ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ne mogu da vjerujem dokle smo došli. Ne samo da na ovom forumu postoje osobe koje ne vole Hostel i Bijelo dugme, sad još imamo i napade na Mila Manaru    Ovo je naprosto strašno.

Le Bruit du givre
Scenario: Jorge Zentner
Crtež: Lorenzo Mattotti
2003

Samuel dobija pismo od Alice koja ga je napustila, jer je on, paralizovan strahom od stvaranja porodice, odbijao da imaju decu. Medjutim, reči u pismu ne kazuju sve. "Zbog svih rečenica koje, po mom mišljenju, nedostaju u njenom pismu, odlučio sam da podjem i da je tražim", kaže Samuel. Ostavivši svoju kornjaču prijateljici na čuvanje, on kreće na put po nepoznatim zemljama u potrazi za Alice. Pretrpevši povrede prilikom gašenja požara, Samuel privremeno oslepi. Tada se i upoznaje sa mladom ženom u koju su zaljubljuje. Potom pronalazi Alice, a onda se vraća kući, oslobodjen.

Tekst Argentinca Zentnera je naracija u prvom licu, tek sa nekoliko oblačića, napisana jednostavnim jezikom, sa težištem na introspekcijama i emocijama. Pričajući Samuelov put po svetu, u stvari po sopstvenoj duši, on pokazuje kako se protagonisti vraća poverenje u samog sebe i život postaje moguć i bez Alice. Pripovedanje je sporog ritma, a u njemu se mešaju stvarnost, književnost i sanjarije.

Mattottijev grafizam, kao i svakoga puta, iznenadjuje. Upotreba zasićenih pastela nadovezuje se savršeno na atmosferu zastrašenosti koja vlada u duši junaka. Izbor dva velika i pravilna prizor polja po tabli, omogućava Mattottiju da se uskladi sa zamislima scenariste. Linije su snažne, kontrasti su izraženi, a paleta je jarka - crvene, ružičaste, narandžaste, zelene, plave... Tela su savitljiva i promenjivog oblika, a krajolici su produžetak duhovnih stanja. Mattotti ne samo što uspeva da dočara osećanja protagonista, nego uspešno izražava i sopstvena osećanja, a usudio bih se reći, i čitaočeva. Pored efikasnosti i funkcionalnosti, Mattottijev crtež je lep, topao i obuzimajući. Sve se završava u crno-beloj atmosferi snegom prekrivenog i tihog bolničkog parka.

Quote from: "Bilja"Pa Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.

Patetika i Manara??? Nisam pročitao kompletan opus ovog autora, ali najbitnije albume (El Gaucho, Indijansko leto, Avanture Đuzepea Bergmana) jesam. I tu, sa sigurnošću tvrdim, nema ni p od patetike.

Quote from: "mick_rider"

Quote from: "Bilja"Pa Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.

Patetika i Manara??? Nisam pročitao kompletan opus ovog autora, ali najbitnije albume (El Gaucho, Indijansko leto, Avanture Đuzepea Bergmana) jesam. I tu, sa sigurnošću tvrdim, nema ni p od patetike.

Ma, kod Manare ima samo "p" i ništa više. On je omiljeni autor svih onih koji vole da čitaju stripove u kojima su glavne junakinje razgolićene dugonoge lepotice, nabubrelih usana, nabubrelih bradavica i ovlaženih ribica, često nagužene ili bar u penetrativnim pozama. Zanatski je on dobar, ali se odlučio da svojim pičićima mlati pare.

Sada čitam Graphic Classics: H.P. Lovecraft. Sadrži stripove A Memory (ill. by Gerry Alanguilan), The Shadow Over Innsmouth (Simon Gane), Dreams in the Witch-House (Pedro Lopez), Sweet Ermengarde (Kevin Atkinson), Herbert West: Reanimator (Richard Corben, Rick Geary, J.B. Boniverti, Mark A. Nelson), The Cats of Ultar (Lisa K. Weber), The Terrible Old Man (Onsmith Jeremi) i The Shadov Out of Time (Matt Howarth).

Quote from: "Cornelius"

Quote from: "mick_rider"

Quote from: "Bilja"Pa Manarine pateticne stripice nikad nisam smatrala nimalo eroticnim pa sa njim ne bih pravila poredjenje.

Patetika i Manara??? Nisam pročitao kompletan opus ovog autora, ali najbitnije albume (El Gaucho, Indijansko leto, Avanture Đuzepea Bergmana) jesam. I tu, sa sigurnošću tvrdim, nema ni p od patetike.

Ma, kod Manare ima samo "p" i ništa više. On je omiljeni autor svih onih koji vole da čitaju stripove u kojima su glavne junakinje razgolićene dugonoge lepotice, nabubrelih usana, nabubrelih bradavica i ovlaženih ribica, često nagužene ili bar u penetrativnim pozama. Zanatski je on dobar, ali se odlučio da svojim pičićima mlati pare.

U El Gaucho, i Indijanskom Letu, kao i u Paper Man scenarijima nema patetike jer ih je pisao PRAT a ne Manara, a Manarini scenariji sami po sebi pokazuju takvo sustinsko neznanje o zenama da jesu pateticni i to tvrdim kao neko ko ima visedecenijsko iskustvo o tome kako je biti zensko.  

Sto se tice crteza, slazem se 100% sa Corneliusom, a to se moze primeniti i na Manarine scenarije. Sto se Djuzepe Bergmana tice, meni se uopste nije dopao, smarajuc je, dosadan i naporan, pregudacak i totalno konfuzan. Ovakav kosmarno-zbunjujuci scenario koji se vodi kao neki trip moze da izdrzi veoma kratko, posle toga pocinje jako da smara. Uz to, zene su i ovde samo sredstvo eksploatacije, a meni je problematicno da sagledam pricu sa te tacke.

Quote from: "Bilja"... a Manarini scenariji sami po sebi pokazuju takvo sustinsko neznanje o zenama da jesu pateticni i to tvrdim kao neko ko ima visedecenijsko iskustvo o tome kako je biti zensko.  

Biljo, nemoj nam to govoriti. Nemoj da kvaris.

Quote from: "marlowe"

Quote from: "Bilja"... a Manarini scenariji sami po sebi pokazuju takvo sustinsko neznanje o zenama da jesu pateticni i to tvrdim kao neko ko ima visedecenijsko iskustvo o tome kako je biti zensko.  

Biljo, nemoj nam to govoriti. Nemoj da kvaris.

Marlowe, u tvojim godina neophodno je da se suocis sa surovom istinom - Manara ne poznaje zensku dusu i dosadan je. Eto, jos jedan od idola sa licem u prasini.

Ovaj dan je lose poceo.

