ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Da, stvarno, nek ga neko snimi, išao je prošlog vikenda na Sinemaniji isto i živ sam se pojeo što nisam nikom javio da ga snimi na hard.

gledao sam sa žikom ČAVKU by miša r. - prilično zanimljiv spoj art filma i dečjeg filma, koji počinje kao simpatična bizarnost (sonja savić kao PSIHOLOG! NEKA PREPIČKA KAO tetkica u školi!!!) a razvija se u prilično isforsiranu storiju o pedo gej epizodi koja načas uzdrma uštogljeni mir buržoaske heterosexualne 'normalnosti' sa napadno moralizatorskim i patetičnim naravoučenijem (već uviđam mišinu tendenciju da kroz dijaloge sasvim nepotrebno explicira ono što je osjećajem za mood i sliku već dovoljno jasno filmski iskazao: to mi je jedna od većih zamerki i za KVAR, koji nedavno pogledah sa radivojević jr-om).

deca su osrednja, neujednačeno glume, ali ne škripe previše; berček je kao i uvek i svuda car, i film prelepo izgleda. muzika je prilično ispod uobičajeno visokih mišinih standarda.

ocena: 2+


KVAR zahteva ozbiljniju analizu nego što sam trenutno u stanju, ali reći ću da je ovo već svakako reprezentativni i respektabilni film u kome mi pomalo smetaju samo 2 stvari: 1) pomenuta sklonost likova ka artikulisanoj refleksiji o svojim stanjima i emocijama i odnosima koji se bez problema smesta analiziraju kroz dijaloge, i 2) faličan mi je taj pristup da svoje 'autsajdere' miša pretežno definiše kroz ono što oni ne žele, šta mrze, čega se gnušaju, a da istovremeno vrlo malo ili nimalo ne kazuje šta oni ŽELE, i šta bi da rade sa slobodom kojoj teže. naravno, ovo je teško pitanje i na privatnom i na umetničkom planu, za svakoga od nas (dakle, ne samo sloboda OD ČEGA nego i sloboda ZA ŠTA) i ne očekujem od miše da mi sad na tacni servira recept za uspeh u životu u 6 lakih koraka, ali mi koncepcija tih njegovih likova mestimično zasmrdi po nekoj vrsti kukavičluka da ih do kraja osmisli/definiše, da im da neku motivaciju dublju od 'serem vam se na sve ovo, odo ja odavde'.
...
ipak, zbog kvaliteta koji su evidentni ovo ipak ima jaku i lepu trojku.


najzad, pogledah sa plisskenom OPASNI TRAG mikija stamenkovića (kurtesi of žika k.), najvećeg niškog reditelja.
avaj, iz onoga kako mi ga je aca r. opisivao (bazirano na davnašnjem gledanju) i kako ga je dimbo prikazao ovde na forumu, očekivao sam malkice više.
film je ipak suštinski - ćorak.

protraćio je šansu da bude zaista opresivno paranoično mučno zastrašujuć sa prikazom kosova prožetog iredentom u svim porama (iz tuđih opisa zamišljao sam atmosferu VARIOLE VERE koja se, ovog puta direktno i bez metafora, bavi bolešću u tom regionu, kancerom i boginjama koje se šire i opsedaju tkivo srbije itd.)
od VV ovde ima samo zaista genijalna naslovna tema z. simjanovića, baš onako zlokobna i jaka, sad ću da je capture-jem i vrtim na repeat, ima čak neki daleki carpenter vibe u sebi, ali to je to od atmosfere koju sam očekivao.
izolovani kadrovi imaju neki mikro-naboj (leš obešen među polutkama u hladnjači; krv koja s krova lifta kaplje na čaršave koje sobarica nosi; čitava scena borbe u vozu - koja se okonča musavo i mlitavo i bez pravog pay-offa, slično kao i eliptično rešeno ubistvo vladice m.) ali su stavljeni u kontext traljavo konstruisanog scenarija koji se navodno bavi VELIKOM pričom ilegalnog unošenja oružja za šiptare, a zapravo najveći deo vremena provodi u sasvim imbecilno motivisanom pod-zapletu koji se vrti oko vladice, koja dospeva na metu terorista zato što je jedan od njih proćaskao par rečenica u nekoj kafani i sad je ona opasnost po celu šiptarsku iredentu zbog toga, i svi planovi o revoluciji i ostalome ostaju na stand by dok se vladica ne eliminiše - pri čemu je njen lik možda najprazniji anti-lik u istoriji (umereno-zanimljivog) domaćeg filma.
čak smo, gledajući ovaj all-over-the-place film, rasplinut i promašen i misguided kakav jeste, pliss i ja došli na ideju da bi se od ovog materijala mogao napraviti GENIJALAN TREJLER, i ja ga i ovim putem podsećam-molim da to i učini, tj da uz onu genijalnu simketovu temu izmontira to malo kadrova u filmu koji valjaju, i da bar tako za našu privatnu zabavu iskonstruiše THE FILM THAT MIGHT/COULD HAVE BEEN!
ocena: 2-

meni je OPASAN TRAG ipak malo više legao od 2-, možda zbog miljea disko treš 80-ih, ali bih rekao da si debelo u pravu za ovo poslednje: on jeste značajan samo kao film koji je mogao postati dobar, paranoidan, sa značajnom temom i zlokobnom scenografijom. i naravno zbog fenomena iredentista i kosova s početka osamdesetih.

Bizarno. I ja sam juče "odgledao" Čavku. "Odgledao", kažem, jer sam deo filma više blejao unaokolo, a deo sam proveo gledajući u ekran umesto sam film. Dakle, nije mi držao pažnju. Deca su izuzetno iritirajuća, ne zna se ko je gori. Stekao sam utisak da su namerno kastovana tako da se razlikuju na prvi polupogled (jednan klinac je pegav, jedan skoro pa debeo, treći kao da je poluciganče), što ili ukazuje na očekivanje slabe pažnje kod publike ili je kasting namerno odrađen tako da bi se samo na osnovu onoga što sam izneo u zagradi moglo naslutiti kakav je ko kao lik. Slažem se sa ostalim što je napisao Ghoul, sa time znam da je samim korišćenjem reči "pedo" i "gej" već privukao pažnju nekim članovima foruma, a verujte... Čavka ne vredi sat i po. 2-.

PS Dao bih i manju ocenu, između ostalog zbog groznog patetisanja tokom rasprave o Čavkinom izbacivanju iz škole, ali ovo mu dođe kao dvojčica za trud. Ono kao... ima neku atmosferu i stariji glumci prilično ubedljivo izgovaraju često neubedljiv tekst.


Edit: ispravio sam nešto što sam napisao zbrda-zdola

Slobodan negić, riđi iz ČAVKE je sa Mosurovićem pisao skor za KONANA, pardon ČETVRTOG ČOVEKA...

pazi, te 'pedo' i 'gej' reference su više plod moje i žikine smorenosti u poslednjoj, posebno nategnutoj trećini filma, kada smo iz zajebancije počeli da re-konstruišemo šta se tu 'zapravo' dešava, jer je ono što se zaista (?) dešavalo postajalo sve apsurdnije i patetičnije.

ipak, ostajem pri svojoj oceni, jer miša ima svuda, pa i u ČAVKI, jednu osobenu atmosferu i smisao za zabavne detalje koji mi savršeno imponuju!

VUK SA PROKLETIJA
M. Stamenković
**(*)      
3-
izvanredan predložak i (uglavnom) mediokritetska izvedba.
ipak, utisak je preovlađujuće pozitivan.
film je zaista vredan kuriozitet: čitav je na albanskom, iako su ga pisali, režirali i u glavnim ulogama igrali pretežno autori iz uže srbije nealbanskog porekla. takođe, redak je primer pokušaja umetničke exploracije jednog regiona naše zemlje koji je oduvek bio skrajnut, zaboravljen i prepušten sebi, pa tako i u umetničkom smislu.
dakle, Prokletije. što je, slučajno, naziv mog novog spisanija, po svemu sudeći – romana.
razlog višeda budem zainteresovan (i blago subjektivan) u ocenjivanju ovog dela.

film govori o časnom i mega-poštovanom poglavici Vuku (ljuba tadić, savršen commanding presence & authority!) koji pokušava da održi mir u svom kraju u prokletijama, dok se (pretežno srpski) partizani bore sa italo okupatorima u II svetskom ratu a (pretežno) šiptarski izdajnici šuruju sa njima.
problemi nastaju kad se sa školovanja u italiji vrati momak (josif tatić iz vremena kad nije bio zadrigla podbula svinja nego sasvim vitak mladić) koji je vukov sin, ali dat na odgajanje/usvajanje šiptaru koji je sada italo-ulizica.
kome će se carstvu josif prikloniti? tim pre što ga na saradnju s partizanima navodi bivša nesuđena ljuba.
stvari su još zapetljanije, ali i ovo je dosta.
za razliku od kasnije pravljenog OPASNOG TRAGA, koji se rasplinjava kroz nebitnosti i koji sasvim pogrešno vodi svoju priču, VUK vrlo tečno i pregledno vodi kroz svoj nimalo jednostavan zaplet budući da su likovi i osnovni dramski sukob jasno predstavljeni i dosledno sprovedeni. takođe za razliku od TRAGA, ovde su u igri bolji glumci kojima scenario pruža nešto malo više prilike da stvore audience involvement, tako da priča poseduje ubedljivu (melo)dramsku dimenziju i emotivnu involviranost.

retko viđan seting i ikonografija u našem filmu (a i šire) sasvim je solidno uslikan i filmovan (b. ivatović, snimao većinu kadijinih filmova kada je petko bio zauzet), prokletije zaista fino figuriraju u svemu tome, odluka da se ovo radi na albanskom je takođe pun pogodak, što u spoju sa zaista zanimljivom pričom zaista čini vredan film.

sad, naravno da tu ima i neko 'ali'.
mikijeva režija je najčešće vrlo šićardžijska, štedljiva, linijom najmanjeg otpora, usnimi-i-beži.
konkretno, većina scena deluje kao da im fale kadrovi, odnosno: ako bi scena zahtevala recimo 12 kadrova, ona ih ima 7-8, ako bi zahtevala 3 minuta da se razigra kako valja, ona traje jedva 2 minuta, itsl. zbog toga trpi kako atmosfera i ritam, tako i odnosi između likova, koji dođu, kažu jedni drugima šta imaju i odu, sa vrlo malo mesta i vremena da se oseti i neki feeling između njih, da se odnosi i filmski a ne samo dijaloški ožive.
povremeno je ta užurbanost da se ide dalje tolika da se graniči s amaterizmom, kao u sceni koja se okončava krupnim planom tužnog lica žene preko koga kreće elegična muzička tema – samo da bi se ista NAGLO prekinula samo 3-4 sekunde kasnije i da bi se skočilo na sasvim drugačiju scenu.
otud neodoljiv utisak da neke kockice u ovom mozaiku nedostaju, te da je ovo pre SKICA za odličan film, nego li odličan film po sebi.
srce mi plače za činjenicom da ov najverovatnije nikada više neće moći da bude rimejkovano, i da se iz priče koja ima epske dimenzije dostojne narodne pesme izvuče maximum koji je miki samo načeo.

ipak, u kontextu half-assed kinematografije kakvu imamo, rekao bih da je VUK jedan (bar) natprosečan film.

