ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

                   LEPA JELENA

San o kolonizaciji završen je onda kad je meteor udario u brod kod Tet a Mena  i onesposobio oružje i komunikacione sisteme, samo kolonisti toga još nisu bili svesni.  Sanitarni udar bio je onemogućen, dok poziv za pomoć nikad nije upućen. Zašto se nisu jednostavno vratili?
Bragoa je i dalje izjedalo to pitanje. Međutim, 346 godina ranije, po ovdašnjem računanju vremena, bili su prepuni optimizma i vere u budućnost. Verovali su da će njihova genetska i tehnološka superiornost podjarmiti nedovoljno objašnjene dominantne oblike života na ciljnom svetu. Iako su izveštaji govorili o naprednoj vrsti, poneki čak i o vrstama, ništa nije moglo da ih pripremi za ono što su zatekli po prispeću: dominantna rasa Kha nor, bila je u izvesnoj meri degenerisana varijanta živahne vrste koju su svemirski putnici lovili i dovodili na svoje planete kad god bi im se za to pružila prilika! Brago je bio zaprepašćen kad je shvatio da je ta bezazlena vrsta ovde, na Sar-Gorumu, osvojila tehnologiju cepanja atoma.  U vreme dospeća kolonista bili su još daleko od takvih dostignuća, ali kako je oružje za masovno uništenje bilo onesposobljeno, Kha nori su postali dovoljno opasni da bi pričinjavali ozbiljnu glavolomku naseljenicima. Možda su bili kratkovečni, ali su se množili kao Sot geroti (najbliži prevod: zečevi). Njihova su se naselja širila vrtoglavom brzinom i osvajala deo po deo šume u kojoj se Brago skrivao.
Da je sve teklo po planu te životinje bi još pre sletanja bile svedene na meru koja ne bi predstavljala pretnju opstanku kolonije. To je, međutim, predstavljalo daleko manju nevolju od one nastale zbog niza grešaka počinjenih u euforiji izazvanoj uspešnim spuštanjem, koje su i dovele do beznađa u kojem se Brago trenutno nalazio.
Nisu mogli da znaju da je izvidnička patrola napravila grešku. Sasvim malu grešku kod sabiranja laboratorijskih testova. Prokleti kvartalni brojni sistem Drankanga! Atmosfera je za jedan promil bila drugačija od onoga što je pisalo u izveštaju. Nije ubijala odmah, jer je bila slična atmosferi na matičnom svetu, pa ipak, vremenom se pokazala fatalnom za zajednicu. Zabluda je potrajala nekih tridesetak godina.
Bili su beznadežno lakomisleni i puni poverenja u izveštaje. Računali su na prilagodljivost svog genetskog materijala tlu na kojem bi se obreli. Ovo nije bila prva kolonizovana planeta u njihovoj dugoj istoriji istraživanja svemira (još otkad su dobili svemirske brodove od Drankanga u zamenu za pravo na eksploataciju njihovog rudnog bogatstva). Trideset godina bez ijedne prinove trebalo je biti dovoljno upozorenje da nešto nije u redu.
Bilo je još gluposti kao, na primer, odluka da se spuste bez ispitivanja konfiguracije tla. Močvarno tlo je u roku od nekoliko sati progutalo čitav brod sa svim zalihama. Još se gorim pokazalo izostavljanje procene uticaja vlažnosti vazduha na opremu. Zbog toga su ostali i bez svoga ručnog oružja.
Nije znao zbog čega ga je snašlo ovo prokletstvo. Neka skrivena karakteristika ili bolest učinile su da otrov ne deluje na njega. Dugo je već bio sam, jedini predstavnik svoje rase na ovom dalekom svetu.
Vrste kojima se hranio izumrle su ili su promenile staništa pa nije imao mnogo izbora: često je zalazio u naseljena područja kako ne bi umro od gladi.
Tako se čovek vratio svojoj izvornoj hrani – Kha norima.
Pomisli li on to - čovek? Naravno, svaka dominantna vrsta sebe naziva čovekom, a svoj nakot ljudima. Niko sebe ne zove vukom, majmunom ili gušterom. Jedine razlike su u nazivu matičnog sveta.
Ovde su Sar-Gorum, što je bilo opšteprihvaćeni naziv ove planete u čitavom poznatom svemiru, zvali Zemljom, jer zemlju su obrađivali kako bi došli do hrane. Gole stene od kojih su živeli Drankanzi su nazivali Kamenom. Bragova vrsta svoj je svet nazivala Šumom, jer im je šuma davala hranu. Istina, njihov svet su druge civilizovane rase najčešće zvale Likanom. Pa ipak, nikad nije čuo da Kha nori sebe zovu ljudima, izuzev ovde, na ovom nemogućem svetu.
Savladao je neke Kha nor  jezike i sa lakoćom se sporazumevao sa domorocima, a čitao je i komplikovane spise. Nikad im se međutim nije prikazivao u svom pravom obliku. Pri susretu sa Kha norima Brago je koristio osobinu koja je ovde postojala samo kod nekih nižih vrsta: mimikriju. Svi su domoroci bili ubeđeni da govore sa srodnikom. To je, na žalost, imalo svoja ograničenja - nikada nije mogao da zadrži željeni oblik duže od tridesetak minuta. Ali i to je bilo sasvim dovoljno. Kha nor koji bi imao priliku da sa njime porazgovara  nikada više ne bi bio viđen..
Brago je poticao sa sveta u kome je evolucija tekla drugačijim tokom nego na Sar-Gorumu. Evolucija je učinila da sećanja žrtve postanu i sećanja predatora, jer sećanje je pohranjeno u tkivu, u ćelijama, nervima i živcima - u svemu onome što bi završavalo u Bragovoj utrobi. Tako su sećanja, znanja i uspomene ovih izgubljenih Kha nora postali ujedno i njegovi.   
U zadnje vreme Bragoa je brinulo nešto sasvim drugo. Godine su ga sustizale i kraj životnog veka nije bio daleko. Njegovim nestankom nestaće i njegove vrste. Nije to bilo nešto što ga je brinulo dok je bio mlad i snažan, ali kako je vreme odmicalo i kako je ostao jedini od svoje vrste na ovom nepristupačnom svetu, sve ga je više zaokupljala jedna neobična misao.
Vrsta koja je vladala Sar-Gorum-om genetski je bila vrlo slična njegovoj. Možda oni nisu u punoj meri imali genetsku prilagodljivost kao Bragoova vrsta, ali osnovne grane su se ipak podudarale. Vreme provedeno na ovom svetu mnogo je uticalo na njega, to je jasno video svaki put kada bi ugledao svoj odraz u nekoj od sveprisutnih staklenih površina u naseljima  Kha nora.  Šta ako je moguće da stvori potomstvo polno opšteći sa domorocima? Malo verovatno, pa ipak, i to malo je bilo sasvim dovoljno da zagolica njegovu maštu. Šta bi mu rekli za takve ideje na njegovom svetu? Jebač Kha nora!  Perverznjak.
Ali ovde i sada to je izgledalo sasvim drugačije. Prisećao se nekih ranijih slučajeva kada su njegovi sunarodnici držali domorodačke ženke radi kopulacije. Da li su se te životinje posle toga okotile? Nije bilo pouzdanih podataka. Kada bi se takve nenormalnosti otkrile dokazi bi bili odmah likvidirani, bile ženke skotne ili ne. Hranu i zadovoljstvo ne treba mešati. Tako se tada govorilo. Verovatno ta ubeđenja nisu bila bez osnova i Brago se neprestano  kolebao oko odluke. Možda je ipak trebalo pokušati...

