ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Meho Krljic on 10-10-2014, 10:10:29
I bio je zapravo dosta uspešan ali preagresivan i u većini slučajeva kompanije su se zaletele i davale korisniku svega nekoliko instalacija igre, pre nego što ti igra saopšti da moraš da zoveš izdavača telefonom da ti omogući još neku instalaciju

Auh, šta sam ja u blaženom zimskom snu propustio.

Da, to je baš bilo mračno vreme.

Pre toga je omiljeni DRM bio Starforce, a njega su pravili Rusi i to je bilo izuzetno teško za razbijanje, korišćeni su klonirani imidži DVD-jeva i još neke smešne, skoro polumagične tehnike. Splinter Cell  Chaos Theory i dalje (mislim) drži rekord po tome što je trebalo više od 400 dana da se razbije njegova zaštita. Krekeri su bukvalno putovali jedni do drugih da bi zajedno sedeli i radili na njenom razbijanju. Srećom, narod je listom protestovao da ova zaštita smeta i legitimnim korisnicima pa je otišla na đubrište istorije 

No, danas kada skoro sve uzimamo preko Steama, može se reći da dobrom broju igrača DRM više ne smeta jer je upakovan u lepo dizajniran storefront sa mnogo socijalnih alatki. 

Hvala na lepoj lekciji o DRM istoriji. Hm, kad razmislim, ono pakovanje Mass Effecta je izgledalo ofucano i staro, možda me je prodavac nenamerno prevario ako nije bio upućen u sve ovo. Ali najbolje da lepo sačekam narednu nedelju.


Da malo vratim priču na temu, sinoć je pao kraj prvog Fallouta, izboren diplomatskim putem. Mislim da ću večeras da instaliram Fallout 3, ionako podugo skuplja prašinu na polici, da mu konačno dam pravu šansu.

To možda... nije najbolji izbor. Možda je Wasteland 2 bolje rešenje??

Mislim, ja veoma volim Fallout 3 (i još više New Vegas) ali moraćeš da se navikneš na malo drugačiju igru. 

Ma, W2 je momentalno najbolje rešenje (uz nedovršeni Divinity), ali sestra nikako da mi izbunari taj račun za net još od ponedeljka (različite smo smene, njeni klinci se razboleli, sto muka) da odem da ga platim. Ako konačno sutra to pozavršavam, svejedno neću još par dana moći da se kačim, pa tražim nešto da se zanimam u međuvremenu (a šta god da bude, biće skrajnuto u stranu neko vreme kad se opet dočepam W2 i Divinitija).

Onda možda i dalje nije najbolja ideja da se upuštaš u igru koja može da ti potroši stotinak sati  Mislim, JA sam Fallout 3 napustio, završivši ga posle 35 sati ali ja sam nervozan, nestrpljiv čovek.

Vidi se, nervoza i nestrpljenje iz tebe prosto kuljaju. 


Ali dobro, ja zbilja ne mogu tako da pristupim RPG-ovima, uvek se trudim da iz njih izmuzem najviše što mogu. A gotovo nikad u prvom pokušaju ne dovršim igru. Prvi pokušaj je tu da vidim kako će lik koga sam bez ikakvog predznanja napravio da se snađe u prvih 5 do 10 sati igre, šta sam pogodio, a šta mu fali. Nakon toga sledi novi start, naravno, ako mi se taj naslov uopšte dalje igra. Tako da bi i za Fallout 3 i za Mass Effect vikend u stvari bio taj probni period za prvi pokušaj, nakon koga bi ih ostavio na miru dok ne završim sa ovim divotama kojima se sada bavim.

Lepo je imati tu svetačku mirnoću i osećaj da je svo vreme sveta pred tobom 

Pa, jedna od retkih prednosti koje imaš kada nemaš ženu, decu, kućne ljubimce ili ispit na faksu za dva dana... 

Koliko se ja sećam, F3 je kraća igra i od New Vegasa, a po izveštajima i od W2 odnosno Divinityja. Pa ako čovek ima vremena... ko smo mi da se mešamo?

Ma, svakako, ali ja shvatam da neomeđeni voli da igru iscedi do poslednje kapi a za to mu ne bi bio dovoljan jedan vikend, mislim. Pa računam, bolje da igra Hotline Miami ili nešto slično.


U drugim, malo više topičkim vestima, zaista uživam igrajući Shadow of Mordor. Posle tri dana igranja odigrao sam prvu narativnu misiju jer igra pruža dovoljno načina da se čovek kreativno zabavi već i u samom sendboksu, dakle, potpuno izvan misija, ali i u sajd misijama. Sinoć je jedna od misija koje sam uzeo bila da se pojavim u dvorištu u kome orci obučavaju jedinice i pobijem sve regrute. Sam. Silom oružja. I bilo je veličanstveno - ja protiv njih tridesetak, sa sve kapetanom koji se pojavio usred borbe, uputio mi nekoliko provokativnih fraza a onda, kada sam mu zdravlje spustio ispod pola, počeo da beži u panici 

Provedoh neka 2 sata unutar Shadow of Mordor, stvarno super igra. Toi što igru porede sa Assassins Creedom i Batman Arkham serijalom, smatram velikim plusem i uopšte mi ne smeta taj "manjak" - uslovno rečeno - originalnosti na gejmpleju. Igra je dosta zanimljiva, mada je scenario pomalo šupljikav...

Ehhh... stigao je Natural Doctrine i mada sam se nadao da će trenutak rekoninga otkriti da igra ima skrivene kvalitete koji nadmašuju probleme nabrojane po prikazima, teško je ovde doći do bilo kog drugog zaključka sem - ovo je prilično loša igra. Verovatno najlošija koju sam ove godine igrao a svakako najgore potrošenih pedeset evra (sem ako ne verujete zlim jezicima koji tvrde da sam sifilis pokupio od prostituke koja se klela da je čista).

U svetlu igranja ove igre ovog jutra moram da kažem da je prosto zabrinjavajuće ali svakako fascinantno kada se ovakva igra pojavi u orbiti koju bih mogao da nazovem "prva, presudna godina Playstation 4 konzole". Naprosto, čovek ne očekuje da će nešto sa ovakvim produkcijskim kvalitetima ali i sa ovakvim fundamentalnim dizajn-problemima da bude prodavano za još uvek svežu i seksi mašinu na kojoj, fantaziramo mi, skupoća produkcije i sertifikacije podrazumeva da se igre poput ND ili neće pojavljivati (sem u poodmaklim godinama životnog ciklusa platforme) ili će biti korektno getoizirane u neku mračnu digital download sekciju PSN prodavnice. Jer, da stavimo stvari u perspektivu, živimo u univerzumu u kome Valkyria Chronicles 3 nikada nije lokalizovan za zapadnu publiku na ime SEGAinog straha da neće prodati dovoljno kopija, u kome je Agarest War franšiza migrirala na PC (i digitalni daunloud), potpuno svesna da od prodaje diskova na konzolama tu nema leba, u kome su igrači morali da Sony peticijom ubeđuju da na zapadu objavi fizičku verziju Freedom Wars a Shin Megami Tensei IV je na 3DS-u dobio samo digitalni daunloud.

Dakle, kad se sve to sabere i oduzme, Natural Doctrine je anomalija koja ne bi trebalo da postoji, bar ne u ovoj formi. Tim pre što je Kadokawa izdavač kome je ovo prvi ozbiljan korak na zapadu (makar i uz pomoć iskusnih valjatora opskurnih japanskih taktičkih RPGova, Nippon Ichi Software) i ako su prvi utisci bitni, Kadokawa je ovde ozbiljno usrala motku.