COCA COLA KID
D. Makavejev
**(*)      
3-
sasvim pristojan i mjestimice vrhuzabavan film bio bi u svačijoj filmografiji, ali u makovoj je previše suzdržan i konvencionalan.
preokret koji doživi gl. lik na kraju nije ubedljivo dramaturški izveden/opravdan, što 'hepi-end' čini tim problematičnijim/proizvoljnijim, baš kao i finalni natpis filma (što je 'štos' koji daleko bolje i efektnije uspeva u poslednjem kadru MONTENEGRA).
erik roberts mi je oduvek bio antipatičan i odbojan, a ovde je zapravo iznenađujuće upečatljiv i dobar kao excentrični zastupnik koka-kole (tj. američkog imperijalizma) koji ne prihvata 'ne' kao odgovor. ima tu sjajnih replika (npr. 'we decide who needs our help!') i detalja (smehotresno je 'udvaranje' između grete skaki, koja mu se bukvalno nabacuje, i njega, koji je bukvalno konstantno odjebava), ali mi nekako poenta svega toga izmiče u II polovini filma koja se polagano raspada.


HAJKA
Ž. Pavlović
**(*)      
2+
rasplinut, neusredsređen film, dodatno oslabljen čudnim rediteljskim rešenjima (predugačka scena silovanja sa krupnim planom naopačke okrenutog lica silovane žene u kojoj nije jasno da li nam se sugeriše da ona tokom silovanja počinje da uživa u njemu, ili šta? pošto žika nije pekimpo, rekao bih da je ipak u pitanju samo slaba gluma/direction) i proizvoljnim rupama (četnici traže partizansku zemunicu, i ne pronađu je, i odu dalje, a ovi onda izađu iz nje i zapucaju po četnicima, i tako se razotkriju, što vodi do dalje borbe i pogibije većine njih...) i usiljenim situacijama (umalo silovana trudnica koja odmah potom rađa klinca) i pre-očiglednim dijalozima, poput završne replike: 'koje je doba?' (pita jedan partizan, hoteći da zna koliko je sati) a kolega mu odvraća – 'najgore. dvadeseti vek.'
ima solidnih uloga (pre svega paja vujisić, koga mogu da gledam kako igra bilo šta!) i protraćenih uloga (ljuba tadić ima jednu i po scenu i gine u 15om minutu!), ali nedostaje mi pravih likova i drame i emocije u svemu ovome.
cigani sa mečkom na kraju kao da su pozajmljeni od kadije (POHOD), ali sa daleko slabijim učinkom i smislom.
sve u svemu, prilično bledunjavo.


VRHOVI ZELENGORE
Z. Velimirović
**(*)      
2+
mesecima se već nakanjujem, i evo tek sad stigoh da pogledam ovaj horor klasik.
kao film, to je osrednje: počinje naglo, kao epizoda u seriji čije prethodne epizode već znamo, i završava se naglo, maltene s prekidom, samo što ne piše 'nastaviće se'. likovi su, u najboljem, skice i klišei (gidra – osvetnik pobijene porodice; ljubavnici-dezerteri; dobri i sposobni komandir bondarčuk; zli komandir među švabama, itd.) a neki se ne mogu nazvati čak ni skicama: recimo, bata životinja, iako je top-billed, i stavljen na plakat, zapravo ne znam čak ni IME da li ima u filmu, a kamo li da iza tog imena stoji neki karakter: on je, prosto, bata, koji je tu stavljen da čini ono što najbolje zna – da koka nemce koji mu na mitraljez izleću na buljuke, dakle, opšte mesto, nad-filmski 'lik' ubačen, slutim, iz pukih komercijalnih razloga.

jedini stvarno neobičan je lik homosexualca koga igra radoš bajić.
naravno, to se nigde u filmu tako ne kaže, ali molim vas:
1. on je UMETNIK. stalno crta drugove. he-llooo!
2. kukavica je (da ne kažem seka-persa), plaši se borbe i o njemu već kruže govorkanja, postaje predmet zazora i srama.
3. ima nežno bejbi fejs lišce, najčešće sa plačljivo tugaljivim izrazom.
4. ima nesređen, problematičan odnos sa autoritarnim ocem, komandirom, koji se boji da će ga sin obrukati, da ga nije dostojan...
šta još treba, da nosi narandžastu košulju i peva 'hello, sailor!?'

4 osobe su potpisane kao scenaristi, ali (baš zato) ovo je all over the place, i u suštini prilično rasplinuto i generički.

iz te naoko klasične partizanske klin-čorbe izdvajaju se - HOROR SCENE:
-švabe spaljuju zarobljenike, žive, vezane za drveće u šumi;
-tifusari u zlokobnim kabanicama ili ognuti ćebadima se polagano i sve bliže penju uzbrdo vukući se uz telefonski kabl (ovo je jedan od definišućih horor prizora mog detinjstva, iz davnih dana kada sam ovo prvi put gledo u DOZVOLITE DA SE OBRATIMO!)
-vrhunac bizarnosti: tifusari se hvataju u kolo i počinju sa nekom užasno jezivom usporenom igrom i pevanjem! uber scary!!!

pored horor scena, tu je i (nenamerno?) smešna situacija u kojoj:
-bata životinja uhvati švabu na pišanju
-ovaj diže ruke i kaže 'ne pucaj'
-bata shvati da je ovaj naš, tačnije nemac iz banata (folksdojčeri su baš grdno ocrnjeni u ovom filmu!)
-baci se na njega i počnu da se rvu (iako ga je imao na nišanu i uopšte nije morao da se upušta u rizičnu mano a mano borbu!!!)
-švaba ga savladava, pa ga bata momački grabi za međunožje (i to toliko ubedljivo i snažno da je MENE zabolelo samo gledajući!)
-onda zastanu, obojica zadihani, pa počnu da RAZGOVARAJU! bata ga pita čime se bavi, i ovaj kaže da je gostioničar ili tako nešto
-nakon kraćeg predaha i ćaskanja, oni NASTAVE DA SE VALJAJU I KRLJAJU, i tek onda bata sredi ovoga.
mislim da bi se čitav esej mogao napisati samo o ovoj sceni kao esencijalnoj za opis balkanskih bratoubilačkih ratova, ali sad nije ni mesto ni vreme, te zaključujem:
iako VZ nikako ne bih nazvao DOBRIM filmom, on je ipak gledanja itekako vredan i zanimljiv, krcat drugim bizarnostima koje me mrzi sad da nabrajam.

definitivno zanimljiv baja, taj velimirović: vidim mu u filmografiji naslov VREME LEOPARDA, o borbi mozambičkog naroda za oslobođenje, itd.
eh, zlatni dani srpskog filma!
 

VREME LEOPARDA je ludilo, partizanski film o Mozambičkom oslobodilačkom ratu rađen kao neka vrsta pomoći SFRJ Mozambiku.

Zdravko je bio curious little fuck, francuski đak, koji je bio lud ali na nekom rudimentarnom nivou i talentovan, naročito na početku karijere...

Quote from: "Ghoul"
pored horor scena, tu je i (nenamerno?) smešna situacija u kojoj:
-bata životinja uhvati švabu na pišanju
-ovaj diže ruke i kaže 'ne pucaj'
-bata shvati da je ovaj naš, tačnije nemac iz banata (folksdojčeri su baš grdno ocrnjeni u ovom filmu!)
-baci se na njega i počnu da se rvu (iako ga je imao na nišanu i uopšte nije morao da se upušta u rizičnu mano a mano borbu!!!)
-švaba ga savladava, pa ga bata momački grabi za međunožje (i to toliko ubedljivo i snažno da je MENE zabolelo samo gledajući!)
-onda zastanu, obojica zadihani, pa počnu da RAZGOVARAJU! bata ga pita čime se bavi, i ovaj kaže da je gostioničar ili tako nešto
-nakon kraćeg predaha i ćaskanja, oni NASTAVE DA SE VALJAJU I KRLJAJU, i tek onda bata sredi ovoga.
mislim da bi se čitav esej mogao napisati samo o ovoj sceni kao esencijalnoj za opis balkanskih bratoubilačkih ratova, ali sad nije ni mesto ni vreme
i

oh, yeah, to mi liči da onaj crtani sa perom kojotom (tačnije, sa vukom ralfom), kad se on i onaj pas ovčar sukobljavaju čitav film, pa ker malo malo izudara peru/ralfa, a onda usred makljaže stanu, zapišti neko zvono, pištaljka, već sam i zaboravio, i onda njih dvojica sednu da ručaju, opet zapišti zvono, oni nastave da se peglaju.

i ja sam došao na ideju da je to jedna, tako da kažem, antiratna metafora koju je genijalni čak džons smislio. a vidiš, i velimirović se poslužio istim prosedeovima...

ne znam baš gde ovo da ubudžim, a ima neke veze sa temom...

Objavljene 'Filmske vrste i rodovi' Nikice Gilića

Stanje u hrvatskoj filmskoj kritici i filmologiji često je znalo biti kao i u hrvatskoj kinematografiji: promjenjivo. Nova generacija filmskih kritičara još se nije pojavila i smijenila staru gardu, a i u akademskom pisanju o filmu također nije pretjerano drukčije. Izdaje se vrlo malo pisanih radova, koji su izdavačima uglavnom nezanimljivi jer ne postižu visoke naklade. No, AGM se izdavanjem knjige Nikice Gilića «Filmske vrste i rodovi» trudi barem malo popraviti situaciju. Riječ je o preradi autorove doktorske disertacije za šire čitateljstvo, ali i za udžbeničku upotrebu. O knjizi su na promociji u kinu Tuškanac govorili Gilićevi kolege iz starije, ali i nadolazeće generacije, Hrvoje Turković i Bruno Kragić.

Hrvoje Turković naglasio je važnost estetike u Gilićevu promišljanju filma, što je značajno utjecalo i na njegov teorijski rad. U «Filmskim vrstama i rodovima» razmatraju se filmovi kao umjetnost, dakle igrani, dokumentarni i eksperimentalni. S obzirom da je ova knjiga izdana za široko tržište, postavlja se pitanje koliko je za prosječnog čitatelja prijemčiva terminologija i stil koji Gilić upotrebljava. Za Turkovića nema dvojbe kako je riječ o štivu koje svatko može razumjeti.

