7kontinent

Nostalgija

Postoji u zivotu naseg coveka u tudjini jedan trenutak kada strasno pozeli da vidi, makar nakratko, svoj zavicaj, kao da je u pitanju prva ljubav iz mladosti. Hrana mu postane bezukusna, ljudi kao da su od plastike, a zivot bez smisla.

Za onoga ko to moze sebi da dozvoli, nostalgija kosta koliko i povratna avionska karta do Beograda. Na aerodromu nas covek kupuje bocu viskija u bescarinskoj zoni da je odnese starom ocu, ali cim udje u nas avion, a leti JAT-om, on je otvori. "Sestro!" - kaze stjuardesi - "donesi molim te casu i dve kocke leda!"

U kojoj bi to stranoj kompaniji mogao da stjuardesu zove sestrom i gde bi to mogao da dobije u avionu "Vesti", "Politiku" i "Novosti"? Nigde. Dok kapetan obavestava putnike da upravo ulaze u jugoslovenski vazdusni prostor, srce mu udara kao ludo. I oblaci su mu nekako poznati, i ridja polja i meandri reka. "Kakva zemlja!" - kaze susedu zemljaku. - "Pa ovo bi moglo da hrani citav Japan, a mi stalno duzni i gladni..."

Zanimljivo, kada se avion spusti na pistu, jedino Srbi aplaudiraju pilotu kako je to izveo. Verovatno, duboko u sebi sumnjaju sve vreme da nas covek to moze i to tako vesto. Pravi "liz" , razumes! A sto je najlepse, na aerodromu svi puse! Mogao bi dim da seces nozem, pa da ga izvozis na Zapad. Pusi strogi carinik koji pregleda prtljag, pusi pilot i kopilot dok izlazi, puse stjuardese, furnja policija, puse taksisti sto hvataju musterije, puse oni sto cekaju svoje - milina jedna! Da zapali neko na frankfurtskom ili
londonskom aerodromu mislili bi da je poludeo ili bi ga osudili na godinu dana zatvora.

A, ovde, pusi barmen za sankom, puse deca, dimi cak i dezurni vatrogasac.

I dok se vozi kuci u olupanom automobilu svog rodjaka, koga jos samo boja drzi na okupu, nas covek uziva u svom povratku; jeste da je asfalt od prosli put propao, jeste da su kuce duz puta posivele, ali to je svejedno njegov grad. Otac i majka ostareli, a stan u kome je proveo detinjstvo i mladost nekako se smanjio i pohabao. Smestili ga u njegovu decju sobicu, pa mu krevet okracao. Gleda postere koje je lepio kao decak; Dzimi Hendriks i
Bitlsi, gitara bez zica, fudbalska lopta, stare skije, knjige koje je nekad voleo...

Podelio je poklone i popio deset kafa sa komsijama i rodacima koji su dosli da ga vide. I svi mu se zale. Jedni na male penzije, drugi na skupocu, treci ne mogu da plate struju, a neki opet ne mogu da nadju lekove.

Kontejneri ispred kuce zatrpani djubretom, niko ne odnosi, konobari
neobrijani, taksisti ogovaraju vladu i psuju na sav glas druge vozace, stare ljubavi zbog kojih je hteo da se ubije pretvorile se u debele ofarbane matrone - jedino je kevina sarma ostala ista i Sava sto se i dalje uliva u Dunav. Nekada elegantne ulice pretvorile se u buvljake iz Istanbula, a gradom krstare zlokobni crni dzipovi koje voze do glave osisani momci sa mindjusama.

Za koga god se raspita, ispostavi se da je umro. Neverovatno, koliko sveta je poumiralo! Na uglu kod stare skole video je svog profesora matematike iz gimnazije kako prekopava sadrzinu kontejnera. Nije mu se predstavio, a ovaj ga nije prepoznao. Piljio je u njega kroz stakla velike dioptrije.Tutnuo mu
je u ruku sto evra i on se zaplaka i zamace iza ugla.

Na televiziji su se davali stari americki filmovi. Elegantni mladi ljudi su na svim kanalima pricali o politici prekrstenih nogu. Hodnici njegove rodne kuce bazdili su na kiseo kupus iz podruma i zaprsku koja je kuljala iza svih vrata stanova. Nije mogao da spava jer se tavanica tresla od rada neke poludele masine za pranje vesa. "Kod nas je zabranjeno da se pere posle deset!", kazao je majci, a ona mu odgovori da je kod njih dozvoljeno prati posle ponoci jer je tad struja jeftinija.

Skolski drugovi su mu ocelavili i ugojili se. Po kafanama se razmileli
prosjaci koje kelneri izbacuju napolje. Gde god se zaustavi auto, na njega skace copor Cigancadi da pere stakla. Prava napast. U kafanama svi vicu; iskocile im zile na vratovima. Muzika preglasna, ne moze da se razgovara. Uz to, svi ga teraju da jede, kao da je iz gladi utekao. Za nedelju dana dobio dve i po kile. Morace to dobro da istrci kad se vrati kuci. Kuci?

Zar ovaj grad nije njegova kuca? Ocigledno vise nije. A ona tamo na Zapadu?
Ona sa travnjakom na koji niko nista ne baca, ona sa decom koja nisu naucila srpski i sa strogom besprekornom zenom koja ga neprestano hvata u balkanskim greskama? Sve ono za cim je godinu dana ceznuo, sada mu odjedanput smeta. A najvise mu smeta sto mu sve to smeta!

Ko je on i odakle je, da se buni konobaru sto nema leda za pice i sto sve kasni, cak i godisnja doba? Pa nije njegov deda pravio onaj raj na Zapadu nego nemacki i svajcarski! A, njegov jadan i ovo kakvo je jedva nekako skrpacio.

Eto na sta misli nas covek dok se vraca kuci na Zapad. Oblaci su nekako drugaciji nego kod nas, a u njemu ni traga uzbudjenja kao kad je sletao u Beograd. Na aerodromu tiho, kao da su svi pomalo mrtvi. Niti ko pije, niti pusi, niti se dovikuje, niti vas iko pretresa na carini i pita sta imate da prijavite. Nigde carinika, niti policajca. A nas covek dobro zna Zapad; ima
ih vise nego kod nas, samo su nevidljivi. Ovde je svaki kucepazitelj
policajac i svaka dokona baba na prozoru. Svaki komsija i svaki djubretar...

Jedanput, tek sto je dosao u taj mali grad na Zapadu, strpao kesu punu djubreta u auto i bacio je u neku sumu na pustom mestu. Nije proslo ni nedelju dana, a na vratima se pojavio policajac. Vi ste bacili djubre u sumi, kazao je. Kako je utvrdio? Prekopali kesu i pronasli kovertu sa njegovom adresom. Platio najvisu kaznu. Uveli ga u red. Gde su oni nasi kontejneri gde svako baca sta hoce, najvise pored njih! I zna dobro nas covek dok se vraca kuci; nece proci ni mesec dana, ponovo ce pozeleti rodni zadah kiselog kupusa iz podruma i oblake sa rostilja, preglasnu muziku i upadanje u stan bez predhodne najave...Dojadice mu ovaj raj i ova sredjenost, gde se ponekad covek mora da ustine za ruku da bi se uverio nije ili vec pomalo mrtav.

Tako mu je izgleda, sudjeno, da zivi izmedju ta dva sveta, izmedju, uvek izmedju...

Moma Kapor

Тог Капора сам читао дечаком, има она његова Књига жалби, мислим да се тако зове оно кад иш'о у Америку, то сам добро запамтио ако мене некад западне....

Kapor ume malo da prenaglasi ali je zanimljiv za citanje.

Женски писац.
Нарочито ми се допало како пише "предходни".

Пиши србски да те само неки разумеју.

Quote from: slawen on February 03, 2010, 09:15:27 PM
Нарочито ми се допало како пише "предходни".

Пиши србски да те само неки разумеју.

Otkud znas da on tako pise?
A korektor koji je zaduzen da odradi svoj posao pre stampanja knjige?

Quote from: baggio on February 03, 2010, 07:32:01 PM

upadanje u stan bez predhodne najave...

Како знам да Момо тако пише? Видовит сам.

Quote from: slawen on February 03, 2010, 09:35:31 PM

upadanje u stan bez predhodne najave...

Ha...ha....manipulator jedan.

Quote from: slawen on February 03, 2010, 09:35:31 PM
Видовит сам.

Ded' sad da te vidim...
Koje su Balaseve mane?


***********************************************************************

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...


Balasevic- Odlomak "Jedan od onih zivota"

За то не треба да си видовит.

Штостиче текста
Запео сам за "опшло" уместо "пошло" и мрзи ме даље да читам.
Чек да изедем још једну кокос кифлицу и пола мандарине, можда ми се спусти праг толеранције (хинт: кифлице су куповне!)

Kapora ne volim nikako. Kao ni ostale koji su provalili Zapad. A nas svet to ume. Zive po 20 godina negde a nisu naucili osnovne stvari o zemlji i narodu gde su. Ali vole da analiziraju i donose definitvne zakljucke.

i gradjanin Kapor mora da placa racune, cehove u kafani, pere one prljave farmerke itd.

A dok je publike koja ce da guta njegova besmislena trabunjanja eto njemu revenue stream-a.

Богами, цела мандарина и три кокос кифлице само за дијагоналу.
Изгледа да Балаша можеш да читаш тек ако имаш минимум 110 кила живе ваге.

Ja sam poceo da citam 'tri posleratna druga" i zavrsilo se otprilike kao sa "Lovac u razhi". Bas mi se nije dopalo.
A Kapor je onako, pitak. Jedino je debelo omanuo kad je oko raspada SRFJ rekao da ce Srbija za 5 godina biti Svajcarska.

Quote from: slawen on February 03, 2010, 09:46:50 PM
За то не треба да си видовит.

Штостиче текста
Запео сам за "опшло" уместо "пошло" и мрзи ме даље да читам.
Чек да изедем још једну кокос кифлицу и пола мандарине, можда ми се спусти праг толеранције (хинт: кифлице су куповне!)

Booooookte,
ala si ti sitnicar.


I hajde, IZEDI, mozda ti se tada podigne secer pa pocnes malo sladje da pises.
Ovako ti vidovidost po malo otkazuje. xrofl

Јеботе, па написао сам тамо о платанима мало ремек дело, добро, треба мало да се бруси, има један деминутив превише, а ти осула дрвље и камење и још приде овога сладуњавка.

Шта би требало, да пишем сонети?

Quote from: slawen on February 03, 2010, 09:52:25 PM
Богами, цела мандарина и три кокос кифлице само за дијагоналу.
Изгледа да Балаша можеш да читаш тек ако имаш минимум 110 кила живе ваге.

