ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Interesantna je ovo era.... Dok veliki izdavači zapomažu kako im PC verzije igara samo izbijaju pare iz džepa - piraterija, težak razvoj zbog nestandardnog hardvera - kao što je pre par dana Bethesdin pete Hines učinio, kao da treba da se osećamo maltene privilegovani što nam dopuštaju da im platimo za igre, sa druge strane indie developeri razbijaju. Minecraft je trenutno, recimo, na preko četiri milijuna prodatih kopija (samo na PC-ju, rodbino), zaradivši više od dvadeset milijuna evra. A evo sada je i Limbo (na tri platforme - Xbox 360, PS3 i PC) prodao preko milijun kopija. Pomaže što su u pitanju dobro dizajnirane igre sa jakim vizuelnim identitetom, naravno. PlayDead će da proslave uspeh time što će otkupiti deonice od investitora i biti potpuno nezavisni.

S druge strane, velike igre koje prodaju samo milion kopija smatraju se nedvosmislenim neuspesima. LA Noire je prodao preko 4 miliona kopija a Team Bondi je ipak likvidiran. Nešto je trulo u modelu proizvodnje visokobudžetnih igara.

Pa previše novca ode na polish, a originalnost i eluzivni pojam 'duše' bivaju zapostavljeni!


Kamo sreće da se isto dešava i sa filmovima.

Nije samo to, naravno. Timovi su ogromni, sa gomilom producenata koji koštaju mnogo a ne rade ništa sem što guraju u određenom smeru. Ako si čitao postmortem nakon raspada Realtime Worlds (koji su napravili MMO šuter što je koštao 100 miliona dolara i potonuo čim je krenula pablik beta) video si da su dizajneri više sedeli na sastancima koji su se bavili međuljudskim odnosima nego dizajnom...

Užasno.

моји кредитни детаљи нису моји 

Quote from: Meho Krljic on 11-11-2011, 10:50:52
Mada je bitnije da izbrišem kreditne detalje, što sam upravo uradio.

Ali, nije li vec kasno za to?

Nadajmo se da nije kasno... Motrit ću imam li nekih čudnih transakcija... Sreća pa mi je limit relativno mali a i spržio sam pola istog na Amazonu već prvog Novembra...

Uzgred, vidim da je Skajrim dobio dobre kritike i da je očekivano, u pitanju strimlanovana (i bagovita) evolucija Obliviona. Siguran sam da će hardkor ES igrači da rone suze zato što je igra još pojednostavljena, ali... igru ću uzeti sutra pa ćemo da vidimo.

Takođe, Skyward Sword je proglašen za najbolju Zeldu do sada što... nije mala stvar...

Alec Meer veli na RPS da je igra korak ka Morrowindu a od Obliviona, sto on pozdravlja jerbo je jedan od onih sto misle da je Morrowind najbolji deo.

Song of Skyrim

jeeeee skinuo se skyrim, inace sam vrlo probirljivog ukusa što se tiče igara (Dragon Age i Elder Scrolls), posle dugo vremena odo da spucam desetine sati   

Kako si probirljiva ako pored Elder Scrolls igraš i Dragon Age??? 

Šalim se, butt seriously, ako je Skyrim uistinu korak ka Morrowindu, to je još bolja vest.

Ja još nisam završio DA:O, ali ću svejedno skinuti i instalirati Skyrim. Doduše, sačekaću da se pojavi neka verzija sa sređenim bagovima i lakšom instalacijom.

Seth Killian se s punim pravom hvata za glavu: Justin Wong gubi meč u MvC3 sa PERFECTOM!!!

EVO 2011: Justin Wong sent crashing out courtesy of a perfect by PR ROG!!

Quote from: Meho Krljic on 11-11-2011, 20:19:28
Kako si probirljiva ako pored Elder Scrolls igraš i Dragon Age??? 

to je mozda tacno ali i dalje svega 4 igre za poslednjih koliko, sedam osam godina... sto ce reci i nisam neki igrac 

Šalim se ja, nek igra ko šta voli, koliko može. Nećemo da se napadamo međusobno, mi igrači, dovoljno će nas napadati drugi.

Nego, niko ni da pomene al danas se za PC pojavio i L.A. Noire: The Complete Edition. Sta bi s tim posle onolkog hajpa?

