E, a to sam uspeo tako sto sam upotrebio jedno ime.
Ja sam najcesce vrlo introvertan i, osobito u mladosti, bejah sklon da pustam dogadjaje da teku bez moje intervencije ali taj put pred tim blagim bosancem dosetih se da nece biti dosta samo pricati tek kojesta.
I onda sam tu kartu metnuo na sto. To je osiguralo, iz ove vizure, minimalni benefit / minimalni improvement moje situacije ali mesec i po-dva odmora umesto besmislenog drkanja po prasini i sumama dok pored nas drma Gitarijada zaista nisu bili opcija.
Taj "dar", tj. to potpuno arogantno navrtanje vode na moj mlin i samo na moj mlin tokom naoko bezazlenog razgovora upotrebio sam oktobra 1999., posle vise od 7 godina hibernacije (i skoro isto toliko formalnog skolovanja) i na intervjuu za unpaid internship u jednoj firmi ovde gde sam vlasnika, inace neopisivu primadonu i heavy-hittera, svih 30 minuta gledajuci ga u oci - sto je jos jedna stvar koju UOPSTE nisam praktikovao u Gornjoj Meziji (ti si tamo izdrzavano bice, stvar, nista; ko je video da ti psihopate nadbuljis u eye to eye kontaktu??) - posle mini-baraza prodaje sebe i svog znanja i umeca koje sam, na opste teme a i na industry teme, mogao da spakujem u solid-sounding US English vernacular one-, two- and three-liners, gde sam tog vlasnik-baju znaci pitao da li on moze mene da zaposli for real i uradi mi papire te da zajebemo ovo intership zezanje jer ja nemam kud da se vratim posle 20. aprila 2000. kada bi mi M1 viza istekla. Covek ucutao jedno 30 sekundi. Od stola se u sedu blago odmakao (zapravo upro ledjima u stolicu), gledao me poluzapanjeno svo to vreme u oci (a i ja njega, hipnoticki) i samo prozborio: "I don't think there'll be any problem".
Nikad necu zaboraviti njegovo istinski zapanjeno lice.
Dok je to izgovarao, prste jedne ruke je bio prineo bradi i njima delimicno prekrio ili prekrivao (dinamicno) usta.
Palac pod bradu, kaziprst i srednji paralelno sa uhom a ostali se igraju oko usta. i onda swipe celom sakom preko usta.
Ja znam sta to znaci; ja to isto radim kad ispred sebe imam "Jebote, sta je ovo?".
Ja nisam bio niko, nisam bio nista. Dan radnog iskustva nisam imao, na bednu M1 studentsku vizu sam mu usetao u kompaniju.
Posle mesec dana, krajem novembra 1999., kada su mi rekli da su gledali kako radim i kako ni jedan dan nisam zakasnio (3 sata mi je trebalo da stignem tamo u 9) oni zaista i pokrenu H1-B proces za mene.
Da sam u zivotu bio veca stoka, ili da sam to bio cesce, ili/i da nisam kao Ivan_D vreme gubio po ovakvim mestima, ko zna dokle bih stigao.
