ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

RIP Val. Kao klinac sam ga voleo, bio je faca. Posebno u Tombstonu.

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

A koji je danas datum? Pa, SWITCH 2 REVEAL DATUM NARAVNO. Dakle, danas u tri popodne po našem vremenu ću, nažalost, morati da sedim na sednici Upravnog odbora moje, jelte, firme, pa neću moći u izravnom prenosu da pratim Nintendovu prezentaciju, ali ko hoće da zna da ima na Nintendovom JuTjub kanalu. Ja ću to kasnije pogledati sa zanimanjem, naravno. Prošli put je Nintendo veoma sigurno i samouvereno otkrio originalni Switch i to je u meni proizvelo inspiraciju za verovatno najnetačniji tekst predviđanja budućnosti koji sam ikada napisao (srećom nisam ga objavio) kome se i danas rado vraćam da bih sebe podsećao da sam glup i ništa ne znam. Za ovu priliku sam spreman da mislim da Nintendo apsolutno zna šta radi već na neviđeno i samo me rajca da vidim tehničke specifikacije i futidž bar još neke igre pored Mario Kart 9.

RIP. Baš sam ga gotivio, najviše zbog legendarne role Džima Morisona.

I ode Val Kilmer. RIP, nek se odmori.


https://www.bbc.com/news/articles/cy5ry5x9xz0o

Niko to ne komentariše, ali meni je činjenica da je Vučić registrovao dva pokreta, jedan "Pokret za narod i državu" i "Pokret za narod" ipak priznanje da je on donekle svestan da u ovim prelomnim vremenima može izgubiti državu i da je ovo neki njegov bekap plan za vreme kad će nastaviti političko delovanje posle svoje vlasti.

Underheist je ona vrsta grafičkog romana posle koje se osećate kao da vam je neophodno tuširanje, ali i strip koji čoveka ispuni tamnom, negativnom energijom. Suočavanje sa ljudskom zlobom, pohlepom, nasilnošću, sebičnošću, odsustvom empatije, spremošću da se drugi iskoristi ili povredi zarad ličnog benefita nije nužno definicija DOBRE ZABAVE, ali ovo je strip napravljen sa mnogo spretnosti i žanrovskog iskustva i kao takav on u čoveku izaziva jake reakcije i zaista ga na kraju ostavlja napunjenog energijom. Koja zaista nije, striktno govoreći, POZITIVNA, ovo nije strip što inspiriše optimizam i empatiju, ali nakon njegovog zaklapanja imate utisak da ste malo bolje razumeli svet i podstaknuti ste da ga posmatrate sa više pažnje, analitičke radoznalosti, i, čak, možda imate i malo više razumevanja za ljude, njihovu nesavršenost, koju prepoznajete i u svojim bližnjima pa i u sebi.



A što je, mislim, kako dobar hardboiled krimić i treba da deluje na čitaoca: da mu prikaže ljude u njihovim najgorim trenucima kako bi on, čitalac, u njima prepoznao deo sebe – ma koliko mu to bilo mrsko – a onda i u svom životu sebe i druge tretirao sa više razumevanja, empatije, davao im više prostora i vremena da nađu bolje verzije sebe. Hardboiled kriminalistički strip u američkom mejnstrimu danas gotovo po definiciji vezujemo za rad Eda Brubakera i Seana Phillipsa, ali godinama pre nego što je Ed Brubaker napisao prvi broj Criminala, pa čak i pre nego što će Azzarello i Risso ući u avanturu zvanu 100 Bullets, jedan čovek je praktično sam, na mišiće i uz puno gotovo monomanijačke energije vraćao krimi-stripu njegovu relevantnost u periodu nakon Millerovog završetka originalnog opusa Sin City (i pada u dekadenciju). Taj čovek je bio, naravno, David Lapham, crtač koji je u industriju ušao početkom devedesetih radeći pod Jimom Shooterom za novolansirani Valiant Comics, i prateći Shootera i u avanturi koja se zvala Defiant Comics, ali koji je već sredinom decenije osnovao sopstvenu nezavsisnu izdavačku kuću da bi radio na autorskom serijalu Stray Bullets.