Opšti utisak je da je igra... neuspela. Ne komercijalno - prodala je više od 4 milijuna, ali... uostalom, evo ti šta sam ja piso o njoj:

Quote

Konačno, nakon što sam odigrao oko polovine najnovijeg Rockstarovog hita, detektivskog trilera L.A. Noire, verujem da je fer da kažem da je ovo interesantan paket koji je manje film nego što bi autori voleli da jeste i manje igra nego što bih ja voleo da jeste.

Elem, L. A. Noire je pokušaj Rockstara/ Take Two Interactivea da drugu sezonu za redom ostvare pozitivan saldo poslovanja bez velike GTA igre u ponudi (prošle godine je ovo postignuto na ime vrlo dobrog Red Dead Redemption) i sudeći po prašini koju je do sada podigao, ovaj naslov je na dobrom putu da to i realizuje.

Nije da Rockstar ovde nema sa čim da izađe u čaršiju. Dok su njihove dosadašnje igre iz GTA i Red Dead serijala hvatale pre svega na svoju sandbox prirodu i otvoreni dizajn, LAN je naslov koji se ne stidi da insistira na svom narativu. Možda i previše. Mislim, igra je još nekoliko meseci pre svog izlaska prezentovana na filmskom Tribeca Festivalu (kao šezdesetominutna montaža) i tamo pobrala bogznakakve reakcije. Naravno, sat vremena neinteraktivnog videa i dvadesetpet sati igranja nisu ista stvar, ali hajde, možda i od ovoga ima neke koristi.

L.A. Noire je igra koju nije zaista razvijao ni jedan od Rockstarovih uobičajenih timova. Team Bondi je australijski studio koji je dobio Rockstarovu podršku na ime zdravog dizajna koji je u početku finansirao sam Sony i njihova igra nije tek prenošenje GTA modela u drugu polovinu četrdesetih godina prošlog veka. Zapravo, sa svojim fokusom na priču i bežanjem od otvorenosti, L.A. Noire je neka vrsta logične ekstrapolacije GTA IV formule kojoj su mnogi igrači zapravo zamerali odsustvo slobode i preveliko oslanjanje na narativ.

Ali dobro. Brendan McNamara, šef Team Bondija i čovek koji je napisao i režirao ovu igru je očigledno sebi u zadatak stavio proizvođenje detektivskog trilera koji ne treba da bude tek još jedna akciona igra sa malo skupljom produkcijom i to valja ceniti. Rockstarova podrška (tehnologija, logistika) i braća Houser u ulogama izvršnih producenata garantuju da je L. A. Noire u prvom redu jedna veoma ubedljiva rekonstrukcija mesta i vremena (Los Anđeles, 1947. godina), barem onako kako to vreme i mesto znamo iz interpretacija noir pisaca poput Chandlera, mada prevashodno Jamesa Ellroyja.

Hajde prvo da razjasnimo šta L.A. Noire nije (mada ko će meni da razjasni zašto se koristi reč noire umesto noir?): iako je u pitanju jedan od najvećih gradova koga je Rockstar ikada dizajnirao u svojim igrama (Los Anđeles je ovde rekonstruisan izuzetno detaljno, mnogo detaljnije nego recimo u starom True Crimeu, a na osnovu preko sto hiljada fotografija koje je Robert Spence napravio tokom poluvekovne karijere fotografa), ovo nije sandbox naslov. Los Anđeles ove igre je veliki i impresivan ali u njemu nema bogznašta da se radi. Vožnja gradom služi isključivo za stizanje od tačke A do tačke B, nema upadanja u uzgredne nevolje sa policijom (jer – vi ste policija), nema nasumičnih susreta koji otvaraju puteve za nove avanture, nema eksperimentisanja sa proizvođenjem haosa niti potrage za skrivenim predmetima (skriveni automobili kojih ovde ima su slab podsticaj za skretanje sa utabane staze). Ovaj Los Anđeles je za razliku od recimo Los Santosa iz GTA San Andreas, prilično mrtav. Prosto me je iznenadilo koliko je malo učinjeno na tome da se igraču omogući ekstrakurikularna zabava jer sam posle GTA IV i njegovih ekspanzija, kao i Red Dead Redemption po inerciji očekivao u najmanju ruku mogućnost odlazaka u barove, noćne klubove, gledanja muzičkih tačaka... Umesto svega toga imamo samo radio u kolima koji nije nezabavan ali je daleko od destilisanog zeitgeista GTA naslova.