Aaaaaa, nece moci.....
Necu smeti da ga dotaknem barem jedno 20-30 godina.

Quote from: slawen on February 03, 2010, 09:58:48 PM
Јеботе, па написао сам тамо о платанима мало ремек дело, добро, треба мало да се бруси, има један деминутив превише, а ти осула дрвље и камење и још приде овога сладуњавка.

Hmmmm..........jel' Jela ono rece 7 X? xrofl

Аха.
Партизан победио Барселону, на продужетке, у до сада невиђеном ТВ финишу.

A sta su igrali?

Kapora sam citala u mladjim danima. Nije bio los. Kad je bio dobar bio je fenomenalan, kad je bio los bio je katastrofa.

Cini mi se da je izgubio onaj "dobar" deo...

Onaj njegov roman "Ivana" je bio toliko los da nije bio citljiv uopste.

Bi mi zao toliko dugo sto nisam imala vremena ni prilike za Djoku, al izgleda da nisam mnogo propustila. Ne da ga kiti nego nije normalno.

QuoteBi mi zao toliko dugo sto nisam imala vremena ni prilike za Djoku,

Pa primeni onih deset sovjeta sa drugog topica

Quote from: Pijanista on February 03, 2010, 09:56:28 PM
Ja sam poceo da citam 'tri posleratna druga" i zavrsilo se otprilike kao sa "Lovac u razhi". Bas mi se nije dopalo.
A Kapor je onako, pitak. Jedino je debelo omanuo kad je oko raspada SRFJ rekao da ce Srbija za 5 godina biti Svajcarska.

Kapor je rezimski pisac. Tu je, pre "Ivane", izgubio sav kredibilitet.

Tri psoleratna druga su od balasevica. To jest, Djoke

umem ja da prepoznam Djoku, nista se ti ne brini.

Quote from: Jelence on February 03, 2010, 10:22:06 PM

Quote from: Pijanista on February 03, 2010, 09:56:28 PM
Ja sam poceo da citam 'tri posleratna druga" i zavrsilo se otprilike kao sa "Lovac u razhi". Bas mi se nije dopalo.
A Kapor je onako, pitak. Jedino je debelo omanuo kad je oko raspada SRFJ rekao da ce Srbija za 5 godina biti Svajcarska.

Kapor je rezimski pisac. Tu je, pre "Ivane", izgubio sav kredibilitet.

el sad jasnije?

Bilo je jasno i ranije, no to ne sprecava zezanje. Jasnije?

Quote from: Pijanista on February 03, 2010, 09:56:28 PM
Ja sam poceo da citam 'tri posleratna druga" i zavrsilo se otprilike kao sa "Lovac u razhi". Bas mi se nije dopalo.
A Kapor je onako, pitak. Jedino je debelo omanuo kad je oko raspada SRFJ rekao da ce Srbija za 5 godina biti Svajcarska.

Kapora sam citao u 'teenage' godinama. Od kako je krenuo sa velikosrpskim patriotizmom, Djogom, Nogom, i ekipom iz principa necu da procitam nista. Tu djubrad, sto rece HM koji su sve provalili sedeci u nekoj kafani, koji prodaju muda za bubrege necu da vidim.

Quote from: alan ford on February 04, 2010, 02:14:37 AM
Kapora sam citao u 'teenage' godinama. Od kako je krenuo sa velikosrpskim patriotizmom, Djogom, Nogom, i ekipom iz principa necu da procitam nista.

Identican refleks na pojedine, i u mene;
znam, nije OK da im pisanje apriorno odbacujem, ali, sto se mene tice, jednom za svagda su ga svojim nacionalistickim angazovanjem ugasili.

Quote from: D(z)avid on February 04, 2010, 02:37:16 PM

Identican refleks na pojedine, i u mene;
znam, nije OK da im pisanje apriorno odbacujem, ali, sto se mene tice, jednom za svagda su ga svojim nacionalistickim angazovanjem ugasili.

u stvari da se ispravim procitao sam par eseja. neko negde nesto postira, ili mi posalju emailom pa ili ne znam ko je pisac pa procitam ili znam i iz znatizelje procitam ali mu ni jednu jedinu knjigu nisam kupio. Ma kako eventualno dobra bila. To je moj licni doprinos...

Meni je, inace, Nogo relativno blizak rod (sin jedne od tatinih tetaka)...  :(
Mom stricu, koji je takodje svog sina/mog "nerodjenog brata" (BL-idiom) sklonio od rata, odrzao je prilikom posljednjeg njihovog susreta "patriotsku lekciju" kako ni on niti moj otac - zbog naseg neucestvovanja u ratu -  "nisu nikakvi Srbi" i "losi su ljudi"... Od tada je s njim prekinut svaki kontakt.   

Moje putovanje je bilo dugo. Ne žalim. Ponekad je to mračan, naporan put. Ponekad srećan, prošaran sunčevom svetlošću. Češće je bilo teško nego lako.

Put je za mene od početka bio prepun opasnosti, Šuma gustih, planina visokih, tame zastrašujuće.A kroz sve, čak i u magli,nazirao se tračak svetlosti, mala zvezda vodilja.

Bila sam mudra i budalasta, bila sam voljena i prevarena i napuštena i, na moju veliku žalost, nehotice sam povredila druge, pa ih ponizno molim za oproštaj. Oprostila sam onima koji su me povredili i molim se da mi oproste što sam im dopustila da me povrede. Mnogo sam volela i davala svoju dušu i svoje srce. Čak i kada sam bila jako povređena, nastavila sam tim putem, s verom, nadom i slepim pouzdanjem, prema ljubavi i slobodi. Putovanje se nastavlja lakše nego do sada.

Za sve vas koji ste i dalje izgubljeni u tami, neka se vaši saputnici lepo odnose prema vama. Da pronađete sigurne luke, kada vam je to potrebno, i čistine u šumi. Da pronađete hladne vode koje ćete bezbrižno moći da pijete, ugasite žeđ i isperete rane. I da jednog dana pronađete isceljenje.

Kada se sretnemo, naše ruke će se sjediniti i mi ćemo se prepoznati. Svetlost je tamo i čeka na nas. Svako od nas, na svoj način, mora da putuje dalje, dok je ne pronađe. A da je dosegnemo, potrebni su nam odlučnost, snaga i hrabrost, zahvalnost i strpljenje. A povrh svega, mudrost. Na kraju putovanja naći ćemo sami sebe, naći ćemo mir i ljubav o kakvoj smo do sada samo sanjali.

Neka vam Bog ubrza vaše putovanje i štiti vas.

Daniela Still

Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas.
Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego i lakse i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene.
Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra
bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka...
Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nishta ne vjeruje, jos gore.
I tuga je jedna vrsta odbrane.

Ivo Andric

Уз ону женску горе чак и Андрић звучи као Дучић.*

Што бре не читаш нешто нормално?
Иштван Еркењ (Једноминутне новеле), Бохумил Храбал (Клуови поезије), ето лепих причица таман тог формата да се угурају у ово форумско прозорче.
А и наши људи, мителеропљани.

А не ови босанци. :mrgreen:



*Кад се Чеда Јовановић, тада приправник, први пут напио па ујутро мамуран дошао на пос'о, уредник Главуџа му рекао: "Штета, Чедо, могао си бити Тијанић, а од тебе само Тирнанић." Поздрав старом друштванцету са Ниновог рахметли форума.

Quote from: slawen on February 04, 2010, 05:04:48 PM

Што бре не читаш нешто нормално?

PRAVNICE,
idi BRE pa citaj strucnu literaturu, inace cu da potegnem za ono ignore dugmence.... xfrog

Ja citam ovih dana "Aquariums of Pyongyang". kako se zivi u Severnoj Koreji, pa malo konc-logor i tako, Tuga

"Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veca kazna nego sto je bilo njegovo zlocinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je uzasnije nego sto je razbojnicko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju nocu u sumi, ili kako mu drago,taj se uvek, u svakom slucaju, do poslednjeg trenutka nada da ce se jos spasti. Bivalo je primera da je vec grlo preseceno, a on se jos nada, pa bezi ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakse umirati; tu je presuda, i u tome sto ti sigurno znas da neces umaci, u tome se sastoji uzasna muka, i nema na svetu strasnije muke od te. Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i gadjajte ga, on ce se jos uvek nadati; ali procitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on ce poludeti ili zaplakati. Ko kaze da je covekova priroda kadra izdrzati to da ne poludi? Nasto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Mozda ima gdegod coveka kome su procitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuci, a zatim mu rekli:"Idi, prasta ti se." Eto, takav bi nam covek mozda i mogao ispricati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s covekovom se ne sme tako postupati!"

Dostojevski, "Idiot"

Quote from: slawen on February 04, 2010, 05:04:48 PM

Уз ону женску горе чак и Андрић звучи као Дучић.*

Што бре не читаш нешто нормално?
Иштван Еркењ (Једноминутне новеле), Бохумил Храбал (Клуови поезије), ето лепих причица таман тог формата да се угурају у ово форумско прозорче.
А и наши људи, мителеропљани.

Postavi novu temu. Udari copy-paste. Nece boleti.

Smrtna kazna mora postojati. Bas me briga o cemu razmislja zver koja je silovala i ubila dete ili iz cista mira streljala nekoga na sred livade.

Od tzv. argumenata protiv smrtne kazne polazi mi kiselo na q#!$.

Ukidanje smrtne kazne je socijalna diverzija prvog reda i samo je deo ocevidne placipickizacije celog Zapadnog sveta koja je na delu. I najvidljivija u USSR EU.

Zbog toga ja pozdravljam one federalne drzave u USA u kojima se i dalje neljudski olos koji bi inace trosio poreski dolar unedogled sedeci u zatvoru, prelazeci na tzv. islam i sticuci jail time Bachelors degrees promptno vesa i przi na elektricnim stolicama.

Uvek se setim reci guvernera Floride iz, mislim, 1996. kada je jedan osudjenik na smrt bukvalno izgoreo tokom izvrsenja smrtne kazne na elektricnoj stolici zbog nekog kvara na uredjaju.

Covek je izasao na tv i lepo rekao: "If you plan to commit murder in Florida, please consider some other state because we seem to have certain problems with our electric chairs".

FUCK yeah.

QuoteOd tzv. argumenata protiv smrtne kazne polazi mi kiselo na q#!$.

Mogucnost greske je jedini argument koji je meni prihvatljiv, i dovoljno je jak.

QuoteZbog toga ja pozdravljam one federalne drzave u USA u kojima se i dalje neljudski olos koji bi inace trosio poreski dolar unedogled sedeci u zatvoru

Kazu da je jeftinije drzati zatvorenika dozivotno nego izvrsiti smrtnu kaznu (proces dugo traje, 10-20 godina) pa zalbe, tuzbe, pouka o pravnom leku, prituzbe, molbe...

QuoteUbijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veca kazna nego sto je bilo njegovo zlocinstvo

Ovo se ne moze porediti, mislim, ubica i nevin covek.

Nego Hate, kako tebi izgleda ono "tri dozivotne plus 180 godina".

Costly.

 :D

Imate dugovence ljudove tamo

Quote from: baggio on February 04, 2010, 05:29:21 PM
Ubistvo po presudi nesrazmerno je uzasnije nego sto je razbojnicko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju nocu u sumi, ili kako mu drago,taj se uvek, u svakom slucaju, do poslednjeg trenutka nada da ce se jos spasti. Bivalo je primera da je vec grlo preseceno, a on se jos nada, pa bezi ili moli. Dostojevski, "Idiot"

hmm, ovako nesto reci je suludo te skoro da moram da se slozim sa Hateom. Prosto postoje izgubljeni slucajevi koje ne smes nikada da pustis, a opet hranis ih, drzis ih u nekim celijama koje opet neko mora da placa, postoji mogucnost da pobegnu da ih nekako puste i da opet naprave sranje ... cemu sav taj rizik i trosak, zar nema dovoljno gladnih bolesnih, siromasnih kojima pomoc moze da preokrene zivot?

QuoteBas me briga o cemu razmislja zver koja je silovala i ubila dete ili iz cista mira streljala nekoga na sred livade.

Jao, sad se setih jednog dokumentarca, uhvatili USA panduri nekog posle silovanja, i u svemu tome on se branio i ovi ga rane. Dovedu ga na hitnu, doktori i sestre ga spasavaju, a on prica kako je i sta radio, kao veliki jebach. Mislim,....

Quote from: INI on February 04, 2010, 05:30:52 PM

Quote from: slawen on February 04, 2010, 05:04:48 PM

Уз ону женску горе чак и Андрић звучи као Дучић.*

Што бре не читаш нешто нормално?
Иштван Еркењ (Једноминутне новеле), Бохумил Храбал (Клуови поезије), ето лепих причица таман тог формата да се угурају у ово форумско прозорче.
А и наши људи, мителеропљани.

Postavi novu temu. Udari copy-paste. Nece boleti.

Не може копи-пејст.
Бар не код мене, ја то имам искључиво у хардкопи(ји).
Миссим, књиге и та срања.

А да прекуцавам, не пада ми на памет. Могу само, евентуално, прву реченицу из "Клубова...", тек да наслутите колики је тај Бохумил кретен:

"Тридесет и пет година радим са старим папиром и то је моја love story.Тридесет и пет година пресујем стари папир и књиге, тридесет и пет година се мажем словима тако да личим на научне речнике којих сам, за то време, испресовао сигурно једно тридесет кубика, ја у ствари представљам посуду пуну живе и мртве воде, довољно је да се само мало нагнем и из мене почињу да куљају све саме предивне мисли, ја сам против сопствене воље образован тако да у суштини и не знам које су мисли моје, а које сам прочитао, и тако сам самога себе за ових тридесет и пет година испунио самим собом и светом око себе, јер кад читам, ја заправо не читам, ја пуним кљун предивном реченицом и цуцлам је као бонбоницу, као да сркућем чашицу ликера тако дуго све док се та мисао у мени не расплине као алкохол, тако се дуго у мене упија, све док се не нађе не само у мом мозгу и срцу већ док не почне да тече мојим жилама све до најситнијих капилара...."

Uzmite u obzir da je Dostojevski, kao mladi anarhist (kasnije ce postati hriscanin, cvrstog vjerovanja; najizrazitije refleksije njegove vjere, mogu se naci u "Braci Karamazov"), bio zatvoren i osudjen na smrt, i bukvalno izveden ispred streljackog stroja - tik pred streljanje - jer je bio dobio pomilovanje; ova su mu dumanja vjerovatno posljedica njegovog iskustva, iskustva nekog ko je bio jednom osudjen na smrt...

Quote from: D(z)avid on February 04, 2010, 06:05:29 PM
Uzmite u obzir da je Dostojevski, kao mladi anarhist (kasnije ce postati hriscanin, cvrstog vjerovanja; najizrazitije refleksije njegove vjere, mogu se naci u "Braci Karamazov"), bio zatvoren i osudjen na smrt, i bukvalno izveden ispred streljackog stroja - tik pred streljanje - jer je bio dobio pomilovanje; ova su mu dumanja vjerovatno posljedica njegovog iskustva, iskustva nekog ko je bio jednom osudjen na smrt...

Steta sto ne mozemo da procitamo iskustva nekoga koga su anarhisti ubili. Sta li bi on imao da kaze o ovoj temi, pitam se.

 :lol:

Quote from: baggio on February 04, 2010, 03:21:07 PM

Daniela Still

Nadam se da ovo nije ista osoba kao i Danielle Steel. Bilo bi alarmantno da neko tu citira na ovom dobrom forumu  :)

Kaporu bi mogao da se oprosti i nacionalizam i glupost i seljastvo i svasta drugo; samo da ume da pise. Ali on to ne ume. On samo ume da sere.

Moj izbor nedelje je Philip Roth. Uvek se obradujem kad konacno nadjem nekog novog ko jaaaako dobro pise; kao on, Cunningham, Murakami...

Ivane, pa ti se razumes u klasicnu muziku, literaturu.... kako stojis sa likovnom umetnoscu?

Quote from: Pijanista on February 04, 2010, 06:39:08 PM
Ivane, pa ti se razumes u klasicnu muziku, literaturu.... kako stojis sa likovnom umetnoscu?

missis, sad kad nas je Pareza 'sveznani' napustio, a INI u Srbiji, treba nam neko da nam otvara oci i da nas edukuje?

Pa necu valjda ja?

To moja majka zove (a glede caleta): "Kultivisao se".

I'm still in line.  :mrgreen:

QuoteI'm still in line.

Za ulje, secer i kafu?

Quote from: Ivan_D on February 04, 2010, 06:33:23 PM

Nadam se da ovo nije ista osoba kao i Danielle Steel. Bilo bi alarmantno da neko tu citira na ovom dobrom forumu  :)

Ivane,
ti si lovac na perfekcionizam.

A sta ako jeste?  Sta onda? :?:

Baggio,

najbolje je da citiras, ali ne napises ime pisca. Pa neka se "poznavaoci" pecaju.

Quote from: Pijanista on February 04, 2010, 06:56:45 PM
Baggio,

najbolje je da citiras, ali ne napises ime pisca. Pa neka se "poznavaoci" pecaju.

Moze i tako.
No problemo.

Quote from: Pijanista on February 04, 2010, 06:56:45 PM
Baggio,

najbolje je da citiras, ali ne napises ime pisca. Pa neka se "poznavaoci" pecaju.

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

 :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

Quote from: Ivan_D on February 04, 2010, 07:00:39 PM

al' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

Hahhahaha....
obozavam vas sve redom.

Skloni ste da napravite naucni rad od podpitanja, a meni skoro uvek polazi za rukom da vas startujem. xrofl

Quoteal' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

:)

Sedimo jednom davno cugamo, zezamo se, i neka cura pocne da citira Desanku Maksimovic :"Ne, nemoj mi prici..." i svi se razneze. Onda ja krenem u istom melanholicnom tonu "Necu da slusam s kim si i gde si, i koju ljubis necu da znam, pusti da verujem da si jos uvek sam" i onda svi, Jao, kako je lepo, Desanka je stvarno majstor. kazem ja da je to neka leva napisala za Draganu Mirkovic, a oni kisele face. Onda krenem da pevam (tj zavijam) "Reci da l' te je moja mladost bolela onda kad sam te mnogo volelaaaaaaaaaaa", a oni U jebtoe, koje sranje. Kazem im da je to Desanka M. Teli da me biju, nisam vise smeo.

Quote from: Pijanista on February 04, 2010, 07:10:04 PM

Quoteal' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

:)

Sedimo jednom davno cugamo, zezamo se, i neka cura pocne da citira Desanku Maksimovic :"Ne, nemoj mi prici..." i svi se razneze. Onda ja krenem u istom melanholicnom tonu "Necu da slusam s kim si i gde si, i koju ljubis necu da znam, pusti da verujem da si jos uvek sam" i onda svi, Jao, kako je lepo, Desanka je stvarno majstor. kazem ja da je to neka leva napisala za Draganu Mirkovic, a oni kisele face. Onda krenem da pevam (tj zavijam) "Reci da l' te je moja mladost bolela onda kad sam te mnogo volelaaaaaaaaaaa", a oni U jebtoe, koje sranje. Kazem im da je to Desanka M. Teli da me biju, nisam vise smeo.

(http://www.cosgan.de/images/more/bigs/c014.gif)

На ухото на едно момиче

Не поисках.
Не поисках нищо да ти кажа.

Видях в очите ти
две луди дръвчета
от бриз, смях и злато.
Клатеха се.

Не поисках.
Не поисках нищо да ти кажа.

http://www.goodreads.com/author/quotes/3049.John_Kennedy_Toole (http://www.goodreads.com/author/quotes/3049.John_Kennedy_Toole)

Quote"'It smells terrible in here.'

'Well, what do you expect? The human body, when confined, produces certain odors which we tend to forget in this age of deodorants and other perversions. Actually, I find the atmosphere of this room rather comforting. Schiller needed the scent of apples rotting in his desk in order to write. I, too, have my needs. You may remember that Mark Twain preferred to lie supinely in bed while composing those rather dated and boring efforts which contemporary scholars try to prove meaningful. Veneration of Mark Twain is one of the roots of our current intellectual stalemate.'"
— John Kennedy Toole (A Confederacy of Dunces)

Ova knjiga je super. Prvih 50 strana su malo dosadne dok se ne razvije prica, ali je inace odlicna. Covek bio mladji od 30 kad ju je napisao. Posle se ubio   :(

Yá'aashgóó dadísóh'íí'
Háyookáá biyi'déé'
Bádahwii'niihgo át'é
Dah naat'a'í éí yéego nihi nilíinii
Noodóóz dóó biso' diswos
Naabaahii yitah íí'á
Bits'áhoníyée'go deiní'í
Nihich'i' índídah ndi baa íiniidlí
Ah hool'áágóó bine' neidá
Báhádzidii dahólóo ndi
Éí t'éiyá bee sihasin
T'óó nihá dah sitsooz ndi
T'óó shíí éí so' bi sinilgo
Dah naat'á áh hool'áa doo
Nihikéyah bikáa'gi
K'ad nihi hodéezyéél!

dumam nešto to oko smrtne kazne.
skoro da bi se složio da treba da postoji.
samo jeda stvar me yebe.
kroz istoriju je dosta ljudi fasovalo takav vid prevaspitavanja.
koliko njih je bilo apsolutno nevino?
malo jel' da...
da nekim čudom upadnem u to "malo" - ne bi mi prijalo, a pogotovo me ne bi utešilo to što sam statistički malobrojan.