Stray Bullets je (bio) temeljna vrednost američkog stripa, serijal tvrdo kuvanih, crno-belih krimića koje je (u njihovoj originalnoj verziji iz devedesetih) kompletno radio jedan čovek i koji su uoprkos tome plenili standardom kvaliteta i produkcije što ih je stavljao rame uz rame sa stripovima glavnog toka. Lapham je nakon deset godina rada na ovom serijalu – gde je i njegova supruga Maria dala veliki doprinos – stao i, priteran ekonomskim realnostima, radio mnogo mejnstrim stripova, za Marvel, DC, Vertigo, Wildstorm, Avatar Press i Dark Horse, ali je novi serijal Stray Bullets imao srećan život na Image Comicsu počev od 2014. godine, završivši se 2020. godine, sa ulaskom sveta u pandemiju. Maria Lapham je tokom ovog serijala – a koji je i dalje nosio i logo Davidove nezaivsne izdavačke kuće El Capitan – bila potpisivana kao urednica i osoba zadužena za produkciju a Stray Bullets: Sunshine & Roses, kako se zvao tekući serijal  na Imageu (posle osmodelnog Stray Bullets: Killers a koji je bio svojevrsni probni balon) je plenio energijom i svežinom, podsećajući da Davidu rad u superherojskim univerzumima nije ni malo otupio noir oštricu, naprotiv.

Underheist, dakle, dolazi kao neka vrsta spiritualnog nastavka ovog rada, miniserijal od pet delova započet krajem 2023. godine na BOOM! Studios, a gde su Laphamovi uzeli standardnu krimi matricu i onda je stručno i metodično pogurali u smeru metafizičkog (a, bogami, i dosta fizičkog) horora, prilično uspešno postižući žanrovsku tranziciju korak po korak, onako kako narativ odmiče. Underheist je završio izlaženje Jula 2024. godine a onda je BOOM! negde u Ddecembru izbacio kolekciju koju sam ja čitao.



Razlika u odnosu na prethodni rad Laphamovih je već i u tome da je ovde Maria Lapham potpisana i kao scenaristkinja, uz Davida, a koji je uradio crtež i letering, da bi preko svega toga kolore udarila Hilary Jenkins, žena koja je slikarka po danu a strip-koloristkinja po noći i već smo čitali radove sa njenim kontribucijama, kao što su na primer King of Nowhere ili Tartarus.

Videti crtež Davida Laphama sa kolorom i danas je poseban ugođaj, iako je, naravno, praktično sve što je radio od mejnstrima bilo u koloru. Naprosto, njegov crtež, kada radi sopstvene, krimi stripove, ima posebnu izražajnost, pa i težinu, i stripovi poput Stray Bullets ili Silverfish su nimalo slučajno bili rađeni u crno-beloj tehnici, delom prilagođavajući svoje estetske naume ekonomskim realnostima, ali delom jer tvrdo kuvani, krimi noir skoro po prirodi stvari traži da bude u crno-beloj tehnici, sa jakim, naglašenim kontrastima i debelim, autoritativnim konturama.