Bruno Kragić, Gilićev asistent i filmski teoretičar mlađe generacije, knjizi je svojeg prijatelja Nikice Gilića pristupio intimnije. Naglasio je kako su mnogi razgovori koje su njih dvojica vodili na kraju poslužili Giliću kao poticaj na određene primjere u «Filmskih vrstama i rodovima». Najzanimljivijim aspektom Gilićeva pristupa filmu, Kragić izdvaja autorovu širinu referenci, koja je potkrijepljena dugogodišnjim gledanjem filmova, te odličnim sjećanjem, koje seže i u najmanje deatlje. Nikica Gilić svoje motive za bavljenje filmom objašnjava očaranošću još od malih nogu, koja je s vremenom postala i znanstvena, što je dovelo do toga da ovaj predavač na anglistici Filozofskog fakulteta magistrira s filmološkom tezom 2003., a doktorat brani početkom ove godine. No, znanstveni aspekt je zapravo proizvod osobnog i Gilićeve «nemogućnosti da u sebi razdvoji film na teoretski i emotivni dio».

«Filmske vrste i rodovi» pristupaju teoretskim pitanjima na način koji omogućava svakome da se pobliže informira o filmu s jedne nove strane, što nije slučaj s nekim drugim objavljenim knjigama iz ovog područja, poput Turkovićeve «Teorije filma», ispunjene neprohodnim stručnim jezikom. Nedavno preminuli utemeljitelj filmologije na ovim prostorima Ante Peterlić predstavlja Giliću uzor zbog svoje razumljivosti. «Filmske vrste i rodovi», čini se, predstavljaju nešto novo u nakladničkoj ponudi, moguću drugu stranu novčića u odnosu na populističke naslove poput «Žutog titla». Zanimljivo je primjetiti kako dvije generacije toliko različito pristupaju istovjetnoj fascinaciji, s time da se kruti akademski pristup starijih sada okreće prema opuštenosti mlađih. Ali kao što pokazuje promocija, smjena generacija još se čeka.

BUBAŠINTER
režija Milan Jelić scenario Ljubiša Kozomara 6 Gordan Mihić

Sinoć smo se Žika i ja momački podsetili jednog definite curio filma, koji doduše ima prepoznat kultni status, i nije autsajderski i teorijski je do sad već bio dobrano emancipovan.

Reč je naravno o BUBAŠINTERU Milana Jelića, snimljenom 1971. godine, totalno bizarnom malom filmu koji meni, sa VRANAMA predstavlja velikog favorita iz senke u jednom pravcu koji u principu ne volim.

Međutim, za razliku od ostatka teškog, oporog, kafanskog, u suštini reakcionarnog i naivnog Crnog talasa, BUBAŠINTER je (kao i VRANE) jedno potpuno off the wall ostvarenje koje u stvari mnogo više duguje piscima poput Geneta ili Sallingera, nego ma kojoj od inkarnacija teških socijalnih priča, bolnih i neizrecivih.

Naime, dok ostatak Crnog talasa govori o nekim raznim huljama sa margine ili ljudima koji se ne snalaze u novim društvenim okolnostima ili dramatičnim istorijskim događajima, BUBAŠINTER govori o vitalnom, čak na neki način i živahnom beogradskom undergroundu koji je van sistema u svakom smislu, to su ljudi koji su izvan zakona, sistema, pa čak i ustaljenih seksualnih praksi.

I ono što je najvažnije od svega, ovaj film čak to ni ne eksploatiše već čini da jedna apsolutna neubičajenost odnosa, naročito za kontekst socijalističkog društva, bude predstavljena kao nešto sasvim normalno, čime ide u korak sa Fassbinderom i anticipira Almodovara.

Činjenica da je ovakav film uopšte snimljen u onom periodu čak i ne mora da govori o nekoj vrsti liberalnosti koja je postojala tada i koja je apsolutno prevazilazila sadašnju iako je tada kinematografija bila mnogo više subvencionirana od države nego danas. To se već podrazumeva, i to nije sporno. Ne samo da je postojao liberalizam, i ne samo da su zabrane u suštini podsticale autore, nego bi se moglo reći da su u društvu u dovoljnoj meri postojale ideje progresa koje su povremeno generisale verovatno autentičnu potrebu za preispitivanjem određenih pojava.

Međutim, meni je zanimljivije nešto drugo. Naime, ono što je ključ ovog filma to je unutrašnja oslobođenost samih autora, koja im je omogućila da se približe Fassbinderu ili Almodovaru.

Znajući ono što se snima vidimo da naši autori u principu nisu u sebi uspeli da prevaziđu neke prepreke koje su ovi pre 36 godina bili kadri da savladaju. A ne bih rekao da ni u domenu onoga šo je ostalo nesnimljeno imamo baš puno autora koji su zaista spremni na tako nešto, iako ih naravno u undergroundu ima više.

Ono što je takođe zanimljivo to je da upravo BUBAŠINTER čak i anticipira neke stvari u domenu pop filma, recimo strukturu porodice koji će isti scenarista prebaciti u VARLJIVO LETO i tretirati na mejsntrim način, i uopšte ceo taj coming of age momenat u našim filmovima nostalgije.

Dakle, u nekadašnjem filmskom ambijentu postojao je kapacitet prelivanja iz alternative u mejnstrim što čini svaku snažnu kinematografiju.

* * * * / * * * *

Inače, zanimljiv detalj, da je tip koji igra fudbalskog sudiju Čalića bio neki gastarbajter koji je kupio sebi ulogu, a na kraju se ispostavilo da uopšte nije loš u filmu.

dimbo, ne znam kako si uspeo da napišeš ovolika grdna slova a da ne kažeš NIŠTA.
tačnije, uopšte nije jasno o čemu ovde govoriš, KAKVIM tendencijama, KAKVOJ 'oslobođenosti' autora (od koga/čega, za šta...?), zašto 'bizarnom', KOJI je to 'vitalni anderground', KOJI su to tačno ljudi, u čemu se sastoji ta ' neubičajenost odnosa', koje su to ' neke prepreke' koje su ovi onomad prevazišli a danas ih se ne može itd itd.

ne shvati ovo lično: pročitaj još jednom text i zamisli da ga čita neko ko nije sinoć gledo taj film s tobom, pa razmisli kakvu će sliku o filmu da dobije, i koje će tačno razloge za maximalnu ocenu u tvom pisaniju za njega da nađe.

verovatno ste svi vec gledali, al ja tek pre neko vece odgledah  film "Karaula" i moram priznati da se meni to dopalo.
mislim, zanemaricu kraj koji kao da je izasao iz meksickih serija.
gluma mi je OK (cak mi ni sergej trifunovic mi nije smetao), svidelo mi se kako je prikazan taj vremenski period, a dopao mi se i glavni glumac.  

Da tvoje pitanje nije pokušaj započinjanja ličnog obračuna možda bih i pokušao da ti objasnim o čemu sam govorio u tekstu. Međutim, kad sam ga opet pročitao i utvrdio da je sasvim jasan, uopšte nemam nameru da pojašnjavam neke teze koje sam ovde izneo.

pa ok, ako sam ja jedini kome je ono gore mutno, konfuzno i nejasno-apstraktno-neodređeno, onda se verovatno radi o 'ličnom obračunu'

a ja samo lepo pitam, pošto sam film gledo u tolikoj praistoriji da ga se praktično i ne sećam. zato reference na 'neke probleme', 'andergraund', ova-ona opredeljenja i praxe itd. zaista ne mogu da povežem ni sa čim, niti na osnovu ovog osvrta imam ikakvu sliku u glavi o tome kakav je film, o čemu je, koji su tačno njegovi kvaliteti itd.

Nesumnjivo je da se radi o ličnom obračunu pošto si svoj post počeo uvredljivom konstatacijom o tome kako sam ispisao ogroman broj reči a ništa nisam rekao, da bi se na kraju, u tvom drugom postu, ispostavilo da ti u stvari želiš da ja prepričam konkretne situacije iz filma iz kojih proizilaze moji zaključci. A te dve stvari se ipak razlikuju.

Odgledah '7 i po'. Jako ravan filmu, što je za omnibus skoro pa uvreda. U pitanju je prosječnost sa par dobrih i duhovitih detalja. Film je mnogo bolji kad se prepriča, nego kad se odgleda. Gdje je to zaškripalo ne bi znao. Djeluje mi da je sve počelo od dobrih ideja, koje su porodile manje dobar scenario, i završile u prosječnom filmu. Gluma je, na momente, iznenađujuće dobra. Nekako je film (odnosno scenario) kriv: ne mogu da zamislim glumca koji bi uspio da izvuče groteskni lik umjetnika slikara. I Al Paćino bi izgledao debilno u toj ulozi. Šteta što se našim glumcima daju ovako bezvezne uloge, pa čak i ako su dobri, ne mogu da izgledaju dobro dok izgovaraju replike o tome kako prdnuti sa stilom.

Film je vrijedan gledanja upravo zato što da je odličan uvid u glumačke sposobnosti mladog i srednjeg glumačkog naraštaja. Prijatno me iznenadio Branko Vidaković kao pedofil u pokušaju. Početak te priče (razvrat) je odličan, kasnije se sve to pretvori u bezidejno ništa. Kičić, koji mi je išao na nerve prije ovog filma, je odlično odglumio Srđana Paunovića (čak sam ime zapamtio!). Doduše uloga mu je da sjedi i glupavo se smješka, ali leglo mu je izuzetno (ovo kažem bez zadnje namjere). Shvatio sam da od mlađeg naraštaja stvarno ne podnosim glumu Nenada Jezdića (prejedanje i prepijenje). On mi je uvjek bio suviše kulturan da bi glumio seljaka, i suviše seljak da bi glumio nekog kulturnog. To je, inače, daleko najslabija priča u omnibusu. Što se tiče Đurička, njega, kao i Cvijanovića, više ne doživljavam kao glumce, već kao tipske likove iz komšiluka. Jednostavno - Đuričko odlično glumi zgubidane, opuštene i neposredne likove, ali svaka emocija koja treba da uključi bijes, ljutnju ili bilo šta slično mu nekako ne leži. Volim kako glumi, ali djeluje mi da se doživotno vezao za jedan isti tip likova, te da će imati veliki problem ako ikad poželi da iznese ozbiljnu, dramsku ulogu. Srebroljublje ima par komičnih trenutaka, ali kraj (slično kao u priči o pedofilima), je totalno van pameti, i očigledno je uveden zbog ovog pola u sedmoj priči. Ta priča, Zavist, jedina je koju bi bez ograde nazvao odličnom. Dobar scenario, zaokružena priča i odličan dramski trenutak. Nije sve savršeno, te ono pola od sedam, kojem odgovara muzički i upečatljiv kraj, je bio primjetno isforsiran. Šteta što je dosta priča moralo da pati od nelogičnog i besmislenog kraja, kako bi se na silu osmislilo zadnjih deset sekundi filma. Sve u svemu, sedam i po bi bio mnogo bolji film da je bio samo sedam, da je sebe shvatio manje ozbiljno, ali i ovako je vrijedan jednog gledanja i neće vam biti dosadan. Na drugo gledanje bi to već bilo mučenje, jer loš scenario pri prvom gledanju iskupljuje jedino što ne znate twist, koji ima svaka priča, ali to jednostavno ne važi pri repeticiji. Pozdrav.