Ja sam za smrtnu kaznu. Zasto bi bilo ok nekog poslati dozivotno u zatvor a nije ok mu uzeti zivot? I onda sve gluposti tipa: osudjivanjem nekog na smrt postajemo jos gori nego oni i bla, bla, bla

Pricao mi je prijatelj, i tvrdi, ali, da je do pre 20-tak godina gomila nevinih (uglavnom crnaca) zavrsila na elektricnoj stolici. U poslednjih 20 godina se to redje desava zbog unapredjene forensic tehnologije, ali on misli da je pre toga dobrih 10% mozda cak i 15% nevinih ljudi (za zlocin za koji su osudjeni) zavrsilo u zatvoru / na elektricnoj stolici.
Meni te cifre izgledaju preterano velike i neverovatne, ali on se momak razume u dosta stvari pa ne bi nagadjao tek tako.

dobro..
ljucki je grešiti...
obesiš čoveka greškom, al' uvek možeš da kažeš izvini..

Kostana

Mitke
I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s'n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, 'ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t'j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t'g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!

Kostana
Koju, gazda-Mitke?

Mitke
Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja' i ne naceliva'... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!

Poj, Kostan, kako k'd se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...

I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesecinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s's otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj ,,zal za mladost"... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!

Bora Stankovic

evo sta Johnny Cash ima da kaze na temu kako je kada je smrt neminovna...

Johnny Cash - 25 minutes to go (http://www.youtube.com/watch?v=jxvR7ZUjaJk&feature=related#)

Quote from: Pijanista on February 04, 2010, 07:10:04 PM

Quoteal' kako onda da znamo da l' nam se napisano svidja?

:)

Sedimo jednom davno cugamo, zezamo se, i neka cura pocne da citira Desanku Maksimovic :"Ne, nemoj mi prici..." i svi se razneze. Onda ja krenem u istom melanholicnom tonu "Necu da slusam s kim si i gde si, i koju ljubis necu da znam, pusti da verujem da si jos uvek sam" i onda svi, Jao, kako je lepo, Desanka je stvarno majstor. kazem ja da je to neka leva napisala za Draganu Mirkovic, a oni kisele face. Onda krenem da pevam (tj zavijam) "Reci da l' te je moja mladost bolela onda kad sam te mnogo volelaaaaaaaaaaa", a oni U jebtoe, koje sranje. Kazem im da je to Desanka M. Teli da me biju, nisam vise smeo.

:!:  :|  :mrgreen:  xjap  xyxy

Ја се присећам једне сјајне зајебанције на тему овог Миткета... ишло је отприлике "а коњ Дорчо ногу пред ногу гегензи.." можда је био чак и Љуба Мољац.
.... е, ТО ми дај!

Quote from: slawen on February 05, 2010, 08:11:31 AM
Ја се присећам једне сјајне зајебанције на тему овог Миткета... ишло је отприлике "а коњ Дорчо ногу пред ногу гегензи.." можда је био чак и Љуба Мољац.
.... е, ТО ми дај!

ili ono:
- (Kostana) Mitke si jea?
- (Mitke) Jea!

Kostana...

Em nije na srpskom em nije moguce deci u srednjoj skoli pribliziti tu materiju (osim ako nisu rodjeni melanholici/depresivci), em se meni licno stomak okrece od tog "pustog turskog" jer sa tim nemam bas nikakvu identifikaciju...

CRV

Dosadi meni jednog dana lutanje.Zastanem kraj neke sume i pocnem da secem stabla.Oborim pola sume.Upadnem u nekakav kamenjar,pa nalomim silan kamen.
Pocnem da pravim kucu onako kako je moj deda pravio:dole kamen da drvo ne vlazi,zatim grede,na grede daske i preko svega slama.Kad je kuca bila gotova,potpalim vatru.Cim iz badze suknu dim uzmem novine pa se prucim.
Citam danas,citam sutra-uzivam.
Onda mi do usiju dopre nekakvo grickanje.Lepo cujem kako zagrize,otkine pa proguta.
-Crv!-viknem i skocim.
Zar da jedan crv unistava plod mojih ruku?!
Uzmem noz i pocnem da ga trazim u ramu prozora.On gricka,ja kopam.Tako danas,tako sutra.Prekopam ceo prozor.
Oslusnem.Opet ga cujem:mljacka,gricka,krcka,kvrcka,grebe,struze...Smiri se za trenutak pa zagrize jos besnje kao da ima samo kutnjake.Raspade se prozor.
Crv i dalje grize.Znaci zakljucim,nije ni bio u prozoru!
Osluskujem tri dana i tri noci.Hocu tacno da utvrdim gde je.Podjem zatim na vrata prekopam i njih.Ostadose samo sarke.
Grize i dalje.
-On ili ja-kazem,pa predjem na grede.
Debele grede,noz nikakav.Dograbim sekiru.Popusti glavna greda-srusi se kuca!Jedva spasoh glavu!
Kad se razidje prasina,oslusnem-opet se cuje!
Sad mu je posao olaksan:sve mu je iseckano i isitnjeno!
-E neces!-kazem,uzmem sibicu i kresnem.Planu krs,osta samo zgariste...
Oslusnem-vise ga ne cujem!
Sav srecan,nakrivim kapu pa nastavim da lutam kao nekad.
Lutam i mislim-nije kuca za svakog.


Djordje Simic

Rodjen sam u jednom gradicu u siromasnoj bankarskoj porodici.
U tom gradicu se tako sporo zivi, da nama jedan kalendar traje po =
dve,tri godine.

U mom kraju su ulice tako tesne, da u njima ker nije mogao da mashe
levo-desno repom, nego gore dole.

I stalno padaju kise. I magla, strasno vlazno. Mi kad u podrum
stavimo misolovku, mi ulovimo ribu. A magla ijaaooo. Kad u mom kraju
padne magla, toliko je gusta, da ptice idu peske pored puta.
Zabranjen let!

Tek vetar! To tako duva, to je strrasno! Primer: kod mene kad kokoska
`oce da snese jaje, a guzu okrene vetru,ona ga snese po pet puta!
Tapa-tapa-tapa-tapa!n Odmah snese tvrdo kuvano jaje!

Mraz kad stegne u mom kraju Jednom je bio tako jak mraz uuu Primer:
vestacka vilica moje bake u casi cvoko-cvoko-cvokotala.

Sneg u mom kraju Mi imamo sneg koji se zove: Stojser! Ne mozes da
cucnes, a neee Kad padne sneg u mom kraju pa po pet metara u sirinu ,
naravno!) Zbog ovakve klime, u mom kraju je mnoogo sitna psenica.
Vrabac mora da klekne da bi kljucao! Otuda potice izreka, kad je neka
devojka ovako lepa, mlada I lepa: Gledaj, al` je naprtjila sisitje
k`o dzivdzan kolenca.

Ali, znas kako je lep svet u mom kraju! Jaao, kako je lep narod (kad
nije ruzan), ijaaoo... Al` kad je ruzan, to je ruzno u pizdu
materinu! One ruzne, kad udju u sobu...u mom kraju...misevi vriste I
skacu na stolice!

Komarci ih ujedaju samo zmurecki!

Setio sam se jedne moje komsinice, ma sad bi` je prepoznao medju
hiljadu

Rumuna! A bila je lekarka. Pacijenti su kod nje za beznacajne
intervencije uzimali totalnu anesteziju! Ali nosataaaa... Znas
kakav je nos imala? Ona je...mogla da pusi na kisi, a da joj ne
pokisne cigareta! (A pusila je na mustiklu!). Te Boooggg... Ona kad
pije kafu, odmah nosem pritisne I zelju! Ka-ta-stro-fa!

A sve se pravila vazna kako ima lepe noge...sve dok ih nije obrijala.
Posle se ispostavilo da su tanke. U mom kraju se zene depiliraju let-
lampom. A imala ove...pekarske noge...Nije mogla uz merdevine da se
popne. A nosila je pundju do paucine! Ovako...I cesto nosila
viklere. Nije joj trebala antena, njima je hvatala StudioB! Dupe joj
pocinjalo rano, a sise kasno. Ona da nije imala lastis u gacama, sise
bi joj upadale u gace! Ka-ta-stro-fa!

Imamo dva tipa ruznih: debele ruzne I mrsave ruzne. Ove mrsave ni
komarci nisu ujedali! Polagali samo teoriju na njima! Tanko to...I
malokrvno... Toliko su bile mrsave, da nisu mogle da nose pidzamu na
strafte! Ne moze da stane druga strafta, samo jedna! A ove...debele
ruzne...one su bas bile debele...k`o bure! Ne moz` da stane u kadu
uopste! U stvari, one mogu, ali voda ne moze! Zato smo ih prali u
servisu za pranje autobusa!

Ali kad je neka lepa, u mom kraju, e ona je bas lepa. Kad naprci
sisitje k`o dzivdzan kolenca...pa suknjica kratka...(normalno kratka
a ne ono, da mora da se sminka ispod suknje)... E, ja sam bio
zaljubljen u jednu takvu!