Za Underheist David, naravno, ne menja iz korena ovaj pristup ali se vidi već od prvih strana da je ovo strip u kome je crtač bio svestan da će preko njegovih tuševa doći kolor. Dapače, Underheist na svojim prvim tablama, koje se dešavaju na javnim mestima, tokom dana, štaviše jednog sasvim običnog dana, deluje skoro pa nekarakteristično vedro za Laphamove standardne, sa dosta svetlih površina i vedrim, živim bojama koje će Jenkinsova po njima posejati. Lapham, ovde vredi da se podsetimo, nikada nije u svojim stripovima kretao od millerovskog praktično do karikature ,,grešnog" miljea gde su svi muškarci od prve table kriminalci, ubice i pervertiti a sve žene kurve i snaga Stray Bullets je u velikoj meri bila što su ovo narativi često smeštani u jedan relatabilan, svakodnevni milje koji će se onda postepeno rastakati kako se kriminalni element bude širio po narativu. Laphamovi likovi su možda bili loši ljudi ali za ovog je scenaristu istorijski karakteristično da mu je zanimljivije da prikazuje ,,obične" ljude kako tonu u zločin i porok, na ime socijalne sudbine, ili na ime neutažive strasti, nego da kreće od već readymade kriminalaca i sa njima radi praktično mitološke narative kako je to bilo u Millerovom Sin City.

U tom smislu, Underheist je vrlo sigurna suma ovih interesovanja, oplemenjana Marijinim scenarističkim kontribucijama. Glavni junak, David je, recimo radnik u gradskoj podzemnoj železnici, klasični blue collar šljaker koji nosi šlem i narandžasti prsluk i posao mu je da obezbedi da vozovi idu i stižu na vreme, ako je potrebno, silaženjem u podzemlje i otklanjanjem problema na šinama, kakav god da je. David ima suprugu, Gabriellu, jednu dobru ženu u invalidskim kolicima, kao i sina koji je još beba.

David je, takođe, neko ko je slučajno naučuo ekipu kriminalaca kako planira pljačku lokalne banke, ali po noći, sa idejom da se plen iznese hodnicima iskopanim ispod gradskih ulica, baš onim kojima David i njegove kolege svakodnevno prolaze. David je i čovek sa supstancijalnim kockarskim dugom i za njega bi par desetina hiljada dolara bio apsolutni spas pa sa nekolicinom kolega i ortaka on odlučuje da iskoristi svoje poznavanje podzemne gradske infrastrukture i ukrade plen od samih lopova, tokom poslednje faze pljačke, kad ti lopovi, ubeđeni da su u podzemnim hodnicima sami i bezbedni, ne budu na taj plen dobro pazili.



Nije neko veliko žanrovsko iznenađenje to da kada ekipa amatera pokuša da zajebe ekipu profesionalaca, a profesija o kojoj pričamo je kriminal, to ne ispadne baš po dobru za grupu amatera, no, ono što Laphamovi ovde rade je, rekosmo, jedna spretna, rekao bih izvrsno izvedena žanrovska tranzicija u kojoj pljačka-što-je-krenula-po-zlu biva samo okidač za jedno vrlo jezovito izvedeno rastakanje konsenzualne realnosti i egzistencijalnu horor-dekonstrukciju.

Nije da nam u trećoj deceniji 21. veka manjka stripova koji jašu na bankini između žanrova i rado kombinuju krimiće sa hororom i fantazijskim motivima, ali ovde je egzekucija jako prefinjena. Čitalac tako iz jednog šireg socijalnog miljea u kome gleda ,,normalne" ljude što su možda samo imali malo manje sreće (ili pameti) u životu biva ubačen u suženi fokus gde se odjednom međusobni odnosi tih likova zaoštravaju do krvi kada moraju da se spasavaju iz akcije-koja-je-krenula-naopako i da se skrivaju od profi kriminalaca kojima sigurno neće moći da objasne kako nisu nameravali ništa loše u svom naporu da im ispred nosa otmu ,,njihov" keš. Postepeno dobijamo i uvid u istorije između likova, bivše strasti i ljubavi, zaslepljenosti, zablude i nedovršene romanse, ali i u nešto strašno, preteće i bolesno a vezano je za lokalnog krimosa koji vodi nelegalne kladionice a u slobodno vreme se bavi satanizmom.
   