Meni se nekako cini da bi zene bile zaista dosadne i naporne kad bi bile takve kao Manarini likovi. Nekako su depresivne, bar po meni, a ne pisem ovo bezveze, procitala sam mnogo toga od Manare da mogu da steknem pravilnu sliku o tome kako on rezonuje.
Trenutno sam se zapalila, ali ono bas-bas za crtez Artura De Pinsa... Malo je uvrnut (crtez ne Artur   ), ali ne da je seksiiiii i totalno blesav. Kakav Manara, kakvi bakraci, Artur je car!
E sad, koliko ovaj francuz poznaje zene i zensku psihu nemam pojma, jer nazalost, ne umem da prevedem njegove stripove. Ali on to sve nekako tako sarmantno i slatko predstavi. Nemam pojma zasto, but I like it.  

De Pins versus Manara. Ne moram da naznacim ko je ko. Za finalnu odluku se ne racunaju muski glasovi.

Nemoj tako, ima Pins i boljih i realisticnijih crteza, no i mimo toga, mene odusevljava ta njegova ludacka stilizacija. VOlim realizam ali stilizaciju obozavam i uvek je stavljam iznad realizma.
Iritira me Manarin nedostatak maste kad su zene u pitanju, pa ovde na forumu ima likova koji crtaju bolje i mastovitije zenske figure, recimo Biljana (tu, naravno, ne mislim na sebe nego na moju imenjakinju   ). Na kraju krajeva, mogu i sama da uzmem neki top model iz Plejboja u lascivnoj pozi te da ga skiciram, nikakav problem...
A nema Pins uzalud toliko veliki promet na svom sajtu. Pogledaj ti te statistike, mnogi o takvima mogu samo da sanjaju.

A bas znam nekoliko devojaka koje obozavaju Manarine stripove i nemaju nikakvih primedbi na njegov rad. Mozda ne poznaju zensku dusu?
U Manarinim delima nema mesta feminizmu. Sve posmatrate kroz prizmu politicke korektnosti. I kakve veze ima sto je Pratt pisao scenario za pomenute naslove. Realizacija je i te kako bitna, a tu Manara nije odustao od svog izraza.

Les petits ruisseaux
Scenario i crtež: Pascal Rabaté
2006

Penzioner Edmond se brini o svojoj mački, dok njegov drugar Emile razgovara sa fotografijom svoje preminule žene. Medjutim, prilike se menjaju kada Edmond, preko oglasa, sretne jednu ženu i to ispriča Emilu. Povrh svega, on mu pokaže i svoju tajnu zabavu – slikanje aktova, u početku po fotografijama iz magazina, a potom prema živim modelima. Emile je šokiran, ali i zaintrigiran, jer mu je samoća postala teška. Iznenadna smrt njegovog drugara Edmonda uvodi ga u snažnu emotivnu krizu i on rešava da promeni svoj život.

Uzevši za junake stare ljude, Rabaté je krenuo neposredno protiv današnjeg društva koje prezire starost i slavi večnu mladost. Razrada scenarija ga je odvela u razmišljanje o starosti koja je samo jedna od etapa života, ne baš laka, ali ne i tragična, ako se u nju ne ugradi tragedija kao polazna tačka. Emile će u jednom trenutku depresije pripremiti i svoje samoubistvo, ali će vaskrsnuti zahvaljujući razmeni ljubavi i pažnje, kao i prihvatanju sopstvenih prilika. Grafizam Rabatéa je u potpunom skladu sa scenarističkim pristupom. Najvažnija nota je lakoća, lepršavost i sinusoidna linija. Kao što je u veličanstvenoj grafičkoj noveli "Ibicus" grafizmom uspeo da sublimiše čitavo psiho-emitivno stanje junaka, tako su i Emilova krhkost i snaga sadržani u liniji. Ostavivši po strani svoj crno-beli ekspresionizam, on je svom stripu dao pastelne tonove sela i prirode. Rabatéova svežina u pristupu i neverovatna moć uvlačenja čitaoca u kožu protagoniste, omogućila mu je da saopšti svoje mišljenje da starost nije samo očekivanje smrti, nego je i vreme ljubavi. Ne samo platonske i prijateljske, nego i čulne, seksualne. Tako, posprdna etiketa na koricama "seks, droga i rokenrol", ima svoj smisao u unutrašnjem prevazilaženju staračke obeshrabrenosti sopstvenim stanjem.

Asocijacija strip kritičara Francuske izdvojila je ovaj Rabatéov album kao najbolje ostvarenje godine i dodelila mu je Veliku nagradu kritike 2007. Inače, Rabaté spada u malu grupu odličnih autora kojima je teško zalepiti etiketu ili ih svrstati u neki stil. Njegova ostvarenja imaju naklonost čitalaca i kritike, što se vrlo retko vidja u strip industriji.

Dakle... moram da naučim taj francuski...

To sam i ja dosad vec mnogo puta pomislila.
Vecina mojih omiljenih autora stripova i ilustratora su nekako sa francuskog govornog podrucja. A na francuskom su i neki od najboljih strip-albuma.

Quote from: "Meho Krljic"Dakle... moram da naučim taj francuski...

Mašala...

Quote from: "Bilja"To sam i ja dosad vec mnogo puta pomislila.
Vecina mojih omiljenih autora stripova i ilustratora su nekako sa francuskog govornog podrucja. A na francuskom su i neki od najboljih strip-albuma.

Mašala...

Le long voyage de Léna
Scenario: Pierre Christin
Crtež: André Juillard
2006

Léna je mlada i lepa žena o kojoj ne znamo ništa. Njen put započinje u istočnom Berlinu gde dobija listu imena i telefonskih brojeva, a nastavlja se preko Budimpešte, Kijeva, Odese i Turske, sve do Sirije. Svakoga puta, ona susreće osobu koja ima veze sa hladnoratovskom političkom prošlošću i današnjim terorizmom. Cilj njene misije se nazire, ali kraj priprema iznenadjenje.

Zaplet Christinovog scenarija je solidan, a struktura mu je linearno povratna, nalik kriminalističkim romanima. Radnja se odvija sprim ritmom sve do pred sâm kraj, a onda se ubrzava i ulazi u prilično efikasno finale. Dobar poznavalac bliske istorije i savremenog sveta, Christin unosi dosta finesa vezanih za političke prilike, i postavlja ih kao pozadinu. Galerija karektera je šarolika, ali bez prave inerakcije. Manjkavost scenarija ogleda se u strukturi  već upotrebljenoj u "Falangama crnog reda" i "Partiji lova", albumima radjenim pre četvrt veka sa Bilalom.