Kad smo već kod prvih utisaka - Natural Doctrine na nivou prezentacije nema baš čime da se podiči. Potpuno je jasno da ovo nije igra koja je Playstation 4 gađala kao primarnu platformu (objavljena je još i za PS3 i Vitu, ali, naturalno, bez cross buy opcije - Kadokawa su suviše škrti za ovako nešto), ali reći da ova igra ne uspeva da oznoji konzolu je andrstejtment godine. ND izgleda kao Playstation 2 naslov iz prve ili druge godine života te konzole, napravljen od strane studija koji se tek upoznaje sa tuđinskom arhitekturom i nekim čudom izrendan u visokoj definiciji. Sve što čoveku može da padne an pamet je tu - miniskulan broj poligona, sirotinjske animacije, odsustvo pomeranja usana kada likovi pričaju. Ono, istina je da nas je NIS i do sada navikavao na igre koje kao da su generaciju promašile za dobrih pola decenije, ali je u tim igrama makar postojala nekakva konzistencija u vizuelnom dizajnu. Natural Doctrine, nažalost izgleda kao da je nekakva alfa verzija igre neobjašnjivim putem dospela na mastering disk: meniji su pisani generičkim fontovima, promptovi su potpuno nestilizovani zidovi teksta sa leve strane ekrana (i na dnu ekrana, i u desnom gornjem uglu ekrana...), a taktička signalizacija uspeva da postigne neobjašniv het-trik: em je estetski nepodnošljivo ružna, sa gomilom raznobojnih linija koje špartaju ekranom i kvare ionako sirotinjsku i, jebiga, ružnu grafiku, em je potpuno nečitka, sa slovima koja se skroluju pod nemogućim uglovima, em - u  2014. godini - ne dopušta igraču apsolutno nikakva podešavanja.

Hoću da kažem - taktički interfejs igre i njemu odnosni meniji su takvi kao da smo dobili na korišćenje bukvalno prvu ruku koju je dizajner sklepao da bi igra mogla da se dalje radi, i da to posle toga nikada nije testiralo ni jedno ljudsko biće.

Priča svakako ima simpatičnu ideju - darvinijanska borba za opstanak koja treba da podupre borbeni sistem baziran na covitljivom prilagođavanju sve sadističkijim uslovima ratovanja - ali je igra opterećena najcrnjim anime klišeima koji neće inspirisati radost ni u najtvrdokornijim weebo zajednicama. Likovi su generički do zapanjujućih razmera (stroga i snažna žena koja predvodi tim, časni ali malo lakomisleni mladi ratnik, stari veteran koji se dobronamerno podsmeva usijanim glavama neiskusne mlađarije, napaljena klinka koja se iznova i iznova čudi svemu što joj proleti kroz vidno polje, govoreći najiritantnijim helijumskim piskom koji možete da zamislite - da, ovo JESTE Nippon Ichi igra makar u tom domenu) i ono što govore i rade je naprosto umrtvljujuće. Sat vremena provedenih uz Natural Doctrine u dobrodošlu perspektivu stavljaju kvalitet skriptova i glasovne glume koje nam isporučuju druge NIS igre (Unlosing Ranger, Disgaea itd.).

Muzika nije loša ali je ima malo i brzo postaje naporna.

I dobro, prezentacija nije sjajna, ali to ne bi bio baš toliki problem u nekom drugom slučaju. Na kraju krajeva, taktički RPGovi su retko igre koje mogu da se pohvale visokim budžetima i Natural Doctrine mi je čak i nakon prvih petnaestak minuta još uvek davao nadu da će ovo biti sveži dašak SRPG inovacije, pogotovo jer je igru praviočovek koji stoji iza Patapona, sa članivima tima koji su se kalili na takvim SRPG klasicima kao što su Tactics Ogre i FFT.

I, svakako, Natural Doctrine ima zanimljiv (i, hajde, inovativan) borbeni sistem, ali ovo je borbeni sistem koji očajnički traži dobru igru u kojoj bi bio kadar da zablista.

Naime, Kadokawa ovde uzimaju kao polaznu tačku ideju o tome da bliske jedinice na bojištu jedne drugima daju podršku (kako su pionirski provukli serijali poput Fire Emblem ili Valkyria Chronicles) i onda je kvantifikuju, daju joj geometrijske atribute, i generalno igrača teraju da razmišlja o pozicioniranju u prostoru, kako sopstvenih trupa, tako i protivnika (kojih je, kako je i red mnogo više). Igra insistira na tome da vrlo ozbiljno razmišljate kako da razbijete "prirodan" redosled poteza (tzv. initiative) time što ćete udruživanjem jedinica omogućiti svom timu da poteze izvodi preko reda, uništavajući ključne neprijateljske jedinice redom kojim stižu na potez i kombinovanje ove vremenske komponente sa prostornim postavljanjem i korektnim biranjem poteza je složena ali zadovoljavajuća rabota kakva mi uopšte ne bi smetala u nekom narednom Fire Emblem naslovu.
Isto tako, igra dopušta potpuno slobodno menjanje seta veština likova između ulazaka u dandžne, tako da je moguće svoje jedinice prilagođavati izazovima koji se pred njima nalaze na vrlo fleksibilan način.

I sve bi to bilo fenomenalno da igra nije dizajnirana tako da igrača stalno iznova temeljito frustrira elementima koji su sasvim van njegove kontrole.

Generalno, u ovakvim igrama dizajn borbe je često takav da igrač ima na svojoj strani nekakvu prednost u odnosu na protivnike, što im dopušta da na igrača bacaju neproporcionalno brojne neprijateljske formacije. Recimo, u poslednjem Fire Emblem naslovu, bio sam u stanju da porazim trostruko brojnije neprijatelje na ime toga što su moje jedinice raspoređene jedne uz druge, naročito ako su se i prethodno zajedno borile, mogle da izvedu više poteza u okviru jednog kruga, a što nikada nije bilo na raspolaganju protivniku (time je potencirana ideja o važnosti borbenog iskustva i kovanja dubokih ličnih odnosa, prijateljstva i ljubavi na bojištu). Natural Doctrine je praktično jedina igra koje u ovom momentu mogu da se setim u kojoj neprijatelji imaju ovakvu prednost u odnosu na igrača. Naime, da bi igrač pobedio u sukobu u ovoj igri, mora da uništi celu neprijateljsku jedinicu - da pobije sve njene članove. Međutim, da bi neprijatelj pobedio, dovoljno je da ubije JEDNOG člana igračevog tima.

Za razliku od Fire Emblem ili XCOM - obe igre koje su pod određenim uslovima imale mehaniku permanentne smrti za likove - ovde umiranje lika u timu nije tek veliki problem (jewr ste u njega uložili mnogo sredstava i naučili da se oslanjate na njegov doprinos) koji se daljim dovitljivim igranjem valja rešavati, već kraj igre. Pritom, likovi u igri nisu nekakvi poluogovi sa mnogo HP-a ili arsenalom napitaka koji ih leče ili čine neranjivim - naprotiv, igra je vrlo škrta sa resursima, a likovi imaju srazmerno skromne HP zalihe. Već u drugoj misiji - dok još traje tutorial - nailazi se, recimo, na trola koji jednim udarcem možed a ubije bilo kog člana tima. I onda je igra gotova.

Kao što je gotova i ako ste, nakon dvadeset ubijenih goblina, posle 45 minuta igranja samo jednog od svojih likova pomerili korak previše udesno, tako da je došao na nišan poslednjem preživelom goblinu koji će ga ubiti i time vas ponovo poslati na game over ekran, da krećete od čekpointa.

Negde na tom mestu, Natural Doctrine prelazi liniju i od teške igre postaje neopravdano teška, frustrirajuća igra.

Ja nisam neprijatelj teških igara, igram Dark Souls II već skoro stotinu sati, bez summona ili pomoći drugih igrača, na najtežem dostupnom nivou i najmanje sam stotinu puta pokušao da ubijem Smelter Demona pre nego što sam uspeo. Ali postoji jednostavan test da se vidi je li igra teška ili frustrirajuća. U teškoj igri možete da poginete milion puta i da svaki put kažete da ste za to ipak vi krivi - sistemi igre su vam dali na raspolaganje oopciju da pobedite, ali ih vi niste iskoristili. Frustrirajuća igra je ta koja vas ubije onda kada niste ništa krivi.