pogledah VRANE by mihić + kozomara.
ceo film se dešava u straćarama i udžericama i nagrđenim zgradama kao sa onog topika o 'urbanizaciji', a protagonisti su izgubljeni i besprizorni ništaci koji pokušavaju da prežive na ivici kriminala a često i s one strane zakona, ali su suviše glupi jadni i nesposobni da čak i u tome nešto konkretno ostvare.

ja zaista nisam neki fan tematizacije polu-čoveka (da se poslužim kadijinom terminologijom), i mada poštujem društveno-istorijski značaj ovog (i sličnih) filmova u kontextu tadašnje 'proleterske' sfrj, idolatrije tita i svetlek omunističke budućnosti, estetski posmatrano ne mogu baš da nađem previše kvaliteta ovde.

film, istina, JESTE umereno zabavan za gledanje i danas zbog svojih crnih i apsurdističkih i skoro-nihilističkih momenata, naročito zbog ciničnog i maltene mizantropskog pogleda na ljucku vrstu as shown in da movie. dakle postoje tu scene koje jesu zabavne - npr. kad 'šefica' bande bude naizgled ubijena, pa ostali krenu da u reku guraju kamionet (vrlo sličan onome iz HAUTE TENSION!) s njenim telom, a ona se usred toga probudi/prosvesti, i istetura se van i počne slepo da baulja okolo... rez, i ni pomena više o njoj... dok 20ak min. kasnije ne saznamo da je 'otišla u nemačku' i verovatno se neće ni vraćati! - ali mi celina nekako nije dovoljno ubedljivo profunkcionisala.

ocena: 2+ ili u posebno dobrom raspoloženju možda čak i 3-

pogledah DIVERZANTE h. krvavca.
lepa trojka kao ocena,
i tvrdnja koju bih ozbiljno branio pred svakim sudom u uređenim pravnim državama - da je ovo bolji film od precenjenog DIRTY DOZEN.
prosto me srce boli što je šibe bio musli i snimao za 'bosna-film', pa mi za dlaku ispada iz koncepta knjige o autsajderima SRPSKOG filma.

Tek kad vidiš MOST ima da se oduševiš!

repriziro sam VALTER BRANI SARAJEVO.
fin film, iako je scenario naivan i prorešetan rupama kao neki švaba koji se našao bati na nišanu.
pisaću detaljniji osvrt kad uzmognem, ali sad samo da pitam: KOJU je ulogu ovde igrao kusta?
zapazih mu ime na najavnoj špici, među sporednim ulogama, ali me kasnije poneo film pa sam zaboravio da vodim računa.
mora da je neki od onih ilegalaca?

Tokom nekih demonstracija ili tako nečeg na ulici se on nešto pojavi i čak nešto kaže, koliko se sećam...

Kao što je PARTIZANSKA ESKADRILA(omiljeni ratni film klinaca iz generacije 70ih) bio partizanski STAR WARS,tako je i MOST partizanska varijanta 12 žigosanih.Svakom ko kao klinac nije plakao kad je Bambino poginuo izlišno je objašnjavati koji od ova dva filma je bolji.
Valter je dogma sam po sebi.
To je jednostavno kult kome se klanja i koji ne trpi nikakvu kritiku niti poređenje.
Uostalom,kakav argument uopšte može da se potegne protiv najgledanijeg filma na svetu.
DIVERZANTI su mi godinama izmicali i pre neki mesec sam pokušao da ih konačno odgledam na Pinku ali sam se toliko smorio da sam odustao posle nekih pedeset minuta.Biće da je Šiba tu samo trenirao za predstojeće utakmice u Ligi šampiona.
Baj d vej,Osvetniče,recenzija MOSTA ti je uz kritiku Karanovićevog Sjaja u očima jedna od najboljih koju si napisao.

u VALTER BRANI SARAJEVO mi se posebno sviđa taj AIM TO PLEASE pristup, u najpoštenijem smislu reči, u smislu da film ISPORUČUJE, i to neštedimice, to zbog čega postoji, što inače vrlo retko biva, ne samo u našim filmovima.

dakle, volim što je nabudžen zapletom i pod-zapletima, akcijama, preokretima, komplikacijama, što je baš onako bogato filovan sa nekoliko vrsta filova, totalni crowdpleaser, tempiran baš kako treba da ljudi nemaju kad da trljaju glavu nad rupama i nelogičnostima i naivnostima, jer to glatko klizi zahuktalo i šareno i veliko...

sviđa mi se što je sarajevo junak ne samo deklarativno, na rečima, nego i iskorišćeno velikim bogatstvom raznolikih lokacija: sad, ne znam koliki je to kompliment što su film koji se dešava 1945. mogli bez ikakvog problema da snime skoro 30 godina kasnije, i da njegov najveći deo još uvek izgleda isto. u jednom trenu mi se učinilo da (tokom scene jurnjave auta i motora) vidim VRLO MODERNO-IZGLEDAJUĆI GRAFIT na jednom zidu, i to je sve.
na panorami grada se vidi nekoliko visočijih zgrada, ali otkud znam da li je takvih bilo ili moglo biti 1945?

ono što, iz današnje prespektive, deluje pomalo neobično je što se vrlo malo ili nimalo potencira nacionalnost junaka (deluje kao da su svi ovi anti-fašisti - srbi), i što čak ni famoznog sarajevskog naglaska nema skoro nimalo: osim što srpski glumci govore sa nekom blagom jekavicom, drugih intruzija sarajevizama ne primetih.

pošto sam ovo gledao na nekom relativno šugavom vhs ripu, pitam se kakav je današnji status tog filma u bosni, da li postoji na legalnom i kolko-tolko gledljivom dvd-u, da li ga bosanci (iz musli dela) puštaju na tv, gledaju, vole...? ili ga smatraju 'četničkom' propagandom koju je najbolje zaboraviti? da li je iko od bošnjačkih film. kritičara (if any) piso o krvavcu, koji je njegov (posthumni) status tamo?

Pazi, posthumni status Krvavca je uglavom pozitivan u Bosni pošto je on uvek smatran ocem savremenog bosanskog filma, i vrlo je zanimljivo da ga čak i generacija sadašnjih aktuelnih reditelja poput Pjera Žalice uzima za rodonačelnika iako njihovi filmovi nemaju ama baš nikakve veze sa genijevim opusom.

Od tog Valtera (koji "brani" Sarajevo, dabogda ga nikad ne odbranio) naprosto dobijam osip.

VEST:
501 FILMSKI REDITELJ

Iz štampe je pre nekoliko dana izašla knjiga 501 MOVIE DIRECTORS (501 FILMSKI REDITELJ) koju su objavili engleski izdavač Quintessence i američki Barrons.
Knjiga pokriva biografiju, filmografiju, istorijski i estetski značaj 501 najznačajnijeg filmskog reditelja prema izboru Steven Jay Schneider-a (Stiven Džej Šnajder). U ovom odabranom društvu našla su se samo dvojica naših reditelja: Emir Kusturica i Goran Marković. O Kusturici je pisao Nathaniel Carlson, filmski kritičar 'Fever Pitch' magazina, dok je odrednicu o Markoviću napisao Dejan Ognjanović, pisac i filmski kritičar iz Niša. Markovićev film VEĆ VIĐENO je jedini srpski film uvršten u 100 NAJBOLJIH EVROPSKIH HOROR FILMOVA (100 EUROPEAN HORROR FILMS) koju je Schneider priredio za Britanski Filmski Institut ranije ove godine, a Ognjanović je bio autor eseja o tom filmu.
Kao stručnjak za žanrovski i ekscentrični film i azijsku kinematografiju, Ognjanović je napisao i kratke eseje o rediteljima kao što su Alejandro Jodorowsky (Alehandro Jodorovski), Jan Švankmajer (Jan Švankmajer), Kaneto Shindo (Kaneto Šindo), Kim Ki Duk (Kim Ki Duk), Sogo Ishii (Sogo Iši) i James Whale (Džejms Vejl). Od reditelja iz bivših jugoslovenskih republika nijedan nije ušao u ovaj izbor. Među saradnicima, koje pretežno sačinjavaju kritičari sa engleskog govornog područja, pored Ognjanovića našao se još samo mladi crnogorski filmski kritičar Aleksandar Bečanović.
Iako bi se moglo diskutovati o odsustvu nekih imena koja su imala relevantan internacionalni opus (npr. Dušan Makavejev), prisusutvo naših reditelja i kritičara u ovom izdanju svakako je značajan korak u pravcu potpunijeg plasiranja baštine srpskog filma u internacionalne okvire.

Quote from: "Ghoul"

nekoliko kvaliteta ove knjige koji su nesporni (za sada, na prvi pogled):
1.   veoma dobar uvod, pregledan i koncizan: svaki autor je predstavljen uvodnim sažetkom suštine njegovog doprinosa filmu u par ključnih fraza – što se kasnije obrazlaže u textu. textovi su dužine 1, 2 i 3 strane, zavisno od procene značaja datog autora (pri čemu ih je najviše na 1 strani).
2.   autori su u knjizi poređani ne po zemljama iz kojih dolaze, niti po abecedi, nego po godinama rođenja. mada na prvi pogled to može da deluje nezgodno za brzo listanje i nalaženje, tu je index iemna koji to smesta rešava. ono što se dobija ovakvim redosledom je mogućnost uvida u to ko su bili savremenici, i koliko je ko uspeo da ostvari za manje-više isto vreme (naravno, nisu svi živeli jednako dugo). stavlja stvari u perspektivu daleko bolje nego neka konvencionalnija podela na zemlje, žanrove, po abecedi i sl.
3.   SVAKI reditelj je predstavljen odabranom filmografijom i FOTKOM: ovo potonje mi je zanimljivo jer tek sad shvatih koliko je velikih ili bar prilično poznatih imena za mene do sada bilo tek slova na papiru, imena koja imam u glavi nepovezana sa nekim licem, a lice govori MNOGO...
4.   na slučajan izbor vrlo sam zadovoljan textovima koje sam za sada pogledao.