,,U mom kraju -Milan lane Gutovic-Monolog

Baggio, daj nesto iz Pop Cire i pop Spire, za Hatea  :evil:

 ;)




Odlomak iz Pop Cira i Pop Spira


A posle rucka odmah otrca preko puta da ih zatekne za stolom, da na licu mesta vidi efekat koji je proizvela svojom kern-strudlom.
   - Bas cu vas nesto zamoliti, slatka gospoja-Sido, pa ma se ljutili na mene, - rekla bi gospoja Persa, pop-Cirina lepsa polovina, onoj drugoj popadiji - sve se kanim da jedared dodjem kod vas na jedno pola dana, pa da vi mene lepo naucite kako vi to pravite one vase cuvene puter-krofne. Vi to zacudo lepo umete i nadaleko ste se proculi cerez njih. A ja, djavo bi me moj znao, meni nikad ne ispadnu za rukom. Sta sve ne radim, pa ne valja! Ne valja, vidim i sama!
   - A, dabome, nije nego jos nesto! - cifra se gospoja Sida.
   - Ne, ne, bez sale vam kazem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug. Jedared sam se bas naljutila pa mu rekla, kad mi je stao prebacivati sto ne umem tako lepo k'o vi, rekla sam mu... 'ocu da vam kazem, slatka gospoja-Sido, pa ma znala da cete se odmah sad tu naci uvredjena: "A ti onda sto si", rek'o mu ja, "uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi spric-krofne... a i lepsa je od mene, i deblja"...
   - Valjda, puter-krofne, hteli ste reci - popravlja je gospoja-Sida, malo ljuta zbog spomenute debljine.
   - Ta da, puter-krofne, us'o djavo u njih, boze me prosti! Ljuta sam pa ne znam vec ni sta govorim. Ne mogu ja sve znati; kad mi nije od boga dato da pravim puter-krofne. Ta, boga mi, sta tu vazdan, a sta me je tu okupio! A njemu onda pune oci suza, pa samo namesta pojas i celepus, pa samo kaze: "No, no", kaze on. "Kud ti opet ode!" "Nisam", kaze, "tako mislio. Perso, suprugo moja; volijem ja tebe nego sve puter-krofne na svetu!" A meni onda dodje zao sto sam ga tako ozalostila pa proklinjem i sebe i spric-krofne.
   A gospoja-Sidi milo, boze, pa se sve namesta na stolici, a trbuh joj se trese od zadovoljstva, pa je tesi:
   - E, gospoja-Perso, tako vam je to u ovom svetu. Svakoga je obdario bog sa po kakvim darom; nije ni u puter-krofnama sva sreca. Nego bas kad ste se toliko kapricirali i drzite da ja bolje pravim od vas, onda s drage volje, kad god vama je zgodno. Dodjite, eto, jedne nedelje pre podne, a povedite i Melaniju s vama. I ona je vec velika; danas-sutra pa ce joj se javiti kakva prilika... pa treba da zna, i nju cu nauciti. Ali, slatka, usluge za uslugu; 'ocu i vas da to kosta nesto...
   - Molim, molim, da cujem.
   - Samo tako cu vam pokazati ako vi mene naucite kako se pravi onaj melspajz sto se zove: Sace od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor. A moj popa opet to, pa samo to voli, kao da je, boze me prosti, svapsko dete.
   - He, slatka moja, - veli ponosito gospoja Persa - nije to svakom bas ni dato! Al' zato je trebalo imati dobrog ucitelja, a ja sam ga bas imala! Moja pokojna mama, bog da joj dusu prosti, nije bilo toga testa ili melspajza sto ga ona ne bi znala zgotoviti. Kad ona napravi to Sace od zolje od kvasca, mogla je, sto kazu, i samog cara posluziti! Gospodin Jerotej Draganovic kad je napisao onaj Kohbuh, hteo ga je njoj posvetiti, da sta!
   - Verujem, slatka!
   - Pa kako je mene moja mama ucila, tako ja sada ucim moju Melaniju.
   - Slatka! I moja Jula tako isto. Zna vam ta svasta. Ali kazem vam, slatka, samo jedared da vidi kako se nesto gotovi, odmah ti ona, 'rano moja, trci kuci pa proba. Ima jednu knjigu punu ispisanu. Lepe korice i pise na njima Poesie, sto joj je kupio za spomen na prezent gospodin Sandor, jurat iz Kikinde, a nema nista trukovano, nego sve prazni listovi. A ona, slatko dete moje, sela pa zapisala u nju sve sosove, cuspajze i melspajze kako se pravidu. Sve izlenjirala i ispisala, slatko dete moje. Pise k'o koncelarista kakav; isti njen otac! Ko je uzme, slatka, taj ce bar znati da ima jednu dobru virtsafterku.
   - 'Rano moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kazem da se samo sa njom druzi i na nju ugleda.
   Eto, tako se razgovaraju dve popadije.   


Stevan Sremac

Ćilim - polje Kalipolje

Sad pazite:videćete
najlepše polje na svetu!

Ili, bolje: ćilim - polje.

Tu ja živim, tu se divim
maslačku i suncokretu.

To je moje Kalipolje!

Riče krava, zriče trava.
Red livada, red pšenice.

U sredini šuška kruška.

Dole: vojska buba, mrava.
Gore - lasta i senice.

To je moje Kalipolje!

Dobrica Eric

Cutljiva Francuskinja...


I dalje smo odlazili na klupu u parku i kušali čari starog hlada.
... i dalje smo se gurkali pod njim, zadirkivali ... psovali i pretili ...
ali smisao je nestao, izgubio se u procepu vremena, kao tanka nit svetlosti u krošnji ostarelog hrasta... Ipak, uporno smo pokušavali ...

Uporno je i ona dolazila ... Sa svojim mirnim vretenastim hodom i glomaznim patikama izmašćenim kojekakvim preparatom za čišćenje, dolazila je i dalje blenula u nas ...
Raspitivali smo se po gradu naravno, ali teško da nam je neko dao ikakve informacije o njoj. Saznali smo jedino da je ćutljiva, od rođenja.
Ili jednostavno odbija da razgovara sa svetom.
Ovo drugo je moja napomena i svi su joj se smejali.
I ja sam posle ...
Klement je jednom prilikom, iz samo njemu poznatih razloga izvalio da ona razume samo francuski, i da zato ne daje nikakve znake života, već samo blene i blene u nas kao tele.
- francusko tele, dodao je i podrignuo najstrašnije ...
Tako smo je i prozvali...
...ćutljiva francuskinja ...



Odraslo se ...
Pobegli su nam svi vozovi, i mi nismo imali više za čim da lajemo...
Da smo u Kini jeli bi  pse od dosade i pušili hašiš.
Tačno sam osetio menjanje u stomaku, menjala mi se celokupna koža, sa sve dlakom i pameti, ako sam je ikad imao ...
Odraslo se ...



Jedne večeri došao sam sam na klupu jer jedino dvoje ljudi sa kojima sa je delio " nisu mogli da dođu" i bili "su sprečeni".
Isidor je ulovio nekakvu ribu i namerava celu noć da je secka, a Klement je nameravao da veče provede isključivo pored prozora, gledajući u stan preko puta, u kojem se svake srede gola i ponekad namazana uljem šepurila nekakva studentkinja iz unutrašnjosti.
I Isidor će je gledati večeras, samo je morao da proda nekakvu bezveznu priču da bi se osećao bolje.
Klement se nije obazirao na savest ...

Ja jednostavno nisam bio raspoložen ni za jedno ni za drugo.
Heh, već sam je gledao ranije, iz Klementeove sobe, i nimalo mi se nije svidela.
Klementeova keva je bila u drugoj sobi i to mi je pokvarilo utisak.


Djordje Petrovic

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

Tarance,

odlican izbor. xjap

Да, баш је... младалачка.

Quote from: slawen on February 09, 2010, 09:27:49 PM
Да, баш је... младалачка.

Pssssssst...... xwink2

Koliko li se Irena promenila otkad sam je video poslednji put?
To je bila misao koja mu je neprekidno prolazila kroz glavu.
-Da li ću je prepoznati?
Izbledela slika koju su krile njegove vijuge, polako je bila razjedana zaboravom. Ženi barem nije teško da već za jedan dan promeni lični opis. A ko zna šta se sve izdešavalo sa njenim bićem, telom, dušom, za ovih dvadeset godina.
Ogrnuo se crnim mantilom i izašao napolje. Čekanje na susret moglo je da počne. Molio je Boga da mu došapne neku temu za razgovor kada se bude našao sa Irenom.
Već na autobuskoj stanici video je Irenu. Imala je crnu kosu i vuneni šal. Ostalo nije stigao da vidi, jer je utrčao u upravo odlazeći autobus. Vuneni šal i crna kosa su ostali na stanici, da sačekaju sledeći.
U autobusu je bilo studeno. Seo je na jednu od onih ledenih stolica, koje su toliko hladne, da čovek momentalno dobija proliv. Preko puta njega sedela je Irena, temena oslonjenog na aparat za otkucavanje karata. Sada je imala plavi šal i kapu na glavi, ukrašenu kićankom. Nasmešio joj se. Kada je malo bolje pogledao devojku, osmeh sa lica mu je nestao, a pojavila se ozbiljna i razočarana grimasa.
Vožnja je bila gotova. Sneg je počeo da veje. Kažu da snežne pahuljice, kada se gledaju pod mikroskopom, imaju neverovatno pravilan i simetričan oblik.
Tri Irene išle su mu u susret. Gledao ih je, a potom se mimoišao sa njima i skrenuo pogled. Bela patetika padala je sa neba. Svratio je u menjačnicu da razmeni pare. Unutra je bilo toplo, a na patosu su bile barice vlage. Irena za šalterom mu je izbrojala novčanice, i rekla mu "Izvolite". Kada je pogledao ispod šalterskog okna, ponovo se razočarao. I izašao.
Čovek je konačno došao na mesto susreta, a čekanje do vrhunca. Osvrtao se oko sebe. Imao je i šta da vidi.
Irena je upravo ulazila u trolejbus, gurajući se između matorih babuskera, mladih majki i male dece. Išla je daleko. Druga Irena je kupovala žvake na trafici. Treća je sedela nedaleko od njega. Splet različitih odela, šalova, devojaka i kapa. Četvrta Irena je nezainteresovano prošla tik pokraj njega, vodeći svog frajera za ruku. Peta je vozila bebu u kolicima. Šesta je...
Okretao je glavu za tim silnim imenjakinjama, kao što se limeni pevac okreće na krovu pod naletima vetra. Irena jeste bila njegov vetar, njegova mantra, njegov Jerusalim.
Iz razmišljanja ga je prenulo kuckanje nečijeg kažiprsta po njegovim leđima. Odmah se osvrnuo iza sebe.
Ovaj put, za razliku od svih prethodnih, to je zaista bila ona. Irena.
Sve ostale oko njega istog su trena nestale.



Dimitrije Bukvić

Quote from: baggio on February 09, 2010, 10:38:10 PM

Quote from: slawen on February 09, 2010, 09:27:49 PM
Да, баш је... младалачка.

Pssssssst...... xwink2

Ш'о? Тај Чехов се чита у ... у праву си, боље је да ћутим.
А каква је ово скаска о мењачници? Нисам се баш удубио, али сам видео да се помиње јавни превоз, а ми то мрзимо, јел' да?

Quote from: slawen on February 09, 2010, 10:57:41 PM

Quote from: baggio on February 09, 2010, 10:38:10 PM

Quote from: slawen on February 09, 2010, 09:27:49 PM
Да, баш је... младалачка.

Pssssssst...... xwink2

Ш'о? Тај Чехов се чита у ... у праву си, боље је да ћутим.

'ocu bre malo da sanjam.....kapish?

Quote from: slawen on February 09, 2010, 10:57:41 PM

Ш'о? Тај Чехов се чита у ...

sedmom razredu?
u pravu si...
i u osmom...
i kad kod ti padne na pamet.
el ti pljuckaš po navici ili ti se baš - baš ne sviđa ništa pod kapom nebeskom?
i aj' i da ti se ne sviđa...
nego mi deluje da bi i drugima to da ogadiš?