Takođe, ovo nije uistinu akciona igra, pa čak ni akciona avantura u smislu koji danas pripisujemo ovom terminu, mada je on možda najbolje opisuje. Akcije ovde, razume se ima, ali igra vrlo striktno određuje kada igrač može da puca, kada da se bije samo pesnicama, kada da prestupnika juri peške, a kada kolima. Nema mogućnosti da ovde birate svoj stil igranja i adaptirate igru svojim preferencama.

Ovo je pre svega zato što je akcioni sloj igre praktično opcionog tipa. U bukvalnom smislu: možete odabrati da akcione scene preskačete posle određenog broja pokušaja, što je McNamarin način da vam kaže kako on smatra da je stvarna igra ovde zapravo detektivski posao: skupljanje dokaza, isleđivanje svedoka, izvlačenje priznanja iz osumnjičenih. McNamara je nedavno u jednom intervjuu i eksplicitno izjavio kako je ovo tek prvi korak u smeru dizajniranja igara u kojima stvarnog fizičkog nasilja više neće ni biti jer neće biti potrebno. Pošteno. Mada...

Mada L.A. Noire pored svojih očigledno sjajnih namera ipak nije tako pametna igra kako se predstavlja.

U prvom redu je ovo što sam već pomenuo, akcioni element igre dobro dođe da razbije kolotečinu pripovedanja i osveži tempo, ali je svaka akciona scena u ovoj igri spakovana u vrlo tesno skrojeno odelo i posle određenog broja sati igranja ste videli sve varijante koje igra ima da ponudi pa vam je dalje jurcanje za odbeglim osumnjičenima i napucavanje iza zaklona sa naoružanim neprijateljem iako nikada baš loše, povremeno malo dosadno.

Bitan je tu kontekst, naravno i ako se ubacite u priču na pravi način, možda vam neće smetati povremeno očigledna banalnost akcija koje izvodite. Ekonomska komponenta ovih zadataka takođe nije sasvim za bacanje ali ima manjeg uticaja na igru nego što bi bilo potrebno da nas podstakne. Ovo se najviše primeti kod misija koje nisu vezane za priču i deo su potpuno opcionog paketa zadataka što ih možete prihvatiti putem radio stanice u vozilu dok se drugim poslom vozite gradom i koje posle nekog vremena postaju međusobno vrlo slične i odrađujete ih samo iz osećaja dužnosti. Nedavno pominjani Yakuza 4 je ovaj element igre odradio na elegantniji način.

Sam detektivski deo igre se u dobroj meri oslanja na model koga je pre više od jedne decenije popularizovao Capcomov Ace Attorney serijal i dok L.A. Noire u određenom segmentu stvari rafinira, u drugim segmentima ih kvari.

Da ne bude zabune, ima mnogo lepog u tome što vas igra tera da razmišljate kao detektiv i pratite jednu zdravu logiku u prikupljanju dokaza sa mesta zločina. Kao neko ko zdušno mrzi avanturistički pixelhunting, ja sam iz sve snage pozdravio činjenicu da su predmeti od važnosti uglavnom postavljeni na logičnim mestima i da se uz malo zdravog razuma daju lako naći, kao i da je sistem pomoći koji igra daje (blagi trzaj kontrolera kada ste blizu novog predmeta, prestanak muzike kada ste ih sve pronašli – što se može i isključiti ako ste mazohista posvećeni) nenametljiv a efikasan. Vođenje evidencije o predmetima je lako zahvaljujući detektivskoj beležnici a scene ispitivanja svedoka ili osumnjičenih su tehnički jednostavne (tri moguće reakcije koje možete dati na njihov iskaz: verovanje, sumnja i otvoreno optuživanje da lažu, što onda morate potkrijepiti materijalnim dokazom koji obara njihovu tvrdnju) ali zahtevaju povezivanje izjava, izraza lica i poznavanja pozadine slučaja koju imate u obliku sižea u beležnici.