VRANE
scenario & režija Gordan Mihić & Ljubiša Kozomara

Žika K. i ja smo u ponedeljak na našoj tradicionalnoj projekciji srpskih filmova gledali VRANE Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare.

Reč je o jednom od underrated klasika Crnog talasa i filmu koji uz BUBAŠINTERA predstavlja najprogresivniji segment Crnog talasa.

Slično kao i BUBAŠINTER, tako i VRANE anticipiraju Almodovara i njegovu neverovatnu sposbnost da nešto što je potpuno bizarno tretira kao najnormaniju stvar, bez ikakvog pojašnjavanja, moralne osude ili pozicioniranja nasuprot normalne okoline.

VRANE su naseljene pitoresknim gubitnicima, izopačenicima i kriminalcima i ponovo je reč o svetu u kome ne postoje društveno prihvatljivi tipovi, u kome su i sve državne ustanove prikazane u svom najpokvarenijem i najkarikaturalnijem izdanju.

Cica Perović suvereno vlada tim univerzumom u kome su sve premise uvrnute a svi razvoji događaja relativno logični u odnosu na tu premisu.

Osnovna razlika koja odvaja VRANE od besprekornog BUBAŠINTEROVOG dometa jeste gubitak koncentracije na samom kraju filma kada ova priča dobija prilično nezadovoljavajuće zaključenje, i po prvi put, sasvim mimo duha filma ulazi u neku vrstu moraliziranja.

No, sve dotle u filmu se graniči sa genijalnim, naravno u parametrima "naivne kinematografije" kojom su se Mihić i Kozomara bavili.

* * * / * * * *

MOST
H. Krvavac
***          
3+

vrlo dobar, skoro odličan film. svakako jači od DIVERZANATA ili VALTERA, u velikoj meri zahvaljujući najboljoj ekipi glumaca i zanimljivijim likovima no u ova 2.
-cica perović, prvorazredni (i nedovoljno opevani) velikan naše glume – one prave, neosetne, najubedljivije.
-bata, u naponu snage, kvintesencijalna srbenda, mada i ovde (kao i u DIVERZANTIMA) ima prilično tanku 'ulogu': njegov 'lik' je više pojava nego što je makar i skica karaktera.
-burduš, koji je takođe –ako me utisak ne vara- nedovoljno hvaljen kao dramski glumac jer je najpoznatiji kao komičar.
-Boro Begović, 100% ubedljiv kao zajebani baja, tough guy s kojim se nije zajebavati (posebno zanimljivo što je i takav jedan lik među PARTIZANIMA, a pre liči na četnika, ili bar nekog kriminalca)
-relja bašić, koji je prosto BOŽANSTVEN kao zlikovac: samo mi je krivo što ne igra USTAŠU, nego švabu. pitam se, da li je relja negde igrao ustašu? on za mene otelotvoruje taj princip uglađene, fine, lukave, skoro-intelektualne zloće i grozote pod maskom finoće i 'civilizacije'! zlikovac s manirima. šteta što nije (barem na filmu, ne znam za pozorište) igrao đavola!!!

odlični su i Wilhelm Koch-Hooge kao simpatično-zli nacista, višedimenzionalniji no obično u ovakvim filmovima, kao i Igor Galo, koji mada igra kliše i zapravo nema šta da glumi, moram da istaknem kao zadivljujuću njegovu spretnost da puca dok trči i trči dok puca, i to čini VRLO ubedljivo! zadivljen sam! čitava scena u močvari je fascinantna.

naravno da ima naivnosti i varanja (npr. cela ta fora sa načinom na koji ih uapse i zamalo pogube pa ih relja spase pa na kraju ispadne da je on izdajnik...), i naravno da je ovo u suštini tek veliki blek, ili komandant mark prenesen (nominalno!) u NOB, ali je to toliko pitko i umešno odrađeno da ne zameram.

scene akcije su rađene s guštom, vidi se da čovek to voli (i ume!) da snima, nije ih otaljao kao zeka u ČČ gde su urađene kao po kazni, zato što se mora.

posebno mi je zabavan lik arhitetke perovića, i njegov početni stav 'ma zabole me i za vaš rat i za vašu strategiju i za vaše planove, ne dam svoju lepoticu od mosta!' i hintovi njegovog buržujskog porekla i odmaka od partizana (ili barem, da su mu oni isti kurac ko i nemci, ni bolji ni gori – u početku).

voleo bih da je neko u nekom momentu verbalizovao prikriveni samopodrazumevajući detalj, to da SVI naši borci govore nemački toliko odlično, bez akcenta, da uspevaju da bez izuzetka zavaraju rođene švabe s kojima šprehuju: voleo bih da doznam kad su i gde su svi oni naučili nemački tako dobro!

sve u svemu, ovo je redak domaći film koji bih s najvećim zadovoljstvom gledao u društvu nekog amera, i to je glavni test koji ovaj film – PROLAZI!

Quote from: "Ghoul"VEST:
501 FILMSKI REDITELJ

Da neces mozda dobiti koju stotinu komada za dilovanje?

za dildovanje?

ne, ovo su OZBILJNI izdavači.
plaćaju parama, a ne knjigama.  

OPERACIJA BEOGRAD
režija & scenario Žika Mitrović
Ginger je prošao kroz prilične nevolje dok nam je obezbedio ovaj flick, međutim celo maltretiranje je vredelo pošto je reč o jednom od najboljih prikaza urbane gerile u našem filmu koji može stati uz rame sa OTPISANIMA i VALTEROM. Zanimljivo je da ovaj film nema veći cult following, možda je to naprosto zbog prilične izraubovanosti Beograda kao lokacije za stuntove ovog tipa.

Po zapletu OPERACIJA BEOGRAD je prilično slična VALTERu i reč je o špijunskoj intrigi koja mora da ima komandosko razrešenje. Oboren je avion u kome je bio sovjetski obaveštajac koji nosi neke esencijalne informacije pred konferenciju u Teheranu, zarobili su ga Nemci i partizani moraju ili da ga oslobode ili da ga ubiju.

Međutim, Nemci su svesni da je Rus prenosilac važnih informacija i oni spremaju svoju psihološku igru time što mu podmeću svoju operativku koja se pravi da radi za Engleze i tretiraju ga skopolaminom.

Konačno, sami Nemci su u rasulu, Italija je kapitularala i njeni oficiri rade za partizane, a glavnom SS lekaru se osladila okupacija u Beogradu pošto mu jedna la belva di SS obezbeđuje joz division zarobljenice za perverzne seksualne igrarije.

Dakle, Mitrović nas uvodi u jedan punokrvni, BLACK BOOKoidan univerzum, u kome se samo povremeno javljaju plakatski momenti, ali postoji ambivalencija na svim stranama, pa čak i među partizanima gde imamo još jedan lik mladog neobuzdanog, bezmalo monstruoznog mladog borca, igra ga Faruk Begolli, koji pokazuje sličan hibris kao Bambino u MOSTu.

Naročit fetiš za gledanje su Duško Bulajić i Aleksandar Gavrić kao pravi leading men u najboljoj tradiciji, team upovani na str5ani partizana, kojima još pomažu Faruk i Đuza Stojiljković, nasuprot Nemaca gde opakog SSovca igra Bata Živojinović a Zdravka Krstulović (nezaboravna upravo iz Žikinog DOKTORA HOMERA) igra infiltriranu operativku koja se lažno predstavlja zarobljenom Sovjetu.

Dakle, Žika dovodi teškašku podelu, pituje ih jedne protiv drugih, i koristi ih maksimalno.

U inscenacijama borbi jedino što je arhaično su prilično teatralni padovi pogođenih Nemaca ali praktično što se tiče kadriranja, dinamike i orijentacije u prostoru nema zamerki.

Žika pokazuje odličan location work. Noćni beograd izgleda impoznatno, kao pravi noir pakao sa zanimljivom arhitekturom koja inspiriše foul play. Žika stvara odličnu atmosferu i odlično gradi karaktere upravo kroz njihove moduse kretanja kroz okupirani Beograd.

Iz današnje vizure deluje potpuno nestvarno da i ovako ispod radara mogu da se nađu odlični akcioni filmovi iz vremena kada su naši reditelji umeli da naprave sebi modus koji opravdava stvaranje žanrovskog filma što danas ne postoji. OPERACIJA BEOGRAD je zaista naslov koji zaslužuje istinski hype u svakoj analizi ove tendencije u istoriji srpskog filma.

* * * / * * * *

KRALJEVSKI VOZ
režija Aleksandar Đorđević scenario Mihajlo Sekulić
Pogledali smo na našoj redovnoj projekciji ponedeljkom KRALJEVSKI VOZ Aleksandra Đorđevića.

Reč je o high concept WW2 filmu koji na hitchcockovski način govori o radu ilegalaca na železnici.

Film je iz 1981. godine i definitivno je malo arhaičan u odnosu na ono što su tadašnje tendencije u trileru. Međutim, Đorđević nudi koherentan, jasan rediteljski postupak koji je dosledan u svom old school duhu, i iako pripada šezdesetim, deluje prilično funkcionalno. Pa ipak, ovakav rad već u tom trenutku više pripada televiziji.

Đorđević je jedan od naših najpotcenjenijih reditelja, i šteta je što nije napravio nešto uspešniju karijeru na filmu, nego je završio kao Smokijev minion a kasnije je zarobio na televiziji. Uostalom, kad smo već kod televizije, Đorđevič je tamo i ostvario svoje most grundbreaking delo OTPISANI koje je u svoje vreme bilo na nivou svetskih trendova.

KRALJEVSKI VOZ je priča o železničaru koji posle neuspelog pickupa na ranžirnoj stanici u Beogradu mora sam da prenese poverljiva dokumenta vozom za Kraljevo. na tom putu sreće vrlo pitoresknu galeriju likova među kojima su slatka jevrejska devojka sa hrvatskim akcentom, razni ilegalci, kolaboracionisti, siledžije, kurve i sl.

Snalazeći se među njima, on mora da obavi zadatak. Da stvar bude napetija Specijalna Policija i Nemci znaju da je on u vozu.

Scenaristička struktura je vrlo solidna i vešto balansira između hronike okupirane Srbije i jasne žanrovske priče. Štaviše, u pojedinim momentima, scenario čak dobija izvesne žanrovske kvalitete kako u vešto postavljenim anticipacijama raznih detalja koji će spasiti junaka, tako i u uvođenju "železničara" koji treba da ukloni Smokija, što je stilsko rešenje par exellence. Šteta što se njihov finalni face-off ne desi na vozu ili barem u fazonu FROM RUSSIA WITH LOVE ali je isto tako vrhunski detalj to što Miki Krstović igra tog Smokijevog arch-nemesisa, i što je još važnije, to radi with gusto i bez karakterističnih preterivanja u prikazivanju srpskih kolaboracionista kojima su naši autori bili skloni.