Natural Doctrine je, nažalost sama definicija frustrirajuće igre. Pored suludo visokih uloga koje smo gore opisali - borbeni sistem koji favorizuje grupne napade u situacijama kada je neprijatelja UVEK više, manjak resursa, uslov da ni jedan vojnik ne sme da padne na bojištu - ND nameće i dalja, besmislena ograničenja koja su naprosto odlika lošeg dizajna za koja mi nije jasno kako su ostala u finalnoj igri, čak, kako su došla do zapadne verzije igre nakon što se čak i japanska publiak žalila da je igra preteška.

Jedno ograničenje je vezano za pomenuto menjanje veština kod članova tima. Ovo je vrlo dobrodošla karakteristika igre jer omogućava da tim prilagodite izazovu koji je pred njim (nakon što ste jednom već, jelte, probali da taj izazov rešite neadekvatnim setom veština), ali igra dopušta respecovanje samo izvan dandžna, što znači da pogibija i povratak na čekpoint ne daju ovu mogućnost već ste prinuđeni ili da nastaljate da udarate golim prsima o zid bajoneta, da se izrazim poetski, ili da bacite peškir u ring i krenete dandžn iz početka.

Verovatno najgora stvar u igri je ipak ovo: Natural Doctrine je igra koja insistira da u svakoj situaciji u koju ste stavljeni dobro promislite svoj položak i položaj protivnika, da odmerite razdaljine i vremena delanja, da proverite koliko resursa imate na raspolaganju i da u odnosu na sve to napravite nepogrešiv plan koji, ako samo jedan od njegovih elemenata bude zasnovan na netačnoj proceni najčešće znači smrt jednog od likova i odlazak na čekpoint. A onda ta i takva igra NEPREKIDNO insistira da vas stavlja u situacije gde ne znate šta vas na sledećem koraku čeka. Ovo nisu šarmantni preokreti na pola borbe kakvih ima u Fire Emblem i koji zahtevaju brzo razmišljanje u hodu i smele improvizacije. Ne, ovo su najbanalniji mmenti u kojima ste porazili odred goblina i morate da otvorite vrata. Nemate pojma šta je iza vrata, nikako da se za to pripremite a opet, neko iz vašeg tima mora da ih otvori. Najpametniji potez je da sve ostale članove tima sklonite što dalje od vrata i nadate se da će taj jedan koji ih otvara preživeti goblinski baražj koji će nesumnjivo uslediti sa druge strane. Često, on neće preživeti. I onda sve iz početka...

Natural Doctrine je anomalija, ali od one najgore vrste, ružna, nezgrapna igra zaboravljive priče i likova čiji su sistemi mogli da zablistaju da je samo neko sedeo i testirao ih na živim ljudima. Ali nije. Da sam znao da je ovoliko loša - ne bih je kupio.

Ti si definitivno rođen da pišeš za neki časopis koji se bavi opisima video igara. Šteta što ih praktično nemamo.


Preko vikenda je real life bio prohtevan, ali sam ipak stigao da, uz standardni W2, posvetim malo vremena i Mass Effectu, pa da to pomenem ovde. I da, premda sam se navikao i savladao sistem borbe predstavljen u igri, te nisam više frustriran kao u prologu, ipak mi se ne sviđa kako je urađen - najveća zamerka je zbilja slaba kontrola koju imam nad svojim pratiocima. Inventar takođe nije svetla tačka igre, ali pozitivni utisci preovlađuju zbog novog zanimljivog sveta u čiji lore igra polako upućuje i uvlači igrača i osećaja da sam zaista pojedinac kome je ceo svemir na raspolaganju - u igru je ubačeno pregršt planetarnih sistema u kojima se možete baviti svakakvim poslovima, bilo po zadatku bilo na svoju ruku. Biće ovo lepa i duga zima.


Jedan plusić za Bioware i EA -  premda internet tvrdi da je samo jedan DLC besplatan (a on je, jelte, pouzdan poput zvezde potkrovlja koja je Mehu uvalila sifilis), rekao bih da sam sa igrom dobio oba na raspolaganje. Prijatno otkriće.

Ponoviću svoj stav utemeljen još pre nekoliko godina, Mass effect je najviše RPG odd sve tri igre, ali su ME2 i ME3 bolje igre. BioWare je, umesto da opravi one stvari koje nisu valjale u prvoj igri (istraživanje planeta, vožnja, inventar) te stvari naprosto izbacio ali se onda ozbiljno potrudio oko pucnjave i AIja saboraca (i protivnika) pa su nastavci bolji i imerzivniji.

Ja sam našao malo vremena i da dalje igram Wasteland 2 i i dalje imam samo reči hvale za Fargovu igru. Veoma mali broj igara uspeva (pritom, vrlo ograničenim sredstvima) da na igrača ostavi utisak da njegov tim zaista ima poseban status u svetu koji postoji mimo njega, da su potezi koje igrač pravi nešto što se zbilja oseća u tom svetu. Mislim, to je praktično trik koji pokušava da odradi svaka RPG igra u poslednjih petnaest godina, ali Wasteland 2 u ovome actually uspeva. Plus, slušanje rendžerskih razgovora radijom je sjajno i zbilja igrača uvlači u fikciju. No, da ne ispadne da su dobri samo seting i ambijentalno pripovedanje, veoma mi je prijalo kako se pokazalo da je moje sistematično igranje i ulaganje u opremu i skilove nešto što moj put kroz bespuća Arizone oblikuje na zadovoljavajući način. Za sada je Wasteland 2 sve što sam poželeo od ove igre i moja najveća zamerka je to što za sada jedini lekar koga znam postoji u Hajpulu tako da posle svakog odrađenog naselja moram u hajpul kako bih izlečio tim štedeći pakete prve pomoći.

Pusti štednju, da nisi spašavao Hajpul, već AG Centar, ni tog doktora ne bi imao. 


Nego, ja sam posetio svega dva planetarna sistema, pa sam smatrao da imam dovoljno materijala da pohvalim istraživanje planeta - meni je zbolja okej urađeno. Na šta se odnose tvoje zamerke?
Mako jeste potežak za kontrolisanje, a njegovo korišćenje u borbi se svodi na zumiranje iz daljine neprijatelja da bi zatim bili počišćeni raketama. Tu je zbilja bilo prostora za napredak.

I to što kažeš... Doktori su očigledno opasan luksuz u Arizoni. Ono što je nezgodno je da sam ja svog timskog medika (Pillsa) vrlo ozbiljno levelapovao i kao medika i kao surgeona, a da je on i dalje prilično beskoristan kod ozbiljnijih povreda. No, ima smisla da će terenska medicina biti značajno manje efikasna od one izvođenje u kliničkim uslovima...

Glede istraživanja u Mass Effect 1 - naprosto je nedopečeno. Vozikanje Makom posle određenog vremena postaje ozbiljno frustrirajuće a planete zapravo i nemaju interesantne predele za pregleati - srazmerno su male i siromašne resursima i dešavanjima. Možda sam ja isuviše navikao na Elder Scrolls bogatstvo sadržaja, ali računam, ako u BioWareu nisu bili spremni da mu pariraju, nije trebalo ni da pokušavaju da u igru stave istraživanje. Što su, verovatno i oni na kraju uvideli pa izbacili ove elemente iz nastavaka a značajno poboljšali borbu. Mass Effect 3 po dizajnu arena, AIju protivnika i kombinaciji opružja i posebnih veština bez problema može da izađe na crtu i najboljim savremenim šuterima.

Igram jednu sjajnu igru koja je smeštena u post-apokaliptično okruženje. Ne zove se Wasteland. Ne, ne zove se ni Fallout.

Zove se Armageddon Empires, i delo je jednog čoveka. Tako je, jednog.

Kako bi izgledalo kada bi uveli pravilo - ne, zakon - da svaka igra, digitalna ili ne, mora biti delo samo jedne osobe? Da li bi generalno publika nešto izgubila? Da li bi bilo manje kvaliteta u proseku? Ili bi samo bilo manje Avatara igračke industrije, a više Timecrimes-a i Upstream Color-a? Ima li smisla da poredim Armageddon Empires sa Fallout-om 3? Ipak, na nivou onog neuhvatljivog plamena subjektivnog zadovoljstva, intelektualnog ili emotivnog, AE je "bolja" igra onoliko koliko je Fallout 3 imao veći budžet... što će reći, mnogo.