                                               - - - - - - - - - -
   Školarina, stanarina, struja, voda, telefon, grejanje, porezi, ekologija, kineske konzerve, mađarska piletina, rumunska svinjetina, brazilska govedina, turske paprike, makedonski krompir... Sve je to trebalo platiti. Od šest do šest muž je rmbačio po gradilištima. Od šest do šest žena je ukucavala brojke u fiskalnu kasu. Od šest do devet muž je radio na crno. Žena je od četri do šest čistila po kafićima. Ostatak vremena su podelili na obroke, san i traženje novih poslova. Da je bilo drugačije znali bi da imaju najbolju ćerku na svetu.
Dobar student, izvrsna domaćica, istaknuta balerina, baka zbrinuta, predavanja odslušana... Ali roditelji sve to nisu videli, nisu znali. Možda nisu ni marili. Znali su samo da su ćerki potrebne stvari i to ih je činilo smrknutim i ćutljivim. Jelena je, pak, znala da su joj potrebni roditelji i to ju je činilo tužnom i usamljenom. Tako je život proticao. Roditelji zagledani u prošlost, ćerka u iščekivanju budućnosti, bez ikakvih izgleda da dočekaju ono što priželjkuju.
Jelena je bila prelepa, iako to nije znala, lepa kao Jelena iz priče o Troji. Nije ni naslućivala privlačnost kojom je zračila njena pojava, jer nije bilo nikoga ko bi joj rekao nešto o tome. Niko joj nikad ništa nije rekao o raskoši njene vrane kose, nikad niko nije primetio blistavost njenih krupnih očiju. Nikad nije čula da je neko zadivljeno zviznuo dok bi njeni obli bokovi promicali hodnicima univerziteta i nikada se niko nije zablenuo očaran bujnošću njenih prelepih dojki.
Iako je verovala da je nezanimljiva i neugledna, Jelena nije bila slepa. Zavidljivo je zurila u nežnosti kojima su momci obasipali njene prijateljice sa baleta dočekujući ih posle proba i radoznalo je špijunirala koleginice sa fakulteta dok su se ljubile sa mladićima. A  noću je sanjala, sanjala, sanjala...
Jelena nije volela svet oko sebe. Umesto pitomih uličica duž kojih su se protezali drvoredi bagrema i gelegonja, sada su zjapile ruševine duž kojih su nicala gradilišta. Umesto klupica sa brbljivim komšijama sada su promicali nepoznati ljudi umorna pogleda.
Nije priželjkivala da ponovo bude devojčica, ne. Želela je samo da stvarnost nije toliko gorka. Kao poslednje uporište starog sveta, u usamljenoj kućici usred građevinskih radova koji su se protezali kilometrima unaokolo, bila je jedina svetlost koju je poznavala.
Tata je govorio da bi baka  morala da proda tu izbu dok joj još nude dobru cenu i preseli se kod njih, ali  Jeleni se nije dopadala ta zamisao.
Bakina kuća bila je tajno utočište koje je zaceljivalo izmučenu dušu. Mesto gde bi baka pričala onim divnim glasom iz vremena detinjstva, kutak u kojem je bilo tako lako zaboraviti sve svoje rane.
Te su rane toga tmurnog novembarskog popodneva bile bolnije nego inače. Preteći tamni oblaci spustili su se gotovo do samih skela opustelih građevina i pretvarali su ružno popodne u veče, ispunjavajući osetljive ljudske duše teskobom i nesigurnošću pred olujom koju su žalobno najavljivali.
Jelena je osećala njihov pritisak i bila je uplašena, mada je hrabro kročila kroz pustoš. Bojala se, činilo se, bez razloga, jer je tuda stalno prolazila, ali tog dana je svaka senka bila vukodlak, svaki je zamućeni obris bio demon u zasedi i njene su crvene svečane cipelice (najsvečanije koje je imala, jer su bile jedine) lupkale visokim potpeticama po ispucalom betonu ovako: tak–tak-taka–taka, sve brže i brže.
Srce joj je ispunjeno slutnjom besno lupalo baš ovako: bum–bum-bum. Vetar je hujao nesnosno glasno, evo ovako: huuu–huuu. Sa stravom se trzala na svaki nagli pokret iscepanog plakata, svaki tresak olabavljenog lima. Svaki korak donosio je novu slutnju, novi užas. Svi su se zvuci sjedinili u neku tajnu pretnju, ispunjavajući joj dušu sve crnjim beznađem.
U jednoj ruci nosila je korpu sa ručkom, druga joj je počivala na crvenom šeširiću (stavljenom zbog neizbežne kiše). Očajnički ga je pritiskala uz glavu boreći se protiv severnog vetra, koji se igrao crvenom haljinom, prikazujući opustelom predelu njene vretenaste butine i široke listove.
Tako je Jelena, gušena oblacima i prepadnuta svojom uobraziljom, stigla na pola puta do bakine kuće, kad je začula duboki baršunasti glas iza sebe:
- Mora da si najlepša žena na svetu. Nikad nikog lepšeg nisam video.
Tako je Jelena prvi put saznala nešto o svojoj lepoti, ali ma koliko da je to bilo poželjno i dobro, za to je mogao postojati i neki romantičniji trenutak. Jelena se trgla, srce joj je sišlo u pete i samo što nije potrčala ne osvrćući se.
Zašto nije pobegla. Zašto? 
Stražnjica izbačena u polukoraku postade prćasta, a leđa joj se uspraviše uzdižući grudi u borbenu poziciju. Bujna crna kosa, razbarušena od vetra, tananim viticama pripi se uz vrele obraze, dok je božanstveni poluprofil prkosno izranjao ispod romantičnog crvenog šešira.
Najzad su njene prevelike, širom otvorene i sjajne bademaste oči ugledale onoga ko je te reči izgovorio. Dah joj zastade, jer lepšeg muškarca u životu nije videla: uzanih bokova, širokih ramena i prelepog stasa motrio ju je ispod razbarušene, crvenkaste grive, koja mu je nehajno padala preko ramena i leđa. Ponovo je progovorio, skriven iza vučjeg osmeha:
- Kuda si se to uputila lepotice? – iako se pitala da li je pametno razgovarati sa neznancem, nešto ju je ipak nateralo da ustreptalo odgovori:
- Nosim ručak baki. Nije daleko... - njeni vlažni snovi joj se odjednom uzvrteše po mislima.
- Nije daleko? A gde bi to bilo? - pitanja su bila tako čudna i neočekivana da je zamucala.
- Paa... Nee... - dok je pokušavala nešto suvislo da odgovori, negde na razmeđi straha i radoznalosti, Jelena se sve više opijala neznančevim zavodljivim pogledom.
- Ti me se bojiš, nije li tako? - glas mu je bio topao i privlačan. Jelena uzviknu:
- Ne bojim se! - iz nje progovori tvrdoglavost. Za kajanje je bilo kasno.
- Pa, zašto onda ne odgovoriš na jedno obično pitanje? - Nije bilo druge nego reći:
- Iza bauhausovog gradilišta - nije bila sigurna da li se kaje zbog odgovora.
- Drugog ili trećeg? – upita neznanac.
- Trećeg – odgovori Jelena dok joj je srce lupalo poput indijanskih ratnih bubnjeva.
- A kako se zoveš, lepotice? - glas mu se spusti do mekanog šapata.
- Jelena - spetljala se devojka, naglo menjajući boje.
- Pa, doviđenja onda... Jelena... - reče nepoznati i nestade u sumraku. Trenutak kasnije kiša poče da pada, najpre slabo, pa sve snažnije, da bi se najzad pretvorila u pljusak.
   Jelena nastavi put, ne primećujući nevreme. Hodala je i pevala neke dečije pesmice u sebi. Osećala je da je živa, toliko živa da je to prosto bilo neizdržljivo. Svrab i vrućina, jeza i mučnina sve se to uskomešalo, dok najzad mokra ne stiže do bakine kuće. Duboko uzdahnu, pa sačeka malo pod nastrešnicom. Duša joj je igrala.
   Cedeći se i šljapkajući ušla je u kuću, odložila košaru, izula cipele i skinula šešir. Supa beše razvodnjena, kolači nabrekli od vlage, a paprikaš upropašćen. Njene đakonije bejahu uništene, shvatila je sa uzdahom.
Dobro veče, bako! - viknu dok je voda i dalje curila sa nje.
Dobro veče dušo! - začu odgovor, ali niko joj nije izašao u susret.
   Odškrinu vrata sobe i ponovi pozdrav. Baka je ležala u krevetu. Mora da se prehladila, pomisli Jelena.
Odmah dolazim, samo da pripremim ručak – rekla je i zatvorila vrata za sobom.
Zatekla je kuhinju u neredu. Je li to baka klala pile? Podložila je šporet, iseckala luk i pristavila ulje u tavu. U šerpi na stolu bejahu šnicle. Obrisala je sto, oprala sudove. Kad je luk dobio zlaćanu boju, ubacila je šnicle da se peku. Čim je bilo gotovo, postavi jelo na tanjir, i zaputi se ka sobi.
Hajde da ručamo bako. - pozove je postavljajući stočić.
Ne mogu, dušo, jedi samo. - Glas joj beše hripav, a mekan. Zaista je nazebla.
Bila je gladna i ne dade se dva puta moliti. Šnicle su bile sočne i slatke, ukusne da lepše nisu mogle biti. Gutala ih je dok sa nelagodom nije shvatila da se baka baš i neće najesti. Pa, u onoj šerpi ih je ionako bilo dovoljno. Krenu da pripremi još jednu turu, ali baka je pozva tihim glasom.
Sva si mokra, nazepćeš  tako. Skini tu mokru haljinu. - bila je u pravu.
Dobro bako. - reče, pa odloživši jelo krete u drugu sobu da nađe suvu odeću.
Nemoj ići, hladno je. Lezi kraj mene, krevet je ugrejan.  - reče baka.
Zbacivši haljinu zavukla se u krevet i gle: toplota bakinog tela je bila prijatna i ugodna, a njena ruka nežno joj je sklanjala vlažnu kosu sa lica. Opet je bila devojčica i svet je ponovo bio onakav kao što je trebao biti. Ruševine su se vraćale u prvobitni oblik tvoreći romantične kućerke, a tata ju je vodio na Palić da je časti ćevapima i sokom od borovnice. Mamina mašina je kloparala u drugoj sobi šijući haljinu sa karnerićima za novogodišnju zabavu, a učiteljica je na velikoj mapi pokazivala Uskršnja ostrva. Drugarice su razvlačile lastiš na ulici, onamo u dubokoj senci lipa i bagrenja, a vazduh je bio mirisan i topao. Kroz taj dremež Jelena promrmlja tiho:
O, bako, kako su ti sjajne oči... - kao da je u njima bilo nečega žutog.
Ne obraćaj pažnju, to su samo suze. - prijatni glas ju je lagano smirivao.
O, bako koliki su ti zubi...- primeti polusklopljenih očiju.
Moja nova proteza. - kroz polusan je mutno razaznavala bakin glas tonući ponovo
u slike detinjstva. Najpre se gurala kroz razdragani svet na prvomajskom vašaru dok je posvuda mirisala šećerna vuna i roštilj, a onda je najednom sedela na kosmatom konjiću što joj ga je baka donela iz Segedina...
   A snovi postajaše sve čudniji i čudniji. Osećala je prijatnu jezu milovana nežnom rukom, osećala je dodir riđe kose na koži, topila se pod pogledom sivoga oka i osećala toplinu podrugljivo izvijenih usana na svojim usnicama. Najednom je shvatila da to nije san. Gde je baka? Otkud neznanac iz ruševina ovde, pokraj nje? I pobogu, šta on to radi? Pokušala je da ga odgurne, ali je bila previše bunovna, a stranac suviše snažan da bi  uspela u tome. Pokušala je da se otrgne, ali njegove ruke su je držale nežno, ali čvrsto. Vrisnula je, ali nije bilo nikoga ko bi joj mogao pomoći. A taj predivni uljez ju je ljubio i ljubio... Otpor joj je slabio, a vatra jurnu u obraze. Prestala je da se opire, dok joj je vatra zahvatala celo telo. I gle: Baka je bila zaboravljena, a poljupci i dodiri više nisu bili neprijatni. Neznanac kojeg je samo jednom videla budio je želje u njenom telu dodirima i poljupcima, milovanjem i šaptanjima... Lako ju je dodirivao po kosi, nežno milovao  stražnjicu, i žudno joj ljubio grudi. Najednom se našao među njenim nogama. Bol u preponama i vatra u utrobi ponovo je prepadoše, ali samo nakratko. Sve je to trajalo i trajalo, i začudo nije bilo ni najmanje neprijatno. Kad je sve prestalo, stranac je ležao kraj nje šapćući i milujući je po kosi, a sanjivost se stade vraćati. Nije stigla ni da se zapita šta se to dogodilo kad je sasvim neosetno pala u san.
   Kad se probudila bila je noć i bila je sama u krevetu. U sobi je bio mrak. Jelena se uvi u čaršav i sede na ivicu ležaja. Nije sa sigurnošću znala da li je čudna uspomena bila san, ali bol u utrobi i krv na krevetu su je duboko uznemiravali. Ako jeste bio san, gde li je baka? Ako nije...
   Gde je prelepi stranac?