Ovde igra retko dolazi do kompleksnih zapleta koje smo sretali u Ace Attorney (što je dobro jer nema mogućnosti snimanja pozicije tokom ispitivanja), ali se, prilično nezgodno, u velikoj meri oslanja na ideju da će igrač po izrazima lica svedoka naslutiti da li lažu ili nešto prikrivaju. Mislim, igra je pokupila silnu pažnju na ime svog mocapa gde čak tridesetdve tačke na licu glumca bivaju snimane kamerama, da bi modeli u igri dobili što izražajnije likove i sve je to super dok ne shvatite da ovi glumci uglavnom toliko preglumljuju da je vrlo teško razlučiti kada to treba da bude samo ,,ubedljiva" emocija, a kada sugestija da lik koga ispitujete laže. Dobro, možda i ja patim od Aspergerovog sindroma (ta bi teza mnogo toga objasnila), no dublji problem ove igre je pre svega u tome što na kraju krajeva nije važno da li dobro čitate izraze lica i da li dobro povezujete materijalne dokaze koje ste sakupili kroz istragu sa izjavama svedoka. Ukratko: moguće je iznova i iznova donositi pogrešna tumačenja izjava i promašivati materijalne dokaze – igra će na ovo reagovati – neke će linije dijaloga ostati nedostupne, ali će se uvek adaptirati tako da možete da rešite slučaj (da ne pominjem sistem intuicije koji funkcioniše kao ,,Pomoć" u kvizu Milioner). Sigurno, ocena od strane nadređenih će biti nezadovoljavajuća i to čoveka može da štrecne, ali ako igru igrate samo zbog narativa, to vas neće previše potresti.

A mnogi je hoće igrati zbog narativa. L.A. Noire je opojno dobro predstavljeno mesto, vreme i ljudi, sa mnogo dobro odmerenih idiosinkrazija – institucionalizovane korupcije u policiji, društvenog rasizma itd. Likovi su interesantni a priče vezane za slučajeve jednostavne i efektne. Na polovini sam igre i mogu da zamerim to da se u dobroj meri ovo pričanje svodi na površinske efekte, tako da neko dublje ulaženje u karaktere protagonista ili nedajbože, neke njihove evolucije – toga nema. Mislim, od igara takve stvari i inače ne očekujem, ali L.A. Noire se toliko trudi da bude film da je sasvim legitimno da primetimo kako je ovo blisko filmu u epizodama ali da mu kao celini nedostaje stvarna višeslojnost, stvarna karakterizacija, stvarno značenje. No, da ne grešim dušu, siguran sam da će do kraja igre postojati barem napor da se povežu različiti slučajevi – već u drugoj četvrtini se primećuje određeni dublji narativ ispod epizoda.

No, L.A. Noire svakako pleni svojom filmičnošću. Još u Max Payne 2 mi je bilo sjajno kada je igra na trenutak stala sa pucnjavom i dala mi mogućnost da se šetam po policijskoj stanici i bavim se detektivskim poslom, a ovde toga ima dosta i predstavlja težište igre. Atmosfera na mestima zločina i prikupljanje dokaza, razgovori sa forenzičkim ekspertom, tumaranje po stanici i mrtvačnici, ulasci u barove i pričanje sa barmenima – L.A. Noire ovde pokazuje svu raskoš Rockstarovog aurora endžina i iskustva sa kadriranjem tako da igrač stalno ima ispred sebe jedno bogato i uverljivo audiovizuelno iskustvo.

Naravno, to iskustvo dolazi uz cenu. Igra je na PS3jci (na kojoj je igram) spakovana na jedan BluRay, ali Xbox 360 verzija dolazi čak na tri dual layer DVD-ja. I pre nego što je urađen prvi peč, pošteno je namučila mnoge igrače čestim kočenjem i smrzavanjem (što sam i ja iskusio na Xboxu). Čak i sada u svojoj stabilnoj verziji vidno je koliko se hardver muči – bilo sa samim diskom koji se non-stop vrti, bilo sa raspakivanjem ogromnih količina geometrije – u ovoj igri nikada ne vozite tako brzo kao u GTA, ali i pored toga čak i u sporim scenama postepeno iskakanje zgrada na ekranu tokom čak desetak sekundi sporog paniranja kamere je više pravilo nego izuzetak. Ali dobro, lepota je uvek koštala a uz sjajan saundtrak koga nudi, L.A. Noire makar u lepoti ne oskudeva.