Vic Davis je kompanija Cryptic Comet. On se posvetio plemenitom cilju: da sačuva i možda oplemeni duh klasičnih kompjuterskih poteznih strategija koristeći mehaniku stonih i kartaških igara. Za nešto manje od 10 godina objavio je 4 igre iz tog žanra:
- Armageddon Empires
- Solium Infernum
- Six Gun Saga i
- Occult Chronicles
svaku sa drugom temom. Igra o kojoj ovde pričamo - njegova prva - ima za podlogu Zemlju sredinom XXIV veka, oko 300 godina posle prolaska talasa velikog kosmičkog rata između dve moćne strane, koji je ostavio planetu u ruševinama i čovečanstvo na ivici istrebljenja. Svuda je pustoš.

Igra je dizajnirana za jednog igrača, i ovaj igra protiv 1, 2 ili 3 AI protivnika. Igrač bira jednu od 4 različitih strana na početku: Carstvo Čoveka (ostaci ljudi organizovani pod carem, i sa religioznom motivacijom), Carstvo mašina (k'o što ime kaže, Terminatori, Matriks; ostaci onih koji su uništili čovečanstvo), Ksenopode (druga strana u kosmičkom ratu; ostaci parazitske tuđinske rase koji su imali za čoveka goru sudbu od one koje su mu Mašine priredile), ili Ligu slobodnih mutanata (proizvodi ksenopodskih genetskih eksperimenata; uglavnom ljudskog porekla, ali... ima izuzetaka). Naravno, svaka strana ima sopstvene prednosti i mane, i, shodno tome, način kako se igra sa svakom je drugačiji.

Mehanika je, kao što rekoh, pod velikim uticajem stonih igara. Imamo mapu, sa poljima šestougaonog oblika; imamo karte koje predstavljaju akcije i jedinice; imamo kockice koje unose efekat sreće; imamo resurse koje skupljamo i trošimo na odigravanje karti; imamo još mnogo opcija, od osmatranja preko snabdevanja do sabotaže. Neću pričati ovde detaljnije o tome, pošto ću verovatno napisati detaljan prikaz/rivju/kritiku.

Postoji besplatni demo (na sajtu dizajnera); postoji priručnik i tutoriali; postoji spisak (gotovo nezahtevno smešnih) hardverskih resursa potrebnih za igru; ne postoji opravdanje da ovo barem ne probate, ako imate vremena i volite žanr.

Ah, da, postoje i dva besplatna mini-dodatka.

Plan mi je bio da najzad odigram XCOM Enemy Within, ali nikako da se rešim baga koji zamrzava igru (Enemy Unknown je radio normalno), pa ću je bataliti zarad Civilization Beyond Earth koju upravo instaliram.

Da, pa Civilization BE dobija nešto što bih nazvao umereno negatvnim kritikama. Mislim, i dalje se svi slažu da je to odlična igra ali izgleda da će po već ustaljenom pravilu, Firaxis od nje napraviti klasik tek posle ekstenzivnog perioda dorade, pečovanja i ekspanzija. Nemam preteran problem sa tim, jer ionako neću još da počnem da je igram, valja završiti Wasteland a i Alien je tu negde u opciji.

Suludim spletom okolnosti, poslednjih nekoliko dana sam najviše igrao i konačno završio Transistor. Igra je izašla proletos, ja sam krenuo da je igram na PC-ju, dopala mi se, ali sam onda sebi počeo da govorim "Ovo je igra koja je ROĐENA za konzolu, kupi je za PS4, KUPI JE ZA PS4 UBIČUTEBRE" i tako... Psihotička kompulzija ili samo zdrava tendencija da se aktivnost koja treba da bude reklaksirajuća odvija u ugodnom ambijentu dnevne sobe, sa mačkama koje su izvaljene uz mene i preko mene na trosedu, umesto u opresivnom ambijentu radne sobe gde sam zgrbljen nad tastaturom i mačku moram da teram da mi ne leži na mauspedu - neka odgovor na ovu dilemu da komisija. U svakom slučaju, igru sam ispazario na PS4 (iako ZNAM da će pre ili kasnije doći na PS+) i baš je sa apetitom igrao poslednjih nedelju dana. Ovo je inače mala, digitalno distribuirana igra koju bi neko drugi završio za jedno veče, ali ja sam ipak čovek mnogih obaveza, plus, iako je u pitanju jedno narativno iskustvo koje od igrača zahteva određenu emotivnu investiciju, meni je Transistor najviše prijao zbog fleksibilnog borbenog sistema koji dopušta široku igračku ekspresiju i ohrabruje eksperimentisanje.

Što je i dobro, jer Transistor zapravo, sem priče i borbe nema ništa drugo. Ovo je druga igra po redu nezavisnog studija Supergiant Games, prva je bio Bastion - akcioni izometrijski RPG sa zanimljivim narativnim trikovima  - i Transistor je zapravo samo evolucija iste te formule. Ali zanimljiva, maštovita evolucija. Plus, Bastion je bio odlična igra a Transistor je evoluirao neke od njegovih zanimljivih elemenata, te popeglao neke od nedopečenijih (na primer kretanje i nišanjenje, koji su ovde udobniji). No ponešto je i pokvario. Dobro, ne baš pokvario, ali svakako je bilo interesantno kako je u Bastion narator pričao priču igre dok se ona odvijala igranjem i Supergiant su se napeli iz sve snage da ne ponove identičan trik ali da naprave nešto slično. Utoliko, i ovde imamo lika koji dosta govori tokom odvijanja igre, ali njegov narativ je više komentar i farbanje nego što je izlaganje fabule.

U tom smislu, može se i reći da su generalno zaplet i radnja Transistora hermetičniji u odnosu na Bastion koji je, iako se i sam bavio sličnom dramatizacijom tragedije koja spaja lično i opšte, delovao umirujuće jednostavan i razumljiv. Transistor je, neki bi rekli namerno eliptičan svom izlaganju, insistira na atmosferi i indirektnim informacijama više nego na pripovedanju narativa i dok je u Bastionu pripovedanje najviše služilo da informiše igrača, ovde se pripovedanje odvija kroz komunikaciju likova sa jasnom idejom da igrač ne može i neće znati sve o temi konverzacije jer naprosto nije bio tu od početka.

Ovo pomaže u uspostavljanju određenih dramskih tenzija, na primer početak igre je odličan sa scenom u kojoj vidimo mrtvog čoveka, živu ženu i mač koji priča i svesni smo da smo stigli tek minut ili dva prekasno da vidimo nešto što je bila kulminacija nekog drugog narativa. Takođe, sama postavka je intrigantna: imamo muškarca koji je glas bez tela i ženu koja je pevačica bez glasa, sam svet u kome se igra događa je daleki rođak vilijemgibsonovskih postindustrijskih evropskih miniutopija, sa sve grupom tehnokrata koja je u pokušaju da društvo gurne na sledeći stepenik evolucije malo uprskala stvar i sada neočekivana heroina mora da vadi fleke. No, sve je to, kako rekoh, dosta hermetično pričano sa puno indirektnih informacija koje se valjaju uklapati kao mozaik i jasno mi je zašto su neki ljudi (Tom Čik, recimo) reagovali negativno.

Ja sa tim nisam imao preveliki problem. Igra je prevashodno akcionog tipa, pa mi je narativ i ovako postavljen davao dovoljnu osnovu za imerziju. Fakat je da su glavni neprijatelji u igri (i ujedno likovi sa kojima imamo 99% interakcija) - robotizovani "The process" - svedeni na čist prop, dakle, na neživu tvar koja je samo emanacija sistema igre, ali kako oni i u narativu igraju istu ulogu to i nije toliki problem. S druge strane, odlična glasovna gluma je uspela da mi proda i fatalnu, bolnu emotivnu vezu između dvoje glavnih likova.