Juillardov grafizam je akademski, elegantan sa blagim tonovima senzualnosti i melanholije. Blizak albumu "Cahier bleu", njegov stil čiste linije poseduje lepe kompozicije, ponekad previše doterane. Lik mlade žene, scenaristički zamišljene kao hladne i racionalne, pretrpeo je tipične "juillardovske" promene. Lena nije lepotica, ali je izuzetno privlačna žena. Pored vidljive snage, ona u sebi nosi odredjenu strast i čulnost. Istovremeno, njena elegancija i udaljenost savršena su podloga za ocrtavanje šarolikih karaktera koji defiluju albumom.

AARIB
T1 Les yeux de Leïla
Scenario, crtež i kolor: Jérôme Heydon
2007

Tridesetih godina prošlog veka, François Le Guennec je beznačajan novinar i pisac. Zasićen rutinom, on se zaputio u Maroko ne bi li našao osnovu za svoj roman. Putem se upoznaje sa mladom Camille Moulin, a njen otac mu pomaže da nastavi put prema Sahari, gde još uvek postoje plemena, kao što je Aarib, koja se ne nalaze pod francuskim protektoratom. Fasciniran Afrikom, on i ne primećuje da ga njegovi sunarodnjaci pokušavaju da iskoriste za svoje političke potrebe. Potom sreće i lepu Leilu.

Uradjen skoro kao putopis, ovaj album nas sasvim laganim tempom upoznaje sa protagonstima, običajima i mestima dogadjanja. Priča je jednostavna i govori o mladom čoveku u potrazi za sopstvenim identitetom. Na grafičkom planu, album je uradjen jednostavno, čisto i jasno. Bez upotrebe nepotrebnih ukrasa, Heydon se trudio da sigurnom i efikasnom linijom postavi temelje svojih kompozicija. Nežna i dobro odabrana paleta dobro se kontrastira sa čvrstom linijom. Montaža je uradjena klasično, a naglasak je stavljen na sporiji ritam kojim se dočarava neophodna smirenost pred veličanstvenom pustinjom. Boje, udaljene od bezličnih ili drečavih kompjuterskih kolora, pažljivo su odabrane u odnosu na mesta dogadjanja i doba dana. Jérôme Heydon je zaista proveo više meseci u Sahari pre nego što je započeo svoj serijal. Svako kome se dopao film Lawrence od Arabije, dopašće mu se i ovaj vrlo dobar početak serijala, intimističke priče koja se lagano kreće ka epskoj fresci.

ih bre koliki je taj kupe, može 40 navijača da stane u njega  

Postoje dve distance u kupeu. Prva je ona stvarna u metrima i veća je nego u srpskim vozovima, a druga je psihološka. Gde je on, a gde mu se čini da je ona. Znaš da umetnost nije kopija života, nego simbol, metafora, parabola...

Quote from: "zakk"ih bre koliki je taj kupe, može 40 navijača da stane u njega  

Ili dusegupka za Jevreje.

Greška u perspektivi. Važno je da su boje u tonu.

Quote from: "Cornelius"Postoje dve distance u kupeu. Prva je ona stvarna u metrima i veća je nego u srpskim vozovima, a druga je psihološka. Gde je on, a gde mu se čini da je ona. Znaš da umetnost nije kopija života, nego simbol, metafora, parabola...

ja sam više zamerio srpskim vozovima nego umetniku  

I ja sam više zamerio srpskim vozovima, nego tebi.

Ha ,Corni,naso sam te ovde!

Ja mislim da Srpske vozove trebamo da uzmemo kao urbane legende.

Tipa ono...

-E.zamisli ,juce sam video da je prugom prosao voz!
-Ma,daj,nemoj da lazes!
-E,videces ti,ima da ga slikujem sas moju digitalnu kameru ,pa ce vidis kad milijarde zgrnem!
-A,jes,ce te optuze za fotomontazu kao oni Irci u Englesku sa njihovo cudoviste iz Skotsko jezero...



..itd....

Nije album, no je sveščica: RASL #1



RASL je novi veliki projekat Džefa Smita, koji je posle svršetka Bonea 2004. godine radio za Marvel i to ni manje ni više nego Shazama u The Monster Society of Evil. Sretan što je završio posao za velikog satanu, Smit se vraća u nezavisne vode i pod etiketom svoje samizdat kuće "Cartoon Books" plasira novi serijal.

RASL se, po Smitu, izgovara "rassle", što znači da se i on prihvatio Vukove 'piši kao što...'. RASL je ime/nadimak/pseudonim/akronim glavnog junaka, koji je profesionalni putnik kroz vreme i kradljivac umetničkih dela. Dobro, možda ne toliko kroz vreme, koliko kroz dimenzije i sve uz pomoć naprave prilično smešnog izgleda. RASL na sebe stavlja 4 mlazna motora (dva veća na ramena i dva manja na kolena) i tome pridodaje još i neku indijansku/whatever masku neozbiljnog izgleda. Za očekivati je da će origin te sprave biti objašnjen kako serijal bude tekao.



U svakom slučaju, RASL-a možete angažovati u našoj dimenziji i onda će on kroz "the Drift" otići u drugu i tamo drpiti umetninu (hihi) koja vas zanima. U prvom broju je to Picassova slika.

Problema sa tim putovanjem kroz dimenzija ima bezbroj. Prvi je svakako fizičke prirode, pošto glavnog junaka rastura neidetifikovana grupa varnica koja najviše podseća na one iz Terminatora, kad roboti/ljudi putuju kroz vreme pa oko njih sve varniči, dok oni goli čuče. Varnice, bol, užas, krv iz nosa... sve su to junačke muke, koje RASL leči neumerenim količinama alkohola i ostalih poroka u najavi, jer ispada da je to jedini način da se muka izazvana dimenzijskim putovanjem otkloni. Ali, ne lezi vraže, to uništavanje sprečava RASL-a da se odmah baci na sledeće putovanje i da bi to uradio on mora određen deo vremena da provede u meditiranju, poziranju i ostalim zen izmišljotinama. Posle uspostavljanja duhovne ravnoteže, spreman je za put. Drugi problem je mogućnost zajeba. Očigledno tih dimenzija ima mnogo, a RASL svojom napravom ne može baš da potrefi pravu, pa se dešava da on pomisli da se vratio u našu, a zapravo je u nekoj sasvim bolesnoj, nakaznoj i smrdljivoj, gde Bob Dilan nije zapravo Bob Dilan, već Rob Zimmerman, što je zapravo pravo ime ovog dječačića.

Priča prati RASL-a kako krvav tumara kroz neku pustinju, sa digresijama na događaje koje sam gore banalizovao, da bi se sveščica opet završila u pustinji. U međuvremenu, RASL je vidno iznerviran što je na džuboksu Cimerman, mesto Dilana, pa uleće u okršaj sa Bogrtovski obučenim čovekom-gušterom i to u vidu pucnjave kroz kafanu i obližne uličice.



