaca?

Rekao bih da su i jedni i drugi prihvatili knjigu vrlo zadovoljavajuće. Ta zbirka napravljena je od tridesetak minijatura dužine tipično tri do pet kartica i pružila je obilje prostora za eksperimentisanje. To su ljudi uglavnom znali da cene. Bilo mi je prijatno da čitam kritike, kao i da čujem kako je u pančevačkoj biblioteci, koja je otkupila nekih šest ili sedam primeraka, gotovo neprekidno bila na čitanju. Međutim, sama distribucija i prodaja knjige bila je na granici nepostojeće, naslov se gotovo nigde nije mogao naći. Prvi tiraž nekim čudom jeste otišao, ali drugog verovatno neće nikada biti.

14. Da li imate period istraživanja pre no što počnete da pišete i ako imate, možete li nam opisati kako izgleda taj proces pre pričanja priče?

Istraživanje pre pisanja, ali i tokom rada, apsolutno je neophodno. Ili pišete isključivo o onom što se vama lično dešavalo – što u spekulativnoj književnosti kojom se ja bavim baš i nije najjednostavnije – ili morate intenzivno da učite i da istražujete. Za priču "Jeka", na primer, morao sam da prekopavam knjige i tekstove iz akustike, meteorologije, geologije, ali takođe iz vazduhoplovstva – znate li koliko je bilo teško naći kompetentne članke iz aerostatike? Za "Dubravu" jurio sam stare etnografske spise, tu se biblioteka SANU pokazala vrlo korisnom. Da bi fantazijska priča istovremeno bila konzistentna i realistična, morate iza nje imati mesece intenzivnog istraživanja. Sebi ćete nacrtati mape kretanja, ponekad kreirati čitave male svetove koji se ne moraju videti u priči, ali je neophodno da ih imate u glavi da se ne biste nalupali. Za svoj poslednji roman, "Severnjak", napravio sam mali rečnik jednog nepostojećeg jezika koji je uglavnom zasnovan na mešavini reči finskog i slovenskog porekla, kompletnu mapu krajeva u kojima se radnja dešava, klanovski rodoslov i još poprilično toga. Znam ljude koji kažu da pišu fantastiku bez prethodnog istraživanja. Ja naprosto ne vidim kako je to moguće.

15. Kada bi vas neko pitao koja su osnovna načela vaše implicitne poetike, šta biste mu odgovorili?

Istinu da kažem, u stvari ja uopšte ne pišem. Umesto toga u svojoj glavi snimam filmove. Spektakularne, definitivno A produkcijske što se tiče kamere i efekata. Samo mnogo iščašenije od onoga što možete gledati u bioskopima. Često sam od čitalaca i kritičara dobijao komentare tipa: "Doslovce sam mogao da vidim šta se dešava", ili "što bi se od ovoga mogao snimiti film!" To je tačno ono što sam pokušavao. Dramaturgija, kadriranje, slike: moje pisanje samo je bled pokušaj da to pretočim u reči.

Ja sam počeo od stripa, koji je opet bio sirotinjsko sredstvo da se imitira film. Bili su vam potrebni četkica, tuš, hamer i puno vremena. Radio sam realistične likove i spektakularne scene, delom inspirisane radovima recimo Pola Žijona i Filipa Drijea. Dinamika, kadriranje, sve je opet bilo tu.

Pisanje fantastike, opet, došlo je kao čin predaje i pomirenja sa stvarnošću, ono je bilo način da relativno brzo opišem slike koje vidim i radnju kroz koju želim da vas provedem. Crtanje je bilo mnogo sporije i mukotrpnije, a istovremeno se teže prodavalo, pa sam izabrao liniju manjeg otpora.

Iskreno, najsrećniji bih bio kada bih mogao da sve što zamislim pretvorim u 3D kompjuterske animacije, pri čemu bi to bile neke fotorealistične animacije, poput onih koje je Džekson koristio da prikaže sukob na pelenorskom polju, samo znatno luđe. Oluja sablasti iz "Dubrave", cunami vatre iz "Jeke", borbe sagaja u "Severnjaku", ronjenje po okeanima magme u "Bezdanu". Grozničavi snovi izneti na svetlo dana. Ko zna, možda jednog dana mašine postanu dovoljno moćne da mi omoguće da prikažem slike upravo onako kako sam ih zamislio.

Što se samog stila pisanja tiče, oni koji su čitali moje tekstove govorili su mi da ih tu i tamo podsetim, verovatno izdaleka i na amaterski način, na način rada Borhesa, slike i prizore Zelaznija, pominjali su uticaje Lema, Legvinove. To sam primao kao velike komplimente, jer sve su to pisci koje izuzetno volim, ako bih uspeo da im priđem makar sićušnim delićem onoga što su uradili bio bih više nego zadovoljan. Ali, naravno, i dalje iza svega i iznad svega ostaje slika.

16. I na kraju – koji je od prevoda koje ste uradili vama najdraži i kojim svojim pričanjem ste najzadovoljniji?

Jedan od meni najprijatnijih prevoda bio je "Knjiga lobanja" Roberta Silverberga, bombona od knjige koja je kod nas uglavnom ostala neprimećena. Od mojih tekstova, mislim da mi je najdraži bio rad na noveli "Jeka", tekst koji je dobio dosta lepe kritike i trebalo bi da se može naći mislim na sajtu Rastko, dok je tehnički najkorektniji i čini mi se najzreliji roman "Severnjak".