Ono gde sam zaista uživao je pomenuti borbeni sistem koji je uspeo da na razumno inovativan način iskombinuje borbu u realnom vremenu sa poteznom. Transistor se ne oslanja na real time with pause sistem, već zaista ima realtime borbu koju u svakom trenutku (ako imate energije) možete zaustaviti da biste isplanirali poteze (koji pomenutu energiju troše) a koje će nakon završetka pauziranja vaša avatarka na ekranu izvesti gotovo trenutno. Dakle, inovativnost je u tome što se za razliku od RTWP sistema, u Transistoru neprijatelji jedva pomeraju dok se izvode potezi planirani tokom pauze i ovo je važan element taktike jer posle izvođenja tih poteza sledi cooldown period u kome se ne mogu izvoditi ni potezi u realnom vremenu (sem ako ih niste posebno podesili da mogu da se izvode tokom tog perioda - a to košta).

Drugim rečima, borba u Transistoru zahteva pre svega dobro planiranje a onda i nešto refleksa i dobre koordinacije. Video sam igrače koji tvrde da su sve vreme igrali u realnom vremenu i skidam im kapu jer je za mene to neizvodljivo - kombinovanje realnog vremena i pauziranja mi se čini kao odlična kombinacija a dizajn neprijatelja je svakako takav da se računa da će igrač biti satrven ako pokuša da igra u realnom vremenu od početka do kraja.

No, najzanimljiviji element Bastionovog borbenog sistema je da su oružja i atributi ovde jedno te isto. Skupljanjem iskustvenih poena i levelapovanjem otvaraju se novi slotovi za opremanje i dobijaju nove veštine a igraču se slobodno dozvoljava da ih koristi kako hoće. Da pojasnim, u inventaru postoje četiri glavna slota u koje idu oružja/ ofanzivne veštine, a koji imaju i slotove za podršku u koje idu bafovi, modifikatori itd., a tu su i slotovi za pasivne efekte/ perkove. No u bilo koji slot možete da stavite bilo koje od oružja/ veština, do granice raspoložive memorije koja se takođe može uvećati levelapovanjem. Dakle, možete birati da li ćete na primer "crash" koristiti kao ofanzivno oružje, kada je to jak udarac iz blizine ili ga koristiti u support slotu kada on uvećava efikasnost drugog ofanzivnog oružja, ili ga staviti u pasivni slot gde vam daje štit koji apsorbuje neprijateljsku vatru. Onda, recimo, "spark" je oružje koje ima veliku frekvenciju paljbe ali pojedinačni hici nanose relativno malo štete, no ako ga stavite u pomoćni slot za oružje "breach" koje ima nisku frekvenciju paljbe ali veliku štetu, efekat je bogougodan. Ako u drugi pomoćni slot stavite "bounce" koje inače izbacuje rasprskavajuće projektile male snage u određenom krugu, dobijate moćan, devastirajući koktel gde sada vaše oružje puca brzo, jako i ima area of effect.

Neke od veština nisu "oružja" sama po sebi, recimo "switch" služi da na nekoliko sekundi jednog neprijateljskog vojnika prevedete na svojiu stranu, ali pošto se sve može kombinovati sa svim drugim, i "switch" može da dobije area of effect svojstvo pa da zarazi više neprijatelja odjednom, ili da ga stavite u pomoćni slot za recimo "load" (pomoću kog izbacujete eksplozivne pakete po borilištu koji se aktiviraju kada ih pogodite hicem iz drugog oružja ili od obližnje eksplozije) čime oni neprijatelji koji ne budu uništeni eksplozijom jedno vreme ratuju za vas. 

Veoma sam zadovoljan kako je Supergiant ovo izbalansirao. Neke kombinacije su jasno superiornije u odnosu na druge ("cull" čak i bez pomoćnih slotova prosto jede neprijateljski HP - ako mu se doda još i "breach" koji uklanja HP tokom određenog vremena pa još i "tap" koji onda deo tog HP prebacuje na igrača - to je praktično oružje bogova) ali ih memorijski zahtevi zauzdavaju. Korišćenje moćnijih oružja jede više memorije a ako ostavite neke slotove nepopunjene, time imate i manje zdravlja jer je HP vezan za slotove. Sledstveno tome, kada potrošite HP nećete nužno poginuti nego će vam oružje u jednom slotu biti onesposobljeno a nastavićete borbu sa onim iz drugih slotova. No, ako ste uzeli memorijski skupa oružja, može da se desi da u nekim situacijama imate samo jedan slot popunjen i da igrate opasnu igru - imate jako moćno oružje, ali samo jedno jedino a što istovremeno znači i samo jedan život (umesto četiri - koliko glavnih slotova za opremu ima).

Takođe, ako vam oružja tokom borbe budu onesposobljena, ne možete da ih nosite u sledeću borbu (već moraju da prođu uglavnom jedna ili dve) pa ste prinuđeni da smišljate nove kombinacije. Tom Čik je mrzeo ovaj element igre jer mu nije dopuštao da stalno koristi taktike koje je sam osmislio ali ja sam skloniji da se složim sa RPSovim prikazom igre u kome je ovo hvaljeno kao inteligentan podsticaj igraču da bude kreativan i smisli kako da koristi opremu koju je do pre minut-dva smatrao inferiornom.

Neprijatelji ne pucaju od inteligencije ali su timski igrači i pravo je zadovoljstvo kad smislite taktiku kojom ćete njihovo oslanjanje jednih na druge upotrebiti protiv njih. Neke od taktika podrazumevaju korišćenje municije koja se odbija i/ ili eksplodira i pucanje u zbijenu masu neprijatelja koji pokušavaju da vam priđu jer ste u uglu. Negde ćete neprijatelja koji na svoje kolege projektuje neprobojni energetski štit iskoristiti da ga svičujete pa ćete onda sami zaštićeni štitom masakrirati odjednom nezaštićene protivnike. Još mudrije, odabraćete najagresivnijeg i najopasnijeg među neprijateljima i njega svičovati pa onda iz prikrajka gledati kako on (ili ona) masakrira svoj tim. 

Igri najviše mogu da zamerim da neke zanimljive protivnike koji zahtevaju sveže razmišljanje i taktike uvodi pred sam kraj, kada smo odavno savladali veštinu pobeđivanja njihovih prethodnika,  mada je tu možda zaslužna i činjenica da sam ja dosta vremena proveo igrajući opcione challenge sobe jer su one po zahtevnosti iznad ostatka igre i veoma su kreativne (neke zahtevaju brzo čišćenje sobe sa specifičnim setom protivnika uz fiksan komplet naoružanja, a neke su minikampanje sa eskalirajućim talasima neprijatelja i levelapovanjem između). Dobro, i poslednji bosfajt je prelak ako ste igrali challenge sobe, mada je maštovit jer je u njemu jedini protivnik sa identičnom mogućnošću zaustavljanja vremena i planiranja napada u pauzi. Tako da mi ne bi škodila neka ekspanzija za ovo koja bi slobodno mogla da smanji naraciju a da donese recimo pedeset novih challenge soba 

Iako sam u, dakle, borbi uživao, a narativ mi nije smetao takav kakav je, malo hermetičan, vredi istaći i da je glavni razlog što sam igru želeo da igram na konzoli njena upečatljiva prezentacija. Izometrijski prikaz akcije znači i da nije bilo ničeg da se izgubi pri transferu sa PC-ja na PS4 pa je igra sačuvala svoju baroknu vizuelnu komponentu i lepe ambijentalne efekte. Osvetljenje je relativno statično mada postoje odabrani momenti kada je prerenderovana neka dinamika ali sve to, bez obzira na pozadinu, funkcioniše jako dobro tu gde treba. Muziku možda ne bih slušao izvan igre, ali možda i bih, lepo se uklapa u post-cyberpunk atmosferu i elegični, tragički ton igre. Već sam pomenuo glasovnu glumu ali vredi istaći da Logan Cunningham ovde apsloutno briljira. Em ne zvuči skoro ni malo nalik sebi kakvog ga pamtimo iz Bastiona, em uspeva da posreduje tu teskobu koju oseća muškarac bez tela dok prati ženu u koju je zaljubljen iz borbe u borbu, a pritom ta žena nema glas i ne može da mu odgovori sem u retkim trenucima priključivanja na terminale informativnih agencija kada mu kuca odgovore na tastaturi. Cunninghamov noir patos zaista uspeva da proda i skript i generalnu atmosferu igre čak i ako vas mrzi da čitate gomile opcionog teksta koji daje više pozadine za svet i priču.