Crtež je onakav na kakvog smo navikli kod Smita: neodoljiv, precizan i beskompromisan (zar crtež to može da bude?). Naravno, totalno je drugačiji od Bonea, pošto ovde nema fentezija, već samo esef-a i primesa noara, ali je isti šmek tu. Doduše, ne može da se ne primeti kako glavni lik izgleda kao dete nastalo iz ljubavnog snošaja dva junaka iz Bone serijala: babe Rouz i nabildovanog dede krčmara.

Što se formata tiče, navodno je standardna US sveščica, mada je Smit proše godine pričao kako će da radi oversized. Ostavio se te lude zamisli i odlučio da sačeka da se nakupi dovoljno epizoda pa da radi ogromne trejdove. A i greota je ovo sabijati.

Sve u svemu, prilično dobar prvi broj, koji najavljuje još jedan ultra popularan i uspešan serijal i, nadajmo se, da se neće razvući na 15 godina i da će Smit uspeti da radi po predviđenom planu, tj da izbaci sveščicu četiri puta godišnje. Šteta što ne ide brže.

Naišao sam na bajati, ali i dalje zanimljiv vid intervjua sa Smitom, pa da podelim:

Quote from: "DušMan"radio za Marvel

Izvinjavam se što sam glup.  

Meni je Rasl, ova prva epizoda, ODLIČAN. Užasno me je sad zaintrigirao za nastavke.

Pročitao sam ECHO (prvu sveščicu) Teri Mura, autora popularnih Strejndžersa u paradajzu.



Lepo nacrtano, ali njegov crtački stil smo pratili i u 'Strancima', pa smo već svesni njegovog napretka od prve do poslednje sveske. Čist, jasan i precizan crtež, lepi likovi i filmsko kadriranje koje ne otežava praćenje radnje.

Slično kao i gore pominjani Smit, Mur se proslavio svojim indie serijalom za kog je dobio Ajznera, beše, 1996. godine, za Najbolji serijal ili tako nešto. Nagradu je dobio baš za priče sakupljene u prvom trejdu, koji je od skora objavljen i u okolini.
On i Mur imaju još zajedničkih karakteristika, među kojima su i veliki uticaj starih novinskih kaiševa na njihov rad (Pogo, Peanuts...) i skoro pa 15ogodišnja izvedba oba njihova velika serijala (Mur je započeo '93. a završio prošle godine). Obojica su i doživela svetsku slavu i na osnovu toga dobili ponude da rade za velike izdavače.
U Murovom slučaju to je Marvel sa prvim brojem 'Spider-Man Loves Mary Jane' i moj lični favorit 'Runaways', koje preuzima od mog ličnog idola Džosa Vidona, koji ih je dobio od mog ličnog boga Brajana Kej Vona. Oba projekta treba da startuju ove godine, ako nisam u krivu.
Ne može čovek da se ne zamisli kako li je Mur uspeo da, pored ugovora za veliku kompaniju, radi i svoje stvari. Mislio sam da se to ne može, tj. da velika kompanije zabranjuje takvo što.



Posle lezbejske (ne Meho, ja nikad nisam rekao 'lezbijske':) sapunjare, Mur je prošle godine najavio, a pre neki dan objavio prvu svesku svog novog i u najavi gigantskog serijala, gde se i dalje drži starog recepta da (su) mu je glavni junak/junaci žensko/ženske. Ima naznaka da će i ovde biti lezbo elemenata (ili to moj bolesni mozak samo tako vidi), ali je očigledno da Mur hoće da se okuša u drugoj vrsti sapunjara, a ovaj put je to superherojska. Tajni vladini projekti, nevine žrtve, kamenčići i plastika from outer space deluje kao klasična super+heroj=x jednačina, gde X može da označava i određenu vrstu hromozoma. Karikiram, naravno, i siguran sam da će se vremenom dokazati kako je serijal mnogo više od toga.

Nisam baš oduševljen, ali je kec pristojan (i naravno kratak kao i sve USA sveščice), a ima i preporuku pošto dolazi od autora koji se dokazao, ali mu to ipak ne daje blanko kartu i ne znači da će tek morati da se dokaže. Ako uradi na Runawaysima nešto što mi se ne svidi, najavljujem odmazdu.

Naravno, strip autora Teri Mura ne treba mešati sa istoimenom glumicom: , niti sa stanovitim vlasnikom jedne domaće izdavačke kuće, mada je sličnost očigledna.  

Malo je žalosno što se nije pojavio niko da kaže 'DušMane, reaguj!' na vesti oko Buffyinog lezbo seksa, koji zadnjih par dana potresa sve od NY Timesa do MTV-a, ali šta da se radi... takva su vremena...

Dakle, Buffy the Vampire Slayer: Season 8, sveščica broj 12
Scenario: Drew Goddard
Crtež: Georges Jeanty



Drew je poznat kao scenarista nekih od najboljih Buffy i Angel tv epizoda, a kao argument za to služi činjenica da je u obe serije došao na njihove zadnje sezone (sedma za Bafi, i peta za Ejndžela) koje važe za vrhunac dobrih priča u okviru njihovog univerzuma. Naravno, svi koji nisu toliko produhovljeni da obožavaju Buffyverse ga znaju kao scenaristu doskorašnjeg bioskopskog filma 'Cloverfield', i kao stalnog scenaristu 'Lost'-a (u ovoj sezoni već dve su njegovo delo, jedna je u saradnji sa BKVom, a druga je ova od prekjuče).

Dakle, posle BKVovog runa na Buffy (that sounds kinky), usledio je opet tata Joss, i sad uleće Drew sa svojim 'Wolves at the gate'. Lično, imao sam problem sa dosadašnjim epizodama osme sezone. To su ti likovi, to su te priče, unapređene, obogaćene, ali nešto nije u redu u tempu. Problem prebacivanja tv serije u strip i to još formata usa sveščice. BKVov run je bio standardno prijatan i zanimljiv za praćenje, ali ovo što je Drew uradio me je naprosto oduvalo. Da se poslužim Dekarinim citatom: 'Drew piše Jossa, bolje od Jossa!'.
Joss je izvršeni producent serijala i jasno je meni da on sve odredi kako će i kuda ići, ali u saradnji da ostalim scenaristima.

Razmišljao sam neko vreme da li je moguće da ova epizoda nije ass kicking kao što mi deluje zbog dovitljivih one linera, uvođenja starih likova, tempa priče... već da je sve zbog pomenute lezbo romanse. Možda. Čovek sam, pa me emocije ponesu kad pola sveščice pratim pillow talk post koitualnog odnosa između Bafi i njene saborke, još jedne Slejerke.