   Ne mogavši da složi svoje misli, poče da obraća pažnju na okolinu. Vrata sobe su bila otvorena i videla je da u kuhinji gori svetlo. Bila je nesigurna, jer je slutila da njeno sećanje nije bilo samo san. Opet, ni sedeti u mraku nije bilo neko rešenje. Najzad je prelomila i laganim koracima krenula ka svetlu. Kad je najzad stigla dovoljno blizu da vidi scenu u kuhinji kroz poluotvorena vrata, stomak joj se stegao, jer tamo je bilo neko čudovište vitkog kosmatog tela, najviše nalik orangutanu, predugih udova i riđih kovrdžica, odeveno u neku tesno pripijenu odeću od neobičnog materijala. Ali to nije bio orangutan, jer čeljusti mu behu šiljato izbačene, a svojim ogromnim blještavim očnjacima i strašnim zubima žderao je one sirove šnicle koje je držao u svojim užasnim kandžama. To je bilo suviše za nju i  Jelena vrisnu i skameni se, a čaršav u koji beše umotana pade na pod. Stvorenje baci obrok i polete ka Jeleni. Oprostila se već od života, kad sa zaprepašćenjem oseti da je nežno grli, podiže, nosi ka sobi i polaže na krevet, da bi potom progovorio tiho, sažaljivo i nežno:
Ne boj se maleni moj Kha nore, neću te povrediti. - duboki baršunasti glas zveri
bio joj je odnekud poznat i ispunjavao ju je čudnom toplinom. Ništa joj nije bilo jasno.
Ko... Šta si ti? -  nije se više bojala. Instinkt joj je govorio da je zver prijatelj.
Bilo je tu isuviše stvari koje nije razumela. Gde je baka? Gde je stranac? Pa ipak, od svih pitanja ovo joj je prvo palo na pamet.
Ja? Ja sam čovek, baš kao što si ti Kha nor. - Objasni joj Brago. Naravno da je
znao sve o njoj. Upravo je večerao i sećanja su kolala njegovim krvotokom.
Vrlo nesrećan Kha nor, mislim.- doda.
Jelena je bila zbunjena, pa je odgovorila pitanjem:
Kha – Nor? Ali... Ja sam čovek... - verovala je iskreno da je čovek. Da li je?
Neobična izjava čudovišta, pa i sama činjenica da ono govori, potisnulo je sve njene nedoumice u drugi plan. Pokušavala je da ga prekine i sazna ono što ju je mučilo, ali ta zver je sa iritirajućom lakoćom ignorisala sve njene slabašne proteste i neprestano je pričala.
Da, znam za tu vašu zabludu, ali vi jednostavno niste ljudi. Vi ste Kha norovi.
Brago je znao za njena verovanja. Ali znao je i da Kha nori ne bi smeli biti ono što su postali na ovoj planeti. Bili su štetočine, Bili su rak rana svetova kada nisu bili pod kontrolom. Jelena najednom shvati da je gola golcata i zatraži od čudnog stvora haljinu.
Za ime Morgoda nigde u poznatom svemiru Kha norovi ne poznaju vaše osobine! Trebalo bi da budeš veselo i razigrano stvorenje koje ne zna za stid!
Kakve to ima veze sa mojom haljinom? - nije shvatala tiradu svog sagovornika
Ma razmisli malo! Poznajete samo mržnju, zavist i pohlepu. Zar ste slepi kod očIju? Pogledaj dokle vas je dovela vaša čednost i bogobojažljivost! Sve ste pogrešno uradili! - Braga najednom zahvati žestoki propovednički žar.
Pogrešili? U čemu sam ja to pogrešila? - Jelena je i dalje više mislila o nelagodi
koju je u njoj izazivala sopstvena golotinja, nego o filozofskim aspektima Bragovog nadahnutog govora, ali njegovo izlaganje je, izgleda, tek počelo!
Planeta vam se guši i raspada, vaša vrsta nestaje u ratovima i u toj vašoj neizmernoj tuzi. Još gore od toga je što istrebljujete sva ostala živa stvorenja i što trujete i samo tlo na kome postojite! Šta će Kha noru odeća? Šta će, za ime Morgoda Kha noru oružje? Šta će Kha noru nauka i crkva? To vas kvari, to nije vaše prirodno stanje! Vi niste stvoreni da vladate.  -  izdeklamova Brago, sve više 
se zahuktavajući u svojoj propovedi, uživajući da sluša sopstveni glas.
Ma čime ja to vladam? - Jelenu je njegova tirada sada već ozbiljno zamarala
Razmisli! Zar tvrdiš da si srećna? Ili možda hoćeš da kažeš da ovaj svet ima za tebe budućnost? Pa nije li istina da ni ti sama nisi sreću upoznala sve do trenutka kada si me ugledala. Zar nije istina da te je tuga lagano ubijala? - Brago nikako
nije shvatao ova stvorenja, niti zašto ta klinka deluje toliko nezainteresovano za sva njegova razumna objašnjenja. Iznenada je njegovo izlaganje ipak zainteresovalo Jelenu.
Ugledala? Tebe?- njegovo pitanje je svojom neobičnošću u Jeleni ugušilo svaku
pomisaoda bi trebalo da ga zapita za baku ili bar za prelepog neznanca, a neobično talasanje svetla koje je iza leđa čudnog stvora dopiralo iz kuhinje privuklo joj je pogled. Svetlo je sada igralo i kao da je postajalo izmaglica koja je u čudnim tonovima stala da se širi preko nejasnih kontura njenog sagovornika. Treperilo je, bljeskalo, pa stade da dobija oblik. Iz izmaglice je izronilo telo boga, uzanih bokova, širokih ramena i uspravnoga stasa. Da, bio je to prelepi neznanac kojeg je dobro zapamtila. Neobjašnjiva transformacija je odgurnula svaku pomisao na baku i Jelena je sada zurila u neočekivanu pojavu. Posmatrao ju je svojim impresivnim sivim očima koje su žućkasto bljeskale od njegove ne baš najbolje prikrivene strasti. Najednom se bacio režeći i mrmljajući na preneraženu devojku, hitro i nervozno raskopčavajući farmerice i - uze je jednom; dva puta. Kada je to učinio i treći put, ni Jelena se više nije opirala. Posle tog razornog zemljotresa bilo je sasvim jasno da je Jelena bila pomalo euforična. Ležali su jedno kraj drugoga, zadihani i sretni. Jelena je brbljala, ali njena pitanja su ostajala bez odgovora. Brago je bio isuviše iskusan da bi joj govorio o kolonizaciji i o svojoj vrsti, a ponajmanje o onome čime se njegovi sunarodnici hrane. Blazirano je glumio da je pažljivo sluša, a kada mu je najzad dosadila, umorno joj se obrati:
Malko sam ogladneo, Jelena. Zašto nam ne bi spremila štogod za večeru?
Prvi nesporazumi su se pojavili nedugo potom. Brago nije video ni jednog jedinog razloga zbog koga bi se prema Jeleni odnosio drugačije nego što bi to učinio bilo koji njegov sunarodnik sa Kha norom. Kada ju je na tradicionalni način poveo na počinak, ( vukući je četvoronoške za kosu ) toliko se otimala i cičala da mu se za trenutak, učinilo da želi da spava u krevetu sa njim! Celim dvorištem se dernjala (Obično razume Khanorski, ali ovo je ipak prevazilazilo njegovu umešnost), a kad ju je uveo u onu Kha nor štalu (odakle je prethodno izbacio kvocave ptičurine koje Kha-nor večito drže u svojoj blizini) htela je da legne na pod. Kad je najzad prikačio Gravi-ogrlicu za zid i postavio je u prirodni polučučeći položaj odbila je da spava. Slušao je njenu prodornu galamu kroz dva zida i preko celog dvorišta sve dok nije zaspao. Možda je mala Kha nor i bila u redu, samo je predugo živela u ubeđenju da je čovek.