Tako. Meni je Transistor bio vrlo prijatno iskustvo, a kako je novi firmware na PS4 konačno omogućio i nama lenjivcima da kačimo šta hoćemo na JuTjub, evo i ilustracije iz borbe koju sam preksinoć vodio sa šačicom sirotih The Process izmećara:


http://youtu.be/hoU3qhQeDxQ

A evo i malog podsećanja zašto je Shadow of Mordor zabavna igra:

http://youtu.be/3fkOrG7J2MM

Морам признати да сам упркос савјетима упућених одлучио да заиграм ФАР КРАЈ 2 и нисам се покајао - игра је одлична! Изгледа некако чудно да ФПС без чудовишта (и генерално било каквих натприродних елемената!), дакле ФПС у коме имате практично само једну врсту непријатеља, а још при томе стално морате да затежете некакве шарафе на аутима која нон-стоп прокувавају, дакле као што рекох, изгледа чудно да таква игра може да ваља, али - ваља. Прво, опен њорлд систем је прегледан и лијепо ријешен, једино је мало иритантно што не можете да имате двије активне мисије истовремено, него прво морате да покупите једну, па је завршите, па онда идете по другу итд. Од овога су једино изузете тзв. Ундергроунд мисије, које вам обезбјеђују пилуле против маларије, а оне су увијек потпуно исте - дођи до неке кућице, рокни двојицу или тројицу стражара и дај неке папире људима унутра. Све остале мисије, било главне или споредне, стрпане су у једну групу. Такође је иритантно врло брзо риспоновање (!) побијених непријатеља - срокате стражу, замакнете за угао, вратите се пет минута касније истим путем, а оно сви чили, здрави и весели. Наравно, нереално би било да страже остају пусте до краја игре, али би свакако природније било да се попуњавају новим људима нпр. након неколико сати од елиминације претходника, а не одмах. С друге стране, ово омогућује да исте противнике средите неограничен број пута током игре, што неким злобнијим особама може да пружи одређену врсту перверзног уживања

Шта је добро у овој игри? Прво, (на нормал нивоу) тежина је одлично одмјерена. Није потребно гледати на сваки метак и на свако паковање здравља као у првом (сумануто небулозно тешком) Фар Крају. Стандардне страже углавном можете без проблема да срокате фронталним атаком без много тактизирања. С друге стране, тактизирање и шуњање знатно олакшава неке веће мисије - нпр. неке документе које треба да мазнете из неке базе можете да мазнете тако што побијете све живо, или тако да једноставно сасијечете два или три стражара и изгубите се неопажено (под условом да успијете да провалите која је то најбоља путања за дату мисију). Мора се нагласити да све ово знатно олакшавају фино урађене мапе, на којима је све јасно означено, тако да нема ни говора о неком губљењу или лутању, иако је играчки свијет повелики.
Пушкарање је такође милина. Имате читав дијапазон оружја, која ја уопште не контам јер сам дудук за оружје. Неком ко се разумије у то, од избора у овој игри могла би да цури вода на уста. Углавном, волим сачмаре и шибање из близине, мада ми у овој игри није страно ни хињско снајперисање (које иначе избјегавам). Поред ових стандардних ствари, љепота је гажење непријатеља џиповима, као и чињеница да често непријатељи умјесто да рикну буду тешко рањени, па онда шепају и држе се за руке, али ни тада не престају да покушавају да вас убију, само су беспомоћни, па можете да их поново зажагате нечим и на тај начин коначно докрајчите. Главни селлинг-поинт кад је о овоме ријеч је спаљивање - игра се дешава у Африци, гдје је све суво и подложно ватри, тако да са два-три Молотовљева коктела можете да направите прави хаос. Значи налетите на мјесто натоварено стражарима, кркнете им коктел у крило и слушате како урлају док се ватра шири и прождире их.
Ја сам тренутно на половини игре и за сада нема неких епских босс обрачуна, мада има неких прилично интензивних скоро филмских секвенци каквих се не би постидио ни ХАЛФ ЛИФЕ 2 - нпр. избија хаос у граду, ви треба да збришете одатле са главом на раменима и пробијате се кроз хорде наоружаних манијака који пуцају једни на друге, али неизоставно и на вас чим им се појавите пред очима, без обзира на то којој фракцији припадају.
Прича је феноменална - неименована афричка земља у којој бјесни рат између двије фракције које претендују на власт, вама је циљ да рокнете некаквог мистериозног дилера који наоружава и једне и друге. Испуњавате разне мисије и за једну и за другу фракцију и ту се види колко је свима њима добробит народа на првом мјесту (таман колко и Додику и Вучићу). Дакле разносићете конвоје оружја, вршити атентате, красти документе, уништавати инфраструктуру, све оно што у стварном животу тешко да бисте радили. Неке од ових мисија могу да се избјегну, али оне главне - јок. Ја сам тако једном од неког мистериозног гласа примио мисију да средим неког лика и онда дођем до тог лика и видим да је то неки симпатичан ненаоружан чикица у одијелу који уопште не обраћа пажњу на мене и гледа своја посла и нисам мого да га упуцам Остале жртве углавном нешто кењају, а онда првом приликом дограбе оружје и нападну вас, тако да је с њима лакше, али овај лик се уопште није бранио.
Поменутог дилера (зове се Шакал) сретаћете повремено током игре и то је ларџр-ден-лајф фаца ко из каквог писменијег акционог филма, који сипа неку своју филозофију и врло је тешко одгонетнути што ли сте то ви бољи од њега и по чему он заслужује да цркне а остали да преживе.
Све у свему, много, много добра игра. Поред овог што сам навео, значи моћна прича, добра пуцњава и прегледност, графика је феноменална, неки дијелови изгледају напросто нереално. Пичиш кроз савану (или степу или шта је већ) а пред тобом се дешава спектакуларни залазак сунца. Ово је сигурно ен аквајрд тејст, ја нисам очекивао да ће ми се свидјети и пробао сам је чисто онако реда ради, спреман да је у првом тренутку досаде деинсталирам, али то се још није десило. (Напомињем да се много прича о силним баговима у овој игри, ја још увијек нисам набасао ни на један од њих, додуше игру сам инсталирао под Икс Пеом, а мислим да сам и даунлоудовао неки апдејт).

Да не буде да сам баталио ДОС игре, позабавио сам се легендарном лавкрафтовском авантуром СХАДОЊ ОФ ТХЕ ЦОМЕТ. Нажалост, упркос сјајној причи, ова игра пада на управљачком систему, који јесте оригиналан и да је реализован како треба био би врло фунционалан, али... није реализован како треба. За авантуристичку игру нема ништа горе од недостатка комуникације између игре и играча, а ова игра је тврдоглаво нијема на све ваше покушаје интеракције (осим оних исправних). Такође има један неопростиво глуп лавиринт и неке небулозне загонетке за које не постоји објашњење осим да су намјерно направљене тако да би се играчи заглавили и звали хинт телефонску линију (ово је прије него што су рјешења авантура постала масовно распрострањена на Интернету). Све у свему, прву половину игре сам се трудио, а онда сам изгубио живце и остатак углавном преиграо по рјешењу. Без обзира на мане, ово свакако мора да се одигра, макар и са рјешењем на готовс. Док филмски адаптери Лавкрафтове прозе углавном тешко фејлују, са играма ствари стоје много боље, тако да имамо овај Шедоу ов д Комет, онда сјајни Кол оф Ктулу: Дарк Корнерс ов ди Рт, а ту је и Призонер ов Ајс, наставак Шедоу оф д Комет који планирам да одиграм сљедећи.

Veoma me zanima kako ćeš onda oceniti Far Cry 3 koja je udobnija od FC2 i u mnogo elemenata zabavnija ali možda ti bude nedostajala doza naturalizma koju FC2 provlači.