Naravno, nije ta vest toliko groundbreaking zbog toga što je mediji po Ameriki plasiraju kao 'poznata tv herojina postala lezbejka!'. Mnogima je to šokantno zbog njihove malograđanske duše i nedostatka krvi u mozgu, ali ako se malo bolje razmisli - moglo se očekivati. Naime, u seriji se tema homoseksualizma uvek provlačila. Sećamo se da je Bafina najbolja drugarica Willow otišla u lezbo klub u četvrtoj sezoni, pa je važila za jedan od prvih homoseksualnih likova na televiziji. Takođe, Bafi je u šestoj sezoni (kad se drugi put vratila iz mrtvih) sva usamljena i izgubljena, potražila spas u seksualnim pozama sa Spajkom, vampirom koji joj je bio neprijatelj sve dok mu nije igrađen čip u glavu. Komplikovano, znam.
Bafi je posle sedme sezone opet u istoj situaciji. Pati i dalje od mesijanskog kompleksa, usamljena je, a okružena masom ljudi/Slejerki. Ona saznaje da je jedna Slejerka zaljubljena u nju i iako joj u 11oj svesci daje do znanja da nije gej, Bafi ipak podleže čarima mlade Azijatkinje i vidimo šta se dešava. Naravno, očigledno je da Bafi nju koristi samo kao ventil (ista situacija kao i sa Spajkom, koji je poludeo usled cele situacije) i da je ovo samo njen izlet u vaginalne vode (diskasting!), te je za očekivati vrlo skoro da se romantično poveže sa nekom osobom mužjačkog pola, kako bi se čitaocima dalo do znanja da je ona mlada, luda i napaljena, pa da koristi priliku u pauzama između borbe protiv Američke Vlade i raznih vampira, zombija i sličnih demona, da da barem neki smisao njenom napaćenom životu.
Naravno, Goddard je maestralno izveo omaž francuskoj komediji, u trenutku kad su se dve ljubavnice dogovorile da će ćutati o tome što se dogodilo, uvodeći postepeno u njihovu sobu sve Bafine najbliže prijatelje i rođake, jedno po jedno. Urnebesno, zato što je neprijatno.
Naravno, posle ovog blama Bafiki ne ostaje ništa drugo nego da se baci na odbranu dvorca u kom obitavaju. Saved by the bell. Biće zanimljivo videti dalji rasplet situacije, ne samo oko lezbo romanse, pošto je to ipak samo sporedna (ali ne manje zanimljiva) stvar, već oko uplitanja dobrog starog Grofa Drakule. Ne dajte se zavarati, nije tolilo sleazy koliko zvuči.

Kris sims se dosta iznervirao zbog tog stereotipnog 'wow' na ovoj slici pa otud i ovo:

La fille du Yukon, T3
Eldoradores
Scenario: Philippe Thirault
Crtež: Siniša Radović
2007

Boni se nalazi pred svojom budućnošću. Rodjena u snežnim bespućima kanadskog severa, odrasla medju kopačima zlata i starosedocima, zaljubljuje se u Indijanca Taimu. Pokušavajući da mu pomogne u njegovim plemenskim obavezama, ona će prvo poći za njim u planine, a kasnije i u belgijske rovove I svetskog rata. Treći i poslednji album belog vesterna, nastavlja priču dve decenije po dogadjanjima iz prethodnog nastavka. Za razliku od prošlih, ovaj album nema pravog heroja, nego više nalikuje na epopeje gde je glavni junak priroda koja okružuje protagoniste. "Istinski junak vesterna je zemlja - tvrdio je američki reditelj Džon Ford.

U osnovi ideje Filipa Tiroa nalazi se prostor, bespuće, zemlja u kojoj je sve moguće i dozvoljeno. Borba za sticanje zemaljskih dobara u sebi nosi nadu u bolji život, ali i prokletstvo gubitka duše. U prva dva nastavka, klima i konfiguracija zemlje odredile su zaplet i akciju, a Tiro je tome dodao klasične elemente prisutne u osvajanju netaknute prirode - pionire, kopače, avanturiste, beznadežnike, kriminalce... Prva dva albuma tako su imali protagoniste, dok je poslednji nastavak napustio razvijani pravac i stvorio nezavisnu epizodu, koja je na veštački način zatvorila puteve začete u prethodnim albumima. Akademizam grafizma Siniše Radovića odlično se uklapa u opštu klasičnost ovog vesterna. Krajolici, inače srž priče, i dalje su besprekorni, dok su likovi postali življi i manje statični. Nedostatak je nedovoljna vizuelna karakterizacija, te se povremeno stvara zabuna prilikom prepoznavanja protagonista.

Melodramatična priča i moralizacija jukonske epopeju, odvela je autore na ivicu nadvesterna, jedne od podvarijanti žanra. Čuvajući tradicionalnu retoriku i dramatiku, oni su pokušali da dodaju još jedno opravdanje postojanju čitave priče. "Srameći se da bude samo ono što jeste, nadvestern je tražio opravdanja za svoje postojanje u (...) vanžanrovskim vrednostima koje bi trebale da ga obogate - pisao je pre pola veka francuski filmski teoretičar Andre Bazen. Uprkos tvrdnjama da vestern ne zanima publiku i da se žanr gasi, ovaj serijal pokazuje da klasičan vestern u sebi sadrži element koji zanimaju sve ljude - čovek spram nedostupnog i nepoznatog.

Magasin général
T1,T2,T3
Scenario i crtež : Regis Loisel i Jean-Louis Tripp
2006-2007

Po muževljevoj smrti, dvadesetih godina prošlog veka, Marie, inače učiteljica, preuzima u ruke radnju mešovite robe. Stidljiva i neuka trgovini, ona se lagano navikava na novo zanimanje. Jednoga dana, u Notre-Dame-des-Lacs, malo selo izgubmljeno u Kvebeku, dolazi Serge, čovek prepun entuzijazma. On se privremeno nastanjuje kod Marie, otvara restoran i učmalost seoceta time biva poremećena.

Pisan i crtan u četiri ruke, serijal nam opisuje izmaštani idilični život jednog seoceta i njegovih stanovnika. Zamišljen kao simpatična i zabavna priča, on ni u jednom trenutku ne opterećuje čitaoca. Svi protagonisti su dobri, svi karakteri su stereotipni, zaplet je lak i prepun klišea, svaka akcija je u potpunosti predvidljiva. Medjutim, posle čitanja albuma, čitalac se ne seća ni jednog lika, niti njegovih osobina, a još manje radnje u kojoj su oni bili učestvovali.