   Jelenino gledište je bilo dijametralno suprotno. Možda nevoljno i naglo, ali njeni snovi o telesnoj ljubavi su se najednom ostvarili. Sve dok je Brago nije nasilno odvukao u kokošinjac i prikovao je za zid, bila je spremna da oćuti sve ono što ju je mučilo, ali ovo nasilje izvršeno nad njom ju je zaprepastilo. Nije više htela da ćuti! Ne! Ne posle toga! Na njenu žalost, život nije bajka.  Mada je uporno zapomagala, niko joj nije pritekao u pomoć. Premorena i uvređena, najzad je zaspala.
   Tako je izgledala prva zajednička noć Bragoa i Jelene.
   Sledećeg dana Jelena se opirala Bragovim nežnostima. Na njeno čuđenje, ovaj nije preduzeo nikakvu odmazdu, nego su oboje seli za sto i jednostavno su razgovarali.Brago je ignorisao sva pitanja o baki, pa je najzad i Jelenino uporno zapitkivanje na tu temu prestalo. Pa ipak, ostalo je sasvim dovoljno stvari o kojima je Brago ponekad razložno, a još češće osećajno govorio. Tek kada je Jelena poželela nežnost, Brago joj ga je pružio, bez objašnjavanja kako je znao kada je pravi trenutak za to. Novootkrivena telesnost je Jelenu zbunjivala u toj meri da je jednostavno prihvatila kao normalnom Bragoovu povremenu i kratkotrajnu transformaciju u zver. Što se ticalo Bragoa, ni njegova zbunjenost nije bila ništa manja. Dugi razgovor sa Kha norkom, iako započet radi slamanja njenog otpora,  bio je toliko lagodan i iskričav, da je počeo da preispituje svoje stavove o životinjskoj prirodi Kha norova. Posle vođenja ljubavi sa tim stvorenjem koje je u njemu izazivalo kontradiktorne osećaje, poverenje u propagandu moralista koji nikada nisu imali sreću da vode ljubav sa Kha norima, postalo je ozbiljno uzdrmano. Uprkos tome,  Jelena je i tu noć provela u kokošinjcu.
   Drugi dan je protekao u nesrazmerno dugim periodima vođenja, čas ljubavi, čas predugih razgovora. Brago je imao sve više teškoča u obuzdavanju svoje jezičine, a Jelena je postajala sve pažljiviji slušalac. Te noči su zaspali zagrljeni u bakinom krevetu.
   Trećega dana Jeleni je kha-da-bum (tri puta na dan) pomalo dozlogrdio. Brago je nijednog trenutka, niti jednim jedinim gestom, na to nije primoravao. Ona je sama osetila potrebu da mu udovolji, pa vođenje ljubavi ni toga dana nije izostalo. Brago je više nije zatvarao u kokošinjac, a.dani što su se nadalje nizali, sličili su jedan drugome kao jaje jajetu. Proticali su brzo, jednolični i prepuni topline, a jedina konstanta kod dvoje novopečenih ljubavnika bila je promena. Jer, oboje su se, svako na svoj način, neprestano menjali. Jelena je sve više postajala zavisna od Bragoovih nežnosti, a Brago je u Jeleni sve više video ljudsko biće - voljeno ljudsko biće.
   Dvanaestog dana Jelenu je napustila nada da će se neko pojaviti sa namerom da je pronađe. Mirno je prihvatila saznanje da nikome ni najmanje ne nedostaje : niti komšijskome kučetu, niti koleginicama sa baleta, niti profesorima sa fakulteta, niti simpatičnom brkici iz bakalnice, pa ćak ni  mami i tati. Tog dana je i kha-da-bum izostao. Brago beše umoran. Raspoloženje joj baš i nije bilo na vrhuncu. Teško se mirila sa činjenicom da je Brago jedina osoba na celome svetu kome je makar malo stalo do nje. Gotovo da nije ni primećivala da Brago sve manje koristi svoje iluzije i da je njegov oblik najčešće onaj koji ju je prvobitno zgrozio.
   Sedmoga dana bake je nestalo i Brago je otišao da ulovi nešto za jelo. Njegova ljubav prema Jeleni se tada već bila razmahala u tolikoj meri da joj je neoprezno priznao čime su se hranili proteklih dana. Kada je po povratku zatekao praznu kuću i nedugo potom ulovio Jelenu kod Trade-Servisovog gradilišta (pošto je prethodno zbrisala kroz kuhinjski prozor užasnuta onime što je saznala) bio je toliko razočaran da se vratio starim dobrim Likanskim običajima. Jelena je otkrila da joj se tradicionalni postupak u takvim slučajevima ni najmanje ne dopada. Iako je pod Bragovim budnim nadzorom prilježno brala koprivu, odabirala čičak i savršeno orezala podeblji vrbov prut, primena tih stvari u sledeća tri sata joj se ni najmanje nije dopala. Barem je kha-da-bum posle toga bio dobar.
   Par dana potom oboje su se durili, ali uprkos tome, telesnih zadovoljstava se nisu odricali ni jednog jedinog trenutka. Uprkos sitnim nesporazumima, Brago je bio sretan što se nije predugo kolebao oko namere da oplodi Kha norku. Jelena je uživala u tome što je osećala da neko brine o njoj. Njihovi dani se vratiše u kolotečinu i prestali su i da ih broje.
   Brago je bio brižljiv domaćin i nežan ljubavnik, a Jelenina urođena strastvenost se razvila u furiozno ljubavno umeće. Ko zna do čega bi ih sve to dovelo, da Brago jednoga dana nije poseo Jelenu da bi najpažljivije, koliko je to moguće, saopštio veliku novost : zanela je! Ljudi su to osećali, jer njihova čula behu osetljiva. Jelena nije delovala  iznenađeno. Žene su takve stvari znale mnogo bolje od ljudi. Dani su i dalje prolazili. Jelena je postala strahovito razdražljiva i Brago je sve teže pronalazio sigurno skrovište pred njenim besnim ispadima. Već neko vreme nije činio  kha-da-bum sa njom (izuzev kada bi postajala nesnosna) ostavljajući je na miru da brine o plodu koji je sazrevao u njoj. Uprkos svim novonastalim nevoljama Brago je bio na sedmome nebu.
   Njegov naslednik će biti gospodar ove planete, jer to će biti čovek koji će od majke naslediti otpornost prema atmosferi i sposobnost da oplodi Kha nore, a od njega ljudske atribute. Možda na kraju kolonizacija planete i neće ispasti onakva katastrofa kakvom ju je do nedavno smatrao.