Poznajem par ljudi koji su sa zadovoljstom gustirali FC2 kao i Joil. Dokaz da svaku igru treba probati, neke stvari koje jednima smetaju drugima ne moraju.

Jbt, ja nijedan Far Cry nisam odigrao...tek na nagovor prijatelja, kupio sam FC3 koji ima već...sigurno godinu dve stoji na kompjuteru i nisam ga ni upalio....jbg, kad nisam fan FPS igara.

FC3 je značajno udobniji za igranje od prva dva tako da ti svakako njega preporučujem pre nego ijedan od njih.

U drugim vestima:

Mehmet kolje, zavija u crno: Middle-earth: Shadow of Mordor

Quote from: Meho Krljic on 01-11-2014, 08:34:29
Veoma me zanima kako ćeš onda oceniti Far Cry 3 koja je udobnija od FC2 i u mnogo elemenata zabavnija ali možda ti bude nedostajala doza naturalizma koju FC2 provlači.

Свакако ћу да пробам тројку, звучи врло обећавајуће и већ је купљена
А каква је она експанзија за тројку?

Meni je bila superzabavna jer em se dešava u retrofuturističkom okruženju kao da je napravljena osamdesetih em je svesna da je ekspanzija pa su mnogi elementi apgrejdovanja iz osnovne igre ovde ubrzani da se ne bi ponovo smarao sa junakom koji na početku ne zna da uradi ništa.

Овај Шедоу оф Мордор много лепо изгледа.

Evo, napravio sam još dva videa za tebe da vidiš kako to zaista sjajno izgleda. Prvi je čisto kurčenje - zadatak je bio da ubijem ovog jednog oficira a ispitujući poražene orke saznao sam da je posebno ranjiv za napade iz potaje. Pa sam se onda popeo do platoa na kome se on nalazio sa svojom jedinicom, pritrčao mu i, iako su me drugi orci videli, niko nije stigao da reaguje, tako da sam ga ubio jednim zabodom. Ostale sve ubijam bez primljenog udarca i samo u intersu javnosti ću reći da moje borbe generalno ne izgledaju baš ovako kul i efikasno 


http://youtu.be/demJqg3gTrE


Drugi je značajno duži, radi se o ubistvu ne običnog oficira već visokog oficira (Warchief) koji oko sebe ima nekoliko kapetana koji su svi takođe teški za ubijanje. Ovaj, po imenu Ghura, je imao četiri kapetana oko sebe koji su me ubijali iznova i iznova u svakom narednom pokušaju, tako da sam prvo morao da idem malo unaokolo po Mordoru, nalazim njih u nekim situacijama gde oko sebe imaju samo običnu vojsku i ubijem ih da bi na njihova mesta došli slabiji oficiri (pošto, kad god me ork ubije, on postane jači). Elem, nakon što sam ubio dvojicu i on ih zamenio dvojicom slabijih, odvažio sam se na pokušaj atentata po negde sedmi-osmi put. Problem sa njim je i što, nakon dobijanja intela kroz ispitivanje zarobljenika, ispalo je, i nema neke velike slabosti - otporan na napade iz daljine, otporan na napade iz potaje itd. - a jedna slabost koju ima - strah od nekih divljih mordorskih muva - mi je više naštetila u jednom prethodnom pokušaju kada sam ja oborio gnezdo tih insekata među orke a on se uplašio i pobegao mi i time spasao glavu. I u ovom prelasku je napeto - jedan od kapetana pobegne jer se uplašio (njega sam, porazio triput do sada, sav je u ožiljcima, lice bukvalno vezuje konopcem da mu se ne raspadne) - i on na kraju i nasledi Gurino mesto jer se spasao. Drugog ubijem (taj me je ubio dvaput ali izgleda još nema svoju ekipu jer nisam mogao da ga nađem da ga ubijem nasamo), i na kraju Ghura krene da beži kad vidi da su jaja došla do guzice. Ne ovog puta, though. 

Ono što je kod ove igre sjajno je što ništa od ovoga nije skriptovano. Orci su proceduralno generisani (imena, fizionomije, sposobnosti, napredovanje) i sve se menja u odnosu na moje postupke i cela ova borba je jedinstvena i neponovljiva za ikog drugog:

http://youtu.be/vBi8Pc9W7EU

Јесам ли већ реко да ово много добро изгледа???

А каки је управљачки систем, јел згоднији него у Принцу?

Borba je glatka i udobna kô u Betmenu!

Mehmete, kako izgleda sistem na kojem igraš Mordor?

Quote from: Отац Јоил on 02-11-2014, 22:23:10
Јесам ли већ реко да ово много добро изгледа???

А каки је управљачки систем, јел згоднији него у Принцу?

Quote from: Father Jape on 02-11-2014, 22:24:26
Borba je glatka i udobna kô u Betmenu!

Dakle, igra je, što se tiče kontrola u kretanju i borbi kao da si spojio Assassin's Creed i Batman Arkham igre, pa još malo doterano. Pri prelaženju terena Talion se kreće vrlo brzo a i vrlo rano se otključa dodatak koji mu daje i dodatne sprinteve kada preskoči deblo ili skoči sa visine od par deetina santimetara tako da se zaista brzo stiže svukud. Penjanje, kačenje, silaženje itd. je identično parkuru iz Assassin's Creed samo je Talion još veći atleta od asasina iz tih igara pa može da skoči sa bilo koje visine bez opasnosti, da skoči i po dva metra u vis uz zid itd. Pritom, stealth je izrazito prijateljski naklonjen igraču, orci praktično ne vide dalje od tri metra, dovoljno je pognut protrčati kroz logor i ako baš ne udarite u nekog od njih, obično samo svi budu u fazonu "Jel' sam ja to nešto vido? A? A?" "Ma, ne, stoposto pacovi." A i kada vide Taliona, prepadnu se (jer posle nekoliko stotina ubistava i odbijanja dumre ima zajebanu reputaciju) i ne regauju odmah tako da je moguće dobiti stealth kill i kada te je stražar primetio, ali se ušeprtljo i nije stigo da zove u pomoć (postoji i sistem alarma, dozivanja pojačanja itd.)

Borba je prepisana iz Betmena ali zaista podešena na ideju da se u nekim momentima borite i protiv možda trideset orka, dakle, jedno dugme za napadanje (precizno vremenski odmereni konsekutivni udarci brže otključavaju mogućnost specijalnih napada kao i u Betmenu), jedno za blokade i pariranje, jedno za bacanje bodeža koji prave malo štete ali prekidaju neprijateljski napad, mogućnost korišćenja luka i strele  usporenom vremenu, jedno dugme za magiju koja protivnike na trenutak onesposobi a onda je moguće izvođenje posebnog flurry napada koji je mnogo udaraca u kratkom vremenu (mogu biti prekinuti ali brzo otključavaju specijalne napade/ egzekucije) a koji se može, kad otključate tu mogućnost, završiti magijskim eksplodiranjem glave neprijatelja. I jedno je dugme za skok/ bacanje u stranu. Skok, ako ga izvedete preko protivnika, nakon otključanog perka može protivnika da isto stavi u magijski zbun itd.

Na ovim snimcima sam ja već poodmako u igri tako da sa jednim punjenjem za specijalne napade mogu da izvedem dva poteza pa se vidi kako izvodim onaj udar u zemlju koji ošamuti sve oko mene a onda onaj potez na gore kojim sve ošamućene ili ubijem ili teško ranim a ostali se prepadnu (strah igra ulogu - postoje posebna ubistva iz zasede koja su naglašeno brutalna i služe ne samo da ubiju metu nego i da prepadnu njene kolege da bi pobegli).

Dakle, kao Betmen, samo... er... bolje.

Quote from: Nightflier on 02-11-2014, 22:59:04
Mehmete, kako izgleda sistem na kojem igraš Mordor?

Pa..      bojim se.. ovako:

Toga sam se i bojao

Imam ja to i na PCju, al me mrzelo da oslobadjam prostor na hardu 

Uh, Tranzistor deluje vrlo privlačno, davno sam pozajmio igru, sad definitivno imam i motiv da je odigram. Hvala na detaljnom prikazu, Meho.