Užasavajuće loš scenario je ispraćen izuzetno lepim grafizmom. Loisel i Tripp su veliki majstori, a njihova saradnja je dala vrlo lep vizuelni rezultat. Kompozicija table i kadrova, kao i crtanje olovkom pripalo je Loiselu, dok je tuširanje uradio Tripp. Grafička fuzija stilova dvojice majstora izuzetno je uspešna. Protagonisti imaju siluete i likove tipične za Loiselov rad, dok je način tuširanja sasvim u Trippovom maniru. Odlične kompozicije, dobro kadriranje, besprekorna figurativna naracija i neverovatna briga o detaljima, čini ovaj serijal praznikom za oči.

Posle čitanja tri nastavka, a biće ih još oho-ho (prvo je najavljeno tri, potom šest, a po zadnjim vestima, nastaviće se sve dok narod bude vadio pare iz džepa), postavlja se pitanje koja je svrha ovog, za oko prijatnog serijala.

Taras Boulba T1
Scenario: Jean David Morvan i Frédérique Voulizé
Crtež: Igor Kordey
Kolor:  Peng Wang
2008

Po završetku bogoslovskih studija u Kijevu, Andrej i Ostap se vraćaju kući medju zaporoške Kozake. Njihov otac, Taras Buljba, rešava da ih što pre nauči ratovanju, te ih odvodi u veliko vojno logorište Seč, u blizini fronta. Sinovi, u početku, nemaju želju da idu u borbu, ali svako protivljenje despostskom ocu, može da ih košta glave.

Uzevši za svoj scenario kratki roman Gogolja, velikog pisca i oca moderne ruske knjževnosti, Morvan se nije prevario. "Taras Buljba" je, u pogledu strukture, najjednostavnije Gogoljevo delo, gde su do izražaja došli njegov pripovedački dar i osećaj za stvaranje snažnih slika. Zaobilazeći Gogoljevu strukturu, Morvan na zanimljiv način gradi uporedne priče i prikaze triju karaktera: Tarasa, Andreja i Ostapa, dajući tako različita vidjenja stvarnosti. Istovremeno, on stvara drugog Tarasa Buljbu, kome je, kod Gogolja, kozački ponos prevazilazio sva ostala osećanja, čineći ga savršenim romantičnim prikazom nacionalnog junaka. Morvan ne ulazi u idealizaciju Kozaka, nego ukazivanje na surovost i nerazumnost primitivnog i ratobornog sveta.

Izbor Kordeja za crtača ove priče čija je tematika besmislena mržnje izmedju dva slovenska naroda, nije slučajna. Najvažniji razlozi su njegova umetnička izražajnost i brzina crtanja, dok je njegovo slovensko poreklo i učestvovanje u bratoubilačkom ratu koji je potresao bivšu Jugoslaviju, omogućilo još ličniji Kordejev pristup. Igor je Buljbu zamislio kao starca snažnog, punog elana, borbenog i surovog. Kozake je nacrtao vrlo živopisno, sa puno detalja, neprekidno u pokretu, u tuči, u igri ili u pijančenju. Igorova linija je debela i masna, dajući tako prvi utisak o brutalnosti protagonista. Za razliku od njih, ukrajinske stepe su velike, mirne i samo podvlače kozačku surovost. Montaža, pravilna i efikasna, vrlo je svojstvena Igorovom načinu pripovedanja. Klasično kadriranje je usporavano ili ubrzavano širokim vodoravnim planovima, uzanim uspravnim kadrovima, umetnutim detaljima... Kolor mladog kineskog crtača Peng Wanga uradjen je vrlo lepo, u skladu sa Igorovim grafičkim pristupom. Propusti su vidljivi u pojednim scenama koje su pogrešno osvetljene.

REgis Loisel je nesumnjivo genijalan crtac.

Za Kordeja sam se zapanjila kad sam jednom videla sliku koju je relativno brzo uradio, mislim da je to bio carobnjak iz Gospodara Prstenova, ili neko slican, ali slika je neopisivo dobra!!! Odmah, bez razmisljanja bih je uramila i stavila na zid.  

Quote from: "Bilja"Za Kordeja sam se zapanjila kad sam jednom videla sliku koju je relativno brzo uradio, mislim da je to bio carobnjak iz Gospodara Prstenova, ili neko slican, ali slika je neopisivo dobra!!!

Nisi jedina koja se zapanjila Igorovom brzinom. On crta 6 albuma godišnje (6 x 48 tabli). Naravno, kvalitet trpi. Ponekad je izošljareno. Medjutim, ta brzina ga je oslobodila od pre-USA stila (previše detalja, previše šrafura...) i dala mu izražajnost. Neke stvari radi sa manje strasti (Tajna istorija), a neke sa više (Taras Buljba), što se i vidi.

Trenutno citam Kramba, "Kakav Svet 2", ali tek sam na pocetku pa bih izbegla da napisem nesto vise o tome.
U svakom slucaju, covek je ludo hrabar! S obzirom da je crtao onakve stripove otprilike 60-tih i 70-tih u (i dan-danas) puritanskoj Americi, skidam mu kapu. Za to je bas trebalo biti lud, i bezumno hrabar (danas, pogotovo kod nas, i ne toliko). U svakom slucaju, za sada su utisci pozitivni, a videcu kad procitam sve.

Fax de Sarajevo
Scenario i crtež: Joe Kubert (zasnovano na prozi Ervina Rustemagića)
1997

"Fax de Sarajevo" je nastao na osnovu faksova koje je sarajevski strip agent Ervin Rustemagić slao svom saradniku Joeu Kubertu izmedju marta 1992. i maja 1993. godine. Poznati američki crtač pretakao ih je u strip epizode i tako upoznavao svet sa "istinom". A "istina" je bila vrlo jednostavna - Srbi ubijaju decu, pse, starce i starice. Ervin Rustemagić, nenaoružan, visok i snažan, kruži gradom i, kao pravi Nadzirač, spasava nemoćne. "Postao sam strip junak... Supermen – misli nacrtani Ervin Rustemagić o sebi dok vozi svoj blindirani džip kroz baražnu vatru srpskih ubica. Album se završava u trenutku kada Super-Ervin napušta ratno Sarajevo i odlazi u nove trgovačke poduhvate.