Dodajmo i da priča neretko ide u sasvim odrasle vode, a bez mnogo klinačkog kreveljenja svojstvenog Rockstaru. Ovde je nalaženje golog, unakaženog ženskog tela deo poslovne rutine, ne eksploatacijska šansa a policajci koji svedoke rutinski izlažu grubim ispitivanjima nisu tek lake mete satire već prikaz stanja kakvo jeste (bilo). Ne tvrdim da je ovim L.A. Noire pogurao čitav medij s onu stranu puberteta, ali dao mu je pošten zamah.

http://www.youtube.com/watch?v=KPIxTFDSBYo

Need for Speed The Run - E3 Gameplay Video (8 Minuten)

sutra izlazi 

EA su i dalje u formi

http://www.rockpapershotgun.com/2011/11/14/ea-forum-bans-are-still-affecting-games/

Kristan Rid, prebegavši zajedno sa svojom naložnicom Kezom MekDonald u IGN iz Jurogejmera, piše o tome kako su moderne FPS igre dosadno nekreativne u domenu singl plejer kampanja

http://pc.ign.com/articles/121/1212393p1.html

Modern Warfare je možda najbolje prodavana igračka franšiza na svetu, ali da li je ikada adaptirana za pozorište? Ne!! A Persona 4 jeste!!!

http://ps3.ign.com/articles/121/1212410p1.html

Pišući retrospektivu igre King's Field (spiritualnog prethodnika Demon'sSouls/ Dark Souls) Džon Teti je napisao jedan od najboljih tekstova na Jurogejmeru još otkada je Keza otišla

http://www.eurogamer.net/articles/2011-11-13-retrospective-kings-field-article

Quote from: Meho Krljic on 15-11-2011, 11:42:39

http://pc.ign.com/articles/121/1212393p1.html

Quote from: Meho Krljic on 15-11-2011, 15:02:45

http://www.eurogamer.net/articles/2011-11-13-retrospective-kings-field-article

одлична су оба текста...краљево поље ме је тотално распекмезило.
нико више не прави такве игре и питам се да ли ће се икада више правити

Pa, From ih pravi i razumno su uspešne. Demon's i Dark/ Souls su solidni hitovi. Kupimo ih da podržimo. 

Vokerov rivju kampanje u MW3 je vrlo poučan

http://www.rockpapershotgun.com/2011/11/18/wot-i-think-modern-warfare-3-single-player/

A Will Wright najavljuje igru koja će se proceduralno kreirati prikupljajući igračeve lične podatke (geogafska lokacija, prijatelji, novac). Teško je odlučiti je li ovo najgora ili najbolja ideja ikad.

Max Payne 3 izgleda zamamno

MAX PAYNE 3 Design and Technology Series: Creating a Cutting Edge Action-Shooter

Quote from: Meho Krljic on 19-11-2011, 10:24:56
Vokerov rivju kampanje u MW3 je vrlo poučan

http://www.rockpapershotgun.com/2011/11/18/wot-i-think-modern-warfare-3-single-player/

Da, odlican tekst.

Kieron se javio RPSu da prijavi odličan podkast na blogu koji se bavi roguelike igrama, a koji je usredsređen na The Binding of Isaac i u kome gostuje Edmund McMillen i sjajno je:

http://roguelikeradio.blogspot.com/2011/11/episode-11-binding-of-isaac.html

Ken Rolston intervjuisan na IGN-u. Za one koji ne znaju, ovo je čovek koji je napravio Morrowind i Oblivion a sada radi na RPGu koji izgleda veoma obećavajuće iako ima najgeneričkije moguće ime: Kingdoms of Amalur: Reckoning.

http://pc.ign.com/articles/121/1212990p1.html

Minecraft je konačno dostupan u retail verziji (naravno, igra je odabrala baš sada da odbija da se pokrene na mom računaru) i Minecon je ispao priličan uspeh, sa nastupom Deadmau5-a i orgijanjem. Ništa ne uspeva tako kao uspeh.

Pominjali smo kofe pre neki dan a evo i JuTjub klipova i drugih zabavnih Skyrim gličeva

http://uk.games.ign.com/articles/121/1212511p1.html

Apropo Skajrima, Vokerov pis o Lidiji i njenoj smrti je u isto vreme blesav i poinjantan, odnosno pokazuje kako igre mogu to biti istovremeno:

http://www.rockpapershotgun.com/2011/11/21/skyrim-lydia-death/

Star Wars: The Old Republic će uskoro. Ali na osnovu ovog napisa... neće biti WoW killer. Doduše, i WoW polako ali sigurno gubi pretplatnike... Vremena MMO igara sa pretplatom reklo bi se prolaze...