Avaj, ja mogu da se pohvalim samo da sam škartirao jedan naslov po kratkom postupku. Jedno veče, Crusader: No Remorse bio džaba na Originu, a ja se prisetih kako sam kao bubuljičavi tinejdžer balio čitajući opis igre u SK (zbog sf predloška, razume se). Pa se raznežih i naprasno odlučih da zgrabim poklonjeno. No, kad sam startovao igru, pa provalio da nigde nema uputstava o komadama, a zatim provalio komande za kretanje i pucanje koje opet, nisu baš najsrećnije rešene... odlučih da se manem nostalgije i krstaških pohoda pod stare dane.

Hihihi, ja imam Crusader na GoGu, al ko zna kad ću ga zaigrati 

Mentalna zableška: tragati za što opskurnijim i matorijim igrama u narednom periodu, kako jednog dana Meho ne bi mogao da rekne: "Ja to već imam na PC-u, Playstationu i Nitendu, samo ne znam kad ću stići da igram." 

Quote from: neomedjeni on 03-11-2014, 09:18:26
odlučih da se manem nostalgije i krstaških pohoda pod stare dane.

Ееее, још само да и ја кренем тим путем... Али бојим се да сам далеко од тога. Имам оба Крусејдера на ГОГ-у, као и још гомилу прастарих игара које вјероватно никад нећу заиграти, али морам да их имам управо због поменутог балављења над описима у СК.

Бај д веј, Мехо, јесам ли споменуо да систем на којем играш Мордор много добро изгледа?

Quote from: neomedjeni on 03-11-2014, 10:00:27
Mentalna zableška: tragati za što opskurnijim i matorijim igrama u narednom periodu, kako jednog dana Meho ne bi mogao da rekne: "Ja to već imam na PC-u, Playstationu i Nitendu, samo ne znam kad ću stići da igram." 

То ти је узалудан посо. Можеш да се сматраш срећним ако успијеш да пронађеш игру коју он има у само једном примјерку

Quote from: Отац Јоил on 03-11-2014, 17:25:56

Quote from: neomedjeni on 03-11-2014, 09:18:26
odlučih da se manem nostalgije i krstaških pohoda pod stare dane.

Бај д веј, Мехо, јесам ли споменуо да систем на којем играш Мордор много добро изгледа?

Mene samo kod PS4 buni taj dualni šok mat i glatke završne obrade. Moj prvi PS3 je bio gladak, drugi je mat, a Sony je izgleda i sam bio u nedoumici šta je bolje pa su spojili i jedno i drugo za PS4.

Uzgred, onaj touch pad na kontroleru je uglavnom potpuno neiskorišćen, kao što smo znali da će biti  Naravno, ekskluzivne igre za PS4 se junački trude da opravdaju njegovo postojanje, ali inače se cela stvar koristi samo kao još par dugmića, zato što ima odvojene prekidače u levom gornjem i desnom gornjem uglu... No, možda Bloodborne tu donese neko osveženje...

Quote from: Отац Јоил on 03-11-2014, 17:26:49

Quote from: neomedjeni on 03-11-2014, 10:00:27
Mentalna zableška: tragati za što opskurnijim i matorijim igrama u narednom periodu, kako jednog dana Meho ne bi mogao da rekne: "Ja to već imam na PC-u, Playstationu i Nitendu, samo ne znam kad ću stići da igram." 

То ти је узалудан посо. Можеш да се сматраш срећним ако успијеш да пронађеш игру коју он има у само једном примјерку

Budimo realni - zahtevajmo nemoguće!

I da napomenem kako u poslednje vreme kombinujem Wasteland 2 sa Mass Effectom. Avaj, pokazalo se da su kvestovi vezani za istraživanje planeta koji nisu vezani za glavnu priču zaista vremenom postali dosadni. A i postalo je jasnije da ideja besomučnog recikliranja mapa nije Biowareu prvi put pala na pamet sa DA2. Tu su je samo jahali do iznemoglosti.


Na nesreću, previše bi me grizla savest kad bi zapostavio side questove. Na sreću, glavni je dovoljno zanimljiv da nadoknadi brljotine sa dopunskim materijalima. Baš sam završio Feros i zaplet sa biljkom kontrolorkom je odlično ispao.

Quoteekskluzivne igre za PS4 se junački trude da opravdaju njegovo postojanje, ali inače se cela stvar koristi samo kao još par dugmića, zato što ima odvojene prekidače u levom gornjem i desnom gornjem uglu... No, možda Bloodborne tu donese neko osveženje...

Još je gore svetlo, jer troši bateriju i reflektuje se na glosi ekranima, a apsolutno ničemu ne služi. Zvučnik je, takođe, uglavnom beskoristan.

No, sve to nije ništa u odnosu na hroničan bol u desnoj ruci, a zatim i činjenicu da je guma na analozima zapanjujuće lošeg kvaliteta i brzo se ishaba. Kao da sve to nije dovoljno, u Diablu sam primetio da mi je mehanizam na levom analogu vuče (tačnije trza) u jednu stranu, kao da nije dobro kalibrisan. Jedino rešenje - kupovina novog džojpeda, nakon izuzetno mučnog i bezuspešnog rastavljanja i sastavljanja. Za samostalan džojped su pričali da je kvalitetniji, ali naravno, to je samo jedan od onih internet mitova u čiju bezočnu neistinitost možeš da se uveriš samo nakon što bude već prekasno.

Dobro, ja ne mogu da se žalim ni na bol (a ceo vikend sam igrao Shadow of Mordor) ni na stikove, meni je sve udobno i funkcionalno. Svetlo mi takođe ne smeta jer valjda nisam dovoljno blizu televizora mada znam da se mnogo ljudi žali na ovo.

Što se zvučnika tiče, tu moram da reagujem sasvim oprečnim stavom, meni je zvučnik u kontroleru primetno poboljšao iskustvo igranja Transistora (iz očiglednih razloga) i, neočekivano, Shadow of Mordor. Pozicioniranje odabranih zvukova takod a su mi "blizu" u miksu ove igre mi intenzivno uvećeav aimerziju i užitak.

Planirao sam nešto drugo da radim večeras ali sam na kraju ubijao orke. Evo šta se dešavalo:

U ovom prvom sam prekinuo kapetana dok se borio sa kargarosom da bi dokazao svoju snagu. On na kraju pokuša da pobegne ali ga ubije životinja 

http://youtu.be/N9Gui8ZCJCc

Ovaj drugi me je dvaputa ubio jer ima veoma jak napad kojim može da oduzme dve trećine zdravlja plus ima neodbranjivu egzekuciju. U cilju ove asasinacije koristio sam žigosanje orka, što je magijska tehnika kojom ih potčinim svojoj volji pa se bore na mojoj strani, to je bio jedini način. Ako budete pratili šta se događa u pozadini dok se ja borim, videćete kako moji orci napadaju kapetana:

Smrt uruka Ruktuga: Middle-earth™: Shadow of Mordor™



Ovo je dosta epska borba u kojoj ubijam dva visokorangirana oficira. Treći je od ranije mojjer sam ga žigosao u nekoj prethodnoj borbi. Hileriti ensuz. Naravno, neki pokušavaju da pobegnu ali ih stigne čvrsta ruka pravedne osvete:

Dva mrtva uruka: Middle-earth™: Shadow of Mordor™

I za zabavu, još dva. U prvom oslobađam neke zarobljene ljude i masakriram gomilu običnih pešadinaca:

Mehmet oslobadja: Middle-earth™: Shadow of Mordor™

U drugom iz kaveza oslobodim kargarosa, zajašem ga i onda:

Mehmet jahac zvijeri: Middle-earth™: Shadow of Mordor™

Quote from: neomedjeni on 10-10-2014, 09:05:01
Prokleti EA,  odustao sam privremeno od kupovine. I ME kec zahteva autentifikaciju preko neta i jebeni Origin. Ovo je stvarno 1984.

Ја сам испоштовао те лоповске лопурде и купио оригиналне игре, а за само играње ћу лијепо да скинем неку пиратску разбијену верзију, а и ДЛЦ-ове ћу илегално да поскидам. Нек се носе.