Strip album "Fax de Sarajevo" Joea Kuberta i Ervina Rustemagića izašao je 1997. godine (1996. godine u američkom izdanju) i pobrao najveće svetske strip nagrade: Harvey Award, Eisner Award, Alph Art Prix, France Info Prix... Svi su se složili da pored neverovatno visokog umetničkog i inovativnog kvaliteta, priča u sebi nosi univerzalnu vrednost. Album je poredjen sa najvećim dostignućima stripovskog i filmskog stvaralaštva, a opisana tragedija i genocidna politika Srba bili su označeni kao najveći u istoriji čovečanstva. Desetak godina kasnije, o albumu više niko ne priča. Retke kritike u zadnjih pet godina kažu da je album slabo nacrtan, a da je priča preterana i prepuna sterotipa. Strip "Fax from Sarajevo" nije istrpeo najvažniji element za svako umetničko delo – vreme. Kvalitetna dela ostaju magična i posle čitavog veka, dok se pomodarska i kič dela bez ikakvog umetničkog i duhovnog kvaliteta zaboravljaju, kao što vidimo, već posle nekoliko godina.

BLUEBERRY T27, T28
Scenario: Jean Giraud (Charlier)
Crtež: Jean Giraud
2003, 2005

Nekadašnji oficir, kockar, pijanica, ženskaroš, ali čovek od reči i časti, Bluberi je posle četiri decenije, od vojnika usijane glave, postao sredovečni civil, mudriji, ali još uvek nedovoljno razborit. "OK Koral" i "Prašina", završavaju ciklus od pet albuma, nazvan "Mister Bluberi". Žiro pripoveda sukob Vajata Erpa sa braćom Klenton, zaveru predsednika lige vrlina Skinija i direktora banke Baretsa, ludilo Ringa, sadističkog ubice žena, Bluberijevu ljubav sa Dore i nastavak Bluberijevih sećanja za knjigu bostonskog pisca Kembela.

Pratovskom umešnoću, on prepliće istinita događanja, legende o Divljem zapadu i Bluberijeve avanture. Istovremeno, Žiro uspeva da utekne Šarlijeovoj senci. Nekadašnji pisac Bluberija stvarao je dramsku napetost kroz izvanrednu finoću klasične i pravolinijske naracije. Žiro intrigu vodi na savremeniji način, nalik trileru. Scenario nosi u sebi nekolicinu holivudskih stereotipa, bez većeg značaja za napredovanje pripovesti. Druga slabost scenarija jeste preveliki broj likova i mnoštvo pripovedačkih linija. U grafičkom pogledu, Žiro je očuvao klasičan pristup akcionom stripu. Svaki kadar i svaki lik nacrtani su izvanrednom preciznošću, a posebno su dobro urađeni opšti planovi. Savršen ritam i odlično kadriranje nose u sebi atmosferu Džona Forda. U slobodu pokreta koja je oduvek krasila ovaj serijal, Žiro unosi trunku Mebijusove rigoroznosti, stvarajući pojačan efekat stripovske naracije. Znalački obrađeni sporedni likovi daju priči reljefnost, a promene ritma urađene su sa velikim osećajem za figurativnu naraciju. Ova dva albuma, iako nemaju briljantnost dostignutu u epizodama "Rudnik izgubljenog Nemca" i "Utvara sa zlatnim mecima", nose u sebi izuzetnu grafičku uravnoteženost.

La vie est belle malgré tout
Scenario i crtež: Seth
1998

Kupivši jedan stari broj New Yorkera, ilustrator i strip autor Seth, pao je na crtež potpisan imenom Kalo. Iznenadjen i fasciniran, on je započeo pravu detektivsku istragu, tražeći ko se krio iza tog pseudonima. Sethova potraga za nepoznatim ilustratorom je samo povod za melanholično putovanje kroz njegov život, ljubavne veze, odnose sa prijateljima i porodicom, strast prema stripu... Na površini, on ukazuje na neminovnu promenu stvari i prilika, ali ne ukazuje na promene u ljudima. Njegovi likovi su vidjeni sa distance i površno, jer on od sebe nikako ne uspeva da oseti druge. Njegova egocentričnost je naglašena još na samom početku grafičke novele: "Ja sam previše kritičan... Moji sudovi su postali kategorični i rigidni... Ja sam postao težak. Ja ne želim da razgovaram, nego da propovedam. Kada bih susreo samog sebe, verovatno bih se mrzeo." Tako, središni problem njegove potrage za istinitim identitetom Kaloa, jeste potraga za sopstvenim identitetom i uzrocima nemogućnosti komunikacije.

Jednostavnost Sethovog grafizma je samo privid. Prezican, plakatne obrade, jednostavne montaže, utkan u atmosferu i uskladjen sa složenošću scenarija, on podseća na ilustratorski stil 50-ih godina. Struktura pripovesti je uradjena promišljeno, pronadjen je pravilan ritam, ali čitav pristup ponekad ostavlja utisak hladnoće (hotimično ili nehotično?).

Voli li netko ovdje tentacled sex (samo se šalim):

Le Poulpe 8
La disparition de Perek
Scenario: Hervé le Tellier
Crtež: William Henne
2001

Nagoreli leš Philippa Pereka bačen je u žbunje na periferiji Pariza. Policijska istraga ne nalazi nikakvu kriminalnu prošlost, niti krivično delo vezano za ubijenog studenta. Gabriel Lecouvreur, zbog "mnogobrojnih i dugih ruku" zvan Hobotnica, nezadovoljan tajanstvenim ubistvom, kreće u potragu za istinom. Zahvaljujući upornosti i vezama, on otkriva da je Perek klon, čija je svrha bila da bude ubijen i da mu se izvade organi neophodni "roditelju".

Serijal "Hobotnica", inače fenomen francuske popularne književnosti, započet je 1995. godine i zamišljen kao niz kriminalističkih romana sa zajedničkim junakom, Gabrielom Lecouvreurom. Posebnost serijala jeste da svaku knjigu piše drugi autor, pridržavajući se zadatih elemenata. Struktura romana serijala "Hobotnice" utvrdjena je na samom početku. Radnja se otvara ubistvom, identitetom žrtve i pitanjem ko je ubica. Gabriel o ubistvu saznaje u svojoj omiljenoj kafani i kreće u akciju. Potom, on mora da sretne Chéryl i Pedra, a tokom dogadjanja, on svakako treba da nadje vreme da pročita jednu knjigu filozofije ili poezije i da popije jedno pivo koje ne bi trebalo da bude obična točena krigla. Tokom akcije Hobotnica mora da dobije batine, da pogreši u istrazi, a potom da razreši slučaj. Kraj se odigrava u Gabrielovoj omiljenoj kafani u kojoj je i saznao za slučaj.

Uspeh kod publike doneo je filmske i strip adaptacije serijala. "Perekov nestanak", osmi nastavak strip serijala "Hobotnice", uradjen je po romanu Hervéa le Telliera, matematičara i novinara, koji se pored profesorskog zanimanja, bavi i pisanjem romana. Napisan, prvenstveno, kao 89. avantura Hobotnice, on je potom scenarizovan i za strip. Za crtača je odabran Belgijanac William Henne, inače autor, ne samo stripova, nego i crtanih filmova. Njegov grafizam je vrlo ekspresivan i ne sledi stereotipe drage komercijalnoj produkciji. Originalni kadrovi, zanimljiva montaža, radikalne elipse i varijacije u grafizmu, čine njegov izraz istovremeno dinamičnim i poetičnim.