U svakom slučaju, Kunac, Žika i ja smo se lepo proveli i ja mislim da će nas slabost prema WW2 filmu neizbežno odvesti ka oportunoj varijanti double billa MOST/ WHERE EAGLES DARE.

* * / * * * *

na legalnom dvd-u (vidi: trafike) izašao film PRE ISTINE kokana rakonjca, jedne od nedovoljno opevanih rediteljskih zvezda iz vremena kada se među rediteljima ove zemlje mogao naći i poneki OZBILJAN.

pogledao sam IZDAJNIKA kokana rakonjca.
pa, ne mogu reći da sam oduševljen.
vrlo je to površno i traljavo, i scenaristički, i režiserski.
zanimljivo kao pokušaj, i to je sve.
ni trenutka ne uspeva da pronikne u psihu čoveka koji je, nakon par šamara, od predanog 'druga' postao ubica svojih dojučerašnjih saboraca. kako je i zašto on pukao, kako i zašto nije ni pokušao da pobegne, makar u samoubistvo ako se ništa drugo nije moglo uraditi...? njegov prelazak na stranu okupatora, i saradnja sa njima nisu motivisani, njegovo ponašanje nakon toga je prosto – bezvezno, a kulminacija i okončanje – proizvoljni kao i većina onoga što je prethodilo tome. scene u kojima bata stojković mahnito trči ulicama takođe su krajnje proizvoljne: mnogo su smislenije (i tehnički bolje usnimljene) u filmu testament miše radivojevića, gde bata takođe iskazuje svoje trkačko umeće...
posebna stvar su anahronizmi rasejani kroz ceo film sa takvom nemarnošću da sam počeo da sumnjam da je to bilo namerno: naime, sve vreme se vide moderne (iz 60ih) višespratnice, iako se dešava u okupiranom beogradu; u jednoj od ključnih scena jasno se vide TV antene na krovu zgrade; u jednoj sekundi vidi se i fića na ulici.
pomislio sam: ovo mora da je namerno, možda kokan uopšte ne pravi film o nacistima, nego o komunistima, možda je poenta ovoga da kaže 'eto, ništa se nije promenilo; potkazivači i ubice i dalje vladaju!'
ali, ako mu je to bila poenta, vrlo je nedosledno, traljavo, neubedljivo izvedena.

sve u svemu, IZDAJNIK je film koji jeste donekle 'zanimljiv' fenomenološki, ali estetski je zaista ispodprosečan.
*(*)  2-

MALI VOJNICI
rezija Bahrudin Čengić scenario Mirko Kovač

Pogledao sam MALE VOJNIKE Bahrudina Bate Čengića i mogu reći da se radi o jednom od overlooked filmova.

Reč je o vrlo jednostavnom filmu koji je napisao Mirko Kovač u kome se kroz vrlo čistu, i denotativno nepretencioznu priču prelama

niz vrlo zanimljvih ideoloških pitanja i mudro se progovara o tada aktuelnim ideološkim okolnostima.

Postavka je krajnje jednostavna, gotovo prozaična. Mali Nemac iz Banata, čiji je otac bio nemački oficir ostaje siroče i krajem

rata ga prebacuju u sirotište u jednom katoličkom samostanu u Hercegovini. Tamo su uglavnom deca palih komunističkih boraca koji

su svi uglavnom poginuli na neke strašne načine i uprkos tome što mali Nemac prikriva svoje poreklo, druga deca ga ubrzo provale.

Vrlo je zanimljivo suptilno poigravanje lokacijama u filmu. Naime, dečak dolazi iz Banata, u hardcore Hercegovinu gde su se

dešavale najžešće borbe i najsvirepiji ustaški zločini i tu zatiče decu koja su, ne samo prisustvovala najstrašnijim sudbinama

svojih roditelja, več ima i dece koja su učestvovala u borbi. Dakle, dečak iz relativnog folksdojčerskog spokoja dolazi u samo

srce NOB tame, u kome se nalaze deca koja su u rasponu od traumatizovane, preko one zaklete na osvetu, do one koja misle da su

sazrela pošto su učestvovala u ratu.

Odrasli u suštini ni ne uspevaju da ih kontrolišu pošto deca između sebe dele traumu koja ih izdvaja i u suštini zahvaljujući toj

traumi odrasli ni nemaju na čemu da baziraju svoj autoritet. Ubrzo se deca transformišu u klasičan posleratni ratni, preki, sud i

žele osvetu, i u toj želji polako počinju da se okreću i protiv samih vaspitača, naročito kada shvate da brojčano mogu da ih

nadvladaju. I tu su neke od najzanimljivijih scena kada loženje na rat počne u deci da budi "ono najgore u ljudima".

S druge strane, svi odrasli prikazani van likova dvoje vaspitača su uništeni i promašeni ljudi. Otac jednog od siročića se

pojavljuje kao ratni veteran, alkoholičar koji je kolonista u Vojvodini, istoj onoj iz koje dolazi nemačko siroče, i očigledno je

da ni pobednici nemaju dovoljno zrelosti da naprave svet koji nije opterećen atavizmima. Deca s druge strane prihvataju te spoljne

faktore kao apsolutne autoritete pošto su prepuštena sama sebi. S druge strane, tu je lik lokalnog zanesenjaka i opsenara čije

priče na kraju uopšte nisu toliko sulude koliko deluju iz vizure dijalektičkog materijalizma, ali ga vaspitač po dužnosti izbacuje

iz njihove okoline.

Gluma dece je odlična i povremeno se bazira na imitaciji koja je jako funkcionalna u scenama ritualnog suđenja malom Nemcu. Klinci

su zaista uspeli da izgrade karaktere.

Čengićeva režija je vrlo vešta, pismena, uz odličnu upotrebu detalja i muzike koju potpisuje Bojan Adamič i ponovo je koncipira

kao ready made sa upotrebom znakovitih poznatih melodija koje su imale masovnu ideološku upotrebu.

MALI VOJNICI je uspeo da dogura do jedne od selekcija kanskog festivala.

Iako smo na sličnu temu imali niz filmova, od kojih su mnogi poput BATORU ROWIARU i mnogo bolji, Čengićef film uspeva da napravi

odličan istorijski benefit od istorijskog konteksta. To je nažalost nešto što bosanski film potom nikada nije dostigao.

* * * / * * * *

MOLJAC
režija Mića Milošević scenario Siniša Pavić, Ljubomir Radičević, Milan Živković, Dragan Aleksić
Podsetio sam se filma MOLJAC Miće Miloševića.

To je film posle koga je prekinut njegov nepogrešivi streak filmova koji su bivali najgledaniji u istoriji SFRJ, iako je baš ovak koncipiran kao one to rule them all.

Zamisao iza MOLJCA nije bila nezanimljiva. Mića je uzeo tada ekstremno popularnog Miodraga Andrića, poznatog po svom scenskom alter egu Ljuba Moljac, i napravio film o tome kako se ovaj komičar zamorio i kako želi da napusti svet estrade i da ponovo počnu da ga tretiraju kao čoveka a ne kao zvezdu.

To je vrlo zanimljiv motiv, na neki način opsesivno prisutan u stvarima koje su mi realizovane, na svoj način i u VELIKOJ BELOJ ZAVERI i u A3, i stoga mi je MOLJAC bio još zanimljiviji sada kada sam ga pogledao.

Naročito je zanimljvo to što je Ljuba Moljac bio neka vrsta srpskog Andy Kaufmana koga je estrada bukvalno koštala života pošto se među razlozima njegove iznenadne smrti stalno pominjala iscrpljenost. U tom smislu, MOLJAC je negde vrlo istinit film o njemu pošto se već u njemu govori o tome kako je Moljac iscrpljen.

Osnovni koncept uverljivowti postavljen je u tome što se čitav zaplet i središnji deo filma dešava u formi Moljčeve halucinacije, dok su početak i kraj, iako puni fikcije ipak postavljeni u dokumentarnom okviru jednog Moljčevog nastupa u Domu Sindikata. Međutim, taj halucinantni deo u sredini (kojim sam se paradoksalno i ja služio u biopicu o Knezu Pavlu) umesto da posluži kao postavka koja će izreći istinitiju i koncizniju istinu od one životne, biva potpuno protraćen na neki spoj pseudointelektualnog humora, soijalne kritike i gross outa.

I što je još najpogrešnije sve scene su smrtno dosadne i preduge tako da ni tih pokušaja humora čak i nema previše.

Međutim, ono što je najapsurdnije to je da u ovom filmu Mića Milošević koji je dotle po Siniši Paviću uradio LAF U SRCU i TESNU KOŽU kao školske primere socijalističkog slepstika, u ovom filmu u pojedinim fazama postaje izuzetno pretenciozan tako da se pored društvenih nepravdi bavi i ismevanjem svojih pretencioznih kolega filmskih reditelja (inače Mića je bio filmski kritičar) pa čak i nekim teorijskim iskazima o poziciji Ljube Moljca u okvirima subkulture. To sve samo zamućuje nameru filma koji kreće iz čiste estrade i pretvara se u film-esej na tom putu.

Naravno, uopšte ne treba ni na trenutak pomisliti da film po svojoj stilskoj zapuštenosti i niskim namerama ne pripada talasu 80s gross outa u jugoslovenskoj kinematografiji. Međutim, isto tako ne smeju se zanemariti ni pretenzije ni očigledni pokušaji kombinovanja stvarnosti i fikcije.

Šteta je što čak ni vrlo gliomazan ti pisaca u kome su bili Siniša Pavić, Dragan Aleksić, Jovan Marković, Ljuba Radičević i Milan Živković nije uspeo da osmisli više gegova i situacija.

Isto tako neobičan je silazak u beogradski underground u sceni posete klubu u kome Poslednja igra leptira svira čak dve pesme, u sceni kada mlada devojka vodi Moljca u provod. Osim showcasea za ovaj bend, ova scena nema apsolutno nikakvu svrhu, mada deluje kao istinski curio i prikazuje jedan vrlo zanimljiv retro ambijent.

U svakom slučaju, MOLJAC predstavlja izdisaj jedne ere jugoslovenskog komercijalnog filma.

* !/2 / * * * *

LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA
režija Dejan Karaklajić scenario Predrag Perišić, Milan Jelić

Danas sam, kada se delirijum malo smirio, reprizirao LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA Dejana Karaklajića,

Ovaj film spada u red coming of age filmova koje je pisao Milan Jelić, s tim što je ovde on samo saradnik na scenariju a prvopotpisani je Predrag Perišić. Međutim, u izvesnim segmentima se oseća Jelićev kink, koji nije uspela da uguši Perišićeva sterilnost.