Па није да ми се не свиђа, али је малко превазиђен. Пре неки дан опљувани Капор је то својевремено добро објаснио: више нико нема времена за "даму са кученцетом" и остале short story.
Ово је време (онда, кад је то написао) за spot story. Сад и за неку краћу форму, можда.

А и пљујем тако, онда сам себи изгледам важан. Шта ћеш, мени тај его много значи. То је отприлике све што имам.

Quote from: slawen on February 09, 2010, 11:11:33 PM
Ово је време...

vreme dođe i prođe...pa onda bude neko drugo vreme...
klasici ostaju.
zato se i zovu klasici.

Знам, имам их пун регал.

Quote from: slawen on February 09, 2010, 11:11:33 PM

А и пљујем тако, онда сам себи изгледам важан. Шта ћеш, мени тај его много значи. То је отприлике све што имам.

A sta bi tvome igou odgovaralo?
Misiiim koji autor?

Баш зајебано питање.

Quote from: slawen on February 09, 2010, 11:24:46 PM
Баш зајебано питање.

Je l' da? xfrog

aj sad!
nemo da gutam šlajmaru!

Пази овако: у обзир долазе Џон О'Хара, Апдајк, Синклер Луис, Курт Вонегат (али само Затворска птичица), Џозеф Хелер и Реј Бредбери од новијих Американаца, а Ангас Вилсон, Орвел и наравно и пре свега Хаксли од Британаца. Од старијих Текери и Дикенс, Шекспира слабије варим. Немци - Ман и Хесе (али највише његове песме и кратке приче), Французи - Анатол Франс (Острво пингвина је екстра, сине бато!), па Блез Сендрарс (јел' он уопште француз), па Анри де Монтерлан, па Зола, па... их, њих има убибоже, не би их пола стало овде, од Чеха ту су и Кундера и Храбал и Болеслав Прус и нарочито Чапек (Зоон политикон), Руси - Тургењев, Гогољ, Окуџава, да не идем дубље, Италијани - Еко, Моравиа, Томасо де Кампанела (у најкраћем), од Кинеза Лу Син, рецимо....
Не пада ми заправо ништа на памет...

ima materijala za pljuvanje...
al važan sam sebi i bestog...

U jebote, ti od svakog od ovih procitao po nesto?

Ма јок, него брзо гуглам.

Quote from: slawen on February 09, 2010, 11:49:46 PM
Пази овако: у обзир долазе .....................

Leleleeeeeeeeeeee, sad kad krenem da tovim taj tvoj igo... ;)

Quote from: slawen on February 09, 2010, 11:58:58 PM
Ма јок, него брзо гуглам.

xrofl xrofl xrofl

А иначе сам један од ратних профитера: негде у јуну, јулу 1991. од неког аквизитера који је заступа сарајевску Свјетлост купим збирку од шест књига Маркиза Де Сада. На личну карту, оно, као даће ми уплатнице за кредит.
Аха, важи...
Замисли те лудаке, пре неку годину ми писали на стару адресу, као, неће ми продати више ништа док не подмирим стари дуг.... Упишавање.

koliko dugujes? 500 milijardi dinara?

 :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

"I pocela je da mi prica o mladicu koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, ispruzao ruke i obozavao zvezdu, sanjao je o njoj i ka njoj upravljao svoje misli. Ali je znao, ili je mislio da zna, da covek ne moze da zagrli zvezdu. Smatrao je svojom sudbinom to sto voli zvezdu bez nade u ispunjenje, i na toj misli sazdao ceo jedan zivotni spev o odricanju i nemoj, vernoj patnji koju bi trebalo popraviti i procistiti. Ali, svi su mu snovi bili okrenuti zvezdi. Jednom je opet stajao nocu kraj mora, na visokoj hridi, i gledao ka zvezdi i izgarao od ljubavi prema njoj. I, u trenutku najvece ceznje, skocio je i bacio se u prazninu, prema zvezdi. Jos u trenutku skakanja, pomislio je munjevito: -Pa, to je nemoguce! I, pao je dole na obalu i smrskao se. Nije umeo da voli. Da je u onom trenutku kada je skocio imao dusevne snage da cvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, poleteo bi navise i spojio se sa zvezdom." Demijan

Meni se od svega svidela jedino prica osankanju.
Bila je jedna lepa prica o psu na starom 7 k mislimna emigrantskoj cergi, ostavio Tarance . Mozda je jos uvek ima.

Mali astal za dvoje

Odlomak





Zora se utopi a oranicom, debelo sunce, svoje kolo povede.
-Petre sine, diš' se, oči će ti pobeleti- umilnim glasom progovori starac, usput skloni zelene firange i pusti tople zrake u kuću.
-'Bro jutro bać Grga- podiže se u skoku, vojnički. Prvo što ga udari beše sećanje na jučerašnje, za njega katastrofalne dogadjaje i na mah mu se navuče magla na oči. Namršti se ko tmuran, jesenji dan. Pogleda u starca a ovaj se veselo kezi. Mudro sačeka.
-Imam dobre vesti. Baš dobre!
-Jel- pomisli- šta me još ,,dobro" može strefiti?
-Evo jabuka- pruži mu veliku, crvenu jabuku.
-Jabukaaaaaa?
-Pa viš' valjda, nije s' kruške pala!?
-Kak'a jabuka, 'bem ti jabuku, jel' Vama dobro???- nije mogao da veruje mladić.
-Eeee dragi moj...meni dobro, al' kanda će tebi biti još bolje. Drugar ti dov'o mladu. Bićeš kum! Hehehe...ta ti je želja još od pokojnog babe ostala...nego spremaj se, idemo na ,,rakiju".
-Drugar? Koji drugar? Kakvo kumstvo? Kakva rakija?- zabezeknuto podviknu.
-Vasa, tvoj drug. Bože Petre, znaš da ste se još ko deca zavetovali...
Ovaj sav pocrvene, pobesni i prekinu ga na pola:
-Jaaaaa da budem kum Vasi??? Ja???- a u sebi pomisli- ja da budem kum Milici???
Stisnu šake, napravi par koraka, zbunjen ko pile u kučini, pogleda u starca sa nevericom i prosikta:
-Pa dobro bać Grga, stvarno nemam reči...jeste l' Vi normalni?- nije mogao da veruje- pa ja ovog časa odoh i nikad', ali NIKAD' se više ne vraćam! Jel' to vama jasno?
-Eeee sine, jasno ko dan, ali...red je red!!! Nemoš' to tako?- umirivao je starac situaciju- kumstvo se ne odbija a...ti kako 'oćeš- klimnu glavom u znak neodobravanja- sem toga... i onda se zna red? Nosi jabuku nazad i zahvali se ko što Bog zapoveda.
-E i odneću je!- prosikta. Da ga zmija ujede, otrovala bi se.
Ulete u odeću i obuću i izlete iz kuće, starac ga jedva stiže.
-Idem s' tobom, napravićeš belaj.
Ovaj ga samo resko odmeri, stisnu zube, oćuta i nastavi put.
Na polovini sokaka, baš taman ispred Milicine kuće, ko da je Djavo režir'o...
-Jojjjjj meni, udari me šlag- zastenja starac, nasloni se nemoćno na kuću i uhvati se za grudi. Pognu se ko presečen.
Petra iznenadi ovo. Odjednom zaboravi gde je krenuo...ma mnogo je volio ovu starinu.
-Šta je bilo? Bać Graga...ma šta Vam je?
-Joj sine, gotovo je! Šlag!
-Ma kakav šlag? Pa što se za srce držite? Valjda infarkt?- nije mogao da veruje.
-Ne znam, jadan ja, il' šlag il' infrakt, al' nešto me lupilo...jojjjjjjj, vode...trči do apateke il' zovi pomoć- zavapi starac na samrti. Duša u nosu!
Petar sav zbunjen, okrenu se oko sebe, ne znajući gde će pre i mahinalno lupi na prozor:
-Dajte brzo vode!
Istog časa, ma iste sekunde, istrča Milica sa bokalom vode kao da se svi infarkti dešavaše ispred njene kuće.
-Bać Grga ne bojte se, evo mene i vode- umilno zacvrkuta i pridje starcu.
A Petar...pobele, skameni se, kao da utvaru vidi?
-Milice? Miliceeeeeee!- pogleda u pravcu Vasine kuće, pa nazad. Opet do Vase...pa nazad. Ček' malo? Ovde nešto ne štima...?
-Zdravo Petre.
Ovu muziku od glasa je godinama sanjao.
-Pa...- zamuca- ali kako...- pokaza rukom u pravcu nesudjenog kuma- ali...?
-Udji Petre- pokaza mu put kuće- imam nešto da ti kažem.
Ovaj kao poslušno kuče, omamljeno udje za njom. Nesvestan. Zaboravi na bać Grgu, ko da ga nikad' nije bilo. Prvo što ugleda...astal! Smrači mu se pred očima. Uredno postavljen. Beli djurdjevak.  Dva escajga i svećnjak, sa dve upaljene sveće. Krv mu udari u obraze...
-Čekaš nekoga- nastavi drhtavim glasom a u duši je tog' časa naslućivao željeni odgovor.
-Da čekam. Pet godina te čekam, crni Petre- i baci mu se u zagrljaj- pet dugih godina. Ljubavi moja!
U sekundi mu se sve razbistri. Sve je shvatio.
-Koja sam ja luda...Milice moja- zagrli je čvrsto. Padoše poljupci, to nemoš' izbrojati- koja sam ja luda...pa zar u tebe da posumnjam? Onaj skot mi reče...
-Znam! Sve znam srećo, pusti Vasu. Dobio je on svoje...nego sedi...večera se ohladi al' ručak samo što nije!
Eeeeee koja je to sreća! Sav njihov svet i prošlost i budućnost, komotno se smesti u mali astal za dvoje...
Ona guguče a on pupi. Onda on guguče a ona cveta!
I zemlja na tren, prestade da se okreće!


Radislav Sakic

Моја дечачка соба је била велика. На средини је стајао огромни орман, који је за мене тада представљао недостижни врх, нисам смиривао своју машту док га нисам освојио.
 
Тамо сам после често бежао кад би живот притискао и када нисам знао куда даље. Моја машта је била непресушна, а потрага за уточиштем неопходна.
 
Лежао бих на врху ормана и цртао разне животиње. Када сам одрастао моји родитељи нису никада прекречили моје цртеже. Знали су да су ми они необично важни.
 
На орману сам цртао своје срећно уточиште испуњено животињама, идилично и смирујуће, можда се тада и родила љубав према природи и жеља за њеним упознавањем. Још тада сам у дубини срца, али без свесне одлуке, знао да ћу се бавити неком биолошком дисциплином.
 
Јазавац је био главно биће, центар збивања на мом малом имању.
 
