Pa vidiš, nije tako jednostavno.
Ovde advokatura (još uvek, ne znamo dokle) ne spada u uslužne delatnosti, kao što su pranje & podmazivanje i donekle pekarska industrija.
Advokatura je po Ustavu samostalna, nezavisna služba pravne pomoći. Zbog toga je advokatima zabranjeno da se reklamiraju, kao i da vrbuju klijente ili drugome plaćaju da to radi za njih. Pretty tricky, ha?
Sad stvari postaju interesantne: pošto mi nemamo numerus clausus, odnosno ograničen broj advokata, kao što je ograničen broj notara ili izvršitelja (što pokazuje da su oni, premda "privatnici" ipak miljenici države, jer su obavezni u mnogim postupcima, što dalje znači da im je obim posla zagarantovan, time i zarada, pa ti zaključi kako se ta mesta dele), u komoru primamo sve one koji ispune određene uslove, bez diskrecionog odlučivanja. Tako u Srbiji još uvek nema advokata kao u USA (jedan na 247,76 stanovnika), ali ih svakako ima previše, uzimajući sve u obzir.
Stoga se moje kolege upuštaju u raznorazne enterpreneurships, a jedan od njih su takozvane masovke. Naime, kad neki dobar advokat otkrije rupu u postupanju tzv. srbske države, a to nije baš tako retko, malo - malo pa se otvori nova, ali ipak treba da budeš solidan da tu rupu proširiš i izboriš se za pozitivan ishod uprkos dotadašnjoj sudskoj praksi, onda se to vrlo brzo "pročuje". To ne znači da je taj advokat istovremeno glupi brbljivko, pa da se sam ofira; sudija koji je doneo presudu, veštak u postupku, pa i predstavnik/zastupnik protivnika (državne ili paradržavne firme/ustanove/organizacije) imaju "svoje" advokate kojima dojave šta je sad hit, a oni onda "ukradu" foru (tako što im ovi dojavljivači daju da prekopiraju sve dokumente iz predmeta), jer naš rad ne uživa autorsku zaštitu.
Sad, kad znaju kako i šta treba da rade, stvar je samo u tome kako naći što više klijenata, čija ćeš imena po sistemu copy/paste da uturaš u one tužbe koje si dobio na poklon i bog da te vidi. Tu na scenu stupaju raznorazne agencije, udruženja građana, pa čak i fejsbuk grupe, koje, pazi sad, besplatno (da ne bi kršili gore pomenuti zakon) pronalaze klijente i predaju ih u ruke advokatu koji zapravo stoji iza njih.
Tako su sad, na primer, aktuelne tužbe protiv Nacionalne službe za zapošljavanje, koja je nekom administrativnom greškom zaračunavala nešto niži koeficijent onima koji bi ostali bez posla, a takvih je u Srbiji na desetine ili stotine hiljada. Pre toga je bilo hit tužiti penzijsko osiguranje jer nisu isplaćivali pun iznos naknade pogrebnih troškova familiji umrlog penzosa, a i takvih je tušta i tma. Pa vojni penzioneri, pa rezervisti koji su junački branili otadžbinu od mrskog NATO agresora i njihove ratne dnevnice, pa ovi po obdaništima, pa saobraćajke (tu je dobro što nije jednokratno, ili sezonskog karaktera), pa čuveni kragujevački specijalitet kada su oni koji su dugovali za struju po više desetina hiljada dinara (njih 20.000 uzornih građana) tužili EPS da im se dug stariji od godinu dana izbriše (i dobijali te parnice!)... spisak je beskonačan, bitne su samo dve stvari: da je potencijalnih klijenata mnogo i da tužiš onog koji ima para da sve to plati, tačnije, ko ima para da podmiri parnične troškove (čitaj nagradu advokatu), a tu se opet vraćamo na državu, jer niko drugi ovde to nema, odnosno neko drugi bi se možda od takve najezde skakavaca i branio, al' srbska država bogumi ponosito stoji kano klisurine i kurcem ne mrda.
Jasnije?