   Pa ipak, znao je da dolazi vreme kada svoju ljubimicu mora odvesti odavde.

   Previše se Kha norova muvalo po okolini, pa iako njegovo ljubimče više nije bilo bučno i neposlušno kao nekada, ni u kom slučaju nije mogao isključiti mogućnost da neko sasvim slučajno natrapa na njih. Tako je jedno veče poveo Jelenu, svoju voljenu Kha norku u šumu. Iscrpljenost koja je njime ovladala (delom zbog napornog perioda pred oplodnju, a delom zbog iscrpljujućeg bežanja pred Jeleninim nastupima besa) bila je sasvim očita. Ramena mu bejahu povijena, noge je teško vukao, a pogled mu beše rastresen. Da nije bilo tako možda bi i primetio svetlucanje u tami pred njima.
                                                                       
                                                                       - - - - - - - - - -
   Rade Šponja je, sticajem okolnosti, bio ratni veteran sa tuzlanskog ratišta koji je kao izbeglica bio veoma srećan što je dobio posao noćnog čuvara na gradilištu. Slučaj je hteo da se njegova zahvalnost poslodavcu ogledala u neumornom celonoćnom šipčenju po široj okolini Bauhausovog objekta, pa i to da baš on bude taj koji će naleteti na najbizarniji prizor koje je ljudsko oko ugledalo u poslednjih stotinak godina. Da je bilo ko drugi bio na njegovom mestu, smesta bi urlajući pobegao glavom bez obzira. Bilo ko drugi, ali ne i Rade Šponja! Rade je video mnogo čudnih stvari na ratištu i imao je univerzalno rešenje za sve pojave koje nije razumevao. Ispraznio je okvir  pištolja u pravcu čudnog prizora i tako je sa ovog sveta nestao Brago, poslednji vukodlak.