U svakom slučaju, ovaj film je bio Perišićev callintg card i ovo je prvi film koji je osvojio nagradu za scenario na Festivalu filmskog scenariju u Vrnjačkoj Banji. Ako imamo u vidu da su te godine na festivalu učestvovali SPECIJALNO VAPITANJE i HAJKA, koji nisu dobili ništa, tj. nešto marginalno, mislim da to dovoljno govori o bizarnosti te odluke. Međutim, među filmskim radnicima postoji legenda da je Tito gledao ovaj film na Brionima i da je rekao da mu se dopada a onda je ta informacija počela da se širi i žiriji su pokušali da pokažu sličan ukus.

Kako god bilo, BUDIMIR je pre svega vrlo miscastovan film, pošto su dvoje glavnih mladih glumaca, esktremno antipatični, devojka (koju igra Marina Nemet, kasnije je postala glumica) je jako loše dubbovana, i teško je pratiti melodramu u kojoj su dvoje glavnih junaka prilično neuspeli.

Zatim, postoji još niz nelogičnosti u odnosima između likova i motivacijama koje proističu iz stilske neopredeljenosti da li je reč o populističkoj ili lirskoj komediji, ili pak možda o drami.

Te stilske dileme sa jasno javljaju i u glumi pa tako isti likovi imaju manire u rasponu od slapsticka do francuskog Novog talasa.

Karaklajićeva egzekucija je dakle vrlo nesigurna, iako je film karakterističan po dosta lucidno odabranim lokacijama.

BUDIMIR TRAJKOVIĆ je ušao u istoriju krajnje nezasluženo, maltene na bazi anegdote, iako spada međui slabije u vrlo potentnoj liniji coming of age filmova.

* * / * * * *

SLATKO OD SNOVA
režija Vladimir Živković
scenario Aleksandar Barišić & Srđan Dragojević

Sinoć smo se na redovnoj projekciji prisetili SLATKA OD SNOVA Vladimira Živkovića, courtesy of Žika.

Ovaj film je infamozan star vehicle Dragane Mirković koji je trebalo da bude njena varaijanta HAJDE DA SE VOLIMO, ali ga je omeo niz faktora među kojima su smrt producenta Rake Đokića, sankcije, rat, slom bioskopa.

Međutim, ovaj film je zaista zaslužio ozbiljnu rehabilitaciju pošto je reč o raritetnom skupu dobrih namera koje su nažalost uglavnom sve neispunjene i prokockane.

Pre svega, film ima televizijski look, nemalo zahvaljujući DPu Fatmiru Nušiju koji je poznat kao vrhunski TV snimatelj i saigrać Stanka Crnobrnje, koji se ipak nije nikada dokazao na filmu. Fotografija je elektronska, sa dosta apsurdnih najjednostavnijih televizijskih efekata u smislu bojenja slike i ambijenta, i više podseća na neki arhaični televizijski show nego na film. I upravo bi kao vrhunski televizijski show SLATKO OD SNOVA najbolje funkcionisalo, i imalo svoje mesto u DVD kolekcijama.

U tom smislu zaista je šteta što je ovaj projekat, sasvim urađen na televizijskom nivou uopšte došao u poziciju da se tretira kao film, i da se poredi sa kinematografskim ostvarenjima.

Pored fotografije, veliki tehnički problem filma je tretman ambijenata koji su konceptualno vrlo dobro izabrani, naročito Muzej vazduhoplovstva koji izgleda retrofutuiristički i imajući u vidu stare mladzne avione sa petokrakama koji stoje u njemu te neke stare helikoptere neuobičajenog dizajna, pomalo deluje kao skica nekog allanmooreovskog tretmana SFRJ i stvaranja neke vrste alternativne istorije.

Međutim, pored abismalnog kvaliteta slike, i prilično slabog kadriranja, film ima ogroman problem lošeg rada sa statistima kojih naprosto nema ili su slabo iskorišćeni tako da junaci egzistiraju u sablasno praznim ambijentima koji više pripadaju nekom filmu po Stanislavu Lemu nego veselom mjuziklu.

Rediteljski koncept, ukoliko se o nečemu takvom u ovom filmu uopšte može govoriti se više vrti oko pokušaja da se film pretvori u seriju spotova Dragane Mirković i tu napredovanje priče dosta gubi na razložnosti. Očigledno je da reditelju Vladimiru Živkoviću pričanja priče nije bilo primarna preokupacija, čemu su verovatno doprineli i potresi u produkciji koji su usledili posle smrti Rake Đokića.

Kad je o Raki reč, SLATKO OD SNOVA je vrlo lucidno producentski postavljen projekat. Naime, on je za scenariste odabrao tada dvojicu hip scenarista, Aleksandra Barišića koji je radio srednju priču u KAKO JE PROPAO ROKENROL i CRNI BOMBARDER i Srđana Dragojevića koji je tada bio senzacija posle MI NISMO ANĐELI.

I ispod naslaga Živkovićevog neznanja i Nušijeve fotografije, vidi se zanimljivo postavljen scenario.

Film je postavljen kao priča u uspehu mlade radnice u fast food restoranu smeštenom u bajkovitoj Srbiji koja pokušava da uspe u svetu dance popa, u kome dominira velika izdavačka kuća, koju vodi veliki neumoljivi mogul. Ona biva primećena od strane njegovog skauta dok se njena drugarica smuva sa tada najaktelnijom, ali već dekadentnom zvezdom. Njih dve postaju rivalke, mogul pokušava da preuzme pevačicu od skauta koji se u međuvremenu zaljubio u nju, i da joj potpuno promeni imidž ali pošto ona shvata da takav imidže ne bi bio njen auztentični izraz napušta šou biznis. Ipak, želja za pevanjem je jača i ona uz pomoć duha Elvisa Presleya ulazi u um mogula i nalazi u njemu dobrotu, koji potom budi na javi i sve se završava happy endom.

Priča filma koja je prilično nerazumljiva zapravo ima u sebi elemente koji su hteli da realizuju ovaj kratki sinopsis koji sam gore naveo i u kome ima sasvim dovoljno kvaliteta da SLATKO OD SNOVA bude zanimljiv, čak i intrihgantnan omladinski film. Međutim, neukost u realizaciji je samo fragmente ove priče dovela na ekran i njen efekat je izgubljen.

Neki od najpipavijih glumačkih segmenata poput duha Elvisa Presleya su naravno najgore glumljeni, recimo njega igra Manda, što je dodatno devalviralo ovu mitsku matricu koja će kasnije nešto uspešnije, ali na isti način i sa istom funkcijom biti korišćena u ČARLSTONU ZA OGNJENKU Uroša Stojanovića sa likom Baba Boginje.

Ono što je takođe zanimljivo to je muzički koncept filma. Naime, SLATKO OD SNOVA ne afirmiše Draganin kanonski izraz već se bavi promovisanjem njene, sada je jasno, neostvarene dance pop karijere na engleskom jeziku. Rambo Amadeus pak u filmu izvodi svoje numere koje su apsolutno u njegovom maniru bez ikakvih ustupaka. Reimagining Draganiniog lika u filmu izvodi HOROR REDITELJ koga igra Zoran Cvijanović i on je vodi u neke new wave vode bowievskog high concepta, mislim da je i te pesme pisao Rambo, tako da u filmu praktično ima najviše muzike Ramba Amadeusa, nešto generičkog euro beata i nimalo narodnjaka. U tom smislu, SLATKO OD SNOVA zaista nema veze sa afirmacijom turbo folka, izuzev minulog rada svoje glavne zvezde.

Čini se da je ovakav muzički kontekst filma možda i doprineo njegovom neuspehu pošto je bio presofisticiran za Draganine fanove.

Isto tako, iako zaplet nije realizovan na adekvatan način i priča nije ispričana, neke od koncepcija koje su scenaristi uveli u film daleko prevazilaze koncepciju i kvalitet scenarija za uobičajene pevačke vehicle filmove.

U svakom slučaju, iako SLATKO OD SNOVA nije film o koji je iko ogrešio dušu, reč je o bitnom detalju iz istorije naše pop kulture u kome se može naći štošta zanimljivo.

* * / * * * *

Pa OSNOVNU informaciju u vezi s tim filmom nisi spomenuo.

uh tek sad vidjeh ovaj topik



vrijedi li gledati onaj neki Hartsfild ili kako već... dobih slučajno film pa reko da se ne smaram

gulo pito

a što se tiče partizanskih filmova u "muslimanskim" medijima... mogu reći da se puštaju non-stop... kako god to čudno zvučalo... razne partizanske serije... razni poznati ali i gomila meni nepoznatih partizanskih filmova skoro pa tjedno se puštaju na raznim stanicama... kako javnim servisima tako privatnim TV stanicama ili mrežama televizija koje u određeno vrijeme puste isti film pa nakon toga svaka svoj program...

elem samo da ponovo pogledam Brata doktora Homera  

Quote from: "Truba"gulo pito

gul piso u izveštaju iz novog sada, prošlog jula.
jaka dvojka.
slabo.

Pogledali smo MILOŠA BRANKOVIĆA Nebojše Radosavljevića na velikom ekranu i mogu reći da je to jedan vrlo dobar film što se retko sreće u našoj recentnoj produkciji.

Nažalost, film smo gledali pod utiskom svega što se dešavalo na mirnom protestu i potonjoj nemirnoj završnici tako da je to sigurno bio jedan faktor dekoncentracije.

No, MILOŠ BRANKOVIĆ je vrlo dobar film, srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević.

U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bih definisao MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera.

naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidnog od onog u kome je radio Joca pa je Jocin domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...

Radosavljević vrlo korektno uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče i intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na oba koloseka uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimne" relevantnosti i neku vrstu političke relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. i to je super, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku reakciju i ima profilisan stav.

Ono što je u tom stavu zanimljivo jeste da nije reč o nekom generic soft centrističkom pogledu na svet, već film nudi jedan izraz dendističke beogradske desnice koja nije imala puno manifestacije na filmu. MILOŠ BRANKOVIĆ je art house film tako da on neće uspeti da izleči problem potpunog odsustva desnog filma u zemlji u kojoj je desnica dominantna politička opcija ali film nudi osveženje u ideološkom smislu.


Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene i film donosi jednu svežu likovnost.

Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke.

Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Mislim da je Kodemo posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa laganim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naročito ga treba imati na umu za Novi srpski film koji je osuđen na HD.