Serijal o Gabrielu zvanom Hobotnica, čoveku na ivici zakona, modernom osvetniku i anarhisti, nalikuje na stilske vežbe. Medjutim, kako je do sada izašlo oko dve stotine pisanih romana i 18 grafičkih novela, a medju autorima se nalaze i najveća imena francuskog detektivskog žanra, ovaj serijal zaslužuje pažnju čitalaca i kritike.

LE GRAND JEU T1, T2
Scenario: Jean-Pierre Pecau
Crtež: Leo Pilipović
2007/2008

1945. Rat je završen pre četiri godine. De Gol i Čerčil su prihvatili separatni mir sa Trećim Rajhom, smatrajući da je bolje imati "malog nacistu pod kontrolom, nego velikog staljinistu pred vratima". Crvena Armija se nalazi u predgradju Berlina, a Hitler je napustio vlast i na njegovo mesto je došao Rudolf Hes. Avantura počinje kada "Šarl de Gol", najlepši dirižabl francuske flote, putujući na redovnoj liniji Pariz-Tokijo, nestane iznad Grenlanda. Potraga za njim je poverena Nestoru Seržu, novinaru Frans Soara i nekadašnjem vojnom pilotu.

Ohrabren velikim uspehom "Tajne istorije", Peko je napravio novu ezoteričnu mućkalicu alternativne istorije pomešane sa špijunažom i fantastikom. Sabijajući u priču nešto istorije, nešto pop kulture i mnoštvo nasilja, on je načinio nekoherentan svet posejan poznatim imenima i podgrejanom fantastikom. Vodjena iz akcije u akciju, ova priča preuzima stereotipne recepte junaka, pomoćnika i negativaca, a odstupa samo u nepostojanju ženskih likova, što je čest problem Pekoovih scenarija. Kao i obično, njegova karakterizacija likova je stereotipna i karikaturalna, a protagonisti se ponašaju i izražavaju na izveštačen način. Haotičan zaplet, bolji nego u "Tajnoj istoriji", nije tečno i ritmizirano ispripovedan. Istovremeno, oba albuma pate od starog Pekoovog problema – previše dosadnih dijaloga koji objašnjavaju sve ono što on ne ume da umetne u strukturu scenarija.

Subotičanin Leonid Pilipović ovoga puta se opredelio za vrlo realistički i živopisan stil. Njegov grafizam je dinamičan, precizan, a kostimi i dekori su prepuni detalja. Nedostatak Pilipovićevog izraza je povremena statičnost u akcionim scenama, kao i nešto grešaka u proporcijama. Uprkos Pilipovićevom talentu, njegov crtački pristup nema mnogo originalnosti, jer je morao da se povinuje komercijalnim zahtevima serijala.

SOLEDAD T1, T2, T3, T4
Scenario i crtež: Tito
1983/87

Soledad je varošica u Španiji. Vreme je postfrankističko, a atmosfera stripa je natopljena lokalnom tradicijom, uzburkanim strastima, kukavičlukom i licemerstvom. Uprkos godinama i mirnom životu, Saru ogovaraju njene susetke i prijateljice. Marco se vraća posle petnaest godina odsustva i biva razočaran. Adolfa kopka savest i zagorčava mu život... Titova priča se odvija u, na prvi pogled, mirnom i beznačajnom mestu, u kome se ništa bitno ne dogadja. Porodični odnosi se sukobljavaju sa nezakonitim ljubavima, neverstva se radjaju iz usamljenosti, susedi nisu uvek i prijatelji, a odrastanje nije bez uzbudjenja. Drama Soledada je vrlo vešto protkana anegdotama i čitanjem serijala brzo se shvata da je u pitanju simbol promena, napuštanje starog sveta iz vremena Frankove diktature i ulaska u nova i moderna vremena. Scenaristička efikasnost počiva na jednostavnosti i dobro razradjenim karakterima.

Titov grafizam je realistički i, u početku, on je imao odredjenu statičnost i greške u ljudskim proporcijama. Vremenom, autor se oslobodio i uspešnije dočaravao ljudske portrete i pokrete. Njegov crtež je prepun detalja, ali oni ne otežavaju čitanje, nego doprinose ritmu zamišljenom u scenariju. Titova paleta je svetla i boje su nalik Mediteranu okupanom suncem.

Pogodilo se da imam jedan album iz ove serije. Dobar je taj Tito. Baš ima neku mediteransku atmosferu.

Quote from: "Giovanni Larsson"Dobar je taj Tito. Baš ima neku mediteransku atmosferu.

Paleta, ritam i psiho-socijalna struktura karektera.

Ouya Pavle
Scenario i crtez: Marcel Couchaux

"Tog dana, kosovi su pevali na bojnom polju – kaže Pavle pijući kafu i pripovedajući srpsku istoriju od kneza Lazara, preko ćuprije na Drini, Mehmed Paše, Tita, komunizma, spomenika Francuskoj na Kalemegdanu, izolacije, sve do raspada Jugoslavije... "Uja Pavle" nadahnut je likom Šarlijeovog "Ujke Pola" s početka 50-ih. Za razliku od starijeg kolege, koji je deci pričao izuzetne junačke dogadjaje, Pavle pripoveda o svom narodu, čuvajući istorijsku osnovu, dodajući legende i lažući kada je neophodno. Kušoov strip nema pravi zaplet, niti klasičnu karakterizaciju, a koherencija albuma je osigurana kroz lik Uje Pavla, koji u svom mangupskom karakteru uspešno ujedinjuje pripovedača, klovna i mudraca. Kroz njega su srpska istorija i mentalitet prikazani sa veselom nostalgijom i lakom ironijom.

Kušoov crtež je klasičan humoristički, montaža je efikasna i jednostavna, a bihromija daje grafičku reljefnost. Komičnost situacija nije data samo kroz burleskni crtež, nego i kroz uvodjenje "modernog" jezika u istorijske prilike. Uprkos humoru, autor ni u jednom trenutku ne gubi iz vida najbitnije elemente. Kosovska bitka otkriva srpsku iracionalnost, andrićevske poplave ukazuju na zajedništvo triju verskih zajednica, raspad Jugoslavije ukazuje na budjenje nacionalizma. "Uja Pavle" ukazuje da istina nije crno-bela, kako to televizija i političari vole da uproste. Za francuskog čitaoca, koji o Srbiji zna ono što mu je servirano, ovaj strip je otkriće.