Mafijaš-satanista nije u noir žanru baš neviđena ideja, ali ovaj strip zapravo tu religijsko-magičku dimenziju koristi samo kao izgovor, možda čak i kao lažno opravdanje da strip odvede u tom smeru rastakanja realnosti. Postepeno postaje sve nejasnije koja pravila važe za Davida i one njemu bliske, da li se oni nalaze u istom svetu u kome je pljačka počinjena ili u nekoj njegovoj dijabolično iskrivljenoj verziji. Granica između života i smrti se istanjuje a čak se i distinkcija između identiteta nekih likova briše i David se nalazi razapet između svojih žudnji i nepreboljenih gubitaka sa jedne i svoje ,,zrele", odgovorne persone sa druge, a što je kontrast koji scenario stripa umešno potencira u samoj završnici, dajući stripu brutalno, mučno ali katarzično finale. Da je Phillip K. Dick živ i da piše hardboiled krimiće, to bi OVAKo izgledalo.



Sa strane generalnog pripovedanja ovde imamo vrlo dobro napisane dijaloge – dodatno grafički izražajne na ime Davidovog skoro pa art-brut intoniranog a čitkog leteringa – od kojih se neki vode i putem SMS poruka tako da strip ima sočnu, realističnu verbalnu dimenziju a da nikada nije tarantinovski raspričan i opterećen tekstom. Davidovo grafičko pripovedanje je naravno primer zanata pažljivo građenog preko duže od tri decenije rada. Lejaut ovog stripa je izuzetno disciplinovan sa u 90% slučajeva osam kadrova identičnih dimenzija po tabli a što čitaocu ostavlja utisak da gleda film i to na nekom starom televizoru manjeg formata, a gde onda Davidovo majstorstvo da scene razloži na logične komade i posloži ih tako da osetimo i tempo i dinamička krešenda, a sve to bez promene veličine kadrova i iskakanja iz panela, ne može a da vas ne izvoza iz sve snage. Ovde se rad kamere savršeno dopunjava sa pažljivo dizajniranim leteringom (uključujući oblik i položaj oblačića sa tekstom) i zvučnim efektima koji su i sami skoro pa ,,dijegetički" uneseni u kompoziciju crteža, tako da ih likovi delimično zaklanjaju. David Lapham pritom ima izuzetno siguran rad sa linijama i svetlom i svaki detalj na slici mu je definisan jako, istaknuto, a pošto nikada nije preterivao sa ukrasima i baroknim pozadinama, slike ne deluju natrpano i čitalac preko njih prelazi brzo, nikada ne gubeći nit radnje bez obzira na stalne promene položaja ,,kamere", rakursa, osvetljenja. Video sam par kritika koje su Laphamov crtež ovde ocenile kao ,,korektan ali ništa posebno" i ne mogu da se ne zapitam koje su stripove ti ljudi čitali ako ne vide koliko je ovo vrhunsko grafičko pripovedanje sa perfektnim odnosom atmosfere, tona, energije, KARAKTERA, i uvek pune i neuprljane informacije. Onda kada David Lapham na strateškim mestima izađe iz formata pa tako pred samo finale, u petoj epizodi dobijemo spleš-tablu na kojoj se protagonisti suočavaju sa ogromnim blasfemičnim kipom, ovo je naprosto šok za čula, emocije, intelekt.

Underheist, naravno, nije strip za svakoga. On je lako i efikasno pripovedan ali je tematski izuzetno mučan, i u njemu skoro da ni jedan od likova nije simpatičan – mada svakako postoji jasna gradacija i  David je, kako i dolikuje, jedan od najgorih. Dodatno, manje pažljiv čitalac će se možda i blago izgubiti u kasnijim epizodama kada krenu zamene identiteta i kršenja prirodnih zakona a svakako je možda fer reći da mnogi među nama strip uzimaju u ruke da se opuste a ne da naprežu intelekt i kreiraju sopstvene teorije o tome šta se ZAISTA dešava i ko je ovde ZAISTA ko. No, ako imate stomak za na momente opscene ispade nasilja i dehumanizacije (urađene sa ukusom, reći ću, ali moj i vaš ukus ne moraju biti istog ukusa) i nemate problem da se malo intelektualno angažujete dok čitate, Underheist će vas BOGATO nagraditi. Evo kolekcije na Amazonu.