Miloš Vlalukin u ovom filmu dobija svoju prvu glavnu ulogu i njoj je prilično dobar. Vlalukin odlično izgleda i ima filmski pristup glumi tako da ako bude više radio ispuniće pun potencijal koji je nagovestio u ovom filmu. Jovana Stipić u ovom filmu nudi svoju treću ulogu, i konačno imamo glumicu koja solidno glumi, odlično izgleda i ne preza od scena seksa, što je u našem glumištu još uvek problem. Nada Šargin je već standardno solidna kao i Nebojša Milovanović. Boris Komnenić pokazuje da je raspoložen za eksperimente i donosi nešto sasvim novo u odnosu na svoje ranije uloge. zanimljivo je da u svoja poslednja dva filma Komnenić igra pobornika nešto aletrnativnijih seksualnih praksi. Pera Božović je postavljen kao zvezda filma, u vintage ulozi policijskog inspektora koju on tradicionalno dobro radi.

Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadam se da će i mejnstrim kritika podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati plasman na festivalima.

* * * /  * * * *

pogledah miloša brankovića.
pih.
ko veruje u 'novi srpski film' - u zabludi je.
to moze da se turi na bilbord, ja potpisujem.

jel znate onu blesavu scenu u fulčijevom L'ALDILLA, kad u obdukcionoj sali iz čiste zajebancije prikače EEG na glavu istrulelog leša, for the hell of it? a onda flatline počne da mrda?

e, to je novi srpski film. ili barem MB.
povremeni trzaji u telu leša. apsurdni i besmisleni. bez poente. bez cilja. mlitavi i mlaki čak i kad su, kao, 'besni' i smeli i inovativni.

MB je šonja od lika, a film o njemu je flatline sa par trzaja simpatično bezobraznog, ali u ovom kontextu protraćenog trzanja ravne linije.

MB pati od standardne boljke skoro svakog novijeg srpskog filma: on ne zeli, ili ne ume, da ispriča JEDNU priču. ne, on hoće da nam ispriča 6 priča, ali tu zapravo nema 6 priča, nema supstance za toliko, nego je to 6 skica napabirčenih i nalepljenih jedna na drugu da bi to sve delovalo 'komplexnije' nego što jeste. znači, ovde imamo i zanr, i art, i društvenu kritiku, i angazman, i ideje, i exploataciju, i kritiku exploatacije i još koješta. ništa od toga meni ne funkcioniše - kolkogod se trudio da bude drugačiji, i MB ipak ostaje SRPSKI FILM u onom klasično lošem smislu te fraze. dijalozi veštački, situacije usiljene, shit happens zato što je tako scenaristi ćunulo a ne zato što ima smisla, osećaj za ritam je nikakav, pojavljuju se epizode i likovi koji ne sluze priči, ali sluze 'poruci' autora pa su zato ubačeni anyway, a svemu tome fali osnova onoga što očekujem od dobrog filma: NARRATIVE DRIVE!
fuck, oću da me film ZAVOZA, da me ubaci u svoj svet, da mu verujem, da se primim, da osetim nešto, da pomislim nešto, da se udubim u to... zar je to tako teško? zar je toliko teško usredsrediti se na jednu liniju, jednu naraciju, jedan narativni tok i očistiti ga od balasta nepotrebnih vrludanja? zar je taj anglosaxonski smisao za red i disciplinu i narativnu ekonomiju TOLIKO nedostizan našoj razbarušenoj barbarogenijalnoj slovenskoj duši?
izgleda da jeste.

pored svega gore navedenog, smetala mi je i ideologija filma, koja je vrlo transparentna, esencijalni deo 'poruke' koju se 'autor' upinje iz petnih zila da nam prenese.
koja je njegova poruka?
who the fuck is MB?
MB je arhitekta, mladi čovek koji bi samo da pošteno zaradi za zivot i sluzi bogu i narodu, koji se -kad zatekne svoj razjebani stan- najviše potrese kad vidi da su mu lopovi slomili IKONU (ćale mu bio pop, inače). MB je religiozan baja, ali to vidimo samo u sceni u kojoj tokom slave, dok pop blagosilja slavski kolač a familija ga okreće u krug, on ne moze da ga pipne svojim dotad već okrvavljenim prstima.
e, moj bato, idi gledaj OSTRVO da vidiš šta je film o veri, grehu, nadi i skupljenju! a ne ovo - kako mali đokica zamišlja 'veru'!

s druge strane, zlikovci u filmu su -kao i uvek u srpskom filmu, ako ne računamo kratku subverziju crnog talasa (vidi filmove sa milanom jelićem) - lezbejke, pederi i ateisti, koje nam sve u naše lepo pravoslavlje donosi ološ sa zapada preko svojih kuznih donacija. jebo te, ono što je kod steve u šejtanu bilo nebitna balavačka digresija (scena NGO sponsored predstave o toleranciji), ovde je sama srzh i smisao postojanja filma: 'gledajte šta nam rade ovi stranci! gledajte kako nam razoriše patrijarhat i familiju i krsnu slavu! doneše nam ateizam i kriminal i droge i kablovsku TV i ruske kurve i pedere i lezbače sa zhbunjem dlaka pod miškama.'

kako to u srpskom filmu obavezno biva, najgroznije (i istovremeno najsmešnije) smrti rezervisane su za pedere. boris komnenić, koji je u TT SINDROMU već bio kaznjen za gay orijentaciju ubodom u međunozje, ovde bude sprzhen u kadi kada mu fen za kosu upadne u vodu (od straha, dok kuka i cvili i zapomaze kao prava pičkica iz nekog skeča borisa bizetića). njegov sestrić, koji ga je ranije guzio, popuši cev pištolja koji mu raznese lubanju.

sve u svemu, ja rasizam i homofobiju i nacionalizam i tradicionalizam mogu da popijem kad su ispričani na zabavan način (kao npr BRAT 2): onda mogu da zatvorim oči (ili barem jedno oko) na groteskno preterivanje i stereotipove i karikature koje se prodaju kao 'pravo stanje stvari'.
ali MB, bez obzira da li ste naklonjeni DSSu ili LDPu ili radikalima - prosto je jedan dosadan, traljav, budalast, naivan, i nezanimljiv film.
odnosno, marginalno je zabavan kad vam neko PREPRIČA scene koje, u tom obliku, zvuče senzacionalistički zabavno.
ali kad vidite kako je to sve snimljeno, i čemu sluzi, shvatite da ima ponešto i u onome KAKO a ne samo ŠTA.

od mene - mlaka dvojka.

Ali bar ima golotinje, ako je verovati Crippletu.
Žalosno je što novi domaći filmovi u kojima ima golotinje ne nailaze na masovno oduševljenje.  

ne bi tako pričo kad bi znao kolko se zaista toga VIDI.
(hint: VRLO MALO i VRLO KRATKO - zaista ako zbog TOGA rešiš da gledaš OVO - mnogo ćeš se zajebati.)

Mislim da bi polako trebalo da počneš da se miriš sa određenim parametrima okolnosti u kojima živiš. Ne treba odustati od pokušaja da se one promene. Ali one se ne mogu menjati gledajući iz kule od bjelokosti.

U zemlji u kojoj se ODBAČEN smatra filmom, sa svim svojim traljavostima, i MILOŠ BRANKOVIĆ se ima smatrati filmom koji u najmanju ruku ima taj isti nivo. Ja znam da je to veliko snižavanje kriterijuma. I nisam srećan zbog toga, ali fuck it, tako je.

MILOŠ BRANKOVIĆ objektivno nije slabiji film od ODBAČENOG, meni je čak i dinamičniji i nudi više interesantnih detalja. Obviously it's not good enough. Verovatno, ali to je naša realnost.

ČARLSTON ZA OGNJENKU je film koji je pisan sedam godina, fizički sniman šest meseci i postproduciran dve godine i kada ga pogledaš, hm, imaš primedbe. I to vrlo ozbiljne primedbe, a OGNJENKA je u mnogim aspektima nedostižni i što je najtužnije neponovljivi maksimum naše kinematografije.

Ono fulčijevsko poređenje koje si napravio je u sadašnjem trenutku vrlo dobra definicija tih malih razlika koje čine da se film izdvoji.

U zemlji u kojoj niko, izuzev Dragojevića, u suštini, ne ume da snimi pismen film, gde je dakle tehnička spremnost reditelja i fascinacija time potpuno deplasirana - štaviše filmovi poput KLOPKE ili HADERSFILDA uprkos tom nekom glossu deluju jadno baš zato što pokušavaju da liče na film - ovakvi indie pokušaji ipak vraćaju veru u to da nešto može da se promeni.

Meni je lično MILOŠ BRANKOVIĆ, slagao se ili ne sa ideologijom, estetikom, prenatrpanim pričama, raznim naivnostima i sl. definitivno interesantniji od svega što smo skoro viđali u našim bioskopima. Ja znam da toga što je interesantno nema dovoljno da bi nadmašio Kim Ki Duka ili koga god, ali dođavola poštujem činjenicu da je film sposoban da se izdvoji u jednom miljeu koji kultiviše neinteresantne filmove.

Meni je MILOŠ BRANKOVIĆ zanimljiv film zbog toga što odavno nisam video srpski film koji mi ne budi snažnu potrebu da mu se podsmevam. Uprkos mogućnosti diskusije o tome da je film potpuno sranje. Ali, nemam potrebu da mu se podsmevam što je već nešto.

Konačno, kao što i sam znaš gledao sam gomilu Suzukija i Miikea, i slagao bih kad bih rekao da MILOŠ BRANKOVIĆ u pojedinim momentima ne dostiže neke njihove tačke. Objektivno gledano većina tih filmova su zanimljiviji kad se prepričavaju nego kad se gledaju.

Da se razumemo, ja sam formiran na esterici "remek-dela" i holivudskom filmu, dakle mene više nego išta nervira fušeraj bilo koje vrste, ali kad već ulazimo u domen traljavog filma, kome Miike pre svih ponosno pripada, kao recimo i Fassbinder pre njega, jedina stvar koja u tom domenu disvalifikuje MILOŠA BRANKOVIĆA može biti to što autor ne snima pet filmova godišnje ili što njegov film ne dostiže najbolji Miikeov ili Fassov film. Pa dobro, ali šta ih pa dostiže?

Pre neki dan sam gledao THE KINGDOM Peter Berga sa komentarima. I sad tu u nekoj sceni on komentariše kako ta scena možda nije bila jasna. Ne mogu da se setim koja je scena u pitanju, čini mi se da je nešto o pitanjima jurisdikcije raznih saudijskih policija i da je BILA JASNA kad sam gledao film. Ipak, Peter Berg je oko nje malko nesiguran, i onda pomislim da naša kinematografija ima najskuplji film u svojoj istoriji u kome UBPOK i INSAJDER zajedno ne mogu da dokuče šta se desilo na kraju filma, što je jedna od najvažnijih stvari u doživljaju filma.

Jebiga, to je naša kinematografija.