   - - - - - - - - - -
   Da je dežurni znao da je musava curica (koja je prilično smrdela), umotana u jedino slobodno ćebe, ono sa uzorkom Vini Pua, bila trudna, verovatno bi je poslao u bolnicu. Da je samo naslućivao šta je preživela, angažovao bi psihijatra. Da je i za trenutak pomislio da ona ovako neutešno kenjka jer žali za onim čudom što ga je armija nabrzinu upakovala u helikopter, smesta bi alarmirao državnu bezbednost. Ovako, nazvao je Danu. Dana je bila ekspert za smirivanje razbesnelih prostitutki i histeričnih kradljivica ulovljenih na delu. Umarširala je u stanicu sat i po posle poziva, namrgođena kao što su to od nje svi i očekivali pa se uputila ravno prema nesnosnoj raskukanoj balavici. Opasna je bila Dana! Još izdaleka je počela da grdi klinku, što zbog smrada, što zbog cmizdrenja, a kad je završila sa litanijom,odvukla ju je u kupatilo i dežurni je dobrih dva sata slušao pljuskanje vode i Danicino dernjanje. Barem klinka više nije cmizdrila. Zatvorile su vrata za sobom i ključ je škljocnuo u bravi. Pomalo ga je nerviralo kikotanje, ali to je bilo lakše podneti negoli ono ridanje od malopre.  Laknulo mu je kad ju je Danica najzad odvela iz stanice, opet upakovanu u ono ćebe,.
   - - - - - - - - - -
   Jelena je, nedelju dana kasnije, prala sudove misleći o Danici. Nije bila loša. Zašto bi joj bilo neprijatno voditi ljubav sa ženom? Uostalom, Brago joj je mnogo pričao o čudnom Kha norovskom poimanju vođenja ljubavi. Ipak, sada joj je pažnju privlačio dečkić koji je već par dana buljio u njihov prozor zainteresovan njenom golotinjom. Pa, muško je ipak muško. Nekako se Dane već zasitila, a i njen stan joj je bio na raspolaganju. Ne, Dana uopšte nije bila loša, samo je bila pomalo žilava. Trebalo je toliko kuvanja, a i meso je već bilo pomalo na izmaku. 
   A plod u njoj je zahtevao mnogo mesa... Slatkog i sočnog Kha nor mesa...