Da, mislim nije MMO, ali free to play LoL sad ima isto igraca kao WoW. Platezni DotA klon je sad vec nezamisliv.

Sreća da ni Valve ni Blizzard ne nameravaju da naplaćuju svoje DotA akcije.

Ali zaista, veliki broj velikh MMOova je prešao na f2p režim... WoW bi uskoro mogao biti izuzetak, statistička greška!!!

Zato Blizzard sad i isprobava drukciji biznis model sad sa Diablom 3, i naplacivanjem provizije za prodaju predmeta medju igracima. Extra Credit se fino osvrnuo na to pre neki dan:


http://penny-arcade.com/patv/episode/the-diablo-iii-marketplace

Mene je Diablo 3 izgubio čim je always online najavljen kao fičr. Mislim, ne da sam ja protiv svega toga ali nemam vremena da ulažem vreme u MMO igre (u kakvu se Diablo pretvara). Ta jutros sam jedva imao vremena za četiri meča u Arcana Heart 3 pre posla ali sam ODVALIO jednog od svojih PSN prijatelja u poslednjem i osokoljen išao na posao.    Da u toj igri treba i nešto da trgujem pravim novcem, slabo bi mi se to igralo...

Ja sam prilicno siguran da cu kupiti original i igrati ga. Mislim da je u pitanju efekat kao... ta igra ce privuci ogroman broj ljudi, sto znaci da cu ucestvovati u realtivnom krupnom kulturnom dogadjaju, i podeliti ga tako s mnogima. Prosto velicina i trajnost projekta mu daju na primamljivosti, sto dovodi to toga da cu radije njemu posvetiti vreme nego recimo... single playeru Arkham Cityja, iako je u pitanju izvrsno igracko iskustvo. Manje cu zaliti ako ga zaobidjem, i lakse ga otpisati kao relativno beznacajno u krupnijem planu.

Ovo ja kao pokusavam da protumacim svoje podsvesne procese. -_-

Recimo pre neki dan sam zakljucio posle 15 minuta Modern Warfara 3 da mi se uopste ne igra, obrisao ga, i proveo ostatak nedelje igrajuci HoMM 2 i To the Moon. 

Ma, to je sasvim pošteno. Ja naprosto nemam vremena da se posvetim tako nečemu. Pre desetak dana me je, recimo neki tip dok smo igrali Arcana Heart 3 zamolio da ga trophy-boostujem i, pošto smo obojica morali da idemo oflajn, ja sam mu rekao neštou fazonu "sutra". I onda nedelju dana nisam stigao ni da pipnem tu igru. Naprosto nemam mogućnost da se posvetim bilo kakvoj socijalnoj obavezi tog tipa...

na torrentima su i batman arkham city i serious sam 3 BFE... samo fali im krek. 

Majkl Tomsen nadahnuto pjeva o Skyward Sword.

Maj gad, besplatna MMO igra DarkOrbit, koja se igra u browseru, prodaje virtuelne komade opreme od po 1000 evra i kupilo ih je do sada 2000 igrača. 

Nije baš "novost" ali evo koga zanima kako je nastao i nestao originalni Xbox...

Interesantan podsticaj i inače živoj PC indie sceni

...ljubav prema Skyrimu prenešena i na bebu....

Parents Name NewBorn after game

. It seems that gamer parents Megan and Eric Kellermeyer took it upon themselves to name their newborn, after the main character of Skyrim, Dovakhlin. With that being said, the mom and pop had entered a competition hosted by Bethesda software works, stating that if a child was born on the same day as the release of The Elder Scrolls 5: Skyrim, to name their child after the main character of the game, that is Dovakhlin. The winning prize was a life time supply of games that were released by Bethesda Softworks. However, no family member had objected to the name that was given to the baby, as well as Megan's mom stating it "being cool".


http://psx-scene.com/forums/content/parents-name-newborn-after-game-1698/

skidam si ovaj naslov. maloprije ga vidjeh na torrentima.
nemam blage veze o čemu se ovdje radi... ali piše se kao horror survival.
što je meni dovoljno da me zainteresira.

Afterfall: InSanity Game Play 2011