Не знам ни данас зашто баш јазавац? Али није ни битно. Битан је осећај, не морам баш све рашчланити и математички објаснити, иако је то моја наука изискивала...Настао би кошмар и вртлог у мојој психи ако све не бих ставио под окриље разума.
 
Сена јазавца ме је увек пратила. Некада би ми и засметала!
 
Јурио сам по свету тражећи начина да задовољим глад за знањем, али и бежећи од живота и везивања.
 
Љубио сам разне жене, лепе и ружне, згодне и дебеле, паметне и глупе...Али свака је појачавала јазавчеву сенку.
 
А онда је наступио пакао који је резултирао у мом коначном ослобађању од утицаја те животиње и који је на крају ипак донео добро.
 
Био је то пакао који је донео рај!
 
То се десило пре три месеца у Москви. Држао сам неко предавање на Ломоносовом универзитету, а после сам остао још пар дана у Русији изнајмивши малу кућу у једном лепом сеоцету чије сам име заборавио, услед ужаса који ме је задесио. Кућа се налазила на месту где ливада прераста у шуму.
 
У оближњој крчми сам и упознао ту девојку. Сијала је и зрачила неком необичношћу, била је веома згодна и лепа. А нарочито су њене сањалачке очи изазвале немир у мени. И сексуални и интелектуални!
 
Причали смо на руском језику, знао сам га доста добро, одувек сам и волео тај језик. Осећао сам од малих ногу да је мој!
 
Њена памет и знање су били беспрекорни, хумор луцидан, а мисао врцава и вијугава, многима је било тешко да је прате, важила је за чудака у тој херметичкој средини. Предавала је математику у сеоској школи.
 
Деца је нису волела, признала је...
 
Брзо смо завршили у кревету.
 
Ту је тек била мајстор!
 
Десетак дана смо летели вртоглаво једно ка другом. Али онда се у мени полако будио страх.
 
Те вечери је ушла у моју кућицу не рекавши ни реч. Скинула је све са себе и погледала ме очима које више нису биле сањалачке.
 
Биле су животињске, подсећале су ме на нешто...
 
Међутим и даље сам је желео.
 
Легли смо у кревет и отпочели игру...
 
Изненада ми је језа шибнула кроз тело. Осетио сам под рукама животињско крзно и скочио са кревета док се моја партнерка болно згрчила претворивши се у мени добро познатог јазавца.



               Срце ми је застало, разум је посртао и кретао се у неповрат. Последње чега сам се сећао је био њен гробни смех и речи:
,,Зар ти се сада не свиђам?"
 
Пронашли су ме ујутро како го лутам по шуми, тако ми је бар причао стари крчмар са којим сам се спријатељио. Он ме је напојио неким нектаром од којег ми се разум повратио...

               Погледао ме је брижно и рекао:
,,Купио сам ти карту за повратак. Иди у своју земљу, овде ћеш пропасти."
 
Вратио сам се у Србију, дуго нисам био кући...
 
Родна земља јесте лековита, истина је...
 
Боже!
 
Пољубио сам родитеље, ручао сам и окречио моју дечачку собу.
 
Убио сам јазавца!



Djuro Kosanovic

Odlazak

Pomno prateći liniju šava rukava koja je baš naumila da se završi negde ispod pazuha, rešila je da još jednom razmisli šta je to što bi mogla da obuče. Pa i to je stvar opstanka: obući se da preživiš. Pišeš da opstaneš, pišeš iz samoodbrane, pa onda se tako i obuci. Treba pokazati spremnost, onu baš koja tako začuđujuće plaši ljude, onu sposobnost da budeš ti, bez zadrške.
Ma, neće se ni obući. Ko je još smislio nešto dobro obučen, prave stvari rađaju se iz golotinje, iz tela koje je u razgovoru sa sobom, sa drugim telom, sa drugim telima. Neće se ni obući, eto prilike da zagrli samu sebe i da njena koža bar na taj način oseti dodir  i zagrljaj.
Ustaće? Da, pa to bi se već moglo uraditi, eto vreme prolazi, treba označiti nečim da je dan ipak počeo – popiće kafu u to ime.
U desnom uglu onoga što će silom prilika i danas nazvati svojom stvarnošću ona primećuje njegovo telo koje pomera disanje. On spava. Sanja nešto za šta ona nije sigurna da bi želela da zna šta je, sanja otvorenih usta iznad vlažne jastučnice. Nakon onolike psihoterapije trebalo je da izbegnem opasnost da postanem kao moja majka. Hm, u današnji raspored uneti da treba razmisliti o primamljivosti ideje da psihoterapeut treba da mi vrati pare.
Ostaviće ga danas! Pa već je sve ovo postalo dovoljno daleko od osećanja pripadanja, želje, iskrenosti, zainteresovanosti. Gde će naći novu žrtvu da se prilepi i otkrije joj da ona prosto umire sama, a živi tek sa po nekim. 
Možda  treba uzeti život i pretvoriti ga u nešto drugo. Odrediti okvire u kojima valja delovati, ponašati se, zadati sebi model života, jer ovo više ne ide ovako. Koliko puta treba obići ovaj isti krug da bi konačno shvatila da je život jedan a grešaka tako mnogo i da treba napraviti balans. Eto, to je možda prava reč, to je možda rešenje. Izbalansirati život, balansirati, balansirano.
A gde je balans u njenom pokušaju da mu zadrži glavu u uspravnom položaju onoga dana kada je dete imalo temperaturu. Detetova glava na njenom ramenu, dok se glava oca tog deteta bez kontrole pomera sa jedne na drugu stranu. Kao da se nećka za koju da se odluči. Pogled taksiste u retrovizoru čini da se stidi zbog drugog, zbog njega kome je priuštila ulogu oca mališe, a taj otac baš ne može sebi da priušti da drži oči otvorenima.
Shvatila je u tom momentu da bi sebe mogla da predstavi kao osobu koja u svakom trenutku zna koliko je sati i koje je vreme, ali ne zna koji je dan, a čini se ni godina. Svi ti trenuci slili su se u jedan bezličan tok vremena, dane bez imena, bez lica. Pa kad je tako zašto da se stidi običnog taksiste, treba da se stidi deteta, njegovog otežanog disanja, te astme koja ga jede. Treba da se stidi onih neuslovnih straćara u koje je pristajala da uvede dete i da ga tu podiže da bi ostalo dovoljno novca za svakodnevne količine, ali ne hleba, po koje će otac porodice krenuti kada ustane, popuši cigaretu i izgubi se nakon telefonskih razgovora. Dolazi naveče, možda sledećeg dana, češka lice i progovara nešto što je detetu pokušavala da predstavi kao očevu prisutnost, kao dokaz da postoji.
Ali zašto razmišljati o onome što je bilo, kad je to što je bilo i dalje tu? Treba samo otvoriti oči ujutro i pustiti da te prizor uzme pod svoje. Da, to je to o čemu razmišlja, trajanje bez promene, žalopojka, samosažaljenje a ništa od spremnosti da se odbrani. To je kao da pišem a onda sve izbrišem, to je kao da pišem i planiram dan kada ću sve spaliti, to je strah od promene i onoga što bi ona mogla doneti. Šta bi onda? Da li umem da živim bez narkomana, da li umem da živim normalan život, da li bih znala kako da živim bez straha? Voleću? Biću voljena? Ko će voleti ovo dete?A, da, deteta više nema.
Dete je umrlo, ugušilo se onoga dana na puteljku od pedesetak metara koliko joj je trebalo da pređe od taksija do doma zdravlja. Verovala je da je dete samo u nesvesti i uletela je u prvu ordinaciju. Pedijatar je pokušao oživljavanje tehnikom «usta na usta», a onda konstatovao smrt. Prišla je toj ženi u belom, zgrabila je za ramena i privukla sebi a zatim poljubila u usta.  Ponadala se da negde u doktorkinim ustima još uvek postoji detetov poslednji dah. I dalje se seća zabezeknutosti lekarke koja je držala ruku na usnama. Možda ju je prvi put u životu poljubio neko sa željom da isisa sve iz nje.Otac je i dalje sedeo na zadnjem sedištu i kljucao. Sad je glava nekontrolisano padala napred, da bi on delićem svesti uspevao da je vrati u početni položaj, tek na trenutak.
To je bilo toga dana a napustiće ga danas.
Dok je sedela ispred ogledala, njene šake su bile ispunjene njenim grudima. Zažalila je što nema još nekoliko ruku da bi uspela da uhvati i drži sve ono što je njeno telo i što je lepo. Boja kože učinila je da u jednom trenutku kao snoviđenje u ogledalu vidi pustinju i vidi piramidu. Kao piramida, umetničko delo na otvorenom, bez zaštite, ja ne moram imati krov nad glavom a i nemam ga. Lepota piramide je u trajnosti, sjaj koji je nekada imala davno je iščezao, pljačkaši i varvari skinuli su dragulje, ali, kažu oni koji su videli, pred tom građevinom uvek zastaje dah. Negde u magličastoj slici u ogledalu vidi i Pegaza. Stoji uz piramidu, nalazi spas u njenom hladu i utehu u njenoj veličini. Da nisam malo pobrkala mitologije? Svejedno, sada želim da sve bude moguće. Ali ne želim da budem umetničko delo, hoću da zadržim svoje pravo da  u jednakoj meri budem i kurva i svetica i kuvarica. Meni treba dodir, a ne pogled i divljenje.
Posmatrajući i dalje svoj odraz u ogledalu dodiruje vrat ne više zato što joj nešto već tako dugo ne dozvoljava da udahne duboko, već da bi proverila da li je ogrlica na mestu. Stavlja ogrlicu kao uzde u svoja usta i jezikom prelazi preko onog bisera u nizu na koji bi  volela da liči. Zatim navlači haljinu i baca pogled u nazad ne da bi videla šta se sve to desilo, već da proveri da li je nešto zgužvano, da li nešto treba popraviti. 
Neće mu ostaviti oproštajno pismo, uostalom nikada mu nije ni posvetila stihove. Jednom davno, naime, zaklela se boginji koja joj poklanja lepo sročene reči da će veštinu otkriti samo pred onim koji će to umeti da ceni. Ni tajna ne treba da bude dostupna svakome.