Uf...

patiš što se ti nisi dosetio da se obratiš D. pričom... ili bar pesmom?

Dovoljna je i tačka na plafonu...

mmmminimalizam, a?

Ama, D. i njeno zvocanje...

Hahahahah!
Kakav prvoklasni trash!
Kakva konfuzija stilova, žanrova, radnji i opisa!
Nadam se da lezbejstvo, zoofilija i kanibalizam nisu najperverznije što možeš.
Ipak, polaskana sam što si se potrudio, ima tu zanimljivih delova. Mislim da će ti drugi krug radionice lepo leći u stilskom i sadržajnom smislu (ako ostane ovako kako teče trenutno dogovaranje). Ima duhovitih delova.
Isprovociraću te još koji put, pa se možda stvarno naljutiš i umesto "Lepe Jelene" napišeš "Ubistvo Dragane".

Nisam ni ocekivao vise, ali ono sa ubistvom...

Stipane, samo si dokazao da je muškiće moguće navući na svašta i koješta.

Naivcina...

Ne, zapravo je dokazao da je hrabar.

Ma, za tebe svasta D. ...
Mada...
Sad mi se ono ubistvo bas mota po glavi... 

D. ajde pali ga još malo...

Steva bi to sročio ovako: Stipan, je mlad i neiskusan, a najvažnije nije pokvaren

Mlados' ludos', kome to još fali

pa ume da bude zanimljivo za nekolikosatnu zabavu...

Matori perverznjak...

Bla,bla,bla...

...dobra ti je ova prica...ja sam je odmah poslao jednoj virtuelnoj maloj Z. i rekao da sam to napisao samo za nju...sorry...javicu sta je bilo ako uopste procita...tesko se cita...sto jes jes...

p.s sve je pocelo sa perverzijom...zar ne?...najgori sam znam...ali sad je kasno...

dno, zaista...

...aj dobro...obrisao sam...nije jos ni otvorila...

p.s treba mi oduzeti internet i mobilni...

možda samo da okačiš fotke dotične da vidimo da li vredi; ako vredi, nek ide život...

nisam joj trazio fotke posto se stalno opisuje kao lepa plavusa sa kosom do dupeta...novosadjanka...vidim da je i drugi besomucno muvaju...to mora da je dobro...ali...necu da pravim sranja...

p.s drugaricama obicno pravim spotove od fotki na ovom jadnom compu...

Ana.mp4
Ana.mp4

Evo, Stevo, došlo vreme da oboje gutamo sopstvene tabane...

http://www.3zmaj.hr/eridan/

Eridan br. 10. Pretposlednja priča.

Eh, princezo - da nije bilo tvoga zadirkivanja ovo nikad ne bi bilo napisano...

Скупио сам тестисе и напокон прочитао ово...предуго је, рођаче Мало претерано препричавање у почетку, али све у свему ђасви ми се ...мада има неких реченица које ми некако искачу...нпр.

svaki je zamućeni obris bio demon u zasedi i njene su crvene svečane cipelice (najsvečanije koje je imala, jer su bile jedine) lupkale visokim potpeticama po ispucalom betonu ovako: tak–tak-taka–taka, sve brže i brže.
Srce joj je ispunjeno slutnjom besno lupalo baš ovako: bum–bum-bum. Vetar je hujao nesnosno glasno, evo ovako: huuu–huuu

За који мој ће ти ове ономатопеје?

Posle tog razornog zemljotresa bilo je sasvim jasno da je Jelena bila pomalo euforična

Ова реченица ми је баш натрула...

И зар се не каже срећни, а не сретни?

шлаг на торту:

Žene su takve stvari znale mnogo bolje od ljudi - значи, жене нису људи? А? А?

Д., реагуј!!! 

Hvala Savajate.
Sve primedbe prihvatam osim poslednje. Naravno da bi i to bilo na mestu da se radi o Homo Sapiensu, ali on je došljak sa druge planete i fazon jeste u tome da oni sebe nazivaju Ljudi. U toj postavci Jelena NIJE pripadnik "ljudske" vrste u onome smislu kako on to podrazumeva.

I ne prizivaj đavola!

Quote from: Stipan on 21-05-2011, 04:38:22
Hvala Savajate.
Sve primedbe prihvatam osim poslednje. Naravno da bi i to bilo na mestu da se radi o Homo Sapiensu, ali on je došljak sa druge planete i fazon jeste u tome da oni sebe nazivaju Ljudi. U toj postavci Jelena NIJE pripadnik "ljudske" vrste u onome smislu kako on to podrazumeva.

Ма, знам, али ово је било јаче од мене...тзв. потпиривање.

Bitango!

That`s me!