RESCUE HI-SURF je serija čija je sudbina neizvesna u ovom trenutku jer ne zna se da li će biti obnovljena za drugu sezonu. Paradoksalno, taj vanestetski, zapravo čisto poslovni element, umnogome utiče na utisak o njoj.

U izvesnom smislu, RESCUE HI-SURF je serija kojoj će obnavljanje za drugu sezonu biti cilj koji opravdava sredstvo. Uprkos tome što iza nje stoji John Wells koji je kao kreator i producent zapravo dodao jedan potpuno novi sloj proceduralu i doveo serije iz hitne pomoći, vatrogasne službe i uniformisane policije na najviši zamislivi nivo, ova serija nije na tom najvišem nivou.

Odnosno, možda i jeste ako uzmemo BAYWATCH kao merilo dometa serija o spasiocima sa plaže. Da, u odnosu na nju, Wells sa kreatorom serije Mattom Kesterom podiže nivo. Međutim, koliko vidim nije uspeo da ostavi duboki pop kulturni trag.

Čini se da je ovu seriju Wells koncipirao kao svoj B-projekat iako je kreator Matt Kester, inače po struci istoričar sa Havaja, i čovek kome je dao puno poverenje da vodi radi na završnoj sezoni ANIMAL KINGDOMa a ovaj mu je uzvratio izuzetno urađenim poslom. Matt Kester je dakle daleko od B-lika, ali serija jeste koncipirana kao showcase za podelu u kojoj se pojavljuje i to vrlo marginalno samo jedan pripadnik Wellsove ekipe - Shawn Hatosy, ostalo su sve ili nova ili prekaljena TV imena iz "manje bitnih produkcija" što pokazuje da je ideja bila da serija stvori zvezde i da koncept bude na prvom mestu.

A koncept je u suštini ipak limitiran raznovrsnim ali na kraju krajeva ipak jednoličnim stvarima koje ljude mogu zadesiti na plaži.

Kada se tome doda da je Kester dosta generički postavio likove i njihove odnose, zapravo je iznenađujuće koliko RESCUE HI-SURF dobro funkcioniše i kako uspeva da nam proda već dosta istrošene stvari.

Ova serija ima taj secondary viewing element. Ona nije u stanju da u potpunosti zaokupi pažnju gledaoca kao najbolje serije Johna Wellsa, i ima taj vajb usputnog gledanja sa Netflixa. Opet, nema taj strimerski kvalitet metanarativa, ona je unutar same epizode epizodična, a na nivou epizoda još i više zaokružena, samim tim ne vapi za bindžovanjem.

Otud, ovo nije prime John Wells, nije televizija u najboljem izdanju ni u jednom formatu ali je u suštini bolja nego što bi takva kakve je trebalo da bude.

Ako bude druga sezona, znači da ili Wells ima veliku moć ili da je posao dobro obavljen. Ako je ne bude, biće to serija koja se ugasila jer nije bila dovoljno dobra.

Quote from: Meho Krljic on 01-04-2025, 20:03:19Zanimljivo je kako tabloidi pišu o njegovoj smrti, sa dosta topline i saosećanja. Informer javlja kako je umro od teške bolesti (rak pankreasa) i da je supruiga sve vreme bila uz njega. A Rutović onomad bukvalno Upucao Peconija, vlasnika televizije Happy i, tako, bio fin čovek.

Iz principa nisam hteo da otvaram niti jednu vest o dotičnom, to što su ga afirmativno opisivali je žalosna slika srpskog društva.

Možda je to sprečila korupcija, tj. šušnuo koju vlastima, haha.

Vrana vrani oči ne vadi.