Tatjana Jovanić

Greh gospodje Emilije

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889. posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.
         Gospodin Stefan je bio jedan od prvih marvenih lekara od kada je Magistrat u Novom Sadu to zanimanje stavio u spisak gradskih činovnika.  -Do skora su marvu lečili priučenikovači, a evo sada bez marvenog lekara ne mogu ni  jedan dan- razmišljala je gospođa Emilija, ali se nije baš mnogo ljutila što je ostala sama sa decom. U Trščari, novom banjskom hotelu gde su odseli, osoblje je prema njoj uslužnije od kad se proneo glas da je po njenog muža svoj dvopreg poslao lično veliki župan. Palić je tih godina, sa svojom banjskim kupalištem, jezerom i teniskim terenima postao poznato odmaralište, gotovo kao Karlove Vari ili Opatija, i zato nije bilo neobično da u njemu gostuju dame bez svojih muževa ili pratioca. Gospođa Emilija se osećala sasvim opušteno, udobno je namestila banjski ligeštul, proverila šta rade njene ćerkice i  nastavila da čita započetu knjgu. Već posle nekoliko redaka misli joj odlutaše, a preko njenog lepog lica prolete zagonetni osmeh. Razmišljala je o svom mužu i o razlozima zbog kojih je insistirao da odmor provedu sami na Paliću, a ne kako su običavali svih prošlih godina njihovog braka, kod njenog oca u Hodšagu. Naime, njen muž je žarko želeo da mu ona rodi još jedno dete i to sina. Zato je, pri hitnom odlasku u  Magistrat,
predložio da ona i ćerkice ostanu na Paliću, a on će gledati da im se što pre ponovo pridruži.
Gospođa Emilija i gospodin Stefan živeli su u uspešnomi zašto ne reći srećnom braku. Odrasli su u  maloj varošici smeštenoj na plodnim ravnicama pored Dunava sa bačke strane. U njoj su zajedno živeli Mađari, Švabe i Srbi. Madjari i Švabe su išli u jednu veliku katoličku crkvu, međusobno se udavali i ženili, a Srbi, koje su tamo zvali još i Raci, u manju pravoslavnu i brakove su sklapali samo u okviru svoje zajednice. Kada je njen otac, ugledni i bogati Švaba vlasnik najveće olajnice i mlina u Bačkoj, odobrio udaju svoje lepe jedinice, za tek svršenog marvenog lekara  gospodina Stefana, ta vest je odjeknula po čitavoj varošici i okolini, jer mladi gospodin Stefan je bio Rac. Najstarijm varošanima njihov brak i nije bio neko čudo. -Krv nije voda- govorili su i prepičavali kako je njen deda po ocu u njihovu varoš izbegao  iz Šumadije. Pravu istinu o tome zašto je napustio rodni kraj, znala je samo njena pokojna baka. Na samrti, o svom pokojnom mužu Peteru, njoj svojoj jedinoj unuci, rekla je –Emili, oću da znaš,tvoj deda u mladosti nije bio ni hajduk ni ubojica.-  Zatim joj je ispričala, kako je protinica iz njegovog sela, njega golobradog mladića, uvukla u svoju postelju i to baš onog dana dok je proto, njen muž, sve odrasle meštane vodio na litiju u atar da izmole kišu. –Omađijala ga veštica-  rekla je baka. Kad se to pročulo seoski knez je presudio: –Beli svet, ili robija.-. Tako se njen Peter, a onda se još zvao Petar, obreo u bačkoj varošici i našao uhlebljenje u olajnici i mlinu njenog oca. Naočit i vredan brzo je napredovao, a kada je jednog dana baka rekla svom ocu –Ili za njega ili u Dunav- ovaj nije imao kud. Tražio je samo da Petar promeni veru, kako bi venčanje bilo u crkvi Svetog Mihovila. Petru, koji je imao loše iskustvo sa svojom crkvom, to i nije bilo teško – promenio je i veru i ime, a u crkvene knjige je upisao prezime svoje supruge i tasta. Gospođica Emili, tada još devojčurak, bila je koliko iznenađena, toliko i ganuta, jer bakina priča joj je ličila na ljubavne romane, koje su joj rođaci donosili iz Beča i Pešte.
            Odmah nakon venčanja u skromnoj pravoslavnoj crkvi, gospodin Stefan je svoju lepu i bogatu suprugu odveo u Novi Sad, gde ga je u Magistratu već čekalo mesto marvenog
lekara. Pre njenog prvog porodjaja, otac joj je, kao miraz,kupio lepu i veliku kuću u Petrovaradinu, gde i sada žive.                               
          Dok su joj misli lutale nad otvorenom knjigom, odjednom je prenu vriska njene mlađe kćerke. U potrazi za  piljcima devojčica je zagazila u vodu i upala u omanji jazak u kome joj je voda dosezala do grla. Gospođa Emilija se silno uplaši, ali pre nego se i pomerila niodkud se stvori jedan mladi oficir, zagazi u vodu i visoko podiže devojčicu. On se sa nekoliko svojih kolega šetao pored jezera i prvi priskočio. Grupa oficira iz Prestonice bila je u inspekciji graničnih utvrđenja na Dunavu i sinoć su kasno stigli na Palić radi kraćeg odmora. Primajući svoju kćer u naručje, gospođa Emilija mu se toplo zahvali. –Husarski poručnik Konrad fonLandau, u službi Njegovog Veličanstva i uvek na usluzi vama gospođo- odgovori mladi čovek i pridruži se svojim kolegama, koji su do tada posmatrali čitav događaj. Gospođa Emilija je uspela samo da zapazi da je on najmlađi i najviši u grupi.
          Istog dana, posle večere, gospođa Emilija i njene ćerkice potražile su osveženje, na terasi hotela Trščanik. Orkestar je svoj program započeo Radecki maršom, verovatno u čast grupe oficira koji su nedaleko od njenog stola pili dobro rashlađen rizling. Kada su kapelnik i njegovi muzičari nastavli sa Štrausovim valcerima, husarski poručnik priđe njihovom stolu. Gospođa Emilija na trenutak pomisli da će je zamoliti za ples, što ona nikako ne bi mogla prihvatiti. Poručnik, međutim uz elegantan naklon poljubi njenu ruku i uz osmeh upita kako se oseća devojčica posle današnje velike avanture.Pre nego se ponovo naklonio i udaljio, obraćajući se njenim ćerkicam reče, da  ukoliko bi mlade gospođice i sutra poželele da plivaju, on će biti na jezeru u isto vreme i rapoložen je da ih poduči. Gospođa Emilija, bez razmišljanja i prilično neoprezno odgovori, da će oni svakako biti na plaži ukoliko bude sunčan dan. Dok joj je ljubio ruku, osetila je blagi miris mošusa, a
pogledi su im se sreli. Gospođa Emilija nije mogla a da ne zapazi nejgove čeličnoplave oči na  lepom preplanulom licu. Na desnom obrazu imao je dubok ožiljak sakriven ispod guste i
kratke brade. To je njegovom mladom licu davalo muževniji izraz. Dok je husarski poručnik te večeri plesao sa malađim gošćama hotela, pogledi su im se još nekoliko puta sreli.
          Noć je bila sparna. Devojčice su mirno spavale. Gospođa Emilija je pred ogledalom, u košulji za spavanje, odsutno i po ko zna koji put provlačila četku kroz dugu raspletenu kosu. Sećala se vremena dok je, kao mlada devojka, u internatu Medhenšule u Gracu, provodila noći i noći maštajući o svom princu na konju. Nehotice zaključi da je njen princ, kog je svake noći dozivala, bio daleko sličniji husarskom poručniku, nego marvenom lekaru. Ne bez izvesne sete, gospođa Emilija  ugasi lampu, i dok se ušuškavala u široku hotelsku postelju, učini joj se da u tami njene sobe svetlucaju dva čeličnoplava oka.
          Nedugo zatim, iako je bila mrkla noć, sasvim jasno je videla njega, husarskog poručnika, kako stoji kraj njene postelje i mirno je posmatra. Umesto da se uplaši, čula je sebe kako mu govori: -Hoću bebu i to sina. Ti mi napravi bebu, neka moj sin liči na tebe.- Istovremeno je bestidno, sve više i više, širila bedra. Husarski poručnik Konrad fon Landau je lagano skidao košulju, čizme, pantalone... i čitavo vreme prodirao u nju svojim čeličnoplavim pogledom. Kad joj je konačno prišao njenim telom se razli milina i ona jecajući izgubi svest.                                                                                           
           Razbuđena oseti telo joj gori, bradavice na grudima ukrućene, medju bedrima vlažna, nije uplašena, samo se pita gde je on?  Tek onda je obli ledeni znoj. U panici ustaje i u mraku pritrčava vratima –zaključana, zatim prozorima - zatvoreni. Pali lampu i  vidi da je potpuno naga. Krsti se tri puta. Pije naiskap času vode, prska se po grudima i čelu, oblači spavačicu i nešto smirenija, zaključi da je to ipak bio samo san. Odmah potom oseti da je čitava soba ispunjena mirisom mošusa.
            Sledećeg jutra naložilla  je da im se doručak servira u 
sobi i da je odmah posle doručka čeka otvoreni fijaker. Od
kočijaša je tražila da je što brže i najkraćim putem odveze u Petrovaradin.
          Daleko od Palića i događaja iz prethodne noći u sigurnom okrilju svog doma, gospođa Emilija je bila potpuno  mirna. Po povratku kući iz Magistrata, prijatno iznenađen, gospodin Stefan je zatekao svoju lepu ženu kako u bašti zaliva ruže. Te večeri su rano pošli na počinak. Kad joj je muž, u zajedničkoj bračnoj postelji, prišao na svoj uobičajeni način, bila je sretna što može predvideti gotovo svaki negov pokret. A onda odjednom u nozdrvima je osetila miris mošusa, a umesto muževljevog glatko izbrijanog lica, čekinjastu bradu husarskog poručnika. Nemoćna da se suprostavi silini strasti koja ju je obuzimala, pomisli: –Ako je ovo greh, Gospode, neka budem prokleta.-

                                         * * *
          Idućeg proleća gospođa Emilija je rodila lepog i zdravog sina. Sve strine i tetke su odmah zagraktale da mali nimalo ne liči na oca. Kada je dečak izrastao u visokog i vitkog mladića sa čeličnoplavim očima, sličnost sa husarskim poručnikom je bila više nego očigledna. Svih godina njegovog odrastanja gospođa Emilija je pitala i sebe i Boga kako je to moguće. Kao dečak, njihov sin nije voleo oca, a kao mladić bio je s njim u stalnom sukobu. Za inat ocu uzeo je majčino nemačko prezime i upisao se u vojnu školu u Beču. Rat ga je zatekao u činu poručnika.
          Dok su zvona na NotrDamu oglašavala prvu pobedu savezničkih snaga u velikom ratu, koju je izvojevala Srpska nad Austrougarskom vojskom, na kućnu adresu gospođe Emilije u Petrovaradinu, stigao je telegram sa potpisom generala Poćoreka.  Njen sin, poručnik Peter Grečl hrabro je poginuo jurišajući sa svojim eskadronom na srpske položaje kod Tekeriša, dana 21. augusta 1914.godine. Od tog dana, pa sve do svoje smrti, gospođa Emilija je stalno ponavljala iste reči: - Greh, greh, prokleta sam, prokleta...- 


Vojislav Stojković